Uvod u Novi Zavet

Značaj Isusa Hrista

Od svih pitanja koja pokreću ljudski duh nijedno nije takovažno kao pitanje Isusa Hrista – Spasitelja sveta.  Isus i danas živi u srcima mnogih ljudi. On će tamo živeti dok ne dođe i uspostavi svoje carstvo na zemlji.

Skoro svi narodi u prošlosti očekivali su Spasitelja sveta. „Ljudi, koji su vekovima živeli u grehu i prestupanju, čeznuli su za Izbaviteljem,“ kaže Duh proroštva. Oni su pokušavali mnogo ranije pre Hrista da opišu tog izbavitelja. Iznećemo samo neke od ovih slika. Verski filozof Konfucije kaže:  „Bogo-čoveka videti nije mi dopušteno. Ako bi nekom bilo moguće da izbavi celo čovečanstvo, tog bih nazvao božanskim. Još nisam sreo čoveka koji je stvarno plemenit i koji bi bio u stanju da ostvari najuzvišenija načela u svome životu.“ Grčki filozof  Platon ovako opisuje svog „pravednika“: „Onaj, koji se u najčistijim i najsavršenijim vrlinama stara za sudbinu sveta, a spolja posledice za njega su samo ismevanje i sram. Patnje i zla postupanja svih vrsta žanje on za svoju pravičnost, ali ipak stalno i nepokolebljivo sledi on svome cilju. Kinjen i mučen najgroznije, ali ipak ostaje veran samom sebi i najzad pretopljuje sramnu i mučeničku smrt kao platu za svoje vrline, smrt na krstu.“

Isus Hristos je ime za koje su mnogi umirali; Ono se spominje u svim narodima i krajevima sveta. Najveći ljudski geniji su pali u zaborav i samo su još spomenici, grobovi, likovi i knjige sačuvale uspomenu na njih. Ali Isus je sve to nadživeo u svesti i duhu svojih vernih sledbenika. To je njegov spomenik koji nikada neće nestati. Zato je Isus najveće ime u istoriji. Didon kaže: „Isusovo ime je najveće na zemlji. Ako je Isus bio samo čovek, prezren od Judeja i mnogobožaca, kako je on mogao da stvori tako veliku brazdu u svetu? Kako je mogao da osnuje veru koja vlada svetom? Ovo je delo neobjašnjivo; ono je jasni dokaz da je Isus onaj za koga ga smatra njegova crkva.“ Crkva koju je Isus osnovao živela je i nosila njegovo ime u razna vremena i na raznim mestima. Ona ga zna i moli mu se. Kao što On živi u njoj i ona živi u Njemu. On je njena dogma i predmet službe. Ona uči sve ljude bez razlike da je Isus sin Boga živoga, koji je postao telo; da je došao na ovaj svet da pati i da se žrtvuje za naše spasenje. On je pobedio smrt svojim uskrsnućem i uzdigao se svome Ocu da bi nam pripravio mesto pored sebe.

Istorijski problem Isusa Hrista

Problem Isusa Hrista nije prvenstveno istorijski problem, pa ipak se on pokušava rešiti metodama istorije i kritike. Ali iako ovaj problem nije čisto istorijski, važno je znati da li je što istorijski sigurno o ličnosti poznatog pod imenom Isusa iz Nazareta.

1. Istorijska svedočanstva – Najstariji istorijski dokaz koji imamo su podaci koje nam

pruža  jevrejski istoričar Josif Flavije. Prvi izvod je iz knjige XVIII i glasi: „U to doba živeo je Isus, mudar čovek, ako se sme nazvati čovekom, jer je vršio neobična dela i bio učitelj ljudi, koji revnosno slušaju istinu. Imao je mnogo učenika koji su išli za njime, kako među Judejima tako i među Grcima. On beše Mesija. Iako ga je Pilat, na optužbu glavara našeg naroda dao raspeti, to nije smetalo da ga njegovi učenici ljube kao i pre. On im se javio tri dana posle svoje smrti, kao što su božanski proroci to i mnogo drugo čudno o njemu pretskazivali. I sada još hrišćanski narod se zove po njemu.“ Drugi izvod je iz knjige XX i glasi: „Jakov, brat ovoga Isusa, koji je nazvan Hristom.“ Josif Flavije je svakako dobro poznavao prilike onoga vremena. On je rođen nekoliko godina posle Hristove smrti /37 god./. Posle razorenja Jerusalima od strane Tita 70 godine i Flavije je pao u ropstvo i odveden u Rim. Tamo ga je kasnije neki patricija oslobodio ropstva i dao mu mogućnosti da se posveti istoriji i književnosti na grčkom jeziku. Flavije je pisao judejsku istoriju. On spominje Jovana Krstitelja, njegove propovedi i krštenja na Jordanu, njegovo tamnovanje i posekovanje. Ova citirana mesta su mnogo pobijana od istoričara i naučnika jer se sumnja da jedan Jevrejin može ovako pisati o Hristu. Ali ovi podaci se nalaze i u najstarijim njegovim rukopisima. Treba spomenuti da je Flavije bio sinkretista tj. sve što je smatraoistinito u jednoj religiji on je to prihvatio. Tako je mogao biti slobodan od jevrejskih predrasuda. Svedočenje ovog pisca iz prvog veka od velike je važnosti. Ono garantuje istorijski karakter događaja u Jerusalimu, iako mu nije bio poznat dublji i božanski smisao tih zbivanja. Drugi istorijski dokaz koji se prihvata kao autentični jeste izveštaj istoričara Tacita. On glasi: „Da bi ugušio glasove koji su ga optuživali da je zapalio Rim, Neron je podmetnuo krivce i osudio ih na razna mučenja. To behu oni koji su bili omrznuti i prezrivo se nazivali: Hrišćani. Osnivač istoga imena bio je, pod vladom Tiberija, osuđen na smrt od strane prokuratora Pontija Pilata. Ovo gnusno sujeverje, obuzdano u jednom trenutku, izbilo je ponovo ne samo u Judeji, mestu porekla ovog zla, nego čak i u gradu gde svetaju svake sile /Rimu/.“ /Anali, XV.44/ U citiranju ovoga istoričara ima besumnje dva momenta autentična. Prvo, podmetanje krivice hrišnanima za vatru koja je buknula u Rimu i njihovo gonjenje i drugo, skupoceni dokumenat Tacitov, koji nije bio ni Jevrejin ni hrišćanin, što je doveo u vezu hrišćanstvo sa pribijanjem na krst Hrista za vreme Pilata. U tome jeznačaj ove konstatacije. Latinski pisac Svetonije /Svetonius/ nam isto pruža značajne dokaze. U svome delu „Kaludije život“, piše on o nekoj buni u Rimu među Jevrejima. On kaže da je car Klaudije oko 50 godine isterao iz Rima Judeje, koji su izazvali nemira nagovaranjem za nekog Krestusa /Hrista/.“ Svetonije, kao i mnogi Rimljani onoga vremena nisu znali za razliku između Jevreja i hrišćana. On nam svedoči da su među Judejcima u Rimu postojale rasprave, svakako između onih koji su bili za i protiv Isusa. Jedno od  nesumnjivo najvažnijih dokaza jeste svedočenje Plinija mlađeg, namesnika u Vitiniji, za vreme cara Trojana /111-113 god./ Plinije piše u jednom izveštaju caru o Hrišćanima svoje provincije, pošto ih je ispitao, sledeće: „Oni tvrde da se sva njihova greška ili zabluda sastoji u ovome: Jednog određenog dana oni se sakupljaju pre rađanja sunca i pevaju redom slavopoje Hristu kao Bogu /„Carmenque Christo quasi deo dicere invicem“/. Oni se obavezuju zakletvom, ne na zločin, nego da ne kradu, da ne pljačkaju i ne čine preljubu, da ispunjavaju svoja obećanja, da ne odbacuju poreze. Posle ovoga imaju običaj da se rastave i ponovo sastanu, da jedu sveto jelo.“ /Pisma X, 97/ Lukijan /oko 170 god./ nam kaže u svom pismu o hrišćanima: „Oni još uvek poštuju onog velikog čoveka, koji je bio prikovan na krstu u Palestini, jer je on uveo u svet ovu novu veru. Sem toga, ovaj njihov prvi zakonodavac ih je učio, da su oni svi braća, ako se odvrate od grčkih bogova i otkažu im i ne služe im više, a onog njihovog „Gospoda“, koji je prikovan na krst, cene i obavežu se da žive prema njegovim zakonima.“  Lekar Galen /oko 180 god./ govori o Mojsiju i Hristu kao učiteljima. On kaže: „Lakše je uveriti Mojsijeve i Hristove učenike nego lekare i filozofe, koji su se predali nekim sektama.“ U novije vreme nađeno je pismo sirijskog naučnika More, iz prvog veka hrišćanstva. More je pisao iz progonstva svome sinu utešne reči i filozofski. On se dotiče i Hrista, kojega upoređuje sa Sokratom i Pitagorom i kaže da su ga Jevreji, istina, ubili ali da je upravo to povuklo za sobom raspadanje jevrejske države i vere. Ovo pismo se smatra autentičnim.

Još neki navodi za koje bi se moglo reći da su neke vrste istorijskih svedočanstva o tome da je Isus živeo, jesu navodi neprijatelja hrišćanstva. U toku prvih vekova hrišćanske epohe imala je nova vera mnogo neprijatelja kao što su Cels /oko 180 god./ Porfirije /oko 270 god./ Julije Otpadnik /Apostat; oko 360 god./, zatim Piron i drugi. Među dokazima kojim su se oni služili u polemici bili su: neznatna kultura evanđelista, njihovo nejedinstvo i protivurečnosti, neverovatnosti itd. Ali oni nikada ne kvalifikuju ove događaje kao one koji se nikada nisu dogodili.

Ova razna svedočanstva koja su vrlo jasna i pozitivna mogu nas zadovoljiti u pitanju istorijske ličnosti Isusa iz Nazareta. Nema sumnje da se možemo potpuno osloniti na ove autentične istorijske dokumente, koja nam samo potvrđuju ono što nam iznose četiri evanđelja.

Mesijanska nada u Hristovo vreme

Jevreji koji su bili podjarmljeni i prezirani od neznabožaca, gajili su u svome srcu veliku

nadu. Ta nada bila je MESIJA, koga su oni već odavno očekivali. Mesija je imao da bude potomak Davida. O njemu vele proroci da će on biti car nad svim narodima i na zemlji će vladati mir i sreća. Nema sumnje to je nagoveštavanje večne božje vladavine. Ova mesijanska nada vidi se u prvom veku hrišćanstva tako jasno, naročito u početku, u vreme Hristova rođenja /Luka 2:1,38; Mat 2:14/. Pa i u početku njegovog rada svugde se govori o Mesiji i verni u narodu ga očekuju. /Mat 11:13; Luka 7:20; Jovan 16:14/. U vreme kada se Isus pojavio pred narodom sa svojim poukama i čudima, rodilo se odmah i pitanje Mesije. Ljudi su se potsećali na tradiciju o Mesiji; počeo se proučavati zakon i proroci s obzirom na Mesiju / Matej 12:23; 17:10; Marko 9:10-13; Jovan 7:26-31; 10:24; 12:34;/ Vrhunac ovoga problema vidi se u pitanju sinedriona postavljenog Isusu, kojim pravom se on naziva Mesijom i ako je on neka kaže, kao i u ruganju mase, koja ga nazva „izrailjskim carem“,koji drugima pomože ali sebi ne mogaše /Marko 14:61; Matej 26:63; Marko 15:32; Luka 23:35/. Najzad i istorija prve hrišćanske crkve, onu koju vidimo u Delima apostola, poslanicama i ostalim spisima Novoga zaveta, potvrđuje vrlo često i živo, da je u duhu Jevreja onoga doba živela vera u Mesiju, spasitelja. Apostoli stalno potsećaju na mesijansku ideju. Najveća njihova briga je bila da dokažu da ovo što su proroci prorekli nekada o Mesiji se ispunilo na Isusu iz Nazareta, i da je on taj dugo očekivani Mesija /Dela 3:18,42; 8:32-38; 9:22; 17:3; 18:5,28 itd./

Najzad spomenimo još nekoliko reči E.G Vajt o ovome predmetu: „A kad dođe vreme, posla Bog Sina svoga.“ Bog je svojim proviđenjem upravljao plimom ljudskih pobuda i uticaja, jer je svet bio zreo da se pojavi njegov Spasitelj. „Narodi su bili ujedinjeni pod istom upravom. Govorilo se svuda samo jednim jezikom, koji beše svuda prihvaćen kao književni jezik. Jevreji rasejani po svim zemljama skupljahu se prilikom godišnjih praznika u Jerusalimu. Po povratku u njihova mesta prebivanja, bilo im je lako da prošire svetu novost o dolasku Mesije…“ „U ovoj epohi izgubiše neznabožačke religije prevlast nad narodima. Svi su bili siti cermonija i priča. Uzdisalo se za religijom, koja bi bila sposobna da zadovolji potrebe srca. I dok je izgledalo da je svetlost istine otišla od čovečanstva, bilo je ipak duša koje su tražile i koje su pritiskivale agonija i bol. Ove duše su žednele za upoznavanjem živoga Boga i dobijanjem izvesnosti večnoga života…“ „Već su Pisma izvesno vreme bila prevedena na gčrki jezik, jezik veoma raširen u rimskoj imperiji. Jevreji behu rasejani po svim mestima i u izvesnoj meri i neznabošci uzeše udeo u očekivanju Mesije. Među onima koje su Jevreji smatrali neznabošcima, bilo je i takvih koji su bolje shvatali spise koje su govorile o Mesiji, nego sami jevrejski rabini. Bilo je i takvih koji su očekivali Mesiju da ih oslobodi greha. Filozofi su se trudili da prodru u misterije jevrejske tajne. Ali tesnogrudnost Jevreja je smetala da se proširi svetlost…“ „Čas je nastupio. Pokvarenost čovečanstva, povećana iz stoleća u stoleće prestupanjem božanskih zakona, bio je razlog dolaska Spasitelja.“ /I. Ž. Str.1/

Svedočanstva evanđelista o Isusu Hristu

Ako svedočenja nekih pisaca imaju nepobitnu vrednost u dokazivanju istorijske ličnosti Isusa iz Nazareta, svakako da svedočenje evanđelista, očevidaca njegovog života i rada ima za nas još veću vrednost. Zato i kaže poznati naučnik Neander: „Nema više nikakvog razumnog razloga odbiti istorijsku bazu događaja koje proučavamo. Samo poreklo tih događaja bilo bi sasvim neobjašnjivo ako ne bi počivalo na istinitim činjenicama.“

Postavlja se pitanje: može li se smatrati autentičnim svedočenje evanđelista? Većina kritičara pretpostavljaju potpunu autentičnost spisa evanđelista, a samo neki daju neke primedbe. Što se tiče kritike racionalista, ona se uopšte ne može primiti, jer bi se njihovim metodama rada moglo sve izvrnuti i osporiti. Međutim, nijedna se istorija ne oslanja toliko na same dokaze svojih protivnika kao evanđeoska istorija i to u najspornijim pitanjima, jer se ne boji nikakve kritike.

Poznati kritičar Langlois (Langloa) tvrdi da u istoriji postoji jedan siguran kriterijum autentičnosti koji nikada ne vara. Autentične su one reči koje premašuju intelektualni i moralni nivo onih koji ih saopštavaju. Ove iste misli izrazio je i Jean Jaques Rousseau u svom delu „Emile“ /Emil/. On kaže: „Ako je život i smrt Sokrata, život i smrt mudraca, život i smrt Isusa Hrista je život i smrt Boga. Hoćemo li reći da je istorija evanđelja izmišljena za zabavu? Moj prijatelju ovako se ne izmišlja. A dela Sokratova u čiju se ličnost i ne sumnja su manje pobijena od dela Isusa Hrista. Ustvari to je otstupanje pred teškoćama a ne njeno otklanjanje. Bilo bi mnogo neshvatljivije da su četiri čoveka složno fabricirali ovu knjigu, koja ima samo jedan jedini predmet. Nikada jevrejski pisci nisu našli ni taj ton ni taj moral. Evanđelje ima tako uzvišene tako zapanjujuće osobine istine, koja se nikada ne može imitirati, da bi i sam izmišljač bio više zapanjen nego junak.“

Ovakve ideje o Bogu koje nalazimo u evanđeljima ne mogu nikada biti proizvod naše ograničene inteligencije. Kako bi se ovako divna slika o Isusu mogla roditi u svesti grešnog čoveka? Sve ovo se može objasniti samo Božjim otkrivenjem nepobitne stvarnosti čoveku, koja nije ništa drugo nego život otkriven u ličnosti Isusa Hrista, koji je doneo čoveku spasenje.

Doba i prilike u vreme prvog Hristovog dolaska

Hristos se rodio i živeo u vreme prvih rimskih imperatora. Po tadašnjem načinu života živeo je on u skrivenom mestu sveta, ali u prelaznom dobu ka novom svetu. Čovečanstvu je bilo potrebno spasenje a u ovome trenutku je svet bio najsposobniji da ga prihvati. I opšte politički ekonomske i kulturne, a naročito verske prilike bile su veoma pogodne. Sem toga vladao je svugde samo jedan jezik – grčki. Svet je bio pripreman za Božje otkrivenje u telu usred verskog sazrevanja i saznanja, kao i razočarenje i naslućivanja propasti. Čežnja za spasenjem otvorila je širom vrata.

Jevrejstvo je bilo slomljeno u svojoj telesnoj, zemaljskoj slavi, i pravi Izrailjci su mogli prihvatiti svoga Mesiju. Neznabožački svet naprotiv, nalazio je razumevanja i pristupa u monoteizam jevrejskih sinagoga, pod imenom prozelita „Vrata i pravde“. Punina / „pleroma“; vidi Jovan 1:16; Efescima 1:23/ života, negativna i pozitivna sastale su se. Zato je i došlo do vreme njenog ispunjenja. Dolazak Sina Božjega i izbavljenje čovečanstva dogodilo se u svetu punom greha i otpada. Koncentraciji svetlosti ostala je nasuprot koncentracija tame. Sa jedne strane stoji sveti Izrailj, nosioc mesijansek nade, a sa druge pokvareni Izrailj sa svojom spoljnom pobožnošću, čije je srce tako odrvenilo od „prevare greha“ da nisu mogli prihvatiti svoga Mesiju, koji im je bio jedina nada.

Među jevrejima onoga doba postojali su ovi verski i politički pravci, prema njima su se formirale i partije:

1)Fariseji. Ime „farisej“ znači izdvojen. Ovaj izraz označava njihov karakter. On se odnosi i na njihovo gordo gnušanje prema neznabošcima, Samarićanima, carinicima i grešnicima. To su bili kazuistički tumači zakona, koji su se pridržavali i najmanjeg propisa Mojsijevih zakona, kojima su oni još dodavali mnogo propisa i „običaja otačkih“ – tradicija, koja je smetala i ugušavala Božje otkrivenje. Verovali su u zagrobni život i postojanje anđela. To su bili oni tipični ortodoksni Jevreji.

2) Sadukeji, čije se ime izvodi, prema jednima od reči „cadik“ što znači „pravedan“, a prema drugima od jednog njihovog vođe po imenu Sadok, koji je organizovao partiju. Oni su odbacivali svaku tradiciju, kao i progresivno /postepeno/ razvijanje božanskog otkrivenja. Odbacili su ono što je bio temelj fariseja, postojanje nevidljivog sveta. Njihova svetost sastojala se u tome, što su od Mojsijevih zakona načinili, definitivni deistički moralni zakon, i hvalaili se da izvršuju pravdu ovoga zakona.

            3) Eseji. Oni su gledali svoju svetost u tome, što su uzeli iz jevrejske teokratije neke duhovne elemnete i pomešali ih sa neznabožačkim pogledima, koje su hteli da pokažu u svome, tobož, netelesnom, posvećenom životu. Oni su pali u duhovni separatizam, zbog svoje odvratnosti prema svemu onome što je stvarno, telesno i društveno.

            4) Irodovci. Ovako su ih nazivale pristalice Irodove dinastije. Oni su bili u prijateljstvu i savezu sa Rimljanima a protiv onih Jevreja koji su ustajali protiv okupatora. Neki crkveni oci tvrde da su irodovci bili naročita sekta kod Jevreja koja je Iroda /Velikog ili Antipu/ smatrala za Mesiju. Ali, Filon ili Flavije ne spominju takvu sektu.

Ovakav svet i stanje je moglo da očekuje prvi Hristov dolazak i one velike događaje.

Istorija kritike ličnosti Isusa Hrista

Hrišćanstvo je, nema sumnje, najveći pokret u istoriji sveta, a Hristos je ličnost o kojoj se najviše govorilo i pisalo za poslednjih 20 vekova. Mnogi na izgled ozbiljni i pozvani ljudi stavljali su Hrista na najrazličitija mesta, počev od varalice pa do najvećeg čoveka među ljudima i Boga. Potrebno je da se podrobnije upoznamo sa mislima i kritikom ma kakva ona bila, da bi unapred upoznali poreklo misli o Hristu koje se javljaju kod ljudi.

O Hristu se pisalo još od početka naše ere, ali je vrlo malo sačuvano upravo od toga doba, osim strogo crkvene literature onoga doba, kada se hrišćanstvo širilo.

Jedna od prvih knjiga iz novijeg doba protiv Hrista kao božanske ličnosti izašla je u Ženevi pod naslovom „De tribus impostoribus“ /o trojici varalica/ tj. o Mojsiju, Isusu i Muhamedu. Pisac je anoniman i vidi se da je izašao iz škole tzv. slobodnih  mislilaca „libertina“. Ovaj spis je ne dokumentovan i neozbiljan, što se vidi iz samog naslova knjige. Thomas Wooiston, profesor iz Kembridža, rasturao je 1727/29 god. Jedan spis o Hristu i hrišćanima. Ustvari ovo je samo jedan obećan panflet protivu ličnosti i čuda iz evanđelja, zato je odmah neozbiljno shvaćen.

Tek u drugoj polovini XVIII veka Francois – Marie  Voltaire je anonimno ili pod pseudonimom napisao mnoge članke kao „Čuda“, „Božanstvo Isusovo“, „Protivurečnosti“ itd. On je tako izazvao živu ali nekorisnu diskusiju o tim pitanjima. Radilo se više razumom a manje dokumentima. Ali ovi članovi su izazvali veću živost u ovom pogledu. Tako su se pojavili neki ozbiljniji pokušaji kritike. Prvo, Constantin Volney /Les Ruines, 1790/, a uskoro i Charles Dupuis /Lʼorigine de tous le cultes, 1794/. Dupuis tvrdi da Isus nikada nije živeo kao istorijska ličnost i da je sve to mit, zgodno prerađen ali istovetan mit kao o sunčanom bogu Mitri, pa i persijskom Bogu, za koga su i Jevreji znali. Ova stara teza o mitu javlja se u novije vreme još bolje obrađena. Filozof, orientalista, teolog i fiziolog Herman Reimarius iz Hamburga ostavio je posle smrti u rukopisu svoje delo „O religiji, Isusu i hrišćanima“. Priča se da Rajmarius nije imao hrabrosti da publikuje svoje delo. Za ovo delo se zainteresovao Lesing i publikuje ga 1777 godine. Kao racionalista Rajmarius misli da se pozitivne religije osnivaju na prirodnim religijama. Hrista smatra za ambicioznog političara, čije se delo svršilo neuspehom, jer je nedovoljno poznavao snagu Rimske imperije. Moralist veliki talenat, Isus se gorko prevario u svojim iluzijama, piše on. Što se tiče čuda u evanđeljima, Rajmarius drži da su izmišljena od apostola. Ovo je delo izazvalo veliku buku i polemiku.

Kasnije, knjiga anonimnog pisca „Otkrivenje i mitologija“ zastupa tezu, da je čovek po imenu Isus iskoristio očekivanje Mesije kod Jevreja. On se ponašao kao Mesija i podržavao ga pomoću pretskazanih detalja o tome Mesiji. Sve ostalo je legenda i mašta evanđelista. Izgleda da je ovo delo inspirisalo i Strausa. Neki Venturini, nadahnut Rajmariusovim idejama, 1800 god. daje „Prirodnu istoriju velikog proroka iz Nazareta“, delo je u vidu romana. Nevešto napisano, nije imalo nikakvog uspeha. Iza njega se ređa bezbroj neznačajnih pisaca – kritičara, čija su dela, pošto su bila neozbiljna, unapred osuđena na propast. Godine 1835/36 David Friedr. Strauss daje u ovom pravcu jedno od najznačajnijih dela o Isusu do danas: „Das Leben Jesu“. On obrađuje isto podrobno Novi zavet, kritički, ali često suhoparno i dosadno. Straus dokazuje da su sve evanđeoske vesti samo legende, ali ne negira egzistenciju same ličnosti Isusove. Po njemu je Isus bio običan ravi, kao i drugi. On je najpre učenik Jovana Krstitelja, a zatim se odvaja i počinje samostalan rad. Verovao je da je on Mesija i objavljivao je da će se osnovati cartstvo na zemlji. On je žrtvovao Mojsijev zakon svojoj nauci i zato je umro na krstu. Kasnije njegovi učenici i njihovi sledbenici nenamerno stvaraju legendu o Hristu, onako kako se legenda inače stvara, malo po malo, okružujući Isusa čudesima, baš kako se dešava i sa drugim osnivačima religije… Evanđeliste smatra za proste i glupave ljude, koji su verovali u priču o Isusu, jer sami nisu bili očevici. Pod uticajem Hegela, Straus razvija novu metafiziku, i izdaje jedno izdanje „Das Leben Jesu“ namenjeno nemcima. Kad se govori o Strausu misli se na njegov rad do pojave ove knjige.

Iz ove tzv. tibigenske škole, koja se zasnivala na Hegelovoj panteističkoj filozofiji posle Strausa, javljaju se mnogi koji stoje na mitsko-kritičkom gledištu, a čija imena nisu uhvatila dublje brazde u Hristologiji. Od ove škole najznačajniji je: crkveni istoričar Friederich Cristian Baur postavio je hipotezu tendencioznih spisa. Hrišćanstvo se, kaže on, razvilo iz Judejstva, pošlo novim putem i stvorilo dve stranke, petrovce i pavlovce. Evanđeoske vesti su izmišljene radi izmirenja ovih stranaka. Evanđelja su postala od 130-160 god. Ove ideje prihvataju mnogi Hristolozi, ali sve je ostalo bez uspeha jer su sami temelji kritike bili samovljni i neistiniti. Ernest Renan 1863. god. objavljuje svoje delo „Život Isusov“ – pisano zanimljivim i književnim stilom. Ovaj stil je razlog što je ovo delo vrlo popularno, možda najčuvenije i najrasprostranjenije u ovo vreme – ali ono nije naučno. Nemački naučnici i Hristolozi su ovo delo hladno prihvatili i ocenili ga kao rad „van naučne granice.“ Ovo delo je prevedeno na naš jezik. Renan je bio ljubitelj lepih legendi i tradicije i nije se mogao njih osloboditi, čak i kad u njih nije verovao. On je naročito bio inspirisan Jovanovim Evanđeljem. Isus je za Renana genije, heroj – Bog i ne krije da ga voli i da mu se divi. Tako nije radio ni jedan kritičar.

Godine 1882. Seydel postavlja pretpostavku Buda – legende. Po njemu legenda o Budi, iz VI veka pre Hrista preneta je na samog Isusa. Ovo mišljenje je imalo mnogo sledbenika ali nije ostavilo dublji utisak. Knjiga „Praznina u životu Isusa Hrista“, od putnika Nikole Novotića, napravila je veliku senzaciju i veoma je mnogo čitana. Po toj knjizi Isus je pod imenom Isa, proveo od 13-29 god. negde oko Himalaja u zemlji Ladak. Tu je učio nauku budista i bramanaca od njihovih sveštenika. Ali ovo je bila samo senzacija one najgore vrste. Mnogi, kao Lefmann i dr. tvrde da je velika Isusova megalomanija razlog osnivanja hrišćanstva. Uspeh kod pristalica tumače kao moć hipnoze. Ali sve ovo je proizvoljno, naivno i bez ikakvih dokaza.

Mnogi hristolozi opet, smatraju da je Isus, kao i ostali proroci, došao u javnost zbog svog ubeđenja da će svet skoro propasti. Otuda Isus ima samo vremenski karakter. Ima još i mnogih drugih hipoteza.

U poslednje vreme javaljaju se samo kritičari koji negiraju Isusovu istoričnost, stvarajući tako mnoge teorije. Među njima su najpoznatiji Bauer i Kalthof s jedne, i Jensen, Schmidt, Robertson i Drews s druge strane:

Krajnji konzervativac Bruno Bauer, tvdi da je Isus kreacija prvobitnog primitivnog evanđelja, izašao iz sredine nadahnute grčkom filozofijom i idejama reformacije verske, početkom naše ere, kada su se počela kombinovati religiozna shvatanja Judeja, Grka, Istoka i Rima. To primitivno evanđelje pisano je u II veku u Rimu, gde je i postalo. Isus nije uzrok postanka ovog evanđelja, nego ovo je evanđelje rodilo Isusa. Četiri evanđelja su četiri razna oblika ovog prvobitnog evanđelja. Pored filozofije i religije toga vremena, uzrok postanka nove religije je želja naroda za poboljšanjem života. Novu tezu  postavlja Kalthof. Po njemu su evanđelja ne istorijski dokumenat o jednoj ličnosti, već o socijalnom pokretu onog doba. O Isusu se ništa ne može reći istorijski, jer on nije ni postojao. On ovako objašnjava: u rimskoj imperiji su tada postojala dva jaka pokreta, proleterijat i jevrejski mesijanizam. Ustanak robova 73/71 godine pre Hrista nije zaboravljen, a uzroci su se još povećali. Kako je jevrejski mesijanizam u osnovi svojoj samo san jedne socijalne pravde, prirodno je da je on došao u vezu sa proleterijatom i njegovim željama. Taj pokret počeo je u Rimu a ne u Palestini. Petar je simbol „kamen“ na kome počiva novo društvo, uređenje: jedan pastir, jedno stado. Sva imena su izmišljena; ove ličnosti su simboli. Krst, simbol novog pokreta, jeste sprava za mučenje robova, – simbol bede i oskudice. Isus je novo doba u kome bi bilo više čovečnosti i više hleba. Juda to su izdajnici pokreta. Pilat, fariseji, to su postojeće vlasti itd.  Jensen tvrdi da evanđeoski Isus nije postojao. Legenda o Isusu – to je prilagođena legenda o vavilonskom, sunčanom bogu Gilgamešu; a pratilac Isusov, Jovan Krstitelj, sličan je pratiocu Gilgamešovom, Eabani-u. Schmidt, kaže sve su samo simboli, sve je mit. Isus kao ličnost nikada nije postojao. Hrišćanstvo postoji mnogo ranije ali je bilo nesavršeno. Evanđelje nije postalo pod uticajem jedne ličnosti, Isusa, već je skup nada i želja ljudi onoga doba. Isus je Bog koji nikada nije živeo na zemlji.

Robertson u Isusu vidi samo starog sunčanog boga iz Palestine, boga plemena Efremovog „Jošidu, koga biblijska legenda iznosi kao Mojsijevog naslednika, a koji ima da odvede narod u obećanu zemlju. Njegova majka se zove Marjam, kao i Isusova Marija, majka onoga, koji ima da odvede u božje carstvo. On kaže dalje, da Talmud govori o nekom Isusu ben-Pandiri, koji je razapet oko 100 god. pre naše ere, i sekta Evnohita izgleda da je postala za vreme toga Isusa. Isus, taj novi bog, ima osobine svih drugih bogova, zato je lako i brzo raširen. Kao Dionis pretvara vodu u vino: kao Posejdon ide po vodi; bije bičem kao Oziris i Apolon: jaši magarca i hrani mnoštvo ljudi u pustinji kao Dionis, leči ljude i povraća im vid kao Eskulap; za njime plaču i uzdišu žene kao za Adonisom; kao Horus rođen je u štali – hramu svete krave itd. U čast toga novog boga jede se jagnje, koje je opet simbol, ime sina božjeg u mnogim religijama. Izdajstvo Judino je simbolično; on se u evanđeljima naziva „đavo“ /u njemu/, to znači „protivnik“ bog zla, dakle ima večne borbe između dobra i zla /dualizam/. Juda je „riđ“ to jest Tifron, ubica spasioca Ozirisa. Isus je sahranjen u grobu izdubljenom u steni,kao i sunčani bog Mitra itd. Ceo taj mit i sva ta zamisao je kolektivno delo celog pokreta.

Drews – tvrdi da je Isus Bog jedne jevrejske sekte, postao daleko pre pojave hrišćanstva. Po njemu Isus je sunčani bog Mitra, inkarnacija vatre, sunca, svetlosti, istine, vođa duha, koga je stvorio Ahura – Mazda, njegov otac, kao svog božanskog sina. Taj sin učestvuje u stvaranju i uređenju vasione, on komanduje i nebeskom silom, posrednik je između oca i ljudi, za spas svih. Sve kao u Persiji.

Sem ovih iznetih ima i drugih čija dela nisu od značaja, jer nemaju karakter kritike ni popularnosti.

EVANĐELJA

 Četiri evanđelja

Izraz „evanđelje“ ne označuje naslov ovih spisa nego prema prvobitnom smislu ove reči „eu-angelion“ što znači „radosna vest“ /o spasenju/ prema Lukinom evanđelju /2:10/

Hristos nije ništa napisao, nego je svoju nauku širio živom rečju. On lično nije kanonu Starog zaveta nijednu knjigu dodao. Isus je usmeno poučavao svoje učenike, on im je pokazao put do oca i Božjeg carstva.

U ono vreme naročito kod Judeja, narod je bio navikao na usmenu pouku. Od svoje mladosti, većinom nepismeni, bili su naučeni da u sećanju sačuvaju mnoge duhovne stvari. Oni su u sinagogama učili sa usta na usta, napamet, mnoge izreke iz Starog zaveta i spisa. Ali božanska Hristova nauka, trebalo je da prodre duboko u ljudsko srce; da osvoji najšire krugove ljudi, za šta je živa reč bila, svakako, mnogo zgodnija od mrtvog slova. Novi zavet se u tome i razlikuje od Starog, što je trebalo da bude urezan ne u kamene ploče, nego u ljudska srca. /Jer. 31:33/ Pa kako je sam Isus samo usmeno propovedao i učio, tako je i svoje učenike, za vreme svog života na zemlji, a i na rastanku s njima /Marko 16:15/, upućivao na usmenu propoved. Ne smemo izgubiti iz vida ni to, da su pravi Hristovi učenici bili prosti i neknjiževni, pa se zato i moralo ograničiti propovedanje Božje reči jedino na usmeni način.

Naskoro se javlja potreba, da se usmena propoved apostola stavi napismeno. Dva su glavna razloga bila za to: 1) Što se hrišćanstvo naglo širilo, te apostoli nisu mogli svagde biti i usmeno govoriti narodu. Morali su se poslužiti pismom. 2) Potrebno je bilo da i hrišćani imaju pisanih dokumenata svoje vere. Sem toga i očevici i slušaoci Hrista počeli su da nestaju, a oni su bili jedino merodavni za istinitost reči o Hristu i njegovom radu.

Učenici su, dakle, ostali na Hristovoj nauci i sazidali su hrišćanstvo na njegovoj reči. U prvoj hrišćanskoj zajednici, pri bogosluženju, služili su se učenici knjigama Staroga zaveta, iz koga su čitali pojedina poglavlja i objašnjavali ih vernima. Ovako bogosluženje bilo je ne samo u Jerusalimu i među Judejima, nego i među hrišćanima iz neznaboštva. Ono novo što im je Hristos izneo, oni su prenosili i saopštavali drugima samo usmeno.

Malo po malo dođoše i hiršćanske knjige u sastav Biblije /Staroga zaveta/. Jednostavno, neizveštačeno davali su se opisi događaja i tok stvari, kako su potrebe zahtevale. Sem knjige Novoga zaveta, pa i Evanđelja su ustvari pisma pojedinih apostola i učenika. To su najstariji hrišćanski pisani dokumenti.

U početku su učenici među sobom pričali o Isusu; oni su iznosili glavne momente iz njegovog života. Ali kako je crkva rasla i hvatala sve veći prostor, i ljudi, koji su postajali hrišćani, sve se više udaljavali od središta događaja sa Hristom, pojavila se potreba da se sve uspomene na Učitelja zabeleže, da bi i najudaljeniji, bili sigurni i mogli se osloniti na istinitost Hristovih reči i dela. Ovo je zaista bilo potrebno radi utvrđivanja njihove vere. Tako su postala evanđelja. Već pri kraju prvoga veka nalazila se svuda po hrišćanskim zajednicama četiri originalna opisa Hristova života i rada.

Iz kojih izvora potiču evanđelja, izneo nam je evanđelista Luka u predgovoru njegovog evanđelja /1:1-4/. Ko hoće da opiše događaje sa Hristom, on mora da crpe materijal iz predanja onih, koji su bili od početka „očevici i sluge Božje reči“. Posao evanđelista sastojao se u tome, da prikupe sve reči i dela Hristova. Luka je, kaže on, pošto se dobro raspitao kod očevidaca, po izvesnom redu napisao svoje evanđelje. Zadatak evanđelista se sastojao u ovom skromnom poslu. Oni nisu izneli Isusa u svojoj svetlosti, njegovu reč nisu popratili svojim tumačenjem a njegova dela nisu pokušali da iznesu i objasne po svome sopstvenom shvatanju. Oni prosto opisuju događaje sa Isusom Hristom. Evanđelisti ostavljaju svoju ličnost po strani i prepuštaju Isusa da nam govori i pred nama živi i radi. Nema nijedne izveštačene ili podmetnute misli, koje događajima daju savršenu formu. Ovo je dokaz da su evanđelisti i verovali ono što su napisali.

Pri prikupljanju podataka, koje su evanđelisti nameravali izneti, od njih lično zavisio je izbor Isusovih reči i dela. Kad su imali u vidu da nekoga upoznaju sa Hristom, oni mu, razumljivo, nisu mogli ispričati sve što se sa Hristom događalo. Oni su samo nešto, s obzirom na ličnost, izneli iz Isusovih reči i dela. Apostoli su imali mngo još šta da pišu. Naravno od najveće važnosti je bilo, koje događaje i reči su oni izabrali; kako su se izražavali i kako su sav taj materijal sredili. Sve je to zavisilo od cilja, koji su imali pred sobom. Razlika shvatanja i umešnost u sređivanju Spasiteljevih reči i dela zavisilo je od duhovnih snaga evanđelista i njihove obdarenosti i znanja. Otuda svako evanđelje ima svoje osobenosti i pečat ličnog karaktera. Četiri evanđelja su četiri slike Isusovog života i rada. Ove su slike veoma slične za prosto čitateljevo oko. Skoro nam izgleda da su kopije jedne drugih. Ali za jednog pažljivog posmatrača ova sličnost je drukčije prirode. Za oštrog posmatrača ova razlika nije ništa drugo nego crte individualne fizionomije četiri brata iz jedne iste porodice.

Pri svakom razgovoru i propovedi kao i u pismu /evanđelju/ nameravali su apostoli i učenici da istaknu ovu ili onu Hristovu reč ili koje njegovo delo. Pri ovome, oni nisu obraćali dovoljno pažnje na red i vreme. Svako je grupisao Hristove priče po nekoj svojoj zamisli i potrebi, bez obzira na vreme i mesto. Ovo je veoma upadljivo pri upoređivanju evanđelja. Luka je pokušao da ovo popravi u svome evanđelju.

Ali i pored svega ovoga, niko ne treba da sumnja, da su evanđelisti ono što su iznosili jednostavno smatrali i za istinu. Zato ih možemo smatrati za istoričare ovih događaja. Oni žele da nas upoznaju sa Spasiteljem, da bi u Njemu našli Boga, a u Isusu prepoznali našeg Gospoda, koji nam daje cilj i put života. Ono što ovoj svrsi nije bilo potrebno, bacili su oni, kao sporedno, na stranu. Tako su nastala četiri evanđelja, prava slika u rečima Isusa, njegovih reči i života na zemlji.

Evanđelje po Mateju

Ovo evanđelje se nalazi u svim starim rukopisima na čelu zbirke evanđelja kao celog  Novoga zaveta i sačinjava prelaz iz Staroga u Novi zavet.

Po tradiciji pisao ga je apostol Matej /Levije/ carinik iz Kapernauma /Dela 1:13; Marko 2:14/ – Ime Matej znači „Božji dar“ to ime je svakako dobio kad je postao Hristovim učenikom. /up. Marko 3:18/. Matej je iz skromnosti izbegavao svoje ime u svome evanđelju. Pisano je između 60 i 70 godine; u svakom slučaju pre razorenja Jerusalima na osnovu Mat. 24:15-20 u Palestini ili Siriji. Neki misle da je pisano posle razorenja Jerusalima 70 god. na osnovu Mat. 22:7. Kao da ovde pisac evanđelja izražava sećanje na jevrejsku nacionalnu katastrofu. Pošto pisac često ističe progonstvo, pisano je svakako u vreme početka progonstva, 75 – 80 god., a možda čak 80-100 god. Ovo evanđelje je napisano na sirijsko-haldejskom ili aramejskom pokrajinskom dijalektu koji je i sam Isus govorio, što potvrđuje i Papije, Irinej, Origen, Jeronim i dr. Od koga potiče grčki prevod, ne zna se. Već u Papijevo doba /pri kraju I veka/ ima grčkih prevoda Matejevog evanđelja.

O njegovoj originalnosti imamo dva vrlo stara izveštaja: Irinej, episkop u Lyonu oko 200 god. On kaže ovako: „Isto je tako Matej izdao pismeno evanđelje među Jevrejima na njihovom jeziku u vreme kada su Petar i Pavle propovedali u Rimu i tamo osnovali zajednicu.“ Pri kraju III i početkom IV veka piše Jevsevije /Eusebius/ iz Cezareje sledeće: „Matej je hteo, pošto je već otpočeo da propoveda evanđelje među Judejcima, da ide i propoveda i među drugim narodima; zato je i napisao svoje evanđelje na jeziku otaca, na jeziku, kojim su Jevreji tada govorili.“

Proučavajući bliže ovo evanđelje, odmah nam nešto pada u oči. U toku pričanja nalazi se tu i tamo nekoliko jasno ograničenih velikih govora:

1. Isuova propoved nazvana „beseda na gori“ /glave 5, 6, 7).
2. Pouke date dvanaestorici apostola odnosno njihove službe /glava 10/
3. Zbirka priča o nebeskom carstvu /glava 13/
4. Pouke o međusobnom odnosu u crkvi /glava 18/
5. Grupa priča, koje imaju zajedničku ideju o velikom sudu i poslednjim danima /glave 23-26/

Ovih pet priča su svakako glavne crte fizionomije našeg prvog evanđelja. Ovi govori se završavaju obično sličnim rečima, kao na primer: „I kad Isus svrši reči ove…“ /Matej 7:28; slično u 11:1; 13:53; 19:1; 26:1/. Izgleda da su ovih 5 govora postojali pre nego što je ovo evanđelje sastavljeno. Svi ovi govori izlažu istoriju Isusove službe. Ako ovome još dodamo, da su obično citati iz Starog zaveta u ovim govorima prema prevodu Septuaginte /LXX/, dok su u ostalim delovima citati prema jevrejskom tekstu biće nam sve to još jasnije. Papije episkop iz Jeropolja u Frigiji /u prvoj polovini II veka/, umro oko 160 god., bio je prema jednom starom mišljenju, učenik i slušalac apostola Jovana. On /Papije/ piše: „Matej je sastavio na jevrejskom jeziku govore i svako ih je prevodio prema svojoj sposobnosti.“ Ako podelimo ovo evanđelje na njegove pirodne delove, sem pomenutih 5 velikih govora, koji čine 1/3 evanđelja, naći čemo samo još nešto malo istorijskih podataka.

Mi se sada pitamo ko je bio pisac ovih starih govora, koji sačinjavaju današnje prerađeno kanonsko evanđelje po Mateju, kao i ko je sastavio te govore ovako kako ih danas imamo u ovome evanđelju? Jedino je očevidac Isusa Hrista bio u stanju da sastavi govore sa toliko istinitosti, svetosti i tačnosti. Jednome koji nije preživeo ove događaje nemoguće je da ih tako verno opiše. To je mogao biti samo apostol Matej. S druge strane neki Matejev pomoćnik koji mu je pomagao u evanđeoskom radu primio se, bez sumnje, posla da prevede govore /„logija“/ sa jevrejskog na grčki i da ove govore rediguje u potpuno evanđeoskom obliku, teda na taj način da mogućnosti hrišćanima iz jevrejstva u dijaspori da doznaju reči Hristove od samoga apostola.

Ima mnogo verovatnosti da je Matej sastavio svoje govore oko 50 ili 60 godine, a samo evanđelje sastavljeno je oko 65.god. /Na osnovu Matej 24:15-20/. Svrha pisanja 5 velikih govora /logija/ prema Papiju je bila čisto didaktička. Pisac se trudio da Isusove nauke i pouke duboko usadi u prve članove Hristove zajednice i da ih oduševi da produže ovo delo.

Što se tiče evanđelja, ono je trebalo da bude prvi dokumenat hrišćanstva za „grčku crkvu“. Ali redaktor je imao još jedan cilj. On je preveo „logia“ kao evanđelje o Isusovom životu na grčki ne samo da bi verne vaspitavao, nego da bi neobraćene Jevreje ubedio i pridobio za Isusa.

Nema sumnje da je logia bila određena za svet jevrejskog porekla koji su govorili aramejskim  dijalektom a živeli su u Palestini. Evanđelje je pak sastavljeno za Jevreje uopšte. Iz svega izlazi da je karakter Matejevog evanđelja didaktički, a ne istorijski. Ovo evanđelje je jednostavno izlaganje Isusovih pouka.

Matej iznosi u svome evanđelju Isusa kao Mesiju i sina Božjeg koji je obećan u Starom zavetu i očekivan od Jevreja ovoga vremena.

Evanđelje po Marku

Ovo evanđelje se pripisuje Jovanu Marku, sinu Marije /Dela 12:12/ a rođaku Vrnavinom, rodom iz Jerusalima. U kući njegove matere skupljali su se prvi hrišćani iz Jerusalima. Sam Petar je nalazio često putoa utočišta u ovome domu. Svakako je apostol Petar Marka i obratio. Petar ga je nazivao „svojim sinom“ u duhovnome smislu /1.Petr. 5:13/. On je pratio Varnavu u Antiohiju, a kasnije je uzeo učešća u prvom misionarskom putovanju apostola Pavla, ali je napustio Pavla i Varnavu u Pergamu. Kasnije, Pavle odbija da primi Marka na drugom misionarskom putovanju, zbog čega se pojavi rascep između Pavla i Varnave. Kasnije nalazimo Marka u Rimu u vezi sa Pavlom, koji je bio u sužanjstvu /Kol. 4:10; Filemon 23; 2.Tim. 4:11/. Tradicija prvoga veka drži Marka za Petrovog pomagača u latinskim i grčkim krajevima /1.Petr. 5:13/. O ovome svedoče Irinej i njegov savremenik crkveni otac Kliment Aleksandrijski. Ovaj poslednji kaže da je Marko pratio Petra u Rim, de je i sastavio svoje evanđelje. Zatim je otišao u Egipat i tamo osnovao aleksandrijsku crkvu. Ovo svedočenje nema nikakve jače podloge, ono je samo rezultat tradicije prvih vekova, koje sadrže više sentimentalnosti i osećajnosti nego istorijskih činjenica. Sporno je pitanje na primer da li je Petar uopšte bio u Rimu. Ima više verovatnosti da je sastavljeno u Aleksandriji i to svakako od 53-64 god. za hrišćane iz neznaboštva. Teško je reći, da li je ovo evanđelje napisano prvobitno na grčkom jeziku ili na aramejskom pa onda prevedeno na grčki.

U pogledu originalnosti ovoga evanđelja imamo vrlo stari i ozbiljni podatak. To je svedočenje Papija, čija vrednost se još povećava s obzirom na činjenicu da je Papije bio neposredni učenik apostola Jovana. Evo na primer kako je prezvitor iz Palestine, koga je Papije poučavao od njega samog /Papija/ doznao tradiciju o postanku drugog evanđelja: „Marko je postao Petrov pomoćnik. On je napisao tačno sve ono čega se sećao, ono što je Isus rekao i učinio, ali bez ikakvog reda. On sam lično nije čuo Spasitelja, niti ga je pratio, nego je samo Petra pratio. Petar mu je davao objašnjenja samo prema momentalnoj potrebi a nije mu iznosio sve govore Isusove odjednom. Marko nije pogrešno zapisao činjenice koje je čuo i kojih se dobro sećao. Njemu je bila glavna samo jedna stvar, da ništa ne doda ili oduzme od onoga što je čuo, niti da izmeni.“ Izveštaj Jevsevija iz njegove „Crkvena istorija“, knj.III, gl 39.616/ Prema ovome Papijevom tvrđenju mi pripisujemo ovo evanđelje Marku. Ali on je samo svedok drugoga reda, pošto on i nije bio apostol nego samo pomoćnik apostola. Osnovna činjenica ovih podataka je da je Markovo evanđelje samo redakcija događaja, koje je apostol Petar pričao crkvama propovedajući evanđelje. Pri poslednjem Petrovom putovanju priključio se i Marko da bi mu pomogao u njegovom radu. Putujući iz mesta u mesto pričao je Petar, prema potrebi, svojim slušaocima događaje sa Isusom i njegove pouke. Petar nije davao, kao Matej u svome evanđelju potpunije Isusove govore i pouke. Marko je mogao redigovati samo ono i u onome obliku kako je čuo od Petra. On nije mogao načiniti izvesni red. Zato ako je ovo evanđelje fragmentirano nepotpuno krivica ne leži na Markovoj nemarnosti, nego u načinu njegovog postanka.

Duh, koji provejava u ovome evanđelju pokazuje jasno ko je njegov inspirator. Od početka do kraja oseća se divljenje Isusu. Mi ne znamo ko je imao u najvećem stepenu ovakve osećaje za svoga Spasitelja. To je onaj koji je u ime i svojih drugova smelo izražavao svoje osećanje – to je apostol Petar. Da li ćemo uzeti da je to samo puka slučanjnost da samo Marko izveštava o Petrovom odricanju dva puta u vezi sa drugim petlovim pevanjem? /Marko 14:66-72/. Ako uporedimo još Marko 8:27-33 sa Mat. 16:13-23 biće nam još jasnije. Petrov stil nema ničeg zajedničkog sa onim od Marka. Petar je bio čovek rada i akcije a ne razmišljanja i studija. Teško možemo sebi predstaviti da se Petar latio pera da napiše ovako dugo evanđelje.

U događajima u Getsimanskom vrtu /Marko 14:51-52/ reč je o nekom mladiću koji igra tajanstvenu ulogu. Možda je to bio sam Marko, koji ovako lepo opisuje ceo događaj.

Izgleda da se iz sledećih činjenica može saznati doba kad je pisano ovo evanđelje. Sinovi Simona iz Kirine, Aleksandar i Ruf – od kojih je poslednji, prema Rim. 16:13  imao u rimskoj crkvi ugledan i uticajan položaj – još su bili živi. Još samo u apostolskom dobu. Kako se opomena i znak vernima u Palestini za slučaj njihovog bekstva nalazi i kod Marka /Marko 13:14/, isto kao i kod Mateja /to je čas razorenja Jerusalima 70 g./ i početak rata /66 god./, i kako se još nije ispunio jasno je, da je ovo evanđelje sastavljeno ranije, možda 64. ili 65. godine.

U nekim najstarijim rukopisima ovog evanđelja, nema poslednjeg dela glave 16 /od 9-20 stiha/, ili ako ima, on je osetno izmenjen; a u nekim rukopisima postoji posve drugi tekst. Pretpostavlja se da se poslednji deo knjige slučajno oštetio. Ovakav slučaj imamo i kod rukopisa codexa „Sinaitikusa“. Ali u tome slučaju treba da je postojao samo jedan primerak ovoga evanđelja u prvoj hrišćanskoj zajednici. Ali ako se već služilo ovim evanđeljem, zar se nisu mogle lako da ispune praznine? Možda je mnogo verovatnije da je sam pisac prekinuo pisanje kad je dovde došao. Verovatnije su se kasnije raširila dva rukopisa ovoga evanđelja. Jedan rukopis je predstavljao originalne primerke, još neupotpunjene, a drugi primerke upotpunjene na razne načine. Ako je to tako onda se pitamo, koje su okolnosti nastupile, da je Marko morao tako naglo da prekine sa pisanjem? Kad znamo da je ovaj evanđelista živeo u Rimu, gde su bila surova gonjenja hrišćana, možemo pretpostaviti da je i on postao žrtva ovoga gonjenja /naročito gonjenje 64. god./ ali možda je bio i na nekom drugom mestu gonjen i ubijen. Treba napomenuti, da po jednoj tradiciji, sačuvanoj preko nekog aramejskog evanđeliste, ovaj perikop /16:9-20/ je delo prezvitera po imenu Aristion, živeo je u prvoj polovini II veka.

Evanđelje po Marku nam izgleda kao manje ili više potpuni skup opisanih događaja sa Isusom, koji su bili upućeni Božjem narodu, kao jedan serija slika iz Isusovog života koje je Marko doznao od apostola Petra, svedoka Isusovog života i rada.

Pišući svoje evanđelje, imao je Marko, kao i Matej i Luka, izvesnu nameru. On je hteo da istakne božansko posinaštvo Isusa Hrista. Marko je hteo dokazati, da je Isus bio Sin Božji, ali nije pisao temu o tome. On je držao osnovne nauke o Isusu – Mesiji. On opisuje Isusa i kao inicijatora i početnika vesti spasenja.

Evanđelje po Luci

Prema tradiciji pisao ga je Luka, po zanimanju lekar /Kol. 4:14/, rođen u sirijskoj Antiohiji. Priključio se hrišćanskoj zajednici uskoro posle kamenisanja đakona Stefana. Izgleda da je bio neznabožac. To izlazi iz upoređenja Kol. 4:14 sa 4:11. Pošto se priključio apostolu Pavlu ostao je njegov pratilac sve do Rima. /Dela 27:1/

Očigledno je da je pisac ovoga evanđelja bio prijatelj i saradnik apostola Pavla. Ova činjenica proizilazi iz sledećeg:

1/ Velika sličnost, koju je lako ustanoviti između opisivanja ustanove večere Gospodnje, koje se nalazi u ovome evanđelju sa opisivanjem apostola Pavla u 1.Kor. 11:2. Izveštaj o Isusovom vaskrsenju kod Luke 24 sličan je onome navedenom kod Pavla u 1.Kor. 15.

Evanđelje po Luci bilo je očevidno pisano za grčki svet, verovatno i u samoj grčkoj sredini. To se vidi odmah u uvodu, u kome pisac govori o svome načinu opisivanja i cilju pisanja. Ovaj uvod je u svemu sličan uvodima velikih grčkih istoričara, posebno Herodota i Tukudita. Ovoga nema kod dvojice ranije navedenih evanđelista.

Ovo evanđelje je upućeno grčkom plemiću po imenu Teofilu. Ako pretpostavimo da je ovaj bogati Grk prihvatio kao istinite dokaze evanđeliste Luke, onda je on postao patron, zaštitnik ove knjige. On se svakako nalazio obaveznim da načini više prepisa ovoga dela, te da ih rasturi po svom krugu. To je možda i zbog toga što je Luka pripadao njegovoj narodnosti. I sav karakter Lukinog opisivanja nosi pečat grčkog duha. Luka je imao više nego svi drugi životopisi Isusovi, čist istorijski smisao, i zbog toga je postao pravi istoričar života i dela Isusa Hrista.

Čisti motiv Lukinog evanđelja nije ništa drugo do ono što je i sam apostol Pavle toiko objavio: da smo spaseni blagodaću, – verom. To odgovara poptuno Hristovoj ideji. Delanje u ovome pravcu, koje je otpočeo sam Isus nastavio je apostol Pavle, a sam refleks toga nalazi se u ovome evanđelju.

Lukino evanđelje iznosi pravo neznabožaca da i oni učestvuju u spasenju verom u Isusa Hrista. To je praktično ono evanđelje koje Pavle naziva „moje evanđelje“. Iz svega ovoga se jasno vidi da je pisac ovoga evanđelja iz Pavlove sredine.

U pogledu sastava ovoga evanđelja pada nam odmah u oči znatna razlika u stilu između prva četiri stiha /Luka 1:1-4/ i teksta petoga stiha. Takozvani „Lukin uvod“ /gl. 1 do 4 stiha/ predstavlja čisto grčki stil. Što se tiče ostalih stihova kao i prvih dela njegovih Dela apostolskih, jezik je više ili manje izmešan sa arameizmom. Ova razlika u stilu može se objasniti samo tako, da se Luka u svome uvodu i prvome delu Dela apostolskih držao /imitirao/ nekih pisanih dokumenata na aramejskom jeziku ili prevedenih na taj jezik.

Ovo evanđelje je pisano svakako pre Markovoga otprilike u isto vreme kao i Matejevo evanđelje, 63. ili 64. Godine. Ako pirkupimo neka mesta apostolskih otaca možemo otprilike odrediti bar poreklo našeg evanđelja. Mi znamo iz Dela apostolskih, da je Luka sa Pavlom godine 59 stigao u Jerusalim. Nama je poznato i to da se posle dve godine boravka u Ćesariji apostol Pavle uputio u Rim u pratnji pomoćnika Luke. Luka je bio Pavlov saputnik i učesnik u brodolomu i drugim opasnostima i nevoljama. Poznato nam je da je Luka bio stalno sa aspoltolom Pavlom za vreme ove dve godine u Ćesariji i može se pretpostaviti da je Luka imao dosta vremena da prikupi ovako opsežan materijal, kojim se on služio pri pisanju ovog evanđelja. On je prikupio dokaze, svedočanstva i iskaze očevidaca, sve to možda i pod samom kontrolom apostola Pavla. Od ovako prikučljenog materijala sastavio je on svoje evanđelje kasnije u Rimu / a možda već i u Ćesariji/, verovatno 63. Godine, za vreme sužanjstva apostola Pavla.

Ovo evanđelje je od naročitog značaja, ne samo zato što je dokumentisano i dobro sređeno, nego podaci ovoga evanđelja pretstavljaju jednu trećinu podataka o istoriji Isusa Hrista, koja bi nam manjkala da nemamo ovo evanđelje.

Luka iznosi u svome evanđelju Isusa kao Spasa i svetlost svim narodima.

Evanđelje po Jovanu

Jovan je bio sin Zevedejev i Salomin, mlađi brat Jakova i prijatelj braće Petra i Andrije. Bio je prvo vreme učenik Jovana Krstitelja a kasnije najomiljeniji Isusov učenik. Radio je u Jerusalimu sa Jakovom i Petrom kao vođa i stub. /Dela 4:13; 8:14; Galat. 2:9/ Godine 95/96 bio je prognan na ostrvo Patmos, gde je napisao svoje Otkrivenje. Dugo je radio u Efesu i uopšte u Maloj Aziji. Umro je pod carem Trajanom /98-117/. Po tradiciji ovo evanđelje je pisano u Maloj Aziji gde je Jovan i radio. Pošto je pisac već imao pred sobom tri prava evanđelja i hteo da ih dopuni, to je ovo evanđelje poslednje napisano u vremenu od 100-125 god.

O autentičnosti ovog evanđelja imamo više starih podataka, Irinej piše: „Prema tome, Jovan učenik Gospodnji koji je počivao na njegovim grudima, sam je izdao svoje evanđelje, kada je prebivao u Efesu, u Aziji.“ Irinej je potsećao više puta na Jovanovo bavljenje u Aziji, jer se ova činjenica bila pobijala u ono vreme. On /Irinej/ kaže dalje: „Sve starešine koje su se sastajale u Aziji sa Jovanom, učenikom Gospodnjim, izjavljivale su, da je to upravo on /Jovan/, od koga su oni čuli te stvari, on je živeo tamo sa njima sve do vremena Trajana.“ Zna se da je ovaj rimski car došao na presto godine 98. Irinej nam kaže, da je najvažniji Jovanov razlog što je napisao svoje evanđelje bio, suzbijanje lažnih nauka, koje su se počele širiti po azijskim zajednicama. I u takozvanim „Muratorijevim fragmentima“ stoji sledeće: „Četvrto evanđelje je Jovanovo. Jovan, jedan od učenika, umoljen od svojih saradnika i starešina, rekao im je: postite sa mnom ovih tri dana i mi ćemo posle saopštiti jedan drugome sve što nam je otkriveno. Sledeće noći, beše Andriji, jednom drugom od apostola, otriveno, da Jovan treba da piše u svoje ime, a svi drugi treba da kontrolišu ono što će on napisati… Čemu bi se čudili kad Jovan kaže u svojim poslanicama, govoreći o sebi: što smo čuli, što smo videli očima svojim i što ruke naše opipaše, to javljamo i vama. Tako se on javlja sam, ne samo kao očevidac i onaj koji je lično čuo, nego još i kao pisac svih čudnih događaja Gospodnjih.“ I Kliment Aleksandrijski nam kaže prema tradiciji starešina, koja se prenosila sve do njega: „Jovan poslednji primetivši da telesne stvari /Spoljni događaji Isusovog života/ behu već opisane u evanđeljima, gonjen Svetim Duhom a i nagovorom da napiše, sastavio je jedno duhovno evanđelje. /Da bi uveo crkvu i u duhovnu stranu događaja/“ Mogli bi ovde dacitiramo i izveštaj od manje originalnosti pisaca Jevsevija i Jeronima, ali mi ćemo se zadržati samo na jednom svedočanstvu, koje je autentično a i starije je od svedočanstva ovih pisaca. Ovo što sledi izvađeno je iz predgovora Jovanovog evanđelja i uneseno u jedan latinski rukopis evanđelja, koji se nalazi u Vatikanu: „Evanđelje po Jovanu je sam apostol objavio i predao zajednici, za vreme dok je još živeo, kao što o tome izveštava, Papije iz Jeropolja, njegov mnogoljubljeni učenik, na kraju njegovih pet egzegetičkih knjiga.“ Ovaj citat je tako izraziti dokaz autentičnosti ovog evanđelja, naročito kad pomislimo da ovaj izveštaj vodi poreklo od Papija, Jovanovog učenika.

Ovim svedočanstvima može se dodati čitava masa crkvenoistorijskih činjenica drugoga veka, koja potvrđuju pravi apostolski autoritet ovoga evanđelja.

Uticaj ovoga pisca i njegovog evanđelja oseća se kasnije kod mnogih pisaca. Na primer ovaj uticaj se vidi u Varnavinoj poslanici u divnim Ignatijevim pismima, u Diogenotovom pismu, kao i u spisu pastira Jerme, a naročito u delima Justina Mučenika. Čak se primećuje i kod pisaca suprotnih tendencija kao na primer kod Vasilide, Valentina i Marciona.

Moramo skrenuti pažnju još na jednu činjenicu, naime, da je Jovan imao već u vidu tri ranija evanđelja, jer su ona već bila raširena po zajednicama. Činjenicu da je ovo, četvrto, evanđelje pisano za već razvijenu crkvu, koja je već znala dobro sve važnije događaje Isusovog života na zemlji, nije nam teško konstatovati. Od početka pa do kraja evanđelja, pisac već pretpostavlja da su događaji sa Isusom poznati. On želi samo da naglasi neke momente koji nisu dobro shvaćeni.

Crkve, kojima je bilo namenjeno ovo evanđelje, behu neznabožačkog porekla, zato pisac i pokušava da istakne ulogu Grka u Isusovoj službi na zemlji. Dva puta prevodi on jevrejski izraz „Mesija“ grčkim izrazom „Hristos“.  Uopšte Jovan je pisac za Grke u Maloj Aziji. To se jasno vidi iz aluzija koje Jovan čini na filozofske spekulacije u svome prologu, gde se on poziva na činjenicu da je Isus pojava „logosa“ ili reči Božje. To su one iste crkve u istoj zemlji, kojima i Pavle izlaže naročito božanstvo Isusove ličnosti, to je efeska crkva i crkva u Kolosi.

