Tri krsta na Golgoti

Isus je otišao na krst da bismo mi, kroz Njegovu smrt i vaskrsenje, mogli imati ličnu zajednicu sa Bogom i upoznati Njegovu silu u svakom području našeg života. Kada govorimo o „krstu“, ne mislimo samo na njegov fizički smisao – dva gruba komada drveta vezana zajedno i ubačena u rupu na zemlji. Za hrišćane, krst je „skraćenica“ za Isusovu smrt kojom nas je u potpunosti iskupio od greha. Krst je Isus kao naš Spasitelj. Krst je mesto na kome se susreću nebeska ljubav i pravda.

Reči sa krsta

Jevanđelja sadrže najlepši komentar o krstu kroz reči samog Isusa koje je izgovorio sa krsta. Zabeleženo je sedam rečenica: možda ih je bilo i više, ali nam to nije poznato. Sedam je Božji savršeni broj, predstavlja potpunost i celinu. Dok je Isus visio na krstu pre dve hiljade godina, izgovorio je sedam velikih rečenica koje vernici dragoceno čuvaju. Ove rečenice govore o osnovnim potrebama čovečanstva. Razmišljajmo o njima kao o Božjem nasleđu svetu opustošenom grehom, povijenom potrebom za isceljenjem tela, uma i duha. Reči sa krsta otkrivaju Božje odgovore na naše osnovne potrebe.

Prva rečenica

Luka 23,34: „Oče! Oprosti im; jer ne znaju šta čine.“

„Oprosti im,“ rekao je Isus. Na koga je Isus mislio? Oko krsta je bilo mnogo grupa ljudi. Najbliži su Mu bili Njegovi dželati, vojnici iz rimskog garnizona, grubi zbog discipline i okrutnosti. Oni su imali neizrecivi zadatak da ljudsko biće prikuju za krst, ali možda su bili manje krivi od onih koji su bili odgovorni zato što su nevinog čoveka osudili na smrt – konačno, oni su radili pod strogim uputstvom rimske vlade, a kada bi odbili to da učine, i sami bi dobili smrtnu kaznu. Ipak, bili su uključeni – razapeli su Gospoda slave.

Dok se Isus molio ovu krajnje nesebičnu molitvu, „Oče, oprosti im,“ Njegove oči sigurno su posmatrale druge grupe: Fariseje koji su Ga mrzeli, sveštenike koji su Ga kupili srebrom, izdajnika koji Ga je prodao, rulju koja je vikala „Raspni ga“, a u daljini bio je Pilat u svojoj palati, pokušavajući da ublaži svoju savest tako što je krivio nekog drugog za ono što se događalo. Ali voleo bih da mislim da je Isus obuhvatio šire telo ljudi od onih koje sam spomenuo: tu je bila grupa učenika koji su bili njegovi saputnici tri godine. Da li su oni išta učinili da bi sprečili ovo varvarstvo? Bili su tu, na diskretnoj razdaljini, možda su stajali pored Isusovih tajnih učenika, onog ljubaznog čoveka Nikodima, i Josifa koji je poslužio Isusovom mrtvom telu. Ali dok je Isus podnosio mučenje raspeća, oni se nisu usudili na načine čak ni simbolični protest protiv strašnog zla koje se izvršavalo.

Šta nam to govori? Sve ove grupe ili su aktivno ili pasivno pomogle da se Isus razapne – svi su bili krivi, ali u veoma stvarnom smislu oni su samo predstavnici šireg broja onih koji su odgovorni za Isusovo raspeće, jer poruka Biblije kaže da su gresi sveta razapeli Isusa. Pisci jevanđelja jednostavno su napisali, „Raspeše Isusa.“ Ko Ga je raspeo? Reći ću vam ko je to učinio. Ja sam to učinio – i vi ste to učinili, i oni – te grupe oko krsta. Stara crnačka duhovna pesma postavlja pitanje, „Gde si bio kada su oni razapeli Gospoda?“ „Oni“ razapeli Gospoda? Bilo bi istinitije da kažemo, „Mi smo razapeli Gospoda.“ Svako od nas je jednako kriv. „Ne znaju šta čine,“ rekao je Isus. Kako su ovo ispravne reči! Čovečanstvo je postalo zaslepljeno zlom, toliko pokvareno grehom da je nasilno reagovalo na čistotu i svetost Boga koja se pokazala u Gospodu Isusu Hristu. Ovi jadni predstavnici čovečanstva bili su zaneseni sotoninom silom koja je težila da uništi Gospodara slave – „ne znaju šta čine“ – ali ipak su to uradili.

