SADRŽAJ
Jedno te isto pitanje, ali sa dubokim slojevima koji menjaju pogled na celu istoriju odnosa Boga i čoveka.
Od samog početka, Biblija nam otkriva da zavet nije tek neki sporazum ili pravni dokument. To je Božja odluka da se poveže sa ljudima – da stvori zajednicu sa njima. On je taj koji uvek prvi deluje, koji nudi, koji poziva. Njegovi zaveti nisu zasnovani na ljudskoj zasluzi, već na Njegovoj ljubavi, blagodati i vernosti. I svaki od njih izvire iz večnog zaveta, koji je sklopljen u samom srcu Trojstva, još pre nego što je svet postojao – plan spasenja, spreman u slučaju ljudskog pada.
Kada apostol Pavle u Poslanici Jevrejima govori o zavetima, on pravi jasnu razliku između onog što naziva „prvi“ i „novi“ zavet. Njegova tvrdnja je jednostavna: da je prvi zavet bio bez mane, ne bi bilo potrebe za novim. Pavle ne kritikuje prvi zavet – zapravo, on ga priznaje kao „dobar“. Ali ipak, uvodi pojam „bolji“ – novi zavet je bolji, ne zato što je prvi bio loš, već zato što je došlo vreme da nešto bolje zauzme njegovo mesto.
U tom duhovnom razgovoru Pavle nas vodi iz zemaljske svetinje – sa njenim žrtvama i sveštenicima – u nebesku svetinju, gde sada deluje Hristos kao naš Prvosveštenik. I upravo u toj slici leži razumevanje šta je novo.
Kada Pavle pominje prvi zavet, ne misli na Božji savez sa Adamom, Nojem ili Avramom. On se poziva na ono što je Bog učinio sa narodom Izrailja na Sinajskoj gori. Bio je to trenutak velikog otkrivenja – zakon je dan, savez je sklopljen, krv žrtava prolivena kao potvrda. Ali i pored svega toga, nešto je nedostajalo.
Taj zavet imao je dva lica. Jedno je bilo ceremonijalno – propisi o žrtvama, sveštenstvu i svetinji. Drugo je bilo moralno i duhovno – i ono što se uvek ponavljalo kroz proroke i pisma: Božji zakon u srcu, zajednica sa Njim, poznanje Boga, i opraštanje greha. To nije bilo nešto novo – to su bili temelji koje je Bog od početka želeo da ugradi u svoje ljude.
Ipak, zavet je bio narušen. Ne zato što je bio loše napravljen, već zato što ljudi nisu ostali u njemu. Pavle jasno kaže:
„Oni ne ostaše u zavetu mom, i ja ne marih za njih“ (Jevrejima 8,9)
Ljudi su zavet shvatili kao niz pravila koje treba ispuniti da bi bili pravedni, umesto da ga dožive kao Božje obećanje i poziv na odgovor ljubavlju. Zakon je postao težak teret, a ne put zahvalnog srca.
Zato se javlja potreba za novim zavetom – ali ne u smislu nečeg potpuno drugačijeg, već obnove prvobitne namere.
Isus Hristos je taj koji dolazi i overava novi zavet svojom krvlju. On je garant, posrednik, žrtva. Njegova smrt nije simbolična kao one prethodne; ona je konačna, savršena i istorijska. Ona zamenjuje žrtveni sistem, ukida Levitsko sveštenstvo, i zatvara vrata zemaljskoj svetinji – jer je nebeska svetinja sada dostupna, i otvorena.
Ceremonijalni deo prvog zaveta je prestao da postoji – životinjske žrtve više nisu potrebne, jer Hristova žrtva je dovoljna za sve. Njegova krv ne pokriva grehe – ona ih briše. Njegovo posredovanje nije privremeno – ono je večno.
Ipak, u suštini – ništa od onog najvažnijeg nije se promenilo. Zakon nije izbrisan, već je napisan na srcima. Božja obećanja nisu ukinuta, već su ostvarena u punini. Ljudi i dalje ulaze u savez sa Bogom, ali sada ne kroz žrtve, već kroz Hrista.
Reč „novi“ u ovom kontekstu ne znači potpuno nov, već više „obnovljeni“ – kao kada stari odnos iz temelja obnoviš na zdravijim osnovama. Bog ne menja svoje planove, već obnavlja zavet sa svojim narodom, sada temeljen na Hristovoj žrtvi.