Svrha pisanja ovog evanđelja je, kao što sam apostol kaže u glavi 20, stihovima 30 i 31, da ubedi one koji će ga čitati, da veruju u njega, Hrista kao sina Božjeg i „Logosa“ ili reči Božje, preko čudesa koja je izvršio, pouka koje je raširio i smrti koju je pretrpeo ida dobiju život večni. Evanđelja koja su već postojala nisu ovo iznosila tako jasno, što je mislio i sam Jovan. On je čak i u pogledu istorijskih podataka nešto dopunio. To je skoro jedna cela godina rada u Judeji, pre nego što je otpočeo svoju službu u Galileji, koju su jedino i pisali prva tri evanđelista. Zatim saznajemo još u četiri Isusova bavljenja u Jerusalimu i jednom zadržavanju u Vitaniji, pred njegovu poslednju posetu Jerusalimu. Setimo se još velikih Isusovih mesijanskih svedočenja prilikom velikih svečanosti u Jerusalimu, koja nam Jovan iznosi. On je izneo sve te dragocenosti jer je postojala opasnost da se izgube. Jovan tvrdi u svome evanđelju da je on očevidac Isusa Hrista /Jov.1:14; 19:35; 1.Jov.1:1/čime je hteo da opravda pisanje svoga evanđelja.

Jovan je pisao svoje evanđelje sa ubeđenjem da ovi koji će ga čitati već dobro poznaju događaje sa Isusom kao i vrednost njegovog /Jovanovog/ ličnog svedočenja, naročito ako se ovo ne bi slagalo sa postojećom tradicijom. Ovo evanđelje ima didaktički karakter.

2. Upoređenje četiri evanđelja

Prema Luka 1:1 već u vreme pisanja evanđelja, postojali su razni opisi Isusovog života, koji su predstavljali kasnije štetu, naročito kada su se pojavila apokrifna /lažna/ evanđelja. Ipak kako u apostolsko tako i u posleapostolsko doba evanđelja po Mateju, Marku, Luci i Jovanu priznavana su svuda kao autentična. Već na kraju prvog veka, ova četiri originalna opisa Isusovog života i rada – bila su u upotrebi crkvama.

Istina sva četiri evanđelja iznose Isusove reči i dela, njegove patnje i smrt, njegovo uskrsnuće i vasnesenje; ona se podudaraju. Pa ipak svaki evanđelista je opisao Isusov život sa druge tačke gledišta. Već je Irinej verovao da se u slici o četiri živa bića u Jez. 1:5 može videti predslika četvorovrsna dejstvovanja Isusa Hrista, kako su to evanđelja iznela. Na prvi pogled sva četiri evanđelja izgledaju tako slična, da ih možemo smatrati za kojipje jedne drugih. Ali to je samo prividno; ustvari postoje mnoge razlike među njima. Prva uočljiva razlika je razlika izemđu evanđelja po Jovanu i ostalih tri. Prva tri evanđelja iznose masu pojedinih događaja iz Isusovog života, dok Jovan daje čitav niz velikih i važnih govora i pojedinosti i to veoma iscrpno. Ova tri prva evanđelja zbog sličnosti opisivanja nazivaju se „sinoptička“. Kad se uporede sinoptička evanđelja sa četvrtim, Jovanovim, evanđeljem, iznenađuje nas velika razlika u sastavu i sadržaju ove dve grupe evanđelja. U sinoptičkim evanđeljima, Isusov misionarski rad traje samo jednu godinu dana, a u Jovanovom 3 godine. U sinoptičkim evanđeljima, Isusova aktivnost prostire se naročito na Galileju i Jerusalim, u četvrtome, prvenstveno u Judeji, a još više u Jerusalimu. Kod sinoptika, Isusovi neprijatelji su uglavnom fariseji, a u Jovanovom evanđelju, istina i fariseji se pojavljuju, ali masa Jevreja je najveći neprijatelj Isusov. Sinoptička evanđelja citiraju mnogo Isusova čudesa, dok četvrto evanđelje, iznosi samo sedam čudesa, i to kao znake. U sinoptičkim evanđeljima govori Isus; to je njegov način govora, u četvrtom, Jovanovom evanđelju, to nije više Isusov stil, nego piščev, Jovanov.

Ako bi dublje proučavali ova tri sinoptička evanđelja našli bi da i ona imaju dosta različitih karakterističnih crta. Svakako nas interesuje odakle ove rezlike u opisivanju istih činjenica? Nema sumnje da je tome uzrok na prvome mestu individualnost pisaca. Oni su događaje onako opisali kako su ih videli. Pri opisivanju oni se nisu služili ljudskom fantazijom a bili su potpuno objektivni, što im je pomoglo da iznesu događaje onako kako su ih oni videli i shvatili.

Stara crkva je delila evanđelja prema njihovim piscima: na dva evanđelja apostola /Mateja i Jovana/ i na evanđelja apostolskih učenika /Marka i Luke/.

Mi smo dosada proučavali poreklo svakoga od ova tri sinoptička evanđelja. Sada ćemo preći na njihovo uzajamni odnos. Često se ova čudna sličnost objašnjavala činjenicom, da su se kasnije evanđelisti poslužili već postojećim ranijim evanđelistima. Ali kako da protumačimo pojavu da su se kasnije evanđelisti držali čas doslovno teksta a čas išli skoro u kontradikciju? Često su iznosili i nove činjenice koje raniji evanđelisti nisu ni imali u vidu pri pisanju svojih evanđelja. Sem toga, kako da objasnimo modifikacije u glavnome planu evanđelja koje su tako značajne?! Moglo bi se još misliti da su sva tri evanđelista crpili izvore iz dokumenata istih ili bar sličnih koji su već bili prošireni u momentu njihova pisanja. Ali iako bi uzeli da su ovi stari izvori bili toliko slični da su mogli biti zajednički i da su imali i sličnosti u izrazima i oblicima, koje su naša tri evanđelista unela u svoja evanđelja, kako da objasnimo mnogobrojne razlike koje su nekad tako velike da se pomoću njih jasno razlikuju evanđelja, a naročito Jovanovo evanđelje?

Postoji samo jedan način da se objasne ove sličnosti i razlike, koje su katkada značajne. Apostol Luka govoreći o načelima na kojima počiva jedinstvo članova crkve u Jerusalimu, spominje naročito „nauku apostola“ /Dela 2:42/. Ovde je svakako reč o svedočanstvima koje su oni, apostoli, dali o Isusu Hristu, o pričanju važnih događaja iz njegovog života i o izlaganju njegovih pouka, i to više ili manje sistematski. Sve je ovo sačinjavalo usmeno predanje. Ovo svakodnevno propovedanje bila je duhovna hrana crkve, njen Novi zavet. Ovi događaji koje su apostoli pričali širili su se dalje, jer su ih propovednici evanđelja, koji su se obrazovali u apostolskim školama, dalje saopštavali, te kao i ostale činjenice koje se često ponavljaju i one su dobile više ili manje određenu formu. I pored raznih varijacija, koje su prirodni rad individualnosti pisaca i razlike njihovog sećanja, ipak se jasno primećuje jedan isti tip događaja, koji su sačinjavali usmenu tradiciju, onoga vremena proširenu po crkvama.

Ovaj tip i forme opisivanja događaja sa Isusom, još su se više kristalizovale, kada  je počela,  pošto su neko vreme ovi događaji bili iznošeni samo na aramejskom jeziku, da propoveda i na grčkom jeziku mnogim Jevrejima u Jerusalimu i u Palestini uopšte, koji su samo ovim jezikom govorili, a kojih je bilo odmah u samome početku veoma mnogo. Grčki izrazi bili su već izabrani i uvek primljeni za one aramejske izraze, kojima se Isus služio a koje je bilo teško prevesti na grčki jezik. Ova usmena tradicija, formirana prvo na aramejskom, a posle i na grčkom jeziku može nam objasniti uzrok sličnosti i razlike između prva tri evanđelja; naročito onu elastičnost ili da se drukčije izrazimo razlike, koje nisu protestovanje protiv opisivanja drugih, nego slučajnost njihove individualnosti.

Evanđelje po Mateju je isključivo određeno za službu i ima didaktčiku tendenciju. Taj karakter ne gubi nikada ovo evanđelje. Evanđelje po Marku ima karakter isticanja nekih momenata, a to što odgovara osobinama apostola Petra, čija pričanja ostavljaju jak utisak ali su i bez jake intelektualnosti. Evanđelje po Luci zaslužuje ime prave istorije, naročito sa obzirom na grčko shvatanje ovakvih dela. On izlaže potpuno i kritički činjenice. Iz njegovog dela se vidi i njegova profesija i učenost, njegova naučna i literarna kultura onoga vremena.

Datum pisanja ova tri evanđelja izemđu 60-65 god. odgovara potpuno stanju crkve u to vreme. To je doba kada se prva hrišćanska generacija dala na rad, kada su se apostoli bili rasijali po narodima propovedajući evanđelje. Oni su uskoro dali svoje živote za ovu nauku. Posle njih je druga generacija imala već čistu nauku u njihovim spisima, koje su oni napisali propovedajući puna ranijih evanđelja, u cilju sprečavanja širenja lažnih nauka i činjenica iz Hristovog života.

3. Obrazovanje zbirke, rasprostranjenost i upotreba četiri evanđelja

Imamo mnogo  razloga tvrditi, da su već u poslednjoj četvrti prvog veka dobro poznata sva tri sinoptička evanđelja u efeskoj crkvi. Izgleda da su članovi efeške i susednih crkava umolile Jovana da sastavi napismeno sve Isusove govore koje je on čuo iz njegovih usta a kojih nije bilo u sinoptikama. Jovan se primio ovog posla i napisao svoje, dakle poslednje evanđelje. Irinej i Kliment Aleksandrijski slažu se potpuno u mišljenju, da je evanđelje po Jovanu pisano posle ona tri sinoptička. Tako imamo već na kraju prvoga veka sva četiri evanđelja u jednoj zbirci apostolskih spisa, koja se pojavila još za vreme Jovana, njegovim učešćem ili bar njegovom saglasnošću.

Rasprostranjenost je logična posledica mnogženja hrišćanskih crkava. One su htele da imaju sigurniji temelj svoga učenja a i radi podizanja već obrazovanih crkava. Ako je neka zajednica u Italiji čula da zajednica u rimu čita uvek pri bogosluženju neko evanđelje koje je pisao Marko, Petrov pomoćnik, nema sumnje da je ta zajednica odmah zatražila jedan prepis istoga evanđelja.

Prema svedočenjima otaca bilo je neprekidnih veza između crkava na istoku i zapadu. Razumljivo je da se nije moglo dogoditi ništa važnije u jednoj crvki a da druge nisu brzo o tome obaveštene. One su dobijale jedne od drugih mnoge pouke o sigurnosti i autentičnosti Isusovog života i rada, jer se već u ono vreme počeše javljati razne lažne nauke. Zato glas da se pojavio novi apostolski spis naglo se proširio po svim crkvama. Često su bile upućene razne molbe onima za koje se znalo da su pisci. Tako su se proširila naša evanđelja.

Prvi podatak o upotrebi evanđelja nalazi se kod Jevsevija (Eusebius/. On govori o velikom misionarskom radu, koji je izvršen za vreme cara Trajana. Prema ovome svedočenju Hristovi učenici ovoga vremena nisu imali drugih namera svojim pisanjem nego samo „da objave Hrista onima, koji još nisu čuli reči ove vere i da im ostave knjigu božanskih evanđelja.“ U ovoj eposi, kada su se citirala pojedina mesta iz evanđelja nije se imenovao i njihov pisac, nego su kazali, kao što vidimo na primer kod Varnave ili Klimenta rimskog: „On je pisao“ ili „sećate li se reči Gospodnjih“; ili „reči koje je Gospod rekao učeći“ itd. Kasnije kada su kružili po crkvama mnogi lažni spisi, pripisivani ovome ili onome apostolu, uvek se iznosi i ime pisaca evanđelja, kao garancija autentičnosti tih navoda.

Prema Justinu Mučeniku, obrazovanje zbirke evanđelja ne treba pripisivati njegovoj zasluzi, ni njegovoga vremena. On veli da je o ovoj zbirci saznao od Jevrejina Tifona. Ova zbirka je već bila poznata crkvama pod imenom „Evanđelja.“ Tacijan, učenik Justinov spominje da je bilo četiri knjige u toj zbirci. Sem toga u tzv. „Muratorijevim fragmentima“, jednom starom rukopisu, poznatom samo u pojedinim delovima, stoji odmah u početku da ima četiri evanđelja i onda sledi njihov red, koji je onakav kakvog ga mi i danas imamo. Prema tome zbirka evanđelja je bila već u ono vreme potpuno obrazovana i solidno utvrđena.

Dakle obrazovanje ove zbirke bila je već u ono vreme činjenica i ona je imala već svoje mesto u radu na kanonizaciji novozavetnih spisa. Ova kanonizacija se sastoji u prihvatanju upravoovih četiri evanđelja i u isključivanju ostalih sličnih, koja su mogla imati veliku primenu. Ova solidna zbirka bila je rezultat rada prvoga veka. Ona je kao takva prešla i u drugi vek kome nije ništa izmenjeno.

Ova četiri evanđelja javljaju se kao jedno; ona imaju jedinstvo svrhe i isti razlog postojanja a i iste izvore postanka. Ona se javljaju kao temelj hrišćanstva baš u ono vreme kada se pojavio spor i rasprave o njima od strane protivnika. Evioniti su prisvajali i držali se samo Matejevog evanđelja, marsinisti samo Lukinog, docetisti Markovog a valentiani Jovanovog evanđelja.

Pisac Julicher nam kaže sledeće: „Primitivni kanon /pod tim izrazom razume on samo četiri evanđelja/ je isključivo kodifikacija i ozakonjenje onoga što nam je običaj sačuvao.“

Najzad da spomenemo još i citat profesora Harnacka koji je dao u svojoj knjizi „Bit hrišćanstva.“ On nam kaže: „Ima već 60 godina od kako je David –Ferdinand Strauss verovao da je srušio skoro svu vrednost trima prvim evanđeljima… Istorijski i kritički radnici dvaju pokoljenja uspeli su da im povrate u velikoj meri njihovu vrednost… Evanđelja pripadaju još, prema bitnosti njihove sadržine, onoj primitivnoj judejskoj eposi hrišćanstva, toj kratkoj eposi, koju bi mogli nazvati paleontologijskom epohom hrišćanstva. To je srećni slučaj, radi koga treba istoriji da budemo zahvalni, da možemo imati izveštaj o odnosima, koji datiraju iz onog doba… Karakter apsolutnog jedinstva evanđelja je danas uopšte priznat od kritike… Da smo prisutni primitivnoj tradiciji, to je nepobitna činjenica.“

4. Jezik evanđelja

Evanđelja su starija od Novog zaveta. Od vremena, od kako je Isus propovedao vest o dolasku Božjeg carstva, prošlo je otprilike dve decenije, dok se pojavio prvi spis u crkvi, a 70 godina dok su se svi spisi Novoga zaveta pokupili i sastavili. Pre svega se pitamo, na kome jeziku je Isus govorio narodu kao i kojim je jezikom govorio sa svojim učenicima. Taj jezik nije jevrejski, nije ni smesa jevrejskog sa nekim drugim jezikom, nego to je aramejski ili sirski jezik. Stari „kanonski jezik“, kako su Izrailjci nazivali svoj sopstveni jezik /Is. 19:18/, jer se nije mnogo razlikovao od njihovog jezika u vreme Isusovo već odavna nije bio više živi jezik Palestine i ostalih graničnih oblasti. Judeji su imali, što je okolnim narodima nedostajalo, dosta veliku literaturu iz vremena careva i proroka, svetu literaturu, koje su se oni držali čvrsto kao svoje nacionalne starine, kao zakona za bogosluženje, vere i pravnog života. Ova literatura se umnožila i putem novih proročkih i poetskih pisaca na starome, svetome jeziku. Na suprot ovome jeziku prodirao je u sva pelemena aramejski, koji se u prvo vreme izbegavao. Posle vavilonskog ropstva prodrle su mnoge aramejske forme i reči. Jevrejska Biblija je davala pesme, bogoslužbene forme za službu u hramu u Jerusalimu; ona se čitala i tumačila narodu po sinagogama. Iako se u vreme Isusovo u narodu aramejski govorio ipak se nije ovaj jezik upotrebljavao za književne svrhe ili možda vrlo malo. Ovaj jezik su Jevreji i drukčije izgovarali. Mnogi jevrejski izrazi Biblije, bogosluženja i izreke rabinera morale su ući u ovaj živi jezik. Judeji su sami često na suprot grčkom ili rimskom jeziku, stavljali aramejski kao „svoj“, jevrejski jezik. On je bio ne samo odomaćen nego i nacionalni jezik. Aramejski jezik nisu Jevreji svih pokrajina jednako izgovarali. U Jerusalimu su se Galilejci odavali svojim izgovorom. Sasvim je pogrešno misliti da se samo u Judeji i Jerusalimu govorilo jevrejski a u Galileji aramejski. Jezik Jerusalimljana prema Dela 1:19 /“hakel-dama“/ beše aramejski. To vidimo i iz imena nekih mesta kod Jerusalima kao na primer „Betezda“. Hodočasnici iz Galileje vikali su zajedno sa Jerusalimljanima za vreme praznika senica kao i pri ulasku Isusovome u Jerusalim jevrejsko „hošia-na“ izrazitim aramejskim tonom „ošana.“ I Pavle je, kad je bio uhvaćen u Jerusalimu govorio narodu aramejskim jezikom, koji su oni mogli razuemeti /Dela 21:40/. Iz svega dosad rečenog izlazi da su Jevreji imali jevrejski jezik samo u Bibliji a da su govorili aramejskim jezikom u celoj Palestini u vreme Isusa.

U vreme postanka Novoga zaveta grčki jezik je bio svetski jezik. Posle osvajanja Aleksandra Velikog, grčki jezik i kultura rasprostranjeni su po celoj Prednjoj Aziji. Mnogi rimljani na istoku držali su se grčke kulture. Jeliniziranje Male Azije nastalo je naročito za vreme carstva u Rimu. Sirija i Egipat behu pod vlašću Seleuka i Ptolomeja. Sve te zemlje su postale „grčke“.

U vreme dijadoha, aramejski jezik se više proširio i ukorenio nego za persijsko vreme. Dakle, ovaj tzv. „jevrejski“ jezik bio je nacionalni jezik u carstvu Seleuka, čak i u vreme Rimljana. Sirski se govorilo u ovim krajevima sve do pobede islama. Ali grčki je ostao tza Judejce u Palestini više ili manje „strani jezik“, premda je ovaj jezik bio već oko 170 g. Pre Hrista duboko prodro u jevrejski narod. U teatrima i amfiteatrima, u hipodromima, kao i u svim neznabožačkim ustanovama, kojih je bilo za vreme Iroda svuda, u Jerusalimu, u Jerihonu u Ćesariji, govorilo se skoro samo grčki. Knezovi iz Irodove porodice znali su aramejski, i sa narodom su tim jezikom govorili dok su ostali rimski činovnici govorili grčki, koji je bio službeni jezik na istoku. Oni se nisu nikad trudili da nauče aramejski. Mnogi jevreji koji nisu stanovali u Palestini nisu znali aramejski, najviše su ovakvi govorili grčki. Njih su Jevreji iz Palestine nazivali „Helenistima.“

Sam Isus, koji je propovedao na narodnom, aramejskom jeziku, nema sumnje, potrebljavao je neke grčke forme, služeći se aramejskim jezikom. Grčki izrazi, koje nalazimo u njegovim govorima nisu prevod evanđelista, nego je te reči sam Isus izgovorio na jevrejski način a u evanđeljima su pismeno napisane pravilno prema ovome jeziku. Ali Isus i njegovi učenici su bili sposobni da održe govore i na gčrkom jeziku. Neki Jevreji, koji su govorili samo grčki htedoše da vide i upoznaju Isusa. Isus je svakako sa njima govorio grčki /Jov. 12:21/. Kada se Isus nalazio pred Pilatom i članovima sinedriona, nema sumnje da se grčki govoriolo. Ne može se verovati da je Pilat Isusu govorio preko tumača, kad je hteo lično sa njime govoriti. U samoj prvoj crkvi imamo mešavinu grčkog i aramejskog jezika. Zatim crkva u Tiru, Ptolomeji i Ćesariji pre da su govorili grčki nego aramejski. Isto i u Antiohiji i drguim mestima Male Azije. Od sedam sinagoga u Rimu, koje znamo da su imale svoje natpise, postoji i jedna sinagoga Jevreja. Nema sumnje da su to bili Jevreji koji su došli do istoka, i koji su imali stari zavet na jevrejskom jeziku sa aramejskim prevodom i izlaganjem, na što su bili navikli u svojoj domovini. Oni su obrazovali sinagogu. Ova sinagoga je sušta suprotnost helenističke sinagoge u Jerusalimu.

Sem Matejevog evanđelja /logia/, tačnije njegovih govora, koje je sastavio pre sastavljanja ovoga evanđelja, sva su ostala evanđelja pisana na posebnom, svetskom grčkom jeziku nazvanom „koine“. Ovo nije grčki klasični jezik, jezik grčkih književnika, nego onaj, koji se od vremena Aleksandra Velikog počeo širiti po celoj Prednjoj Aziji i koji je u svakoj zemlji nosio pečat svoje okoline. Pa i sam koine evanđelja nosi pečat svoje sredine, naime on je pun hebreizma /jevrejskih izraza/. Naročito ima mnogo novo-skovanih reči, koje su imale hrišćanske istine. Apostoli koji su se birnuli više za propovedanje nego za pravilno govorenje i pisanje, nisu marili da njihovi spisi budu napisani grčkim klasičnim jezikom.

5. Sadržina i značaj četiri evanđelja

Učenicima je ostalo četiri evanđelja kao zaostavština. Ovo je bilo dosta. Crkva je primila potvrdu Svetoga Duha o onome koji je osnovao hrišćanstvo, o Isusu Hristu.

Ova četiri Isusova portreta postala su spontano, nezavisno, jedan od drugih. Oni dolaze, da se tako izrazimo, slučajno iz četiri razna kraja, iz Palestine, Male Azije, Grčke i Italije, dakle obuhvata celokupnu crkvu prvoga veka. Ove razne sredine nisu ostale bez uticaja na izgled Isusa prikazanog u ovim spisima. U Palestini Matej je objavio Isusa kao osnivača Božjeg carstva, objavljenog preko proroka a očekivanog u Izrailju. U Rimu, Marko ga predstavlja kao neminovnog pobedioca, koji zasniva svoje božansko pravo na svet, na svojoj čudesnoj moći. Među helenistima tako plemenitim i ljubaznim, Luka ga opisuje kao božanskog filantropa, koji je primi na sebe zadatak da izvšri delo milosti i saučešća neba prema i poslednjem najvećem grešniku. U Maloj Aziji, u toj staroj kolevci teozofije, Jovan ga slika kao reč koja je postala telo, kao večni život i svetlost koja se spustila na zemlju. Tako su evanđelisti imali duboke simpatije prema ljudima koji su ih okruživali. Svi su se ovi trudili da Isusa pretstave onako kako bi on najviše odgovarao idealima onih, kojima je evanđelje i upravljeno.

Ali svi evanđelisti si izneli u svojim evanđeljima sud i gnušanje za sve ovo što se simpatiziralo u dotičnom narodu a bilo je nečisto i nedostojno. Na primer, Matejevo duhovno mesijanstvo je osuđivalo političko i telesno, koje je bilo tako ukorenjeno kod Judeja. Božansko i sveto carstvo Markovo je osudilo svom njegovom surovošću. Luka se suprotio onome frivolnome i pokvarenome helenizmu, koga je apostol Pavle sreo u Atini. Najzad, Jovanov humanizam je u očitoj suprotnosti sa onim profanim protivbožanskim humanizmom, humanizmom zaslepljenim i utopljenim u zlu. Evanđelja su mogla biti u isto vreme voljena od onih, koji su imali još iskre božanskog u dubini svoje ljudske prirode, ali i prezirana od onih, koji su se čvrsto držali i dalje u grehu. Eto zašto su ona mogla ljude privući i odbiti u isto vreme.

Često se pita, zašto Bog nije sastavio jedno, umesto četiri evanđelja, u kome bi po hronološkom redu bila izneta čitava istorija Isusa Hrista. Da je pisanje evanđelja bilo ljudsko delo, ono bi svakako i imalo ovaj oblik. Ali upravo ovde i vidimo Božje proviđenje, njegov prst. Bog je imao nameru da inspiriše četiri evanđelista, da izensu četiri različite slike: cara Izrailjevog /Matej/, Spasitelja sveta /Luka/, Boga koji se kao čovek bori za božansko carstvo /Marko/, i Sina koji silazi u čovečanstvo da se za njega žrtvuje /Jovan/. Jedinstvo ovih četiri crta slave Isusa Hrista ne bi moglo da sadrži jedna jedina knjiga. Ono se može predstaviti samo u onom obliku u kome se već nalazi, u obliku opisa njegovog života uzetog sa više strana.

Četiri evanđelja su produkt duha istine o kome je Isus govorio svojim učenicima pred njegovu smrt /Jov. 16:13-14/. I zaista ova četiri evanđelja iznose svu slavu i veličinu Isusvou. Prvi nam iznosi sve govore i pouke, drugi nam priča o njegovom neumornom radu, treći nam opisuje njegovo saučešće i dobročinstvo a četvrti govori o njegovoj božanstvenosti. Tako su evanđelisti proslavili svoga Spasitelja.

OD ISUSOVOG ROĐENJA DO KRŠTENJA

1. PREDGOVOR

Luka 1:1-4 /Dela 1:1-3/

Luka posvećuje svoje evanđelje nekom Teofilu /Bogoljubu/ koji je svakako bio na većem položaju. Izraz „silni“ ili „čestiti“ je prevod sa grčkog, reči „kratistos“, koja označuje nekog višeg činovnika. Iz predgovora vidimo sledeće:

1. Da je Luka sve činjenice odnosno Isusove ličnosti i događaje s njime tačno i brižljivo ispitao, a to je mogao imati samo od očevidaca – apostola. /st.3/
2. Da se Luka trudio, da sve iznese po nekom izvesnom redu /toku događaja/.
3. Da je on pisanjem svog evanđelja imao za zadatak, da ovoj vesti o spasenju da pravi temelj.
4. Luka nam ukazuje na to, da on iznosi samo ono što je on saznao od onih koji su bili očevici i sluge reči. /st.2/

Nijedan spis Novoga zaveta ne pruža nam toliko naučno istorijskih granica kao Lukino

evanđelje. Njegov uvod, tako jasan i precizan, tako kratak a bogat mislima, napisan klasičnim stilom, čitavo je otrivenje ove epohe. On nam je osigurao istinitost i sigurnost svoga evanđelja.

Luka nas obaveštava, da je u njegovo vreme bilo mnogo pokušaja opisivanja događaja sa Isusom. Nema sumnje da se već u to vreme pokušavalo opisati neki momenti iz Isusovog života i propovedanja. Vremenom oni su postali tako mnogobrojni da su neki od njih obrazovali kao neku vrstu zbirke anegdota. O ovima nam govori Luka. Možda je i to nagnalo Luku da sistematski opiše sve događaje sa Isusom.

Iz ovoga može zaključiti sledeće: 1/ Da je usmena tradicija dolazila direktno od apostola ili njihovih saradnika i da je ona kružila po svim crkvama. 2/ Da su sakupljani mnogi podaci pismeno ali sa nepouzdanošću i malom veštinom opisivanja i 3/ možda i razlog postanka kanonskih evanđelja.

2. PROLOG

Jov. 1:1-18

Samo nam Jovan daje prolog u svome evanđelju. U prologu nam on iznosi Spasiteljevu praegzistenciju, njegovo silaženje sa neba i njegovo „postojanje“ kod Boga. Prolog ima vrhunac u st. 14 gde je reč o Božjem sinu, koji je postao telo. On dolazi na zemlju direktno poslan od Boga, Oca; dolazi među ljude da bi ljudima obezbedio /povratio/ naklonost Božje milosti. „Nagonite vaše misli da misle što dublje: On beše, jer je On kao i Bog njegov otac, onaj koji jest; On je život; On je uzvišeno biće“, kaže jedan pisac.

Reči iz Jov. 1:1 – „U početku“, podsećaju nas na 1.Mojs. 1:1 samo što u 1.Mojsijevoj je reč o stvaranju a ovde o njegovom, Hristovom „postojanju“. „Logos“, Božja reč, dakle Isus Hristos je bio prisutan kad su u početku stvorena sva stvorenja, vidljiva i nevidljiva. Isusa Hrista vidimo kao „Logos-a“ u Otkr. 19:11-16 gde je reč o imenu, koje se ne može izreći, a koje izražava jedno biće. On je Božja reč koja sadrži sva Božja otkrivenja. /Up. Otkr. 3:14; gde se ova ličnost naziva „Amin“ kao i „svedok verni i istiniti“/  U 2.Kor. 1:19-20 javlja se Isus kao „izgovorena reč“. /Up. 1.Tim 3:16 Hristos – „tajna verovanja“, koja nam je otkrivena/. Sve je postalo preko Njega, ništa nije postalo bez Njega.

1. Suština Reči, st. 1-5

St. 1-3 „U početku beše Logos /Reč/“. Kad su sva stvorenja tek postojala /ginomai/ Reč je već bila, ona je već postojala. Ona je već imala prošlost. Reč nije postala „u početku“ ona uopšte i nije stvorena. Ona je večna. Ovim Jovan odgovara na ljudska filozofiranja onoga doba o Logosu /Hristu/. Neki su učili da je bilo vremena kad Logos još nije bio postojao. Tako bi on po svojoj suštini bio drukčiji nego Otac. Ovo tvrđenje i pretilo da uništo temelj hrišćanstva. Jovan ispravlja ovim tvrđenjem ovu opasnu zabludu. „Reč beše kod /sa/ Boga.“ Ona je bila pored Boga, identično sa Njime /Gen. 1:26 „Da načinimo čoveka“/. Reč „kod“ je prepozicija „pro“ /sa/, koja služi da se označi prisutnost jedne ličnosti. Ovo „sa“ /pro/ pokazuje ličnu zajednicu, lice k licu posebnih ličnosti. /Up. Mat 13:56/. „Hristos, Reč, jedinorodni Božji, bio je sa večnim Ocem jedno po prirodi, karakteru i određenju; jedino biće sposobno da uđe u Božje savete i planove.“ /P.P. III/ Reč „theos“ /Bog/ je ovde bez člana, inače bi on ukinuo razliku u ličnostima i pomešao Sina sa Ocem. Ovako i Hristos spada u „theotes“ /božanstvo/. „I Bog beše /En/ Reč.“ Reč je ono što i Bog; kao što sam Bog jeste /En je imperfekt od reči einoi = biti/. „Jer u njemu živi sva punina božanstva telesno.“ /Kol 2:9/ „Sve je kroz nju postalo.“ Dakle, ova Reč je tvorac svega /Kol. 1:16-17; Jevr. 1:2-3/ Rad 6 dana je izvršen kroz /preko/ sina, Isusa Hrista, koji se ovde naziva Logos.

St. 4.5. „U njemu beše život“ – isto tako kao što je život u Bogu. Život živih bića počiva na Njemu. – Ta Reč je postala svetlost za sve one, koji hoće da vide tu svetlost. Svetlost i gledanje je slika duhovnog saznanja i poznanja i tako je svetlost uslov moralnog Života. Tama je svet neznanja /nepoznanja/. Ko dozvoli da ga obasja ova svetlost, postaje Božje dete. Razumevanje i prihvatanje svetlosti je upoznavanje jedinog pravilnog načina života, koji može da bude samo u Hristu nosiocu ove svetlosti.

2. Dolazak Reči, st. 6-13

St. 6-8. Jedan svedok je došao da svedoči za ovu svetlost. „Pojavi se čovek“, znači da jedan čovek nastupa u istoriji. Dakle čovek a ne Logos, pa ipak je on veći od ostalih ljudi. On beše od Boga posalni prorok sa naročitim zadatkom i zato treba da ga poslušamo. Svrha njegovog dolaska je svedočenje. On nam pokazuje po svojoj savesti i znanju ko je ta prava svetlost.

St. 9-13. Ova „Reč“, koja je istinita „svetlost“, je ličnost koja tek ima da se pojavi. Ova svetlost, koju jedino Jovan jasno naznačuje, postaće vidljiva. Od 10. stiha za tu svetlost upotrebljava se muški rod „on“ iz čega se jasno vidi da ta svetlost, taj život i ta Reč je ličnost /čovek/. On beše na svetu, to znači u vreme Jovanovo, ali ga još niko ne pozna, jer je On tek nameravao da se pojavi. Jovan govori o Njemu, kao o Onome koji ima da dođe k svojima koji ga neće primiti. St. 11. se odnosi na njegov narod, Izrailj i njihovu zemlju. /Up. 2.Mojs. 19:5-6/. Kao što se svet odvratio od svetlosti, tako se i Izrailj odvratio od svoga Gospodara. Ali, ipak, njegov dolazak nije bio sasvim uzaludan; kasnije ga je primi lepi broj ljudi /st. 12/. Njega primiti znači verom ga prihvatiti; verovati u Njega. Oni koji Isusa verom primaju, imaju mogućnost, obećanje, čak ovlašćenje, da postanu „Božjom decom“. Ali ovo „postajanje“ Božjeg deteta nije neki prirodni tok stvari nego natprirodni; oni su rođeni od Boga. Njima je predslika rođenja samoga Mesije.

3. Nastavanje Reči među nama /inkarnacija, otelovljenje/ st. 14-18

St. 14. „I Logos posta telo“… Ovaj stih je vrhunac Jovanovog izlaganja o Božjoj Reči. On nastavlja misao st. 1, koji iznosi kako je Logos bio u početku stvaranja sa Bogom. I sada, tek u ovome stihu nam se kaže, da je On postao telo /čovek/. Logos, koji je oduvek bio /einoi = biti/ Bog i nalazio se kod Boga – Oca, postao je  /ginomai = postati/ čovek, jedan od ljudskog roda /thropos/. Ovo se naziva utelovljenje /inkarnacija/ Logosa ili Božje Reči. Ova promena nije učinila da Logos nestane. Kada je Isus vodu pretvorio u vino, voda nije bila nestala, nego je samo primila jedan novi elemenat; kad je Logos postao telo, On se samo obukao u čovečanstvo, sa svim njenim osobinama i uslovima, ali je zato i dalje bio Bog. „I videsmo slavu njegovu, slavu jedinoga sina koji je došao od Oca.“ Ovde Jovan upotrebljava prepoziciju „para“ /smisao je: pored, što označuje usku bliskost, na pr. paralel./ Ma kako da je sastavljena ova prepozicija sa rečima, ona uvek označuje neposredno susedstvo, prisutnost i bliskost. – „I useli se /stanova/ među nama.“ Ove reči nas podsećaju na šator od sastanka, gde je Bog među svojim narodom u ovome šatoru stanovao. „Kao jedinorodni.“ Grčka reč „monogenes“ se obično prevodi sa: jedinorodni, jedinorođeni. Ova reč se nalazi 9 puta u Novome zavetu i uvek se odnosi na Hrista. Ona se obično upotrebljava da označi jedinog sina, jedinca / „monos“ = jedini i naglašena reč „genes“ – vrsta/ Izraz „monogenes“ treba dakle u svim stihovima prevesti sa jedini, koji postoji kao jedini /uzorak/, tj. jedini svoje vrste. U Luka 7:12 izraz „monogenes“ nije primenjen na Hrista i prevodi se sa „jedini“ u majke. U Jevr. 11:17 čitamo, da „Avram privede jedinorodnoga /jedinoga sina/.“ Isak nije bio i jedinorođeni sin. U Jov. 1:14 stoji „monogenes“ /lat. „unicus“/ što doslovno označava jedinog svoje vrste – a nikako jedino – rođeni /jedinorodni/, što se izražava rečima: monogenetos /lat. Unigenitus/, a koja se upotrebljava u crkvenoj literaturi. Ova reč menja smisao u crkvenoj literaturi. Ali ona ne može da pruži sigurni temelj našoj veri, nego samo da dade istorijski razvoj. Dakle reč „monogenes“ treba razumeti kao „jedini.“

St. 15-17. Ovo je svedočenje Jovana Krstitelja o Reči, koja je postala telo. On počinje da ovim rečima govori o Onome, koji ide za njim, ali koji ga preteče, jer pre njega beše. Kad se On /Reč/ pojavio Jovan Krstitelj ga je lično označio i imenovao. To je Isus Hristos. On donosi puninu blagodati i isitine sa neba.

St. 18. On, Hristos, koji je bio sa Bogom-Ocem i koji je jedino video Oca, On nam ga javi. I u ovome stihu reč „monogenes“ se obično prevodi „jedinorodni“. Ali, u najboljim među starim rukopisima Svetog pisma koje imamo /Alef, B,C i L/ stoji „monogenes theos“ što znači „jedini sam Bog“ namesto „jedini sin“ ili „Sin jedinac“. Možda je neki prevodilac napisao „monogenes huios“, da bi izbegao suviše jaku izjavu o Hristovom božanstvu, i da tako ovaj stih učini sličnim stihu Jov. 3:16. Ali, Logos je već u st. 1 jasno označen kao „theos“. Bez sumnje da su stari prevodi i apostolski oci ovako i propovedali.

„Koji beše u naručju Očevom.“ Ova poslednja rečenica 18 stiha kojom se završava prolog, izražava prisni odnos ljubavi koja postoji između Boga – Oca i Hrista. Particip prezenta od glagola einoi /biti/ „on“ /beše/, označava nebesko biće i predstavlja odnos koji postoji između Boga i Hrista pre utelovljenja. Svojim utelovljenjem On je postao objavljivač božanskog Oca i njegov Tumač. Jedino ovom prilikom /utelovljenjem/ Isus je postao iako oduvek beše Bog; sad je postao čovek. Dakle, pojam tzv. „večnog sinaštva“ Hristovog je crkveno shvatanje. To je samo teološka formula, koja nema nikakvog temelja u grčkom „koine“ Novoga zaveta. Ona je zasnovana na pogrešnom predanju reči „monogenes“.

DOGAĐAJI PRED HRISTOVIM ROĐENJEM

3. OBJAVLJIVANJE JOVANOVOG ROĐENJA

Luka 1:5-25

Od poslednjeg proroka Malhije, prošlo je već 400 godina. Irod je postao carem u Judeji, Izrailjski narod je bio za ovo vreme pod raznim jarmom. Godine 63. pre Hrista okupirao je rimski vojskovođa, Pompej Judeju i učinio je rimskom provincijom, a car August Oktavijan postavi 40-te godine pre Hrista Iroda za kneza nad Judejom. Ovo su bili spoljni znaci, da je blizu prvi Isusov dolazak.

Ovi događaji se dešavaju 15 meseci pre Hristovog rođenja. Događaji u vezi sa Jovanovim začećem i rođenjem prethode 6 meseci događajima sa začećem i rođenjem Isusovim.

1. Zaharija i Jelisaveta, od Boga izabrani da Spasitelju daju preteču, st. 5-7

St. 5. Ovaj Irod, bio je judejski car Irod Veliki, koji je vladao Palestinom od 37 g. pre Hrista do 4 g. pre Hrista. Ovde je Judeja uzeta u širem smilsu, dakle Palestina. Zaharija i Jelisaveta behu od svešteničkog roda. Zaharija je pripadao Avijinom, desetom od 24 svešteničkih redova, koje je sveštenstvo organizovano najkasnije već u vreme pisanja knjiga „Dnevnika“ a koji su postojali sve do razorenja hrama /70 god./. Ovih 24 reda su se menjala svakih 8 dana pri vršenju dnevnog bogosluženja u hramu, tako da je prosečno dva puta padao red na svakog od ovih svešteničkih redova da održe Božju službu. Dok su prvosveštenici i drugi viši sveštenici živeli u Jerusalimu ostali su živeli po selima i gradovima. Po povratku iz Vavilona 450 g. pre Hrista , bilo je samo 4 sveštenička reda, od ranijih 24, koji su se vratili u Jerusalim. /Up. 1.Dnev. 24:7-19; Luka 1:23,39/. Položaj i služba sveštenika behu nasledni u Izrailju. – Da bi bio u službi Zaharija je morao da ima do 50.god. /4.Mojs 8:25/. Zaharijino ime prevedeno znači: „Gospod se setio“, a Jelisavetino: „Gospodnja zakletva“.

St. 6. Zaharija i Jelisaveta behu predstavnici prave biblijske pobožnosti. Oni behu netaknuti od izopačenja sveštenstva u glavnome gradu. Ovo dvoje behu članovi prave Božje crkve onoga vremena koja je očekivala svoga Izbavitelja. Oni su živeli „po svim zapovestima i naredbama Gospodnjim bez mane.“ Ove reči behu već Avramu rečene. Nema sumnje da su oni ove reči i ispunjavali, tako da ih je okolina smatrala kao ljude bez mane.

St. 7 oboje su se molili, da dobiju sina i pored njihove starosti. Među pobožnim Jevrejima bezčednosti se smatralo, s obzirom na dolazak Mesije, znakom Božje nenaklonosti.

2. Ispunjenje poslednjeg starozavetnog obećanja, st. 8-17 /Mal. 3:1; 4:5-6/

St. 8-12. Ovo je bila Božja služba pri prinašanju tzv. „večernje žrtve“ u 3 sata posle podne /„o devetom času“/ Dan.9:21. Kadioni žrtvenik je stojao u svetinji, u sredini pred svetinjom nad svetinjama. Levo je bio sto sa hlebovima a desno svećnjak. Desna strana se smatrala stranom koja obećava sreću. Kadilo se dnevno dva puta, ujutro u 9 sati /„jutarnja žrtva“/ i posle podne u 3 sata /„večernja žrtva“/ Paljenje kadionice praćeno je simboličkim radnjama /Otkr. 5:8; 8:3/. U to vreme skupljao se narod u predvorju hrama, da se tamo moli Bogu. Po završetku žrtvovanja izađe sveštenik napolje i otpusti narod blagoslovom: „Da te blagoslovi Gospod i da te čuva! Da te obasja Gospod licem svojim i bude ti milostiv! Da Gospod obrati lice svoje k tebi i dade ti mir.“ /4.Mojs 6:24-26/

3. Anđeo objavljuje vest o proroku, koji ima da prikupi Gospodu spremni narod, st. 13-17.

St. 13-14. Lične molitve Zaharije i Jelisavete za sina, poklapale su se sa opštom molitvom tadašnjih pobožnih za Spasitelja, otuda će se ne samo oni nego i mnogi sa njima obradovati Jovanovom rođenju.

St. 15. „On će biti velik.“ Možda ne toliko u očima ljudi ali po Božjem proviđenju. Ovo potpuno uzdržanje od „vina i sikera“ odgovara njegovom visokom pozivu a i samoj sadržini njegovog propovedanja /objavljivanja/. Dakle on ima da bude nazirej. Nazireji behu posvećeni Gospodu /obično zakletvom/ za neko odrešeno vreme ili za ceo život. Oni su se morali uzdržavati od pića. Sve što dolazi od grožđa morali su izbegavati da jedu, pa čak i sveže i suvo grožđe. Oni su puštali da im kosa poraste velika i nisu smeli da idu tamo gde su mrtvaci. /Vidi 4.Mojs. 6/. Dete će se napuniti Svetog Duha još u materinoj utrobi; to odgovara težini i ozbiljnosti njegovog zadatka. On će znači biti potpuno ispunjen Svetim Duhom. Kao što je nekada Ilija držao propoved bez straha u vatrenoj revnosti tako će i on obraćati srca Gospodu.

St. 16. Ovo naročito pripremanje odgovara i naročitom uticaju koji on ima da izvrši na Izrailjski narod. On ima da ih obrati ka Gospodu, od koga su se oni stotinama godina sve viš odvraćali.

St. 17. Ovo „on“ je naglašeno. To će biti onaj, koga Izrailjci već odavno očekuju. On je ta ličnost koja ima da dođe u „duhu i sili Ilijinoj“ – jedan kao što je bio Ilija. On će ići „pred Njime“, dakle pred gospodom. On ima da dođe, u sili duha i jačini karaktera Ilijinog. On ima da „obrati  srca k deci… i nepokorne k mislima pravednih.“ To su stara i nova generacija. Ovaj drugi Ilija će se boriti protiv navika starih a mladu generaciju  oduševiti za Isusa i staru pridobiti u praskozorju novoga doba. Od svih ovih ima da se načini „narod voljan.“ Neposlušni imaju da dobiju razumno shvatanje pravih. I stare i nove ima on da nauči pravome životu pred Bogom, da bi kao pripremljeni narod bili sposobni da dočekaju svoga Gospoda.

4. Različito dejstvovanje vesti, st. 18-25.

St. 18-20. Znak koji je Zaharija želeo postao mu je kazna. Zaharija nije mogao u tome trenutku da izdvoji veliku vest, koja se odnosi na Spasitelja od svoje ličnosti. On ipak hoće da veruje ali samo pod uslovom da dobije neki znak. Time je pokazao nestalnost svoje vere. Ime gavrilo trebalo je Zaharija da odmah dovede u vezu sa knjigom proroka Danila, koja govori o vesti spasenja. Reči Gavrila „…da ti javim ovu radost“ – su kao prekor Zahariji zbog nedostatka njegove vere; zato ga on još jedanput uverava, daće se sve tako zbiti.

St. 21-23. Što je anđeo Gavrilo rekao, ispunilo se kad je Zaharija izašao iz svetinje pa nije mogao da iskaže uobičajeni sveštenički blagoslov. Ali ova kazna je sužila Zahariji na ojačanje njegove vere. U punoj veri otputovao je Zaharija kući iz Jerusalima.

St. 24-25. Samo ostvarenje božanskog obećanja, ojačalo je izvesnost i veru Jelisavete, da je ona pozvana na obećanje, objasnio onako nem sve što mu se dogodilo, jer to mu nije bilo zabranjeno.

4. OBJAVLJIVANJE HRISTOVOG ROĐENJA

Luka 1:26-38.

Evanđelista Luka je svakako ove pojedinosti o Isusovom rođenju saznao od same Marije /Jov. 19:27; Dela 1:14; 21:17/ Ovo se dogodilo u Nazaretu, jednom malo gradu u Galileji, 6 meseci posle objavljivanja Jovanovog začeća. Anđeo Gavrilo se ne imenuje sam ovog puta, ali Marija je svakako već saznala za njegovo ime od Jelisavete, kojoj je Marija od anđela bila upućena. /st. 36/.

1. Anđeo Gospodnji donosi Mariji vest o njenom izboru, st. 26-27.

St.26-27. Marija, kao i Josif bili su Davidovog porekla. Luka naglašava i Josifovo poreklo od Davida. Marija beše koja je tiho živela u ovome malome gradu: ona nije pripadala nekom velikom i otmenom društvu. Anđeo je nije našao u palati nego u skromnoj kući pri radu. Ona nikad nije zaboravila na spasenje svoje duše. Njena nada na Spasitelja bila je uvek živa. Ona se ponašala kao prava kći Davidova. Svakako je bila žalosna videći pokvarenost svoga naroda i njegove prazne ceremonije. Marija je bila slika verne duše koja je čekala svoga Mesiju. Svu nadu polagala je u Njega; On će i narod i nju izbaviti od greha. Ona je bila uzor – žena, zato je Bog i izabrao za majku iusus Hristu. Njeno ime Marija „Mirjam“ znači „uzvišena“. Veridba kod jevreja beše neke vrste zakonski obavezna veza, tako da je verenik označavao svoju verenicu kao svoju ženu, a verenica vernika za svoga muža. Ali veridbena i bračna veza su se znatno razlikovale jedna od druge, zato Luka i naglašava dva put, da je Marija bila još devojka. Anđeo nije rekao da će ona kasnije u braku dobiti sina /st. 34/, nego još kao devojka. Samo začeće će biti natprirodno, kao što je bilo i kod Jelisavete, na što anđeo ukazuje Mariji /st. 36/.

2. Marija je izabrana i obasuta Božjom puninom, st. 28-29.

St. 28-29. Kada Bog izabira i izliva svoju milost na ljude po svojoj volji, ipak on čini to pod izvesnim pretpostavkama. Reči „ti koja si stekla milost Božju“ – znači ti, koja si predmet Božje milosti. Mariji je učinjeno time delo Božje milosti; ona je izabrana od toliko žena za časni sud Božji, da preko nje Reč postane telo, da da na svet Spasitelja sveta. Ona nije puna milosti tj. „sveta“, kao što to neke crkve uče a što i ona sama priznaje u 47 stihu. Anđeo Gavrilo je theo samo to da joj saopšti da je ona predmet Božje milosti /st. 48/ „Gospod s tobom“ znači sve što će na tebe doći ne boj se, jer je Gospod s tobom.

3. Marija donosi ispunjenje svih Božjih obećanja, st. 30-33.

St. 30-33. Prvi put se spominje dolazak Mesije u „protoevanđelju“ /1.Mojs. 3:15/. Tu je reč o obećanju ženinog semena. Zatim imamo obećanje preko proroka Isaije. /Is. 7:14/. Najzad je i Mariji obećano da će se u ovome sinu „Emanuelu“ /Mat 1:23 znači „s nama je Bog“/, čovek pomiriti sa Bogom. Ime „Isus“ znači  „Jahve“ je spasitelj. Ovo ime je isto kao i u Starom zavetu ime Jošua. Ime „Hristos“ je grčka reč za jevrejsku reč „Mašiah“ upotrebljavan u Starom zavetu, što znači: „Pomazanik“. Pomazanje uljem bio je spoljni znak da je neko posvećen za neku vrstu službe, na pr. za cara. Misija Isusa Hrista bila je, da spase čovečanstvo i uspostavi Božje carstvo na zemlji. On će biti sasvim drukčiji, „veliki“ nego Jovan, on će se nazvati „sin Božji“. Dakle, njegovo poreklo je od Višnjega. „I daće mu Gospod Bog presto Davida oca njegova.“ Već od momenta naznačenog u 2.Sam. 7:12-13 očekivali su Jevreji jednog potomka Davidovog porekla, koji će ustanoviti Davidovo carstvo u svoj božanskoj punini. /Is. 9:6-7/. Kad se ovde izričito kaže: „Davida, oca njegova“, to znači da Marijin sin mora da bude Davidovog porekla. Proročanstva st. 33. nalaze se već odavno u Starom zavetu: Is. 9:7; Dan 2:44.

4. Marija, koja se drži Božje vere, pripremna je da veruje, st.34.

St. 34. Neki crkveni tumači Svetog pisma pokušavaju da pomoću ovog stiha dokažu stalno Marijino devojaštvo, ali se onda činjenice o njenoj veridbi tome protive. Ovaj se stih odnosi na njeno devojaštvo, do njene udaje za Josifa. Upravo zato je njoj sve to zagonetno. Marijina pobožnost i poslušnost se lepo vide, na suprot Zaharijinom neverovanju.

5. Ono što je u i na Mariji, direktno je delo Božje, st. 35-37.

St. 35-37. Anđeo joj kaže: „Duh Sveti doći će na tebe i sila Najvišega oseniće te. Zato će se i sveto što će se roditi, nazvati Sin Božji.“ Dakle ne telo nego duh; ne zemaljski, nego Duhom Božjim, ne od telesnog nagona; nego Božjom snagom, odozgo. Ako je Bog začetnik /uzrok/, ono što će se roditi može biti samo Božji izabranik. Da bi ojačao njenu veru anđeo je upućuje Jelisaveti /st. 36/, a kao poslednje uveravanje je napomena, da je Bogu sve moguće.

6. Pobožna Marija, kao sluškinja Božja, pokorava se Božjoj reči, st. 38.

St. 38. Marija ne pita ništa više. Ona je spremna da se ispuni Božja reč. Ništa nam nije napisano o tome kakve je misli gajila Marija u tom momentu, ali znamo da je prihvatila u veri sve reči i bila poslušna. /st. 39-40/.

5. MARIJA KOD JELISAVETE I NJEN POVRATAK KUĆI

Luka 1:39-56.

Posle saopštenja anđela Gavrila, uputi se Marija odmah Jelisaveti, na koju ju je sam anđeo uputio, kao na Božju sluškinju, da sa njom podeli radost i da zajedno hvale Gospoda.

Jelisaveta ju je primila kao majku njenog Gospoda, što joj je otkrio sam duh Božji. Tri meseca su one zajedno živele i zajednički uživale radost što su izabrane kao oruđe Božje.

1. Marija traži blizinu one, na koju joj je sam anđeo ukazao, st. 39.

St. 39. Ovaj „grad Judin“ biće verovatno Juta, mali sveštenički grad, dva sata hoda južno od Hevrona, na visokom brežuljku sa maslinama, a istočno samo jedan sat hoda od pustinje, koja se spušta prema Mrtvom moru. Okolina beše veoma lepa i plodna.

2. Jelisavetin slavopoj, pun Duha Svetog daje Mariji izvesnost, st. 40-45.

St. 40-41, 44. Pozdravne reči Marijine su povod Jelisavetinog ispunjenja Svetim Duhom. Sveti Duh je ispunio dete /st.15/ ali i majku, zato ona i govori proročke reči.

St.42. „Blagoslovena si ti među ženama i blagosloven je plod utrobe tvoje.“ Ove reči Svetoga Duha su dodatak na reči anđela ranije upućene Mariji /st. 28/. Ovo je ojačalo njenu ubeđenost da je ona izabrana za majku Spasitelju.

St. 43. Duhom Svetim zna Jelisaveta da će Marijin sin biti njen Gospod. Ona neće biti majka Boga, nego mati onoga, koga narod treba da primi za svoga Gospoda i obećanog cara – Isusa Hrista.

St. 45. Neće biti „blago“ samo Mariji, nego svakom onom koji veruje. Upravo zato, što je ona verovala, sve što joj je Bog kazao, ispunilo se nad njom ovo. Ona ovde još jednom ukazuje na to, da su te reči bile od Boga.

3. Marijin slavopoj, proslavljanje Božje /magnifikat/ st. 46-55.

a/ St. 46-48/ I Jelisaveta je hvalila ženu, Marija hvali Gospoda. Ovo su reči oduševljenja, koje dolaze iz dubine duše, a rezultat su onoga što se preživelo. Ovaj slavopoj Marijin Bogu premašuje svaki Psalam. /Up. slavopoj Ane u 1.Sam.2/ Bog u svojoj veličini podiže neznatne, male /Up. Ps. 113:5-8/ I ovde pokazuje Marija u svojim rečima: … neznatnu sluškinju svoju“, pripremnost na sve.

b/ St. 48/II – 50. U njoj će svi primetiti Božju svemoć, slavu i milosrđe. „Od sada će me blaženom zvati svi naraštaji.“ Carstvo njenog sina će biti za sve naraštaje pristupačno i večno će trajati /st.33/. Sad se Marija obraća u svome slavopoju Bogu: nju će slaviti svi naraštaji sve od kraja sveta, ali ne zbog njene vrsnosti, nego zbog Božje milosti koja se vidi na njoj i onome koga će ona roditi za spasenje mnogih.

c/ St. 51-53. Marija sad gleda u duhu Božja dela u prošlosti. U 6 rečenica pokazuje ona Božju vladavinu u prošlosti, a što će isto i njegov Sin, koji će uskoro da se pojavi, činiti: 1/ „Pokaza silu mišicom svojom“/ up. Is. 52:10; Jov. 12:37-38/. 2/ „Razbi ponosite u mislima srca njihova“ /up. Dan. 5:20; 1.Petr. 5:5. Bog se protivi ponositima/ 3/ „Zbaci silne s prestola“ /up. Agej 2:22; Dan. 2:21; Mat. 2:20. Irod Veliki koji je tražio Isusov život/. 4/ „Podiže male“ /up. Jez. 21:31; Luka 18:14/. 5/ „Gladna napuni blaga“ /up. mana u pustinji i Isusovo nahranjivanje ljudi/. 6/ „Bogate otpusti prazne“ /1.Mojs. 31:42/.

d/ St. 54-55. Ono što je Bog učinio Mariji smatra ona kao ispunjenje božanskog obećanja. „Prihvati Izrailja slugu svoga“. /Up. Is. 41:8/, „da se seti milosti“, -kao što je govorio ocima, Adamu i semenu njegovom.

Ove reči koje je Bog govorio nekad, kao u 2.Mojs. 2:24 su vrlo često upotrebljene u Starom zavetu, da bi izrazile Božje milosrđe i pomoć. Sve se to sada ima da ispuni u davanju svoga Sina.

St. 56. Kad je već bilo blizu vreme da Jelisaveta rodi, vrati se Marija kući, pošto je provela 3 meseca u Juti.

6. ROĐENJE I MLADOST JOVANA KRSTITELJA

Luka 1:57-80

Bog drži svoja obećanja. Kad je došlo vreme, Bog je poklonio Jelisaveti i Zariji željnog sina, u kome su oni našli svu radost i utehu. Oni su zato i učinili tačno onako kako im je anđeo naredio o detetovom odgoju i imenu.

1. Jelisaveta doživljava ispunjenje božanskog obećanja, st. 57-58.

St. 57-58. Sva njihova radost bila je ispunjena mislima o budućnosti deteta, koje im je Bog dao po njegovoj milosti. Jelisaveta se oslobodila nacionalnog srama da ostane nerotkinja.

2. Pri davanju imena otkrile su se izvesne određene Božje namere, st. 59-66.

St. 59-61. Osam dana posle porođaja, bio je propis da se izvrši obrezanje /1.Mojs. 17:12; 3.Mojs. 12:3/ Pri obrezanju davalo se i ime detetu. Obično se detetu davalo dedino ime. Jelisaveta je zahtevala da se njenom detetu da ime Jovan, iz čega se vidi, da je ona već bila poučena od Zaharije, koje ime da se da sinu. Ime jovan bilo je nepoznato u njihovoj porodičnoj tradiciji. Zato su se rodbina, prijatelji i susedi i čudili da Jelisaveta to zahteva.

St. 62-64. Kad je Zaharija napisao ime, koje ima da se da detetu, razvezao mu se jezik; i po njegovoj želji imalo se detetu dati ime Jovan. Ova saglasnost roditelja je svakako začudila prisutne. Još veće je bilo čuđenje, kad je otac deteta progovorio posle 9 meseci i hvalio glasno Boga.

St. 65-66. Ovaj čudnovati događaj nije se razglasio samo u ovom msetu nego po celoj okolini, po judejskim planinama. Ovo je trebalo da bude pripremanje ovih ljudi na bliskost mesijanskog vremena. Svi ti događaji sa detetom do metanja u hramu proširili su se najzad po svoj zemlji Judeji svima je bilo jasno da će ovo dete biti naročito Božje oruđe.

3. Zaharija proriče o Mesiji i njegoom preteči, st. 67-79.

St.67. Zaharija nije govorio samo u Božjem nadahnuću kao Jeslisaveta /st.67/, nego on izgovara proročke reči. On otkriva Božju nameru odnosno budućnost.

a/ St. 68-75. Zaharija iznosi prvo zahvalnost Bogu za njegovu milost izrailjskom narodu, jer mu je poslao Izbavitelja. „Što pohodi i izbavi narod svoj.“ Narod je posećen kao što se posećuje bolesnik. Izrailj je bolestan, zarobljen grehom. „Podiže nam rog spasenja u domu Davida sluge svoga.“ Kao što je krivac našao utočišta, kad je bio progonjen, ako je pobegao u hram i tamo se uhvatio za rogasti kraj oltara, isto tako se grešni čovek može skloniti od kazne ako verom pobegne Isusu Hristu, koji je „rog spasenja“. Sa druge strane rog je slika moći. Očekivani Mesija, Davidov sin, će upotrebiti svoju moć na spasenje svoga naroda od neprijatelja. Razlog, da nam Bog šalje Davidovog sina je: „Da učini milost ocima našim i da se seti svoga svetog saveza, zakletve kojom se zakleo Avramu, ocu našem, da će nam dati da mu, izbavljeni iz ruku neprijateljskih, bez straha služimo u svetlosti i pravednosti pravoj dogod smo živi.“ Od Mesije okreće se sada Zaharija u svome govoru na koji ima da pripravi put spasenja – na Jovana.

b/ St. 76-79. Jovan je taj koji ima da pripremi narod za dolazak Spasitelja. On će biti prorok Najvišega. Nama se kaže i u čemu će se sastojati njegov poziv: on će ići pred Gospodom po vremenu i po radu tj. on će se pripraviti za rad Mesiji, on će ga uvesti u rad. Da mu pripremi put, znači, da ukloni sve smetnje. Te smetnje su manje spoljne nego unutarnje, religiozne i moralne prirode. On ima da nauči njegov narod u kome imaju spasenje. To je znanje kojim se jedino možemo spasiti, a to je: „u oproštenju greha naših.“ Ovo oproštenje greha biva samo Božjom samilošću, koje se izražava u pohođenju svoga naroda. Ovaj Božji dolazak je kao sunce, koje daje svetlost sa visine, i njih obasjava. Ova je slika svakako uzeta iz Mal. 4:2. „Da obasja one koji sede u tami i senu smrtnome.“

St. 80. Jovan je rastao telesno, duševno i duhovno, što je po sebi razumljivo, zato se i upotrebljava izraz „duhom“. Njegov duhovni razvitak stojao je odmah u početku pod uplivom Svetog Duha. „Posvećen Bogu od svoga rođenja kao nazirej, Jovan Krtitelj je ostao veran u svome zavetu kroz ceo svoj život.“ /I.Z. str.27/. On je bio u „pustinji“ do dana njegovog nastupanja u javnost. Jovan se povukao u usamljenost da bi nesmetano od svetkse vike i buke mogao da razmišlja i da se moli i tako pripremi za svoj poziv. Jovan, Božji vesnik, trebalo je da donese ljudima božansku svetlost. Trebalo je da uputi ljudske misli novim smerom. Trebalo je da im pokaže svetlost božanskih zahteva i savršenu pravdu koja dolazi od Boga. Takav vesnik trebalo je da bude svet.“ /I.Z. str.27/ Zato je on bio u samoći u pustinji. Pustinja Ziv bila je od Jute jedan čas hoda udaljena /1.Sam. 23:15,19/ On je živeo ustvari na ivici pustinje, gde nije bilo stalnog ljudskog naselja. U toj okolini ima dosta utrina i paše.

HRISTOVO ROĐENJE I MLADOST

7. HRISTOVO POREKLO

Matej 1:1-17; Luka 3:23-38

Imamo dva rodoslova Isusa Hrista. Jedan nam daje Matej a drugi Luka. Nema sumnje da su obojica evanđelista imala nameru da dokažu Isusovo poreklo od Davida. Ovo Isusovo poreklo nije nikad, ni od njegovog najvećeg neprijatelja, osporavano. Luka je hteo, bez sumnje, i da da kratku genealogiju Mesije s obzirom na početak ljudske istorije.

Rodoslovi se razlikuju. Jedan ide u ishodnoj a drugi u nishodnoj liniji i to Matej do Avrama a Luka do Adama, prvog čoveka uopšte. Otuda je značaj Isusov ne samo za izrailjski narod, nego i za celo čovečanstvo. O ovim rodoslovima postoje razna mišljenja. Pošto se već u prvo doba hrišćanske crkve verovalo, da je i Marija Davidovog porekla, smatralo se da Luka iznosi Marijin rodoslov, a Matej Josifov. Ovo mišljenje ne može se dokazati iz teksta Svetog pisma ali neki razlozi nam govore za to. Prema naredbi vlasti svako je morao da ide u svoje pleme da se tamo upiše; zato je Marija i pošla sa Josifom u Vitlejem. Ona je svakako bila kćer-naslednica prema 4.Mojs. 27:8 i nije trebala da se udaje van svoga /Judinog/ plemena. Da je i Marija od Davidovog porekla dokazuju i reči anđela Gavrila, upućene Mariji: „I daće mu, /detetu/ Gospod Bog presto Davida oca njegova.“ /Luka 1:32/ Ovde se Isus naziva „sin Davidov“ bez obzira na Josifa. Ako je neko bio od kćeri naslednice, on se morao upisati u pleme majčinog oca, i tada je imao istovremeno dva oca. /Nem. 7:63; 1.Dnev. 2:21-23; 4.Mojs. 32:40,41/. Prema ovome shvatanju Luka 3:23/b bi se morao ovako razumeti: „Bio je sin /kao što se mislilo, Josifov/, Ilijev, Matatov itd.“ Dakle, Isus je bio Josifov sin samo za ljude, ali u stvarnosti on je bio Ilijev sin, koji je opet bio Marijin otac.

Matej stavlja u pročelje imena Davida i Avrama. Ustvari oba su imena vrlo važna za izrailjski narod. Jedan je otac ovoga naroda, na koga se svaki pravi Izrailjac pozivao, da on od njega krvno potiče; drugi je ispunio svu slavu i veličinu i puninu Božjeg naroda.

Luka ima vrhunac u izrazu. „Bio je sin… Adamov, Božji.“ Isus je stalno označavao sebe, da je on Božji sin. /Jov. 8:36/ Luka ide još dalje u svom ređanju predaka. On spominje da je Isus Sitovac, da potiče od Sita.