Čudo ove rečenice sa krsta je oproštenje koje se nalazi u njoj. Oproštenje za učenike koji su napustili Isusa i pobegli u noć. Oproštenje za zle koji su Ga doveli do krsta. Oproštenje za vojnike koji su ga prikovali. Oproštenje za ogorčena srca njegovih verskih protivnika, sveštenika i fariseja. Oproštenje za svaku osobu koja je ikada sagrešila. Oproštenje za vas i mene. Hvala Bogu, postoji oproštenje, ali to oproštenje mora da se primi pojedinačno, da se uzme na način na koji je Bog planirao. Mnogo godina kasnije jedan od učenika, Jovan, ponovio je ovu istinu kada je zapisao: „Ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde“ (1. Jovanova 1,9).

Oproštenje je uvek bilo znamenje hrišćanstva, sledeći veliki primer njegovog osnivača. Prvi hrišćanski mučenik, Stefan, pokazao je ovaj duh kada su ga kamenovali na smrt. Molio se, „Gospode, nemoj im uzeti za zlo.“ Nehrišćani možda u svom srcu imaju duh neopraštanja, ali hrišćani treba da znaju bolje: mi smo Hristovi ljudi i žene i moramo da opraštamo kao što je On opraštao. Izgovarajući tu prvu rečenicu sa krsta, naš Gospod stupio je u delo posredovanja koje je zatim nastavio da čini za nas. On ne misli na sebe već na druge; nije okupiran svojim bolom, već našim gresima. On ne preti, već upućuje nežnu molitvu posredovanja. Kada je ta molitva uslišena? Sedam nedelja posle toga, na dan Pedesetnice, tri hiljade tih ljudi, koje je Petar opisao kao Hristove ubice, pokajalo se i poverovalo; i u danima koji su sledili to je učinilo još nekoliko hiljada, uključujući i veliki broj sveštenika. To je bio odgovor na Njegovo posredovanje i to se nastavilo kroz vekove sve do danas, jer smo i mi plodovi Njegove molitve, „Oče, oprosti im.“

Druga rečenica

„Danas ćeš biti sa mnom u raju“ (Luka 23,43).

Ako je prva rečenica obuhvatila čitavo čovečanstvo u strašnom delu razapinjanja Hrista, čineći ga potencijalom za opraštanje kroz Njegovu molitvu, onda je druga Isusova rečenica usmerena na jednog jedinog grešnika. Bog ne gleda samo čitav svet, već vidi svakog pojedinca. Tog sudbonosnog dana u istoriji sveta, dva razbojnika bila su razapeta pored Isusa. Nije to bilo zbog toga kako bi se toj mračnoj sceni dodalo malo boje, niti zbog same priče, već je to bio deo dokaza da je ono što se događalo bilo deo Božjeg plana spasenja. On je smišljen pre nego što je svet stvoren i otkriven je kroz Božje glasnike mnogo vekova ranije. Upravo ovo proročanstvo koje se sada ostvarivalo bilo je zabeleženo u Isaiji 53, gde između mnogih drugih proročanstava, prorok kaže da će Spasitelj „biti metnut među zločince“ (Isaija 53,12).

Ovo drevno proročanstvo ispunilo se bukvalno kada je Isus razapet između dva razbojnika, koji su očigledno poznavali jedan drugoga. Nešto u načinu na koji se Isus ponašao moralo je ubediti jednog od razbojnika u sopstvenu grešnost koja je bila suprotna Isusovoj pravednosti, vidljivoj svima koji su imali oči da je vide. Ubrzo je razumeo da je bio svedok nečega što nije sa ove zemlje. Umesto psovki, dok su Ga vojnici prikivali za krst, Isus je izgovarao nežne reči molitve oproštenja za svoje mučenike. Delovalo je kao da poznaje Isusov život, jer kada je drugi razbojnik počeo da vređa Isusa, njegov drug je pokušao da ga obuzda i rekao mu je da, iako oni primaju pravednu kaznu za svoja zlodela, Isus ništa pogrešno nije uradio. Iako je bio razbojnik, plašio se Boga i to je bio početak njegovog pokajanja.