To je istorijska stvarnost Novog zaveta:
Isus Hristos je garant, posrednik i centar svega. On je omogućio da svi vernici – bilo u Starom ili Novom zavetu – mogu primiti večnu baštinu, opraštanje greha i večni život.
Sve ono što su starozavetne žrtve ukazivale, sada je stvarnost. Sve što su proroci najavljivali, sada je ispunjeno.
I na kraju, srce svega toga izraženo je u rečenici koja odzvanja kroz večnost:
„Ja ću biti njihov Bog, i oni će biti moj narod.“ (Otkrivenje 21,3)
To je poziv. Poziv da budemo deo te zajednice. Zajednice koja je večna, jer je zasnovana na savršenoj ljubavi Boga koji je prvi voleo.
Ali šta zapravo nije bilo u redu sa prvim zavetom?
Pavle ne kaže da je prvi zavet bio pogrešan, niti da je bio loš. Njegove reči su pažljivo birane:
„Jer da je onaj prvi bez mane bio, ne bi se drugom tražilo mesta.“ (Jevrejima 8,7)
Upotrebljena grčka reč „amemptos“ znači „bez mane“, a ne „pogrešan“. Dakle, prvi zavet nije bio greška, već mu je nešto nedostajalo. Bio je dovoljno dobar za svoje vreme, ali nije bio dovoljan da dovede do konačnog cilja: potpunog unutrašnjeg preobražaja čoveka.
U suštini, prvi zavet je bio slika, ilustracija, pouka. On je bio kao školski pribor u Božjoj učionici – alatke koje su imale za cilj da pokažu kako greh izgleda, koliko je ozbiljan, i kako ga Bog rešava.
Ali, ta pouka je bila simbolična, i kao takva – ograničena.
Zamislimo to ovako: narod je prinosio žrtve, dan za danom, godine za godinom. Krv životinja tekla je bez prestanka, ali ništa se unutar čovekovog srca nije menjalo. Žrtve nisu mogle da očiste savest. Sveštenici su i sami bili grešni i smrtni. Morali su da prinose žrtve i za sebe i za narod. Svetinja je bila zemaljska, ograničena prostorom i vremenom. Sve to je ukazivalo da mora doći nešto bolje – i jeste.
Zato Pavle koristi jezik koji označava zastarevanje. Prvi zavet je ostarilo odelo – nije više služilo svrsi u potpunosti.
Bog nije bio problem.
Zavet nije bio problem.
Problem su bili ljudi.
Ljudi su zavet shvatili kao zakonik – kao spisak pravila koji moraju ispuniti da bi zaslužili Božju naklonost. Prestali su da gledaju na njega kao na obećanje. Prestali su da ga prihvataju srcem.
Zato je, na kraju, zakon postao teret, umesto izraz slobodne i zahvalne poslušnosti.
Šta je onda donelo Novo?
Promena se dogodila na krstu. Tamo, usred bola i tame, Isus je zapečatio novi zavet svojom krvlju.
Njegova smrt je istorijska potvrda da je Bog ispunio ono što je obećao. On nije samo simbol, već suština onoga na šta su sve prethodne žrtve ukazivale.
Na krstu je:
- Zakon postao telo
- Pravda i milost su se zagrlile
- Žrtva postala savršena
- Sveštenik postao večni Posrednik
Zato više nije bilo potrebe za:
- Životinjskim žrtvama
- Levitskim sveštenstvom
- Zemaljskom svetinjom
Sve to je ispunjeno, prevaziđeno, i zamenjeno.
Nije ukinuto u smislu da je bilo pogrešno, već u smislu da je ispunjeno i prevaziđeno boljim. Kao što lampu gasiš kad svane dan – jer je Sunca dovoljno.
Isusova krv ne pokriva greh – ona ga briše. Ona ne osigurava privremeni mir, već donosi unutrašnji mir, jer čisti savest, što nijedna žrtva ranije nije mogla.
Zato Njegova žrtva ne mora da se ponavlja. Ona je dovoljna jednom zauvek. Nema više potrebe za svakodnevnim prinošenjem, jer Hristos je prineo Sebe, savršenog i bez greha, i to za svagda.
A šta ostaje isto?
Ono što je fascinantno jeste da, iako su forme zamenjene, suština ostaje ista.
Bog nije ukinuo Zakon. On ga je, naprotiv, stavio u srca.
On nije prestao da traži zajednicu – On nas još dublje poziva u blizinu.
Znanje o Njemu više nije samo kroz proroke i simbole – sada je lično, kroz Hrista.