Davanjem ovih podataka hteli su ova dva evanđelista da dokažu, da je Isusova ličnost netaknuta i besprekorna, a u isto vreme iznose oni i ličnosti u koja utiču sva mesijanska svedočenja.

Izraz biblos genezos, koji se nalazi kod Mateja mnogi prevodi i tumače kao „knjiga istorije“ Isusa Hrista i uzimaju ovaj izraz kao i u 1.Mojs 2:4; 5:1; znači genealogija, poreklo. Ovaj izraz je naslov samo za Mat. 1:2-17, a ne za celoevanđelje. Isus /Jehošua, Jozua ili posle vavilonskog ropstva skraćeno Ješua /znači: Jahve je spas. Ovo ime nije bilo retko u vreme Isusovo, ali kasnije su se hrišćani ustručavali da ovo ime daju svojoj deci, a Jevreji ga opet nisu davali svojoj deci zbog mržnje prema Isusu Hristu. Reč „Hristos“ znači pomazanik i prevod je jevrejskog Mašijah /aramejski Mešijah/ otuda jelinizirano Mesias. Ovaj izraz je samo kao titula Isusu. Nju su nosili nekada u staro vreme i izrailjski carevi /1.Sam. 24:7; Ps. 2:2/ Služba sveštenika i proroka je predslika Isusove službe. Zato u Starom zavetu i oni nose ovu titulu. Zato je i David gledao svoga Mesiju kao sveštenika po Melhisedekovom redu /Ps. 110:4/, a Mojsije naziva Mesiju prorokom /5.Mojs. 18:15; Jov. 6:14; Dela 3:22/. Hrišćani upotrebljavaju ovu titulu samo u vezi sa Isusom.

Evanđelista Matej iznosi Avrama kao praoca svega izabranog naroda.

Avram je sa Sarom rodio Isaka, po Božjem obećanju /1.Mojs. 21:2/ Isaka je Bog izabrao da bude naslednik Avramova blagoslova. /Ostali sinovi njegovi nisu bili toga dostojni, kao na pr. Ismailo i dr. koje evanđelista ne spominje/. Isak sa Revekom rodi Isava i Jakova /1.Mojs. 25:21 i dalje/. Ovde se spominje samo mlađi sin Jakov, jer se stariji pokazao nedostojnim da bude nosioc Božjih obećanja. Blagoslov je prešao na mlađeg brata iako se to protivilo telesnom zakonu. Jakovljev najstariji sin je Ruvim, ali ovde se navodi četvrti sin Juda, jer je Mesija imao doći iz njegovog kolena /1.Mojs. 49:10/. Pored njega spominje Matej i ostalu braću kao predstavnike naroda 12 plemena, kome je obećan Mesija. Blizance, Faresa i Zaru rodio je Juda u bludu sa snahom Tamarom /1.Mojs. 38:15 i dr./ Prvo se trebao roditi Zara, ali je to bila Božja volja da se prvo rodi Fares. On je postao praocem Mesije. Zato Matej spominje i Zaru pored Faresa. Jevreji nisu unosili ženska lica u rodoslove, ali Matej nabraja neke žene /kao Tamaru, Rahavu, Rutu i Urijinicu /Vitsaveju/. Neke su bile od ovih neznaboškinje /Ruta i Rahava/, a druge opet sumnjive ženske. Ruta i Rahava, kao neznaboškinje, pramajke su Mesiji. Time je hteo Matej da istakne misao o opštosti hrišćanstva /up. Mat. 3:9; 8:11; 22:1 i dr/. Sumnjive iznosi on zato, što su Jevreji tvdili, da je Isus plod grešnog odnošaja Marije. On ih ovde podseća na Mesijin rod, gde je ipak bilo ovakvih žena, koji oni primaju. Od Faresa do Davida slaže se genealogija u navodima u Ruta 4:18-22. Kako se Esrom rodio još u Hanaanu /2.Mojs. 46:12/, a Nason je prilikom izlaska iz Egipta bio starešina Judina plemena /4.Mojs. 1:7/, to je jasno da su neke generacije 215-sto godišnjeg perioda egipatskog ropstva izostavljene. Matej to nije mogao saznati, jer se služio samo genealogijom Starog zaveta. /Izgleda da se Matej služio negde u rodoslovu i tradicijom. Rahava je na primer bila neznaboškinja, bludnica iz Jerihona, koja je primala uhode u kuću i spasla im život u vreme izrailjskog osvajanja Palestine. U Pismu ne stoji nigde da je ona bila žena Salmonova./ Dakle, od Esroma do Nasona nema dovoljno podataka, ali od Nasona i Matej i Luka daju ista imena: Salmon /Salin/, Voz, Ovid /s Rutom/ Jesej, David. Za Davida veli Matej da je bio car, jer hoće da istakne da se u njegovoj osobi ispunilo Jakovljevo proroštvo o carskom žezlu u Judinom kolenu. Solomun, naslednik Davidov začet je u bludu  Davidovom Vitsavejom. /ženom Urijinom, 2.Sam. 11:2 i dr./ Matej ne spominje Vitsaveju po imenu, nego kaže da je ona bila žena Urijina /Urijinica/. Dalje Matejev rodoslov sledi nishodnu liniju Solomuna, a Luka liniju Natana, drugog sina Davidovog. Međutim, obe genealogije se sastaju dva puta kod imena Zorovavelja i Sastila. Pokušalo se da se otkloni poteškoća pretpostavkom da je bilo tzv. leviratskih /deverskih/ brakova. /Up. 5.Mojs. 25:5/. Ovo objašnjenje dao je već Julije Afrikanski, kao što piše Jevsevije /Historia ecclesia 1:7/. Ali u tom slučaju bi trebalo pretpostaviti tri ovakva braka, jer postoje tri razlike u genealogijama Mateja i Luke. Ti slučajevi bi morali biti: 1/ sa Salatilovim ocem, 2/ Zorovaveljevim i 3/ najzad sa Josifovim ocem. Ali to se protivi onda mišljenju, da Matej iznosi Josifovu genealogiju, a Luka Marijinu. Bolje je ovo tako razumeti, da su rodoslovi careva i njihovih porodica bili nesigurno vođeni iz raznih razloga. Matej je podelio svoju genealogiju u tri perioda istog trajanja vremena. Svaki period broji 14 kolena. Prvi je period u ovoj njegovoj istoriji izrailjskih careva od Avrama do Davida. To je period pripremanja carstva. Drugi period je od Davida do vavilonskog ropstva, vreme ostvarenja i propadanja carstva. Treći period od vavilonskog carstva do Mesije, doba momentalnog nestanka izrailjskog carstva ali koje će se ostvariti definitivno Mesijinim dolaskom. Tako je apostol Matej video tok istorije teokratske izrailjske države. Najzad on zaključuje da je kucnuo čas podizanja Davidovog prestola i njegove vladavine. On je morao, misle neki, da izmeni neke careve i njihov red. Ali svakako apostol nije samo radi broja 14 brisao neke careve sa liste. Oni su već bili izbrisani od samih Jevreja; naročito Ahavovi potomci. Dakle što se tiče odnosa između rodoslova po Mateju i Luci on je nesumnjivo sledeći. Matej iznosi rodoslovlje predaka po ishodnoj liniji, Luka opet po ushodnoj. Matej počinje sa Avramom, Luka ide preko Avrama do Adama, čak do Boga, kao najuzvišenijeg porekla. Najveća razlika je u davanju imena predaka od Davida nadalje. Ove dve linije se sastaju samo kod nekih imena, Davidovih potomaka. Po Matejevoj liniji Josifov otac se zove Jakov; po Lukinoj Ilija. Izgleda da Luka iznosi majčin rodoslov i Ilije, Marijin otac, spomenut je kao deda /“Isusov otac“/. Luka je dakle hteo izneti stvarni rodoslov Isusovog plemena, dok Matej, naprotiv, sa zakonskog, teokratskog gledišta.

8. MARIJINO ZAČEĆE

Matej 1:18-25

Odmah u samome početku opisivanja događaja rođenja Isusa Hrsita, Matej uzima za zadatak da iznese Jevrejima istinu o Isusovom poreklu: naročito da objasni Josifov odnos prema Hristu. Moderni kritičari ne veruju u natprirodno začeće Isusovo. Oni tvrde da je to legenda, koja se tek kasnije pojavila, slična grčkim legendama i mitima o čudnom rođenju pojedinih ljudi, kao sinova bogova. Kritičari ovako objašnjavaju izraz „sin Božji“: Grci razumevaju nešto drugo pod izrazom „sin Božji“ nego Jevreji. Oni razumeju taj izraz u prirodnom smislu, kao i sinove svojih bogova. Tako su ga shvatili i Matej i Luka. Prvi hrišćani nisu znali za natprirodno začeće i rođenje Hristovo. Moderni kritičari smatraju začeće legendom, jer ne mogu da veruju u natprirodno začeće od Duha Božjeg. Ali u Boga je sve moguće. I sami kritičari priznaju, da se izlaganje evanđelja razlikuje od neznabožačkih mita. Grčki mit smatra da su sinovi bogova telesno, čulno rođen, a Hristovo rođenje isključuje svaku čulnost. To je rođenje Duhom Svetim. Svaka pomisao prirodnog, čulnog začeća i rođenja je isključena. I sama Jevrejksa reč za Duh „ruah“ je ženskog roda. Kritičari se ni danas ne slažu u pitanju, gde je postala legenda o začeću Hristovom, da li kod Jevreja ili nezanožaca. Važna je činjenica da Matej ne iznosi naptrirodno začeće Hristovo kao nešto novo, kao novu istinu, nego pretpostavlja da hrišćani već znaju za takvo začeće Isusovo i da će ga braniti. A upravo to i jeste dokaz da je ovo verovanje moralo postojati vrlo rano. Ako druga evanđelja i poslanice ništa ne pišu o tome, to još nije dokaz da njihovi pisci ne znaju o tome ništa ili da u to ne veruju. Sa druge strane Isus bi bio Bogočovek i da se rodio na prirodni način. Ali Bog je theo da se on rodi na natprirodan način, kao predslika ostaloj „deci“, koja će se isto roditi duhom i postati decom Božjom.

1. Bog izabira Josifa za oca jednog stvarnog pobožnog čoveka, st. 18-19.

St. 18. „Rođenje Isusa Hrista bilo je ovako“, to znači, da su uvreme njegovog rođenja bile takve prilike. „Dok još se nisu bili sastali.“ Marija je već bila verena sa Josifom, ali još nisu živeli u kućnoj i bračnoj zajednici. „Nađe se da je začela.“ Prvi je svakako Josif primetio njeno stanje. Apostol Matej dodaje još: „… od Duha Svetoga,“ jer on hoće da odmah obavesti čitaoce o čemu se radi.

St. 19. Matej naziva Josifa „mužem“ Marijinim, jer su Jevreji smatrali veridbu kao početak bračne veze. /up. 5.Mojs. 22:23-24., gde se verenica naziva „ženom“ a taj greh se smatrao za preljubu/. Josif je bio pobožan čovek te upravo zato se i nije mogao pomiriti sa neverstvom svoje verenice. Ali on je nije hteo ni osramotiti, tj. odvesti je pred sudiju za njenu neveru i tražiti od njega javno raspusnu knjigu, što se zahtevalo i od verenika /pa i kad je jedno od njih umrlo tražila se zbog smrti raspusna knjiga./

Josif je imao veliku duševnu borbu, upravo zato što je bio visokog morala a i pravičan. U njegovom postupku i odluci vidi se njegov uzvišeni karakter. Najzad je Josif našao pogodno rešenje! On je hteo da stvar raspravi privatno, jedino sa Marijom i njenim ocem, i da onda izda raspusnu knjigu.

2. Bog se javlja kao otac deteta što će se roditi, st. 20-23.

St. 20. Josif nije znao da je njegova verenica začela od Svetoga Duha. Marija mu nije ništa kazala. On joj to ne bi ni verovao. Marija je imala nadu u Boga i sačuvala svoju tajnu. Josif je nije mogao pitati kako je došlo do začeća. A on je čvrsto verovao da je ona učinila preljubu, što je prirodno. On nije mogao više misliti na brak sa  njome, da je dovede u svoj dom. Stvar se nikada ne bi objasnila da se sam Bog nije umešao u ovaj slučaj. Ovaj „anđeo Gospodnji“ je verovatno i u ovome slučaju sam Gavrilo, pošto je on već i drugima objavljivao slične vesti. Anđeo naziva Josifa „sine Davidov“, čime ga želi odmah u početku obaveštenja uputiti na obećanja data Mariji. On naziva njegovu verenicu, Mariju, „ženom njegovom, što je dovoljan dokaz da Bog smatra veridbu za obavezno stanje. Sada tek dobija Josif obaveštenja: „Jer što se u njoj začelo, od Duha je Svetoga“. Ovom izjavom je Marija opravdana i uzdignuta, a Josif je saznao o velikom ispunjenju obećanja iz  Is. 9:6-7.

St. 21. „Rodiće sina“. Ona neće roditi sina Josifu nego celome svetu /Is. 9:6/. „Nadeni mu ime Isus /Jehošua/“, što na aramejskom znači „Jahve je spas.“ Anđeo još jasnije dodaje da će on spasti narod njegov od greha. /Ps. 130:8/. Zbog ovoga je jevrejski narod i smatrao da će Mesija izbaviti narod od tuđeg jarma, naime od Rimljana.

St. 22-23. Anđeo podseća Josifa, da su ove okolnosti potrebne radi ispunjenja božanskog proročanstva. Izraz „da se ispuni“ upotrebljava se od tada u evanđeljima vrlo često. Isaija /7:14/ kaže: „I nadenuće mu ime Emanuilo /Emanuel/ nije neko jevrejsko ime. Matej tvrdi, naslanjajući se na Isaija 8:10 da Mesija ima živo da nosi ovo ime, koje znači: „S nama je Bog“ /Imau“ – s nama i „el“ – Bog./

3. Josif prihvata verom božansku vest, st. 24-25.

St. 24. Tek sada, na osnovu proročkih reči razumeo je Josif sve zagonetne događaje. I on je spreman da se sve ovo ispuni. On uzima svoju verenicu k sebi, dakle stupa u brak sa njom.

St. 25. Josif je uzeo Mariju samo zato što mu je anđeo zapovedio da uzme već bremenit Marijuk sebi. On je imao da se brine kao pravi zemaljski otac, ne samo kasnije za dete nego i sada za majku njegovu. Jasno je da oni nisu do porođaja Marijinog imali nikakve odnose, jer je nju posetio sam Bog. Da je Josif sve striktno izveo kako mu je naredio anđeo, vidi se po tome što je Marijinom sinu dao ime „Isus.“

9. ISUSOVO ROĐENJE

Luka 2:1-20

Kada se Isus rodio mrak je pokrivao zemlju i tama narode. Neznabošci su bili već napustili svoje bogove, a pravoga Boga nisu našli. Oni su bili bez Boga. Ljudi su živeli u svojim gresima. Svuda je bilo nasilja i nemira. Čak je i Božji narod sedeo u tami. Njihova nekada živa vera svedena je na verske obrede, formalne molitve i davanje milostinje pred drugima, da ih hvale. „Svakodnevne žrtve u hramu objavljivale su jutrom i večerom dolazak Božjeg Jagnjeta; ali se ipak ovde nisu vršile nikakve pripreme za njegov doček.“ /I.Ž. str.3/ U to vreme se rodio Isus. Kada se navršilo vreme posla Bog sina, koga je žena rodila. /Gal. 4:4/

1. Vreme Isusovog rođenja, st. 1-7

St. 1-3. Isus se rodio u jesen 749 ili 750 a.u.c. /ab urba condit = od osnivanja grada Rima/, što je prema računanju naše hrišćanske ere 4 /ili 5/ godina pre Hrista. Iperator August Oktavijan /31 pr. Hrista do 14. posle Hrista/ naredio je da se izvrši popis sveg naroda, da bi se mogao pravičnije plaćati porez. Ovo je bilo nešto sasvim novo u Palestini. Kada se Isus rodio u Siriji je bio legat /namesnik/ Kvirinije. Danas je istorijski potvrđeno, da je vojskovođa Kvirinije, koji je imao razne službe, bio u to vreme legat u Siriji, samo se ne zna tačno kad je bio njegov prvi popis. Drugi njegov popis o kome nam govore Dela apostola i istoričar Josif Flavije bio je 6.god posle Hrista. Naučnik astronom Kepler /+1630/ je pokušao da astronomski izračuna godinu u kojoj se pojavila zvezda maga. Ova konjukcija zvezda pojavila se 747, a.u.c. /748, 749 i 750 se pojačala/. Ako je to bila ta zvezda onda se Isus rodio tih godina. Zna se još da je Irod Veliki preminuo 750. god. a.u.c. a i Isus se rodio još za vreme njegovog života. Ali ipak nam Sv. Pismo daje najtačniju godinu rođenja: Prve godine Isusovog javnog rada u Jerusalimu, Judeji su mu rekli da ima 46 g. kako su počeli sa zidanjem Irodovog hrama, a znamo istorijski da se hram Irodov počeo zidati 735 g. a.u.c. Dakle 735 god + 46 = 781. Isus je onda imao „oko 30 godina“ /Jov. 2:20/. Dakle on se rodio 750 g. a.u.c. Ne znamo ni mesec ni dan njegovog rođenja. Radi popisa morali su svi da odu „u svoj grad“ /u svoje mesto rođenja/. Nema sumnje da je Irodu bilo zapoveđeno iz Rima da on vrši popis prema plemenima i porodicama među Jevrejima, što je bilo prema jevrejskom običaju, a to je i bio uzrok da su se Josif i Marija uputili u Vitlejem, sedište Judinog plemena. Popis su vršili, nema sumnje, Irodovi organi.

St. 4. Zbog prijave prilikom popisa dolaze Josif i Marija u „Davidov grad“ Vitlejem /“Betlehem“ – dom hleba, tako se zove zbog plodne okoline/. Nekad se zvao Efrata /Mihej 5:1/. Matej spominje da je Vitlejem „judejski“ /Mat. 2:1/, ne toliko zbog toga što hoće da se razlikuje od Vitlejema u Galileji, koliko zbog isticanja, da se Mesija rodio u plemenu Judinom. Tek sad čujemo da je Josif iz „Davidovog grada“. Marija, koja je u međuvremenu postala njegovom ženom, prati ga u Vitlejem, kao njegova žena i kao kćer – naslednica iz Judinog plemena. „Ona je pripadala Davidovom kolenu, i u Davidovom gradu trebalo je da se rodi sin Davidov. „Iz Vitlejema će izići“, rekao je prorok „poglavar Izrailja, kome su izlasci od početka od večnih vremena.“ /I.Ž. str.3/

St. 6-7. Sin Božji, car nad carevima rodi se u najsiromašnijem mestu na svetu. Zbog popisa bila je velika navala gostiju u malome gradu Vitlejemu, tako da Josif nije našao mesto za prenoćište. Siroti behu roditelji Isusovi, siromašno mesto gde se rodio, siromašan beše on i u svome životu na zemlji. „I rodi sina svoga prvenca“. Postoje različita mišljenja u pitanju, da li je Marija imala kasnije dece sa Josifom. Prema jednom mišljenju evanđelista nije mislio reći da se Josif klonio odnosa sa Marijom samo do Hristovog rođenja, a posle da je došlo do toga. Mnogi moderni pisci uzimaju da se ovajtekst ne mora tako razumeti. Sem toga, tvrde oni, i sam zdrav razum nam kaže, da se pobožni Josif kako pre tako i posle Hristovog rođenja uzdržavao od svoje, Bogom osvećene žene. Braća Isusova koja se spominju u Svetom pismu, nisu bila njegova rođena braća. Ona nisu ni bila Marijina deca, pa je zato Isus predao svoju majku Jovanu na brigu i staranje. Istina u nekim rukopisima stoji u Luka 2:7 dok nije rodila sina svoga prvenca. No prvencom se Hristos nazivao i isticao ne zato što je Marija imala više dece i Hristos bio njen prvi i najstariji sin, nego zato što je prvenac po zakonu. /5.Mojs. 21:15-17/, te je imao naročita prava. Prema drugom mišljenju, kad evanđelista kaže: „I ne pozna je dok ne rodi sina“ – znači da su oni posle porođaja Marijinog živeli bračno. Da Marija nije imala dece kasnije, Matej i Luka bi to već spomenuli. I kad Luka izričito kaže: „I rodi sina svoga prvenca“ – to znači da Luka poznaje i Marijinu ostalu decu. /Luka 8:19-21; Dela 1:14; 12:17; 15:13-21; 21:18/. Da su roditelji položili Isusa u jasle, znak je bio njihovog siromaštva. To je bilo moguće, jer je stoka bila u polju. U Palestini ima dosta karavanskih hanova, gde su trgovci i putnici provodili noć sa svojom stokom. Dok je stoka prebilvala u sredini dvorišta, ljudi su se odmarali u primitivnoj kući, gde nije bilo nikakve ugodnosti. Na vidnom mestu svetlila je mala svetiljka, radi rasvetljavanja. Ako je neko imao nesreću da dockan prispe, kad su bila već sva mesta u sobi zauzeta onda je imao da bira ili da produži put ili da sebi pripremi mesto za spavanje među stokom u dvorištu. Dešavalo se da su gosti stanovali i u primitivnim zaklonima za stoku ili po peščanim pećinama, koje su inače služile za staju a kojih je bilo mnogo u Palestini. Tako je bilo i one noći. Justin Mučenik /103-166/ koji je rodom iz Sihema i poznaje vrlo dobro ondašnje prilike, tvrdi da se Isus rodio u jednoj od ovakvih zaklona ili pećina. Takva je i najstarija tradicija na istoku. „Najzad su našli utočište u jednoj prostoj zgradi, koja je služila za zaklon stoci. Tu se rodio Spasitelj sveta.“ /I.Ž. str. 3/

2. Radosna vest ljudima na zemlji o rođenju Mesije i slavopoj na nebu, st. 8-15.

St. 8-9. Bog je izabrao pastire za prve svedoke i vesnike evanđelja. Pojava je bila veoma jaka, da su je pastiri odmah shvatili kao nadprirodnu. Oni su videli jasno anđela i Božja slava ih je obasjala.

Prema jeverjskim ocima, Mesija, sin Davidov ima da se rodi u Vitelejemu. Sem ostalog u njihovom verskom spisu „Mišna“ ima vrlo interesantan podatak, koji nam više baca svetlosti na st. 8. Nedaleko od Vitlejema, na putu koji vodi u Jerusalim podiže se kula pod imenom Migdol-Eder /Kula čuvara stada/. To je bila stanica za pastire koji su čuvali stoku određenu za žrtve u hramu. Ovo je bilo svima vrlo dobro poznato, tako da su ljudi čim su sreli stoku u blizini sove kule znali kakva je to stoka. Bila je čak i granica određena. Svuda su se videle muške životinje, koje su imale da se prinesu u hramu kao žrtve paljenica. Bilo je i ženskih određenih za žrtve mira. Rabin Jehuda nam kaže: „Da li su sve životinje bile osposobljene za prinašanje na žrtvu? Smatrale su se kao takve ako su bar 30 dana pre svetkovine bile soposobljene.“ Ovde vidimo jasno ispunjenje zakona Starog zaveta. Dakle čuvari ovakvih životinja saznaše prvi o rođenju Spasitelja i čuše slavopoj nebeskih vesnika pri čuvanju stada određenog za žrtvovanje u hramu.

St. 10-12. Anđeo je imao obzira prema ljudskoj slaboj prirodi pastira. Prvo se morao otkloniti njihov strah, zato im on kaže: „Ne bojte se!“ Tek kad su se oni privikli na nebesku slavu reče im on: „Javljam vam veliku radost koja će biti svmu narodu. Danas vam se u gradu Davidovu rodio Spasitelj, Mesija i Gospod.“ Na poljanama gde je nekada mladi David pasao svoja stada, sada su pastiri bdeli kod svojih ovaca. Noćnu tišinu prekidali su razgovori o obećanom Spasitelju i molitve Bogu da dođe car na Davidov presto.“ /I.Ž. str. 4/ Spasitelj se nije rodio samo pastirima nego celom narodu. Anđeo im je tačno označio mesto gde se Isus rodio. On je: Spasitelj, Gospod i Mesija; time im je jasno naznačio da je to onaj, koji ima da dođe, Božji poslanik na zemlji. Oni su dobili siguran, ali za njih čudnovat znak: Mesija se rodio u siromašnoj zgradi i položen u jasle.

St. 13-14. Mnoštvo anđela slave Boga za njegovo najveće delo, delo spasenja ljudi. „Slava Bogu na visini.“ Na nebu je ovo Božje delo predmet proslavljanja Božjeg, „a na zemlji mir ljudima koji su po Božjoj volji.“ Ovo Božje delo znači mir za ljude, koji ovo delo dragovoljno prihvate. „O kada bi čovečanstvo danas priznalo tu pesmu! Njena vest i melodija odjekivaće kroz sva vremena i do kraja sveta. I kad se bude pojavilo Sunce pravde, čiji će zraci nositi zdravlje, tada će ovu pesmu zapevati veliko mnoštvo, a njihov glas odjekivaće kao glas velikih voda: „Aliluja! Jer caruje Gospod Bog Svedržitelj.“ /I.Ž. str. 4/

3. Prvi vesnici o Spasitelju sveta. Proširenje vesti, st. 15-20.

St. 15-16. „Anđeli su nestali, svetlost iščeznula, a noćna je tama pokrila vitlejemske brežuljke. Ali u svom sećanju pastiri su sačuvali najveličanstveniju sliku, koju je ljudsko  oko ikada videlo.“ /I.Ž. str. 4/ Pastiri su po odlasku pošli da traže i vide to što se dogodilo. Oni su bili ubeđeni da je to bilo Božje saopštenje i zato pođoše da nađu dete, prema znacima koje su dobili od anđela. Oni su bili srećni da mogu videti Onoga, koga je narod tako dugo očekivao.

St. 17-19. Kad su se pastiri bili uverili da je sve onako kako im je anđeo kazao, ispričaše oni prisutnima šta su doživeli i šta im je sve rečeno. Oni su to ispričali prvo roditeljima, a posle prema st. 18 i mnogim drugima u Vitlejemu i okolini. /Luka 1:65/. Pastiri su bili prvi apostoli /izaslanici, vesnici/ premda oni nisu na to ni mislili. Sve je to dejstvovalo sasvim drukčije na Mariju. Svi ovi utisci, koje je ona dobila od svega što se dogodilo, utisnuli su se duboko i neizbrisivo u njenu dušu. Zato je ona i mogla biti dragoceni izvor izveštajima evanđelista. Marija se duboko povukla u sebe i tako je razmišlaja o svemu što se dogodilo, a htela je i znati što će se još dogoditi.

St. 20. Najzad su se pastiri vratili natrag sa skupocenim saznanjem i sigurnošću. Po njihovom slavljenju i hvaljenju Boga vidi se da su oni značaj svega dobro razumeli i da su imali jasni pojam o onome što se dogodilo po proročkoj reči. Ako pretpostavimo da su ovi pastiri čuvali stado hrama, onda nam je ovaj isti mnogo jasniji, kad kaže: „I pastiri se vratiše slaveći i hvaleći Boga.“ Sam smisao ovih reči, ako ih ovako ne shvatimo, onda je težak i nerazumljiv. Pošto su odveli stado u kulu oni su ostali pod velikim utiskom novosti o velikom spasenju, koje je sam Bog poslao.

10. OBREZANJE I POSVEĆENJE GOSPODU

Luka 2:21-38. /40/.

Kod Jevreja je bio stari običaj /propis/ da se sva muška deca obrežu i svi prvorođeni sinovi metnu pred Gospoda. Posvećenje je bila uspomena na izlazak iz Egipta, kad su bili pošteđeni svi jevrejski prvenci. Za ovo spasenje zahtevao je Bog, da svaka porodica prinese Gospodu svoga prvorođenog sina, kao znak priznanja za spasenje. Oni su trebalo da budu posvećeni službi u hramu /2.Mojs. 13:2/ Kasnije kad je Levijevo pleme bilo određeno za službu u hramu, kao sveštenici, prestala je obaveza prvenca, ali se moralo priložiti otkup za dete /5 sikala/.

1. Isus je „pokoren zakonu“. St. 21-24 /Galat. 4:4/

St. 21. Obrezanje. Pošto je Isus morao da prođe kroz zakon, morao je ida bude obrezan po zakonu. Ovim činom je imalo Isus da postane deo Božjeg naroda, da primi posinaštvo po Mojsijevom zakonu. Sa ovim činom bilo je u vezi i davanje imena detetu. Za Josifa i Mariju bila je merodavna samo Božja zapovest u pogledu imena, koje će dati detetu.

St. 22-24. Posvećenje, stavljanje pred Gospoda. Otprilike 40 dana posle Hristovog rođenja doneli su roditelji dete u Jerusalim /8km udaljen od Vitlejema/ da bi ga stavili pred Gospoda u hramu /3.Mojs. 12:2,3,6,8; 4.Mojs. 8:17-18; 18:15/ prema Mojsijevom zakonu. E. G. White piše u svojoj knjizi sledeće: „Kako je veliki značaj imalo stavljanje Hrista pred Gospoda u hramu! Ali sveštenik nije mogao da prozre šta se krije iza toga. On nije znao da odgonetne ovu tajnu. Njemu je bilo posvećenje dece u hramu nešto sasvim obično. Dan za danom uzimao je on, kad su se deca stavljala pred Gospoda, otkupninu neobazirajući se pri vršenju svoje uobičajene službe na roditelje ili decu. Naravno, to je bilo nešto drugo, ako se moglo po spoljnim znacima zaključiti dobro imovno stanje ili visoki položaj roditelja. Ali Marija i Josif behu siromašni. Sveštenik je video u njima samo proste ljude, Galilejce, akoji su i doneli samo žrtvu siromašnih. Oni nisu privlačili pažnju svojom spoljašnošću. Sveštenik je obavio formalnosti, koje mu propisuje njegova služba. On uze dete u narujče i podiže ga pred oltarom; zatim, vrativši dete majci, unese u listu prvorođenih ime „Isus“. On nije ni slutio da je ovo dete, koje je imao u svome naručju, veličanstvo neba, car slave. On nije imao ni pojma da je ovo dete upravo Onaj, o kome je Mojsije pisao: „Proroka će vam podignuti Gospod Bog između braće vaše, kao mene; njega poslušajte u svemu što vam kaže.“ On nije ni za trenutak pomišljao da je ovo dete Onaj, čiju je slavu već Mojsije želeo da vidi. On je imalo većeg nego Mojsije u svojem naručju; Onog koji je bio temelj jevrejske vere na spasenje. Njegovom pojavom ukinuta je jevrejska obredna služba. Predslika je našla svoje ispunjenje – senka je postala stvarnost.“ /I.Ž. str. 7/ Prema propisu majke su morale posle 40 dana čiščenja da prinesu žrtvu /3.Mojs. 12:2,3,6,8/. Ako su roditelji bili bogati oni su prinosili jedno jagnje za žrtvu paljenicu i jednog goluba ili golubicu za žrtvu radi greha. Ako su siromašni onda treba da žrtvuju 2 grlice ili 2 goluba, jedno kao žrtvu paljenicu, a drugo za žrtvu radi greha.

2. Crkva, koja je očekivala Mesiju, st. 25-38.

St. 25-26. Simeon je zastupnik čiste crkve na pragu svoga života. On pokazuje četiri osobine: 1/ beše pravedan; 2/pobožan /biblijska pobožnost/; 3/ on čekaše utehu Izrailjevu i 4/ Duh Sveti beše na njemu. Izraze, koje Luka upotrebljava govoreći o ovome starcu otkrivaju nam, da se ovde radi o nekoj uglednoj ličnosti. Možda je ovde reč o poznatom piscu Rabanu Simeonu, Hilelovom sinu. Sve okolnosti se slažu za ovo mišljenje: godine, mesto stanovanja, isto visoko duševno stanje kao i svetost. Talmud nam govori sa puno hvale o Hilelovim precima, dok se o Simeonu, sinu Hilelovom namerno ništa ne spominje. Nema sumnje, ako ovo odgovara, istorijskoj tačnosti, da se htelo zatrti spomen ovom predsedniku Sinedriona, koji je proslavio Isusovo rođenje i koji je imao tako različito mišljenje od mišljenja svojih savremenika, što mu je i douzelo predsedništvo najvišeg jevrejskog saveta – sinedriona.

St. 27-33. Simeon dođe u hram nagnan Svetim Duhom. Ništa nam se ne kaže na koji je on način prepoznao dete i njegove roditelje, svakako je to bilo Svetim Duhom. Kad je Simeon ugledao Isusa, on je hvalio Boga gledajući spasenje Božje i svetlost celoga sveta. Najzad se njegovo lice ozari radošću kada je uzeo Isusa u naručje, što je odavno želeo. „U očima začuđenog sveštenika, Simeno je izgledao kao čovek koji je van sebe. On je uzeo dete iz Marijinih ruku i posvetio ga Gospodu, a njegova se duša ispunila radošću, kakvu nikad ranije nije osetio. Podigavši dete k nebu, uskliknuo je: „Sad otpuštaš, Gospode, slugu svoga, po reči svojoj, s mirom, jer videše oči moje spasenje tvoje, što si ga spremio pred licem svih naroda: svetlost, obasja neznabošce i slavu naroda tvoga Izrailja.“ Josif i Marija nisu potpuno razumeli, u tome momentu, svrhu Isusovog dolaska na svet. Tek kasnije im je to bilo jasno.

St. 34-35. Simeon je govorio sve jasnije, dok se najzad Josif i Marija nisu zastrašili njegovim proroštvom. Ovo su bile proročke reči o Isusu i njegovoj budućnosti, o Mariji, kao i njihov blagoslov. U koliko je Simeon Isusa cenio većim u toliko će imati više da pati: „Ovaj je određen da mnoge obori i podigne u Izrailju i da bude znak protiv koga će se govoriti.“ Podizanje dolazi tek posle pada. Mi moramo pasti na stenu /„koja je Hristos“/ i razaptei se, pre nego što se podignemo Njemu. Naše ja i naša gordost se mora raspasti, ako želimo da nas Isus podigne k sebi. /Is. 8:14-15; 28:16; Rimlj. 9:33./ „Da bude znak protiv koga će se govoriti.“ Isus će doživeti mnoga neprijateljstva. Ta protivljenja će tako daleko ići, da će mu se i to dogoditi, što će dušu njegovu majke kao mačem probosti – a to je smrt Isusova. Ali upravo ova katastrofa će mnogima otkriti njen pravi smisao . U stvari odluke za i protiv Hrista, kod mnogih njih se pojavila tek po Isusovom odlasku. /Up. 1.Kor. 1:23; Luka 11:30/. „Marija nije razumela Hristovu misiju. Simeon je prorokovao o Njemu da će biti svetlost neznabošcima i slava Izrailju…. Trebalo je da protekne dosta godina dok nije samo Isusova majka mogla da razume misiju svoga sina. Marija je očekivala buduće Mesijino vladanje na prestolu Davidovu, ali nije razumela da se samo stradanjem može doći do slave. Simeon je svojim rečima pokazao da Mesijin put neće biti lak.“ /I. Ž. str. 9/

St. 36-38. Nema sumnje da je Ana, proročica crkve koja je očekivala Mesiju, pokrenuta Svetim Duhom došla u hram kad je bilo posvećenje Isusa Gospodu. Kad je Luka označuje kao proročicu, nema sumnje da je imala dar proricanja i bila poznata kao takva. I sami ovi podaci o njenom životu nam pokazuju da je bila poznata. Ona je imala 106-108 godina. /Posle njenog devojaštva 7 godina udata, a kao udovica živela još 84 godine. Njena pobožnost je bila velika. Stalno je bila u hramu, gde se molila Bogu, uz post. „Ona govoraše o njemu /o detetu/ svima koji očekivahu izbavljenje Jerusalima.“ To je mogla biti samo nada, da će se najzad pojaviti sam Bog i da će on uzeti vladavinu u svoje ruke i tako otkloniti propast.

St. 39-40. Luka prelazi prećutno preko pokolja dece u Vitlejemu i bekstva u Egipat i prelazi odamh na napredovanje detetea sve do njegovog javnog nastupanja. Zato on govori dalje o definitivnom povratku kući, u mesto Josifovog i Marijinog stanovanja. /St. 51-52./ Luka je mogao saznati za događaje, koje Matej opisuje u svojoj drugoj glavi, ali on je to, kao i mnogo drugo, izostavio iz nekih nepoznatih razloga.

11. MUDRACI SA ISTOKA

Matej 2:1-12.

Ovaj događaj sa mudracima mogao je biti samo posle 40 dana od Isusovog rođenja, dakle posle Isusovog posvećenja Gospodu u hramu jer bi inače Irod doznao za Isusa i ostvario svoj krvavi plan. Josif i Marija su se vratili u Vitlejem iz Jerusalima, gde su oni proveli od prilike još dva meseca.

Irod, o kome je ovde reč, bio je Irod I Veliki. On je bio po rođenju Idumejac, a do carske vlasti nad Palestinom došao je pomoću rimske vlasti. Kao stranac i surov čovek bio je veoma omražen među Judejcima. On je vladao od 717-750 a.u.c. Već njegov deda Antipa težio je za samostalnošću. I njegov otac Antipatar, bio je vešt i lukav te je iskoristio nesrećne prilike u porodici poslednjih Hasmonejaca. On se nametnuo za savetnika nesposobnome Hirkanu i tako ovladao zemljom. Rim mu je dao i rimsko građanstvo. On je imao 4 sina: Fosaila, Iroda, Jasofa i Ferara i kćer Salomu. Irod je bio Hirkanov ljubimac, Kad je Irod imao 25 godina postavio ga je otac za zpovednika vojske u opasnoj Galileji. On se pokazao sposobnim i tako su ga svi zavoveli. Irod uguši i ustanak Antigona, bratića Hrikanovog. Da bi ojačao svoj položaj otera Irod svoju ženu Doru pa se veri sa Hirkanovom unukom Marijanom. Najzad mu se pokvari sav plan. Kad 42 godine, kod Filipe Oktavijan i Antonije pobediše republikance, čijoj je partiji i Irod pripadao, mislio je da je sve propalo. Ali i tu se srećno izvuče svojom umešnošću i lukavstvom. Uskoro zatim Parćani napadoše na Palestinu, osvojiše je i postaviše Antigona na presto. Irod je morao sada ići u Rim, gde je dobio vlastnad Palestinom ali je morao Palestinu sam osloboditi od Parćana. I to je Irodu uspelo. U jesen 37 god. pre Hrista za 3 meseca osvoji on i poslednji grad, Jerusalim i tako zavlada celom Palestinom. On se ženio četvrti put. Žene su mu bile: Dora, Marijana, Marijana II i Maltake. Imao je od njih mnogo dece a i vanbračnih. Zakonita deca su mu bila: Antipatar, Aleksandar, Aristovul, Salampso, Kipra, Irod, Arhelaj, i drugi. Irod je bio jako razvijen, lukav i voljan. Imao je sposobnost posmatranja, lakoću shvaćanja i prisustvo duha. Ali za vlast je bio veoma častoljubiv. On nije imao ni samopoštovanja, ni osećaja morala i verskog uverenja. Irod je bio strašna priroda i pun pokvarenih nazora a živeo je i u okolini punoj intriga. Naročito se odlikovao surovošću i nasiljem. Kad je došla Irodova porodica na presto trebalo se ispuniti ono proročanstvo iz 1.Mojs. 49:10. Carski skiptar ispao je iz ruku potomaka Judinih.

Mudraci su bili neznabošci jer oni pitaju za judejskog cara. Ovi mudraci sa istoka su bili „magi“. „Oni su pripadali velikom i uglednom staležu, među kojima su se brojali mnogi učeni, bogati i plemići. Bilo je i takvih koji su iskorišćavali poverenje naroda te su ih zavodili. Drugi opet behu ozbiljni i proučavali su istine koje je Provišenje zabeležilo u knjizi pravde, i bili su poštovani zbog svoje čestitosti i mudrosti. Među ove su spadali i mudraci koji su došli da vide Hrista.“… „Božanska svetlost je uvek bacala zrake u tamu neznaboštva. Proučavajući zvezdano nebo da bi otkrili sakrivene tajne u svetlosnim putanjama, ovi magi su posmatrali slavu Stvoriteljevu. Željni da dobiju potpuniju svetlost oni se posvetiše izučavanju jevrejskih spisa. U njihovim zemljama bili su dobro sačuvani proročki spisi koji su objavljivali dolazak božanskog učitelja. I Valam je pripadao ovoj klasi ljudi mada je u jednom trenutku bio Božji prorok; pod uticajem Sv. Duha, on je prorekao blagoslov Izrailju i pojavu Mesije. Predanje je sačuvalo ovo proroštvo iz veka u vek, ali dolazak Spasiteljev se nalazi mnogo jasnije otkriven u Starom zavetu. Mudraci su saznali sa radošću da se Mesijin dolazak približio i da će se ceo svet ispuniti saznanja i slave Gospodnje.“ /I.Ž. str. 10-11/

Moderna kritika uzima sve što je Matejevo i Lukino evanđelje iznosi o Isusovom rođenju u Vitlejemu, o pastirima i mudracima sa Istoka, o bekstvu u Egipat, samo za lepe legende koje će se pričati dok hrišćanska crkva postoji. Kao dokaz da je to sve samo legenda upućuje se prvo na istorijsku analogiju dolaska maga sa Istoka na pokolenje novorođenom judejskom caru sa sjajnim dolaskom parćanskog  vladara Tiridata u pratnji maga, 66 godine posle Hrista, u Napolju. Sem toga, za dokaz da se ovde radi samo o legendi može se uzeti i to što najstarije evanđelje, Markovo evanđelje ne spominje ove izvanredne događaje. Zatim kažu moderni kritičari, dolazak maga učinio bi na Isusove roditelje kao i na vitlejemske stanovnike neboičan utisak i Isus bi morao naći vere bar kod svojih najbližih. Moderna kritika traži uvek, za svaki događaj sa Isusom istorijsku analogiju. Međutim, ne može se svugde primetiti istorijska analogija. Kakve bi analogije moglo biti u ovim slučajevima? Jasno nam je kad uzmemo u obzir tendenciju moderne kritike, da ovde nema nikakve analogije. Što se tiče njegove /Isusove/ braće, oni nisu u njega verovali ni kraj svih čudesa koje je učinio /up. Jov. 7:5/; Oni su Mesiju, kao i ostali Jevreji, drukčije zamišljali.

1. Novorođeni judejski car i njegova zvezda, st. 1-2. /1.Mojs. 49:10; 4.Mojs. 24:17/.

St. 1/a. U ovome stihu imamo 3 važna podatka: 1/ Ovde je reč o Isusu, koji je prema božanskom označenju Mesija i car. 2/ Ukazivanje na mesto rođenja, proročki označeno, i na Judino pleme kome je obećano to carstvo. 3/ Irod, neznabožac /Edomljanin/ je na Davidovom prestolu. Dakle, skiptar je oduzet od Jude. Matej prelazi preko rođenja.

St. 1/b. Ovo „gle“ pokazuje iznenađenje kad su se pojavila tri mudraca. Ovde može biti reč samo o Vaviloncima. Ovi mudraci nisu bili pogađači, nego magi, učeni filozofi i zvezdoznaci /astrolozi/. Astrologija se od najstarijih vremena pa sve do duboko u hrišćansko doba negovala u Vavilonu. Sem toga, od vavilonskog ropstva zadobili su Judeji mnoge Vavilonce za svoje ideje i tako ove proširili. Zatim su i mnogi Jevreji ostali posle ropstva u Vaviloniji. Tako su ovi Vavilonci mogli doznati o zvezdi iz plemena Jakovljeva. Ovi mazi su utvrdili konstataciju Jupitera i Saturna. Tako se pojavila jedno vreme jedna veoma sjajna zvezda o čemu nam govori Kepler.

St. 2 . Iz njihovog pitanja se vidi da su oni očekivali rođenje naročitog judejskog cara. Svrha njihovog dolaska je pokolenje i ponuda darovima ovome velikom caru. Ovo očekivanje jednog cara, koje je vrlo stara tradicija tvrdi, da će taj car imati sedište na zapadu. Jedna astrološka tablica, koju je protumačio istraživač Rawlinson, a koja govori o istočnim zemljama, o Fenikiji i Palestini, sadrži ovakav izraz: „Kad se to dogodi tada će ustati na zapadu veliki car, koji će usrećiti pravom, pravdom, mirom i radošću sve države i sve narode.“

Zvezda koju su magi videli imala je veličinu i oblik neobične zvezde. Iz same prirode i uloge koju igra ova neobična zvezda pri Hristovom rođenju, moglo bi se zaključiti da se ovde ne radi o običnoj zvezdi. Ona je išla pred magima i došla i utvrdila se nad mestom gde se dete nalazilo. Iz teksta Svetog pisma ne može se izvesti da se tu radi o dve zvezde, o jednoj potpuno prirodnoj i o drugoj natprirodnoj, koja ih je vodila pred kuću, gde se nalazilo dete. Ovde je jedino moguće prihvatiti, da evanđelista govori o jednoj nadprirodnoj pojavi /izvan prirodnih zakona./ Koja je imala dužnost da odvede mage novorođenom caru – Hristu. E.G. Vajt nam daje o tome jasnu sliku; ona kaže: „Magi su videli tajanstvenu svetlost na nebu za vreme ove noći; slava Božja pokrila je ravnicu Vitlejema. Dok se svetlost umanjiavala, jedna sjajna zvezda se pojavila na nebu. To nije bila stalna zvezda niti planeta. Pojava je bila vredna najvećeg divljenja. Ova zvezda je bila grupa svetih anđela, koji su se držali izvesne daljine tako da ih magi nisu mogli primetiti.“ /I.Ž. str. 11/ ova čudnovata zvezda ih je pratila i oni su tako, pomoću nje, stigli u Izrailjsku zemlju. „Silazeći niz Maslinsku goru, gledali su pred sobom Jerusalim. Zvezda koja ih je vodila zaustavila se iznad hrama, a zatim nestala. Oni su pošli napred sigurni da je radosna vest o Mesijinom rođenju glavni predmet svih razgovora. Ali njihovo se očekivanje nije ispunilo. Čim su došli u sveti grad, uputili su se u hram. Na njihovo najveće iznenađenje niko nije ništa znao o novorođenom caru. Njihova pitanja nisu izazvala nikakvu radost, nego su čak pobudila iznenađenje, strah i prezir.“ /I.Ž str. 12/

2. Strah Irodov za presto, st. 3-8.

St. 3. Krvavim nasiljem došao je Irod do judejskog prestola; čak je dao ubiti i svoje sinove, i sada je doznao da se u Judeji nalazi njegov suparnik. Otuda se uplašio i ceo grad, da ne bi došlo do ustanka i novih krvoprolića. Oni su znali da bi Irod krvavao ugušio svaki pokušaj da se osnuje nacionalno judejsko carstvo.

St. 4-6. Pojava mudraca uznemirila je ceo grad. Mudraci, koji su verovali da svaki zna za ovaj važni događaj raspitivali su se za dete. Irod je čuo tek nešto kasnije. Čim je doznao za dolazak mudraca odmah je pozvao sednicu sinedriona /jevr. Sanhedrin/, koji je bio najviše versko, sudsko i upravno telo. Sinedrion se sastojao iz 71 člana. Predsedavao je uvek aktivni prvosveštenik. Članovi su bili /prema Mat 16:21/ ovi: 1/ prvosveštenici, /stvarni prvosveštenik i oni koji su nosili ranije tu titulu/, svakako i starešine 24 svešteničkih reda; 2/ književnici /pismoznalci/ ili zakonici, ljudi koji su se bavili izučavanjem Sv. Pisama a naročito njegovim zakonskim delom. Dakle, to su bili bogoslovi i sudije onog vremena. 3/ Narodne starešine, pretstavnici upravne vlasti. Ovaj visoki savet je bio svakako najkompetentniji da kaže Irodu gde će se roditi Mesija. Irod je znao samo nešto od judejskih ideja, tj. da oni očekuju ovakvog cara, a to je mogao biti samo njegov neprijatelj. Iza Irodovih lukavih pitanja krili su se pakleni planovi. Članovi sinedriona nisu verovali u vest o rođenju Mesije, jer bi oni to prvi morali znati. Oni zato nisu ništa ni preduzimali, nego su samo kratko odgovarali na Irodova pitanja. Prema Jov. 7:42 mesto rođenja Mesijina u Vitlejemu bilo je poznato celome Jevrejskom narodu. Ima takvih jevrejskih priča, koje tvrde da se u rabinskim krugovima očekivalo rođenje Mesije još u trećem veku pre Hrista, u Vitlejemu. Iroda je upravo uznemirila vest proroka Miheja. /Mih. 5:2/, koji kaže da će Mesija „pasti“ narod Božji, dakle njime vladati, i da Vitlejem neće biti najmanji i najneznatniji među ostalim znamenitim gradovima.

St. 7-8. Lukavi Irod je već doznao za mesto rođenja i sad je hteo da dozna i vreme rođenja Mesije, zato je i dozvao sebi tajno mudrace da ih pita kada se pojavila ova čudna zvezda. I njemu je izgledalo verovatno da se dete rodilo kad se zvezda pojavila. Pošto je već sve saznao od mudraca šalje ih u Vitlejem, dok je on međutim čvrsto naumio da ubije novorođenče.

3. Pokolenje i darivanje Hrista, st. 9-12.

St. 9. Kao što je običaj na Istoku tako su i mudraci putovali noću. Kad su spazili zvezdu, koju su videli još na istoku, oni su se veoma obradovali. Ona ih vodila sve do mesta gde je dete ležalo. Razočarani napustiše mudraci Jerusalim. Njih je jako razočarala ravnodušnost judejskih sveštenika i vođa. Oni nisu mogli shvatiti zašto jevrejski narod tako malo zna o svemu, dok oni, nejevreji, iz daleke zemlje pođoše na tako veliki put, da se poklone novorođenom judejskom caru.

St. 10-11. U ponovnoj pojavi zvezde videli su mudraci Božji prst, koji ih je zaista vodio tamo, gde su im i sami ljudi pokazali. Ako zvezda nije bila visoko nad horizontom, ona je mogla lako označiti tu kuću u Vitlejemu, koji je bio smešten na brežuljku. Oni uđoše u kuću i nađoše tamo dete sa majkom. Isus nije više u onoj prostoj zgradi. Oni se sada nalaze u jednoj kući, gde su ih mudraci našli. /up. Luka 2:7/. Pošto su mudraci u Isusu videli nešto nadprirodno, oni mu se pokloniše i darivaše ga raznim darovima, /jer se pred cara na Isotku nije izlazilo bez poklona/. Zlato, tamjan i smirna imaju različita simbolička značenja. Zlato se daje caru, tamjan Bogu a smirna se davala onome koji je imao da pretrpi muke i smrt /Darovi su dati kao čoveku i prvosvešteniku/. Ovi mazi behu prvi koji su došli iz „Sabe“ i doneli zlato i mirise u novi Sion, /Is. 60:6/. Ovo je bilo slikovito ispunjenje Ps. 72:10. Po tradiciji imena ova tri maga su Kaspar, Melhior i Valtasar.

St. 12. Da se ne bi vratili natrag i nevino bili uvučeni u gnusnu nameru Irodovu, Bog obaveštava mage da se vrate kući drugim putem. Bog ih je vodio, jer je svakako za njih imao naročiti zadatak. Poklonjenje mudraca je samo za sebe kao neko novo proročanstvo, da će Mesija pohoditi i proslaviti i neznabošci, dok će ga zastupnici, verskog znanja i vođe Božjeg naroda predati tiranima i neće pitati za Njega.

12. BEKSTVO U EGIPAT I POVRATAK U NAZARET

Mat. 2:13-23; /v. 3.Mojs.2:39/

Da bi se dete spaslo od smrti pokolja, nije bilo dosta samo to, da se mudraci ne vrate Irodu, nego su Josif i Marija morali bežati i naći sigurno utočište. Oni su pobegli u Egipat, koji je bio u to vreme rimska provincija, kuda Irodova vlast nije dopirala. Judeji su često u nevolji nalazili utočište u Egiptu. Ovi emigranti su imali u Aleksandriji svoj hram i svoj verski i kulturni centar. Josif se sa porodicom vraća u Palestinu tek posle smrti Iroda I Velikog, po nalogu anđela.

1. Bog spasava Isusa od smrtne opasnosti, st. 13-15. /up. Otkr. 12:5/

St. 13. Opet vidimo Josifa kao staraoca porodice. Njemu je dete povereno. Njemu je anđeo otkrio ono što mudraci nisu primetili, naime, opasnost od Iroda. Ovo nije bila samo opomena nego je anđeo dao nalog za momentalno bekstvo. On je naznačio i zemlju gde treba da beže. Razlog bekstva, kojije samo Bog unapred znao, bio je veoma ozbiljan.

St. 14. Josif je odmah ispunio nalog. Verovatno je još iste noći pošao na put. Mesija mora da beži iz svoje zemlje, i to je upravo ono što Matej hoće da nam saopšti. Matej ne nabraja pojedinosti pri bekstvu, niti mesto gde su se nastanili i šta su tamo radili i doživeli. Od Vitlejema do egipatske granice trebalo je 2-3 dana hoda. Tradicija misli da je mesto njihovog bavljenja bilo MATREJA, mesto nedaleko od Helipolisa /današnji Kairo/.

St. 15. Matej nam ništa ne kaže o vremenu, nego samo dodaje do smrti Iroda I Velikog. Irod je umro u proleće 4.godine pre Hrista. Evanđelista nam kaže, da je sve to bilo zato, da bi se ispunile reči, što ih je Gospod rekao preko proroka Osije /Os. 11:1/. „Iz Egipta dozvah sina svoga.“ Iz Egipta, egipatskog ropstva je dozvao Gospod u obećanu zemlju svoga sina, izabrani izrailjski narod, a Izrailjski narod, Izrailj je ovde samo predslika pravog Božjeg sina, Isusa Hrista. Te su se reči upravo i Njega ticale. Ovo mesto u Osiji nije direktno o Isusu, dakle ne mesijansko proročanstvo, ali Matej je verovao da se ovi istorijski događaji mogu uzeti kao proročanstvo o povratku Mesije iz Egipta. Međutim, ova paralela je vrlo jasna; Izrailj, prvo rođeni sin Božji /2.Mojs. 4:22; Jer. 31:9/ mora da prođe kroz mnoge nevolje, da napusti svetu zemlju a onda ponova posrestvom samoga  Boga da se vrati natrag u svoju zemlju i to na najvažnije Božje delo, tako isto i Isus.

2. Pokolj vitlejemske dece, st. 16-18.

St. 16. Već posle nekoliko dana primetio je Irod da su propali svi njegovi planovi, jer se mudraci nisu vratili u Jerusalim. Ma kakvi razlozi da su bili, znao je on da bi se oni morali natrag vratiti. On je bio veoma nestrpljiv, jer se stvar nije mogla odgoditi. Najzad, kad mu je bilo jasno da je prevaren, veoma se razgnjevio i načinio paklen plan da uništi dete.  Ovo je bio prvi pokušaj da se pokolju tako visoko samo zato da bi bio sigurniji u svome zverstvu. Sva deca koja su bila u 3 godini i mlađa morala su da poginu. On je protegao ovu zapovest ne samo na Vitlejem nego i na njegovu okolinu, a za polaznu tačku računanja uzeo je pojavu zvezde. Prema tadašnjim prilikama na 1000 stanovnika dolazilo je 40  dečaka od 2 godine. Da ovaj pokolj nije zabeležen u istoriji ne treba se čuditi, jer je malenkost prema svemu što je Irod činio, ako je pogubljeno najviše 20-30 dece. /Čitaj: I.Ž. str. 15/. Jevrejski istoričar Josif Flavije kaže nam o Irodovoj smrti sledeće: „Celo mu je telo bilo gnojavo. Cela utroba mu je trunula i stvarala crve. Noge su mu oticale i gnojile se. Udi su mu bili osakaćeni i krivi, a disanje kratko i smrdljivo. On je pokušao da se sam ubije nožem, ali su ga u tome sprečili i najzad je umro u strašnim bolovima.“

St. 17-18. I za ovaj pokolj dece nalazi Matej jedno mesto u proroku Jeremiji, koje je jedna prorečena istorijska činjenica. Jeremija čuje u Rami /8 km severno od Jerusalima/ kako Rahilja, – pramajka plemena Jefrema i Venjamina, plače. On je vidi tamo kako je ustala iz groba, stoji i neutešna je, jer su asirski nasilnici njene potomke delom ubili a delom odvukli u ropstvo /Jer. 31:15-16/. Matej vidi i ovde tugovanje Rahilje zbog ove pobijene dece, koje su morala umreti zbog neprijatelja izrailjskog naroda. Ova sličnost dolazi otuda, što je Rahilja sahranjena u Efrati, /samo pola časa hoda od Vitlejema; 1.Mojs. 35:19; 48:7/

3. Bog vodi Isusa natrag u Izrailjsku zemlju, st. 19-23.

St. 19-21. Irodova smrt je otvorila put Mesiji da se vrati u svoju zemlju. Ovaj nasilnik krvolok, koji je pokušao, inspirisan sotonom, i sam Božji plan da uništi, već je umro groznom smrću. Josif se pokorio zapovesti Božjoj i vratio se u Palestinu. Nema sumnje da je on hteo da se nastani u Vitlejemu, gde se Isus rodio i gde je, po njegovom mišljenju Mesija trebalo da odraste. Anđeo mu reče da su umrli oni koji su tražili detinji život. Istina bilo je mnogo neprijatelja ali u Irodu su oni za jedno vreme, njegovim nestankom, nestali.

St. 22. Na putu kad je Josif čuo da je posle Iroda postao vladar u Judeji Arhelaj, sin, koji mu je bio sličan po karakteru, nije smeo da se nastani u Judeji. Posle Irodove smrti, podelio je Oktavijan njegovo carstvo na njegova tri preživela sina. Arhelaj je dobio Judeju, Idumeju i Samariju i titulu „etnarha“, sa obećanjem da će dobiti i kraljevsku vlast ako upravom zadovolji cara. Ali posle 9 godina krvave i nasilničke uprave bude prognan u Vijenu u Galiji gde je i umro. Dakle Josifov strah nije bio bez razloga. Kada je Josif mislio da se nastani u Judeji, Bog ga je uputio u snu da se nastani u Galileji. /I.Ž. str. 15/5/

St. 23 Mesija je trebalo da odraste u jednom neznatnom i prezrenom gradu Galileje po imenu Nazaret /Jov. 1:46/. Da su Isusovi roditelji već stanovali u Nazaretu jasno izlazi iz Luka 1:26-27. Josif je bio rodom iz Vitlejema, ali je živeo u mestu svoje žene Marije, u Nazaretu. U ovom neznatnom gradu Isus je i odrastao. On se tu nalazio sve do svog javnog nastupanja. U Nazaretu se Spasitelj razvijao telesno i duhovno /Luka 2:52/. Isus je ovde radio sa svojim poočimom kao drvodelja /Luka 6:3/. Proročke reči su se ispunile kada se Isus nastanio u Nazaretu. Mesija je imao da se nazove „Nazarećaninom“. Ljudi su ga tako i zvali /Mat. 26:71; Luka 18:37; 24:10; Jov. 19:5; Dela 2:22; 3:6; 4:10; i dr./, pa i njegove pristalice su ga tako zvale. /Dela 24:5/. Ovde imamo jednu veliku teškoću, jer se nigde u Starom zavetu ne spominje, da će se Mesija nazvati Nazarećaninom, pa je teško reći, koje je ovde starozavetno mesto imao Matej u vidu i šta je upravo mislio pod rečima „Nazarećanin će se zvati.“ Jevreji misle da je evanđelista hteo time da ulepša pogrdno ime „hrišćanin“ jer je sam Mesija po Božjem članu nazvan Nazarećaninom. Drugi opet misle da se Božja reč ispunila nazivanjem Mesije, Nazarećaninom, jer sam Isus nije bio priznat od svoga naroda, što je verovatnije.

Luka 2:39. Ono što Luka hoće ovde da kaže to je, da se Josif i Marija nisu vratili u Vitlejem pre nego što su sve učinili što je propisano po zakonu. Možda je Luka hteo namerno da prećuti Isusovo bavljenje u Egiptu, da ne bi dao Jevrejima, koji nisu hteli da veruju, prilike da se govori o Isusovom zadržavanju u Egiptu i o neznabožačkim magima.

13. DVANAESTOGODIŠNJI ISUS U HRAMU

Luka 2:41-52

U nekoliko reči Luka nam iznosi razvijanje Isusa kao deteta /Luka 2:40,52/. Dete je raslo fizički, intelektualno i duhovno. Isus je prošao kroz sve faze fizičkog i moralnog razvoja. /I.Ž.  str. 16/3/ On je bio uvek u harmoničnoj vezi sa Bogom /st. 49/, što je izraženo rečima: „I milost Božja beše na Njemu.“ Milost /haris/ znači još ljubav, naklonost; dakle sve na Isusu beše ugodno Bogu. /I.Ž. str. 16/7/. Tako je dete raslo, pod naročitom zaštitom majke i oca; dok nije došlo vreme da ono postane član Božjeg naroda. To je nastupilo kada je dete imalo 12 godina. Doba punih 12 godina je bilo svečano za svako jevrejsko dete. To je doba kada je, prema tradiciji, Mojsije napustio kuću i otišao faraonovoj kćeri i kada je Samuilo čuo glas koji ga je pozvao na proročku službu. Solomun je sudio tu tome dobu, čime se otkrila njegova božanska mudrost, a Josija dobio ideju da izvrši svoju veliku reformu. Ono je oslobođenje od očine vlasti. Ovako se dete nije moglo više prodati kao rob. Ono postaje sada „ben-hat-tora“ tj. sin zakona. Do sada je nazivano „katon“ /mali/, a od sada se naziva „gadol“ /veliki/. Ono je sada nastupalo kao čovek, dozvoljeno mu je da nosi naročitu amaliju, i bilo je predstaveljno od oca u sinagogi jedne subote, koja se zbog ovoga nazivala „šabat-tefilin.“ Prema mišljenju rabinera, dete je do sada imalo samo „nefeš“ tj. životinjski život. Od sada dobija ono „ruah“ tj. duha, koji će se razvijati u njemu ako vodi život pun vrlina, dok u 20 g. ne stupi u „rišnema“ tj. god. kada je u stanju da samostalno i razumno razmišlja. Ono je sada obavezno da posti na dan oproštenja greha. Ovaj momenat beše važan i za samoga oca. To je bio dan prestanka njegove odgovornosti za dete. Do toga dana otac je bio obavezan da ispuni verske dužnosti umesto sina. Na trinaesti rođendan, otac je uzviknuo: „Neka bude blagosloven Večni, koji me oslobodi odgovornosti, koja je počivala na meni zbog grešaka, koje je moj sin mogao počiniti.“

Zakon je propisivao, da svi muškarci u Izrailju dođu u Jerusalimski hram na tri glavne svečanosti: na Pashu, na završnu svečanost žetve obrtanja, koja je trajala sedam dana /sedam sedmica posle pashe, grčki Pedesetnica/ koji se dan slavio i kao dan zahvalnosti za davanje zakona preko Mojsija /Duhovi/ i praznik Senica. Žene nisu bile obavezne doći ali su mogle i one uzeti učešća.

1. Isusovo stupanje u mladićstvo /Sin zakona/, st. 41-42.

St. 41-42. Ovde se pokazuje Marijina i Josifova vernost prema Božjem zakonu i prava pobožnost. Oni nisu nikada izostajali kada se Božji narod skupljao.Nema sumnje da je Isus i ranije odlazio sa roditeljima u Jerusalim o praznicima kao sada na pashu. Prema mišljenju Hilelvoe škole, oslobađaju se od pohađanja svetinje deca, koja još nisu mogla da uhvate oca za ruku i da se od grada Jerusalima sama popnu na breg na kome je bio smešten hram. Šamajeva škola je naprotiv učila, da deca, koja ne mogu da se drže na očevim rukama, od grada do hrama, nisu bila obavezna da pohađaju hram. Dakle decu od 3-5 godina mogli su roditelji svojevoljeno poneti. Prema jevrejskim propisima kasnijeg vremena behu deca od 5 godina u zakonu; u 10 g. behu poučavani u „mišni“, a u 13 g. potpuno podvrgnuti zakonu. Dakle, i Isus je u 13  godini postao „sin zakona“ /član Božje zajednice/.

2. Isusa zadržavaju uzvišeniji interesi u Jerusalimu, st. 43-45.

St. 43. Iako nisu bili obavezni ostajali su roditelji do kraja praznika. Najzad se oni uputiše kući, misleći da je njihov sin već na putu sa nekim rođacima. Isus je bio dovoljno star da se mogao sam kretati za vreme praznika.

