Otkrila sam izraslinu na svojoj levoj dojci jednog predivnog majskog vikenda. Bila sam u poseti Škotskoj sa suprugom i sestrom. Kad sam najzad uspostavila kontrolu posle početne panike, znala sam da nipošto nemam nameru da upropastim naš preko potrebni odmor, tako da sam jednostavno otišla na taj put. Sunce je sijalo. Trebalo je da posetimo neka mesta, da obiđemo uzvišenja sa kojih se pruža predivan pogled. Realnost je mogla da pričeka do ponedeljka.
Izraslina je bila, uspela sam samu sebe da ubedim, neka vrsta infekcije. Savesno sam proveravala svoje grudi i znala sam da to nije bilo tu pre mesec dana! Ali, naravno da je bilo.
Mislim da je najjednostavniji način da pišem o ovome ako vam kažem koja su se pitanja rađala u meni od momenta postavljanja dijagnoze i kakvi su bili moji odgovori.
Međutim, jednu stvar moram da razjasnim odmah na početku. Ovo je moje iskustvo. Mogu da ispričam kako se ono odvijalo u mom slučaju. Nema dva ista slučaja. Shvatajući ovo, prvo pitanje koje mnogi ljudi postavljaju glasi:
SADRŽAJ
Kako izgleda kad vam saopšte da imate rak?
Pomalo zastrašujuće, moram da priznam, dok nisam uočila reči ‘neagresivan’. ‘O, možda i neću umreti?’ Pre mnogo godina sam se jako razbolela (od nečeg drugog) da sam skoro umrla, i to iskustvo mi je svakako pomoglo da razmislim o novom pristupu lečenju. U to vreme sam bila spremna da žrtvujem debelo crevo, i nekako, izraslina u mojoj dojci mi ne bi izgledala tako ozbiljna.
Zatim sam se složila da učestvujem u jednom eksperimentalnom istraživanju raka pomoću skeniranja magnetnom rezonancom (to trenutno nije standardna, rutinska procedura, ali trebalo bi da bude u budućnosti), i tako je otkrivena još jedna izraslina, ovog puta u mojoj drugoj dojci! Hmmm. Možda je vreme da se uplašim? Pa, ne, ne baš…
Vreme za molitvu!
Kao hrišćanka, možda nikad ne bih prošla na ispitu! Postoje hrišćani koji mogu da započnu dan dvosatnom molitvom, ali ja ni sa suprugom ne pričam toliko dugo, pa zašto bih to radila sa Bogom? Dva minuta mi je izgledalo kao maksimum, ali ta dva minuta su se dešavala često tokom celog dana. Značajno je da održavam kontakt i da mi je veoma stalo da obavestim Svemoćnog kad mi je potrebna pomoć.
Ovog puta konverzacija se odvijala na ovaj način: ‘Bože. Ti znaš koliko sam bila umorna poslednjih… uh… ne znam… oko godinu dana?[1] Pa, ja nemam više energije da se pobrinem za ovu duplu muku u svom životu, tako da ću se s puno poverenja osloniti na Tebe – i ovog puta Ti obećavam da neću brinuti!’
Nije bilo vatrometa, niti ‘glasa s visine’, već samo rastući duboki osećaj mira, koji me nije napustio od tog majskog petka. U mojoj glavi su odjekivale i reči Džulijana iz Norviča (mistika iz petnaestog veka): ‘Sve će biti dobro i svi načini na koji se odvijaju stvari biće dobri.’ Naravno, bilo je perioda straha – čekanje na rezultate biopsije; put do operativne sale; postoperativni period – ali bez stvarnog mučenja i, zanimljivo, bez postavljanja pitanja ‘Zašto ja?’ (Lično, mislim da je to ionako glupo pitanje. Zašto loše stvari moraju da se dešavaju samo drugima?)
Već dugo mi je bila potrebna pauza, i Bog mi je dao jednu. Kasnije, kad sam svom hirurgu objasnila da sam rešila da prepustim svom telu da se bori tako što ću jesti svaki vitamin i antioksidant koji mogu da ubacim u tri obroka dnevno (plus zdrave užine), i da neću da dozvolim hemoterapiji da dovede do nestajanja mog tela, rekao mi je: ‘Vaš sadašnji pozitivni stav je najvažniji deo prognoze vašeg budućeg stanja. Ako vam hemoterapija to oduzima, onda ona nije za vas.’
O, poštenog li čoveka! Međutim, uočite reč ‘vi’, koja se odnosi na mene. Ne kažem da je hemoterapija loša. Samo kažem da sam imala izbor. Drugi su imali isti takav izbor. Niko ne može da vam kaže kako da postupate u takvom slučaju. To je tako duboko privatna stvar, ali upozoravam vas, pritisak da uradite sve što možete da bi vam bilo bolje zamagljuje vaše razmišljanje u tom trenutku, tako da sam imala svoje pitanje za hirurga: ‘Hoću li umreti ako ne primam hemoterapiju?’