Nijedan čovek nije bez nade pokajanja ako u duši ima straha prema Bogu. Dok je govorio, u njegovoj duši javila se vera i on je uputio svoju molbu, „Opomeni me se, Gospode, kad dođeš u carstvo svoje.“ Odgovor je bio trenutan: „Danas ćeš biti sa mnom u raju.“ Reč „raj“ je persijska reč koja znači „ozidani vrt“. Kada bi persijski car želeo da nekom svom podaniku učini veliku čast, učinio ga je „saputnikom u vrtu“ i bio je izabran da hoda carskim vrtovima zajedno sa carem. Isus je razbojniku koji se kajao obećao počasno mesto u društvu u vrtovima nebeskog dvora. „Bićeš sa mnom,“ rekao je Isus.

Ova rečenica sa krsta uči nas nekim divnim istinama. Ona ilustruje da je način spasenja čudesno jednostavan. Ðavo je zaslepio oči ljudi i žena da misle da je teško spasiti se, teško doći Hristu i postati hrišćanin. Ali to nije istina. Ovaj čovek je bio spasen kada je jednostavno zatražio od Gospoda da ga spasi. U rečima njegove molbe postoji nagoveštaj da je osetio i priznao svoju potrebu za spasenjem; verovao je da Gospod može da ga spase i predao se Gospodu i verovao je da će ga On spasiti (Rimljanima 10,13).

Ova rečenica sa krsta govori nam da i najgori grešnik može da bude spasen. Nema sumnje da je taj čovek bio kriminalac. On je prekršio zakone zemlje i zato je razapet, ali njegov greh nije pokvario njegovu priliku za spasenjem. Neka niko ne očajava misleći da je previše loš da bi bio spasen. Još jedna važna pouka koju možemo da naučimo iz ovog ličnog susreta razbojnika na samrti sa Isusom jeste da spasenje ne zavisi od verskih ceremonija, dobrih dela ili bilo kakvog doprinosa s ljudske strane. Nije bilo vremena da se bilo šta od toga dogodi.

Moram da spomenem još nešto u ovom delu. Dva razbojnika razapeta su pored Isusa – jedan se pokajao, a drugi nije. Došlo je vreme odluke za obojicu. Bilo je sada ili nikad. Takav trenutak dođe svakom pojedincu. Možda mislimo da je vreme na našoj strani i da imamo vremena pre nego što se predamo Bogu, ali pazite, sledeći trenutak nije obećan nikome. Nikada nećemo znati kojim putem ide naš život. Neko je jednom rekao da je priča o razbojniku na samrti zabeležena kako niko ne bi očajavao, ali takođe i kao ozbiljno upozorenje da iskušavamo Božju milost tako što ćemo odlagati predavanje Hristu.

Hvala Bogu za savest – taj unutrašnji glas koji nam govori da smo pogrešili, koji nas opominje za greške koje smo načinili; kada smo promašili cilj i nismo učinili ono što Bog želi. Tada možemo da pogledamo gore, u Boga, i kažemo, „Gospode, opomeni me se.“ Spasenje je na krstu.

Treća rečenica

Jovan 19,26.27: „A Isus… reče materi svojoj: Ženo! Eto ti sina! Potom reče učeniku: Eto ti matere!“

Druga rečenica sa krsta donela je spasenje grešniku koji se kajao, ali treća rečenica pokazuje nam široke implikacije ovog velikog spasenja. Ona osvetljava međuljudske odnose, a naročito ljubav. U samom srcu svih naših čežnji je ljubav koju nam je Isus dao na krstu. Učenik kome se Isus ovde obraća je Jovan, a njegovo jevanđelje sadrži nekoliko važnih rečenica koje je Isus rekao o ljubavi. „Od ove ljubavi niko veće nema, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje“ (15,13). „Jer Bogu tako omile svet da je i Sina svog Jedinorodnog dao, da nijedan koji Ga veruje ne pogine, nego da ima život večni“ (3,16).