St. 44-45. Predveče prvoga dana putovanja potražili su ga roditelji, jer se trebalo prenoćiti. Puni brige za detetom vratiše se Josif i Marija u Jerusalim da ga traže. Kad su ga tražili u Jerusalimu, to znači da su mislili da je ostao kod nekih rođaka ili poznanika. Uveče drugoga dana dođoše oni u Jerusalim, ali su ga našli u hramu verovatno tek trećega dana uveče.

3. Isus među učiteljima, st. 46-47.

St. 46. Verovatno su ga roditelji a i drugi češće viđali za vreme praznika na tome mestu. To je bilo u jednom predvorju hrama gde su se skupljali mladići oko sveštenika i književnika da bi se poučili u zakonu. /I.Ž. str. 22/4/. On je bio željan znanja, zato je ovde i slušao i postavljao pitanja.

St. 47. U svim pitanjima kao i odgovorima Isusovim bilo je nešto što je zadivilo prisutne. Isus ne beše poučavan u naročitim jevrejskim školama. Njegova mati beše njegova prva učiteljica. On je čuo od nje a i čitanjem spisa proroka uputio se u nebeske stvari. Sem toga on je čitao mnogo i iz otvorene knjige prirode. Isus je još u svome ranom dobu bio zadubljen u ovu nauku.

4. Isus je u domu svoga Oca, st. 48-50.

St. 48. Iako to nije bilo čudo, da se Isus zadržao u hramu raspravljajući o božanskim stvarima, ipak su se roditelji začudili. Mati vidi u ovom Isusovom postupanju samo ravnodušnost prema roditeljima. Rečima: „Dete, što nam učini to?“ pokazala i svoju veliku ljubav prema sinu.

St. 49. Isus se začudio da upravo oni koji su mu najbliži, njegovi roditelji, ne misle ovako kao on. On se čudi da njima nije jasno da on treba da bude samo na ovome mestu. Mesto o kome je on govorio bilo je dom njegovog Oca – dakle hram. Luka je ovde hteo da istakne važnu činjenicu da je Isus već u svojoj 12 godini bio svestan svoga božanskog porekla. Ova svest nije mogla biti ni otkrivenje ni rezultat duhovnog razvoja deteta. Isus nije ni najmanje mislio ovim rečima da otkaže poslušnost svojim roditeljima. Ali ipak u izrazu „moga Oca“, postoji neka razlika prema rečima Marije „otac tvoj i ja“. On smatra odnos prema Bogu kao najvažniji i najviši.

St. 50. Roditelji nisu razumeli njegove reči. Nisu mogli shvatiti da on u ovim godinama ima ovako visoku svest o sebi i svome zadatku. Isus je ovom prilikom mogao kazati slobodno ono zbog čega su ga kasnije osudili kao bogohulnika. /Jov. 5:18/.

5. Isus je ostao u Nazaretu kod roditelja kao poslušan sin, st. 51-52.

Isus nije odrastao u samoći, on je uvek stanovao u svojoj porodici, u ovome malom gradu. Kada je bio u Jerusalimu on se zadržao među rabinerima, jer je voleo da uči, Isus je pohađao sinagogu u Nazaretu, zato je i bio veoma dobar poznavalac zakona i proroka. Inače, On je bio obični radnik i svakodnevnim radom zasluživao svoj helb. Živeo je povučenim životom. On se bavio fizičkim radom; bio je drvodelja. Sve reči njegove mladosti /up. 2:19/ zadržala je Marija u svojoj uspomeni i ona je kasnije bila skupoceni izvor evanđelistima.

OD HRISTOVOG KRŠTENJA DO PRVE PASHE 28. G.

/Isusovo pripremanje za stupanje u službu/

1. Služba Jovana Krstitelja, Mat. 3:1-12; Mar. 1:1-8; Luka 3:1-20.

Nijedna pojava među prorocima i apostolima nije tako lepa, kao Jovana Krstitelja. Ognjen silan, crpeći svoju energiju iz nebeskog izvora potpuno nezainteresovan za ono što je  za svet bilo važno, ponizan ali jak, on nije samo prorok, on je personifikacija starozavetnog proroštva, poslednji od njenih predstavnika, koji se pojavio na pragu evanđeoske epohe da upozna i pozdravi Spasitelja. Ovo proroštvo nije prestalo da objavljuje Božje planove za vreme toliko veka. Kao što reče Isus, među onima koje su žene rodile nije bilo većega. Međutim, on je bio samo sin jedne žene; njegova veličinaje bila pomešana sa nemoći; on je imao svojih slabosti. Ovaj silni glas u pustinji imao je ljudske zvuke, koji su otkrivali srce koje je počinjeno kolebanju kao i naše. Ovde nije reč o nekoj fantaziji, nego je to jedna jasno izražena figura karaktera, povučena u samo nekoliko crta. Kada se Jovanu Krstitelju dalo Ilijino ime to nije bilo samo pod uticajem narodnog sujeverja; to je bilo pod uticajem osećaja stvarnosti. Sve na njemu potsećalo je na velikog proroka od delatnosti. Ilija nije napisao nijednu stranicu Božje knjige; njegova knjiga je on sam; njegovo proricanje, to je njegov život. Bilo je dosta da se samo pokaže pa da izazove pred Izrailjem sliku svetosti. Takva je bila pojava i Jovana Krstitelja na prvi pogled. Onako kako je govorio, tako je i živeo. Ovaj „propovednik pokajanja“ je sam pokajnik koji se sam prvi pognuo pod teretom božanske pravde. Sam Jovan objavljuje da ga je Bog poslao da krštava /Jov. 1:33/. Ova mu je dužnost direktno poverena s neba. Obred krštenja obuhvata i njegove propovedi i svu njegovu službu u pravome smislu reči a ne kako to tumači istoričar Flavije, da je krštenje značilo već po sebi čišćenje duše. Pogrešno se misli o njegovom poreklu, kad se izjednačavalo sa krštenjem prozelita. Uostalom nije ni sigurno da se ova ceremonija upražnjavala u ovo doba nego tek posle razorenja Jerusalima. I sam se Jovan borio protiv netačnih misli da se ovim krštenjem dobija ovlašćenje pripadanja svetom narodu. Ovome obredu koji je Jovan uveo pridodavao se i smisao čišćenja /pranja, Jov. 2:6; 3:25/, koji se često upotrebljavao u Mojsijevoj veri, ali ovo se odnosilo na moralno čišćenje jevrejskog naroda, dok je ovo Jovanovo krštenje ritualno čišćenje. Tu nije reč o ovom ili onom specijalnom grehu, nego o opštoj pokvarenosti celoga toga roda, koja obuhvata celu ljudsku prirodu i koja ovim načinom prikazuje jedan novi vid silne i potpuno preporađajuće božanske ljubavi. Sem toga njegovo krštenje predstavlja sadašnje pokajanje i oslobođenje greha prošlosti. Poslednji proroci su označavali da će se Mesijino vreme karakterisati čišćenjem srca. /Jez. 36:25-26; Zah. 13:1/. Slično Mesiji /Mat. 4:17/ poziva i njegov preteča grešni narod na pokajanje, jer će samo tako, ako postane drukčiji, ako izmeni svoje misli i želje, ako se ostavi starog grešnog života i počne živeti novim, svetim Bogu ugodnim životom, izbeći Božji gnev i ući u Božje carstvo, koje je na pragu. Za Jovanove savremenike nije bilo ništa novog u pojmu „carstvo Božje“ /jer u njemu vlada Bog/ ili „carstvo nebesko“ /izraz ukazuje na božansko poreklo toga carstva/. Oslanjajući se na proroke, a naročito na proroka Danila /Dan. 2:44; 7:18, 13-14./ judejski  je narod i pre, a naročito u Hristovo doba očekivao ustanovljenje novog carstva, koje će nebeski Bog podići preko Mesije. Tada će Božji narod vladati nad ostalim narodima na zemlji /up. Marko 15:43; Luka 1:69; i 17:20; Dela 1:6/. Judeji su dakle u obećanom Božjem carstvu videli judejsko, zemaljsko carstvo. Isus je kazao pred Pilatom, da njegovo carstvo nije od ovoga sveta /Jov. 18:26/, a građaninom ovoga carstva će moći postati svaki Jevrejin ili nejevrejin, koji vrši volju Oca nebeskog /Mat.7:21/. Jovan ističe u svojim propovedima da je on preteča Mesije i da će to carstvo biti skoro uspostavljeno. On ističe i blizinu suda i gneva Božjeg. Jovan je krštavao u Jordanu. Izraz „krštenje pokajanja“ /baptioma metanoias/ znači pognjurenje kao simbol promene misli /Luka 3:3/. Jovanovo krštenje je jedna sasvim nova ustanova kao pristup hrišćanskom krštenju. To je bila posle propovedi simbolička izjava greha i pokvarenosti celoga naroda, kao i potreba čiščenja i preporođenja celokupnog čoveka, što se izražava simboličkom radnjom pognjurenjem u vodu onih, koji su izjavili svoje kajanje priznajući svoje grehe. „Carstvo nebesa“ ili „Božje carstvo“ /basiloos/ znači suverenu Božju vladavinu nad svojim razumnim bićima; vladavinu u ovome svetu njegovom svetošću, njegovom pravdom, milosrđem i ljubavlju. Izraz „carstvo“ se već nalazi u Starom zavetu, ono je označavalo spoljnu formu Božje vladavine, jevrejsku teokratiju /2.Mojs 19:6; Dan. 4:3/. Ali to je samo slika pripremanja prave vladavine, gde je Isus Hristos car, koga je Bog postavio svojim Duhom sasvim duhovna /Luka 17:21; Jov. 18:36/, ali ona će jednom zauzimati i prostor, celu teritoriju na zemlji. Ovo carstvo treba da raste sve dok Isus ponovo ne dođe da ga uspostavi u svojoj savršenosti i slavi i tada će Bog biti sve u svemu /1.Kor. 15:28/

1. Vreme Jovanovog nastupanja, Luka 3:12 /Dela 1:6/

Jedino nam Luka daje tačno podatke o vremenu i to nabrajajući neke istorijske činjenice toga vremena:

1/ To je petnaesta godina vladanja cara Tiberija 780 a.u.c. to znači ustvari 27 godina posle Hrista po našoj eri 31 godina/. Tiberije je bio krajem 11 ili početkom 12 g. regent uz cara Oktavijana. Dakle Jovanovo nastupanje i početak rada pada u 27 god. Te iste godine u jesen stupa i Isus u rad.

2/ Kada je prokurator Pontije Pilat, upravljao Judejom. Službovanje Pilata kao prokuratora utvrđeno je od 26-36 g. posle Hrista. Prema testamentu Iroda I Velikog, trebalo je njegov najstariji sin i naslednik kraljevske vlasti Arhelaj da dobije na upravu Judeju, Samariju kao i oblasti od Gaze do Cezareje Filipove. Ali kako ga je car zbog surovosti oterao 6. godine posle Hrista od tog doba ovim zemljama upravljali su rimski prokuratori. I Pilat je bio jedan od ovih. Posle proterivanja Pilata primio je ove zemlje na upravu jedan drugi prokurator dok je nije najzad Klaudije obećao Irodu Agripi I.

3/ Irod, tetrarh u Galileji je bio drugi sin Iroda Velikog I. On se zove, ustvari, Irod Antipa. Vladao je u Galileji i Pereji od 4 godine pre Hrista do 34 posle Hrista. On je sazidao glavni grad Tiberijadu na obali Genezaretskog jezera. Njegova žena je bila Irodijada, koja je nagovarala Iroda da poseče glavu Jovanu Krstitelju. On je bio Isusov vladar i svakako je Isusa poznavao /up. Luka 13:31; 3:7/.

4/ Filip, brat Irodov, tetrarh u Itureji i trahonitidi. Luka spominje samo dve obalsti ove prostrane zemlje, to su zemlje na istoku i severu od Genezaretskog jezera. On je vladao od 4. godine  pre Hrista do 33-34 posle Hrista. On je u ovoj pretežno nezanbožačkoj zemlji, aramejsko-grčkog stanovištva, dobro i mirno upravljao. Glavni grad mu je bio Cezareja – Filipa /Luka 8:27/.

5/ Lisanija, tetrarh u Aviliniji. Luka imenuje i ovu pokrajinu verovatno samo zato što je i ona pripadala Judejima u vreme Lukino, jer je posle Lisanijeve smrti i ova tetrarhija priključena jevrejskom kralju Agripi I /up. Dela 12/, koji je od 41-44 g. još jednom ujedinio celo veliko kraljevstvo Iroda I Velikog. Irod Agripa II je imao sve te zemlje /up. Dela 25:13/.

6/ Za vreme prvosveštnika Ane i Kajafe. Nisu dva čoveka bila u istro vreme prvosveštenici. Prema Mat. 26:3,54; Jovan 11:49; 18:13,24,28. beše u vreme Isusove smrti Kajafa aktivni sveštenik. Josif Flavije, potvrđuje, da je Kajafa za vreme službovanja prokuratora Pilata i već neko vreme pre njegovog stupanja na upravu bio prvosveštenik. Njegov tast Ana je prema potvrđenoj službenoj hronologiji Kvirinijevog rada u Palestini bio postavjen za prvosvetšenika od samoga Kvirinija godine 3. ili 2. godine pre Hrista i ostao na ovome položaju sve do 15. ili 16. god. posle Hrista. Za vreme njegovog života, bio je i njegov sin Eleazar jednu godinu prvosveštenik, a zet mu Kajafa najmanje 11 godina, a možda još pred Aninu smrt, i njegov drugi sin Jonatan /36 ili 37 god./ Sada nam je jasnije zašto je Ana imao veliki uticaj na politiku sinedriona tako dugo. Aktivni prvosveštenici su uvek pitali za savet starog i iskusnog Anu i on je uvek imao svuda veliki ugled /up. Jov. 18:13-24; Dela 4:6/, otuda su ovakvi izrazi kao Luka 3:2; Dela 4:6 pojmljivi, jer nam kažu da je i Ana imao veliku vlast i ugled pored aktivnih prvosveštenika.

2. Pozivanje Jovana Krstitelja na njegovu proročku delatnost, Luka 3:2/II/ Mat. 3:1; Marko 1:1; up. Jov. 1:6.

Marko naziva Jovana početkom evanđelja. Jovan ga označuje kao čoveka od Boga poslanog. Luka naprotiv kaže: „Reče Bog Jovanu.“ Ovaj izraz „reče Bog“ je unutrašnje ohrabrenje od Boga, da neko primi ne samo zadatak i nalog za proročko objavljivanje nego i određenu sadržinu svoje propovedi.

3. Jovan Krstitelj je unapred prorečen, Luka 3;4-6; Mat. 3:3; Marko 1:2,3. Up. Jov. 1:23

Mesto u Isaiji 40:3 koje je sam Krstitelj primenio na sebe, stavlja Marko iza Mal. 3:1 dok Luka još dodaje Isaija 40:4-5. „Ja sam glas onoga što viče u pustinji.“ Jovan hoće da bude samo glas, a nikako čudo ili znak ili dela. On je glas koji viče, poziva u pustinju. Pod izrazom pustinja može se razumeti i samo stanje sveta, u koje će doći Gospod, i zato mu se mora put pripraviti. Sve je to izraženo u jednoj slici u Luka 3:5. Svrha svega ovoga rada je, da se vidi spasenje Gospodnje. Iz ovoga je jasno da se ovde radi o moralnom pripremanju naroda. Smetnje koje moraju da se uklone unutrašnje su prirode.

4. Ličnost Jovana Krstitelja, Mat. 3:4 /Marko 1:6/

Jovan je tražio od naroda da se odreče svojih škodljivih uživanja i strasti. Ovaj propovednik kako je propovedao tako je i živeo. Njegovo odelo i hrana ne karakterišu ga niučem kao asketu. Ali on je živote jednostavnim, skoro strogim životom. Išao je u gruboj, od kamilje dlake načinjenoj haljini. Oko bedara je nosio kožan pojas, što je bila nošnja siromašnih aramejskih radnika. Prema 2.Car. 1:8; Zah. 13:4; i Is. 20:2 ogrtač od dlake sa kožnim pojasom bila je nošnja starih proroka. /I. Ž. str. 27./ Jovan Krstitelj se hranio kao najveći siromašan, skakavcima i medom. Judejima je bilo dozvoljeno da jedu 4 vrste skakavaca /3.Mojs. 11:21-22./ Osušeni, isprženi i posoljeni, delimično umešani u brašno i ispečeni služe siromasima još i danas kao vrsta hleba. Divljeg meda je bilo u to vreme u judejskim brdima vrlo mnogo, gde su ga pčele ostavljale u pećinama i po drveću. Ali ovako se zvala i smolasta supstanca koja je tekla iz nekih drveta, kao palme, smokve i drugih /Up. 1.Sam. 14:25-26. O Jovanovom načinu života vidi Mat. 11:18; Luka 1:15,20./

5. Judejska pustinja Jovanovih propovedi, Luka 3:3 /Mat. 3:1-2; Marko 1:4/

Judejska pustinja se prostirala zapadno od Mrtvog mora. Evađelista Luka misli na okolinu Jordana, na dolinu Jordana od Mrtvog mora do Genezaretskog jezera, sa neplodnim i slabo nastanjenom ravnicom levo i desno od Jordana. Za razliku od Isusa Jovan ima utvrđeno mesto, gde su ljudi dolazili k njemu. Kao što su nekada Mojsije i Ilija, tako je i Jovan tražio i našao Boga u pustinji i kad ga je Bog pozvao /Luka 3:2/, otpočeo je on svoj rad kao Mesijin preteča. Jovan je propovedao krštenje kao izraz promene misli za oproštenje greha. Krštenje je imalo da bude vidljivi znak promene pravca u životu i napuštanja greha, kao posledica metanoie – tj. promene misli.

6. Dolaženje naroda k Jovanu Krstitelju, Mat. 3:5-6. /Marko 1:5/

Ovde se vidi dejstvo njegovog nastupanja. Time što se ovde Galilejsci ne spominju, ne zanči da oni nisu uzimali učešća. /Up. Mat. 11:7-9; Jov. 1:44/. Krštenje se sastojalo u pognjurenju u vodu. Prema izrazima Mat. 3:5-11,13,14 vidi se pri krštenju i Krstiteljeva delatnost. Zagnjurivanje u vodu smatralo se simbolom duhovnog čišćenja i obnovljenja. Već je prorok Jezekilja /Jez. 36:25 i dalje/ za mesijansko doba nagovestio čišćenje i obnovljenje duše i srca pod vidom poškropljenja vodom, što je potvrdilo i istakao i sam Spasitelj /Jov. 3:5/, a Jovanovo krštenje bilo je samo priprema za to, Mesijino krštenje; bilo je samo krštenje „vodom za pokajanje“ za razliku od Mesijinog krštenja „Duhom Svetim i ognjem“, gde se zaista i čisti od greha /up. Mat. 3:11; Dela 19:2 i dalje/.

7. Propoved farisejima i sadukejima, Mat. 3:7-10 /Luka 3:7-10/

Ove reči upravio je Jovan ne svima, nego samo jednoj grupi fariseja i sadukeja. Fariseji i sadukeji obrazovahu dve filozofske i religiozne škole, i dve političke partije u narodu. Upravo je njima nedostajalo uslova koje je Krstitelj zahtevao a to je duboka svest o grešnosti. Jovan znajući njihovu neiskrenost, reče im: „Porodi gujini! Ko vas nauči da bežite od gneva koji ide?“ Oni su svojom spoljašnošću varali sebe i narod oko sebe. „Nego rodite rod dostojan pokajanja“, znači da ovi svi znaci i svedočenje koje oni vide i čuju treba da proizvede kod njih unutrašnju i istinitu odvratnost prema grehu i da se konačno obrate Božjem carstvu, koje nastupa. Njihovo poizvanje na to da su oni deca Avramova dakle, da pripadaju izabranom narodu je samo jedna zabluda i neshvatanje pravog Božjeg posinaštva. Sama pripadnost Božjem narodu ne spasava ih od neminovnog suda koji uskoro pretstoji. Blizinu suda izražava Jovan slikovito. Jovan im još jednom naglašava potrebu promene misli i načina života.

8. Propoved narodu, Luka 3:10-11.

Ne jedanput nego često je narod postavljao ovo pitanje. Upravo u tome se i sastoji prava veličina ovoga proroka da on svoj način života ne postavlja kao pravilo, nego traži pravu ljubav prema bližnjemu.

9. Propoved carinicima, Luka 3:12-13.

Rimljani su, kada su došli u Palestinu tamo osnovali, kao i po susednim provincijama pod njihovim nadzorom, porez, koji su davali u zakup. Oni su utvrdili prihod ili bolje reći eksploataciju za svaki pogranični grad, za vaku luku na moru, kao i za celu jednu provinciju. Ljudi koji su taj porez zakučljali nazivali su se carinicima. Ovi carinici kao i zakupnici, koji obično nisu bili Jevreji, gledali su da izvuku što više od naroda, pa su ih zato u narodu i mrzeli. Ovi carinici koji su došli Jovanu da ih krsti, bili su samo plaćeni činovnici tih velikih zakupaca. Oni su pitali iskreno, da li ima i za njih spasenja. Oni su bili jevrejskog porekla. Jevreji koji su vršili ovaj zanat nisu mogli svedočiti pred njihovim sudijom. Oni su nešasno isterivani iz sinagoga kao ljudi koji trguju robljem, sa kojim je i njihov jevrejski narod izjednačen.

10. Propoved vojnicima, Luka 3:14.

Dok su carinici bili jevrejskog porekla, vojnici su bili neznabošci. Od njih se traži da u njihovom pozivu čine što je pravo. Ne može se zamisliti da je Jovan Krstitelj držao duže propovedi, a da nije nešto o Mesiji i njegovom dolasku govorio. Ali on je samo u opštim crtama govorio o ovome pitanju, bez ukazivanja na neku ličnost kao Mesiju. Zato se i pojavilo mišljenje da nije možda propovednik sam Mesija.

11. Pitanje, da nije Jovan Krstitelj sam Mesija? Luka 3:15-20; Mat. 3:1,11,12; Marko 1:7-8. /up. Dela 13:24,25/.

Silna Jovanova pojava, njegove propovedi i njihovo dejstvo izazivale su ovu misao. Jovan daje javno objašnjenje. Pre svega on ukazuje na ličnost koja ima da dođe. Koji ide za njim, pretekao ga je snagom i dostojnošću. Zatim, on opisuje i njegovo delo. Jovan krštava samo vodom. Kako voda čisti samo spolja, to je i njegovo krštenje samo spoljašnja slika, pravog, unutrašnjeg čišćenja od greha. Jovanovo krštenje se sastoji samo u kajanju i tek je priprema za Mesijino krštenje, kada će preko proroka obećani Duh Sveti /Is. 44:3; Joilo 2:28/ silno, kao što oganj čisti metal, očistiti dušu čovekovu od greha. Jovan samo priprema, Mesija uvodi u Božje carstvo. Prema Mesiji, koji će doći, Jovan, ta najveća ličnost St. Zaveta /Mat. 11:11/, tako je malen, da nije dostojan ni da bude njegov, najniži rob, koji je za svojim gospodarom nosio obuću njegovu /Up. Jov. 1:15,26,33; Dela 1:5; 13:24,25/. Dakle voda Jovanovog krštenja je samo simbol uništenja greha i obnovljenja, tek Mesijin oganj će uništiti u stvari greh, a njegov Duh, Sveti Duh će tek stvarno ljude obnoviti. Ali ipak je potrebno simbol ispuniti. Mesija, čije će krštenje očistiti čoveka od greha, biće ujedno i sudija ljudima. Taj sud Mesijin iznosi se u jednoj slici. Kao što se na istoku u ono doba, pošto su vršalj obično izgazili volovi, sve zajedno, zrno, slamu i plevu, lopatom bavilo u vetar, koji je zrno delio od slame i pleve – zrno se odvojilo u podzemnu žitnicu a slama s plevom je za gorivo – tako će u dan strašnoga suda Mesija odvojiti pravednike od grešnika. Pravedni idu u carstvo slave i blaženstvo, a grešnici će se sažeti za večno ognjem.

12. Jovanov rad u celokupnosti /v. Luka 3:18/

I još mnogo drugo šta napominjući, propovedao je narodu evanđelje.“ Znači da u svim njegovim govorima radosna vest o Mesijinom dolasku i carstvu je bila glavni predmet njegovih  propovedi. /I.Ž. str. 28/7/.

2. ISUSOVO KRŠTENJE

Mat. 3:13-17; /Marko 1:9-11; Luka 3:21-23; up. Jov. 1:31-34/

„I on, Isus, imao je kad je počeo, oko trideset godina…“ /Luka 3:23/. Isus je dakle u svojoj 30 godini bio spreman da primi svoju službu spasitelja sveta. On je došao Jovanu Krstitelju da se krsti „krštenjem pokajanja“, on koji se sam svojevoljno žrtvovao i primio naše grehe na sebe. U trenutku kad se imao da posveti nama on se i pokajao za nas. Rođen bez naslednih mrlja, ličnost savršeno moralna, posle  30 godina potpune poslušnosti nebeskom Ocu i svojim roditeljima, Isus je bio svet. On je bio Božja slika, sin Božji. Budući bez greha, on je mogao obići ono što je samo grešne ljude gonilo na moralnu čistotu. Ali njegova ljubav prema ljudima sjedinjila ga je sa njima. On ih priznaje i prima ih za svoju braću; on hoće da se spusti do njih da se snjima sjedini ida ih podigne do njega. On hoće da im pomogne da i oni postanu pravi Božji sinovi. Sem toga, Isus je primio krštenje zato što je tako trebalo. Kao onaj „koji je sličan u svemu braći svojoj“ ali pored toga „bez greha“, Isus je trebalo da u celoj svojoj zemaljskoj karijeri razvija religiozni i moralni život /Luka 2:52/, a to će ispuniti samo onda kad bude potpuno poslušan Bogu i njegovoj želji. On želi pokazati i pravu ljubav bez granica prema ljudima i to čak u patnjama i žrtvovanjem /Jevr. 2:10-11; 5: 8-9./ Patnje i smrt, to je njegovo pravo krštenje /Mat. 20:22/. Ali, i ovo krštenje i ima smisao /Rimlj. 6:3-4/. Za vreme Isusovog krštenja, pred njime je bila jasna slika: celi njegov život i smrt na zemlji. Trebalo je sad da se on ceo posveti ovom životu. Eto, to je smisao njegovog krštenja.

1. Isus dolazi iz Nazareta Jovanu da ga krsti, Mat. 3:13 /Marko 1:9/

U ovo vreme je već delatnost Jovana Krstitelja bila veoma razvijena. Isus doalzi Jovanu sa odlučnom željom da ga Jovan krsti. Jovan je krštavao u Vitovari /kuća prolaza/, danas mesto koje se naziva Makta / „mesto prolaza“/ otprilike 6 km. udaljen od Mrtvog mora. Ovo je mesto puno religioznih sećanja. Tu su Izrailjci prešli preko Jordana suvim nogama. Kad je Ilija, praćen Jelisijom, hteo da pređe preko Jordana, on je tu udario suvim plaštem i razdelio vodu /Isus Nav. 3; 2.Car. 2:8/.

2. Jovan Krstitelj brani Isusu da ga krsti, Mat. 3:14-15.

Po čemu je Jovan upoznao Isusa, kao Onoga koga je očekivao, sva tri evanđelista ne kažu nam ništa. Možda su se Isus i Jovan lično poznavali još od pre kao rođaci /Luka 1:36/. Ako se nisu lično poznavali do Isusovog dolaska na Jordan, što je prihvatljivo, pošto se Jovan bavio u pustinji još od rane mladosti /up. Luka 1:80; 3:2/, ili je, kad je Isus došao pred Jovana, unutrašnji glas kazao Jovanu ko je Isus. Jovan je dobio i jedan spoljni znak, vidljivi znak: „Na koga vidiš da silazi Duh, i stoji na njemu, to je Onaj koji će krstiti Duhom Svetim.“ /Jovan 1:33/. Jovan je video znak Duha Svetoga u obliku goluba i posvedočio je da je ovaj Sin Božji. Jovan odbija da krsti Isusa. Kad je odbio da ga krsti, to znači da ga on smatra bezgrešnog, pa mu zato nije potrebno pokajanje i otpuštanje greha. Naprotiv sam Jovan se oseća grešnim, i smatra da mu je potrebno krštenje od Isusa, krštenje Duhom Svetim. Sa rečima: „Ostavi sad, jer tako treba da ispunimo svaku pravdu“, potvrđuje Isus da su oba Jovanova mišljenja tačna, ali zahteva za sada da Jovan ostavi sve to na stranu, jer u sadašnjoj prilici imaju obojica da ispune „pravdu“ tj. da učine ono šta im izrailjskog naroda hoće da se podvrgne ovoj ustanovi /krštenju jovanovom/, kao što se za vreme svoga života na zemlji podvrgavao odredbama zakona /up. Gal. 4:4/. Dakle, Isus je odlučan da izvrši sve, što je pravo pred Gospodom, kao živi član ovoga naroda. /I.Ž. str. 29/3/. Sem toga, Isus potvrđuje sa ovim, da je Jovanovo krštenje božansko-nebeska ustanova, koja je bila Izrailju neophodno potrebna.

Iz odgovora Isusa Jovanu vidi se jasno, da je Isus na krštenje došao potpuno svestan svoga zadatka. Moderni kritičari tvrde, da se kod Isusa ova svest /da je on Mesija/ stvorila tek vremenom. Mi se pitamo koji je to momenat kad mu je to postalo jasno? Isus je znao da on ne može dati narodu ono što su oni očekivali od Mesije. Da ga nije Duh Božji gonio, koga je On uvek slušao, nikad se Isus ne bi primio da igra ulogu Mesije.

3. Silazak Svetoga Duha na Isusa, Matej 3:16; /Marko 1:10; Luka 3:21,22 /I/.

St. 16. Isus je već od svoga začeća bio pun Svetog Duha /up. Mat. 1:18/. Silazak Svetog Duha na njega ovom prilikom imao je samo tu svrhu, da spolja manifestuje, da je ovaj Isus zaista Duhom ispunjen i obećani Mesija. /up. Is. 11:1-5; 61:1/. Pošto je ova pojava došla iz dubine nebesa, imao je utisak kao da su nebesa otvorena. Evanđeliste se ovde izražavaju u duhu svoga vremena. Tadašnji Jevreji zamišljali su nebo kao čvrstu ploču, koja se, kad je trebalo, mogla i razdvojiti, pa se video i presto Božji. Ovde se nebo „otvorilo“, jer je Duh Božji trebalo da siđe s neba na Isusa. Pošto je Duh Sveti nevidljiv za ljudsko oko, on je morao da uzme neki oblik. Duh Sveti se pojavio „kao golub“ /Luka 3:22/. Apostol Petar objašnjava ovaj događaj kao pomazanje Isusa Svetim Duhom /Dela 10:38/. Luka nam iznosi još jednu značajnu pojedinost. Isus se molio kad je bio već kršten. Upravo u tom trenutku se nebesa otvoriše i Sveti Duh se spustio na Isusa. Prema svedočenju apostola Jovana, Jovan Krstitelj je video silazak Svetog Duha na Isusa /Jov. 1:32/. Onaj isti Duh Božji koji se na dan Duhova spustio simboličkom formom ognjenih jezika, pojavljuje se ovde kao golub. Golub je slika blagosti, čistote i bezazlenosti /Mat. 10:10/. Izraz koji upotrebljava da se ova pojava uzme kao jednostavna unutrašnja vizija. Pri krštenju Isusa Hrista pojavila su se prvi put prisutna, pri istom događaju, tri bića božanstva. Otac i njegovo svedočenje, Sin koji se predaje delu spasenja ljudi i Sveti Duh, koji ga posvećuje za ovo delo. /I.Ž. str. 29/4, 30./

4. Glas Božji Sinu njegovom, Mat. 3:17 /Marko 1:11; Luka 3:22/II/.

St. 17. Ovom svemu što se moglo videti pridruženo je i još nešto se moglo čuti. I jedno i drugo odnosilo se na Isusa. Ono vidljivo bila je podloga Jovanovom svedočenju /up. Jov. 1:32-36/, a ovaj glas s neba jasno je kazao Jovanu ko je Onaj, koji ima da krsti Duhom. Matej nas obaveštava, da su ove reči bile upućene Jovanu. /I.Ž. str. 30/4/ Ovaj glas je rekao: „Ovo je Sin moj ljubazni, koji je po mojoj volji.“ Grčki izraz agapetos /ljubazni/ ima isti smisao kao i izraz „monogenes“ /jedini/ i znači koga sam ja izabrao, izabrao za veliko delo uspostavljenja Božje vladavine na zemlji /up. Mat. 3:2/. Ima tumača koji pojedine događaje pri Isusovom krštenju uzimaju za vizije, ali protiv ovoga govori evanđeosko opisivanje kao i značaj, što ga ovim događajima daju Spasitelj i Jovan Krstitelj. Zar bi se u isti mah i Isusu i Jovanu učinilo da vide jedno isto? „Ovo je Sin moj ljubazni, koji je po mojoj volji.“ Ovaj glas Božji bio je upućen ne Isusu nego Jovanu, predstavniku ljudskog roda. To je bio glas Boga, Oca, da je ovaj Isus, koji se malo čas krstio i na koga je sišao Sveti Duh, ne samo Mesija nego i Božji Sin, sin Božji u ljudskom smislu te reči. Sin koga Bog Otac ljubi i koji mu je osobito mio. Isus je „Sin“ Božji od „večnosti slave i obličje bića njegova.“ /Jevr. 1:3/. Jednom je sam Isus potvrdio prvosvešteniku da je on taj /Marko 14:62/. I sami učenici naučeni od Svetog Duha potvrdiše isto. Čak i demoni gledaju isto u Njemu /Up. Mat. 8:29/. Moderni tumači Svetog pisma, da bi otklonili, kao što oni sami kažu, jedan od glavnih uzroka, zbog koga mnogi okreću leđa hrišćanstvu, veruju i tvrde da je Isus bio samo čovek, kao i svi drugi. Oni vide njegovu veličinu upravo u tome, što je On kao čovek mogao da bude tako silan, a što je On zaista i bio. Najzad oni kažu: mi priznajemo, da Bog čovečanstvu nije dao veći i skupoceniji dar od Isusa, i mi smo iskusili, da nas niko ne vodi bolje i istinitije Bogu, poznanju njegova bića i života na njegov način, nego On. Nešto drugo uglavnom nije htela da kaže ni stara crkva pod imenom „Sin Božji.“ Ovako misle moderni kritičari. Ali Sveto pismo, ono misli durkčije. Drukčije misle i oni, koji su gledali i slušali Isusa a naročito apostoli Pavle i Jovan, koji pod Isusom „Sinom“ Božjim, ne razumeju jednog čoveka, koji je do ove časti i dostojanstva došao pomoću naročitog poziva od Boga, nego razumno biće od početka božanskog porekla, biće koje je od uvek bilo kod Boga, i jeste Bog i koji je s neba sišao na zemlju da primi na sebe ljudsko telo /Up. Galat. 4:4; Fil. 2:5-11; Jov. 1:1/. Za ovoga „Sina“ posvedočio je sam Bog Otac, pri njegovom krštenju: „Ovo je Sin moj ljubazni, koji je po mojoj volji. „Na pitanje, da li Bog može imati od večnosti „Sina“, koga ljubi, može se odgovoriti, da živi Bog koji se ljudima otkriva, koga evanđelja iznose kao nebeskog Oca, koji se brine jer je ljubav, može da ima i predmet te ljubavi. Taj predmet ljubavi je sam njegov „Sin“ – Isus Hristos.

3. ISUOVO KUŠANJE

Luka 4:1-13 /15/ /Mat.4:1-11; Marko 1:12-13/

Najstarija tradicija je uvek istraživala i veoma poštovala tragove Isusove u bregovitom i divljem kraju, koji se prostire počevši od Jerihona pa sve do visina Vitanije, ogranična na jugu brdom Kadi-el-Kelt, a na severu brdom  Kadi-Najahimeh. Ovaj grebenasti masiv je ogromni blok crvenkastog krečnika, koji izgleda kao da je spržen od požara. Ovaj se kraj naziva „Pustinja četrdeset dana“. Božja je volja bila, da Mesija, posle svečanog trenutka krštenja, izdrži borbu, i to pravu borbu, sa samim sotonom, čiju je vlast i došao da poruši /Mat. 12:28 i dr. Luka 10:18; Jov. 12:31/ Prvoga Adama pobedio je sotona zavoženjem i ceo ljudski rod navukao je na sebe prokletsvto. Drugi Adam, Hrsitos, trebalo je da pobedi kušanje. /I.Ž. str. 32/. Spasitelj je imao sada da prođe veliko iskušenje slobodne volje i odluke, bez koje se ne može izvršiti nijedan moralni zadatak. U tome leži celokupna tajna njegove potpune predaje i poniženja. Kad pomislimo na njegovu nevinost i čistotu, onda ne treba više da smatramo da su iskušenja i patnje koje su došle na Njega došle radi Njega samoga. Dodajmo samo onaj čudni tekst iz Jevr. 5:8 „Nauči se poslušnosti“, što znači da se On sa svojom čistom prirodom, svojevoljno odlučio da pređe preko onoga opasnog mesta, gde je prvi Adam pao, a gde je drugi mogao da pobedi samo s oružjem vere i molitve. Ali ne zaboravimo da je Gospod i inače poznavao i borbu ljudske duše /up. Mat. 26:39/, jer kao Spasitelj ljudskog roda trebalo je da u svemu, pa i što se tiče kušanja i duševne borbe, ali bez greha, bude sličan svojoj braći, ljudima, da bi tako osetio njihove patnje i imao sažaljenja prema slabome čoveku. Isus je ujedno svojom borbom i stalnom pobedom nad zlim, pokazao put kojim ima da se ide kao i način borbe pri kušanju /Jevr. 2:17-18; 4:18/. Već na prvi pogled na ceo događaj padaju nam u oči različita kušanja, kojim je sotona kušao Hrista. Ova tri kušanja odgovaraju trima željama o kojima nam govori apostol Jovan /1. Jov. 2:16/ i koje se odnose na sve ono što je na svetu: 1/ želja mesa; 2/ želja očiju i 3/ ponos života /“razmetanje zemaljskim blagom“/. Prema redu koji je kod Mateja, vidimo da je prvo kušanje upravljeno na jelo /želje tela/, drugo, na prirodnu telesnu potrebu čoveka da bude nešto /želja očiju/ i treće da se uzdigne nad svojim bližnjima, putem bogatstva, moći i časti /ponos života, 1. Mojs. 3:6/.

1. Pokušaj da se oslabi bezuslovno potrebno povrenje u Boga, Luka 4:1-4; /Mat.4:1-4; Marko 1:12-13/.

St. 1-4. Pošto nije bilo svedoka pri Isusovom kušanju, za ovaj događaj je mogao samo Isus biti izvor odakle su apostoli crpili sve pojedinosti. Isus je svakako pričao svoje lične događaje svojim učenicima. Isus se vraćao sa Jordana kući, u Galileju. Duh, koji ga je od krštenja napunio vodio ga je ovamo. On želi da se postom i molitvom posveti za svoj veliki zadatak. /I.Ž. str. 31/4/. Kakvih je sve iskušenja imao Isus za ovih 40 dana ne kaže nam se ništa; u svakom slučaju Bog je sam to želeo. Marko nam kaže daje živeo sa zverinjem – čime hoće da nam opiše Isusovo stanje, njegovu povučenost i poniznost. Prirodno osećanje, glad, je napadna tačka neprijatelja. /I.Ž. str. 34/2/. Kada se Isus, posle duhovno –telesnih napora, duboko duhovno udubljen, ponovo vratio u naš telesni svet, osetio je jako telesno osećanje, glad. Kušač sumnja u Božju izjavu: „Ovo je Sin moj ljubazni“. /Mat. 3:17/. Onim „ako“ pokušavao je sotona da probudi kod Isusa sumnju. /I.Ž. str 35/1/ Isus se branio Svetim pismom. Sveto pismo je Isusu merodavno za sve i zato je Isus i odgovorio: „Napisano je“. Za Isusa je čovek telesno-božansko biće i ono božansko je važnije u njemu, On sam stavlja telesno na drugo mesto. „Ne živi čovek samo o hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih“ /5.Mojs. 8:3/. Koga Bog hoće da održi u životu, tome nije uvek potrebna telesna hrana dosta mu je katkad i samo jedna Božja reč, koja će ga svojom silom održati u životu. On je time izrazio potpuno pouzdanje u Božju promisao i svoju potpunu pokornost Božjoj volji.

2. Pokušaj da se Božja reč smatra bezvrednom, Luka 4:9-12; /Mat. 4:5-7/.

St. 9-12. Sotona vodi Isusa „u duhu“ i postavlja ga na krilo od hrama u Jerusalimu. Krov od hrama je bio ravan, ali se na nekim mestima pružao napred. Na takvo jedno krilo ili ivicu postavio je sotona Isusa. Sotona je imao nameru da izazove i izopači poverenje u Boga i njegovu reč, koje se Isus tako čvrsto držao. „Ako si sin Božji skoči dole“ /Mat. 4:6/ /I.Ž. str. 39/5/. Ovim, drugim, kušanjem hteo je sotona da izazove potpuno suprotne pobude prvom kušanju kod Isusa. Prvo kušanje je imalo da poseje seme nepoverenja i sumnje prema Bogu, a drugo da Isusa uvuče u „suviše veliko poverenje“, tako, da napstupi duhovno izopačenje ovoga osećaja.

Iako je gajio savršeno poverenje u svoga Oca, On nije hteo da se iz lične pobude stavi u položaj koji bi primoravao njegovog Oca da ga spasava od smrti.“ /I.Ž. str. 39/. I sotona se poziva na Sveto pismo. Naime u Ps. 91:11 i dr. govori se o Božjoj pomoći, koja prati pravednike na svim njihovim putevima. Sotona podseća Isusa na to i goni ga da skoči slobodno sa krova hrama. „Ako“ je Božji sin anđeli će ga rpihvatiti i neće mu ništa biti, naprotiv, on će dokazati da je Božji sin. Ponovo odbija Isus sotonu pomoću Svetog pisma. Isus je trebalo da pokaže, da On stvarno tako uzima kao što je „napisano“. Onaj tekst iz Ps. 91:11-12 je ispravan, samo je sotonino tumačenje namerno pogrešno. Dok po ovome Gospod je utočište u svemu što može ljude da zadesi, dotle sotona zahteva da Isus sam stvori opasnost, da bi mu Bog bio utočište. Jasno je, da ako neko božansko obećanje postane nekome drsko sredstvo sile i vlasti ili drsko izazivanje da samo to obećanje po sebi prestaje. Isus je svakako mogao učiniti to čudo, što je sotona od njega zahtevao i Bog bi mu bio u pomoći, ali u  5.Mojs. 6:16. Stoji napisano: „Nemojte kušati Gospoda Boga svojega“, tj. da ne tražimo, bez naročite potrebe, da nas On na čudesan način spase, jer je to oholost i suviše uzdanja u njegovu milost. Bog je dao za sve ljude, jednom za uvek, put poslušnosti, koga se moramo držati.

3. Pokušaj da se Isusu ponudi lakši put do vlasti, Luka 4:5-8; /Mat. 4:8-10/.

St. 5-8. Kušač vodi Isusa na jedno visoko mesto gore /kod Mateja „na visoku goru“/ i pokazuje mu/ možda sotonskim čaranjem/ sve vidljive lepote ovoga sveta. Možda je ovde reč o vrhu kule Antonije. Stena na kojoj je kula sazidana bila je visoka 22-25 km. Vrh kule prema jugoistoku imao je 63 m. Visine iznad kraljevske palate i hramovog trema. Vlast o kojoj je ovde reč bila je od strane sotone još Adamu obećana. Ova laž je i pravi uzrok što je Isus morao sići sa neba. Sotona nudi Isusu lakši put da dođe do vlasti. Samo Luka iznosi jedna važan podatak /Luka 4:6/. On kaže: „… jer je meni predana /vlast nad zemljom/ i dajem je kome hoću.“ Istina je da je on svet prevarom prigrabio /zbog greha/, ali njegova vlast nije neograničena. Ona nema prava raspolagati našom zemljom; ona pripada samo Tvorcu i samo On može s njom raspolagati. /I.Ž. str. 41/2/. Sotona nije tražio ništa drugo, nego samo da Isus pokloni pred njime, kao pred bezgraničnim gospodarom sveta. Sad je tek sotona otkrio svoju pravu nameru, on je hteo da Mesiju odvrati od Boga i zadobije ga za sebe, da Mesija posluži mesto Božjem, sotoninom carstvu. Isus odgovara sotoni po treći put, na njegovo drsko kušanje Boga, sa tekstom iz Starog zaveta /5.Mojs. 6:13; u vezi sa 1 i 2 zapovešću/. Isus nije podlegao naklonosti za vlašću niti strahu od neprijatelja. On je silnom rečju odbio nečasni savet. Isus ima samo jednog gospodara, kome se klanja, On ne poznaje druge veze do jedinstvo sa svojim Ocem. I najmanji sporazum sa zlim duhom je negiranje Isusovog mesijanskog dela, čiji je uzvišeni zadatak oslobođenje svih slobodnih stvorenja od ropstva zla, da bi ih mogao počiniti Božjoj volji. Kod evanđeliste Luke je ovo drugo kušanje /Luka 4:5-12/, a kod Mateja je treće.

4. Isusova pobeda nad sotoninim kušanjem, Luka 4:13; Matej 4:11; Marko 1:13.

St. 13. Bestidna drskost sotonina dostigla je u trećem kušanju svoj vrhunac i zato ga Mesija oštro odbija od sebe, nazivajući ga pravim imenom. /Mat. 4:10/. Tada ga ostavi sotona, ali samo za neko vreme /Luka 4:13/. Ovo se odnosi na kasnija kušanja od strane sotone. Matej /kao i Marko/ dodaju, da mu sada anđeli služahu. Posle pobede nad sotonom služe ga pre svega hranom, kao što je nekada proroka Iliju hranio gospodnji anđeo u pustinji /1.Car. 19:5/. To je sada Božja pomoć, koja dolazi onda kad je potrebna, a ne kad je sam čovek izaziva. Pobeda nad sotonom je sada izvojevana. Isus se ponovo nalazi u vezi sa silom neba, anđeli ga služe i oporavljaju mu dušu /up. Jov. 1:51; Luka 22:43/. /I.Ž. str. 42/1/. Razna iskušeja su se pojavljivala za vreme celog Isusovog ljudskog života, ali ova pobeda mu je osigurala sve druge. Mračne sile su se slomile, jer je u Isusu bila ujedinjena sila i težnja za oslobođenjem njegovih vernih koji su isto žrtve toga kušanja /up. Jevr. 2:18/. U najnovije vreme se Isusovo kušanje dovodi u vezu sa sličnim događajima kod Bude i Zaratustre. Ali i sama kritika kaže da je legenda o kušanju svetaca i proroka pozajmljena od orijentalnih naroda, a što se tiče same sadržine kušanja koje evanđeliste opisuju je sasvim drukčije nego ona drugih vera.

4. JOVANOVO SVEDOČENJE O ISUSU KAO MESIJI I JAGNJETU BOŽJEM

Jov. 1:19-34; /up. Dela 1:5/

Deputacija poslata iz Jerusalima Jovanu, sastojala se od sveštenika, članova sinedriona koji su pripadali farisejskoj sekti /st. 24./ Njih su pratili kao pomagači i pisari Leviti. Dakle to je bila službena deputacija, koja je došla da samo postavi Jovanu pitanje: „Ko si ti?“ Sinedrion je bila najviša teokratska vlast, koja je imala dužnost da bdije nad interesima celokupne jevrejske narodnosti /Mat. 21:23. „Navodno oduševljenje je primoralo Sinedrion da se odluči da odobri ili odbaci Jovanovo delo. Uticaj Sinedriona se u narodu smanjivao. Sada se radilo o tome, kako da on sačuva svoj ugled. Da bi došlo do zaključka, poslali su na Jordan jedno izaslanstvo.“ /I.Ž. str. 43./ Jovan je krštavao s obzirom na mesijansko carstvo /st. 25/. On je izazvao veliki pokret među jevrejskim narodom /Mat. 3:5/, koji se pitao, da nije on Mesija /Luka 3:15/ Eto, iz tih razloga je sinedrion poslao deputaciju da ga samo upita ko je On, da nema on može biti sam nameru nazvati se Mesijom.

1. Odgovor Jovanov izaslanicima sinedriona, st. 19-23.

St. 19-20. Sinedrion je smatran judejskom vlašću i pored rimske vlasti u Palestini /Jov. 14:48/ Sve ovo nam dokazuje da je Jovan Krstitelj igrao veliku ulogu u javnosti. Iz Jovanovog odgovora jasno izlazi da su oni hteli čuti iz njegovih usta, da li je on Hristos. Po sebi je razumljivo da sinedrion nije mogao više biti ravnodušan. „Jovan nije tražio od Sinedriona odobrenje za svoj rad; on je jednako korio vođe i narod, fariseje i sadukeje. Ipak, narod ga je sa oduševljenjem sledio.“ /I.Ž. str. 42./ Iz onoga jasno naglašenog „ja nisam Mesija“ vidi se jasno da je Mesija neko drugi. Evanđelista naglašava 3 puta ovo priznanje /st. 21/. Da Jovan nije bio tako čvrstog karaktera on bi pao u iskušenje.

St. 21. Sem Mesije očekivali su Judejci: Iliju i proroka. Prema Mal. 4:5 trebalo je, pre nego se Mesija pojavi, Ilija doći u svoj svojoj sili i duhu. Prema Jov. 6:14; 7:40 trebalo je da dođe jedan naročiti prorok na osnovu 5.Mojs. 18:15,18-19.

St. 22-23. Jovan ima sada saopštava njegov odnos prema Gospodu, koji ima tek da dođe. /Up. Is. 40:1-11/. St. 22 nam jasno pokazuje nezainteresovanost poslanih. Jovan opisuje svoju ličnost i delo pomoću slike, koju je dao prorok Isaija o Preteči. On je „glas onoga što viče u pustinji: popravite put Gospodnji“. On je dakle objavljivanje i pripremanje za Onog koji ima da dođe sa neba.

2. Poslani pitaju Jovana Krstitelja za njegovo pravo na krštenje, st. 24-28.

St. 24-25. Dok je deputacija pitala za njegovu ličnost, fariseji, koji su momentalno stojali pozadi, stupaju sad napred sa pitanjem, odakle, on zna da se Božje carstvo približilo? Fariseji se nisu zadovoljili Jovanovim odgovorom, koji su smatrali neodređenim, da bi se imala jasna slika o njegovoj misiji i radu. Budući strogi izvršioci zakona i nasleđenih tradicija, fariseji nisu mogli shvatiti da se Jovan upušta u novotarije tako duboke kao što je krštenje s obzirom na dolazak Mesijin, pošto i on sam izjavljuje da nije ni Mesija, ni Ilija ni prorok. „Zašto ti krštavaš?“ Ovim pitanjem su oni mislili da ga optuže kao uzorpatora ovog prava. Čišćenje od greha je samo Božja stvar, i kako može on to činiti kad on nije Mesija, ni Ilija, ni prorok. Književnici su prema svome egzegetičkom tumačenju priznavali pravo krštavanja Hristu, prema rečima Jezekilje /Jez. 36:25/, Zaharije /Zah. 13:1/ i Joila /Joilo 3:18/. Ilija je imao prema njihovom mišljenju isto pravo. Oni nisu to pravo odbijali ni proroku, naznačenom od Mojsija. Ovo je bila sveta nauka.

St. 26-27. Jovan posvedočava, da će posle njegovog krštenja vodom nastupiti krštenje samoga Mesije. Dakle, njegovo krštenje još nije savršeno. Ovo drugo tek dolazi i odozgo je Jovan već poznaje i vidi gde stoji među slušaocima. On ga je krstio kao i druge. On ga prepoznaje kao nosioca Duha Svetoga.

St. 28. Sve se ovo događalo u Vitavari, s one strane Jordana, u pravoj Vitaniji. Verovatno je to bilo jedno od stalnih mesta krštavanja Jovana Krstitelja.

3. Jovan Krstitelj pokazuje narodu Isusa kao jagnje Božje, st. 29-34.

St. 29-31. „Evo jagnje Božje koje uzima grehe sveta.“ Ovo je rekao Jovan kada je video sutradan Isusa da ide k njemu. /I.Ž. str. 44/3/. Nema sumnje da se ovaj izraz odnosi na izlazak iz Egipta i tamo ustanovljenu Pashu, ali i na Is. 53:7 jer je pasha samo slika „sluge Božjeg“. Sada je otkrivena glavna sadržina plana spasenja. Jovan je na završetku svoje dužnosti i svoga dela. Tu je onaj o kome je on govorio da će doći. Ovim rečima je on jasno potvrdio Isusovo nebesko poreklo.  I Jovan ga nije poznavao, kao i oni što ga nisu znali. Ali, kao što se On otkrio Jovanovim krštenjem vodom, tako je On Jovanu otkrio krštenje Duhom. Jovan kaže ovde, da on nije poznavao Isusa, a međutim Matej /Mat. 3:14-15/ pokazuje da je Jovan dobro znao ko je bio Isus. Reč „poznati“ /znati/ u novozavetnom jeziku označava poznavanje jedne ličnosti. Jovan nije poznavao Hrista sve dotle dokle Sveti Duh nije došao na njega u obliku goluba, i tako ga označio kao Mesiju. Ne može se ni zamisliti da Jovan Krstitelj nije znao događaje pri njegovom ličnom rođenju, kao i ono što se odnosilo na rođenje i prve godine Onoga, čiji je dolazak objavljivao krsteći narod krštenjem pokajanja.

St. 32-34. Jovan objavljuje sada krstitelja Duhom i to na osnovu dveju božanskih činjenica. St. 32 spominje silaženje Svetog Duha na Isusa pri njegovom krštenju. Jovan kaže dva puta „videh“ /St. 32 i 34/. Onaj u kome /koga/ je Sveti Duh on je krstitelj Svetim Duhom. U st. 33 je reč o Božjem nadahnuću /up. Luka 3:2/ koje ima i vidljivih znakova kao otkrivenje: „Na koga vidiš da silazi Duh i stoji na njemu“ Jasno je, da je Bog Jovanu otkrio Isusa, da bi on kasnije mogao prstom na njega pokazati. Jovan naglašava još jednom, da ga on nije drukčije upoznao kao Mesiju, nego samo pomoću božanskog znaka. Tako bi trebalo i ovi, na osnovu božanskog znaka i svedočanstva, upoznati i priznati njemu označenog Mesiju. Prema st. 34 ovo otkrivenje je temelj njegovog svedočenja, koje glasi: „Ovaj je Sin Božji“. Ovo se opet ovde odnosi na reči o Isusu sa neba izgovorene /Mat. 3:17/. Jovanovi učenici kao i ostali stanovnici govorili su kasnije o ovom svedočenju Jovana Krstitelja /Jov. 3:26; 10:41/.

5. PRVI ISUSOVI UČENICI

Jov. 1:35-51.

Dva Jovanova učenika, behu dirnuti kada su još jednom čuli Jovanovo svedočenje: „Evo, jagnje Božje.“ Mnogi  su sa strahopoštovanjem posmatrali Onoga, na koga im je Jovan ukazao. Jovan je u Božje ime govorio narodu. Oni su ga slušali dan za danom i čekali da im pokaže Mesiju. Isus se po spoljašnosti u ničem nije odlikovao, a Jovan je na Njega ukazao kao na Mesiju! Najzad, ova dvojica savladani željom pođoše za Isusom. Isus je znao da ga oni prate, oni su bili njegvo prvi snop, ali On ih nije pozvao kada je Isus rekao: „Šta hoćete.“ Oni mu odgovoriše nespretno: „Ravi, gde stanuješ?“ Bolju titulu nisu mogli naći u tom momentu. Oni su smatrali da je jedna ličnost velika pred Bogom u Izrailju ako je učitelj svetih Pisama. Jedan od ove dvojice učenika bio je Andrija /st. 41/, drugi beše svakako evanđelista Jovan, koji se često izdavao time što se nije imenovao. Od toga momenta napustiše oni Jovana i pođoše za Isusom.

1. Isusovo otkrivenje prvim učenicima, st.35-42. /Up. Mat. 10:2-3/

a/ Jovan i Andrija, st. 35-36. Jovan ponavlja svoje svedočenje bez obzira na prisutnost svojih učenika. Isus je negde u blizini prenoćio. Kad je sutradan prolazio tuda, Jovan spazivši ga reče: „Evo, jagnje Božje!“ Ove reči je on izgovorio glasno. One su u prvom redu važile za njegove učenike ali i za ostali narod koji se tu našao.

St. 37-38. Ova izjava je dejstvovala naročito na njegova dva učenika, Jovana i Andriju. Oni su se odlučili da se upoznaju bliže sa Isusom. Oni videše u Njemu pravoga Učitelja /up. Jov. 3:26/. Pošto je ovo bilo već predveče htedoše se oni negde u kuću skloniti, gde bi mogli mirno s Njime razgovarati.

St. 39. Oni dođoše sa Isusom i ostaše kod Njega celu noć. Deseti čas je 4 sata posle podne, jer su Judeji brojali časove od 6 sati ujutru. Za vreme razgovora počeše oni da gledaju /vide/ Isusa. Ovde je upotrebljen isti izraz koji je upotrebljen kao u stihu 14 teaomaj, što značigledati /up. 1.Jov. 1:2/. Najzad upoznaše oni Isusa, kao jedinorodnog Sina Božjeg, i onog Mesiju koga su oni očekivali.

b/ Jakov i Petar, st. 40-42. Svako od ovih dvojice našao je pravo svoga brata. Jovan se ne imenuje, on ne spominje ni ime svoga brata da ne bi istakao svoju porodicu. Izraz „ovaj nađe prvo brata svoga Simona“, znači da je Andrija požurio i prvi našao svoga brata Simona. Iz teksta se može izvesti, da je i Jovan našao svoga brata Jakova i doveo ga Isusu /up. Marko 1:19/. Samo Jovan po svome običaju ono što je u vezi sa njegovom porodicom ne spominje. „Našli smo Mesiju“ – to je rezultat njihovog razgovora sa Mesijom.“

Interesantno je kako je Isus zadobio Petra. Isus ga je poznao pretskazivao mu. On ga je dirnuo u dubini njegove duše svojim dubokim poznavanjem, a davanjem imena, koje ima da izrazi njegov značaj u budućnosti, vezao ga je Isus za sebe. /„Petros“ znači kamen/.

2. Priključenje dvojice novih učenika, st. 43-51.

a/ Filip i Natanailo, st. 43-46. Sam Isus je našao Filipa. On je našao jednoga koji je bio spreman da primi Mesiju, zato mu Isus i reče: „Hajde za mnom!“ Ovaj je to odmah učinio, on nije ništa oklevao. Pošto je Isus sa ostalima bio na istom putu, na putu za njihovu zajedničku otadžbinu, pođoše oni zajednički. Evanđelista Jovan primećuje da je Filip bio iz istog mesta kao i Andrija i Petar /Jov. 12:21/, možda je zato Filip njihovim posredništvom i došao u vezu sa Isusom. Ali, pored toga Isus ga je prozreo i video u njemu naročiti karakter zato ga je i pozvao. Filip je našao jednog novog učenika. On je objavio ovome Onoga, koji je prema zakonu i prorocima imao da dođe: „Isusa, sina Josifova, Nazarećanina.“ Filip reče: „Našli smo.“ Ko je njima mogao da ukaže na Isusa kao Mesiju, prema zakonu i prorocima? To je mogao biti sam Isus. Natanailo je bio rodom iz Kane, mesto blizu Nazareta /21:2/. Nazaret nije bilo ugledno mesto u ono vreme. Sem toga, Natanailo je hteo time još kazati, da iz jednog ovako beznačajnog mesta ne može ništa veliko izaći, a još manje sam Mesija. Filip ga je pozvao da on sam stekne iskustvo sa Isusom.

St. 47-49. Natanailo. Verovanto je to apostol Vartolomej. „Evo pravog Izrailjca u kome nema laži.“ Ovo je rekao Isus onima koji su stojali oko Njega. Znaci svakog Božjeg deteta su: unutrašnja, prava pobožnost kojoj odgovara spoljnje ponašanje. Izrailjci onoga doba već davno nisu to bili. Natanailo je bio jedan od onih, koji su težili onom visokom idealu prave biblijske pobožnosti.  Možda je i revnovao za ove ideale; otuda on i pita Isusa: „Otkuda me poznaješ?“ Drugim rečima: odakle ti znaš moj unutrašnji život. „Pre nego što te Filip pozva videh te kad si bio pod smokvom.“ Mora da je Natanailo bio u tom trenutku nečim zauzet, što ga je karakterisalo kao pravog Izrailjca. „Kada je Natanailo primio Filipov poziv, nalazio se sam u jednom šipragu razmišljajući o rečima Jovana Krstitelja i o proročanstvu o Mesiji. On se molio Bogu da mu javi, da li je onaj koga je Jovan objavio, zaista Spasitelj; i Duh Sveti ga je ubedio da je Bog pohodio svoj narod podigavši mu Spasitelja.“ /I.Ž. str. 46/6/ Božansko oko videlo ga je u neposrednoj blizini; ono je čak prodrlo duboko u njegovu dušu! To je savladalo Natanaila! Za njega je Isus više nego učitelj, on može biti samo Božji sin; dakle niko drugi nego sam Mesija. Natanailo je našao dve titule koje on daje Isusu: Pomazanik i Car, koje je on znao iz Starog zaveta kao pobožan Izrailjac.

b/ Pozvani će videti slavu, st. 50-51. Oni imaju da vide još monogo više nego to. Ovo je bila zaloga da će još više videti od onoga, ali samo pod izvesnom pretpostavkom, naime, da ostanu u stalnoj zajednici sa Hristom. Sada se Isus obraća svima koje je već zadobio sa velikim obećanjem. Ovo se odnosi na 1.Mojs. 28:12. Oni će videti otvoreno nebo nad sinom čovečijim. U Isusovim delima videće oni onu vezu između neba i zemlje, koju su predstavljali anđeli. /I.Ž. str. 48/2/ On je „sin čovečji“ tj. čovek u kome će se ostvariti zamisao Božja pri stvaranju čoveka. „Zaista, zaista vam kažem.“ Ovaj izraz upotrebljava Isus stalno. Jedino se On služio ovim izrazom u početku svojih govora i koji je najviše voleo. Ovaj izraz sadrži dvostruku misao istinitosti i čvrstine. Nijedan čovek se nije usudio da se posluži ovim izrazom. Jevrejski književnici, prema verskoj tradiciji, izgovarali su obično izraz: „Ja kažem zaista, ali ja ne kažem amin.“ Znamo da Apokalipsa /3:14/ daje Hristu ime „Amin“. I Isaija /65:16/ naziva Boga istim imenom: „Eloi Amin“ /Bog istiniti/.

6. SVADBA U KANI /OTKRIVENJE HRISTOVE SLAVE/

Jov. 2:1-11 /12/

Isus je otpočeo svoju službu u krugu svojih prijatelja, prilikom svadbe u jednoj prijateljskoj kući u Kani. Trećeg dana posle krštenja, vratio se Isus u Galileju sa svojim pristalicama. Put od Vitavare do Kane mogao se prevaliti za 3 dana. Kana je bila udaljena 6 km. severozapadno od Nazareta. Isus se uputio u Nazaret i pošto tamo nije našao nikoga od svojih uputi se u Kanu. Tamo je našao svoju majku, u ovoj prijateljskoj i rodbinskoj kući. Marija je za uvek sačuvala u svome srcu one divne uspomene iz Vitlejema. Ona je znala i za značaje događaja na Jordanu. Zato je ona sa puno nestrpljenja očekivala svoga sina i njegov svečani proglas o svojoj vladavini na zemlji. Sada je ona imala prvu priliku, kada joj se zgoda ukazala, da Isusa umoli da učini neko čudo. Pošto je nestalo vina za goste on je sada trebalo u znak zahvalnosti za gostoprimstvo da se oduži jednim čudom. Mati je želela čudo zbog slave njenog sina, kao i za svoje sopstveno zadovoljstvo. Ovo nisu smeli biti razlozi Isusovih čuda. Marija je ovom prilikom naučila u kakvom odnosu ima ona u buduće da bude prema Onome, koga je ona rodila. Ona će sada naučiti koliko staje žrtava i ljubavi ovaj veliki zadatak Isusov. Ova mati, koja je bila srećna i blagoslovena, određena je ida pati kao majka. Ona je morala saznati, da to nije njeno da ona Njime upravlja i raspolaže. Isus je hteo da kaže, da on sluša samo svog nebeskog Oca. Čas njegove zemaljske slave, koju majka očekuje za sina, još je daleko. Ovim je Isus odbacio ove razloge da učini čudo, ali to nije smetalo da ga on ipak izvrši.