Lice mu je imalo neodređen izraz. ‘Moraću da vam odstranim dojku umesto samo izraslinu.’‘ A ako primam hemoterapiju, da li će mi ostati grudi?’ ‘Ne mogu to da obećam’, rekao je. ‘Onda neću hemoterapiju’, odlučila sam, iako sam ostavila otvorenom mogućnost kasnijeg zračenja.
Da li možete da budete pozitivni samo ako se molite?
Hrišćani (ili bilo ko ko ima veru u silu veću od njih samih) nemaju monopol nad pozitivnim načinom razmišljanja. Stalno sam bila zadivljena pozitivnim stavom i humorom svojih prijatelja sa odeljenja A koji se nisu molili. Ne mogu da govorim o ljudima s drugog odeljenja, ali htela bih ovde da odam priznanje hrabrosti žena koje se suočavaju s najgorim stvarima koje su i meni predstojale.
I, iskreno, osećam da sam se lagano opustila. Pre operacije, hirurgova lista ‘stvari koje mogu krenuti nagore’ bila je duga kao moja ruka. Oni to moraju da vam kažu, ali sam skoro poželela da ne moraju! Imala sam nekakav bol, dosta nelagodnosti, i nešto frustracije prilikom pokušaja da ponovo dostignem spoljašnji izgled uravnoteženosti i, da, bilo je perioda kad smo moj suprug i ja morali da očvrsnemo, ali 98% užasa na koje smo bili upozoreni nisu se desili tokom šest meseci. Da li je to bila posledica molitve?
Iskreno, ne znam. Ono što znam jeste da smo bili okruženi svojim hrišćanskim prijateljima (i strancima) koji su svakog dana (ponekad svakog sata) – iznosili našu situaciju pred Boga i molili za moje isceljenje.
Koliko mišljenja treba da zatražim u pogledu svog lečenja?
Koliko god vi želite. Razgovarajte sa medicinskim timom (o, i spremite se da iznesete sve pred nekoliko stranaca!) i razgovarajte o opcijama. Najvažnije je da se ne žurite. Čak i ako vam je dijagnoza ozbiljnija od moje, nekoliko dana neće smetati, a osećaćete se sigurnije u ishod ako znate što je moguće više unapred. Tražite od osoblja da vam to pročita.
Da li pomaže razgovor sa drugim osobama koje imaju rak?
Ja tvrdim da pomaže. Nema dva ista slučaja, a neki ljudi izgleda uživaju da vam pričaju, sa svim mogućim groznim detaljima, kako stvari mogu da krenu nagore. Izabrala sam da pričam samo sa koleginicom kojoj su još pre 27 godina uklonili rak dojke i u njoj sam našla veliku utehu i pomoć.
Kako da ostanem pozitivna?
Tako što neću biti negativna. Prirodno je pomisliti da biste mogli da umrete. Ono što ne smete da radite jeste da sebe ubedite da će vam se to i desiti! Ovih dana postoji toliko mnogo opcija, a medicinska nauka je zaista dobro odradila svoj domaći zadatak. Ne skrivajte se, privijajući svoju strašnu tajnu na svoje grudi. Recite je pažljivo izabranim rođacima i prijateljima, ali ne pravite dramu od toga, ili će vas, u suprotnom, preplašiti njihova reakcija! Prijatelj koji je imao daleko ozbiljniji rak od ovog mog, rekao mi je: ‘Pre nego što sam dobio rak, uvek sam bio u strahu da ću ga dobiti. Sad kad ga imam, i ne izgleda mi tako strašno.’ Ne zaboravite, većinu vrsta raka danas je moguće pobediti, a pozitivan stav je zaista izuzetno važan. Neka vam um bude uposlen, ali dosta odmarajte svoje telo. Umor je rezultat borbe vašeg tela sa njegovim ograničenjima. Pomozite mu.
Da li pomaže da plačete i tako izbacite sve iz sebe?
Ne mogu da odgovorim na to. Teško da ikad plačem. Možda ćete pomisliti da sam čudna, ali takva sam. Ali vi ste možda drugačiji. Ako vam plakanje pomaže, plačite. Međutim, ako osećate bes, pripazite se. Suze mogu da leče, ali bes čini užasne stvari vašem umu i telu. Pokušajte da budete zahvalni što ste živi i u boljem stanju od mnogih koji nemaju medicinsku pomoć.
Da li ću se ikad ponovo osećati normalno?