Jevanđelja daju samo najkraći pogled u zajednicu između Isusa i Marije. Pitam se kakve su izmučene misli prolazile kroz Marijin um dok je posmatrala svog sina na takvim mukama. Verovatno se setila reči koje su izgovorene u proročanstvu kada je dete Isus predstavljen u Hramu. „Gle, Ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju, i da bude znak protiv koga će se govoriti – A i tebi samoj probošće nož dušu, da se otkriju misli mnogih srca.“ To je bio taj trenutak – nož joj je tako okrutno probadao dušu. Za Isusa je bilo mučenje kada je ugledao svoju majku među onima koji su stajali u blizini krsta. Patio je zbog njene patnje. Uvek je prepoznavao potrebe drugih. Plakao je nad pobunjenim stanovnicima Jerusalima.

Ako je ovde dirnut majčinim patnjama, zašto joj se ne obraća kao „majko“, već kao „ženo“? Da li ste se ikada pitali zašto? Delovalo bi mnogo nežnije i puno ljubavi da je tako učinio, a Isusu nije nedostajalo saosećanja i razumevanja. Razlog je to što Marija više nije trebalo da misli o Njemu kao o svom sinu. Što više misli o Njemu kao o svom sinu, to će više patiti. Marija mora da počne da gleda Isusa kao svog „Gospoda.“ Čak i tada će patiti, ali ta patnja imaće drugačiju prirodu. Ona će tada znati da, kakva god je Njegova patnja, ona je slavna zbog njene namere. Ona će tada početi da se usmerava na njeno otkupljujuće značenje. Marijina puka emotivna patnja mora da se zameni nečim višim, to jest, obožavanjem. Tako je Isus doneo ljubav onima koji su slomljenog srca. To takođe pokazuje da se u krstu slamaju sve prepreke. Marija predstavlja sve žene ovog sveta prema kojima se često ponašaju kao prema nižim bićima. Ona predstavlja starije. Ali kod krsta nema starosnih barijera, prepreka u polu, jer svi koji dolaze Isusu deo su Njegovog domaćinstva.

Ova treća rečenica sa krsta takođe otkriva zajednicu Isusovu sa Njegovim učenikom Jovanom, koji Mu je bio najbliži. Nije bilo potrebno dugo objašnjenje da bi Jovan znao šta to znači. Čitamo da je od tog trenutka uzeo Mariju u svoj sopstveni dom. Možda se može postaviti pitanje, „Ali zašto se Marija nije predala na staranje nekom od njene dece?“ Odgovor se možda nalazi u tome što Ga oni još nisu primili živom verom. Jovan je bio spreman i postupio je bez oklevanja. Kaže se da je ova rečenica sa krsta najmanje teološka, ali praktična primena jevanđelja nikada ne sme da se odvoji od njegove poruke. Samo kada teorija postane praksa, ta zajednica kroz Hrista postaje živa stvarnost. Ova rečenica nam govori da za vas ima ljubavi kod krsta, a to je ljubav koju ste primili da podelite s drugima.

Četvrta rečenica

Matej 27,46: „Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio?“

Duboka osećanja nalaze se u ovom uzviku iz srca, upućenom sa intenzitetom koji je bio jednak samo tami koja je prekrila ovaj užasni spektakl. Sasvim je sigurno simbolika to što sunce nije moglo da obasja takav prizor raspeća svog Stvoritelja. Tama je trajala tri sata i bila je spoljašnji znak tame koja je sada obavijala Isusovu dušu. Talas zla za talasom preplavljivao je Njegovu svest. Svi gresi sveta, strašan prestup pada čovečanstva, stavljen je na Isusa. „Jer Onog koji ne znaše greha nas radi učini grehom, da mi budemo pravda Božja u Njemu“ (2. Korinćanima 5,21).

Još prethodne noći Isus je rekao učenicima da će Ga svi oni napustiti u Njegovom času suda, ali je rekao, „ali nisam sam, jer je Otac sa mnom“ (Jovan 16,32). Ali sada, na vrhuncu Njegove patnje, u trenutku kada je ostvarivao pomirenje za naše grehe, bilo je neophodno da se čak i Njegov Otac povuče. Baš kao što je žrtveni jarac iz Starog zaveta morao da bude proteran u pustinju, tako je Isus morao da nosi grehe sveta sam – bukvalno. Napušten od Boga. Onaj koji je učinjen grehom radi nas osećao je kaznu grešnika, odvojenost od Boga. Njegovo poniženje bilo je potpuno.