1. Početak neposrednog Isusovog delovanja, st. 1-5.

St. 1-2. Isus se posle dva meseca vraća u Galileju. Kad je Isus sa prvim učenicima pošao na put /Jov. 1:43/ za tri dana bili su već u Nazaretu i možda su iste večeri produžili za Kanu, gde se nalazila cela Isusova porodica. Luka izveštava samo uzgredno, govoreći o krštenju Isusovom i njegovim delima pred pashu, o povratku njegovom u Galileju /Luka 4:14/I/. Nema sumnje da su njegovi pratioci bili pozvani na svadbu.

St. 3-5. Bio je običaj, da se pri svečanim prilikama ponudi sa vinom; neobaviti ovaj običaj smatralo se negostoprimstvo. U ovome staranju za vino koje je nestalo, obraća se Marija prirodno svome sinu. Sem toga, sam Isus je u neku meru to i prouzrokovao, jer je sa sobom poveo još 6 ljudi. Možda Marija i nije odmah mislila na čudo, ali se ipak nadala da će on nešto učiniti. Ali dok je Marija mislila ljudski, Isus je mislio božanski. Isus je živeo samo za svoje delo, koje je sada već imalo da počne. Izraz „mah-li valeka“ je jevrejski izraz koji odgovara grčkom izrazu „ti emoi soi“. Ovaj se izraz pojavljuje često u Svetom pismu. On označava uvek neko izvesno nedopadanje. Ovo je izraz kojim se izražava neugodnost i mučno stanje zbog neke reči ili dela. Preveden na naš jezik, ovaj izraz bi bio otprilike: „Šta da ti kažem, ženo!“ ili „ne brini se ženo.“ Još i danas se upotrebljava u Palestini među Arabljanima reč „maleš“ što znači: šta da ti kažem. Što se tiče izraza „ženo“ on se upotrebljava na istoku i kod Jevreja i onda kad je reč o svojoj majci, ali je to bio samo izraz pažnje i poštovanja. Naravno, niko ne bi danas, govoreći sa svojom majkom, upotrebio ovakav izraz, ali to je bila jevrejska časna izreka, koja je nešto oslabljena time što je prevedena na grčki. Isus se poslužio ovim izrazom, sa puno ljbuavi i pažnje, samo da bi ublažio prenaglost svoje majke. On je video u rečima svoje majke očekivanje njegovog delovanja, što ga je moglo dovesti u iskušenje. On je uvek očekivao samo na jasni znak svog nebeskog Oca. Njegov je delokrug rada sada drukčiji od njenog. Mati je ipak očekivala da će njen sin učiniti ono što stoji do njega, što je u njegovoj vlasti. Bez mnogo osetljivosti primila je mati sve to, jer je ona znala ko je njen sin.

2. Isus otkriva svoju moć pretvaranjem elemenata, st. 6-8.

Ovi kameni sudovi za vodu behu određeni, prema judejskom propisu za pranje ruku i nogu / „judejsko čišćenje“/. Oni su predslika čoveka, koji je u stvari sud u kome se nalazi čista ili nečista tečnost. Oni su jedanki spolja samo su ispunjeni različitom sadržinom. Komentatori Svetog pisma ne slažu se u pogledu stare mere ovih kamenih sudova. Jovan je pisao za Grke, otuda su mere izražene u starim antičkim metritima. Uzima se kao najmanja mera metrita 27 litara, i kako je svaki sud sadržavao 2-3 metrita, a kojih je bilo na broju deset, može se uzeti da je bilo svega vode 320 litara. Isus nije ništa drugo zahtevao od slugu nego da izvrše svoj obični posao. Iako je njima bilo to sve čudno, ipak su učinili po njegovoj želji. Sad je nastupio trenutak da se dogodi čudo, pretvaranje izvršio, niti možemo to posredno zaključiti; samo jedno je sigurno, da je to pretvaranje izvršeno božanskim dejstvovanjem. Tako isto Isus čini i sa našim unutrašnjim životom. Isus je češće potpuno uplivisao ljude da su ga morali poslušati. Tako su i ovom prilikom sluge napunile sudove i odnele gore gostima. Ovde nije bila po sredi neka čulna obmana nego promena elemenata Isusovim dejstvovanjem, da bi otkrio, s jedne stane, svoju nebesku slavu, a s durge strane da bi simbolički pokazao svoje veliko delo preobraženja i spasavanja duša.

3. Dejstvo ovog velikog Božjeg čuda, naročito na njegove učenike, st. 9-11.

Trpezar, mladoženja i gosti čudili su se ovom novom vinu. Oni su tek kasnije saznali za ovo čudo. Međutim, sluge su sve znale. Možda se voda pretvorila u vino pred njihovim očima. Oni su bili svedoci. Odnosno pitanja, kakvo je vino načinio Isus, može se iz samog teksta izvaditi da ovde nije reč o alkoholnom vinu, naročito ako uzmemeo u obzir i stih 11. Isus ne bi nikada načinio alkoholno vino, ono što pravi Izrailjci nisu trebali da piju. Izraz „dobro vino“ služi danas za označenje jačine kvaliteta opojnog vina; ali ovde u tekstu nemamo taj smisao. Plinije kaže da je „dobro vino“ ono koje ne sadrži alkohola. /“Historia naturae“, IV, 13/. Obično vino koje se pilo u Palestini bilo je običan sok od grožđa, koji nije previrao kao današnje vino. „Vino koje je Hristos dao na svadbi kao i ono što je kasnije dao učenicima kao simbol svoje krvi, bilo je čisti, bezalkoholni grožđani sok“ /I.Ž. str. 51/. Ovo prvo čudo je bio znak da je nastupilo novo doba, koje nikada ranije nije bilo /Božje carstvo/, a koje je stvorilo samo jedna ličnost /Jov. 15:24/. Njegovi učenici koji su već verovali u Njega, poverovaše sada još više, da je on Mesija.

4. Isus odlazi iz Kane za Kapernaum, st. 12.

Verovatno se preselila cela porodica iz Nazareta u Kapernaum. Ali Isus je tamo ostao samo nekoliko dana. Možda se Isus još zadržao neko vreme u ovoj okolini, odakle su bili i njegovi učenici i tek po povratku sa prve pashe posle njegovog krštenja, počeo je On da uči po zbornicama u ovoj okolini /Luka 4:14/ II.15/.

OD PASHE 28 DO PASHE 29 GODINE

/POČETAK JAVNE ISUSOVE DELATNOSTI/

1. ČIŠĆENJE HRAMA

Jov. 2:13-25

Razlog da je Isus tako kratko vreme ostao, po dolasku iz Kane, u Kapernaum, bilo je svetkovanje pashe u Jerusalimu. Svi muškarci među Jevrejima bili su obavezni da učestvuju na ovoj svetkovini. To je bila prava pasha u kojoj je Isus uzeo učešća posle početka njegove službe na zemlji. Smatra se da je Isus pohodio za vreme svoje službe na zemlji tri pashe: prvo, spomenutu u Luka 6:1 drugu u Jov. 6:4 i poslednju pred njegovo razapeće, Jov. 11:55. Kako je on bio kršten šest meseci ranije, izlazi da trajanje službe iznosi 3 ½  godine, upravi prema Danilovom proročanstvu /Dan. 9:27/. Jedino Jovan govori o ovoj pashi, ali se ostali evanđelisti ipak izražavaju dosta jasno da se Isus vraćao u Judeju /Mat. 4:12; Marko 1:14/.

Jovan iznosi u svome evanđelju da je Isus na ovoj pashi izgonio trgovce i menjače novca iz hrama, dok tri druga evanđelista vezuju ovaj događaj za poslednju pashu, koju je Isus posetio pred svoju smrt. /Up. Mat. 21:12; Marko 11:15; Luka 19:45/. Pitanje, da nije možda to jedna ista pasha, raspravljali su dugo komentatori Svetog pisma. Ali mi možemo naći u Svetom Pismu da je Isus često ponavljao glavne tačke svojih govora, u raznim vremenima i mestima a pred drugim ljudima. Uporedimo samo Luka 11:37-54, govor održan u Galileji sa Mat. 23 izgovoren u Jerusalimu; zatim Mat. 5:13 beseda na gori sa Marko 9:50 i Luka 14:34-35 što je rekao na drugim mestima: isto tako ponavljanje uzor-molitva koju je dao Spasitelj /Mat. 6:9-13; Luka 11:2-4/. Kada je tako zašto ne možemo uzeti da je Isus, pred drugim slušaocima i u razmaku od 3 godine, mogao ponoviti ovo delo, koje ima važno simboličko značenje i koje je pouka od tako velikog značaja? Čišćenje hrama bio je kao neki izraz karaktera Mesijinog i vlasti njegove, koja je imala da nosi ovaj karakter. Za vreme ove sedmice pashe skupljali su se Judeji iz svih zemalja, tako da je trem hrama bio pun raznog sveta. Isus je sada imao dobru priliku da pred ovom masom iznese svoju božansku vest, da je On spasitelj sveta i da uveri svoj narod da oni pogrešno tumače Sveto pismo odnosno dolaska i službe Mesije.

1. Na pashu 28. godine stupa Mesija pred svoj narod, st. 13

St. 13. Isus nije živeo dugo u povučenosti kod svojih učenika /up. Marko 1:19, 20, 29/. Nema sumnje da su i Isusovi učenici pošli u Jerusalim na pashu, kao i svi drugi Jevreji.

2. Drugo veliko delo i otkrivenje Isusove slave, st. 14-17.

St. 14. Stranci, koji su došli na praznike kupovali su u predvorju hrama potrebne ptice i životinje za žrtve. /I.Ž. str. 52/4/ Da bi mogli platiti sve što im je bilo potrebno da obave službu, potreban im je bio i naročiti novac, koji je imao vrednost samo u hramu. Svaki Izrailjac je morao „za otkup svoje duše“ da plati pola sikala /2.Mojs. 30:12-16/. Ovo je bio kao neki crkveni porez od koga se izdržavao hram i služba u njemu. Ova suma se morala platiti u starojevrejskom novcu, koji se zvao „tirski novac“ ili „sikal svetinje“. Porez se morao platiti poslednjeg meseca pred pashu. Potreba menjača je bila otuda što su Jevreji iz inostranstva imali samo novac koji je kod njih bio u saobraćaju. Istina oni su morali da ga menjaju ali ne u predvorju hrama. Ne treba se čuditi da je predvorje bilo određeno za trgovačke poslove, kad je samo svetinja postala mesto religioznog lakomstva; samo bogosluženje beše sredstvo iskorišćavanja za one koji su se prepirali i grabili za vlast i ugled. Što se tiče duhovne strane Božje službe, ona je bila već u to vreme profanisana i materijalistička. /I.Ž. str. 53/4/. Koreći ove grube zloupotrebe Isus je nagovestio veliko delo reforme, koja ima uskoro da se pojavi da bi uništila ovo svečano licemerstvo u hramu.

St. 15-16. Isus postupa kao sin u kući svoga oca, dakle, kao sam gospodar. „Silazeći polaganim koracima i mašući bičem od konopaca koje je upravo pokupio, zapovedio je trgovcima da napuste trem hrama.“ /I.Ž. str. 52./ Ono što je rekao prodavačima golubova odnosi se i na ostale prodavače i menjače. Božanske stvari ne smeju biti predmet trgovine. Veza sa Bogom nije nikakva trgovina.

St. 17. Svakako je Isus stekao simpatiju među prisutnima, premda je trgovcima mogao izgledati fanatik. Iz Isusa je, koji je stajao bez oružja i pristalica, izlazila sila. To je prouzrokovalo jak utisak na sve, a naročito na njegove učenike. Oni su bili time pogođeni, jer im je on izgledao veoma silan u ovome trenutku, zato su se i setili Psalma 69 st. 9. Reč „poješće me“ znači da sva njegova ljubav i pažnja, koja nadvlađuje sve druge osećaje, posvećene su domu njegovog Oca.

3. Jevreji traže vidljivi znak od Isusa kao verskog reformatora, st. 18-22.

St. 18-20. Čudo u Kani i čišćenje hrama bila su ustvari dva Isusova znaka, ali Jevreji ih nisu razumeli. Oni su zahtevali da se On legitimiše kao ovlašćeni reformator. Svakako su ovo bili nadzornici hrama, koji su bili viši sveštenici; oni su zahtevali od Njega čudo, da bi ga verovali kao od Boga poslanog proroka. Ono nisu mogli u ovome momentu nasilno odstraniti Isusa, jer su se bojali naroda. Isus im je dao željeni znak, ali taj znak je bio za njih zagonetka. Reči koje je Isus kazao ovom prilikom nisu bile zaboravljene /Mat. 26:61; 27:40; Dela 6:11-14/. Prisutni su osećali da Isusove reči imaju dublji smisao. Isus je očekivao samo ono što su oni ustvari kasnije i učinili, naime da ga ubiju. Ovo je bio već početak neprijateljstva. Time što će ga oni ubiti, uništiće oni /u njemu i sa njime/ i njihov hram sa njegovim bogosluženjem. Drugim rečima Isus je rekao: uništićete samo ovaj hram, time što ćete me ubiti; a ja ću za tri dana sazidati novi hram, pravi hram. Prema istoričaru Josifu Flaviju Irod I Veliki počeo je sa zidanjem i opravljanjem hrama u 18.godini svoje vladavine, a to je upravo 18 godina pre Hrista. Za vreme Isusovo on se i dalje zidao i opravljao i tek 63.godine sedam godina pre razorenja, bio je gotov. Do Hristovog rođenja zidan je on 18 godina, a ovo su rekli Jevreji 28. godine za vreme svečanosti pashe, dakle, do toga momenta zidan je popravljen jerusalimski hram tačno 46 godina. Ovaj hram koji je postojao bio je drugi hram. On je osnovan i sazidan posle povratka Jevreja iz Vavilona. Ustvari hram je bio za 9 ½ godina popravljen i završen, ali pobočni zidovi nisu bili završeni ni u vreme Spasiteljevo. Rad na ulepšavanju zgrada produžen je sve do vremena Agripe.

St. 21-22. Evanđelista nam objašnjava da je Isus sa hramom mislio na svoje telo. Neki veruju da je Isus ovom prilikom, kada je izgovorio ove reči, pokazao na sebe prstom, što prisutni nisu razumeli. Reči „srušite“ pokazuje da će se njegova sila tek u budućnosti pojaviti. Ovo su bile svečane Isuove reči kojima je On jasno predskazao svoju smrt. Od ovoga doba je on češće spominjao da mu valja postradati. Ceo smisao ovih Isusovih reči može se ovako razumeti: vi činite od hrama Božjeg trgovačku kuću; vi prezirete i moj autoritet, jer čuda koja sam već učinio među vama nisu prouzrokovala u vama nikakvu odluku da primite volju moga Oca; ali vaša zloća se neće na tome završiti, vi ćete mi biti neprijatelji i to neprijateljstvo će ići čak do rušenja moga tela, do moje smrti.

4. Opšte dejstvo vidljivih Mesijinih dela, st. 23-25.

St. 23. Isus počinje svoj rad kao učitelj i čudotvorac. Isus nije imao plan prema kome bi imao tačno da izvrši ovo ili ono. On je učio i činio čuda kako su prilike to zahtevale. On nije narodu davao samo znake nego ga je i poučavao. To se ne može izdvojiti jedno od drugoga. Jovan nas izveštava da su stali mnogi na njegovu stranu, oni su ga priznali za Mesiju. Praznik pashe je bio svetkovan 8 dana /3.Mojs. 23:4-8/ Isus je iskoristio ovo vreme, kada se u Jerusalimu stiču mnogi poklonici, da im propoveda, da čini čudesa i leči, te da se tako pokaže kao Mesija.

St. 24-25. Evanđelista nas izveštava, da Isus nije hteo od ovih svojih pristalica da obrazuje učenike. On je znao da njihova vara, koja je do skoro zahtevala znake i na njih se samo oslanjala, nije dovoljno duboko ukorenjena vera koju je On tražio. Isus se uopšte nije njima poveravao, nego je očekivao da ga oni prime i razume. Njemu nije bilo potrebno ni svedočanstvo o ljudima ili priznanje jezikom, da bi on upoznao svedočanstvo o ljudima ili priznanje jezikom, da bi on upoznao njihovu veru. Njegov pogled prodire u unutrašnjost svakoga gde se može jedino videti stanje svakoga čoveka /up. Jov. 1:42-50; 4:29/.

2. RAZGOVOR SA NIKODIMOM

Jov. 3:1-21.

Nikodim je bio ugledna ličnost među Judejima. On je bio „čuveni učitelj u Izrailju“. Bio je član velikog jevrejskog saveta, sinedrion /Jov. 7:50/. Nikodim je pripadao farisejskoj stranci. Prema Talmudu njegovo pravo ime je Bonaj. On je bio sveštenik, i kao takav vršio je javne službe: bio je određen da se stara i kontroliše sve vode i izvore, da bi oni mogli dobro poslužiti strancima, koji su pristizali u grad za vreme velikih svečanosti. Predsednik sinedriona zvao se „Nazi“, vice-predsednik „otac doma suđenja“ a treći član koji je sedeo na desnoj strani predsednika nosio je titulu „šakam“ ili „mudri čovek.“ Nikodim je bio onaj treći član. On je živeo još za vreme opsade Jerusalima od strane Tita i pripadao je jednoj od tri najmoćnijih porodica u Jerusalimu. Kada je nastupilo strogo gonjenje Isusovih učenika i njegovo imanje beše konfiskovano a porodica bačena u siromaštvo. Ako se uzme u obzir Jov. 19:39, onda se jasno vidi Nikodimovo postepeno duhovno rastenje, tako da se može verovati da je najzad postao hrišćanin. U svome razgovoru sa Nikodimom Isus je izneo plan spasenja kao i misiju, koju je On došao da ispuni na ovoj zemlji. Ovom prilikom izneo je Isus njegovo delo potpuno jasno i u pojedinostima kao nikada ranije i kasnije.

1. Carstvo Božje i novorođenje vodom i Duhom, st. 1-10.

St. 1-2. Nikodim ne dolazi Isusu kao član sinedriona, nego privatno, smatrajući Isusa za Bogom poslanog učitelja. Iz svega se vidi da su Isusovo delo i reči doprle do njega i on ima o Isusu već izvesno povoljno mišljenje. /I.Ž. str. 58/2/ Nikodim je rekao Isusu „znamo“, što je pokazivalo njegovo izjednačenje sa već velikim učiteljem. Ali u toku razgovora uvideo je Nikodim da je on samo jednostavni učitelj, koji mora još da se uči od nebeskog Učitelja. Ono što ga je pokrenulo da dođe je pitanje Božjeg carstva, zato oni i govore o krštenju.

St. 3-5. Isus opominje Nikodima da za Božje carstvo nije dovoljno samo znanje i saznanje nego promena života. „On je Nikodimu rekao da mu nije toliko potrebno teorijsko znanje koliko duhovno preporođenje; nije potrebno da zadovolji svoju radoznalost, već je potrebno da ima novo srce.“ /I.Ž. str. 58/ „Ako se ko ne rodi od gore“ – Biti još jednom od početka rođen, dakle njegov život još jednom iznova početi. Ova slika „novoga rođenja“, kojom se Isus ovde poslužio nije bila sasvim nova slika za Nikodima. Često su se upoređivali prozeliti, zadobijeni od neznaobžaca za Jevrejsku veru, sa novorođenom decom. On je mogao lako razumeti da ove Isusove reči nemaju doslovni smisao. Sem toga, Nikodim zna, kao i mi svi, da je za ponovni život dockan i zato se nije zadovoljio Isusovim odgovorom. On traži od nebeskog Učitelja rešenje ove tajne, zato je on k Njemu i došao. On želi da dozna kako može nanovo da se rodi, značjući da je dockan da još jednom proživi svoj vek. Sad mu Isus daje odgovor na ovo najvažnije pitanje: „Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božje.“ To nije ništa drugo nego propovedanje Jovana Krstitelja. Ovim rečima je priznao Isus delo Jovana Krstitelja. Pošto je ovde Duh bitno, prelazi Isus na Njega i govori o Njemu, ali pri tome On ne smatra krštenje vodom za nešto nepotrebno.

St. 6-9. Ovo „ponovo“ /novo/ rođenje čoveka mora biti učinjeno u njegovom, čovečjem duhu, Duhom Svetim. Jovanovo krštenje je priprema za ovo novo rođenje, ali je potrebno još više, potrebno je nadprirodno dejstvovanje Svetog Duha, koji rađa dušu za božanski život. Još su stari proroci objavljivali da će doći vreme kada će Sveti Duh promeniti ljudska srca. /Ps. 51:11-12; Jez. 11:19; 36:26/. Ne bi imalo nikakvog smisla otpočeti ovaj život još jednom, jer bi on bio samo telesni život. Za stanovnike budućeg Božjeg carstva potrebno je da Božji Duh nanovo rodi duh čovečiji, /njegovu unutrašnjost/. Ali to nije voljni, i prirodni tok stvari, nego kao kod vetra: besplatan dar /Božji duh/; osetan i za ostale primetiv; on počinje polako i sve se više razvija. „Kako to može biti?!“ Umesto da se sa ovim zadovolji i za tim darom Božjim da teži, Nikodim se sad interesuje za mogućnosti i način ovog dejstvovanja.

St. 10. Nikodim ne shvata ono što bi mogao razumeti svaki čovek a ono što mu nije potrebno shvatiti i znati želi on doznati. Kao „čuveni učitelj Izrailjev“ morao je on inače znati, da će Bog novo srce, novi duh, kao i znanje i shvatanje dati onome, koji pokaže pravu veru i promenu misli i života. Isus prelazi sad na to da mu kaže ono što bi on već trebalo da zna. On mu sada iznosi ceo plan spasenja, kako se on nalazi u zakonu i prorocima.

2. Svet i vera u sina čovečjeg kao Božjeg sina i Spasitelja, st. 11-21.

St. 11-13. Jovan i Isus svedoče njima /Jevrejima/ o zemaljskim stvarima. Oni im govore: o veri, novorođenju, promeni misli i životu itd. Kad ove tako razumljive stvari ne shvataju, kako bi shvatili nebeske stvari?! Jovan je dobio upustvo za svoj rad direktno od Boga, a Isus je sin čovečiji, koji je bio na nebu, nebeski svedok božanskih stvari. Jevreji nisu mogli razumeti Isusovo delo na zemlji, kako bi oni mogli razumeti Isusovo delo na zemlji, kako bi oni mogli razumeti Isusovo delo na nebu? Niko od ljudi osim Njega, ne zna i ne može kazati nebeske stvari.

St. 14-16. Isus sada otkriva Nikodimu razlog njegovog dolaska na zemlju. I da bi mogao Nikodimu lakše objasniti potrebu njegovog dolaska On ga podseća na događaje sa zmijom od medi /4.Mojs. 21:4-9/. Kao što su Izrailjci, gledajući na ovu zmiju od medi ozdravljali, tako će isto grešnici koji gledaju verom na Isusa Hrista, koji će se podignuti na krst /Jov. 8:28; 12:32/ ozdravljati od njihovog smrtnog ujeda greha, dok najzad ne budu i privučeni od Njega /Jov. 12:32/. I sada dolazimo do vrhunca ovog razgovora u kome je Nikodim dobio nebeska otkrivenja. Celo evanđelje se može izraziti u jednoj rečenici: „Jer je Bog tako zavoleo svet, da je i Sina svog jedinorodnoga dao, da nijedan koji veruje u njega, ne pogine, nego da ima život večni.“ Sin čovečji je najveći dar, koji je Bog svima nama dao. Sad je bilo Nikodimu sve jasno. „Ovaj tajni razgovor osvetleo je njemu krst Golgote, i on je prepoznao u Isusu Otkupitelja sveta.“ /I.Ž. str. 62/ Slika zmije na drvetu objasnila mu je Spasiteljev zadatak na zemlji. Zmija je bila samo simbol Isusa Hrista i njegove smrti na krstu za grešno čovečanstvo, a sve je to bilo izraz Božje ljubavi, koja se naročito pokazala u davanju svoga jedinorodnoga sina na žrtvu. Nikodim je primio sve ovo duboko u svome srcu i on je kasnije bio skupoceni izvor Jovanu za njegovo evanđelje. I kad je Isus bio podignut na krst, setio se Nikodim njegovih reči, pa kad je nastupilo gonjenje Hristovih učenika posle njegovog uznesenja, pristupio je Nikodim neustrašivo pristalicama Isusa Hrista. /I.Ž. str. 62/3/

St. 17-21. Bog nije poslao svoga Sina, ovog puta, da sudi, nego da svaki pojedini čovek, lično, doznavši o Isusu i njegovom delu spasenja donese odluku. Božja namera je spasenje čoveka. Ko ne veruje u Njega, sam se isključuje, odluka je već pala, a sud, kada dođe, imaće samo da ponovi ovu odluku pojedinaca. Onaj, pak, koji veruje u Isusa Hrista kao spasitelja i Sina Božjeg, i ne dolazi pred sud. /Jov. 5:24/ Isus je svetlost koja je došla na svet. /up. Jov. 1:1-11/. Kao što postoji u prirodi dve velike suprotne pojave, svetlost i tama, isto tako će se jedini priključiti svetlosti a drugi tami. To će se moći videti samo po njihovom životu na zemlji. „Istinu činiti“ znači imati prave i istinite misli i način života, zato su i „dela njegova… u Bogu učinjena“, ona se čine u njegovoj /Božjoj/ svetlosti. Ukazivanjem na dela svetlosti obratio se Isus Nikodimu i pozvao ga da i on čini ovakva dela, da bi tako prišao svetlosti i postao njen pirstalica i tako ušao u Božje carstvo, čije uslove je on i došao da sazna od velikog Učitelja.

3. JOVAN GOVORI O ISUSU

Jov. 3:22-36; /Jov. 4:1-3/

Isus se bavio nekoliko meseci u okolini Jerusalima. On je ovde više pratio i odobravao pripremno delo Jovana Krstitelja, nego što je nagoveštavao svoje sopstveno delo. Kaže se samo, da se zadržavao sa svojim učenicima, ali nekih bližih detalja o Isusovom putovanju po Judeji nemamo. Razlog je ovome što Isus još nije izabrao svoju dvanaestoricu učenika koji bi ga pratili i pomogli mu u njegovom velikom zadatku. Zahvaljujući ovome putovanju, Isus je mogao bar jednom da vidi svoje rodno mesto Vitlejem kao i Hevron, stari grad Avramov i Davidov; možda je dopro i do krajnje južne granice, do Virsaveje /Beer-Šeba/, i to sve iz razloga želje da propoveda, kao što je radio i u Galileji, ali mu neprijatelji nisu dali zato dovoljno vremena.

1. Isus se nalazi po mestu i radu na Jovanovom terenu, st. 22-24.

St. 22-24. U Jerusalimu istina nisu Isusu smetali, ali ga nisu ni primili. Možda je Isus hteo i dalje po judejskoj zemlji da propoveda o Božjem carstvu, a za ovo je bio teren Jovana Krstitelja najpogodniji. Jovan Krstitelj je bio u svome trenutku u svojoj punoj snazi delatnosti. Ipak Jovan i Isus nisu bili u blizini. Jovan je krštavao u Enonu, blizu Salima. Jedno staro predanje po Jevseviju episkopu u Cezareji u Palestini iz IV veka, označuje jedno mesto 8 km južno od Skitopolja /današnji Beisan/. U ovoj okolini su se nalazili mnogi rezervoari od prirode načinjeni, naročito Ed-Deir koji je vizantijska crkva bez sumnje označila kao mesto Jovanovih krštenja. Reč „enon“ znači  „izvori“ na aremjskom jeziku koji je Isus govorio. „Tel-Sarem“, otprilike 4 km na severu od ovih izvora sa svojom okolinom nazivalo se „Salim“. Iz nice u svoje evanđelje. Isus prihvata sada Jovanov rad, ali za razliku od Jovana On prikuplja oko sebe učenike.

2. Spor oko Jovanovog i Isusovog čišćenja za Božje carstvo, st. 25-26.

St. 25-26. Ovaj spor je bio oko „čišćenja“, dakle oko krštenja. On se sastojao u tome, da se utvrdi, koje je od ova dva krštenja, Jovanovo ili Isusovo, važnije. Otuda su se i pojavile zablude kod Jovanovih pristalica, te su oni zbog toga tražili objašnjenje od svog učitelja. Oni su smatrali Isusovo postupanje kao nezahvalnost. Ali Jovan im iznosi njegov pravi odnos prema Isusu. /st. 27-31/. Ovom prilikom je Jovan Krstitelj još jednom svedočio o Isusu.

3. On je Mesija, a ja sam samo pred njim poslan, st. 27-28.

St. 27-28. Jovan poziva svoje učenike za svedoke, da je on ovaj vidljivi odnos njima naznačio još od samoga početka. Svaki ko veruje zna, da uspeh u ovim stvarima dolazi samo od gore. Sve što se događa je samo Božja volja. Jovan nije pokazao nimalo zavisti.

4. Po tome što se oko Isusa prikupljalo, prepoznaje se da je on Mesija, st. 29-30.

St. 29-30. Mesija je „mladoženja“ Božjeg naroda; Jovan je samo prijatelj mladoženje. Njegova se služba ograničava samo na pripremanje božanske veridbe. Kao mladoženjin prijatelj, raduje se Jovan njihovom sjedinjenju. „Mlada“ je često slika u Svetom pismu, koja se odnosi isključivo na crkvu. Ona je verena sa Bogom. Ali to još nije potpuno sjedinjenje. Ipak ono daje još jednom svedočanstvo o Njemu: „On treba da raste, a ja da se umanjujem.“

5. On je onaj, koji odozgo dolazi i nad svima je, st. 31-32.

St. 31-32. Jovan potvđuje ovde jednu logičnu činjenicu i time utvrđuje jasno odnos između njega i Spasitelja: „Koji od gore dolazi, nad svima je: koji je sa zemlje, zemaljski je.“ Onaj, koji je odozgo, Božji sin, on je nad svim ljudima, nad svim slavnim Božjim slugama, bilo to proroci ili apostoli. Jovan opravdava ovu istinu upoređujući Onoga, koji je došaoodozgo sa onim, koji je sa zemlje, koji pripada ljudskom palom rodu. Ovaj je i ostaje od zemlje, on nosi uvek samo zemaljski karakter. On je pun slabosti i kad on govori, govori kao onaj sa zemlje. On može govoriti samo o zemaljskim stvarima. On govori samo o onom što je video i čuo. Ali onaj koji dolazi sa neba, zna i govori nebeske stvari. Jovan se, dalje, žali, da niko ne prima Mesijino svedočanstvo. Ovo se odnosi i na njegove učenike.

6. Oni primaju Isusovo svedočanstvo, potvrđuju Božju istinitost, st. 33-34.

St. 33-34. Oni koji primaju Isusa verom dokaz su Božje vernosti i milosti. Božja obećanja su se ispunila na njima i time se posvedočila Božja istinitost. St. 34. se odnosi na Jovana a s time i na sve druge proroke. Oni su govorili Božje reči, koje su im predate Duhom Božjim, koji nije vezan na meru. Ali Isus je stvarno ispunjenje Božje reči, ko Njega primi taj potvrđuje istinitost Božju. St. 35-36 označuju suprotnost između Jovana i Isusa: on je sin Božji.

7. Ko veruje Sina ima život večni, st. 35-36.

St. 35-36. Jovan iznosi svojim učenicima da je Isus prema Bogu, u odnosu kao sin prema ocu, kome je Otac u svojoj ljubavi prema Njemu sve predao. A što to znači objašnjava nam st. 36: „Ko veruje u Sina, ima život večni, a ko se protivi Sinu, neće videti života, nego gnev Božji ostaje na njemu.“ Ovaj gnev Božji /up. Rim. 1:18/ je ono što je bilo središte Jovanovih propovedi. Jovan je objasnio narodu da istiniti rod promene misli spasava od Božjeg gneva, koji je već spreman da nastupi. Prema tome, vera u božjeg sina nije ništa drugo nego potpuno preinačenje čoveka.

Jov. 4:1-3. Dva su razloga bila da je Isus napustio Jovanov teren: 1/ Fariseji nisu trebali da misle da se radi o dva suprotna pravca. 2/ Isus nije ni imao nameru da se duže zadržava na ovome mestu. Prema Jov. 4:2 sam Isus nije krštavao, da ne bi pobudio mišljenje da je to krštenje Duhom. Kad su njegovi učenici krštavali, to je moglo biti samo po nejgovom znanju i volji, čime je ovo krštenje i opravdano.

4. ISUS MEĐU SAMARIĆANIMA

Jov. 4:1-42.

a/ Isusov razgovor sa Samarijankom, /Jov. 4:1-26/.

Kad je Jovan Krstitelj bio uhvaćen, Isus vođen Duhom Svetim napustio je Judeju i krenuo u Galileju, gde je hteo propovedati o „Božjem carstvu“. Vraćajući se u Galileju Isus je odlučio da pređe preko Samarije. Samarija se graničila sa juga Judejom a sa severa Galilejom. Ime Samarija dobila je ova zemlja po glavnom gradu Samarija smeštenoj na brežuljku „Kameron“. Izrailjski car Omri sagradi grad u 9. veku pre Hrista na ovome brežuljku, koji se još zvao i „Hamor“, po imenu jednog od Hamovih sinova /1.Mojs. 10:16/. Jedan veliki deo stanovništva beše preseljen iz Asirije posle propasti Izrailjskog carstva /722 pre Hrista/, a po naredbi cara Salmanasara preseljeni su i kolonizovani u Samariji narod iz Vavilonije, i iz Hute, Arve, Hemota i Sefarvima. /2.Car. 17:24-31/. Njihova religija je bila mešavina neznaboštva i judejstva. Posle judejskog povratka iz ropstva prezirali su Judejci Samarićane. Manasija, brat velikog sveštenika Jadua iskoristio je ovu mržnju te je sagradio po dozvoli Aleksandra Velikog hram, koji je imao da bude suparnik jerusalimskom hramu. Ovaj hram je uništio hazmonejac Jovan Hirkan 129 g. pre Hrista. Razvaline hrama su još i dalje ostale i brdo na kome je bila svetinja Samarićana ostalo je za pobeđene uvek mesto poštovanja. Samarićani su ga nazivali čak svetim i blagoslovenim, i kao što su Judeji gledali prema Sionu u času molitve, tako su Samarićani okretali svoje lice prema Garizimu. U vreme kad se sve ovo događalo, Samarija i Judeja behu od Arhelajevog progonstva pod upravom i sudskom vlašću rimskog prokuratora. Judeji i Samarićani su bili u tako velikom neprijateljstvu, da su izbegavali svaku vezu. Svaku uslugu i kurtoaziju odbijali su Judeji, prema savetu svojih rabinera. Ni vode im nisu dali da piju. Od nekog Samarićanina nešto moliti ili uslugu primiti bila je nacionalna sramota. I sami Isusovi učenici su ovako razumeli odnošaje prema Samarićanima. Samarićani su kasnije dodali Mesiji, koga su očekivali, titulu „taheb“ /popravitelj/, koji je snabdeven sa darom proroštva u svakom pravcu. On će sve u Mojsijevom zakonu sakriveno otkriti. I neobrezani neznabošci će k Njemu dolaziti i u Njega, Mojsija i njegov zakon verovati. On nije samo veliki proročki učitelj, koji sve otkriva, nego i slavni car nad Izrailjem i mnogim narodima. On će nestali šator od sastanka opet povratiti, i bogosluženje u njegovoj prvobitnoj čistoti ponovo uspostaviti.

1. Isus putuje preko Samarije za Galileju, st. 1-6.

St. 1-6. Ako se nije htelo obilaziti i ići preko Pereje, što su Galilejci činili kad su putovali u Judeju i Jerusalim, onda je ovo bio jedini put od Jerusalima. Pored Jakovljeva studenca išla su dva puta u pravcu Galileje: između Garizima i Evala ili istočno pored brda Garizima. Sihar, stari Sihem /danas Askar/ je znatno mesto u istoriji izrailjskog naroda /1.Mojs.12:6; 33:18; 48:22; Isus Nav. 24:32/. Ime Sirah može da znači prema jevrejskoj etimologiji reči „grad pijanica“ ili „lažljivaca“ /Is. 28:1/. Mislilo se da su Judeji ovako izmenili ime ovome gradu iz mržnje prema Samarićanima, ali je mnogo logičnije i razumljivije da je ime Sirah pogrešno izgovorena reč Sihem od strane Grka. Ovo je bio veštački studenac, koji je dobio vodu od nekih unutrašnjih izvora, dakle izvor sa „živom vodom“. Bilo je već podne a Isus je bio umoran od puta.

2. Samarićanka i darivalac žive vode, st. 7-10.

St. 7-10. U ovoj oblasti ima dosta dobrih izvora, ali Samarićani, budući da su sebe smatrali za izrailjsko potomstvo, gajili su tradiciju ovoga mesta. Isusova molba je potpuno razumljiva. Isus je ožedneo. Žena je primetila da je on judejin i zato se  čudila, da jedan Judejin ište vode da pije od nje, Samarićanke. Otuda se razgovor i okrenuo na veru. Isus je priznao da je ova njegova molba čudna, ali ne zbog toga što je On Jevrejin, nego što je odnos Njega prema njoj drukčiji nego što je ona mislila. On je „naročiti“ darivalac, a sem toga dar koji on može njoj dati je mnogo skupoceniji nego što ona misli. „Kad bi ti znala: dar Božji /Duh Sveti/ i ko je taj koji ti govori /Mesija/… ti bi iskala u njega, i dao bi ti vodu živu.“ /up. Jov. 7:38-39/.

3. Sveti Duh postaje izvor koji uvire u večni život, st. 11-14.

St. 11-14. I sam ovaj izvor je dobri dar Božji, upravo zato nije Samarićanka ni razumela dublji smisao Isusovih reči. On ne može da razume da će joj on vode dati, kad on nema ni čime da je zahvati. Ako bi joj on dao bolju vodu od ove, on bi onda morao biti veći od Jakova, nešto kao Mojsije, koji je učinio da voda teče iz stene. Isus je sad vodi korak dalje: voda na koju ona misli utoljava žeđ samo privremeno, ali voda koju će joj On dati ubuduće, ako samo ište od Njega, utoliće zeđ za večnost. On je vodi još dalje: ako ona dobije ovu vodu, ona će postati izvor koji uvire u večni život.

4. Isus vodi Samarićanku do priznanja Njega kao Mesiju, st. 15-20.

St. 15-20. Pošto je Samarićanka već zainteresovana, sada Isus udara drugim putem. On je navodi na upoznanje i priznanje svoje ličnosti da bi mogla tako razumeti njegov dar. Možda je ona do sada nemarno izbegavala dublji razgovor i zbog toga je davala samo površne odgovore. Sada joj se Isus javlja kao onaj koji sve zna i vidi i to u dvostrukom smislu, jer joj reče: „Dobro si kazala: nemaš muža“, čime joj je Isus pokazao da je njeno priznanje istinitije nego što ga i ona sama uzima. Otkrivenjem ovakvog njenog lakomislenog života bila je ona pogođena /up. st. 29/. „Ženu je obuzeo veliki strah. Jedna tajanstvena ruka okrenula je stranicu njenog života, otkrivši ono što je ona mislila da će moći sačuvati sakriveno. Ko je taj što može tako da čita tajne njenog života? Ona je sada mislila na večnost, na budući sud, koji će otkriti sve što je sakriveno.“ /I.Ž. str. 65/1/ Ona vidi u Isusu proroka, ali nije htela da se pouči novome, boljem životu, nego je i ovoga puta izbegavala prelazeći na jedno sporno pitanje. /I.Ž. str. 65/2/ Ona je videla da Isus nije neki tesnogrudi Judejin, a sem toga on zna sve kao neki prorok. To joj je trebalo da reši pitanje, koga ima pred sobom.

5. Isus otkriva Samarićanki pravi odnos prema Bogu i Mesiji, st. 21-26.

St. 21-26. Isus prelazi i na ovo pitanje, koje mu sada postavlja Samarićanka, i on joj objašnjava da nije glavno razlika u mestu, nego položaj prema Bogu. St. 21 se uskoro ispunio /up. st. 42; Dela 8:14/. Ali ako ona pita koja je prava religija, onda ima samo jednog odgovora. To je religija Izrailja, Božjeg naroda. Ali nije mesto bogosluženja ono čime se prava religija razlikuje, nego pravo poznanje Boga. Prednost Judeja sastoji se u tome što će Spasitelj sveta od njih izići. Onda će nastupiti i novo doba. Znaci su već tu, kad će se moliti Bogu duhom i istinom. Pod duhom razume se ovde ono što nije čulno. Samo ovakve molitve su prave molitve. Otac ne može drukčiju molitvu ni zahtevati, jer je On sam Duh. Samarićanka se nije mogla protiviti ovim rečima, zato je i ukazala na budućnost, kada će sve to biti jasno, jer će sam Mesija doći i to sve objasniti. Na osnovu 1. Mojs. 49:10; 4.Mojs. 24:17; 5.Mojs. 18:15-19 očekivali su Samarićani velikog proroka, kao Mojsije, a to će biti u poslednje vreme. Oni su odbacili proroke, ali su očekivali Mesiju prema Mojsijevim knjigama. Pošto se sada pokazala ova žena, kao jedna koja isto očekuje Mesiju i time spasenje njene duše. Isus joj se otkriva. /I.Ž. str. 66/4/. Ona je sada bila mnogo više naklonjena da primi Isusa za Mesiju /st.29/, zato joj se On sada i otkriva, da ne bi imala više nikakve sumnje u Njega kao Mesiju.

b/ Isus i Samarićani, /Jov. 4:27-42/.

1. Odlazak Samarićanke, koja je uverena da je Isus Mesija, st. 27-30.

St. 27-30. Samarićanka nije mogla više svoje ubeđenje izneti Isusu jer su se učenici pojavili. To što je krčag zaboravila pokazuje njeno ubeđenje i žurbu da objavi Mesiju u svojoj kući i celom selu. Njeno ubeđenje i objavljivanje izraženo je u st. 29. Svo ovo je izgledalo učenicima veoma čudno, naročito kad uzmemo u obzir jevrejski običaj, koji je smatrao ženu za nešto niže. Nije bio običaj ženu pozdraviti. Nije se sa njome javno razgovaralo na ulici, čak ni sa svojom ženom. Neki rabineri, koji su išli u krajnost u ovom strogom običaju, govorili su: „Bacite pre reči vere u vatru nego da ih saopštite ženi.“ Što se tiče Samarićana obično su govorili: „Komad hleba Samarićanina je komad svinjskog mesa.“ I jedno od 6 rabinerskih zabrana je i zabrana javno govoriti sa ženom. Otuda je držanje Isusa prema ženi, i to još Samarijanki bilo za jedne novo otkrivenje a za druge sramota njihovog Učitelja. Pošto Isus nije ništa kazao oni su ga ponudili da jede.

2. Isus ukazuje svojim učenicima na zrelu žetvu, st. 31-38.

St. 31-38. Isus je zaboravio na glad i žeđ pri ispunjenju svoga zadatka. Učenici su i dalje govorili o svakidašnjim stvarima, a Isus je morao da ih zainteresuje za uzvišenije stvari. Kao što za telesnog čoveka ima hrane, tako ima i za unutrašnjeg, Božjeg čoveka, i ova hrana unutrašnjeg čoveka može da potisne za momenat ishranu telesnog čoveka. Oni to nisu znali zato im je On to rekao. Njegov je posao onaj koji mu je sam Bog poverio. Taj posao je ispunjenje i završenje Božjeg dela. Ovo se najbolje vidi u slučaju sa Samarićankom. Isus privodi kraju delo među Samarićanima, koje je sam Bog otpočeo ranije. Bog je posejao seme a Isus čini da ono sazre. Za samog Isusa je ovaj rad veliko zadovoljstvo. Isus uzima sliku iz prirode koja je oko njih, da bi svojim učenicima pokazao ozbiljnost i potrebitost ovoga rada. Blizina žetve se jasno vidi po stanju useva, stepenu zrelosti. Pošto Isus kaže da ima još 4 meseca do žetve, koja je bila u aprilu, onda nam je jasno da su se ovi događaji desili u decembru 28. godine. Greška je kad neki vide u izrazu: „Još 4 meseca pa će doći žetva“ samo narodnu izreku označujući time vreme koje ima da prođe između sejanja i žetve, jer ovakve izreke nema nigde, uostalom i samo vreme je veoma kratko da bi se ovo vreme realno uzelo. Ova slika koju Isus upotrebljava dobija tek onda svoj pravi smisao ako pretpostavimo da su učenici, gledajući zrelu žetvu na polju, spazili ljude koji su iz obližnjeg mesta prema njima dolazili. Iz st. 35/II izlazi jasno ovo. Učenici su videli zrelu žetvu sveta. Ono što im nije momentalno jasno oni će to odmah još doznati. I sad im On iznosi kako je sam rad u isto vreme i nagrada. Sav rad služi žetvi, kojoj se oboje raduju, i sejač i žetelac. Kao što je žito plata za rad, tako je i plod večnog života plata za one koji rade Božje delo. U ovome radu ima mnogo šta zajedničkog: Bez setve ne bi žeteoci imali šta da žanju, ali sejač se nesebično raduje žetvi, uspehu. Isus pravi znatnu razliku između onih koji seju i onih koji žanju. To se vidi na Njemu samome. On je žnjeo, gde nije sejao! I On se sada obraća svojim učenicima. On ih ohrabruje za ovo delo, koje ne trpi nkakvo odlaganje, da oni ne bi kazali: O, žetva još nije zrela. Oni će svuda naići na već pripremno zemljište i to treba da ih ohrabri da bi se prihvatili rada. Kad znaju da samo žanju, ono što su drugi posejali, pomoći će im da budu ponizni.

3. Samarićani primaju Spasitelja sveta i veruju u Njega, st. 39-42.

St. 39-42. Najzad nam evanđelista Jovan pokazuje dejstvo sejanja u ovom malom mestu, dok je Isus još svojim učenicima govorio o radu. Sad im je sve ovo bilo potpuno jasno. Ova žena koja je prvi put propovedala evanđelje imala je već velikog uspeha o čemu govori pridolaženje Samarićana sa svih strana. Svome uspehu nema ona da zahvali ni svojoj inteligenciji, ni znanju, nego ozbiljnošću svoga svedočenja. Ovo svedočanstvo o Isusu je i njegovo primanje i priznanje; to se jasno vidi iz njenih reči: „Kaza mi sve što sam učinila.“ Samarićani su lepo umolili Isusa da ostane kod njih u gradu, gde je On i ostao 2 dana. Isus im je bio ispunjenje njihove mesijanske nade. Dakle, On je bio spasitelj ne samo za Jevreje nego za ceo svet. „Isus je počeo da obara zid koji je rastavljao Jevreje od neznabožaca. Počeo je da propoveda spasenje svim ljudima. Iako je pripadao jevrejskom narodu, Isus se slobodno družio sa Samarijanima, ne vodeći računa o običajima fariseja.“ /I.Ž. str. 68./ „Sad znamo“, rekoše Samarićani ženi. Vera koja nam uliva poverenje i nadu je prava vera. Iako je Isus imao uspeha, nije ovde ostao duže od 2 dana. On je samo hteo da dobije među Samarićanima pristalice, jer bi njegovi učenici kasnije teže radili među neprijateljski raspoloženim Samarićanima. S druge strane duže bavljenje među Samarićanima bilo bi opasno za njegov dalji rad među Jevrejima.

5. ISUS PONOVO U GALILEJI

Jov. 4:43-54.

Između ovog događaja koji je Jovan opisao i događaja u Mat. 8:5-13 i Luka 7:1-10 postoje mnoge razlike, da se ti događaji ne mogu uzeti kao isti. Ovde je reč o Jevrejinu, a sem toga i mnoge pojedinosti su potpuno različite. Samo u ovome izveštaju koji nam daje Jovan stoji /st. 53/II/ da je cela porodica postala verna. Veruje se da je ovde reč o Jovanu Huzi, koji je bio Irodov činovnik i njihovom bolesnom sinu /Luka 8:3/ ili možda o Manainu /Dela 13:1/, koji je odnegovan sa tetrarhom Irodom. On je kasnije u vremenu između 43-50 bio učitelj u antiohiskoj zajednici. Prema najstarijem predanju već u vreme Isusovo bilo je vernih među činovnicima tetrarha u Galileji.

1. Isus dolazi u Galileju, st. 43-45.

St. 43-45. Isus nastavlja put za Galileju, ali ne ide u Nazaret /st. 24/ nego verovatno u Kapernaum, gde je otpočeo sad da radi. St. 44 možemo samo tako objasniti, ako uzmemo da je Isus zato došao u Kapernaum u Galileji, jer u svojoj „postojbini“ /očevo mesto stanovanja/ prorok nema ugleda i uticaja. On mora da čeka ovako, dok im glas o njemu stigne. Prema jednom dugom mišljenju njegova „postojbina“ /zemlja/ je Judeja. To je bila prava postojbina Mesije. Pristalice ovoga mišljenja tvrde da je u Jovanovom evanđelju ovo jedino mesto koje kaže da je Isus rođen u Judeji a ne u Galileji. Kad je Isus prispeo u Galileju bio je lepo primljen od svojih zemljaka, jer su bili sami očevici njegovih čuda u Jerusalimu /2:23; 3:2/ koja su svakako očekivali od Njega i ovde u njihovoj otadžbini. Možda ga i fariseji zbog toga traže /3:1/ jer se Isus nije u Kapernaumu, novome mestu stanovanja njegove porodice, zadržavao nego je odmah krenuo na put za Kanu. Verovatno su učenici po povratku u Galileju pošli svojim kućama, svome radu i pozivu, iz koga ih je Isus uskoro ponovo zvao.

2. Širenje vesti o Isusovom povratku i molba carskog činovnika, st. 46-47.

St. 46-47. Vest o Isusovom dolasku se brzo proširila. Ta vest je došla i do ovog carskog činovnika. Kako i šta je on čuo o Isusu nemamo izveštaja. U svakom slučaju sve što se o Isusu govorilo veoma je uticalo na njega, tako da je imao nade u Isusovu pomoć. On je pošao da potraži Isusa i našao ga je u Kani. Iz st. 49 vidimo da je njegova molba velika i hitna. /I.Ž. str. 70/I/ Reč „siđi“ označava da Isus nije učinio u njegovoj, očevoj, prisutnosti još nijedno čudo, zato je on i verovao da je potrebno da Isus siđe u Kapernaum. Jedan od razloga da je Isus učinio ovo čudo jeste, da bi pokazao netačnost ovog mišljenja. Isus nije silazio do Kapernauma nego je učinio da dete ozdravi na ovoj velikoj daljini. Sem toga Isus je znao da svi Galilejci očekuju velika čudesa i znake od njihovog zemljaka.

3. Isus pomaže onome koji ga veruje i ima poverenje u Njega, st. 48-50.

St. 48-50. Isus stavlja prvo i samog oca u onu grupu ljudi, Galilejaca, koji traže samo čudesa i znake. On je time pogodio i sve one koji su sa njime došli k Isusu, naravno iz sasvim drugih razloga nego otac bolesnog deteta. Oni su videli zgodnu priliku da nešto saznaju i vide od Isusa. /up. st. 45/ Pošto je otac verovao da će sina spasiti samo ako Isus dođe u Kapernaum i podigne ga iz postelje, vidi se da je imao jaku veru u Isusa. Čovek je u svojoj jakoj veri poverovao Isusovim rečima i ta vera je bila odmah nagrađena, dete je u tom trenutku ozdravilo. Za ovu veru, bi bilo dosta da je Isus rekao, da će poći sa njime ili da će njegov sin živeti, ali Isus je učinio još više, on mu je rekao: „Sin je tvoj zdrav.“ Smrtna opasnost je prošla. Sad se vidi pretvaranje vere u delo: „I poverova čovek reči koju mu reče Isus i pođe.“

4. Ispunjenje i učvršćenje vere carskog činovnika, st. 51-53.

St. 51-53. Njegova vera je ojačana i potvrđena vestima svojih slugu, a zatim i onim što je svojim očima video. Njegova vera je bila potpuna kad je doznao da je njegov sin ozdravio upravo u onome trenutku, kad je Isus izgovorio reči: „Idi, sin je tvoj zdrav.“ Rezultat ove vere bio je poverovanje cele kuće u Isusa.

5. I ovo je bilo čudo, koje je Isus učinio, i koje je imalo svoje naročito značenje, st. 54.

St. 54. I u ovome događaju vidimo otkrivenje Isusove slave, i jaka vera učinila je jako dejstvo.

6. ISUSOVA PROPOVED U NAZARETU

Luka 4:16-30 /Mat. 13:54-58; Marko 6:1-6/

Isusova propoved i njegovo odbacivanje u mestu gde je odrastao iznose Matej i Marko da se dogodilo mnogo kasnije /Mat. 13:54-58; Marko 6:1-6;/. Sem toga samo Luka daje iscrpniji izveštaj o Isusovoj propovedi u Nazaretu. Neki misle da bi ovde trebalo razlikovati dva događaja u dva različita doba. Sam Luka govori o čudesima koje je Isus činio u Kapernaumu /Luka 4:23/, što bi nam moglo poslužiti kao dokaz da je njegovo dolaženje i neprimanje u Nazaretu kasnijeg datuma.

1. Isus objavljuje svome mestu Mesiju, koga je Isaija prorekao, Luka 4:16-20.

St. 16-20. Isus odlazi u subotu u sinagogu, gde je hteo izneti i objasniti jedan tekst iz proroka Isaije. Sinagoge su se zidale na brežuljcima svuda gde su se nalazili bar dvanaest osoba, koje su se udruživale da sazidaju svoju sinagogu. Sinagoge su bila mesta redovnih i vanrednih bogosluženja. U njima se čitao „Zakon“, tj. Stari zavet podeljen na odgovarajuće delove. Sem toga tamo se molilo i objašnjavala Pisma. Zakon se tako delio da su se pet Mojsijevih knjiga i jedan određeni deo proroka čitali svake godine. Zatim dolazi objašnjenje Pisama od strane starešine sinagoge ili neke osobe, koja je toga radi bila službeno pozvana. Pošto u Nazaretu nije bilo službenog čitaoca, mogao je svako ustati i čitati jedan tekst iz ponuđene mu knjige nekog proroka na jevrejskom jeziku, zatim ovaj stih prevesti na aramejski /moglo se i preko tumača pročitati jedan deo teksta/. Zatim je onaj koji je imao da objasni tekst seo i održao svoje tumačenje i objašnjenje u obliku govora. On je mogao da uzme najviše tri stiha, koje je imao odmah da prevede. Pre svega ovog, prema redu, morao se da pročita jedan tekst iz knjige zakona /Mojsijevih pet knjiga/. Isus je isto tako dobio jedan tekst iz Isaije. Sluga je bio značajna ličnost u sinagogi. On se nazivao čazan. On je bio neka vrsta sluge i crkvenjaka u isto vreme. Njemu je bila poverena čisto materijalna strana službe. Kad se osnovala dečja škola u Palestini, čazan je imao dužnost da upravlja ovom školom. On je vršio i funkciju ekzekutora kad je mesni savet osudio nekog na batinanje. Čazan je i objavljivao sa krova subotu, Novu godinu, nov mesec, dane posta /Taanith, III, 8/.

Isus priznaje, u Isaiji 61:1-2, reči Božjeg sluge kao proročanstvo koje se odnosi na Njega. Svih sedam znakova odnose se na Isusov rad i na njegova dela. Važno je, da je Isus odmah od početka sasvim drukčije smatrao Mesiju nego što su ga Judeji sebi pretstavljali. Duh je njegovo oružje a reč njegovo sredstvo. Milost je pak sažaljenje Božje, koje podseća na prijatnu /oprosnu/ godinu Gospodnju u Starom zavetu. Po svršetku čitanja i prevoda, zatvorio je Isus knjigu, dao sluzi i seo. Napetost sa kojom su svi slušali Isusa bila je razumljiva. Oni su očekivali više nego lepe reči.

2. Na suprot njihovom zahtevu znakova i čudesa, zahteva Isus od njih verovanje, st. 21-27.

St. 21-22. Isus im jasno objavljuje nastupanje novog doba. Sve što je Isaija pisao za Mesiju ispunjava se sada pred njihovim očima. On nije više prorok nego ispunilac svega. Svkakao je Isus mnogo više govorio nego što je Luka napisao. On je uzeo samo glavne momente iz Isusovog govora. Prvo dejstvo njegovog govora bilo je prijatno iznenađenje. Matej kaže da su se čak „divili.“ Svi su se čudili prijatnim rečima govornika. Josif je bio drvodelja, a i sam Isus se bavio ovim zanatom među Nazarećanima oseća se zavist prema jednom neznatnom i neuglednom sugrađaninu, koji je na neshvatljiv način došao do neobične mudrosti i moći. Nazarećani su zaboravili da je Gospod više puta ljude neznatnog porekla podigao do najvišeg položaja i časti, kao na primer Davida, od ovaca pozvao na carski presto, od Amosa pastira načinio proroka itd. Čudeći se otkud tolika mudrost kad znaju da se nije učio u školi ni na strani, i nehotice priznaju, da njegova mudrost može biti samo od Boga. Samo to nisko poreklo smetalo ih je ovog puta da vide u njemu Mesiju.

St. 23-24. Isus nije tražio od njih čuđenje i odobravanje, nego primanje srcu Božje vesti. Isus ustaje protiv njihove želje za senzacijom. Kao što se kaže lekaru: pomozi najpre samom sebi, tako oni kažu i Njemu: pomozi prvo tvome gradu, to jest učini ovde što činiš na drugom mestu. Zatim on kori i njihove preterane zahteve. Oni ne trebaju da se povode time što je on iz njihove sredine izašao, nego da prihvate i priznaju ono što on želi da im da.

St. 25-27. Vera je ovde napotrebnija i oni su u opasnosti da zbog nje izgube ono što je najdragocenije. Pomoću dva izrazita primera pokazuje im Isus, da je moguće da se i sami Izrailjci obiđu pa da Bog pomiluje neznabošce, samo ako se Izrailjci ne odluče da se verom čvrsto obrate Bogu. Ma da u Starom zavetu stoji jasno napisano da je Bog obišao Izrailjce i pomogao neznabošcima, ipak su se veoma razgnevili na Isusa.

3. Isusa odbacuju njegovi zemljaci da mu je čak pretila i smrt, st. 28-30.

St. 28. Ovi ljudi, koji su ovim Isusovim rečima ili zapostavljeni i stavljeni čak iza neznabožaca, hteli su se samo opravdati. Oni su se ogorčili protiv Isusa. Mesto da čuju hvalu iopravdanje morali su čuti straše reči o njihovoj propasti i to iz usta svoga zemljaka. Svi se podigoše protiv njega. Oni obustaviše Božju službu, isteraše ga iz sinagoge i goniše ga ispred sebe sve do vrha brežuljka gde je bio sazidan grad, nameravajući da ga odande bace dole.

St. 29. Oni su se napunili gneva, jer su već sada osećali da im ne preostaje ništa drugo, nego ili da ga pirme potpuno i u celosti, ili da ga ubiju. Iako nisu možda imali već dobro smišljeni plan za ubistvo, ali njihov gnev je bio tako veliki. Svakako su se tu već našli mnogi fanatici koji su želeli odmah da ga uklone.

St. 30. Ali Isus prođe između njih i ode. Ako Isus ovde i nije učinio čudo, snaga i uticaj koji su iz Njega izlazili, zadržali su razjarenu masu /up. Jov. 2:15; 18:6/. Možda su i bili tako pometeni da nisu ni primetili da je prošao između njih.

Marko i Matej dodaju, da Isus ovde nije učinio mnoga čudesa. Iz toga se jasno vidi da Isusu nije bilo stalo do toga da samo čudesa čini, nego je svuda zahtevao onu živu, biblijsku veru. Naravno, nije se celo mesto ovako držalo prema Isusu; mnogi su bili i nagovoreni ili nisu znali jasno o čemu se radi. Ovo ipak nije bio prvi ni poslednji put da je Isus posetio Nazaret, bilo je svkako još govora i raspravljanja sa svojim ljudima u Nazaretu. Da ne bi Nazarećani mogli reći da nisu videli nijedno čudo, neka je čudesa učinio Isus u Nazaretu, ali ne tako mnogo kao u Kapernaumu, i to zato s jedne strane, što nisu verovali u njega kao Mesiju, a s druge strane da ne bi povećao time još krivicu svojih zemljaka.

7. ISUS SE NASTAJE U KAPERNAUMU

Mat. 4:13-17 /up. Jov. 2:12; Mat.9:1/.

St. 13-17. U boljim rukopisima stoji Kafarnaum a ne Kapernaum. On je ležao na zapadnoj obali Genezaretskog jezera ili Galilejskog mora /otuda izraz „primorski“/ i bio je u ono doba živo trgovačko mesto. Imao je svoju carinu /9:8/. Pošto je ležao na jezeru, imao je veliki saobraćaj. Sem toga ležao je na najvažnijem putu preko Damaska za Egipat uz Sredozemno more. Najvažnije saobraćajno središte Severne Palestine. Ovde su se sastajali karavani koji su izmenjivali svoju robu. Odavde su eksportovane suhe ribe za Jerusalim i Judeju. Kapernaum je bio grad raznovrsnih poslova, sem toga kosmopolitski grad. Isus se preselio iz Nazareta u Kapernaum. Tu je on i porez plaćao, a ne u Nazaretu. Nazaret, izolovano mestance između brežuljaka koji su se strmo spuštali a koji su bili neplodni i nepristupačni, nije bio pogodan za širenje evanđelja. Kapernaum, naprotiv, bio je pravo mesto za Isusov rad. Isus se nastanio po Božjoj volji i planu u Kapernaumu. Ovaj grad je postao centar njegovog rada i smatran je kao „njegov grad“ /up. 9:1 sa Marko 2:1/. Prema tekstu iz st. 13, Kapernaum je ležao na granici između plemena Zevulonova i Neftalimova. Matej vidi u činjenici da je Isus ovde, u Galileji, a ne u Judeji izabrao središte svoga rada, ispunjenje proročanstva proroka Isaije /Is. 9:1-2/ Prorok govori ovde o sudu Božjem nad Jerusalimom i Judejom od Asiraca, za koji je bilo malo izgleda po mišljenju Judejaca. U Is. 9:1 pretskazuje prorok pojavljivanje novoga vremena, koje se treba dovesti u vezu s dolaskom Mesije. /Is. 9:6-7/, a to videlo neće doći iz Jerusalima i Judeje nego iz severnog Izrailja, što je izraženo u Is. 9:1-2. Pomoću pet izraza. Ovo je za Mateja utoliko ispunjenje što je Isus otpočeo svoj rad baš u prezrenoj i malocenjenoj Galileji.

Prema st. 17 Isus se priključujue propovedi Jovana Krstitelja, prihvata njegov rad i vodi ga do savršenstva.

8. ISUS POZIVA PRVE UČENIKE

Luka 5:1-11 /Mat. 4:18-22; Marko 1:16-20/

Tiberijadsko jezero ili Genezaretsko more, najlepši deo ove pokrajine, je „jezero evanđelja“, prava kolevka hrišćanstva. Njegove glavne luke bile su na severu i zapadu jezera, Korazin, Vitsaida, zatim Kapernaum, Magdala i Tiberijada, po kome je, zbog svoje važnosti jezero i dobilo ime /Jov. 6:1/. Jezero je veoma nestalno: Velike bure nastupaju najednom i za nekoliko minuta pojave se ogromni talasi. Najopasniji su vetrovi koji dolaze sa severo-zapada a koji duvaju s visine Safeda i još onaj s juga „Ranasin“ koji se probija uzanom dolinom Gor. Isus je već bio privukao k sebi Andriju, Simona, Jovana a možda i Jakova još u Vitavari na Jordanu gde je krštavao Jovan Krstitelj. Isus ih je našao kao verne učenike Jovana Krstitelja, zato ih On sada i uzima definitivno za rad. Iako su učenici već upoznali Isusa /Jov. 1:35 i dr./, oni su se vratili svome običnom poslu /st.5/. Ali sad ih On poziva da napuste svoje telesne poslove i da posvete svoj život Spasitelju i rade na spasavanju duša. Tek sada je Isus osnovao pravu „službu reči“. Isus je izabrao svoje učenike među vatrenim Galilejcima. On ih postepeno izdvaja od njihovih telesnih poslova i njihovog kraja. On je pretvorio njihov zanat u službu Bogu.