Oproštenje greha nije više očekivanje – sada je realnost.
Reč „novi“ u biblijskom smislu ne znači nešto sasvim novo, kao da ono staro nije valjalo. Grčki „kainos“, kao i jevrejski „khadash“, podrazumevaju i obnovu. To znači da je prvobitna Božja zamisao – ponovo oživljena, dovedena do svoje punoće.
I tako dolazimo do srca svega:
„Ja ću biti njihov Bog, i oni će biti moj narod.“ (Otkrivenje 21,3)
To nije samo rečenica. To je središnja poruka celog Svetog pisma. To je zavetna formula, izrečena više puta kroz istoriju, i sada pečatirana u Hristu.
To je poziv. Poziv tebi i meni.
Poziv da se odreknemo površne religioznosti.
Da ne težimo pravilima, već Osobi.
Da više ne živimo pod bremenom krivice, već u slobodi oproštenja.
Da ne tražimo svetinju u zidovima, već da prepoznamo svetinju u Njemu koji nas ljubi.
To je poziv da postanemo Božji narod, ne samo po rečima, već po srcu.
I to nije prolazna zajednica. To je zavet koji traje večno.
Istorijska stvarnost: Novi zavet kao ostvarenje večnog plana
Zamisli trenutak kada sve ono što je vekovima bilo očekivanje, iščekivanje, slutnja i senka — najzad postaje stvarnost. Tako izgleda dolazak Isusa Hrista i Njegova smrt na krstu. On nije došao da ukine ono što je bilo ranije, već da ga ispuni. Da ono što je dotad bilo prikazano kroz simbole, prikaže svojim životom i svojom žrtvom.
Zato se kaže da je Isus „garant novog zaveta“ (Jevrejima 7,22). U Njemu, sve što je Bog ikada obećao, dobilo je svoju potvrdu. On je zalog da će Božji plan spasenja uspeti.
Zanimljivo je to da novi zavet nije samo za one koji su živeli posle Hrista, već i za one koji su u starozavetnim vremenima verovali unapred, gledajući ka obećanom Mesiji. Pavle to potvrđuje kada kaže da je Hristos „posrednik novog zaveta, da po smrti… pozvani prime obećanje večnog nasledstva“ (Jevrejima 9,15).
Taj krst, na kojem je Hristos visio, spaja sve epohe – i pre i posle. Jedna žrtva. Jedan posrednik. Jedan zavet.
U tom kontekstu, životinjske žrtve i zemaljska svetinja nisu bile greške – one su bile priprema, pouka. One su bile kao dramski prikaz, vizuelno objašnjenje kako Bog tretira greh, i kako planira da spasi grešnika. Ali u trenutku kada se prava žrtva pojavila, slike su izgubile svrhu. Kao kada otvoriš zavesu na sceni i vidiš istinu, više ti ne trebaju kulise.
Otuda, iako više nismo pod obavezama starozavetnog sistema – Božja obećanja ostaju ista:
- Lično poznavanje Boga
- Oproštenje greha
- Večni život
To je ono što je obećano u oba zaveta – i ono što se sada nudi besplatno svima koji veruju. To je ono novo, ali i večno.
Zaključak: Božja večna blizina
I evo nas na kraju. Ali ne na kraju u smislu kraja priče, već na mestu gde se počinje novi život. Jer, srce novog zaveta nije nova religija, nova pravila, ili nova svetinja. Srce novog zaveta je odnos, blizina, prisnost.
Bog ne želi da bude udaljeni zakonodavac. On ne traži spoljašnju poslušnost. On želi da bude „njihov Bog“, i da mi budemo „Njegov narod“ (Otkrivenje 21,3). I ne samo to – On želi da boravi sa nama. Da živi u našim srcima. Da ne bude među nama samo simbolično, već lično, stvarno, prisutno.
To je ono što se dogodilo u Isusu Hristu.
To je ono što se i danas nudi.
To je ono što je novo – ne u smislu promenljivog, već u smislu ispunjenog, živog, večnog.
Jer, zavet se ne meri papirima.
Zavet se meri prisustvom.
A Hristos je obećao:
„Evo, ja sam s vama u sve dane – do svršetka veka.“
To je najdublja istina novog zaveta:
Bog je došao. Bog je ostao. Bog te zove.
Izdvajamo:
Spremne ruke – ljubav, služba i prava zajednica
Kako ispravno čitati i tumačiti Bibliju?
Mala služavka – priča o veri, isceljenju i svedočanstvu
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