Ne možemo da znamo kako se Isus osećao kada je Njegov glasni uzvik zaparao užasnu tišinu tog sudbonosnog trenutka. Nikada pre nije stajao sam, napušten od Boga Oca. Ipak, iako je bio napušten, nikada nije prestao da bude Očev voljeni Sin, jer je sprovodio Očevu volju i nameru, postajući naše pomirenje za greh. Ove reči sa krsta ukazuju nam na cenu pomirenja. Hvala Bogu, postoji pomirenje za grehe na krstu koje je ostvario Gospod Isus. To je nešto što nikada ne smemo da izgubimo iz vida.

Peta rečenica

Jovan 19,28: „Žedan sam.“

Sati mučenja na krstu strašno su iscrpeli Isusovo telo. Pogubljenje raspećem nije predstavljalo brzu smrt, kao streljanje pred streljačkim odredom. Bila je to duga, iscrpljujuća smrt koja je polako nastupala pod istočnjačkim suncem. Njegove ranjene ruke i noge brzo bi se upalile, imajući za rezultat groznicu od koje je bio žedan i telo bi mu uskoro dehidriralo. Proročki 22. Psalam, koji opisuje patnje našeg Gospoda, slikovito govori o Njegovom stanju: „Kao voda razlih se; rasuše se sve kosti moje; srce moje posta kao vosak, rastopilo se u meni. Sasuši se kao crep krepost moja, i jezik moj prionu za grlo, i u prah smrtni mećeš me“ (stihovi 14 i 15). Da, patnje našeg Spasitelja bile su stvarne. Iako je Isus bio božansko biće, takođe je bio i čovek i osećao je emocije i bol kao što ih mi danas osećamo.

Isus je prethodno odbio da popije tečnost koja je bila smišljena da do neke mere ublaži intenzitet patnje, ali sada, kada je Njegova misija bila skoro završena, Njegovi uzvici o žeđi mogli su da se ugase sunđerom natopljenim u vinsko sirće. Ustvari, bilo je neophodno da Mu se usne navlaže jer je trebalo da izgovori još dve značajne rečenice. Trebalo je da ih svet jasno čuje. Drugi razlog bio je zato što je trebalo da se ispuni još jedan stih iz Pisma. Psalam 69,21 predvideo je da će Sluga Izrailjev koji pati reći: „… u žeđi mojoj poje me octom.“ Isus je znao da mora da ispuni sve što je tokom vekova prorečeno za Mesiju da bi učinio Očevu volju. Ova peta rečenica s krsta govori nam da na krstu postoji patnja.

Šesta rečenica

„Svrši se“ (Jovan 19,30).

Ova šesta rečenica sa krsta sastoji se od jedne jedine reči na grčkom – završeno, ostvareno. Bio je to glasni uzvik koji je odzvanjao nad groznim prizorom. Šta je Isus hteo da kaže? Šta je bilo završeno? Da li je govorio o svojim patnjama ili o svom životnom delu? Očigledno se radilo i o tome, ali bilo je u pitanju mnogo više. Bio je to kraj jedne epohe. Stari zavet sadrži dugačak spisak proročkih reči, počevši od prve porodice ljudi, kada je Bog rekao zmiji u Edemskom vrtu da će staviti „neprijateljstvo između tebe i žene i između semena tvog i semena njenog; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati“ (1. Mojsijeva 3,15). Osvojena je ova velika pobeda. Isusov uzvik objavljivao je Njegovu pobedu nad zlim. U džinovskoj borbi između dobra i zla, Sin čovečji je strašno patio ali je završio delo otkupljenja koje Mu je Otac poverio. Nije rekao, „Završio sam,“ već „Završeno je“. Bio je to uzvik pobede nad smrću, paklom i grehom.

Rečenica sa krsta „Svrši se“, oprostila se s ritualima jevrejske religije. Ništa nije bilo pogrešno u njima jer su ih dobili od Boga, ali sada su ispunili svoju svrhu. Žrtve i ceremonije starozavetnog reda bile su samo tipovi koji su ukazivali na Hrista, ali sada je On došao i senka je mogla da se povuče pred suštinom; ono što je bilo obećano pre mnogo vekova konačno se ostvarilo. Završen je posao otkupljenja čoveka. Isus je sebe ponudio kao žrtvu bez mane i mrlje pred Bogom, i tom jednom žrtvom za greh, jednom i zauvek On je učinio sve što je bilo potrebno da svet pomiri s Bogom.