1. Isus uzima Simonovu barku i iz nje uči narod, st. 1-3.

St. 1-3. Isus je sada već u punom radu kao učitelj. Ovaj događaj kod jezera svakako se ovako zbio: prinuđen navalom slušača, Isus primetivši dve barke privezane užetom za obalu, uđe u onu koja je pripadala Simonu i udalji se malo od obale, da bi mogao poučavati narod, koji je stajao na obali. U ovoj barci je bilo više njih /st.6/. Iz celog izveštaja se vidi da je Simon već poznat sa Isusom od ranije. Reči koje je Isus govorio najviše su uticale na Simona, tako da on kasnije kaže: „Na tvoju reč baciću mreže.“ /st. 5/

2. Isus iskušava Simona i pokazuje se kao najveći na zemlji, st. 4-7.

St. 4-7. Kada je Isus završio svoju propoved, naredi Simonu da se malo odmaknu u dubinu i tamo bace mreže. Ovaj zahtev je bio protiv svakog ljduskog iskustva i stručnog znanja. Isus je bez sumnje hteo da im nešto pokaže. Sigurno je da se nešto nerazumno ne čini iz učtivosti, zato moramo pretpostaviti da su objavljenje Božje reči uticale na sve prisutne, da su radile u njima tako da su učinili i ono što inače ne bi učinili prema njihovom čovečjem iskustvu i znanju. To je bila ozbiljna i duboka vera kod tih ljudi. Kao odgovor na ovu veru, ne samo da su nešto ulovili, nego je lov bio preko svakog očekivanja veliki. Tada su saznali da je Isus veći od svih ljudskih činjenica i znanja.

3. Dejstvo na Simona i ostale, st. 8-10.

St. 8-10. Pravo Božje znanje prouzrokovalo je kod prisutnih upoznanje njihove grešnosti, i saznanje o njihovoj ličnoj nedostojnosti. Ako su ga njegovi učenici ranije upoznali i verovali kao Mesiju, sada su oni to u stvarnosti doživeli. I ostali, koji su bili sa Simonom i Isusom u barci divljahu se svemu. Oni su videli nešto natprirodno, samoga Boga. /I.Ž. str. 72/3/ Jovan i Jakov su bili neposredni očevici svega. Može se primiti da je Simonov brat bio u barci. I na ova tri učenika uticale su reči i čudesa kao na Simona, to se može videti iz podjednakog uticaja na sve /St. 11/. „Ne boj se“ znači da ga ovaj strah i divljenje treba da dovedu do prave stvarnosti. Ne čudo po sebi, nego sama činjenica da mu se otkrio živi Bog je ovde najvažnije.

4. Isusov poziv učinicima na njegov rad, st. 11.

St. 11. Simon i drugi još nisu mogli razumeti šta je ovaj bogati ribolov imao da kaže i zašto ga je Isus učinio. To im je tek onda bilo jasno kad je Isus kazao Simonu: „Od sada ćeš ljude loviti.“ /st. 10/II/. Njima je kao ribarima sad sve jasno. Ko je u stanju ovo da učini, taj može i sve drugo da učini, Njemu nije ništa nemoguće. Oni nisu više ništa govorili. Sad napuštaju sve i predaju se novom pozivu. Odsad oni nisu više samo verni, pristalice, nego saradnici Hristovi. /I.Ž. str. 73/3/.

Značaj ovih događaja je sledeći: 1/Isus im je ukazao na uzvišeniji poziv: da zadobijaju ljude za Božje carstvo. 2/ Oni treba da rade samo ono što Bog želi da se uradi. 3/Ovaj rad u veri je ustanovio sam Bog. 4/To je rad onih koji su na njega pozvani, oni neposredno stoje pod Učiteljem /Up. Mat. 13:47/.

9. IZLEČENJE ČOVEKA SA NEČISTIM DUHOM U KAPERNAUMU

Luka 4:31-37 /Marko 1:21-28/

Kad je Isus počeo da uči u kapernaumskoj sinagogi, narod sa svojim jednostavnim ali zdravim razumom odmah je primetio da je njegov metod učenja sasvim novi. Oni su se divili njegovoj nauci, piše Marko, jer On nije učio kao književnici, nego kao Onaj koji ima vlast. Ovi književnici /pismoznalci/ su bili učitelji; izraz pismoznalci označuje njihov ugled među narodom koji je dolazio otud što su oni dobro poznavali zakon, koga su često kopirali i izgovarali napamet.

1. Isusov prvi javni govor u Kapernaumu, st. 31-32.

St. 31-32. Prvi utisak je divljenje Isusu kao i stvarno odobravanje njegovih reči. Oni su se čudili važnosti njegovog govora, najviše zbog toga jer su njegove reči bile silne, to jest probudile su utisak kao da neki prorok govori, a ne kao obični ljudi na svoj način i svojevoljno. Ali najveći utisak je učinio njegov govor na jednog čoveka sa nečistim duhom, koji je bio prisutan. /I.Ž. str. 75/2/.

2. Nečisti duhovi zauzimaju stav prema Isusu i njegovom delu na zemlji, st. 33-35.

St. 33-35. Ovi nečisti duhovi su znali ko je Isus. Ovaj jedan govori u ime svih. On poznaje Isusa kao od Boga posvećenog, Mesiju, koji iznosi Božju slavu ljudima. On će uspostaviti Božju vladavinu i time sotoninu vlast kao i njegove pristalice uništiti. Od vremena Isusovog iskušenja njima je to već potpuno jasno. Isus je izgonio ove nečiste duhove ne samo da bi pokazao svoju moć nad nečistim duhovima, nego i zato što  On ne želi da bude objavljen preko njih /up. Dela 16:18/. Isusove reči upravljene nečistom duhu u čoveku pokazuju nam jasno da on razlikuje čoveka i nečisti duh, koji je preko čoveka govorio. Zato Isus kaže: „Umukni i iziđi iz njega.“ Kad bi ovaj demonski uticaj na čoveka bio samo narodna predrasuda i sujeverje onoga vremena onda Isus ne bi ovako govorio. Posedanje ljudi od strane demona naročito se karakterisalo u doba Isusa na zemlji.

3. Objavljivanje njegove vlasti nad nečistim duhovima, st. 36-37.

St. 36-37. U prvom trenutku se narod mogao čuditi, čak i uplašiti što Isus ima vlast i nad nečistim duhovima, ali uskoro su oni priznali njegovu božansku silu. Glas o svemu što se dogodilo brzo se proširio iz Kapernauma po celoj Galileji. Tako je bilo pripravljeno mesto za Isusovu dalju delatnost. Možemo uzeti, da mnogi od onih koji su se divili njegovoj moći, priznaše Isusovu božansku vlast.

10. LEČENJE SIMONOVE TAŠTE I DRUGIH BOLESNIKA

Luka 4:38-44 /Mat. 8:14-17; Marko 1:29-39/.

1. Isus se otkriva kao veliki lekar, Luka 4:38-39.

St. 38-39. Isus je izlečio Petrovu taštu na molbu svojih učenika. Iako je Isus ovog puta umoljen da dođe, to ne znači da On nije pohađao Petrov dom. Isus zapoveda groznici da prestane. Prema mišljenju racionalista, groznica Petrove tašte dolazila je od njene nervozne prirode a izlečena je sugestijom a ne čudom /up. Marko 1:31/. Čim je tašta ustala, ona se bacila na posluživanje Isusu i njegovim pratiocima. Da je Simon bio oženjen, spominje se u 1.Kor. 9:5. Marko napominje da su sada prisutni Jakov i Jovan. Oni su već postali Isusovi stalni pratioci i svedoci. Kod Marka i Luke je ovo raniji događaj nego kod Mateja.

2. Lečenje u subotu po zalasku sunca, st. 40-41.

St. 40-41. Pošto se nošenje tereta u subotu smatralo kršenjem subote, mnogi to nisu hteli učiniti. Oni su čekali da prođe subota. Prema Is. 53:4, Mesija je imao da primi na sebe ne samo ljudske grehe /up. Jov. 1:29; 1.Pet.2:24/, nego i bolesti kao posledice greha. Naročito se ovde spominje opsednuti demonima, o kojima nas Luka izveštava /st.41/da su glasno objavili Isusovo Božje posinaštvo, i da ih je Isus ukorio i zapretio im da govore, je ovakva vera u Hrista nema mnogo vrednosti, kao ni sotonina vera u Boga /Jak. 2:19/. Luka nam objašnjava da je Isus metao ruke na bolesne. Matej vidi u ovom Isusovom postupku ispunjenje Is. 53:4. Dok je Isaija u prvom redu mislio na primanje od strane sluge Božjeg telesnih i duševnih ptanji, dakle više u duhovnom smislu, Matej nam objašnjava da je Isus ispunio svoju dužnost kao Mesija, time što on bolesne k sebi i njihove bolesti na sebe prima.

Ovolika čuda koja je Isus učinio, dovela su ga u opasnost, da ga proglase za čudotvorca, a upravo to je hteo Isus da spreči. On želi samo Božje carstvo i spas duša da donese ljudima, to je zato napustio sutradan, rano ujutro, grad Kapernaum. Marko nas izveštava kako je Isusu ujutro rano otišao sam u usamljneo mesto da se Bogu pomoli.

3. Isus u usamljenosti, traže ga, na sve strane, Luka 4:42-44; /Marko 1:35-39./

St.42. Narod Isusa traži svuda ali i Simon i ostali učenici. Narod je hteo da spreči odlazak ovog velikog čoveka. Dok je narodu bilo više do njegovih čudesa, učenicima je više do njegovog ugleda u narodu, zato i rekoše: „Traže te svi!“ /Marko 1:37/ Oni ga već vide kao središte  celog naroda. Isusov odgovor na sve ovo je potpuno jasan „Hajdemo na drugu stranu u obližnje mesto, da i tamo propovedam, jer zato sam došao /Marko 1:38/

St. 43. Isus je poslan da propoveda evanđelje o Božjem carstvu. Isus odbija da se ma gde stalno nastani. Njegov život na zemlji sa naročitim zadatkom zahtevao je stalnu promenu mesta, jer su svi morali čuti njegovu vest. Prema Markovom evanđelju Isus sad sve više zahteva od svojih učenika da idu na ovaj posao.

St. 44. Sad počinje Isus svoj kružni put po Galileji. Neki rukopisi kažu: „I propovedao je po sinagogama judejskim“, ali tu se misli na krajeve galilejske gde su Judeji imali svoje sinagoge. Judeja ne dolazi ovde u obzir, kao ni ostale pokrajine. Tačniji prevodi, kao na pr. francuski prevod Louis Second-a, veli u Luka 4:44: „I on propovedaše po sinagogama Galileje.“ Lečiti, učiti narod i đavole izgoniti, to je bilo Isusovo delo, koje je on radio po celoj zemlji.

11. IZLEČENJE GUBAVOG

Luka 5:12-16 /Mat.8:1-4; Marko 1:40-45/

Guba je teška orijentalna bolest koja se prema mišljenju Jevreja nije mogla lečiti. Odmah u početku bolesti sveštenik je oglašavo zaraženog gubom nečistim; isključivao ga iz društvenog saobraćaja i proterao u polje, u društvo ostalih gubavih. Ovakvom su razdrali haljinu kao znak žalosti. Usamljenost na koju je ovakav bio osuđen nije bio zatvor, nego je bio prognan iza pojasa gradskih zidova. On je mogao čak doći i u sinagogu. U sinagogama su postojala u pozadini ograđena mesta, koja su ih odvajala od ostalih prisutnih. Gubom zaraženi su prvi ulazili a poslednji izlazili iz sinagoge. Guba se smatrala teškom kaznom Božjom i neizlečivom bolešću, čak je takozvana „bela guba“, koja je bila najčešća i ne tako odvratna. Kad je guba savladala celo telo i ljuske pale a koža postala ponovo bela i svetla, smatralo se da je bolest izgubila svaku silu i opasnost prenošenja na druge. Ovakve su sveštenici mogli da oglase „čistim“ od gube i da im povrate slobodu. Izlečeni su imali da prinesu tri žrtve: žrtvu zahvalnicu, za krivicu i treće žrtvu paljenicu. Siromašni su prinosili ptice, a bogati jagnje. Gubavi zna: Bog može da ga izleči ako hoće, a Isus hoće, Luka 5:12-13.

St. 12-13. Često se dešava da se Luka nije mogao setiti mesta gde se neki događaj zbio. Ovaj gubavi je imao već odavno čvrsto ubeđenje da Isus ima silu koja ga može izlečiti od ove teške bolesti; on se samo pita da li Isus to hoće. Isus ga je izlečio da bi time objavio veliku istinu: Bog hoće to uvek samo ako čovek to zaista želi. /I.Ž. str. 79/1/. Kako duboki smisao nalazimo u ovom kratkom događaju. Ovde nalazimo pouke i utehe kad pomislimo na našu duhovnu gubu. Bog ne samo da može, nego On i hoće da nas duhovno izleči. Hristos je gubavog mogao izlečiti i bez dodira, samo rečju, ali je radi čoveka svoja čudesna lečenja rado spajao sa spoljašnjim, vidljivim radnjama. Kao da je rukom prešla sa Isusa božanska moć na gubavog i očistila ga. Ovde vidimo veliku razliku između starog zaveta i novog doba. Zakon je zabranjivao da se gubavi dodiruje, jer niko nije mogao ovu bolest izlečiti, a mogao se zaraziti te se morao čuvati dodira zaraženih. Hristos, međutim, koji pretstavlja novo doba, dodiruje rukom gubavog; i dok je po zakonu svaki  koji se dotakao gubavog postao nečist, dotle vidimo ovde da guba ne prelazi na Spasiteljevu ruku, nego, naprotiv, njegova ruka čisti gubavo telo.  /I.Ž. str. 79/4/ Sa gubavčeva tela nestala je guba, što je bila posledica Spasiteljeve moćne reči „hoću“. Spasitelj je učinio ovo dobro delo gubavom zbog vere u njegovu moć. Isceljenje gubavog govori jasno protiv tvrđenja modernih racionalista, da je Isus lečio sugestijom, jer iako bi se kod nekih nervnih bolesti mogli postići neki rezultati, kod gube to nije bilo moguće. Zbog ovoga i poriču neki racionalisti da je Isus lečio i gubave. Ovo je prema njima, izmišljotina starih hrišćana, koji su Isusu pridavali moć i nad ovom strašnom bolešću na Istoku, tim pre što su već u starom zavetu Mojsije /4.Mojs. 12:10 i dr./ i Jelisije/ 2.Car. 5:9 i dr. Luka 4:27/ lečili gubave a što je Mojsije još pre mogao činiti.

1. Isus šalje izlečenog onima, koji su već odavno trebali da veruju u Njega, st. 14.

St.14. Svrha Hristovih reči nije da niko ne dozna za njegovo delo. On nije ni krio čudesa koja je učinio u prvome trenutku /up. Marko 5:19/, samo je bio obazriv da ga narod ne oglasi čudotvorcem i vračarem. On nije želeo da svojim čudesima uznemiri narod, koji je bio već sit rimskog gospodarenja i čeznuo za mesijanskim carstvom. On je često preporučivao izlečenim da budu obazrivi. No, kad su izlečeni i pored zabrane brzo proširili vest o njegovoj moći, i to je imalo svoga smisla. Svrha istaknuta u Mat. 12:17-21, stalno se na ovaj način postizavala: Hristos se pokazao kao obećani Mesija, koji u tišini hoće da radi, i ne želi da ga ljudi razglašuju, hvale i slave. Mesto da Isus uputi gubavog da razglasi svima o čudesnoj moći njegovoj, rekao je On gubavom: „Idi, pokaži se svešteniku i prinesi dar, kako je to zapovedio Mojsije, za svedočanstvo njima.“ On se morao da pokaže svešteniku, da bi ovaj konstatovao da je guba prošla i da prinese u hramu, u Jerusalimu zakonom propisane žrtve /3.Mojs. 14:2/. Isus ga šalje sveštenicima da bi iz daleka rasvetlio ove slepe i obavestio članove sanhedrina, da Onaj, kome su smrću pretili kao bogohuniku, nastavlja svoje delo i da je Božji duh sa njime. Ovaj od gube izlečeni čovek je bio najveći znak, koji bi mogao pokazati i označiti proroka. Sem toga Isus ga šalje svešteniku, da bi se judejsko sveštenstvo uverilo, da Hristos poštuje zakon i ne ukida ga /up. Mat. 5:17/, iako se inače nigde ne spominje da je i sam Isus prinosio žrtve ili da je na to upućivao svoje učenike. Sve ovo smatra Isus „svedočanstvo njima.“

2. Razglašena vest o Isusovim delima i rečima prouzrokuje veliko priticanje naroda, st. 15-16.

St. 15-16. Marko nas izveštava da je ovo tako jako na narod delovalo, da se Isus nije mogao više javno pokazati. Zato Isus i traži usamljena mesta, gde se mogao potpuno odvojiti od naroda.

12. LEČENJE I OPRAŠTANJE GREHA

Luka 5:17-26; /Mat.9; 1-8; Marko 2:1-12/

Isus je učio, pun božanske sile, pripreman da svakog primi i ispuni mu želju. On se sada nalazi u Kapernaumu u privatnoj kući. Luka nam daje tačne podatke o okolnostima i slušaocima /Luka 5:17/. Prisutni su fariseji i zakonici iz Jerusalima i raznih mesta Judeje i Galileje. Oni se nisu zadovoljili da slušaju o Isusu, nego su došli da bi se sami uverili kakva je to nova nauka i dela.

1. Pomoću izvesnosti o oproštenju greha vodi Isus čoveka verom do Spasitelja, Luka 5:17-20.

St. 17-20. Kad je Isus učio u nekoj kući, svakako Petrovoj, donesoše mu bolesnog na odru i spustiše kroz ravan krov pred Isusa. Ovde je reč samo o veri onih koji su ga nosili. Pošto im je Isus ranije svojim govorom zagarantovao oproštenje grehe na osnovu vere i pokajanja, što su fariseji i književnici odbijali, jasno je da je ovaj uzeti /paralizovan/, postavši ovakav usled svog grešnog života, bio svestan svog greha. Zbog toga možda i nije imao poverenja da dođe Isusu, da bi od njega dobio pomoć /I.Ž. 81/4/. Isus nije kazao: Ja ti opraštam grehe! I Isus misli da to može učiniti jedino Bog. Ali pošto su književnici i fariseji hteli da mu podmetnu drugi smisao i lažno protumače njegove reči, pokazuje im sada da on ima zaista takvu moć.

2. Znajte da sin čovečji ima vlast opraštati grehe na zemlji, st. 21-23.

St. 21-23. Isus je primetio da oni u svojoj unutrašnjosti gaje zle misli o njemu /Mat. 9:4/ te im je hteo dokazati da su oni nerazumni i nepravedni. Samo reći: ustani i hodi ili opraštaju ti se gresi, jednako je lako  i jedno i drugo ali ostvariti i jedno i durgo je teško, jer je za ostvarenje obojega potrebna božanska moć. Ali kad uzmemo u obzir da se kod reči: „ustani i hodaj“ uspeh mora s polja videti, utoliko je to ipak teže reći, jer se kod reči: „opraštaju ti se gresi tvoji“ ni uspeh spolja ne vide. Hristos je izlečio bolesnika, da bi vidljivim uspehom svoje reči dokazao nevidljiv uspeh i pravo, da ima vlast i ljudima grehe opraštati. Isus im je postavio ovo pitanje, da bi ih prinudio da dođu do odluke za ili protiv Isusa, jer stoje sada pred njegovim božanstvom. Jasno je da onaj koji je od Boga dobio ovakvu vlast, može obećavati i oproštenje samoga greha.

3. Isus isceljuje uzetoga da bi ga uputio na bolji i čistiji život, st. 24-25.

St. 24-25. Da bi se uverili da je to tako u stvarnosti, to jest da je On ovlašćen praštati grehe, Isus reče uzetome: „Ustani, uzmi odar svoj i idi kući!“ Time što ga je Isus izlečio, pokazao se kao Onaj, koji ima od Boga vlast i grehe opraštati. Dok je Isus raspravljao s farisejima i zakonicima ove reči su naročito uticale na izlečenoga. Fariseji su ga kao grešnika ranije oglasili za neizlečivoga, a sada ga Isus oslobađa bolesti, tojest oprašta mu grehe, koji su i prouzrokovali njegovu bolest. /I.Ž. str. 81/3/. Čim se oslobodio krivice i teške bolesti kao posledice, odmah je osetio da se nalazi na pragu novoga života, da ima mogućnost i nade da sve popravi. On je i ranije imao poverenje u Isusa čim je došao u vezu sa Isusom. Oduzeti se stideo svoga ranijeg života pred Isusom, ali je i poverovao da ga Isus može izlečiti i oprostiti mu grehe. Njegova vera je već bila tu i zato ga je Isus i mogao izlečiti. Isus je uzeo titulu „Sin čovečji,“ jer se ta titula odnosila na osnivača „Božjeg carstva.“ Ova titula se prvi put pojavljuje u knjizi proroka Danila /Dan.7:13,14/, odakle je Isus i uzeo.

4. Čuđenje zbog božanske moći Isusove, st. 26.

St. 26. Narod se radovao što se među ljudima pojavio Isus Hristos, kome je Bog dao vlast da leči bolesne i oprašta grehe i slavio je zato Boga. Matej nam jasno izražava misao, da je narod smatrao Isusa za Onog koji može opraštati grehe ljudima. Oni su jasno razumeli i osetili vezu između opraštanja greha i isceljenja, što im je Isus pokazao. Ovaj slučaj je uticao i na fariseje i zakonike, ali negativno. Oni su i ovom prilikom zatvorili svoja srca i odbili Isusa, iako je po samom njihovom priznanju samo Bog je u stanju da oprosti grehe čoveku. Sada su mogli da stupe u vezu sa živim Bogom, ali oni su ovu priliku odbili.

13. POZIVANJE MATEJA

Luka 5:27-32; /Mat. 9:9-13; Marko 2:13-17/

U Kapernaumu su bile glavne carinarnice za celu Galileju. Jevrejin Levi ili Matej bio je carinik u kapernaumskoj carinarnici. Evanđelisti Marko /2:14/ i Luka /5:27/ nazivaju ga Levije, pa je Matej imao po ondašnjem običaju dva imena. Ime Matej je on dobio kao Hristov učenik a znači „Božji dar.“ Kao carinik svakako je bio omrznut među Jevrejima. Isus je jako kompromitovao što je pozvao za učenika ovog carinika. Zato se u Novom zavetu uz njegovo ime uvek upotrebljava i titula njegovog ranijeg zvanja: carinik. Na prvu Isusovu reč napustio je Matej carinarnicu i svoj poziv, što nam potvrđuje da je više puta video i slušao Isusa, i da je stekao ubeđenje, slušajući silne Isusove reči i videći njegova dela da je on zbilja Mesija. Iako je Mateju morao ostati ovaj veliki dan u živoj i trajnoj uspomeni, jer je Božja milost i na njega okrenula oko i pozvala ga, ipak on taj neobični i odlučni događaj u svome životu iznosi samo u nekoliko najjednostavnijih reči.

1. Isus uzima Mateja iz njegovog zemaljskog poziva i uvršćuje ovog carinika u krug svojih učenika, Luka 5:27-28.

St.27-28. Možda je Isus napuštajući kuću u kojoj je izlečio uzetog, našao Mateja na carinarnici i pozvao ga. Prema Marku to se dogodilo usput kad je odlazio na obalu jezera da uči narod. Prolazeći pored carinarnice video je on Mateja i pozvao ga. Kao što je Isus Mateja neposredno pozvao, tako je Matej neposredno sledio Isusa. To je moglo biti samo zato što je Isus svojim učenjem već duhovno zadobio Mateja, a sad ga je vodio samo do krajnje odluke.

2. Isus na gozbi kod Mateja, st. 29-30.

St.29-30. Gozbu je priredio Matej u svojoj kući /Marko 2:15; Luka 5:29/ u čast Hrista što ga je pozvao za svog stalnog učenika. Matej je iz skromnosti prećutao domaćinovo ime. To što je Isus udostojio posetom ovog čoveka, koji je prema jevrejskom shvatanju imao prezriv poziv, ohrabrilo je ne samo druge carinike nego i ostale „grešnike“ /prezrene/. Matej je pozvao na gozbu pored svojih kolega i druge prezrene od Jevreja. Ovi carinici i „grešnici“ bili su svesni da ih narod prezire, te su rado tražili Isusovo društvo, koji je i za njih imao lepih i utešnih reči, a Hristos ih je rado primao k sebi, jer su pažljivo slušali njegove govore o pokajanju i oproštenju greha. Ovakva jedna gozba nije mogla ostati neprimetna, naročito od fariseja. Kada su napuštali Matejevu kući, zlobni i pakosni fariseji, ne propustiše priliku da primete Isusovim učenicima, da se njihov učitelj sprijateljio s talogom judejskog društva, sa ljudima koje svaki pravi i pošteni Jevrejin izbegava.

3. Isus smatra grešnike kao bolesnike, koje je on došao da leči, st. 31-32.

St. 31-32. Ovim rečima je Isus korio farisejsko mišljenje da grešnike treba odbaciti i ne mešati se sa njima. U jednom smislu prihvata On njihovo mišljenje, da su ovi ljudi grešnici. Ali sa ovim primerom prikazuje im on da se upravo lekar mora ovim bolesnicima približiti i lečiti ih. U isto vreme kori On njihovo samoprecenjivanje, mada ih naziva zdravim i pravednima. Ovim im je Isus priznao donekle njihovu pobožnost i moralnost. Ali ipak njihovoj pravičnosti nedostaje najvažnije: milost / ljubavi/. Matej nam iznosi i upoređenje koje je Isus uzeo iz Os. 6:6. To je njima i smetalo ne samo da ga razumeju nego i da mu se približe. Hristos je ovim opravdao svoj postupak. On nije drug carinika i grešnika, nego njihov Spasitelj. On ih, po Božjoj volji leči, a ne prezire kao gordi fariseji. Upravo među grešnicima treba da se čuju propovedi pokajanja i života punog vrlina. Ove Isusove reči bile su uteha i radost za grešnike, a iznenađenje za fariseje. Bog nije mrzeo grešnika kao što se tada verovalo. On ih ne mrzi nego ih sa puno ljubavi traži. Radi njih je i poslao svoga sina, Spasitelja, na zemlju da ih kao bludne i izgubljene sinove nađe, spase i vrati Ocu.

14. PITANJE POSTA

Luka 5:33-39. /Mat.9:14-17; Marko 2:18-22/

Bio je samo jedan dan posta u godini, koji je bio propisan. To je bio dan svečanosti oproštenja greha. Ali fariseji – koje su sledili i Jovanovi učenici, postili su ponedeljkom i četvrtkom svake sedmice zato što se, prema tradiciji, Mojsije popeo na Sinajsku goru u četvrtak a sišao dole u ponedeljak. Možda je gozba kod Levija bila u jedan od ova dva dana. U svakom slučaju, revnost fariseja i Jovanovih učenika u ovim postovima beše veoma poznata; otuda i primedba upućena direktno apostolima, a indirektno i s mom Učitelju.

1. Razlika između načina života Isusa i njegovih učenika i Jovanovih i fariseja, Luka 5:33.

St. 33. Učenici Jovanovi i fariseji smatrajući post dužnošću svakog pobožnog čoveka: i čude se što Isusovi učenici /a i on sam/ ne poste. Izgledalo im je kao da je Isus primio običaje grešnika i carinika, s kojima se toliko družio. Isus uzima stav protiv monaškog načina života. Post treba da bude samo nešto privremeno. Ovakvo mišljenje ne znači da je Isus za raskalašan i razvratan život. Što se tiče samoga stanja stvari u ovom trenutku, ono je vrlo čudno. Isus i Jovan kao i njihovi učenici trebali su da budu jednomišljenici u ovom pitanju. S druge strane Jovan je zauzimao veoma strog stav prema farisejima, koji sad ipak zajednički s njegovim učenicima nastupaju.

2. Božji narod ima u svojoj sredini svoga izbavitelja, st. 34-35.

St. 34-35. Post je ipak izraz žalosti, kako bi oni mogli sada postiti. Isus je izneo Jovanovim učenicima dobro im poznatu sliku /up. Jov.3:27/, kojom pravda postupak svojih učenika. Mesija se na zemlji javio kao mladoženja, pa je razumljivo da njegovi učenici, kao mladoženjini prijatelji, za vreme veridbe, za vreme ove radosti, ne mogu postiti, jer je post znak i izraz žalosti i pokajanja. Tek kasnije kad se od učenika na silu uzme Mladoženja, postiće oni u žalosti za Njime. Isus nagoveštava svoje stradanje i mučeničku smrt, i to sada na početku svoga rada. On je od početka znao daje prava svrha njegovog života njegova smrt, kojom se imao izmiriti svet sa Bogom i spasti izgubljeni čovek. Drugi deo Isusovog iznosi On pomoću dve slike.

3. Isus objavljuje svoj odnos prema judejstvu, st. 36-38.

St. 36-38. Isus navodi drugi razlog zašto njegovi učenici ne poste kao Jovanovi učenici i fariseji. Jovanovi učenici su mislili da se staro odelo, to jest iznošene forme judejske pobožnosti, mogu na taj način održati, što će oni od novoga odela, to jest od vesti /evanđelja( koje im je njihov učitelj objavio /Luka 3:18/, jedan ili drugi komad uzeti i sa njima moći zakrpiti staru haljinu, stara shvatanja i običaje. Ali time mogu oni samo pokvariti novu haljinu, stara shvatanja i običaje. Ali time mogu oni samo pokvariti novu haljinu, koju im je Jovan doneo, a da ništa ne pomogne staroj. Druga slika je opet sasvim druge vrste. Kao što se vino koje ima još da previre ne stavlja u stare mehove, isto tako se ne može ukalupiti ni novi život u stare mehove, isto tako se ne može ukalupiti ni novi život u stare forme, jer bi se sve raspalo. Ne može se zatvoriti u stare forme živo Isusovo otkrivenje; ne sipa se plemenito vino evanđelja u stare mašine jevrejstva. Ako se ipak zatvori sve će se raspasti. Živi duh koji ima ogromnu silu, koja treba da se izrazi, ne može se zatvoriti u slovu. Novo vino treba livati u nove mehove! Ovako se izražava Onaj koji je nagovestio novo doba ljudske istorije. Uzaludno je davanje spoljnih propisa kao što su post i forma molitve, ako hoćemo da se kod čoveka izvrši promena njegove stare prirode. Ovim se postiže samo materijalna, spoljna poslušnost. Načelo novoga života se ne može ovako postići. Od ovoga imamo dvostruku štetu. Novi život se onemogućava ako ga naopako razumemo i otpočnemo. Moralni i religiozni život mora da izlazi iz nas. On počinje da se izražava pre nego što primimo načela. Traži se delo naše volje pre nego što imamo predispoziciju  /mogućnost/ za to. U ovakvom slučaju bi stari život umesto da postane bolji bio gori. To je zato što je došlo do neslaganja ovih raznih elemenata u nama. Naše spoljno i unutrašnje stanje nije više u skladu. Tako i dolazi do veštačke i farisejske svetosti. Razderaće se novo odelo, da bi se zakrpilo staro, što ne vredi mnogo; izgubiće se i novo vino i stari meh u koji je stavljeno. Da je Isus počeo sa propisivanjem pravila učenicima o njihovoj praktičnoj pobožnosti, on bi promašio svoj cilj. Ne samo da im ne bi doneo novi život, nego bi izopačio i onaj koji je već bio u njima i tako bi upropastio na ovaj način njihov budući razvoj. Novi život nije dodavanje komad po komad starom životu; čovečja priroda mora da se preobrazi da bi primila novi život. Samo uža veza sa Isusom je mogla postepeno da preobrazi dušu apostola. Isus je hteo sa ovim slikama da da jasnu predstavu o novoobrazovanju čoveka, što nije ništa drugo nego novorođenje. Da, novi život mora da obnovi celog čoveka.

4. Isus razume i shvata gledište pristalica starog, st. 39.

St. 39. Ko je na nešto navikao za toga je teško da nađe ukus i smisao za novo. On ne samo da se povlači pred novim nego ga kadkad i odbija ili čak i napada, postaje mu neprijatelj. Ali zbog toga se ne treba uznemiravati.

OD PASHE 29. DO PASHE 30. GODINE

U međuvremenu je došla i druga pasha. Isus, ovoga puta, prema mišljenju nekih, nije išao u Jerusalim. O Jov. 5:1 se raspravljalo veoma mnogo već od najstarijih vremena. Da je to bila, vele neki, Pasha, apostol Jovan bi to već naznačio. Neki misle da je ovde reč o jevrejskom prazniku „Purim“ /dan očišćenja/, koji se svetkovao posle Pashe. Međutim ovaj praznik nije zahtevao da se ide u Jerusalim. Mnogi misle i na praznik senica.

1. ISUS NA JEDNOM JUDEJSKOM PRAZNIKU

Jov. 5:1-47

Među rukopisima u Jovanovom evanđelju po jednima stoji izraz „praznik“, a po drugima „jedan praznik“. Najstariji pisci koji govore o ovom tekstu je Tacijan i njegov protivnik Irinej, koj su živeli u drugom veku. Oni se slažu u mišljenju da je ovaj praznik bila Pasha, najvažniji praznik među Jevrejima. Ono što potvrđuje ovo mišljenje, a što pravda i opšte verovanje da je Isusova služba trajala tri godine, jeste, što nam Isus potvrđuje, da je njegov rad trajao tri godine, jer je on jednom kazao suvoj smokvi: „Evo treća godina kako dolazim i tražim roda na ovoj smokvi, ali ne nalazim.“ /Luka 13:7/. U ovoj, već drugoj godini dogodio se Isusov put u Jerusalim, čiji izveštaj nam iznosi apostol Jovan /5:1-47/, a koji počinje iscelenjem uzetoga kod banje Vitezde. Isus je putovao zbog „nekog jevrejskog praznika“, koji bi se možda mogao uzeti za Pashu, koja bi označila njegovu drugu godinu rada. Ovom mišljenju ide u prilog i to što mnogi rukopisi imaju u tekstu: „praznik judejski.“ Ako uzmemo da je ovaj praznik bio pasha, onda je to bila Pasha 29.godine, jer prema Jovan 6:4, kad uporedimo sa 7:1, vidimo da Isus nije išao u Jerusalim na praznik Pashe godine 30. nego tek 31. kada je bio razapet. On je dakle posetio Jerusalim za vreme pashi: 28, 29,30. godine. /?/ Vidi prethodnu rečenicu…

1. Tridesetosmogodišnji bolesnik u banji Vitezdi, st. 2-18.

St. 1-5. Nada i razočarenje na mestu zemaljske pomoći. „Ovčija vrata“, na severo-istoku od mesta na kome je bio hram, poznata su još od Nemije. /Možda su se tu prale ovce za žrtvovanje, u banji i prolazile kroz ta vrata/. Ova „banja“ je bila jezerce, koje se i danas pokazuje putnicima kao banja Vitezda. To je bio deo laguma oko tvrđave Antonija. Ovo jezerce je verovatno moglo biti izvor, koji je dobijao vodu od jezera Siloan, koje nije bilo daleko. Dr. Robinson je utvrdio da je ono bilo podzemno. Stanovnici su mu rekli da talasanje vode dolazi u redovnom razmaku vremena, dnevno dva do tri puta, ali u leto svakih dva ili tri dana. Ovakav izvor se javio i u Nemačkoj, u Hessen-u kod Eichenberga. Ovo jezerce koje se pojavilo u staroj provaliji, zaštićenoj hramom na severu, bilo je pored brežuljka, koji je bio dodan svetom gradu i zvalo se po provaliji „zarez“, a na aramejskom „bezata“. Zbog naročitog talasanja vode i lekovitosti vode, kako je narod verovao, izgradilo se pet tremova za bolesnike. Jovan ne daje nikakav sud o tome, da li je voda lekovita ili ne, on nas samo izveštava o tome, kako je to mesto narod smatrao. Ni sam Isus ne uzima nikakav stav prema ovoj banji, ali icelenje ovog dugogodišnjeg bolesnika nam govori da Isus nema povoljno mišljenje o ovoj banji. Ovde se spominju tri vrste bolesnika koje je Isus često lečio. To su bili: slepi, hromi, sušičavi. Ako se kaže da je ovo jezerce bilo u Jerusalimu, to je potpuno tačno, jer je ono bilo poznato u vreme rimske vladavine kao lekovita jerusalimska banja. Narod je verovao u čudotvornu moć ove vode. Verovalo se da je voda lekovita, naročito kada se pokrene. Jevreji su naravno pridavali ovoj banji natprirodni značaj i vrednost, a to njihovo mišljenje iznosi i Jovan u svome evanđelju /st.4/. Ima dosta razloga da se st.3 i 4 uopšte ne smatraju da ih je napisao apostol Jovan. Njih nema u najstarijim rukopisima, pa su zato i sumnjivi. Sem toga ima mnogo njihovih varijanata. I same činjenice nemaju analogije u Svetom pismu.

St. 6-9. Isus probuđuje živu nadu kod bolesnika i pokazuje se kao „čovek“ spasilac. Ovaj se bolesnik osećao napušten od Boga i ljudi, zato Isus i izaziva kod njega volju za životom. Isus je taj „čovek“, zato se On i naziva „sin čovečiji“ Na njega i čeka bolesnik da se smiluje na njega. Za ovog čoveka je i bila najveća nevolja što nije imao „čoveka“ da mu pomogne. Prema st. 13/II Isus se uklonio, jer nije hteo ovde učiniti nikakve znake. Otuda ni sam isceljeni nije znao ko je on bio. Isus se hteo samo pokazati kao milosrdni čovek, zato ga je Isus i našao kasnije na putu i opomenuo ga na utnutrašnje zdravlje, koje je još važnije.

St. 10-15. Šta vide zastupnici judejstva, a šta ne vide. Oni vide tobožnji /str.99/ prestup zakona Božjeg, ali ne i veliko delo isceljenja. Dok oni samo na ovo gledaju i tragaju da utvrde slučaj prestupanja zakona, Isus radi pored zemaljskoga i nebesko. Ovi Judeji iz st. 10. behu svakako predstavnici policije hrama. Već prvi njegov odgovor /st.11/ bi trebalo da ih odvede na pravi trag. On im reče: „Ko me izleči, taj mi reče.“ I kod ovog čoveka Isus je video da je uzrok njegove bolesti njegov grešan život. Ako isceljeni nije bio ovog potpuno svestan, tada je ovo otkrivenje bilo još veće i važnije. Prema st. 15. su možda to fariseji, književnici ili članovi sinedriona. Prosti čovek je mislio, oni će se svakako veoma ineteresirati za ovaj izvanredan slučaj, zato je on i mislio da ih upozna sa Isusom i njegovim delom.

St.16-18. U njihovim očima je Isus dvostruki prestupnik subote, On leči i još izaziva potrebu da se subotom krevet nosi, čak  to i naređuje. Zato ga oni i traže, ne da bi ga pozvali na odgovornost, nego da ga osude na smrt. Na ovaj prekor prekršaja subote odgovara im Isus svojim Božjim delima. Ako se Bog, posle rada od 6 dana odmarao u subotu to ne zanči da je On sve napustio svojoj sudbini, nego da On radi i u subotu, a da pri tome ne ukida subotni odmor, jer to je rad na upravljanju i održavanju njegovih stvorenja. To što Isus kaže: „Otac moj i sad radi, sa Božjim, a to smatraju oni kao još veći prestup, kao bogohuljenje. Njihov gnjev je sada još veći. Ovo je bilo kasnije jedna od glavnih tačaka optužbe protiv Isusa i uzrok osude na smrt.

2. Sin čini samo ono, što Otac čini, a to ide do vaskrsenja mrtvih, st.19-29.

St.19,20. Isus se neizjednačuje sa Bogom. On ne može ništa činiti sam od sebe! Sva njegova dela su po Božjoj volji; ona su podražavanje onoga što se vidi da Otac čini! I sam Isus neće ništa drugo. Ali, Bog, zato što ljubi svoga sina, pokazuje mu sve. Kako je ovo duboki i divni odnos, koji bi trebao da bude primer za svakog Božjeg sina i kćer. Ako bi svako Božje dete činilo samo ono što vidi da Otac čini, Bog bi mu pokazao svoja dela. Kao što je Bog pokazao Isusu ovo delo isceljenja, koje su oni upravo videli, tako će mu On još i veća pokazati da čini, još ovde na zemlji, vaskrsenja mrtvih. Ovo se ne odnosi samo na fizičkog, nego i na duhovnog čoveka.

St.21-24. Otac je predao Sinu sud, jer kad ih Isus vaskrsne, to jest oživi, On im mora i suditi. Ovaj sud se vrši primanjem i odbijanjem, dakle stavom prema Isusu, Božjem Sinu. Taj stav se sastoji u primanju ili odbijanju Božje reči ili u verovanju ili u neverovanju onoga koga je Bog poslao, njegovog Izabranika. Koji ga prime, to su oni koje će On vaskrsnuti, oni su svoj sud sami izrekli. Isus svakako govori ovde o duhovnoj smrti i vaskrsenju, koja se isto događaju pomoću Njega.

St.25-29. Otac je dao Sinu da ima život u samom sebi. To će se vrlo brzo pokazati. Oni sami će biti svedoci vaskrsenja mrtvih. Na kraju će sve ovo ispuniti u velikom vaskrsenju, što će biti delo Sina čovečjeg. Ovim se rečima Isus jasno izrazio pred svima, da je on onaj koji je naoružan punom Božjom snagom i kome se oni jedino treba da obrate. Otuda sjedinjuje Isus sad poziv i opomenu sa njegovim velikim delom vaskrsenja. Oni koji ga sad čuju, oni će ga i tada čuti kao poziv na večni život. Isus dalje govori o dobrom i zlom životu, iz čega se vidi da sve zavisi od njihovog postupanja.

• Sin ne može ništa činiti sam od sebe, zato Otac i svedoči za njega, st.30-47.

St. 30-35. Isus ukazuje po drugi put na zavisnost od Boga /up.st.19/. Zato što se On odriče sam da radi, svedoči Otac za njega. Ovo Očevo svedočenje je istinito, ono važi i za njih. Isus sada govori o Jovanu Krstitelju, jer su ga oni mnogo cenili. Ali on nije svedok za sebe samog. Isus ne smatra Jovanovo samosvedočenje za dokaz kao ni svoje svedočenje o sebi samome. Ali za njih je Jovan ipak nešto bio i pretstavljao. Isus priznaje Jovana kao „svetila“  i oni umesto da dozvole da ih obasja ovo svetilo, oni primaju Jovana samo kao jednog novog proroka. I ovaj od njih priznati prorok je sam o sebi sveodičio, ali Isus ima veće svedočanstvo. Jovan je svedočio za istinu, ali i to je bilo samo svedočenje. Isus ima svedočanstvo svoga Oca i Jovana Krstitelja, što je dovoljno.

St. 36,37/I. I pored toga Isus ima veće svedočanstvo. Dela koja Otac kroz Sina, Isusa, sada čini svedoče za njega. Jovan nije mogao ukazati na ovakva dela. Oni vide ova dela pred svojim očima. Ovo isceljenje je jedno od ovih dela, zbog kojih ga oni još pozivaju na odgovornost. Sem toga imaju oni još jedno svedočanstvo o Njemu, koji se već ranije dogodilo. /st.37/I/.

St.37/II-47. Možda bi oni njemu primetili da nisu nikada videli Boga i prema tome ne znaju da je On o Njemu svedočio. Ali njegova /Božja/ reč je potpuni svedok. Sveto pismo je dovoljno svedočanstvo a ono je u njihovim rukama. Ali oni ga neprimaju. Istina oni ga poznaju i čitaju, ali to je sve samo spolja. Ko Božju reč ne prima u sebe, taj ne veruje ni u istinu, dakle ni u Njega koga je posalo. „Pregledajte pisma, jer vi mislite da u njima imate život večini: i baš ona svedoče za mene.“ /st.39/. Sujeverno poštovanje knjiga i slova Svetog pisma bio je povod revnog istraživanja jevrejskih rabinera. Oni su se zadovoljavali sa teološkim tumačenjem i objašnjenjem svetih pisama, a nisu težili za životvornim uticajem i preživljavanjem njihovih načela. Otuda znaju oni veoma mnogo o Mesiji, ali kad je On tu, pred njima, nisu ga mogli prepoznati i primiti. Oni misle da je večni život u Pismima, ali i ona ukazuje na Njega, Spasitelja, kao izvora života. Isus im dalje otkriva tajnu da ga oni ne primaju: oni neće! Oni neće od svoga samoizabranog života da otstupe. On ide još dalje: nedostaje im ljubavi, Božje ljubavi i ljubavi prema bližnjem. Tako je samoljublje uzrok svega zla. Oni jedni druge obasipaju čašću, što kod Isusa nema. /st.41/. Kako je nerazumno i stidno njihovo držanje, pokazao im je Isus jednim proročanstvom u st. 43/II, koje se ispunilo sto godina kasnije, kada se pojavio Barkohba, koji se izdavao za Mesiju i koga su primili. To se dogodilo 132-135.godine za vreme cara Hadrijana. Božje priznanje, koje jedino ima vrednosti, ne traže oni. Ali i pored svega nepriznanja i odbijanja, ne treba da misle da će ih on optužiti kod Oca; ne On, nego upravo Mojsije, koji je za njih sve, on će se pojaviti kao njihov tužilac, jer on je jasno Mesiju unapred predskazao. Na osnovu Mojsijevih spisa trebalo je da Isus bude priznat kao Mesija /up.Jov.1:45/. Prema ovome Isus nije protiv Mojsija i zakona, nego upravo oni sami. U celom ovom govoru vidi se suprotnost između „vi“ i „ja“, što pokazuje duboku suprotnost koja postoji između Njega i njih, a koju su oni sami prouzrokovali. Ova druga propoved, koju je Isus održao, nije bila prekidana, što pokazuje da ona nije Jevrejima izgledala tvrda. Isus se nije izdavao za Mesiju. Ova titula, koju su Judeji razumeli, nije momentalno odgovarala njegovom zadatku. U drugom delu propovedi iznosi Isus Judejima razloge da veruju u njegovu misiju i titulu „Sina“. On im dokazuje da njegova misija zavisi od Očeve volje. Sam ga je Otac priznao. To je jedan od opravdanih razloga da se prizna njegovo svedočenje. Njegovo punomoćje su Njegova dela. Ta su čuda određena da bi se utvrdilo ko je Božji poslanik, i da bi se primilo sve što Bog zahteva od svog naroda. Sem toga On ima i jednog svedoka od ljudi a to je Jovan Krstitelj, koga oni toliko cene.

2.KIDANJE KLASJA U SUBOTU

Mat.12:1-8/Marko 2:23-28; Luka 6:1-5/

Prema Luka 6:1 ovo se kidanje klasja dogodilo u „drugoprvu“ subotu. Teško se može utvrditi koja je to subota bila. Neki pretpostavljaju da se svi dani praznika Pashe nosili ime subote. Lako se moglo dogoditi da je jedan od ovakvih dana neposredno bio pred ili iza jedne redovne subote; prvi od ovih uzastopnih svečanih dana je, prema ovom piscu, „drugoprva“ subota. Međutim, većina tumača razume pod „drugoprvom“subotom drugu subotu posle Pashe. Žetva je bila zakonom zabranjena kod judeja u subotu. Farisejska kazuistika je smatrala žetvom svako delo, koje je imalo karakter žetve, pa ma kako ono bilo beznačajno. U rabinerskim knjigama se nalazi da je bilo strogo zabranjeno i plodove brati, pa čak i popeti se na drvo, da se ne bi nenamerno nešto otkinulo. Još više, smatrali su da je subota, kao zakon stvaranja, obavezna za celu prorodu. Iz toga razloga bilo im je zabranjeno da jedu jaje koje je sneseno u subotu. Nisu smeli jesti čak ni plod koji je pao s drveta u subotu. Prema svemu ovome, ovaj prigovor fariseja je sasvim verovatan.

1. Isus i subota, Mat.12:1-2.

St. 1-2. Satiranje klasja rukama beše smatrano kao pripremanje hrane /2.Mojsijeva 16:23; 35:2/. Isus nije išao na polja, da bi njegovi učenici trgali i satirali klasje, nego su prolazeći kroz useve ogladneli. Učenici su da im prođe glad kidali klasje i jeli zrno što je po zakonu slobodno bilo činiti, samo ako je čovek bio gladan /5.Mojs.23:25/. Kada su učenici mogli da satiru zrna, znači da su već bila zrela. Žetva je počinjala, ako je ovde reč o pšenici, uskoro posle praznika pashe. Pri svetkovanju subote naročito se pazilo da se ovaj sveti dan ne oskvrni poslom. Fariseji su shvatili kidanje klasja kao neku vrstu žetve, koja je bila zabranjena subotom; sem toga je i satiranje zrna neka vrsta posla. Oni skreću pažnju Isusu da njegovi učenici prestupaju subotu.

2. Pravo ispunjenje zakona. Subota i ljudska dela, st.3-5.

St. 3-5. Isus im iznosi dva primera iz Starog zaveta kao odgovor na njihovu optužbu. Prvi je primer iz 1.Sam.21:1-6. koji pokazuje delo protivno zakonu, koje se opravdalo neophodnom potrebom. Isus čak napominje da se to dogodilo u „domu Božjem.“ Tadašnji „dom Božji“ bio je šator. On se nalazio u Novu, severno od Jerusalima. Svaka delatnost, koja zadovoljava prirodnu potrebu, a nije nikakav rad uz naknadu, dozvoljena je. Drugi primer je čak naređenje samoga zakona. /4.Mojs.28:9/ Sveštenička služba u subotu je bila svakako rad, ali svrha je posvetila ovaj rad. Isus im napominje da se sve to vrši čak u hramu. Kad je David u nuždi mogao prestupiti jednu jasnu zapovest zakona, a da ga zato nije kaznio ni Bog ni ljudi, onda se učenicima može još manje zameriti, što se u nuždi ne obaziru na čudno farisejsko shvatanje i tumačenje zakona.

3. Veći i od hrama. Gospodar subote, st. 6-8.

St. 6-8. Isus smatra sebe i svoje kao nešto više i svetije od samoga hrama, kao što je On veći od Davida; pa kad je već hram mogao svoje sluge da oslobodi od ovoga zakona, onda to može još pre činiti veći od hrama, Mesija sa svojim učenicima. Ovim nije Isus nikako hteo da ukine subotu, nego samo da pokaže, da postupanje njegovo i njegovih učenika se ne protivi pravome svetkovanju subote, kao što ni postupanje Davida ili sveštenika u hramu. St. 6. je u vezi sa stihom 8. Sin čovečji koji je Božji sin i Tvorac, koji je i samu subotu ustanovio, On je iznad svega, i On najbolje zna koje je pravo svetkovanje subote. Marko 2:27, kaže da subota nije i ne sme da bude nikakva tiranija. Ovo osuđivanje nevinih od strane fariseja, pokazuje ne samo neznanje Pisma, nego nemanje milosrđa i ljubavi prema bližnjima. /Os.6:6/ Bog upoređuje ljubav i milosrđe sa žrtvom i stvalja milosrđe, kao dar srca, daleko iznad žrtava i spoljne pobožnosti. Ustvari je tako: sve je Božje u jednom stvorenju, ali Bog je hteo da srce, koje je Bog slobodno stvorio, bude slobodno. Eto zašto Isus hoće „milosti i ljubavi“ a ne žrtve. Ako čovek odbije da da Bogu svoje srce, sve žrtve ne vrede ništa, a ako on preda svoje srce, sve žrtve su se ispunile u ovome delu predaje.

3.ISCELENJE SUVE RUKE U SUBOTU

Mat. 12:9-14 /Marko 3:1-6; Luka 6:6-11/

Prema surovoj rabinerskoj kazuistici nije bilo dozvoljeno lečiti u subotu. Zabranjivala se svaka upotreba leka, trljanje i mazanje. Ovo je bilo najmilije pravilo ove klase ljudi, koji nisu zaboravili da ubalže strogost ovog pravila, ako se ticalo njihovih ličnih interesa. „Postupaj milostivo sa dobrim Izrailjaca“ – govorili su mudri. Učitelji su se oslanjali na ovo načelo za izvesna dela u subotu, da bi se sačuvala od propasti neka domaća životinja. Ovde je više nego ma gde izbila suprotnost između Isusove nauke i nauke fariseja. Lečiti, to je rad za njih, a za Isusa je to „činiti dobra“ /dobro činiti/. Rabineri su dozvoljavali lečenje čoveka samo u krajnjoj nuždi, ako je život bio u opasnosti. Po tzv. „Evanđelju Jevrejima“ pristupio je sam bolesnik Isusu sa rečima: „Bio sam zidar i svojim rukama sam sebi zaslužio hleb; molim te, Isuse povrati mi zdravlje, da ne bih morao sramno prositi.“ Kanonska evanđelja ne znaju za ovu molbu bolesnikovu, nego su po evanđelisti Mateju, fariseji /Mat.12:10-14/, pre nego što je bolesnik izustio ijednu reč, zapitali su Isusa, da li je slobodno u subotu lečiti. Njihova namera je bila da nađu podloge za optužbu. Oni su znali Isusovu ljubav prema patnicima, pa su verovali da će Isus odgovoriti, da je slobodno, i onda će ga moći optužiti kao čoveka, koji ne poštuje subotu. Iz st.14. vidimo, da se čak dogovaraju da ga ubiju.

• Književnici i fariseji pokušavaju da optuže Isusa za lečenje u subotu, Mat.12:9-10.

St. 9-10. Isus je došao u „njihovu“ tj. judejsku sinagogu. Ovaj se događaj dogodio prema Luci 6:6 /up.Marko 3:1/ ne iste subote kad i trganje klasja, nego durge subote. Fariseji su već vrebali Isusa da ga uhvate u prestupanju nekog propisa. Oni ubaciše pitanje, da li je slobodno lečiti u subotu? Prilika je bila povoljna, jer se u sinagogi nalazio neki čovek sa suvom rukom /paraliza ili atrofija/. Pošto su ga izazvali, Isus se odlučio da pred njima isceli čoveka. Ako je neko u životnoj opasnosti, onda je oslobođen od obaveza subote, ali ovde to nije bio slučaj.

2. Dela mislosrđa i ljubavi nisu protiv zapovesti o svetkovanju subote, st. 11-12.

St.11-12. Isus pobija mišljenje fariseja, znajući njihove misli /Luka 6:8/ pomoću njihovog sopstvenog postupanja u ovakvim slučajevima i pokazuje im još jednom da im nedostaje ljubavi u njihovom unutrašnjem odnosu prema svom bližnjem. Istina, prema njihovom, farisejskom, mišljenju ne bi se ni to smelo raditi u subotu. Ako je ovca već upala u jamu, mogla bi se bez opasnosti po njen život ostaviti u jami dok ne prođe subota. Pa ipak bi se svaki farisej latio da spase svoju ovcu, bilo što je žali, bilo da ne bi štetovao. U svakom slučaju postupaju oni sami protiv svoga farisejskog shvatanja svetkovanja subote. Isus ih pita, zar ne vredi čovek više od ove? Isus nalazi sasvim razumljivo da oni tako čine. On i sam smatra da treba tako da bude. On im sada iznosi, da je i njegovo delo još veća pomoć, jer je čovek pretežniji od životinje, i njemu je pomoć još potrebnija nego životinjama. U svemu se primećuje kako Isus ističe veliku čovekovu vrednost, na suprot mišljenju fariseja. Marko i Luka još pooštravaju ovu suprotnost upoređujući činjenje dobra sa činjenjem zla. Isus ih sada pita, šta treba činiti u subotu: dobro ili zlo? Oni nisu mogli na to ništa odgovoriti. Isus nije ni očekivao njihov odgovor, nego je sam odgovorio isceljenjem suve ruke. Ovakvo dobro i plemenito činiti, pomoći čoveku slobodno je u subotu. Šta više, ništa ne činiti u subotu onde gde bi se moglo pomoći, značilo bi zlo činiti, jer je subota čoveka radi načinjena.

3. Isus pokazuje delom svoje božansko ovlašćenje, st.13-14/I.

St.13-14/I. Isus je bio gnevan i tužan, jer su im srca odrvenila /Marko 3:5/, to ga je duboko pokrenulo. Ali Isus se nije uzdržao, zbog njihove zamke, da vrši Božje delo. Fariseji nisu napustili svoje mišljenje ni kod prvog napada na Isusa i njegove učenike a ni u ovome, drugom napadu. Njima sad i nije ništa drugo preostalo, nego da još pooštre svoje neprijateljstvo prema Isusu. Njihov cilj je sada njegovo uklanjanje. Prema Marku /3:6/ privukoše oni svoje neprijatelje Irodovce/ politička partija od nekih Irodovih srodnika i možda sadukeja, koji su bili verni Irodovom domu / i posavetovaše se, da dadu vlastima savet da Isusa uklone ubistvom. Ovaj plan je bio dobar. Kako je Isus bio sa teritorije Iroda Antipe, bilo je potrebno da dođu u vezu sa nekim uticajnim ličnostima na ovom malom dvoru. Irodovci su mogli dobro poslužiti ovome planu.

4. ISUSOV RAD U TIŠINI

Mat.12:15-21 /Marko 3:7-12/

Ovde su dodirne tačke teskotva između sinoptika vrlo retke stihovi Isaije /Is.42:1-4/ koje iznosi Matej pretskazuju sa nežnošću Isusovo širenje evanđelja i među narodima /neznabošcima/. U vreme kad je apostol Matej ovo pisao, ovo proročanstvo je bilo na putu svoga ostvarenja.

1. Isus nastavlja rad u tišini, da ne bi pre vremena bio prekinut u svome radu, Mat. 12:15,16.

St.15-16. Dok Matej samo u kratko iznosi celo stanje, Marko daje iscrpni izveštaj. Pošto su fariseji s Irodovcima radili Isusu o glavi, povlači se Isus sa učenicima. Možda je Isus hteo da se prebaci preko mora. Narod se bio skupio oko Njega iz cele zemlje /Marko 3:8/. Isus je sad već svugde poznat i svi ga traže. Kao što je Isus zabranjivao duhovima tako isto i izlečenima da ga razglašuju. On neće hvale, nego verovanje.

2. Isus je „sluga Božji“ koji u tišini radi, st.17-21.

St.17-21. Matej vidi u ovome nepokolebljivome i neustrašivome ali ne naglome radu Isusovome ispunjenje Isaijinog proročanstva /Is. 42:1-4/, čime Matej još jasnije pretstavlja Isusa kao Prorečenoga. Svi ovi znaci vide se na Njemu: 1/ „Sluga moj koga sam izabrao, ljubazni moj koji je po volji duše moje“.  – Mesija je „Sluga Božji“ koji javlja njegovu volju. 2/ „Metnuću Duh svoj na Njega, i javiće pravdu narodima“ – Duh Sveti ga je pomazao za Mesijino zvanje. Još pri začeću ispunjen je Isus Svetim Duhom, ali naročito pri krštenju. 3/ „Neće se svađati, ni vikati“ – ovo se  odnosi na njegovo povlačenje pred farisejima. Šireći svoju nauku, neće se Mesija svađati i prepirati kao što su to činili rabineri. Isus ne želi da se uzalud prepire. 4/ „Niti će ko čuti po ulicama glasa njegova“ – neće se nigde čuti glasa njegova po ulicama /up.st.16/          5/ „Trske stučene neće prelomiti i stenjka koji tinja, neće ugasiti dok ne dovede pravdu do pobede“ – znači ljude moralno slabe, no u kojim još uvek tinja dobro i plemenito, neće prezreti i napustiti ih da sasvim potonu u grehu, nego će im pomoći da mogu pobediti svoje grehe. To je Isus dokazao svojom ljubavlju prema carinicima i grešnicima. 6/ „I u njegovo ime uzdaće se narodi“ – Isus je došao da spase i neznabošce /narode/; koji uzveruju u Njega, spašće se. /Dela 9:15/ – Dok Isaija kaže: „I ostrva će čekati nauku Njegovu“, ukazuje Matej na propovedanoga Mesiju i uzdanje naroda u njegovo ime / njegovo ime, up. 7:22; 10:22; 18:20/.

ZASNIVANJE BOŽJEG CARSTVA I IZBOR DVANAESTORICE APOSTOLA CARSTVA

Mat. 4:23-25. /Marko 3:13-19; Luka 6:12-19; up. 4:42-43/

Ovde ne možemo naći hronološki red činjenica, jer imamo samo opis sadržine nekoliko dana Isusovog javnog rada: Isus uči narod, prvo po sinagogama, subotom, a kasnije kad mu je mržnja fariseja zatvorila vrata sinagoga, izlazi On napolje, na brežuljke pored jezera, ili u pustinju. Isus isceljuje savladane demonima, i bolesne. Noću On se povlači u samoću na molitvu.

1. Opšti Isusov rad pred njegovu besedu na gori, Mat. 4:23-25.

St.23-25. Luka ga iznosi tek posle izbora apostola. Još u većem obimu vidi se širina i dubina Isusovog rada nego u Mateju 12:15-16. On uči, leči i izgoni demone. Posle vavilonskog ropstva pojavile su se sinagoge. U Hristovo doba su svakako i svi manji gradovi u Palestini imali sinagoge, a u većim gradovima bilo ih je više. Judeji su subotom i praznikom, kasnije još i ponedeljkom i četvrtkom, skupljali se na molitvu i čitanje i tumačenje Svetog pisma. Sa dozvolom starešine sinagoge mogao je i stranac, samo ako je važiokao „učitelj zakona“, tumačiti Sveta pisma. – Isus je propovedao evanđelje o carstvu prvo po sinagogama, dok mu nisu to zabranili, svaka ko pod uticajem fariseja i književnika. Hrista su tištile ne samo duhovne, nego i telesne nevolje naroda. On nije hteo da bude socijalni reformator; siromaštvo nije smatrao za takvo zlo i nevolju koja se mora bezuslovno ukloniti – zlo je više video u bogatstvu. Ali gde god je video nevolju, gde je video bolest i nemoć, tu je pomogao. Isus je lečio, ali ne sugestijom, kao što misle moderni tumači Svetog pisma, nego kao božanski lekar. Sugestijom se ne leči guba i ne daje vid slepima od rođenja. Pod reči Sirija, podrazumeva se Sirija u užem smislu, krajevi severno i severo-istočno od Palestine, a ne čitava provincija kojoj je pripadala Palestina. Dakle zaIsusa se doznalo i izvan Palestine. Kad se razneo glas po svoj okolini o njegovoj čudnoj moći da leči sve bolesnike, donosili su mu razne bolesnike. Pod „besnima“ se razumeju oni koji su u sebi imali zlog duha, koji ih je mučio. Takvih je u Isusovo doba bilo mnogo, što nam svedoči Sveto pismo, premda moderna kritika smatra ove „besne“ iz evanđelja, umno i živčano obolele ljude, za koje su ono vreme smatrali, da su u njima demoni, jer drukčije nisu znali protumačiti njihovu bolest. Oni još tvrde da se simptomi današnjih umobolnih i nervno obolelih ljudi slažu sa simptomima ondašnjih „besnih.“ Zatim, tvrdi se još da je Isus ove bolesti prilagodio izrazima i mišljenjima tadašnjeg naroda. Ali energija kojom je Isus terao demone iz ljudi ne posvedočava nam o fiks-ideji bolesnika. Isus se uvek tako izražavao o demonima /up. Mat.12:25-29, 43-45/, da je potpuno jasno da je znao za njih i bio siguran da su mnogi njegovi savremenici patili upravo od tih zlih duhova, čiju je vlast On došao da uništi. – „Mesečari“ su ljudi bolesnih nerava na koje je mesec naroičito jako uticao. – „Uzeti“ su paralizovani. Dekapolj/Dekapolis/ je bio savez od deset gradova u severoistočnom delu Palestine, čiji su stanovnici većinom bili neznabošci. Ovi gradovi su imali i svoju autonomiju, ali su ipak bili pod neposrednom kontrolom rimskih vlasti.

2. Isus provodi celu noć u molitvi, Luka 6,12.

St. 12. Zbog cilja, koji je Isus imao pred sobom, bio mu je razgovor sa Ocem veoma potreban. Isus sada preduzima veliki korak u svome delu na zemlji. Njemu su potrebni saradnici. Možda je On sada mislio i na produžetak svog dela i posle njegove smrti. /I.Ž. str. 85/5/.