Ne, zapravo. Osećaćete se snažnije i drugačije. Bićete preživeli! A preživeli znaju tajnu života u njegovoj punini. Kad ga jednom skoro izgubite, ili se čak suočite sa mogućnošću gubitka, život postaje najdragocenija stvar na svetu, a vreme sa voljenim osobama najvažnije. I pokušajte da ne izgubite smisao za humor. Smeh je zaista dobar za vas.
Kako da se ponašam u intimnim situacijama?
Ako imate muža ili partnera, oni će svakako biti u šoku kao i vi. Neki dobro reaguju, a neki ne. Ali partnerstvo ili prijateljstvo koji su bili jaki pre raka, obično ostaju jaki i nakon toga. Tužna je istina da žene mnogo bolje pomažu bolesnima i ranjivima, tako da ćete morati svom muškarcu da kažete kako se osećate i šta vam je potrebno s njegove strane. Posmatranje nekoga kako se suočava sa bolešću opasnom po život, može i snažnog čoveka da učini bespomoćnim. Biće vam potrebno da mu pomognete da on pomogne vama. Samo razgovarajte.
Treba li da pokažem ožiljke?
Ako ste imali običaj da se pred svojim čovekom pojavljujete nagi i pre operacije, probajte da nastavite s tim. Ali polako, i zbog sebe i zbog njega! Razotkrivanje rana od operacije dan nakon operacije nije najbolji način da krenete s tim. Na televiziji je bila jedna emisija u kojoj je prikazan par koji je stigao skoro do raskida samo zbog prikrivanja tih ožiljaka. Ona je osećala da će on biti revoltiran onim što vidi i da je neće više voleti. On je osećao da ona nema više poverenja u njegovu ljubav, nakon što je uradio sve da je uveri da može to da podnese. Ipak, neki to ne mogu, i ako on ne želi da vidi vaše »ratne« rane, zašto ga prisiljavati? Ne žurite. Vreme zaista leči rane.
Kakav je osećaj imati veštačku dojku?
Apsolutno divan! Dobijete jednu besplatnu od zdravstvenog osiguranja, a oni nisu škrti. Veštačke grudi su čudesne. Kad vam ih ugrade, to niko više ne mora da zna. Možete čak da nabavite takav opušteniji oblik koji odgovara vašoj preostaloj dojci, a ako ih izgubite obe, treba da odlučite koju veličinu želite za ostatak svog života! Međutim, ne očekujte da ćete moći dosta brzo da se šepurite sa svojim novitetima. Potrebno je dosta lečenja, a prošlo je skoro 3 meseca pre nego što sam mogla udobno da nosim ceo dan svoje veštačke grudi.
Da li zračenje boli?
Ne. Ono može nakon nekoliko tretmana da vam izgori kožu, kao da ste izgoreli na suncu, a vi treba da sledite medicinske savete do poslednjeg slova. Uprkos krajnjem oprezu radiologa, koža ispod mojih grudi je popucala, a same grudi su poprimile alarmantno crvenu boju, ali sada, zahvaljujući posebnoj kremi koja mi je data, koža je ponovo normalna i više ne blještim u mraku! Zračenje pet puta sedmično tokom pet sedmica (bar u mom slučaju), može da izgleda kao zatvorska presuda, ali kad jednom prođe ta prva sedmica, preostale sedmice prođu vrlo brzo.
Kako da se emotivno nosim sa gubitkom dojke?
Ne mogu da vam odgovorim na to. Ako gubitak dojke shvatite kao cenu da ostanete u životu, onda ćete to dobro podneti. Pošto sam već bila na eksperimentalnom istraživanju raka, jednostavno sam odlučila da im ‘doniram’ svoju dojku. Oni će ionako iskoristiti taj otpadni materijal. Ne treba da plačete za onim što date.
Da li da budem dobrovoljac u eksperimentalnom istraživanju i da li će mi to pomoći?
Da. I da! Skeniranje magnetnom rezonancom otkrilo je drugi tumor, koji je, inače, tu mogao neotkriven da stoji godinama – a on uopšte nije bio mačji kašalj i širio se. Da nisam tad bila na skeniranju… Obratite se svom medicinskom timu. Skoro sigurno će u vašoj blizini biti neko eksperimentalno istraživanje. Ako ne, raspitajte se gde mogu da vas pregledaju skenerom sa magnetnom rezonancom. Oni mogu da spasu život i da poštede bola i traume nakon druge operacije, jer mnogo jasnije uočavaju tumor, omogućavajući da se na operaciji izvadi sve odjednom! Oni takođe mogu zdravstvenom osiguranju da uštede dosta novca! Kao što sam rekla, osećam da sam se vrlo lako navikla. Znam da drugi ljudi to ne uspevaju. Sve što mogu jeste da se molim za njih. Ali onda, to je bilo sve što sam mogla da učinim i za sebe. Pokušajte. Bog uvek čuje vaše molitve, čak i ako nikad niste bili jaki na rečima.
Autor: Anita Maršal