„Svrši se.“ Ova rečenica nam govori da nije ostalo ništa što bi čovek mogao da uradi osim da uđe u rezultat Hristovog završenog dela. Grčka reč za „svrši se“ koristila se u poslovnom životu tog vremena kao izraz da je dug plaćen. To je kao pečat „plaćeno“, kada se udari preko nekog računa. To je Isus objavio sa krsta – „Plaćeno je, čovekov račun sa Bogom je sređen, dug je izbrisan.“ To je sama suština Jevanđelja. Otkupitelj je platio cenu našeg otkupljenja. Spasenje je postignuto za sve koji prihvate i oslone se na završeno delo Golgote. Na krstu postoji pobeda nad grehom.

Sedma rečenica

„Oče! U ruke Tvoje predajem duh svoj“ (Luka 23,46).

Prva rečenica s krsta počinje kada se Isus obraća Ocu – „Oče, oprosti im,“ a sada tako počinje i poslednja. Bog, Otac, prihvatio je žrtvu za greh koju je Isus učinio, što će uskoro pokazati Njegovim vaskrsenjem iz mrtvih. Isus je došao od svog Oca i svom Ocu će se i vratiti, ali najpre je morao fizički da umre. Ove reči govore nam da Isusov život nije tek tako uzet – ustvari, Isus je prethodno rekao da Mu niko ne može uzeti život i dušu, „nego je ja sam od sebe polažem“ (Jovan 10,18). I tako je Isus svesno dao svoj život. Položio ga je na oltar, kao žrtvu paljenicu iz Starog zaveta koja je ukazivala na veću žrtvu koja će doći.

Sedma rečenica sa krsta je ustvari citat iz Psalma 31,5. Ovaj psalam komponovao je David koji je, kada se našao u nekoj velikoj nevolji, svoj život predao Bogu. Isus je mogao da se poistoveti sa Davidovim patnjama i očajanjem duše, pošto su Njegovi neprijatelji prema Njemu postupali s krajnjim prezirom a prijatelji su Ga napustili. Kao David, mogao je da kaže, „A ja se, Gospode, u Tebe uzdam i velim: Ti si Bog moj. U Tvojoj su ruci dani moji“ (stihovi 14 i 15).

„Oče! U ruke Tvoje predajem duh svoj.“ Ovo govori o Njegovom pouzdanju u Boga, Njegovog Oca. On nalazi sigurnost u rukama svog Oca i čineći to, pokazao je put svima koji umiru verujući. Prvi hrišćanski mučenik, Stefan, napustio je svoj život s istom sigurnošću. Rekao je, „Gospode Isuse, primi moj duh.“ Te reči koristilo je bezbroj hrišćana od tada. To je sigurnost koja nastaje kada poznajemo Onoga koga verujemo i sigurni smo da On može da sačuva one koji su Mu posvećeni. Da, na krstu postoji večna sigurnost.

Krst Gospoda Isusa Hrista je osnova naše vere. Prorok Zaharija gledao je unapred na Isusov dolazak kada je rekao, „U taj će dan biti otvoren izvor domu Davidovom i stanovnicima jerusalimskim za greh i za nečistotu“ (Zaharija 13,1). Da li ste bili u podnožju krsta? Krst je značio smrt za Isusa, ali hvala Bogu, to je mesto gde nam se kroz smrt daje život. Neka vam ove Isusove divne reči sa krsta govore – hranite njima vaša srca. Ove rečenice mogu toliko toga da nas nauče.

„Oče! Oprosti im; jer ne znaju šta čine“ – postoji oproštenje za nas na krstu.
„Danas ćeš biti sa mnom u raju“ – postoji spasenje za nas na krstu.
„Ženo! Eto ti sina!“ – postoji ljubav za nas na krstu.
„Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio?“ – postoji pomirenje za nas na krstu.
„Žedan sam.“ – Isus je patio zbog tebe na krstu.
„Svrši se“ – Isus je pobedio greh za tebe na krstu.
„Oče! U ruke Tvoje predajem duh svoj“ – postoji večna sigurnost za nas na krstu.

Neka krst našeg Gospoda Isusa Hrista bude izvor nadahnuća i naš ulazak u Božju porodicu.