3. Izbor dvanaestorica apostola, Luka 6,13; /Marko 3,13-15/

St.13. Iz velike gomile učenika, koje je poveo sa sobom, izabira Isus dvanaestoricu. Marko nam tačno daje razlog zašto. Oni treba sada stalno da ostanu kod Njega, da ih pošalje da propovedaju, davši im vlast da teraju demone iz ljudi. /I.Ž. str. 85/3/ „Koje i apostolima nazva“. Reč „apostol“ nije ime zvanja. Za Isusa su oni ono što i samo ime znači: poslanici. /I.Ž. str. 85/4/ Isus je još od ranije izabrao jedanaestoricu. Dvanaesti Juda, sam se ponudio. On je molio za jedno mesto u Isusovom krugu. Juda je verovao da je Isus Mesija, i mislio je na ovaj način da osigura sebi mesto u novome carstvu. Isus ga je odbio rečima: „Lisice imaju jame i ptice nebeske gnezda, a sin čovečji nema gde glave nasloniti.“ /Mat. 8:20/ Učenici nisu mogli razumeti da Isus odbija tako potrebne radnike i pristalice, a oni su visoko cenili Judine sposobnosti, te bi bili razočarani da ga je Isus odbio. Kad je on /Juda/ stupio u vezu sa Isusom, imao dobrih osobina, koje su mogle biti crkvi na blagoslov. Da je bio voljan da nosi Isusov jaram, on je mogao biti jedan od najboljih apostola ali on je dozvolio da njegovo srce otvrdne. Kad mu je bila pokazana greška, držao se gordo i tvrdoglavo svoga sebičnog častoljublja i time je sebe načinio ne sposobnim za delo, koje bi mu Bog poverio.“ /I.Ž. 87/ – Isus je izabrao sebi za učenike ljude sa ljudskim slabostima i odgojio ih za službu, ali oni su se morali popravljati i učiti. Oni nisu bili izabrani zato što su bili savršeni, nego zato što su se dali usavršiti. Čak Jovan, Isusov najmiliji učenik nije bio blag po naslednjoj svojoj prirodi, on je bio preke naravai. Ovo je bila ustvari prva novozavetna crkva koju je sam Isus osnovao.

4. Imena dvanaestorice apostola, Marko 3:16-19; Luka 6:14-16/ 10:2-…

Apostoli se nabrajaju po dvojica, počevši od prve dve dvojice, braće. Sva tri evanđelista daju imena apostola bez ikakve razlike.

1. Simon – Petar, vatren, hrabar i brz. On govori za sve. Isus ga je nazvao Kifa/ Kefa, grčki Petros, što znači kamen/, što označava njegovu osobenost a ne nadmoćnost.
2. Andrija /Jov. 1:43; Marko 13:3/ Bio je isto jedan od izabranih. On je jedan od prvih učenika uopšte.
3. Jakov, prvi mučenik od dvanaestorice /Dela 12:1/ I njemu je Isus dao naročito ime kao i njegovom bratu Jovanu „Voanirges“ tj. sinovi gromova /up. Luka 9:54 sa Marko 3:17/. Ovo ime označava njihovu prekost i revnost.
4. Jovan, prorok među dvanaestoricom. Pisao je Otkrivenje. On je kasnije bio u nekom smislu suprotnost Petru. Najmlađi i najduže živeo. Umro prirodnom smrću.
5. Filip, /Jov. 6:7; 12:22; 14:9/ On je prvi koga je Isus našao. Rodom iz Vitsaide /Jov.1:44/
6. Natanailo /Vartolomej/, Filipov prijatelj, koji ga je doveo Isusu. Isus ga naziva „pravim Izrailjcem.“ Vartolomej se svakako zvao po svome ocu, a ime mu je bilo Natanailo. Bio je rodom iz Kane u Galileji /Jov. 1:45; 21:2/
7. Matej /Levi/. Sin Alfejev, carinik /Luka 5:27-29/ Napisao je prvo jevanđelje.
8. Toma, nazvan blizanac /Jov.11:16; 14:5; 20:24; 21:2/ Melanholičan i spor
9. Jakov, Alfejev sin
10. Simon Kananejac, zvani Zilot. Simon je pre svoga obraćenja pripadao sekti zilota /revnitelja/, koji su oružjem hteli da učine kraj tuđinskoj rimskoj vlasti.
11. Juda, Jakovljev /Tadej, Levi/. Po Mateju Levej, po Marku Tadej, što znači ljubimac. Pravo mu je ime bilo Juda. /Luka 6:16; Jov. 14:22; Dela 1:13/.
12. Juda Iskariotski. Iskariotski znači čovek iz Kariota, grada u judinom plemenu /Isus Nav. 15:25/ Jedino je on bio iz Judeje. Otac mu se zvao Simon /Jov. 6:71/. On se naziva još i „sin pogibli“ jer je izdao Isusa.

• PROPOVED NA GORI BLAŽENSTVA

Mat. 5:1-7:29 /Luka 6:20-49/

Isusova beseda na gori, kako je nalazimo u Matejevom evanđelju, smatrala se od uvek za najlepši i za jedan od najvažnijih delova evanđelja, jer se u njoj iznosi načelo Božjeg carstva i uslovi za stupanje u isto. Pored Mateja /gl.5-7/ iznosi Isusovu propoved na gori i evanđelista Luka /6:17-49/, ali mnogo kraće. Neki delovi Matejeve propovedi na pr. o Hristovom odnosu prema  starozavetnom zakonu, kao i farisejskoj pobožnosti, nema u besedi kod Luke, što ne znači da ti delovi nisu bili sastavni deo propovedi na Gori, ali s druge strane je verovatno, da u Matejevom evanđelju ima i stvari, kao na primer molitva Gospodnja /6:7-15; up. sa Luka 11:1-4/ koje je evanđelista uneo u propoved na Gori. Isusov govor je iznesen u Mateju i Luci na dva različita načina. Mislilo bi se na dve besede, da njihove sličnosti nisu tako velike, a moglo bi se i misliti da je Isus izneo dva puta istu besedu. Međutim, bolje je ako pretpostavimo da je Luka pisao za obraćene neznabošce, i zato se zadržao na onim delovima koji govore o novim savršenstvima, o zakonu ljubavi i milosti, dok je Matej verno sačuvao sve što nosi lokalni i istorijski karakter. Dakle, Matejev tekst je sačuvao prvobitnu propoved na Gori. Kad čitamo Matejev tekst, kao da čujemo Isusove reči, njegov ton i naglašavanje. Dvanaestorica su bili izabrani da budu vođe dela na zemlji među ljudima; ali oni još to nisu bili. Oni su trebali da budu prvo posvećeni u nauci o Božjem carstvu. Posle nekoliko divnih i božanskih istina, Isus je otvoreno izneo kakav je njegov stav prema datom zakonu; kao i na kakvo više savršenstvo su pozvani oni koji žele da ga slede. Pokret je bio tako velik, da nije u njemu učestvovala samo Galileja. Ljudi su dolazili sa juga, čak iz Jerusalima i Idumeje, osvojene od Hasmonejaca, koji su još bili veliki neprijatelji. Stanovnici Tira i Sidona, na krajnjem severu obećane zemlje, dođoše isto da se iscele. Isus je imao ovakvu masu pred sobom, koja je pažljivo slušala njegove reči. „Propoved na gori, iako određena naročito učenicima, bila je izgovorena pred mnoštvom.“ /I.Ž. str.89/5/ Isus je na visini svoje delatnosti. On je pošao sa narodom i popeo se na jednu visoku goru blizu Kapernauma /up. 8:1-5; Luka 7:1/. Sa ove gore je Spasitelj mogao lakše govoriti narodu, koji se oko njega iskupio u velikim masama, da čuje njegovu nauku. – Pošto je Isus, po običaju judejskih učitelja, seo, i otpočeo je govoriti. Apostoli i drugi Hristovi učenici, koji su oko Njega činili uži krug slušalaca, pristupiše mu i posedaše oko Njega, a narod je dole stajao. On ih je učio. /Tumači se ne slažu u pitanju, da li je Matejeva beseda na gori tačna reprodukcija jedne zaista od Isusa izgovorene beseda ili je umetničko deloMatejevo, gde je Matej u jednu celinu skupio izreke Isusove, izgovorene u raznim prilikama, da bi na taj način pružio potpunu sliku Hristovog učenja./

a/ BLAŽENSTVA /Mat.5:1-20/

1. Iznošenje blaženstva, Mat. 5:1-10.

St.1-3. „Blago duhovno siromašnima, jer je njihovo carstvo nebesko“. Ovde je grčki izraz, koji označuje ponizno držanje kao kod prosjaka, koji oseća svoju bedu, prevodi sa rečju „siromašan“, naravno u duhovnom pogledu. Carstvo nebesko je onih, koji su u osećanju nesposobnosti sami sebi da pomognu, pokazuju da „prose“ Božju milost. U Božjem carstvu na zemlji će naći u ovom ili onom smislu svako blaženstvo svoje ispunjenje. Već prve Hristove reči morale su iznenaditi narod. Isus naziva srećnima one, koje je svet najmanje smatrao za takve. „Siromašni duhom“ su jednostavni i iskreni ljudi, oni koji su svesni svojih nedostataka u duhovnom pogledu, koji osećaju i priznaju, da nisu u ovom duhovnom stanju koje im je za spasenje potrebno. Njima je sva nada da će ih spasiti milostivi Bog. Kao i grešni carinik /Luka 18:10…/ jedino od Boga i Njegovog milosrđa čekaju svoje spasenje, pa će ga baš zbog toga i postići, jer ga čekaju onako, kako i od koga ga treba čekati. Premudrima i oholima, koji su zadovoljni sa sobom i koji se hvale svojim znanjem i svojom pravednošću, kao što su to činile vođe judejskog naroda, fariseji, nema mesta u nebeskom carstvu. Dok su lažni i uobraženi pravednici i mudri sebe sa sigurnošću računali u građane budućeg nebeskog carstva, a na prost narod na „carinike i grešnike“ gledali su sa najvećim prezrenjem i smatrali ih za svet proklet i izgubljen, Isus im dovikuje: „blago siromašnima duhom“ i dosuđuje im nebesko carstvo, ne farisejima, nego upravo ovim „siromašnim duhom“ – prostom narodu i grešnicima, koji se kaju i traže Božju pomoć.

St. 4. „Blago žalosnima, jer će se oni utešiti“. Ovde se manje misli na zemaljski bol, a više na žalost zbog zla, sile i vlasti zloga i greha na svetu. Bog će svaki greh i svaku nepravdu uzeti sa zemlje. Ta ih nada teši. Oni plaču ali ne za svetom i njegovim dobrima /up. 2.Kor.7:10/, nego zbog svoje bede i nevolje kao i ubogi Lazar /Luka 16:20,25/, i zbog svoje grešnosti kao carinik /Luka 18:13/, i svoj pogled upiru na nebo. Bog nagrađuje ovakve već ovde na zemlji On im pruža utehu svojom poukom o milosrdnom Bogu, koji bogato nagrađuje paćenike i s puno ljubavi prima grešnike koji se kaju. /Otkr. 21:4/, i oni će radosni i zadovoljni deliti s Njime večno blaženstvo i radost.

St. 5. „Blago krotkima, jer će oni naslediti zemlju!“ Ovakvi se nalaze u svetu prema nepravdi ne naoružani i ne spremni: oni sve to podnose i nadvlađuju dobrim. Ovakvim pobednicima je obećano nasledstvo nove zemlje. Krotki su oni, koji mirno i strpljivo podnose svoju sudbinu na zemlji, ma kako da je ona gorka. Ni u najvećoj bedi i nevolji ne gunđaju na Boga, no upravo onda i podižu svoje oči k Njemu. Iako su u svetu mali i neznatni, zapostavljeni i poniženi, trpe i ćute, a za uvrede koje im ljudi nanose, ne svete se sami, nego to ostavljaju Bogu, koji kaže: „Moja je osveta, ja ću vratiti“ /up. Rim. 12:19/. – Ova zemlja znači Božje carstvo koje će naslediti samo krotki /Ps. 37:11/.

St. 6. „Blago gladnima i žednima pravednosti, jer će se oni nasititi!“ Naša lična pravednost je izjednačena sa dobrima / sa jelom i pićem/, bez koga se ne može živeti. Otuda je pobožnome ova lična pravda svakodnevno potrebna. – Ovi teže za pravednošću i žele da ih Božja milost načini pravednima. Judeji su mislili da će pravednost postići – zaslužiti – izvršenjem zakona, premda su pojedinci uviđali da to nije moguće. Oni su očekivali opravdanje kao svoju ličnu zaslugu za držanje zakona, a ne kao Božju milost. Koji čeznu za pravednošću postići će je na osnovu svoje vere u Isusa Hrista a Božjom blagodaću.

St.7. „Blago milostivima“, jer će oni biti pomilovani!“ To su oni koji iz ljubavi imaju puno obzira prema bližnjima i pomažu im po svojoj mogućnosti /up.Mat.18:33/. – Milostivi su oni, koji osećaju bedu i patnje drugih ljudi, koji imaju milosrđa i sučešća prema telesnim i duhovnim nevoljama svojih bližnjih, pa im pritiču u pomoć svojim imetkom i savetima uzimajući u obzir njihove slabosti /up. Luka 10:25/ Hristos je često potsećao nemilosrdne fariseje, koji su grubo postupali prema slabima i nevoljnima, na božanske reči: „Milost hoću a ne žrtvu“ /Mat. 9:13; 12:7/

St. 8. „Blago onima koji su čistog srca, jer će oni Boga gledati“ Oni su jednostavnog i iskrenog mišljenja, bez zadnjih misli i namera. – Dok jedni pod čistim srcem razumeju ljude, čija je duša čista od greha, koji kraj sve ljudske slabosti i čulnosti nisu izgubili detinjsku čistotu, drugi drže, da se pod čistotom srca ne misli slobodan od greha uopšte, nego iskrenost i istinitost /up. Jov. 33:3; 1.Tim. 1:5/. Hristos je mislio na ljude koji su bezazleni, iskreni i istiniti, bez ikakve lukavosti i zadnjih sebičnih misli. Već je Psalmista rekao da će se na goru Gospodnju popeti samo oni, koji imaju nevine ruke i čisto srce /Ps. 24:3-4/. Samo ovi ljudi će biti udostojeni da gledaju Boga licem u lice /1.Kor.13:12/.

St. 9. „Blago mirotvorcima, jer će se oni sinovi Božji nazvati!“ To su oni, koji sve što od njih zavisi, čine da bi uspostavili ili održali mir. Oni se trude za dobro svoje okoline. Zbog njihove želje za mirom ljudi ih ismevaju i gone. Oni će se na novoj zemlji nazivati sinovi mirotvornog Boga. – To su oni miroljubivi ljudi koji otklanjaju svaku svađu i razdor među ljudima, mire zavađene i u ljudsko društvo unose mir, sreću i zadovoljstvo. Proroci su gledali u Mesijinom carstvu „carstvo mira“ a Mesiju slave kao „kneza mira“ /Is. 9:6…; Jer 33:6; Mih. 4:3; Zah. 6:13/. Isus je imao da donese mir i ljubav na zemlju, mirotvorstvo je smatrao kao uslov za stupanje u njegovo carstvo mira. Za svoje mirotvorstvo biće mirotvorci nagrađeni time, što će u budućem životu dobiti ime, dostojanstvo i prava „sinova Božjih.“ Gradeći i donoseći mir, oni su se zaista pokazali kao Božji sinovi, kao sinovi nebeskog Oca, koji je „Bog mira“ /2.Kor. 13:11/, a i kao braća kneza mira, pri čijem su rođenju anđeli javljali mir svetu i koji je i „naš mir“ /Ef.2:14/.

St.10. „Blago prognanima pravde radi, jer je njihovo carstvo nebesko!“ Zbog toga što vole pravdu drugi ih mrze i gone. Oni su sada, na ovoj zemlji potisnuti, ali će jednom biti vladaoci u nebeskom carstvu. Hristos je znao da će njegovi stradati za pravdu i zato ih teši rečima. „Blago prognanima pravde radi“ /up. 1.Petr. 3:14,17; 4:1:16./ Ko pravdu ceni više svega i radije pristaje, da bude gonjen i mučen, nego da se odreče svog najvećeg dobra, zaslužio je i dobiće nebesko carstvo.

2. Stvarni značaj blaženstva za učenike, st. 11-16.

Isus se od st. 11-16. obraća naročito svojoj najbližoj okolini, apostolima, jer će od svih hrišćana njih svet najviše mrziti, ružiti, klevetati i goniti. Tako se postupalo i prema Njemu kao Učitelju, tako se postupalo i prema svim njegovim vernim slugama, prorocima, pa će se tako postupati i prema njima.

St.11-12. „Zbog mene“ znači pravde radi, a dalje i zbog njih, kao učenika Isusovih, jer će oni zastupati tu pravdu. Oni treba da se raduju i da su utešeni zbog ovakvih napadanja i gonjenja, jer im je plata sigurna. To su obećanja blaženstva. Sem toga, oni su time izjednačeni sa prorocima, oni su dakle njihovi pravi sledbenici. Prema Mat. 10:41 oni mogu da očekuju proročku platu. Patnje i nevolje za Isusa ne treba da rastuže i slome apostole, nego naprotiv treba da ih ohrabre i obraduju /up. Rim. 5:3; 1.Petr. 4:13/, jer za patnje i nevolje čeka apostole velika nagrada na nebu. Dela i patnje pravednika na zemlji pred Bogom su kao kapital, koji će ovi u svoje vreme s kamatom primati /up. Mat. 6:20/. Apostoli su patnje i sramoćenja za Hrista zaista s radošću podnosili /up. Dela 5:41/. Zli i bezbožni ljudi /ocevi Judeja Hristovog doba, Luka 6:23/ gonili su Božje proroke koji su živeli pre apostola, pa neka im je i to uteha, kad ih stanu goniti. Ono što je Bog spremio na nebu svojim starozavetnim slugama, prorocima, primiće i apostoli, dakle istu platu, proročku paltu.

St. 13. „Vi ste so zemlji.“ Spasitelj iznosi poziv i zadatak svojih apostola. Kao što so daje jelu ukus i čuva ga od kvarenja, tako treba i apostoli da budu duhovna so, svojim primernim životom da načine Bogu ovaj svet ugodnim i da ga očuvaju od moralnog truleža i propasti. Proroci su bili so za Izrailjski narod, a apostoli treba to da budu za celu zemlju. Ali zato oni moraju svoju prirodu kao so da sačuvaju, svoju snagu začinjenja i očuvanja, jer ih to i čini učenicima.  So može i da obljutavi, da izgubi svoju snagu, i onda nije nizašto, jer se nema čime osoliti, nema načina da joj se snaga povrati. Tako je i sa apostolima. Ako bi jedanput izneverili svoj uzvišeni poziv, ne bi više mogli njemu natrag; tada bi izgubili svaku vrednost. Ne samo da ne bi mogli više biti so /apostoli/, nego se ni sami ne bi mogli spasti.

St. 14-16. „Vi ste svetlost svetu.“ Prema st. 14/1 oni su nešto naročito i zbog toga ne mogu ostati neprimetni, dokle god sačuvaju svoju osobenost. Apostoli treba da budu /duhovna/ svetlost za ljude. Oni su pozvani da prosvećuju svet, da mu otkriju i pokažu pravu istinu i spasenje. I sam Isus se naziva svetlošću sveta /Jov. 1:4; 8:12/, a apostoli su kao njegovi zraci. Određeni da budu svetlost sveta, njihov rad mora biti javan i slobodan, svako da ih vidi i da sazna njihovu nauku. Kao što se žižak ne meće pod mericu, jer on treba da gori i svetli svima koji su u kući, tako bi besmisleno i za osudu bilo i to, kad bi apostoli duhovnu svetlost koju su dobili da njome rasvetle čitav svet, zadržali za sebe, a druge ostavili u tami. Njihov je poziv i zadatak da sav svet osvetle novim učenjem i novim životom. Prema st. 16. ta njihova svetlost nije samo njihova nauka, nego njihov sveopšti život u kome ljudi vide ovu svetlost. To ih i karakteriše kao Božje sinove. – Apostolski rad treba da bude javan. Vrline i dobra dela njihova treba da bude javan. Vrline i dobra dela njihova treba da vide svi ljudi, pa da im to da povoda, da slave Boga, i da se za vrline i dobra dela zagreju i oduševe i same one koji još ne veruju u Boga. I danas se hrišćani cene po njihovom životu i delima. „Po plodovima njihovim poznaćete ih“ – rekao je i sam Spasitelj. Od života hrišćana zavisi hoće li se Božje ime slaviti i mnogo i spasiti, ili će se njegovo  ime huliti i mnogi propasti, jer nisu svetlila dela onih, koji se smatraju Božjom decom.

3. Ispunjenje zakone i proroka st. 17-20.

St. 17. „Ne mislite da sam došao da ukinem zakon ili proroke; nisam došao da ukinem, nego da ispunim. Jer zaista, kažem vam: Dokle ne prođe nebo i zemlja, nijedne jote, nijedne crtice neće nestati iz zakona dok se sve ne zbude.“ – Objavljujući sa Gore, kao nekad sa Sinaja, Hristos je hteo da svojim slušaocima razjasni u kakvom je odnosu njegovo tumačenje zakona i pravde i njihovo izvršavanje prema zakonu i staroj pravdi, koje je Bog ranije dao svome narodu. Verovatno su Isusovi neprijatelji već Isusa, zbog njegovih druženja sa grešnicima i zbog njegovog shvatanja subote, posta itd., izvikalikao neprijatelja Božjeg zakona, koji hoće da ukine zakon i proroke. Isus izjavljuje da On nije došao na zemlju, da ukine zakon ili proroke, nego naprotiv da izvrši. /„Zakon i proroci“, tako Isus označava celi Stari zavet, prema njegova dva glavna dela. Time se Isus izrazio za ceo jedan i nedeljiv Stari zavet, kao nepobitljiv autoritet; Jov. 10:35/ Zakon Božji ukidaju upravo njegovi neprijatelji, prepredeni fariseji /Mat. 15:4 i dr./ Umesto da Isus ukine zakon i proroke, On će da ih izvrši, onako kako je to Bog mislio, kad ih je dao narodu. Ovo važi u prvom redu za učenike i njihov zadatak. Možda bi oni sada pomislili da Stari zavet nema više važnosti i zato ga treba ukinuti, ali „ukidanju“ stoji na suprot „ispunjenje“. Kao što se proročanstvo ispunjava nastupanjem prorečenog događaja, tako se i neispunjena zapovest ispunjava pravim držanjem. Tako, Isus nije ni u zakonu ni u celom Starom zavetu, kao celini, dopunio, oduzeo ili izmenio smisao. – Isus je u starozavetnom zakonu gledao Božji zakon, izraz svete  Božje volje, i evanđelja svedoče da Isus nije mislio da ukine zakone. Kad je bogati mladić zapitao Isusa, kako bi mogao sebi osigurati večni život, Isus ga je uputio na držanje zakona /Mat.19:16…; Marko 10:17…; Luka 18:18…/ Izlečenom gubavcu je naredio, da se pokaže svešteniku i prinese zakonom propisanu žrtvu /Mat. 8:4; Marko 1:44; Luka 5:14/. Narodu i učenicima je čak rekao, da drže sve što bi im fariseji rekli iz zakona u Starom zavetu. Isus, ako drugi /novi/ Mojsije, hteo je da otkrije pravi i dublji smisao zakona. Isus je učio da se zakon ne ispunjava tačnim ispunjenjem po slovu, nego predavanjem srca i primanjem duha zapovesti. Isus je ispunio zakon, ostvarujući ga u samome sebi, davši mu pravi smisao. On ga sada poverava onima, koji su imali mogućnost da ga očuvaju.

St. 18-19- Prenesena na grčki iz jevrejskog reč „amen“ znači „da“, „zaista“ ili „tako je“. Judeji su taj izraz upotrebljavali, da potvrde neku istinu, zakletvu, ugovor ili molitvu. I Spasitelj je često upotrebljavao ovu reč, kojim nije samo istinu potvrđivao, nego i da će se sve to zbiti. – „Jota“ /jod/ je najmanje slovo jevrejske azbuke. – Pod „crticom“ razumeju se krajevi i vrhovi, kojima su se slična jevrejska slova razlikovala jedna od drugih. – Odnosno smisla reči: „najmanji će se nazvati u nebeskom carstvu“ postoje razna mišljenja. Neki prevode ovo mesto slobodno: „biće smatran kao najkrivlji u dan suda“, ali, smisao je ovih reči, da će biti smatran „nizašto“, a o njegovoj sudbini nam kaže Otkr. 22:18-19. Mnogi misle da su stihovi 18 i 19 kasnije umetnuti, jer ono „jer“ u st. 20 nema smisla u vezi sa st. 19, nego nastavlja smisao stiha 17. Drugi tumače, opet, zato što se i kod evanđeliste Luke /16,17/ nalaze reči: „lakše je nebu i zemlji proći nego li jednoj crtici zakona propasti“, uzimaju st. 18 po Mateju za Hristove reči. Oni smatraju da je Isus, ističući trajanje i vrednost zakona, pa i njegovih najsitnijih odredaba, imao u vidu zakon i njegove odredbe u svom potpunom obliku, u kom se one nalaze i u Novom zavetu.

St.20. Hristos je došao da ispuni zakon, i onda da za Božje crastvo traži potpuno držanje toga, savršenog zakona. Za ulazak u Božje carstvo je potrebna veća i bolja i savršenija „pravda“ nego što je bila pravda književnika i fariseja, koji su smatrani za naročito pobožne i pravedne ljude, a njihova se pravda zasnivala na izvršavanju svih starozavetnih propisa po njihovom slovu. – Književnici nisu bili organizovani u religiozne sekte. Njihova je dužnost bila da umnožavaju kopije zakona i da ga tumače narodu. Nazivali su ih i „učiteljima zakona“ /Mat. 22:35; Marko 12:28; Luka 5:17,21/ Kao verski učitelji oni su ispovedali isto mišljenje kao i fariseji, i podržavali su uglavnom njihovu partiju. Otuda i dolazi to, da se oni često spominju zajedno sa farisejima. /up. Mat. 23/ – Farisejska sekta je bila najmnogobrojnija među Jevrejima. Kao god što im već i ime kaže, oni su se držali odvojeno, oni su želeli da se razlikuju od njihove braće, naročito sadukeja, i to spoljašnjom pobožnošću i krajnom tačnošću pri ispunjavanju raznih propisa tore, kome se dozvoljavalo dodati i predanja starih. Oni su smatrali da se čovek može opravdati pred Bogom poslušnošću zakona i predanja, pa čak zadobiti i naročite zasluge. Prema tome, napunjeni ličnom pravdom, oni su odbijali i sa ponosom prezirali nauku o spasenju milošću i pravdanje verom, što je hrišćanstvo donelo.

1. ISUSOV STAV PREMA FARISEJSKOM TUMAČENJU ZAKONA

/Mat. 5:21-48/

1. O šestoj zapovesti, st. 21-26.

St.21-26. Spasitelj je govorio prostome narodu, koji je slabo čitao zakon, nego su ga slušali po sinagogama, gde se čitao i tumačio /Dela 15:21/. Književnicima bi rekao: čitali ste /up.Mat. 12:3/. Za ubicu tražio je Mojsijev zakon smrtnu kaznu /up.2.Mojs. 21:12/. U šestoj zapovesti dekaloga nema dodatka: „a ako ko ubije biće kriv sudu“ /st.21/II/. Ovaj dodatak su načinili stari, verovatno na osnovu 2.Mojs. 21:12. Ovaj slučaj je jasan dokaz da su Jevreji načinili od moralnog zakona zemaljske paragrafe materijalnoga prava, dok je ovaj Božji zakon nešto, što treba da prodre u čovekovu unutrašnjost i tamo da radi. Ljudi su među sobom braća, jer su svi deca jednoga Boga Oca. U nekim rukopisima stoji još: „na brata svoga“ iza reči gnevi. Ovo je možda glosa, kasnije umetnuta radi lakšeg razumevanja i ne spada u tekst. U Starom zavetu se kažnjavalo samo stvarno ubistvo, kao rod najviše vrste gneva, ali se ipak govorilo na više mesta protiv gneva uopšte /Ps. 37:78/. Ali Isus tumači zapovest „ne ubij“ u pravome, dubljem smislu. On zabranjuje i osuđuje već i najmanji gnev, koji se spoljašnje još nije ni pokazao, ni rečju ni delom, nego je ostao samo u mislima i srcu. Naravno, ovde je reč o gnevu protiv brata svoga, Božjeg sina. Isus ovde nije mislio osuditi svaki gnev. Ima i „svetog gneva,“ koji je posledica revnovanja za Boga, njegovu slavu i vladavinu, kao i spasenje bližnjega. I sam se Bog gnevi na grešnika a isto tako i Isus /Marko 3:5/. Isus misli na gnev koji je posledica greha. Tri vrste suda i osude /kazne/ o kojima Isus ovde govori postojale su kod Jevreja Isusovog vremena. Prvo, imamo suđenje u nižem sudu, koji je postojao u svakom gradu, a sastojao se od sedam sudija. Drugo, glavne velike kazne je mogao izreći samo veliki savet po imenu „veliki sinedrion“ koji se sastojao od 70 ljudi, sveštenika, književnika i starešina naroda /Luka 22:66/. Treće „gehena ognjena,“ ime koje je dato „dolini sinova Emonovih“ /2.Car 23:10/, na jugu od Jerusalima. Nekad su se tu žrtvovala deca bogu Molohu, a kasnije su se tu spaljivala mrtva telesa crknutih životinja i zločinaca u vatri koja se stalno održavala. Ovo je mesto bilo veoma pogodno da se uzme kao slika mesta gde se vatra neće ugasiti dok sve ne uništi. Ovim sudovima odgovaraju težine krivica. Prvo, onaj koji se gnevi samo i taj gnev izrazi prema svome bratu, dolazi pred sud sedmorice u mestu, da odgovara. Drugo, reč „raka“ /aramejski „rek“/ nalazi se još u Sud. 9:4 a znači prazan čovek ili skitnica /propalica/. Ovom se rečju označava omalovažavanje i preziranje nekog čoveka. Čovek koji je ovo rekao, time što je u ovoj reči izrazio svoj gnev, učinio je veću krivicu od onoga koji se samo gnevi na brata svoga. Treće, reč „budalo“ /aramejski „more“/. Ovo je bila teška uvreda bližnjeg, u smislu bezumnik, naime, bezbožan čovek /up. Ps. 14:1/. Ova reč se često nalazi u pričama i uvek znači pokvarenu dušu, koja nema nikakvog smisla za duhovne stvari ko je ovako nazvan njemu se odricala svaka pobožnost imoralnost, čak i spasenje, te zbog toga od te uvrede nije bilo veće. Ovakav izraz je bio izjednačenje sa smrću. /up. 1.Jov. 3:15/. Takav je zaslužio večnu smrt u geheni ognjenoj. Pod njom se razume, „ognjeno jezero“ koje čeka one koji u svome gnevu nanesu svome bližnjem najveću nesreću. Iz svega izlazi da će različiti stepeni gneva biti različito kažnjeni.

St. 23-26. Ovde iznosi Isus praktični primer pravog moralnog držanja. Ovo se odnosi na slučaj kad smo nekog uvredili, pa se on opravdano žali na nas. Zato što je gnev izvor mnogome zlu, Isus ne odobrava gnev. Ali nije dovoljno samo da se ne gnevimo, nego ne treba ni durgome davati povoda da se gnevi. Ako smo nekog uvredili, treba da se brzo sa njime izmirimo. Izmirenje je tako važno, da je Isus zahtevao, da se ovo izvšri pre nego što se pristupi žrtvovanju, jer ko nema ljubavi prema svom bližnjem, taj neće moći svojom žrtvom isprositi ni Božju ljubav ni milost. U Hristovo vreme važili su na sudu u Palestini rimski zakoni, po kojima je tužilac imao pravo da silom dovede optuženika pred sud, zato Isus i kaže da se sa suparnikom valja izmiriti još na putu, jer su pred sudom slabi izgledi na izmirenje, jer sud ima druge, strožije, propise. U ovom svom primeru imamo veliku Isusovu pouku: Kao god što onaj koji žrtvuje i moli se dolazi pred Boga u njegov hram, isto tako put čovečjeg života vodi pred velikog Sudiju. Zbog toga treba čovek, koji je u zemaljskim stvarima u sporu sa svojim bližnjim i jednom će doći pred Sudiju, tražiti oproštenje od svoga bližnjeg.

2. O sedmoj zapovesti, st. 27-30.

St. 27-30. „Čuli ste da je rečeno starima: ʼNe čini preljube.ʽ A ja vam kažem: Svaki koji pogleda na ženu sa željom, već je učinio preljubu u srcu svome.“ Isus ukazuje svojim učenicima na ono što su čuli od njihovih učitelja i starih. Ovome na suprot veli Isus: „A ja vam kažem,“ čime Isus smatra sebe za pravog učitelja zakona. Jevreji su se zadovoljavali da se drže samo spoljašnjosti i okvira zakona, a nisu preodubljivali smisao tih zapovesti. Po starozavetnom shvatanju zakona neko je učinio preljubu kada je imao odnos sa tuđom ženom ili zaručnicom na osnovu 2.Mojs. 20:17; 5.Mojs. 22:22… Takav je, iako je bio oženjen, po ondašnjem shvatanju povredio samo pravo muža one žene s kojom je imao veze, a svojoj ženi nije učinio nikakvu nepravdu, jer se moglo povrediti samo muževljevo pravo a ne i ženino. Žena koja je učinila preljubu, zgrešila je takođe samo svome mužu, a ne i ženi čoveka, s kojim je učinila preljubu. Ali Isus objašnjava da, ako i kod šeste zapovesti, već sama želja je uzrok preljube, tj. uzima se kao svršeni čin. Nije potrebno, da čovek izvrši preljubu, dosta je da na tuđu ženu gleda s tom namerom, da je poželi, da raspali strast za njome; to je već preljuba, „duhovna“ preljuba. Moralni zakon se odnosi na uzroke pobuda. Greh se mora ukloniti u svome korenu; dakle mora biti radikalnoga otstranjenja sablazni, koja nas goni na ostvarenje ovoga greha u delo. Stari učitelji zakona u njihovoj naivnoj teologiji, zamišljali su da će se mrtvi u dan vaskrsenja pojaviti  sa svim nedostacima koje će pokazati njihov život na zemlji. Slepi će se pojaviti kao slepi, sakati (str. 115/2) kao takvi i hromikao što su bili za života. To će biti sve tako da bi se moglo sve tačno utvrditi na sudu. Zbog ovakvog shvatanja je Isus izrekao ove reči, koje nisu spoljne mere, u koje se uvek može sumnjati, nego se sve ovo odnosi na moralne slabosti. Oko nas navodi na greh, time što pomoću njega gledamo na tuđu ženu, naravno da je oko samo organ, a da se ta želja upravo stvara u našem srcu, u čovekovoj unutrašnjosti, pomoću gledanja. I telo i duša, pošto zajednički rade, primiće zasluženu kaznu. U ovoj slici koju Isus daje spominje se samo desno oko i desna ruka, premda gledamo na dva oka i radimo sa obema rukama. Desna ruka se opet smatra za izvršioca čovekove volje. Desna ruka i desno oko spominju se zato, što su ti udovi najvažniji i najdragoceniji čoveku. Ali da bi čovek spasao svoju dušu od greha i večne propoasti, mora se odreći i najmilijeg, ako bi ga ovo moglo navesti na greh.

3. O razvodu braka, st. 31,32.

St.31-32. Mojsije je dozvolio Jevrejima, znajući njihovo tvrdo srce /Mat. 19:8/, da mogu otpustiti svoju ženu /prekinuti bračnu vezu/, ako nađe na njoj „štogod ružno,“ tj. ako ima opravdanih razloga po zakonu za to. U tom slučaju bio je sam dužan da joj da „raspusnu knjigu,“ u kojoj je potvrđivao da je ona bila njegova žena i da je otpušta, pa se može slobodno udati za drugoga. Uzrok se nije navodio. Ono što god ružno bilo je neodređeno i tumačilo se razno. U Isusovo vreme, razumela je Šamajeva škola pod ružnom stvari nepristojno ponašanje žene, a škola Hilelova je išla tako daleko, da je učila da čovek može ženu otpustiti za makakvu ružnu stvar na njoj, čak i za to, ako je rđavo zgotovila jelo, a ponekima čak i u tom slučaju, ako je muž našao lepšu. U životu je vladalo Hilelovo mišljenje i Jevreji su bez ikakve griže savesti otpuštali svoje žene, kad god im je bila volja. Jevrejsko čisto površno shvatanje braka dovodilo ih je do lakomislenog razvoda braka. Dok je Bog u 5.Mojs.24:1 odredio samo formu razvoda braka /formalni zakon razvoda braka/, dotle su Jevreji na osnovu ovog propisa svojevoljno otpuštali žene/ od formalnog zakona načinili materijalni/. Ono „štogod ružno“ je moglo i trebalo biti samo zakonsko, i upravo to hoće Isus da ispravi. Isus im sada tumači i pravi smisao i značaj razvoda braka, pa veli da svaki onaj, koji otpušta ženu svoju, navodi je time da učini preljubu. Otpuštena žena će se udati za drugog, međutim, njen prvi brak nije raskinut pred Bogom, nego još uvek vredi. Pa i svaki onaj koji takvu otpuštenu ženu uzme, učiniće preljubu. Nije uzeto u obzir, ali je moguće, da muž ili žena oproste greh i ne razvedu se. Sith 32. nam pikazuje kako Isus dovodi ovu zapovest u vezu sa poreklom braka i njegovom nepovredivošću. U Matejevom evanđelju /5:32; 19:9/ isitče se jedan izuzetak, slučaj, kad je dozvoljeno i nevina strana ima pravo razvoda braka, to je slučaj preljube. Ovaj izuzetak postoji samo kod Mateja, kod Luka 16:18 i Marko 10:11 nema reči o razvodu za preljubu. Da ga je Isus izrekao, on bi bio i kod drugih spomenut! Svakako je ovo dodao evanđelista Matej, jer je znao kako se ima razumeti ovo pitanje razvoda, a sem toga i u zakonu Božjem već stoji da se ne čini preljuba, jer, jedna strana učinivši preljubu, samim tim prekida bračnu vezu sa svojim bračnim drugom .Otpuštanjem u ovom slučaju se ne može reći da ovaj suprug navodi drugog na preljubu, jer je preljuba već učinjena.

4. O zaklinjanju i zavetu, st. 33-37.

St. 33-37.  „Ne zaklinji se krivo, a ispuni Gospodu zavete svoje“ St. 33 je kombinacija mnogih stihova Staroga zaveta kao 3.Mojs. 19:21; 4.Mojs. 30:3; 5.Mojs. 23:22-24. Isus ne ustaje protiv samog zaklinjanja, nego protiv njene zloupotrebe. Prema zakonu zaklinjanje lažno bilo je zabranjeno, jer je prestupanje zkona. U Isusovo vreme su se Jevreji mnogo zaklinjali. Isus navodi samo neke od mnogobrojnih formi zakletava, koje su imali naročito fariseji, a koje su bile raspoređene u raznim stepenima. /Mat. 23:16-22/. U st. 37 kaže Isus, da, ako je reč „da“ ili „ne“ i u stvarnosti, ozbiljno „da“ ili „ne“, to je dovoljno za zakletvu, a što je više od ovoga nepotrebno je i zlo. Prema tome nije opravdano da se zabrani svaka zakletva. Zakletva na sudu je potrebna da se utvrdi istina. Upravo zbog tih mnogih formi i krivih zaklinjanja širi se neistinost, pa se i sami zaveti prema Bogu isto tako ne ispunjuju i tako se dolazi do velikog zla.

5. U pravu odmazde, st. 38-42.

St. 38-42. Isus je učitelj božanske volje, zato On i tumači pravi smisao datih zakona. Prema Starom zavetu je bila zabranjena privatna osveta, ali je zato sud imao pravo jus talionis-a, tj. da učinjeno zlo zlim vrati, ili „oko za oko i zub za zub.“ Ovaj zakon je mogao primeniti samo sudija, da bi se stalo na put raznim zločinstvima, dakle ovaj je propis bio propis državnog materijalnog krivičnog prava u judejskoj državi. Isus sada ukazuje na to, da se ovo pravo kažnjavanja ne sme primeniti na moralne, privatne odnose. Za privatne odnose postoje drugi propisi, propisi moralnog zakona /3.Mojs. 19:18/. Jevreji su sistem jus-talionisa-a /3.Mojs. 24:20/ zamenili sa sistemom odricanja samog sebe. „Ne protivite se zlu!“ Hrišćanin ne treba da se protivi zlu, pa da zlo zlim vraća, nego neka savlađuje sebe i nanesenu uvredu i učinjenu mu nepravdu podnosi mirno i strpljivo, i neka je spreman da otrpi i žrtvuje više nego što od njega traži njegov protivnik. Isus nije hteo ovim da ukine pravni poredak, nego da njegovi učenici ne upotrebljavaju zakonom ovlašćena sredstva za zaštitu prava i odbranu od nepravda, samo zbog svoga prava, nego jedino i uvek radi uspostavljanja prava uopšte, ne zbog sebe, nego zbog opšteg dobra. Isus sad pokazuje nekoliko primera kako se mora postupati, ako nam se nanese nepravda ili šteta od strane naših bližnjih. Onome koji bi nas udario po desnom obrazu okrenem i levi. Protivnik občino udara po levom obrazu, ali Isus spominje desni kao važniji deo tela. Onome koji bi hteo da nam sudskim putem uzme haljinu, dajmo mu pre suda i još potrebniji ogrtač. /Ogrtač je služio kao gornja haljina, a kod siromašnih ujedno i kao noćni pokrivač, pa se preko noći nije smeo zadržavati kao zaloga./ Ako te neko natera da ideš službeno jednu milju /1000 koračaja/, idi dve milje. Ovako treba činiti, ali ne zato da bi time pokazali ljubav prema neprijatelju, ili da ga posramimo i zlo dobrim pobedimo, jer sve to može, ali ne mora tako biti. Ovde je glavno, da hrišćanin na ovaj način pokaže da se on ne sveti, nego da njegovoimanje, čast, sloboda, vreme, ugled itd. nisu važniji od Božjeg carstva, te da zato sve to može žrtvovati i još više ako se to traži. Hristove reči, da se zlu, nepravdi i nasilju ne treba protiviti, ne može se uzeti doslovno, jer bi to značilo sve ovo pomagati i šriti, razoriti svaki pravni poredak, društvo i državu, što svakako Isus nije mislio i hteo. On nije mislio da svoje učenike liši svakog prava i odbrane, i da ih ostavi na milost i nemilost surovog nasilja i nepravde. Ima dosta slučajeva gde hrišćanin mora da ustane u odbranu svoje časti i prava. Sve ovo najbolje nam tumači Isusov život, koji nije bio ništa drugo nego borba protiv zla, ne samo rečima nego i delima. Slično je činio i apostol Pavle u odbranu svoga prava i časti. On je često tražio zaštitu kod suda /Dela 25:9-11/. Od nasilnog zahtevanja prelazi Isus na obično iskanje i kaže, da onome koji nešto ište treba dati, makar i ne imao prava na to. Ko traži pomoć, bilo duhovnu ili materijalnu, treba mu je pružiti. Onome koji želi zajam, treba hrišćanin da izađe u susret, pa ma on i ne bio u stanju da vrati pozajmljeno, i to bez kamate.

6. O ljubavi i mržnji prema bližnjem, st. 43-47.

St. 43-47. Jeverji su oslanjanjući se na 3.Mojs. 19:18/I smatrali bližnjim samo čoveka njihove narodnosti i religije, dakle Jevrejina a ne čoveka uopšte. Ali, ispustivši iz vida 3.Mojs. 19:17 i 18/II, bavili su se Jevreji mnogo više na rešenje pitanja: Ko je moj bližnji? /Luka 10:29/ i to je bilo samo zato da bi dobili odgovor na drugo pitanje: Kome nisam dužan ljubavi i koga mogu nesmetano mrzeti. Iz st. 47 se jasno vidi da su fariseji ograničavali ljubav samo na svoje  nacionlane pripadnike „braću,“ a to čine i neznabošci. „I mrzi na neprijatelja svoga.“ Takve zapovesti nema nigde u Starom zavetu, ali su je Jevreji iz Mojsijevog zakona, koji je prema nijhovom mišljenju naglašavao samo ljubav prema bratu, Jevrejinu, a da se na druge narode, kao neprijatelje mrzi. /5.Mojs. 7:2; 15:3; 20:13-18; 23:6; 1.Sam. 15:3/ time su se oni stavili protiv jasne Božje volje izražene u Starom zavetu. Pored 2.Mojs.23:4-5 koje Jevreji nisu uzimali u obzir, mogli bi se navesti i mnogi drugi stihovi, kao na primer 2.Mojs. 22:1-4. I druge narode morali su Jevreji smatrati Božjim sinovima, jer Bog daje svoja dobra svima podjednako. Bog, kao otac, ljubi svu svoju decu. Isus se uzvisio nad osvetom i traži i da se i više učini nego što protivnik želi. Ali, Isus se sada popeo, na vrhunac, jer traži da se taj protivnik lični ili nacionalni čak ljubi, ma da ova ljubav prema neprijatelju nije bila nepoznata ni u Straom zavetu /up. 2.Mojs.23:4; Priče 25:21/. Isus izjavljuje da mržnji ne sme biti mesta, jer je hiršćanin dužan da ljubi svkog čoveka bez razlike, pa i svoje neprijatelje. Njegova zla dela treba da mrzi, ali samog čoveka da ljubi i svim silama da radi na tome, da ga odvrati od zla dela. Hrišćani treba da ljube čak i one koji ih gone, i da se za njih mole Bogu, da ih On obrati i pomogne. Najlepši primer ovakve ljubavi pružio je sam Isus na krstu. /Luka 23:34/.

7. „Budite i vi savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski!“ st. 48.

St. 48. Isus govori ovde onima koji su slušali ove reči i bili zadobijeni za istinu Božju. On govori ovima. Kao god što je Bog savršen u svome biću i području, tako bi trebalo i učenici da budu savršeni u predaji Božjoj volji i držanju Božanskog zakona što će ponovo u njima uspostaviti božansko obličje, koje je čovek nekad imao.

c/ PRAVDA KOJA SE OČEKUJE OD UČENIKA I FARISEJA POBOŽNOST

/Mat. 6:1-18/

Pod „dobrim delima“ /ili „pravdom“/ razumeju mnoge religije, kao nekada i fariseji, milostinju, molitvu i post, koja se smatraju delima, kojima se zaslužuje Božja milost. Fariseji su želeli da se što više istaknu svojim delima pravdanja, zato ih Isus naziva pretvornicima /licemeri/. Ova „dobra dela“ treba drukčije da se čine nego što su to radili fariseji, dakle, ne s tom namerom da ga vide i hvale ljudi. Ko ovako čini taj će istina postići ljudsku hvalu, ali za ovakvog nema nagrade kod Boga. Ovo ne znači da hrišćanin ne sme javno činiti dobra dela, Isus upravo i traži od svojih učenika, da njihova dobra dela vide ljudi /Mat. 5:16/, ali se ona ne smeju činiti pred ljudima, javno radi veličanja i slave ili da se još i misli da će se neko jedino njima opravdati pred Bogom.

1. O milostinji prema siromašnima, st. 1-4.

St. 1-4. Kad se daje milostinja to „dobro delo“, mora se misliti na proslavaljanje Boga a ne na samoproslavljanje i samohvalisanje. St. 2-3 nam pokazuju kako treba milostinja da se daje. U st. 2. iznosi Isus slikovito šta rade fariseji. Oni daju milostinju u sinagozi i po ulicama, da bi se videlo njihovo dobročinstvo. Isus nije hteo otvoreno da spomene fariseje, nego kaže „kao što pretvorice čine po sinagogama i ulicama“, kojima je stalo samo do svoje slave i hvale. Tako su fariseji trubom objavljivali svoja dela. Ovakvi ne mogu od Boga ništa više zahtevati, oni su već primili svoju platu od ljudi. Oni su postigli ono što su hteli, ljudsku slavu. Prema st. 3 Isus je hiperbolično pokazao da čovek, koji daje mislostinju /desna ruka to čini/ ne sme da svesno očekuje nešto za svoje delo / levom se rukom uvek nešto prima/. Dakle, mora se dati bez ikakvog obzira na ljude, nesebično, iz čistog srca. „Da milostinja tvoja bude tajna“, ovim rečima se izražava potreba potpune nesebičnosti dobrih dela, koja treba da su učinjena samo pred Bogom i za Boga. Dobro delo koje je učinjeno u tajnosti neće ostati nezapaženo. Otac nebeski koji vidi i ono što je u tajnosti i što je ljudskom oku sakriveno nagradiće dobro delo možda već na zemlji, ali sigurno jednom u večnosti.

2. O moljenju i molitvi, st. 5-15.

St. 5-8. Dok je milostinja još upućena na javnost, lična molitva nije u vezi sa javnošću, ali fariseji su se rado molili Bogu na javnim mestima. Oni su naročito gledali da se nađu na javnom mestu u trećem /9 časova/, šestom /12 časova/ i devetom satu /3 sata popodne/, kada je svaki Jevrejin trebalo da prekine svoj posao i da se pomoli Bogu. Najviše je sveta bilo na raskršćima i zato su se tamo najviše i videli. Oni su prema jeverjskom običaju stojali /up. Marko 11:25; Luka 18:11,13/, i molili se Bogu da tako pokažu svetu svoju veliku pobožnost i tačnost u pogledu molitve. Istinski pobožan čovek, kad hoće da se pomoli Bogu, povlači se u samoću, gde ga niko ne vidi i gde će sa svojim nebeskim Ocem nasamo biti. Tako je Isus često išao na goru, u samoću, da se Bogu pomoli. Jasno je da Isus nije osudio javnu, zajedničku molitvu /up. Mat. 18:19…/. Isus nije protiv duge molitve, jer se i sam više puta dugo molio /Luka 6:12; Jov. 17:1/ a traži se i od vernih da se neprestano mole i da im molitva ne dotuži /Luka 18:1; 1.Sol. 5:17/. Ali, Isus je protivan dugoj molitvi, koja se sastoji iz mnogo praznih i besmislenih reči, gde se čovek moli samo ustima a ne i srcem, i mnogim rečima kao da želi da obavesti Boga o svojim potrebama, da ga ubedi i iznudi sve što želi, pa čak i što je nepotrebno. Takve su bile neznabožačke molitve, ali su to činili i Jevreji /Mat. 23:14/.  Grčki izraz  „battalogein“ znači svašta govoriti, upotrebljavati mnogo značajnih reči, a da se pri tome ništa ne kaže i misli. Ovakvi ljudi doalze u opasnost da misle da bogata i slakorečiva molitva ima većeg dejstva. Inače molitva može biti i duga, samo kad je iskrena, izlazi iz srca i kada se traži od Boga što je najpotrebnije. Molitva je veoma potrebna, ne da bi obavestili Boga šta nam je potrebno, nego nas radi, jer u trenutku molitve odvarćamo naša srca od zemaljskog nebeskome, ono postaje čistije i mi se utešeni vraćamo u ovaj svet.

St. 9-13. Isus nam daje obrazac molitve, da bi pokazao da se sa nekoliko reči može moliti Bogu za sve. Mi možemo Bogu uputiti i durkčije molitve /up. Mat. 26:39; Jov. 17:1; Dela 4:24 i dr./. Ne zna se sigurno da li je ovu molitvu Isus izgovorio onako kako to iznosi Matej i celo hrišćanstvo ili u kraćoj formi kako je iznosi Luka /Luka 11:2-4/.

„Oče naš nebeski.“ Hrišćani imaju prava da svemogućeg, večnog Boga naizvaju Ocem /Rim. 8:15; Gal. 4:6/ Judeji su izlazili pred Boga kao robovi pred gospodara, ali njegova deca treba da izlaze pred Njega,kao pred Oca, koji želi da ispuni njihove želje. Ova veza je lična i najdublja. Ona je znak Božjeg posinavštva. Reč „naš“ označuje pravu svest o bratsvu svojih ljudi. Takav treba da bude odonos prema našem bližnjem. Ovaj Bog koji je naš Otac, živi na nebesima kao jedini Bog, moćni i uzvišeni.

„Da se sveti ime tvoje!“ Njegovo ime to je On sam. Da se sveti znači, da se proslavi njegovo ime. „Da dođe carstvo tvoje!“ Ovo je izražavanje nade buduće Božje vladavine i očekivanje uspostavljanja Božjeg carstva na zemlji, po drugom dolasku Isusa Hrista. Hrišćanin treba da se moli, a i da se trudi da se Božje carstvo što pre uspostavi na zemlji.

„Da bude volja tvoja, kao na nebu i na zemlji.“ Ovo će se postići kad nestane na zemlji svaka suprotnost i protivljenje Bogu i držanje njegovih zakona. Kad dođe carstvo Božje, onda će vladati i zemljom, kao što je na nebu, savršena i sveta Božja volja. Prve tri molbe se odnose na božansko i buduće, molbe da Božja deca mogu Bogu sve bliže doći; poslednje četiri molbe su izraz potreba svakog pojedinca.

„Hleb naš potrebni daj nam danas!“ Ovde je reč o održavanju telesnog života. Čovek se moli Bogu da mu da radi održavanja života potrebni hleb, hranu uopšte. Čovek treba da se moli samo za najbližu budućnost, za najkraći otsek vremena u budućnosti a to je jedan dan, danas, jer samo on pripada nama.

„I oprosti nam dugove naše, kao što smo i mi oprostili dužnicima svojim.“ Ovde se iznosi kakav treba da bude duh i način postupanja prema bližnjim. Stav prema Bogu i čoveku su nerazdvojivi. Jevreji su grehe smatrali kao dug prema Bogu. Taj dug čovek nije u stanju vratiti, zato neka se moli Bogu, da mu Bog dug oprosti. Samo Bog može opraštati grehe, a bez oproštenja greha nema spasenja. Ali opraštanju greha od Božje strane može se nadati samo onaj, koji je pre toga sam oprostio grehe i uvrede, koje su njemu drugi naneli /Mat. 18:21/.

„I ne navedi nas u iskušenje,“ tj. u takav položaj u životu, koji nas bilo zbog naše sopstvene prirode bilo s polja, od drugih ljudi, nagoni i izaziva na greh. Bog ne navodi na greh nikoga /Jak. 1:3/, ali prilike u koje čovek dospeva, mogu da budu za čoveka iskušenje i da ga navedu na greh. Osećajući svoju slabost hrišćanin se obraća Bogu molitvom, da ga sačuva od sile iskušenja.

„Nego nas izbavi od zla.“ Bog da nas sačuva da ne padnemo pod ruku zloga, da ne dođemo pod vlast zla, naročito pod vlast greha kao najvećeg zla. Zlo je suprotno Božjem carstvu na ovom svetu. Dodati umetak u st. 13/II: „Jer je tvoje carstvo, i sila, i slava uvek. „Amin“ nema u najvažnijim rukopisima.

St. 14-15. Ovi stihovi pokazuju da je opraštanje ljudima neminovni uslov božanskog opraštanja.

3. O postu, st. 16-18.

Starozavetni zakon Mojsijev naređivao je samo jedan, jednodnevni post preko godine na praznik očišćenja od greha /3.Mojs. 16:29; 23:27/, kada su se Jevreji potpuno uzdržavali od hrane. Kasnije su teške prilike, u kojem se jevrejski narod često nalazilo, izazvalae i druge zajedniček postove. Bilo je i nezvaničnih postova; tako su fariseji postili svakog ponedeljka i četvrtka /Luka 18:12/. Post se smatrao za Boga ugodno delo, za delo kojim se stiče Božja milost. Ko je hteo da ga smatraju pobožnim, morao je postiti. I učenici Jovana Krstitelja su postili, i zamerali Isusu i njegovim učenicima što ne poste /Mat. 9:14/. Fariseji su imali izvesne spoljne znake, po kojima se znalo da poste: nisu mazali kosu, nisu se umivali, posipali su glavu pepelom itd. Ovako su izgledali sumorni i nagrđena lica. Sve su ovo činili samo da bi se pokazali pred ljudima da poste. Fariseji su trebali da budu zbilja žalosni kad poste zbog njihovih greha i da ozbiljno traže oproštenje  greha i poštedu od kazne, a ne da se pretvaraju kao licemeri. Ne traži se žalost po spoljašnosti, nego u duhu iskrene pobožnosti pred Bogom. I ovde se primećuje da Isus nikako nije mislio da ukine ovo dobro delo pred Bogom. Isus napominje da se i ovde ne treba nikakvim spoljašnjim znacima isticati da se posti. Ljudi ne moraju znati ko posti, a Bog vidi post i u tajnosti platiće svakome.

d/ POBOŽNOST ISUSOVIH UČENIKA I SVETSKO SHVATANJE

/Mat. 6:19:31/

1. Nagomilavanje bogatstva, st. 19-25.

St. 19-21. Fariseji su vezivali mnoge svetske interese sa pobožnom revnošću. Isus sada govori o tome. Ovde nije reč o zarađivanju po sebi, nego o nagomilavanju velikih suma novaca i bogatstva. Ljudi smatraju bogatstvo za veliku sreću i otimaju se oko njega, ali Isus opominje svoje da to ne čine. Ovaj svet je prolazan i sve što se nalazi na njemu propadljivo je. Skupocena odela jede moljac, rđa kvari metal, a lupeži mogu doći u svako doba da nas pokradu. Mesto da na zemlji sabiramo blago, treba sebi da sabiramo blago na nebu gde je jedino sigurno. Čovek će steći blago na nebu dobrim delima prema bližnjima i ispunjenjem Božje volje /up. 5:12 i 19:21/. Ali ne znači da je hrišćanin zabranjeno svako sticanje blaga i da je dužan razdeliti i ono što ima, pa postati prosjak. Isus je protiv gomilanja zemaljskog blaga, kada je čoveku jedina i sva briga da nagomila što više blaga, a na Boga i svoje spasenje i ne misli. Bog nije protiv bogatstva uopšte. Isus je, istina, tražio od bogatog mladića da proda sve što ima i razdeli siromašnima, jer je znao da je jako privezan za zemaljsko blago, ali od bogatog Zaheja nije to zahtevao, nego je bio zadovoljan kad je ovaj obećao sirotinji samo polovinu svoga imetka. Oko Isusa su bile mnoge žene koje su imale imanje s kojim su ga pomagale. Isus je imao prijatelja i poznanike koji su imali svoje kuće i imanja, a ni od kog nije zahtevao da nešto proda. „Jer gde je blago tvoje onde će biti i srce tvoje.“ U nagomilavanju zemaljskog blaga krije se i opasnost za čovekovu dušu i spasenje. Kad čovek ima neki cilj, onda je tamo i ceo čovek. Ko sabira zemaljsko blago, srce mu je na ovoj zemlji. Njegove misli i želje su vezane za zemlju, a ko sabira nebesko blago, taj teži za nebom; njegovo je srce upravljeno gore, prema nebu. Samo takav čovek može ući u nebesko carstvo.

St. 22-23. Ako je oko zdravo, nije bolesno i abnormalno, onda je celo telo osvetljeno, a to znači, da blagotvornu svetlost uživaju svi delovi tela preko oka. U ovom slučaju se telo može sigurno da kreće, inače je celo telo u tami, to jest u jednom mračnom prostoru. Spoljnjem oku odgovara i unutrašnje oko, a to je naše srce. Srce se uzima kao središte čovekovih misli i želja. Ako je srce zdravo pa teži za nebeskim blagom, onda će sav duhovni i duševni rad biti pravilan i tako čovek može da postigne ono za čim teži. Božje carstvo, a ako srce nije zdravo, ne može niti da primi niti da dalje saopšti svetlost, kako je onda strašno tamo u tome telu. Ovakvom srcu je samo briga, kako će nagomilati što više zemaljskog blaga, sav duševni i duhovni život je pomračen i nepravilan, te mora i takav čovek moralno propasti.

St. 24. Srce pobožnog može samo i jedino nedeljivo Bogu služiti. Svako ko služi Bogu i mamoni brzo će jednom prići a na drugog omrznuti. Aramjeksa reč „mamoni“ je personifikacija novca i bogatstva, koja se ovde javlja kao Božji neprijatelj. Isus nam pokazuje kako se ona stavlja na suprot Bogu i zarobljava ljude. Spasitelj veli, da je nemoguće u isto vreme služiti Bogu i mamoni, jer se njihovi interesi i želje kose / Luka 16:13/. Ipak, čovek može imati imanje, pa da ipak služi Bogu a ne mamoni. Tako su na pr. Avram, Jov, Solomun i drugi pobožni ljudi imali imanja koja su upotrebljavali na vršenje dobrih dela. Ovi ljudi nisu služili novcu i zaboravili na Boga i svoje spasenje, naprotiv, novac im je služio da proslave Boga i pomognu bližnjima.

2. Briga oko hrane i odevanja /svetske brige/, st. 25-34.

St. 25-26. Pošto je nemoguće služiti Bogu i mamoni, čovek treba samo Bogu da služi. Velikom brigom i staranjem oko hrane i odevanja zarobljava mamona ljude, zato Isus i kaže: „Ne brinite se.“ Aramejska reč „morimna“ označava ono mučno razmišljanje i razdiruću birgu za mogućnostima, naročito ako smo u teškom položaju u životu. Na suprot ovakvoj brizi postoji briga za svakodnevnim radom. Ovo je staranje za sebe i svoj život. /up. 2.Sol. 3:10/ Bog zahteva od nas da mislimo o svojoj budućnosti, da radimo i štedimo, a ne da se samo oslonimo na Boga, da nam da na čudesan način. Bog, koji je dao život i telo, daće i što je potrebno za održavanje i zaštitu ovoga, kao što se to može lepo videti na Božjem staranju oko ptica, a čovek je važniji od nerazumnih ptica, on je kruna stvaranja. Opomenuvši, bogate, da ne sabiraju blaga na zemlji, opominje sad Isus siromašne, da se suviše ne brinu, šta će jesti i u šta će se obući, jer je i to služba mamoni, samo u drugom obliku. Ovo znači i neverovanje i sumnju u Božju pomoć i promisao. Kad je već dao život i telo, daće svakako i manje, hranu i odelo. Ko se mnogo stara, kako će živeti i šta će obući, taj, slično onome kome je briga da nagomila što više zemaljskog blaga, nema kad da misli na Boga i njegovo carstvo /up. Mat. 13:22/.

St. 27-30. Preterana briga za održavanjem života nije razumna, jer se niko ne može brigom zaštititi i osigurati od nemaštine i smrti. Niko ne može da produži svome životu i jedan trenutak bez Božje volje. Ovi maloverni se suviše brinu i za odelo. Oni, istina, imaju veru, ali je ona veoma mala. Treba da im je pouka cveće u polju. Ljiljan raste divlje u Palestini u raznim bojama i pokriva čitava polja. Kako je divno ukrašeno polje sa cvećem, a niko se ne stara za njegovo odelo! Bog odeva polja tako lepo, da ni mudri i bogati Solomun u svoj svojoj slavi nije  izgledao tako. Pa kad Bog tako divno odeva poljsku travu koja je prolazna i služi suha samo kao materija za gorenje, kako se Bog neće starati za ljude, koji su za večnost određeni.

St. 31-32. Suvišna briga za jelo, piće i odelo dovodi nas do stepena neznabošca, koji ne zna za nebeskog Oca, koji zna za sve potrebe svoje dece i daje im sve što im treba.

St. 33 Iznad ovih, telesnih želja postoje više, nebeske težnje, a to su Božje cartvo i njegova pravda. Ovaj izraz „najpre“ ne označuje neko ređanje, nego znači iznad svega, jedino. Ovo pokazuje iduća rečenica koja veli da će se sve ovo zemaljsko dodati. Molitva i rad su suprotnost brizi kod malovernih. To je pravi trud za potrebe zemaljskog života.

St. 34. Isus ovde personifikuje sadašnjost /dan/, kao da se dan, kao ličnost, sam brine za sebe. Dan je vremenska celina za budućnost. Isus priznaje brige „današnjeg dana“,  ali oni ne trebaju da nepotrebno povećavaju brigu za „sutrašnji dan“, koji se ovde pojavljuje kao personifikovana budućnost i koji treba da se sam za sebe stara; tim pre što čovek ne zna šta ga sutra čeka. Dosta je svakom danu zla svoga, svoje brige i nevolje.

e/ PRAVI NAČIN POSTUPANJA S OBZIROM NA OCA NA NEBESIMA

/Mat. 7:1-23/

U sedmoj glavi Matejevog evađelja se iznosi čitav niz manjih otseka, u kojima Isus ukazuje na pravo držanje svojih učenika, čime se treba da pokažu kao deca nebeskog Oca, na suprot farisejima i njihovoj lažnoj pobožnosti. Fariseji se odlikuju preziranjem grešnika, a učenici treba da se odlikuju svojom pravom pobožnošću, božanskom pravednošću i pravim držanjem zakona. Sva ova načela, koja je Isus dao učenicima su načela pozitivnog hrišćanstva.

1. „Ne sudite da vam se ne sudi.“ Mat. 7:1-6.

St. 1-2. Suditi /krinaein/ znači vršiti sudsku dužnost koja nam nije poverena. Ovo znači prisvajati neki moralno viši položaj, prisvajanje mesta i zvanja, koje samo Bogu pripada /up. Jov. 3:17/. Izraz „ne sudite“ označuje način postupanja. Moramo uvek da pomišljamo na Božji sud i njegovo mrelio /up. Luka 6:37/ Isus ne govori ovde o zakonitim, državnim sudovima, koji su potrebni ljudskom društvu, jer ima mnogo zla na svetu, nego misli na lični sud nad bližnjim. Isus je svakako mislio na gorde fariseje, koji su sebe smatrali za velike pravednike i vrlo brzi bili, da svog bližnjeg nepravedno i neosnovano osude. Hrišćanin se ne sme nametati svome bratu za sudiju, neće ga lako osuditi, nego će njegove eventualne greške i slabosti ispravljati /up. Mat. 18:15; Gal. 6:1; Jak. 5:19/. Jasno je da će ovakve koji brzo druge osude i Bog, prema njihovom osuđenju osuditi.

St. 3-5. „A što vidiš trn u oku brata svoga, a rvna u svom oku ne osećaš?“ Ovaj izraz je bila judejska poslovica, koju su često upotrebljavali. Ona nam pokazuje da je potrebno najstrožije samoosuđivanje, jer posmatranjem tuđih grešaka i slabosti lako se dođe do povoda da se neko uzvisi nad bližnjim i da mu bude sudija, pa u nedostatku pravoga saznanja i vođen svojim slabostima da nepravedno i nemilosrdno osudi svog bližnjeg. To se vidi često i kod onih, koji tobož iz čiste ljubavi prema bližnjem pokušavaju da otklone greške svojih bližnjih. Svako ko svoje greške osuđuje kod drugih, a sebe samoga ne osuđuje, on lako postaje licemeran. Prvo treba čovek da popravi svoje greške, pa tek onda može popravljati drugog.

St. 6. Ne treba suditi i osuđivati, ali ne sme se biti ni bez rasuđivanja i presuđivanja. „Svetinju“ /meso od žrtve/ dati psima bilo bi obesvećenje. To isto je i kad biser bacamo pred svinje, koje su isto kao i psi nečiste životinje. Svinje očekuju samo hranu; one izgaze nepažljivo i skupoceni biser i najzad se vrate gnevni protiv davaoca i mogu da ga još rastrgnu, jer im se bacilo nešto što nije za njih. Drugim rečima, čuvajte se onih koji ono što je više ne cene ili ga uvuku u blato i prljavštinu.

2. „Ištite i daće vam se.“ st. 7-11.

St. 7-8. To je onaj suđenju suprtoni način postupanja. Ove reči nalazimo i kod Luke /Luka 11:9-13/, ali ne u besedi na gori; izgovorene su po ovom evanđelisti, pošto je Isus naučio svoje učenike, kako da se mole Bogu. Iskati, tražiti i kucati je pravi način postupanja prema ljudima, a isto tako i prema Bogu. Ko ovako postupa i ne malaksava, taj nije izgubio veru u moć molitve i iskanja. Samo na ovaj način se postiže nešto kod Boga i kod ljudi. Svaki drugi put i način je nepravi, kojim se ništa ne postiže, pošto on upotrebljava silu, lukavstvo itd. kao sredstvo. Ako je nekom nešto potrebno, neka moli od Boga i Bog će mu dati. Bog, naravno, neće uslišiti svaku molitvu, naročito kad se moli za što nepotrebno ili čak i opasno; ali ko hoće da dobije mora prvo iskati, moliti. Ko kuca Bog će mu otvoriti.

St. 9-10. Isus iznosi dva slikovita primera da bi pokazao kako svaki zemaljski otac zadovoljava stvarne potrebe svoje dece, i još kako deca imaju poverenja u očev dar.

St. 11. Učenici treba darove nebeskog Oca visoko da cene. Ako ištu od Boga, dobiće. Jer kod ljudi, koji su po prirodi zli /up. 2.Mojs. 8:21: sve misli čovečje su svagda zle/, daju svojoj deci dobre darove, kako to ne bi učinio dobri i milostivi nebeski Otac svojoj deci, jer Bog ne daje prividna nego prava dobra.

3. „Sve što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima.“ st. 12.

St. 12. Ovde je izražena na suprot samoljublju prava, aktivna ljubav prema bližnjem. Ova ljubav je bila, pored ljubavi prema Bogu, najvažnija sadržina Starog zaveta. Njom se ispunjava ceo zakon i proroci. Jevrejski verski učitelj Hilel uči: „Sve što mrziš, ne čini tvome bližnjem, to je ceo zakon.“

4. „Ulazite na uska vrata.“ /u život/, st. 13-14.

St. 13-14. Nebesko carstvo, gde je večni život, prikazuje Spasitelj ovde kao grad, u koji vode uksa vrata i do kojih vodi uzan put. Time hoće Isus da kaže da se do Božjeg carstva dolazi teško i mučno. Ali ipak moramo izabrati ova uska vrata i uzan put. St. 14/II isitiče kako je malo onih koji ovaj put nalaze. Ovo je put odricanja i strpljivog nošenja krsta, pa ih je kao i malo koji ga nalaze. Mnogo je lakše ići udobnijim, širim putem i proći kroz široka vrata, ali se kroz njih ne dolazi u večni život. Ugodnost i mnogobrojni putnici su mnogima dokaz da je široki put pravi put, zato nisu ni tražili i našli uzani put.

5. Pravi putokaz na ovome putu i „lažni proroci“, st. 15-20.

St. 15-20. Pored toga što je put u nebesko carstvo trnovit, postoji za čoveka još jedna opasnost, da s njega zađe, a to su „lažni proroci“ tj. ljudi koji se izdaju za propovednike njegove nauke i volje, a nisu to. Isus opominje učenike da čuvaju crkvu koju će On osnovati od ovih lažnih proroka koji će prodirati u nju, uzimajući vid članova crkve, kao što su lažni proroci imali proročke ogrtače i pravili pobožno lice. Isus pokazuje učenicima kako će moći prepoznati ovakve: po rodovima njihovim će se poznati. Njihovo spoljnje ponašanje će biti izraz njihove unutrašnjosti. Opasnost je još veća od ovih lažnih proroka, što dolaze ljudima u „ovčijem odelu“, tj. prave se pobožni i dobri a ustvari uništavaju stada jer im je stalo samo do svoje lične koristi i slave. Oni zavode i upropašćuju ljude. Ali kao što se drvo koje ne donosi dobra ploda seče i baca u vatru, tako će u vatri izgoreti i ovi lažni proroci.

6. Isus sudija „u onaj dan“ i tvorenje volje njegovog Oca. st 21-23.

St. 21-23. Ljudi ne treba da se varaju. Za ulazak u Božje carstvo nije dovoljno rečima priznati da je Isus apsolutni Gospodar /kirios/, nego se mora vršiti Božja volja tj. živeti po Božjim zapovestima, a svoju veru pokazati delima. Isus ne pobija kao laž izjave onih koji će se na to pozivati i oslanjati, što su u njegovo ime mnogo šta učinili, ali naglašava, da su oni isključeni iz Božjeg carstva, jer ih On ne poznaje, jer oni nisu bili s njime u ličnoj i uskoj vezi. Sva njihova dela su samo njihova lična pravda, zato ih Isus i smatra za one koji čine bezakonje. Već je Jovan Krstitelj kao preteča pretstavio Isusa kao sudiju sveta /Mat. 3: 11-12/ a sad samo Isus jasno i otvoreno govori o sebi kao o sudiji, koji će u poslednji dan suditi svim živima i mrtvima i tim svojim sudom završiti istoriju sveta. Prema slici koju nam Isus ovde daje, na strašnom sudu će se pokazati, da iako su neki ljudi za života bili obdareni božanskim darovima, ipak će se pokazati nedostojnima nebeskog carstva, jer su i pored svih darova i znanja živeli protivno Božjoj volji i činili bezakonje /up. 1.Kor. 13:2/.

f/ SVRŠETAK I DEJSTVO PROPOVEDI NA GORI

Mat. 7:24-29.

1. Svršetak propovedi na Gori, st. 24-27.

St. 24-27. Ova priča se odnosi na celu besedu na gori, ali naročito na poslednje stihove, koji govore o sudu. U ovoj se priči i dalje ukazuje na sud, gde će se mudro i ludo postupanje jasno utvrditi. Isus ovde deli ljude u dve klase: u one koji slušaju i izvršuju i one koji slušaju ali ne izvršuju. Slušanje i izvršavanje je jedan isti akt. Ko sporovdi u delo ono što sluša, taj je pravi slušalac. Isus tu daje i razlog zašto treba da priđemo grupi mudrih ljudi, a to su oni koji izvršuju njegove zahteve. Ovi zahtevi nisu takvi da ih čovek ne može izvršiti. Oni su, istina, katkad teški, ali Isus je imao još više da da za Božje carstvo. Pošto je Isus ovako izneo svoje učenje, obratio je svojim slušaocima pažnju na to, da od njih samih zavisi, hoće li biti mudri, pa izvršavati njegove reči i tako sebi osigruati spasenje, postavivši ga na siguran temelj, ili će samo njegove reči slušati a ne izvršavati ih i tako zidati na pseku, mesto da zidaju na sigurnom temelju. Kad dođe nepogoda, ona će odneti i njega i njegovu kuću. Iako je Isus znao da je spasenje delo milosti, on ističe ovde i čovekov rad na spasenju.

2. Dejstvo propovedi na Gori, st. 28-29.

St. 28-29. Isusova propoved je učinila silan utisak na narod. Narod se divio novoj jednostavnoj, pa ipak uzvišenoj nauci. Još više ih je iznedanio način učenja i Isusov ton. Isus im je govorio sa nebeskim autoritetom, sa potpunom sigurnošću učitelja koga je Bog ovalstio da uči. On je učio kao onaj koji ima vlast, tj. kao jedan koji je ovlašćen od višeg autortieta, Boga, da tako uči. Nejgove su reči bile silne, one su prodirale u ljudsko srce. Te reči bile su moćne kao nekda reči sa Sinaja. Isus je govorio kao da sam Bog govori. Jasno je da tako nisu mogli govoriti i učiti književnici.

Propoved na gori kod Luke /6:20-49/. Ona je kraća. On je ispustio ono što mu je izgledalo neznačajno za Teofila, a dodao ono što je Matej smatrao da će njegovim čitaocima smetati. Luka iznosi za četiri blaženstva, četiri naricanja /“teško vama“/. Uopšte je tok misli kao i opšta situacija ista. Ova propoved je kao neka vrsta Isusove apologije za ovu prvu hrišćansku crkvu koja se pojavila usred Izrailja, upravljena protiv judejskih optužbi za bunu protiv zakona. Po završetku svoje velike besede uputio se Isus u grad Kapernaum.

6. VERA MNOGOBOŽAČKOG KAPETANA

Luka 7:1-10 /Mat. 8:5-13/

Kao što smo već ranije napomenuli valja razlikovai isceljenje sina nekog činovnika Iroda Antipe, Jevrejina, o čemu nam govori apostol Jovan od ovog slučaja. Ovde je reč o isceljenju sluge nekog kapetana, koji je bio mnogobožac. Slučaj sa činovnikovim sinom se dogodio u Kani, a ovaj u Kapernaumu. Svakako je i ovaj oficir /centurio, zapovednik nad četom od 100 ljudi/ bio u službi tetrarha Iroda Antipe; možda je čak bio i prozelit, jer je prema Luka 7:3-5 bio naklonjen jevrejskoj religiji. Oba sinoptika, Matej i Luka su crpili iz naročitih izvora i to nam daje dvostranu sliku ovog događaja. Prema obojici ovaj se slučaj dogodio u Kapernaumu, u trenutku kad je Isus theo da uđe u grad. Ali prema svome cilju i nameni Matej isitče suprotnost koja se javlja između vere ovog mnogobošca i neverovanja jevreja, naslednika nebeskog carstva /“sinova Božjeg carstva“ /. Prema Mateju, kapetan ide lično Isusu; prema Luci, on upućuje molbu preko nekoliko starešina jevrejskih. Ova razlika se može da objasni time što Matej iznosi slučaj kratko, a Luka podrobnije. Postoji i jedna rimska izreka, koja veli: „Qui facit per alium facit per se“ /ono što se radi preko drugog, učinjeno je kao od njega lično/.

1. Molba vernoga kapetana i Isusova gotovost da pomogne. Luka 7:1-6/I.

St. 1-6/I. Ovaj  kapetan je svakako čuo o Isusu i već imao izvesnu veru u njegovu moć. Kapetanov sluga je patio od paralize, koja je bila skopčana sa velikim bolovima. Ovde se vidi rekta ljubav i sažaljenje, što je kapetan imao prema bolesnom sluzi. Ljubav i vera kapetana je učinila da je Isus hteo da učini još više nego što se tražilo. Sem toga što će izlečiti slugu Isus će doći i pod njegov krov. Prema Lk. 7:2-8 nije kapetan lično izašao pred Isusa, jer nije sebe smatrao dostojnim toga, nego je poslao svoje prijatelje, judejske starešine i ovi su u njegovo ime molili Isusa. Starešine su molile Isusa da učini kapetanu po molbi, jer je dobar i poštuje jevrejsku religiju, čak, ako mnogobožac sazidao je i sinagogu. Starešine su molile Isusa mnogo, što znači da je On nešto oklevao, možda zato da bi dokazao veliku veru kapetana.

2. Duboka vera kapetanova vezana velikom poniznošću. St. 6/II-8.

St. 6/II-8. Kaptean nije čekao dok Isus sam dođe u kuću, on neće da trudi Isusa. On se oseća nečistim da mu se Isus lično približi, sem toga smatrao se nedostojnim da Isus dođe u njegov dom. Kapetan je verovao u božansku moć Isusove reči, da ona nije vezana za oblik, mesto i vreme. On je bio karakteran čovek, pa je i njegova vera tome karakteru odgovarala. /I.Ž. str. 100/2/. Prema stihu 6. kapetan je sve ove reči, koje je izrekao, sopštio Isusu, preko svojih prijatelja, koje je poslao pred Isusa, kad je čuo da se približuje njegovom domu. „Ulazeći u Kapernaum, Isus je sreo izaslanstvo jervrejskih starešina, koji su mu izneli kapetanovu želju. Oni su navaljivali na Isusa.“ /I.Ž. str. 99/4/. Kapetan smatra da Isusov dolazak nije potreban, dosta je samo jedna njegova reč iz daleka i njegov će sluga ozdraviti. Kapetan je i sam znao iz svog života kao vojnik, da nije uvek potrebno da komandant lično izvodi zapovesti, da bi se vršila njegova volja, nego se to može činiti na njegovu komandu i iz daleka. Možda je kapetan zamišljao da je Isus zapovednik nad višim duhovima, koji se pokoravaju njegovim zapovestima i sa bolesnih odnose bolesti.

3. Ono što nedostaje Božjem narodu to je ovakva vera. St. 9-10.

St. 9-10 Ovo je bio dobar primer, na kome je Isus mogao pokazati narodu šta im još nedostaje: veliko poverenje u ličnoj poniznosti i unutrašnjoj vezi sa Bogom. Ovo je više nego što je Isus očekivao. Toliko i tako čvrste vere, kao kod ovog mnogobošca, nije Isus našao ni kod Izrailjaca, iako je Izrailjski narod bio u stalnoj vezi sa Bogom i Bog ga vekovima pripremao za primanje Mesije verom. Sa bolom izgovara Isus ove reči. Kako je sve to moglo biti drukčije, samo da su imali Izrailjci veru ovog mnogobošca. Kod Mateja imamo jedan dodatak koji nemamo kod Luke. /Mat. 8:11-12/. Nebesko carstvo se u Svetom pismu često pretstavlja kao gozba, gde se leži za stolom, jede i pije. U Isusovo doba kod Jevreja i ostalih istočnih naroda ležalo se pri jelu za stolom, naslonivši sa levom rukom na jastuk pred sobom a desnom se jelo; zato Sveto pismo i kaže „za stolom ležati.“ Isus vidi da će mnogi mnogobošci doći sa svih strana i ležati za stolom sa Avramom, Isakom i Jakovom, kojima su potvrđena mesijanska obećanja, kao njihova duhovna deca, a „sinovi carstva“, Jevreji, koji su kao Božji narod u prvome redu imali prava na ovo carstvo, biće izbačni. Ovaj događaj u slici je kao opomena na sud koji pretstoji. Isus opominje Jevreje, da zbog njihovog neverovanja u Mesiju mogu da budu bačeni u krajnju tamu. Božje carstvo se zamišljalo kao osvetljena dvorana gde se jede za stolom, a izvan te dvorane je tama, to je mesto gde će se baciti grešnici. Tamo  će se čuti plač i očajanje. Kad se poslani vratiše kući, nađoše slugu zdravog. Posle ovakve vere može doći samo do ispunjenja želje. I u ovome je slučaju bolesnika, koji je bio daleko od Isusa, mogla izlečiti samo Isusova sila a nikako sugestija ili hipnoza.

7. VASKRSENJE MLADIĆA U NAINU

Luka 7:11-17

Vaskrsenje mladića u Nainu je bilo jedno od najvećih i najpoučnijih čuda Spasiteljevih. Nije bilo nikakve sumnje da je posredi smrt. Narod nije mogao biti prevaren. Isus i nije došao u Nain zbog ovog mladića. Oni su se slučajno sreli, i jedna Isusova reč mu je povratila život. Njegova mati i prijatelji, koji su bili najpozvaniji da sude znali su da je mladić mrtav, i upravo ove osobe su ga videle da se budi kao iz sna, da govori. Oni su bili sigurni da mu je život povratio sam Bog. Ono „potom“ /Luka 7:11/ znači kratko vreme posle ovoga što se dogodilo u Kapernaumu. Možda nekoliko dana kasnije. Isus je putovao u malo Galilejsko mesto, Kanu, 30 km daleko od Kapernauma na jugositoku od Nazareta /danas En-Nazira/. On već putuje stalno sa svojim učenicima, a sem toga pratila ga je i velika gomila.

1. Susret: povorka smrti i povorka života. St. 11-12.

Velikome oduševljenju na jednoj strani potpuno je odgovarala velika žalost na drugoj strani. Mati je bila udovica i imala je tog jedinog sina. Sem toga mnogi narod je „svojim prisustvom pokazao veliko žaljenje i naklonost prema jadnoj majci. Kako je Isus doznao za ovaj slučaj ne znamo, samo se dejstvo na njega vidi, zato je Isus i morao da stane i zaustavi pratnju.

2. Isus se pokazuje kao vaskrsenje mrtvih. St. 13-15.

St. 13. Bol matere koja je tu sama stajala izazvalo je saosećanje. Isus je duboko osećao svaki ljudski bol i patnju. Čim je Isus kazao majci: „Ne plači!“, to znači da se On odlučio na veliko delo.

St. 14-15. Isusov dodir mrtvačkog sanduka je bio znak da on zahteva da se sprovod zaustavi. On govori kao nekom koji spava: „Mladiću, tebi govorim, ustani!“ Mrtvac nije samo oživeo na Hristove reči, nego je i ozdravio. On je progovorio što je značilo da se opet vraća u društvo živih. Ovo je prvo Isusovo podizanje iz mrtvih. „I dade ga materi njegovoj“, iz ovih se reči vidi velika Isusova briga /up. Luka 8:55; Jov. 11:44/. Umreti bez dece se smatralo kao veliko prokletstvo. Sem toga, gubitak deteta se često smatralo kao direktna kazna za greh /up. Jez.6:26; Zah.12:10; Amos 8:10/.

3. Rezultat ovoga susreta: osećanje dodira sa Bogom! St. 16-17.

Nije pravi strah obuzeo ceo prisutni narod, nego strahopoštovanje. Božji strah se pojavio u njima. Oni su doživeli u stvarnosti veliki događaj, ispunjenje njihovog očekivanja, da će Bog pohoditi svoj narod. Ovo Isusovo delo i mišljenje o njemu proširilo se po celoj Judeji i po svim krajevima gde su Jevreji bili nastanjeni, a to znači čak i po graničnim oblastima izrailjske zemlje.

8. PITANJE JOVAN KRSTITELJA I ISUSOVO MIŠLJENJE O NJEMU

Luka 7:18-35; Matej 11:2-19.

Ovo Jovanovo  pitanje nam jasno iznosi duhovno stanje Jovan Krstitelja. On ne sumnja u Isusovo delo i misiju, ali dugo vreme je za sobom donelo pitanje: da li je on onaj koji će podići nebesko carstvo ili treba drugog čekati? On je mislio i na svoje učenike koji se nisu smeli razočarati. Nema sumnje da je Jovan bio ubeđen da je Isus obećani Mesija. Ali mu je izgleda bilo nerazumljivo, kad je Mesija već jednom ne proglasi otvoreno za Mesiju, i zašto ne počinje sa sudom nad grešnicima ovog sveta, za koje mu je izgledalo  da je došlo vreme. Jovan se dalje čudio zašto Isus ne otpočne slavno Božje carstvo na zemlji! Čameći u tamnici i nestrpljivo očekujući trenutak, koji bi i njemu doneo slobodu, ako u nekoj sumni šalje Jovan svoje učenike Isusu, da ga pitaju, je li on Mesija, kad tako okleva sa sudom, ili da drugog čekaju. „Kao ni sami učenici, nije ni Jovan razumeo smisao Božjeg cartva. On je očekivao da će Isus zauzeti Davidov presto. Ali kad je vreme prolazilo a Isus nije tražio carsku vlast, Jovan se zbunio; demoni su mučili njegov duh i veliki strah ga je napao. Zar je moguće da se davno očekivani Oslobodilac još ne javlja?… Ali, Jovan se ipak uzdao u Isusa… On je rešio da pošalje nekog k Njemu da ga pita.“ /D.A p. 215-216./ Mnogi tumači Svetog pisma smatraju da ovo Jovan nije mogao pitati sebe radi /up. Mat. 3:16; Jov. 1:29/, nego je pitao radi svojih učenika, da bi oni iz usta samog Isusa čuli, da je On /Isus/ Mesija, za kojim treba da idu. Ali iz teksta se ovo ne može da izvede, jer sam Isus veli Jovanovim učenicima: idite i kažite Jovanu.

1. Isus ukazuje onima koji su očekivali Božje carstvo na otkrivenje sile tog budućeg carstva! Luka 7:18-25.

Jovan je bio u zatvoru, ali su njegovi učenici smeli k njemu dolaziti. Od njih je on i doznao za Isusov rad, za njegove prpovedi i čudesa. Njegovi učenici su mu stalno javljali o razvoju Isusovog rada. Jovan je očekivao brži i jasniji razvoj stvari.

St. 18-19. Jovan Krstitelj je saznao „sve ovo“, a to znači sve događaje od Isusovog krštenja i kušanja /up. Lk. 4:14/. U najboljim rukopisima Svetog pisma, u kodeksima 4 i 5 stoleća, stoji posla učenike svoje, a ne „dvojicu učenika svojih“, /osim u Luka 7:18/. Rečima „onaj koji treba da dođe“ označavali su Jevreji obećanog Mesiju. Prema rečima „ili drugog da čekamo“, izlazi da je već u to vreme postojalo više ljudi, koji su očekivali Mesiju.

St. 20-21. Pre nego što su vesnici mogli da saopšte Isusu pitanje svoga učitelja, bili su oni očevidci Isusovih dela, a možda su i čuli njegove propovedi, jer je on u to vreme bio na vrhuncu svoga rada.

St. 22-23. Isus je odgovorio na Jovanovo pitanje svojim radom, koji su Jovanovi učenici gledali svojim očima i slušali svojim ušima. Ali Isus nije ukazao samo na to, što oni vide i čuju nego to sve još dovodi u vezu sa Is. 35:5-6; 61:1. Što je i u Nazaretu objavio. Upravo zbog ovih dela označava se Isus kao obećani Mesija, jer ovakav rad ni kod jednog proroka nije bilo bitno obeležje rada. Hristos radi sve ono što se po prorocima od Mesije očekivalo. Otuda je jasno, da ne treba drugog čekati. Novo srećno doba je već tu. Narodu koji je telesno i duševno patio već se pruža pomoć. Naravno da su mnogi Mesiju i njegov rad drukčije zamišljali. Oni su drukčije sanjarili o Mesijonom carstvu, zato im Isus kaže: „Blago onome koji se ne sablazni o mene!“ Ovo je trebalo da im služi za opomenu: Spasiteljeve reči: „Blago onome koji se ne sablazni o mene“ bile su za Jovana mali prekor. On ga nikad nije zaboravio. I sad kad je Isusov zadatak i delo bolje razumeo, sasvim se predao Gospodu. On je mogao da živi ili umre za stvar koju je voleo.“ /D.A. p.218/

2. Isusov govor narodu o Jovanu Krstitelju. st. 24-35.

I pored Jovanovog pitanja, narod je veoma cenio Jovana, možda više nego Isusa. Isus se odlučio da iznese svoje mišljenje o Jovanu kao veličini i pored njegove nesigurnosti prema Mesiji. On im još govori o ponašanju savremenika prema Jovanu i njemu.

St. 24-28. Isus podseća narod na vreme, kad su jurili u pustinju, uvereni da je on zbilja Bogom poslani prorok. Oni nisu uzalud izlazili u pustinju. Nisu izlazili da vide trsku koju vetar njiha, a koja ovde označuje čoveka slabog karaktera, prevrtljivog i nestalnog. Takav čovek i nebi privukao njihovu pažnju. Oni nisu izlazili napolje ni da vide lepo odevenog čoveka, jer takvi nisu u pustinji. Jovan u svojoj gruboj odeći nije ličio ni na elegantno obučenog bogataša. On pita narod, zašto je onda trčao u pustinju?! Narod je tračo u pustinju da vidi i čuje proroka, a to je Jovan zaista i bio. Isus im veli da oni u Jovanu vide proroka, ali on je i više nego to, jer on je šta više i predmet proročanstva /st.27/ prema Mal. 3:1. Među rođenim od žene nema većeg od Jovana Krstitelja, ali on je manji i od najmanjeg u Božjem carstvu, koje je on sam objavljivao, i zato najjednostavniji građanin carstva Božje vladavine na zemlji je veći od njega.  Dakle, Jovan nije dospeo u nebesko carstvo, postao članom ovog carstva još ovde na zemlji, on je ostao veliki čovek i pravednik staroga zaveta. Ovde ima Matej dodatak u Mat. 11:12-15: Jovan, istina, ne pripada nebeskom carstvu, ali je njegova pojava bila znak da nastupa novo doba. Od Jovanovog vremena, pa do trenutka kad Isus njima govori, počelo je nebesko carstvo, i ljudi naprežu sve svoje sile tj. čine sve da ga dobiju. Ova upotreba sve sile njihove pokazuje njihovu odlučnost i napore da uđu u to carstvo. Oni znaju da sa Jovanom ima da prestane vreme proricanja i da otpočne ostvarenje Mesijinog carstva, koje se proricalo i očekivalo. Dok su proroci samo proricali, Jovan je sam Ilija koji treba da dođe. Preko proroka Malahije /4:5/, obećao je Bog Jevrejima, da će im pre nego što dođe strašni dan Gospodnji, „poslati proroka Iliju“, da ih popravi i spase od propasti. Isus potvrđuje da je sam Jovan Krstitelj taj Ilija, koj je u „duhu i sili Ilijinog“ /up. Luka 1:17/ spremao ljude za Mesijin dolazak. Isus još dodaje: „Ako hoćete da verujete“ zato što se to nije moglo materijalno dokazati, nego je samo pitanje vere.

St. 29-30. Isus podseća narod na vreme kada mnogi narod a naročito carinici „opravdaše Boga“ /smatraše za pravedno i dobro/ za ono što je Krstitelj objavljivao i preduzimao, a što je Bog zahtevao od njih i ne hteše se krstiti kao ostali, nego prezreše Božji savet. „Za mnoge je sudbina Jovana Krstitelja neobjašnjiva tajna. Zašto je on morao čamiti u zatvoru i poginuti? Nama ljudima nije data mogućnost da providimo tajnu Božjeg proviđenja… Jovan je ispio čašu i postao uzor za mučenika posle njega… Sve sledbenike Hristove, akoji su morali čamiti po ćelijama hrabrila je misao na Jovana Krstitelja, koji je doživeo sličnu sudbinu, a čiju je postojanost sam Isus pohvalio. Ni Enoh koji se preobrazio, ni Ilija, koji se na lamenim kolima odvezao na nebo, nisu bili više cenjeni i poštovani od Jovana Krstitelja koji je stradao u tamnici.“ /D.A. p.223/.

St. 31-35. Odavde prelazi Isus na sadašnjost i držanje savremenika prema njemu kao i Jovanu Krstitelja. On ih naziva „ljudi ovog roda“ tj. sadašnje pokolenje i u st. 35 stavlja ih na suprot „deci mudrosti.“ Po svome postupanju su oni slični jogunastoj čudljivoj deci, koja se među sobom prekorevaju, što svaka strana radi po svojoj glavi i želeli bi da se jedni ravnaju po volji drugih. Tako i ljudi ovoga roda umesto da pitaju šta je bila Božja namera da je prorok Jovan vodio tako strogi način života, a da Isus radostan sa radosnima uživa Božje dare, oni smatraju Jovana Krstitelja fanatikom i osobenjakom u kome su demoni, a Isusa za čoveka koji rado leži za punim stolom i uživa u jelu i piću sa pokvarenim ljudima. Njih je trebala silna propoved Jovana Krstitelja i njegov način Života, kao i Hristovo sa grešnicima da nagoni, da razmisle o događajima svoga vremena, pa da dođu do uverenja da pred sobom imaju Božju volju i plan za Preteču i Mesiju. Prema pozivu i zadatku odredila je nebeska mudrost Jovanu jedan a Isusu drugi život. „Ali opravdaše mudrost njezina deca.“ Ovim rečima teši se sam Isus, a i njegovi slušači bi trebali isto tako priznati i opravdati božansku mudrost koja je slala proroke Izrailju, ai određivala njihov život i dela. /Luka 11:49/ Isus je ovde mislio na one, koji su od ove mudrosti, čija su izabrana oruđa bila Jovan Krstitelj i Isus kao njeni učenici, poučili. Oni nisu obraćali pažnju na jogunasto i ćudljivo postupanje i suđenje gomile.

9. GREŠNICA POMAZUJE ISUSA

Luka 7:36-50.

Mnogi stariji i novi tumači Sv. Pisma smatraju da je ovaj događaj opisan kod Luke /7:36-50/ istovetan sa događajem iznetim kod Mateja /24:6-13./, Marka /14:3-9/ i Jovana /12:1-11/. I E.G. Vajt u svome delu „The Desire of Ages“ /„Čežnja vekova“/ se isto izražava za istovetnost ova dva događaja, dok mnogi vide dva potpuno različita događaja. U ova dva događaja istina ima mnogo sličnosti, ali uopšte uzevši ima dosta različitih crta. Ali nema sumnje da postoji ne samo sličnost nego i istovetnost događaja sa grešnicom, kojoj je Isus oprostio grehe i Marije, Lazareve sestre. Mnogi tumači idu još i dalje i tvrde da je Marija iz Vitanije i Marija Magdalena jedna te ista ličnost. Kad proučimo sve iznete pojedinosti iz evanđelja koje se odnose na grešnicu, na Mariju iz Vitanije i Mariju Magdalenu, primećuje se da je to jedan isti tip događaja. Razbacane crte istog tipa, potpuno odgovaraju, po svojoj prirodi i okolnostima. Te crte su: vatrena duša, potpuno ozbiljna, hitra, puna vernosti, vere i nežnosti. To su ideali samo obraćenih. Ako se obratimo tradiciji starih učitelja u pogledu istovetnosti grešnice po Luci i Marije iz Vitanije s jedne strane i istovetnosti Marije Magdalene i Marije, Martine sestre s druge strane, naići ćemo na veoma stara i opšta mišljenja kako kod Grka tako i kod latinskih pisaca i učitelja, koja potvrđuju ovu istovetnost. I E.G.Vajt podržava isto gledište, tj. ona izjednačuje grešnice po Luci /Mariju Magdalenu/ i Mariju, Lazarevu sestru. „Marta je služila, ali Marija je slušala Isusove reči. Spasitelj je oprostio njene grehe, njenog brata je njegova moćna reč pozvala iz groba. Njeno srce je bilo puno zahvalnosti i poniznog divljenja.“ /D.A. p.460/. Ovaj događaj se dogodio u nekom gradu. Jedan od pripadnika farisejske partije, koji je Isusa smatrao samo za učitelja a ne i proroka, pozvao ga je da bi  ga posmatrao i kritikovao. On se trudio da na ovom velikom čoveku nađe greške. Ovde se pojavljuje i jedna grešnica koju je Isus pomilovao ranije.

1. Grešnica želi da zahvali Isusu za već dobijeno oproštenje. st. 36-38.

Ne može se ništa drugo pomišljati, nego da je ova žena imala rđav život i stojala u nedozvoljenim odnosima. Ona nije došla da traži oproštenje greha, jer je to već imala, nego da izrazi svoju veliku radost zbog oproštenja.

St. 36. Ovaj farisej je samo tražio potvrđenje svog lošeg mišljenja o Isusu, zato je odmah bio spreman da osudi Isusa /up. st. 39/, a da nije ni bio potpuno siguran.

St. 37-38. Luka se ne seća u kome je to gradu bilo, ali ceo grad je poznavao ovu grešnicu kao takvu. Ona se uvukla neprimetno u kuću sa već određenom namerom. Polako je pristupila trpezi i došla do Isusovih nogu, koje su bile ispružene u pravcu van trpeze. Napred je pred njima stajao niski sto sa jelom. Njenim sopstvenim suzama bile su Isusove noge ukvašene, tako da ih je ona morala prvo sa svojom kosom obrisati, koja joj je dole padala. Tada mu je pomazala noge, zbog čega je bila i došla. Sve ovo kao i ljubljenje nogu ukazuje na to, da je ona već primila oproštenje. /up. st. 47./

2. Isus pokazuje fariseju na ovoj ženi, što njemu nedostaje. st. 39-47.

Njemu nedostaje upravo doživljaj oproštenja greha, koje on prirodno ne može ni dobiti, dokle god se uzdiže iznad drugih ljudi, i smatra sebe savršenim.

I St. 39. Farisej je odmah lako zaključio, da Isus ne može biti prorok, jer on ne zna kakva ga je grešnica dodirnula. Da je on pravi prorok, on bi se čuvao ovakvog dodira. Farisej je osudio Isusa bez ikakvih svtarnih dokaza.

St. 40-43. Isus sada objavljuje da on zna za raniji život ove grešnice i da on prima i nemoralne. Isus je izabrao ovakav oblik, priču da bi razgovor ipak ostao u četiri oka, među njima dvojicom, a sem toga nije ni hteo da ga izazove da nešto učini. Ova dva dužnika su se razlikovala samo u veličini duga. Iz Isusovog pitanja i farisejevog odgovora izlazi jasno, da, što je veći dug otpušten toliko je veća zahvalnosti ljubav.

St. 44-47. Na ovoj ženi kojom se Isus poslužio, pokazao je on fariseju, da je on samim svojim odgovorom dao sud o svome stavu prema grešnici kao i prema samome Njemu /Isusu/. Isus upoređuje postupak fariseja sa postupkom žene: hladan prijem, ni vode da opere noge, ni poljubac dobrodošlice, niti pomazanjem uljem glave. Svega ovoga je bilo prekomerno kod žene grešnice. Time što mu Isus otkriva zašto je tako kod žene, otkrio mu je i njegov veliki nedostatak: „Jer je veliku ljubav imala.“ Zato su grešnici oprošteni mnogi gresi. To je to što Isus zna a farisej ne zna, ali je mogao znati i videti u njenom dolasku i postupanju. Njemu je malo i oprošteno, jer je imao malo ljubavi.

3. Vera sa kojom je žena primila oproštenje greha, pomogla joj je. st. 48-50.

Dok je žena pokazala zahvalnost za oproštenje greha, sam Bog vlastan da oprašta grehe, oprostio joj je njene grehe. Isus joj potvrđuje oproštenje greha, da bi je uputio i hrabrio za novi put u njenom životu, a fariseju ovo još više utisnuo u pat. U st. 50 kaže Isus: „Vera tvoja te je spasla.“ Time je hteo Isus da kaže, da to nije njena ljubav, koju je pokazala delom, što je spasava što je čini slobodnom i novom, nego njena vera u Božju milost. „Idi s mirom!“, znači da joj se njen mir vraća i niko više neće joj ga moći oduzeti.

Isus se opet nalazi na putu, od grada do grada i od sela do sela. /Luka 8:1-3/

Isus objavljuje vest o Božjem carstvu, uz saradnju dvanaestorice i žena, od kojih su tri naznačene po imenu, koje su materijalno pomagale i radile za ovo delo. To je bila prva Hristova crkva novoga zaveta.

10. VEZA SA VEELZEVULOM I JONIN ZNAK

Luka 11:14-36. /Mat. 12:22-45; Mk. 3:20-30/.

Svirepa uvreda u žučnoj raspravi beše haldno izrečena i veoma otrovna za narod koji je rado slušao Isusove reči. Ona je bila odgovor na njegovo dobro delo. Oni nisu rekli sotona, protivnik, ime koje je imalo u sebi izraz neke veličine, prema njihovom shvatanju, nego Veelzevul, kojim su hteli da izraze svoje preziranje. Sama reč je bila njihov lični proizvod, sa onom prefinom lukavošću ljudi koji produbljuju slova. „Vaal“ ili „Veelzevul“, askaronski bog izgovarao se Veelzevul u smilsu „Bog đavola“ na aramejskom jeziku kojim su tada govorili Jevreji. Uvredljiv nadimak „starešina /knez/ demonski“ ponovo je upotrebljen za Isusa.

1. Isceljenje demonom posednutog i sve veća zategnutost između Isusa i naroda i Isusovih protivnika. Lk. 11:14-16.

Isus se nalazi u Kapernaumu, možda u Simonovij kući. Ovo se dogodilo tek što se vratio sa puta. Nije mogao ni jesti od posla. Ovo isceljenje demonom posednutog je došlo odmah posle dolaska njegovih za koje se kaže da su smatrali Isusa izvan sebe. Dejstvo ovog isceljenja je različito za narod i književnike. Neki su tražili od Isusa i znak sa neba kao i kod Ilije. Fariseji se uplašiše, da će zbog njegovih čudesa ceo narod poverovati u njega kao Mesiju, pa su zato gledali, da narod odvrate od Isusa, time što su tvrdili da je on u vezi sa Veelzevulom, starešinom demona i samo pomoću njega tera iz ljudi niže zle duhove.

2. Huljenje na Sina čovečjeg i huljenje na Sv. Duha. St. 17-26.

Isus pokazuje jasnim primerom narodu, kako je tvrdnja fariseja nelogična i bez osnove. Isus stavlja sotoninom carstvu na suprot Božje cartvo. On im jasno iznosi suprtonost farisejskih zaključaka /st.17-18/ Ako bi sam knez demonski ustao protiv svojih mlađih, onda bi njegovo carstvo brzo propalo, kao što propada svaka država ili dom, u kome vlada nesloga i svađa, a to svakako nije sotonina želja. U st. 21 i 22 pokazuje Isus svoju silu, protiv koje je sotona bezpomoćan. Isus ističe farisejima da on tera demone iz ljudi jedino pomoću Božjeg Duha, jer drukčije ne može to ni biti. Da ih ne goni običnom, ljudskom silom, priznali su i sami fariseji. Ali ako Isus tera demone pomoću Božjeg Duha, to onda znači da je otpočelo Božje carstvo i rušenje sotonine vlasti na zemlji. Isus ne kaže da je on car ili Mesija ali iz reči „jači“ /Lk. 11:22/, koji je svezao „jakoga“ i ušao u njegovu kuću, jasno izlazi da je sotona pobeđen i da se njegovi demoni gone iz ljudi, ljudi se oslobađaju od sotonine moći, ako dosadašnje sotonino „pokućstvo“, koje on /Isus/ sad otima od sotone. U st. 23. Obraća se Isus svojim neprijateljima ali i celome narodu. Oni moraju dobro da razmisle: ko nije njegov pristalica, on je njegov neprijatelj. Ovde umeće Matej /12:31-37/ jedan važan odsek. Svaki greh i huljenje, čak i na Sina čovečjega, na Mesiju, može se čoveku oprostiti, jer može neko da huli na Sina čovečjeg, zato što u njemu ne vidi Božjeg sina. Ali ko se protivi jasnoj i očevidnoj istini, da Isus može terati demone iz ljudi samo pomoću Božjeg Duha, i teranje zlih duhova zlobno pripisuje sotoni, taj huli Sv. Duha. Huljenje na Sina čovečejeg, postaje huljenje na Sv. Duha kada se dokaže nemogućnost tvrđenja protiv Isusa i njegovog dela na zemlji, pa se ipak ne prima i ne priznaje Isus. Ovaj mu se greh ne može oprostiti ni na ovome ni na onome svetu. Ovakav se svesno protivi Bogu. Takav čovek nema više mogućnosti da se spase, jer svesno odbija rad Sv. Duha na sebi, koji ga jedino može spremiti i zapečatiti za spasenje. Fariseji su morali priznati da su Isusova dela bila dobra, naročito teranje demona iz ljudi, ali onda su trebali i Isusa da oglase dobrim, a ne da je u vezi sa sotonom. Ako je plod /Isusovo delo/ dobar mora i drvo /Isus/ dobro biti, a ako je drvo rđavo, onda i plod ne može biti dobar. Ali to Isus i nije očekivao od fariseja, jer su porodi gujini, zato i govore zlo a ne dobro. Srce je kao riznica iz koje usta mogu izneti samo ono što je u njemu. Već i za svaku praznu reč odgovaraće ljudi pred Bogom, a kamoli tek za strašnu hulu. Neće nam se suditi samo za naša dela nego i reči koje izlaze iz srca. U st. 24-26 nam Isus pokazuje demonska dela. Tu se pokazuje kako je posednutost demonima slika nadvlađivanja od strane sotone. Prema Mt. 12:45 ova se slika odnosi na Judejski narod.

3. Isus ne želi divljenje, nego da se njegova reč sasluša i primi. St. 27-28.

Ova žena je bila pod uticajem Isusove snage i veličine i ona zavidi materi ovako velikog čoveka. Isus ukazuje preko ove materinske gordosti na sreću, ako primimo u nas božje reči. Ovo je bila prijateljska opomena od strane Hrista, ada mu se ne divi, nego da ga primi u srce tj. da zauzme pravi stav prema njemu i pođe njegovim putem, putem koji on zahteva.

4. Isus daje znak Jone proroka. st. 32-39.

Neprijatelji Hristovi su umuknuli. Možda su se i povukli. Utoliko je više nestrpljivo prodirao narod. Isus sad pokreće pitanje, koje su mu postavili još ranije /st. 16/; naročito kad su neki od fariseja i književnika to zahtevali. Oni ili ne vide znake, koje su stvarno imali priliku videti, ili to nije za njih bio dovoljno natprirodni znak, zank „s neba“ /st.16/. Oni smatraju, da sve što je do sada učinio nije dovoljan dokaz da je on od Boga obećani i poslani Mesija. Mesija mora nešto izvanredno da učini. Oni su na ovaj način pravdali svoje nepoverenje a i kušali Isusa.  Isus im odgovara da ih njihova zloća čini slepim. On ih naziva „zao rod“. Iako je Isus odbio da im da znak sa neba, ipak će im dati veliki znak. U st. 30 objašnjava Isus ovaj znak. Kao što Jona kao ličnost, njegovo bavljenje u ribi i njegova silna propoved u Nineviji je bio znak, tako isto je Isus znak ovom rodu. Isusovo vaskrsenje i silno propovedanje evanđelja je nepobitni znak. Ovaj znak se neće sada dati ovome „preljubotvornome rodu“, tj, u religioznome smilsu rod, koji je otpao od Boga /Mat. 12:39/, nego tek u budućnosti, kad ubiju Mesiju. Kao god što je Jona vaskrsao iz ribe, tako će i Isus ustati iz groba, i to će uveriti sve o njegovom mesijanstvu, kao što je i Jona učinio da se Ninevija pokaje. Istina, narod nije video vaskrslog Spasitelja, ali su apostoli u svojim propovedima isticali i tvrdili njegovo uskrsnuće. Ne samo da će se morati stideti prema neznabošcima grada Ninevije, nego će ih ovi i osuditi, jer su se Ninevljani pokajali na Joninu propoved. Njima je bila dovoljna samo Jonina reč, pa da se pokaju, a Jevreji ove generacije ne kaju se ni na Mesijinu reč, koji je od Jone veći prpovednik pokajanja. Čak i carica sa juga, iz grada Save, u jugozapadnoj Arapskoj, došla da čuje Solomunovu mudrost /1.Car 10:1/, a Jevreji Isusovog doba, ne mare za nebesku mudrostkoja se otkrila u Isusu Hristu. I ova carica će ih osuditi.

5. Isus objašnjava da i dalje mora da svedoči. st. 33-36.

Isus upotrebljava besede i slike iz besede na gori, koje on ovde dodaje, da bi pokazao kako je potrebno, i pored svog odbijanja i protivljenja, da se svetlost proširi, i kako je potrebno da se slušaoci čuvaju, da ne bi izgubili jednostavnost i uopšte sposobnost da dobro vide i razumeju.

Matej donosi ovaj odsek u nešto drugom redu. I on iznosi reči iz besede na gori /33-35/. U st. 36 i 37 iznosi im Isus ozbiljnost i težinu njihovog huljenja, tako da ne mogu kazati, mi nismo to tako ozbiljno uzeli. Čak i za prazne reči moraće čovek dati odgovor na sudu.

11. PRAVA ISUSOVA RODBINA

Mt. 12:46-50; /Mk 3:31-35; Lk. 8:19-21/

Možda su mati i braća hteli da govore sa Isusom po nekoj privatnoj, porodičnoj stvari, ali Isus je bio u svome punom radu, zato on sada nema vremena za njih. To ne znači da on o njima neće ništa da zna, ali drugo je važnije. On kao propovednik Božjeg carstva ima bližih i prečih rođaka nego što su krvni rođaci. S druge strane volja nebeskog Oca obuhvata sve u jednu veliku porodicu. Prvi i najbliži Isusovi rođaci su oni koji izvršuju Božju volju, koju je on objavio svetu. Samo su oni srećni srodnici koji slušaju i tvore Božju reč. Isus je mater još ranije obavestio.

Svakako su se Isusova mati i braća uznemirili kad su videli mladoga proroka okruženog nemirnom gomilom, koja je zahtevala političku revoluciju, naročito doznavši da ga neki smatraju zanesenjakom. Zbog mnogo naroda oni nisu mogli ući u kuću. Ostali su pred vratima. Odgovor koji je Isus dao na saopštenje da su mu tu majka i braća je osnovna tačka njegove nauke. Iz ovoga se jasno vidi karakter Isusovih propovedi. On je još pokazao šta treba da nam je pretežnije ovde na zemlji.

Od ovoga momenta jevanđelja ne spominju više Mariju do trenutka kad je bila pred Isusovim krstom.

12. HRISTOVE PRIČE O BOŽJEM CARSTVU

Mt. 13:1-23; /Mk. 4:1-34; Lk.8:18/

Prema Ps. 78:2 i Priče 1:1-6 kod Jevreja su postojale više vrsta umetničkog načina govora, koje mudri razumeju a koji još to nisu, oni treba da uče da ih razumeju. Jevrejska reč „mašal“ znači priča, a reč „šidot“ zagonetka. „Mašal je jedna od najstarijih i najviše gajenih vrsta umetničkog načina govora kod Jevrejeja. I za Isusovo vreme a i kasnije primenjivala se ova vrsta govora u književnosti.

Pod pričama /paraboli/ se razume u Svetom pismu priče, koje, pričajući događaje iz običnog života, slikaju i izražavaju i istine duhovnog života. Dok kod alegorija imamo čitav niz metafora, čiji svaki izraz je simbol za sebe, priča je samo jednostavno upoređivanje jednog događaja ili stanja sa drugim. Priče nemaju nikakvu drugu svrhu nego da što bolje iznesu istinu. „Isus se poslužio prirodom da bi mogao objasniti duhovne stvari. Stvari iz prirode i života njegovih slušača doveo je On u vezu sa istinama napisane reči.“ /P.P. 96./

Svrha priča je sledeća:

1. Da objasni i pokaže istine, koje je Isus objavio. „Hristove priče su određene, da se istaknu načela, koja je On došao da objavi svetu.“ /E.G.Vajt/
2. Da sakrije od jednog dela svojih slušaoca izvesne istine, kojih su oni bili nedostojni ili nesposobni da ih razumeju. „Hristos je trebao da iznese istine, koje običan narod nije bio u stanju da primi ili razume.“ /E.G.Vajt/
3. Njima se trebao da uspostavi sklad između materijalnog i duhovnog sveta. „Hristos se služio poznatim stvarima, da bi pomoću njih objasnio nepoznate i da bi pomoću običnih zemaljskih stvari ilustrovao božanske istine. /E.G.Vajt/
4. Da probudi duh naše inteligencije za ove stvari i da mu da ključ poznanja, koje je potamnelo usled greha. Da vodi naš duh prema duhovnim stvarima i poukama, koje se vide u prirodi.

„Isus je želeo da dirne radoznalost svojih slušaoca. On je hteo potresti ravnodušne u njihovoj obamrlosti i učiniti da istina prodre u njihovo srce.“ /E.G.Vajt/

5. „Da predstavi istinu u raznome vidu i da je prilagodi raznim klasama slušalaca. /E.G.Vajt/
6. „Da predstavi istinu na takav način da neprijatelji ne nađu nikakvu priliku da ga optuže pred sinedrionom.“ /E.G.Vajt/

Priče otkrivaju i sakrivaju u isto vreme Božje puteve. One ne predpostavljaju istinu, one je nude onome koji je želi. Božji pozivi su tako direktni, tako energični, a čovek ne može da im zatvori srce. Ali priče nisu takve. Svako može odbiti da razume misli koje se u njima kriju, ali sa svakim novim odbijanjem, koja čovek učini raste njegova tvrdoća. I one su sredstvo milosti kao i sve drugo, ali one imaju uvek dva završetka: Kad one ne proizvedu spasenje, one pogoršavaju uslove onima koji ne znaju da ih iskoriste.

Svaki učitelj koji je želeo da privuče srce i razum svojih učenika upotrebljavao je u svojim govorima priče, čak su se i suviše upotrebljavale. Ovo je zahtevalo mnogo napora, jer ako se govorilo samo ovim slikovitim jezikom, moglo se lako dugom upotrebom izgubiti njen pravi karakter, koji je i činio da se njima pobuđivala pažnja i da se uvek proizvodile duboki utisak. Naravno da su se morale tražiti uvek nove forme, što su i činili oni koji su upotrebljavali ovu vrstu priče. Priče ne predstavljaju nauku na osobiti način, ali je one čine živom. One nas uče ono što je bilo naređeno i učenicima da čine, da bi bili dobro poučeni učitelji za Božje cartvo, ali da su sposobni i druge o tome da pouče /Mt._:13-52/ One iznose iz svoje riznice stare i nove stvari. One objavljuju naročite stvari služeći se običnim predmetima i pojmovima. One daju priliku da se čovek podigne od poznatog nepoznatome. One nam iznose tajnu pravog korisnog poučavanja, koja mogu da pokrenu srca i duh čovečji. Ima naročite draži u ovome načinu učenja, koji upućuje ne samo na čovečji razum nego i na njegove osećaje. Stvari koje su ovako naučene ostaju duboko utisnute u našem sećanju.

Pravila kako se tumače priče su sledeća: 1. Pre nego što se pređe na pojedinosti mora se prvo dobro razumeti centralna istina. 2.Objašnjenje priče mora biti u vezi sa sadržinom. 3. Treba dovesti u sklad objašnjenje sa tekstom,lako i bez prinuđivanja samog teskta i 4. Ne sme se dati ni jednoj priči značaj izvora ili osnove hrišćanskih dogmi.

Isusove priče su sledeće: 1./ O sejaču; 2./ O kukolju i pšenici; 3./ O setvi; 4./ O gorušičinom zrnu; 5./ O kvascu; 6./ O sakrivenom blagu; 7./ O skupocenom birseru; 8./ O mreži

Ove Isusove priče iznose razna stanja razvoja Božjeg carstva. Prema svome uobičajenom načinu Matej je prikupio sve priče, koje govore o Božjem carstvu, iako nisu bile sve izgovorene u isto vreme po ovome redu. Isus nam je izneo u pričama božanski rad i upravljanje njegovoga natprirodnoga carstva na zemlji, nejegove zajednice. On nam je opisao različita stanja: obrazovanje i rad na stvaranju toga carstva, koje je ometano nekim teškoćama spoljne i unutrašnje prirode /seme i kukolj/. Za postepeno rastenje potrebno je bilo opšte propovedanje o carstvu /sveća/. Tu nailazimo na papredovanje i rastenje ali i smetnje /gorušičino zrno/. Zatim tu je problem prilagođavanja i preobražaja ljudi /kvasac/. Sile koje vrše uticaj vremenom i jedino čine da sve raste /sejanje/. Simboli sakrivenog blaga i skupocenog bisera nam otkrivaju duhovno bogatstvo Božjeg carstva, kao i neuporedivu vrednost, radi koje se sve žrtvuje. Najzad, poslednja priča /o mreži/ nam označuje kraj crkve na ovoj zemlji i ulazak vernih u večno carstvo.

Vrlo je interesantno uporediti pojedine priče i doznati šta svaka od njih novo sadrži u sebi. Svaki evanđelista je uneo po koju novu crtu u priče. Upoređujući sinoptike moglo bi se reći da su Matejeve priče više teokratske, a Lukine više etičke. Prvog su više suđenja, a drugog više milosrđa, Matejeve su više veličanstvene a Lukine dirljivije. Matej često iznosi priče da bi objasnio tajne Božjeg carstva. Luka ne zna za ovo. U Matejevim pričama, Bog se javlja kao car koji sedi na svom prestolu, gnjevi se na zlo i spreman je da kazni svaku neposlušnost ljudi. _____________________/vidi 139 str. u knjizi/ njegovih priča se zavšavaju sa manje ili više strogim sudom /Mat. 13;42-49; 18:34; 20:14; 21:41; 22:7,13; 25:12,30/. Suđenje se nalazi i kod Luke, ali mnogo manje, mnogo ređe, on objavljuje naročito milost. Iz ovoga vidimo da su apostoli različito opisali i svaki druge elemente izneo, što je odgovaralo njihovom duhu, ako i cilju koji su imali pred sobom.

Matej ima čitavu jednu glavu niz priča o Božjem carstvu i vladavini. On je verovatno grupisao ove Isusove priče i reči, koje je on izgovorio u raznim okolnostima i na raznim mestima. Marko, međutim, koji se slaže sa Matejom, hteo je samo da načini sliku više intimnih propovedi o Božjoj vladavini.

Priče o Božjem carstvu i sposobnost njihovog shvatanja.

Mt. 13:1-2, 10-17, 34-35.

Onog dana kada se zbio događaj u Mt. 12:22-50, izašao je Isus iz grada da uči narod na obali jezera. Isus ih je učio iz barke. Iz barke je Isus lakše mogao govoriti narodu koji se skupio sa svih strana. Oni su svi trebali da ga jasno čuju. Ovaj novi način učenja bio je nepoznat učenicima. Kad su učenici zapitali zašto učiš narod u pričama, Isus im je odgovorio: „Vama je dano da znate tajne carstva nebeskog, a njima nije dano.“ Učenici imaju sposobnost i mogućnost da saznaju nepoznate i skrivene istine o nebeskom carstvu, ali judejskom narodu to nije dano, i zato im se nebesko carstvo iznosi u pričama. Jevreji onoga doba poznavali su verske stvari samo spolja i na izgled, a istinu zanemarili. Kod učenika se, naprotiv, vidi stvarna unutrašnja želja, odmah od početka i ta želja je sve veća. U st. 13-15. odgovara Isus na pitanje iz st. 10. Jevreji vole da vide svoja dela, pa ipak ih ne vide, da slušaju njegove zapovesti, pa ipak ih ništa ne razumeju. Ovim se ispunilo ono što kaže Isaija /6:10/. Kad Božji narod odbacivanjem Boga ode tako daleko, da od Boga poslanu im propoved o spasenju potpuno razumeju i primaju, onda je ta propoved za njih samo odvođenje na sud. Kako učenici treba da budu srećni! Onaj, što ga oni vide je obećao „sveto seme“ /Is. 6:13/, novi budući život. Apostoli su srećniji od starozavetnih proroka i pravednika, jer svojim očima gledaju i ušima čuju ono, što su proroci i pravednici želeli da vide i čuju. Svi su oni očiekivali budući život,  Mesiju na zemlji, njegova dela i reči.Da bi Isus potvrdio ovo preimućstvo apostola, uzima On primer iz običnog života. Onaj „ko ima“, lako se još većma obogati, a nošta nije lakše nego da onaj „ko nema“ izgubi i ono malo što ima. Tako je i u duhovnom životu. Ko ima smisla za verske istine i tajne, tom će Isus te tajne objasniti i istinama obogatiti, a ko kao jevrejski narod, nema smilsa za verske istine i ne teži da ih bolje i dublje upozna, od toga će se najzad oduzeti i ono malo razumevanja verskih istina.

Evanđelista Matej navodi napred razgovor između Isusa i njegovih učenika /st. 10-23/, ali ovo se, bez sumnje, dogodilo tek kad je Isus sa učenicima ostavio narod /up. st. 36/. Apostoli nisu razumeli zašto Isus ovom prilikom govori narodu samo u pričama, a ne tumači im ono što hoće da im kaže.

1. Priča o sejaču. Mt 13,3-9; 18-23. /Mk. 4,1-20; Lk. 8:4-15/

Ova priča govori o Božjoj reči u čovečjem srcu. Sam Isus daje tumačenje ove priče. Isusovi učenici treba da znaju, da razvitak i napredak Božjeg carstva ne zavisi samo od sejača nego od zemljišta na koje je palo sejačevo seme; dakle ne zavisi samo od Boga nego i od ljudi, od njihovog srca. Isus ne tumači ko je sejač. Što svaki ratar doživljuje, doživljuje i svaki propovednik reči, boli da je to Isus, apostoli ili njihovi sledbenici. Propovednik radi, on jednostavno seje seme. S time je njegova delatnost završena. Sve dalje zavisi od stanja i okolnosti, a naročito od pripremnosti slušača. Tipična su četiri stanja ljudskog srca. Ona zavise od stepena sposobnosti da se primi dobro seme. Prvo tvrdi put. Možda je životom i grehom otvrdnuo. To su ljudi koji su prema sejaču i njegovoj propovedi o Božjem carstvu ravnodušni i neće da razumeju i prime njeogve reči. Ovakvima dolazi sotona i otima im ono što je palo pokraj tvrdoga puta. Ovo seme je lako oduzeti, jer nije dublje u zemlji. „Kao što ptice odmah pokupe seme na putu, tako je sotona spreman da seme božanske istine oduzme čovečijoj duši. On se boji da će Božja reč probuditi nepažljive i uticati na otvrdela srca. Sotona i njegovi demoni prisustvuju gde god se propoveda evanđelje i dok nebeski anđeli utčiu na ljude u dobrom smislu, neprijatelj se trudi da se reč ne zapazi. Sa velikim zalaganjem pokušava on da se omete rad Sv. Duha. /P.P. 55/. Drugo, kamenito mesto. Seme je palo na površinu tvrdog kamena. To su ljudi koji se lako oduševljavaju za Božju reč, i odmah je radosno primaju. Ali pošto nije duboko u srcu, brzo nestane. Ako ih samo počnu goniti radi isitine Božje, oni će se brzo sablazniti i pitati se, zašto da ih zbog toga gone. Ovakvi se lako odluče da napuste Božju reč. Treće trnovito mesto. Zemljište je dobro po sebi, nego od početka su u toj zemlji i druga semenja, što predstavlja ono zlo koje je ostalo, a za koje je poznato da brže raste. Ovo je ona vrsta ljudi, koji su primili Božju reč, ali ne mogu da se odreknu sveta i njegovih slasti. Oni bi hteli da služe dva gospodara. Najposle briga ovoga sveta i bogatstvo ugušuju sasvim Božju reč i ona ostane bez ploda. Četvrto, dobra zemlja. Dobru zemlju izražava Isus sa: slušanjem, razumevanjem i rađanjem ploda. Samo kod ovih ljudi pokazuje posejana Božja reč uspeha. To su oni koji su ne samo čuli Božju reč nego je i razumeli i duboko urezali u srce, i najzad oni po njoj žive i donose pravog ploda. „Koji rod rađa i donosi stostruko, šezdesetostruko ili tridesetostruko.“ Ove reči jasno dokazuju različitu delatnost u hrišćanskom životu, ali ovde je bitno rađanje ploda.

2. Priča o kukolju i pšenici. Mt. 13,24-30; 36-43.

I ovu priču je Isus izneo narodu. Od svih priča učenici su ovu najmanje razumeli, tako da su oni pošto je Isus otpustio narod, tražili od njega da im protumači. Ova je priča u stvari produžetak prve priče. I ovde imamo kao osnovnu sliku njivu sa dobrim i rđvaim semenom, samo se sada ovde govori o sejanju kukolja i njegovom dejstvu. Širenju i napretku Božjeg carstva smeta i spoljni neprijatelj, sotona. Isus u ovoj priči ne prekorava sluge što su spavale, samo, sotona je iskoristio ovo vreme neslućenja i počivanja. Glavna tačka ove priče je sveti  rad  domaćina kao i protivrad neprijatelja, đavola, oko crkve koja se jedino može podrazumeti pod usevom. Pored „sinova carstva“ pokušava sotona da poseje „sinove zla“ / „oni koji čine bezakonje“, st. 41/. Čuđenje zbog izniklog kukolja je sasvim razumljivo /st. 27 i 28/. U st. 29 i 30 nije reč o čišćenju crvke, nego o krajnjem odvajanju i uništavanju kukolja. Bog nije dozvolio ljudima da oni samo počupaju kukolj, jer je on za to odredio jedan dan. U Božjem carstvu na zemlji, u crkvi se razvija dobro i zlo seme. Ona se na zemlji moraju trpeti. Kukolj je veoma sličan pšenici i raspoznaje se samo po crnom zrnu pri sazrevanju. Sem toga i žile su mu u zemlji tako isprepletane sa žilama pšenice, da je teško počupati kukolj a da ne izvučemo i pšenicu. /P.P. 70-71/. Osnovna pouka koju je Isus hteo učenicima da dade je sledeća: Apostoli nisu trebali da se zbune, ako vide pri širenju Hristovog carstva na zemlji, da se u crkvi uvlače tajno tuđi elementi. Oni ne treba da se poljuljaju u njihovoj veri u istinu, u reč i ostvarenja Božjeg carstva, niti da u ljudskome nestrpljenju uspostavalju savršenu crvku i od ljudi iznuđavaju Božju vladavinu na zemlji.

3. Priča o semenu koje raste u zemlji. Mk. 4:26-29.

Ova priča nam iznosi normalno nicanje i rastenje semena u zemlji, što je po Božjoj volji. Oni koji su postali Božja biljka, postepeno rastu, a to ne biva usled nekog unapred izračunatog i očekivanog zahtevanja, nego, naprotiv, njihovo stanje i njihov život je nešto potpuno normalno i prirodno kao u prirodi. Oni su u rukama božanske stvaralačke moći. Pouka za učenike je u ovoj priči da oni svoju dužnost dobro izvrše, a to znači daprobude ljudsko srce propovedima Božje reči, na promenu misli, i da ih tako načini sposobnima za Božje carstvo, ali ostalo neka prepuste Bogu.

4. Priča o gorušičinom zrnu. Mt. 13:31-32 /Mt. 4:30-32; Lk. 13:18-21./

Gorušičinim zrnom označavali su Jevreji nešto sasvim malo /up. Mt.17:2; Lk 17:6/. Nebesko se carstvo neće odmah pokazati u svoj veličini svojoj, neće odmah obuhvatiti ceo svet, nego će se postepeno razvijati iz malog i na kraju biće veće od svih zemaljskih carstava i moći će u njemu naći mira i odmora, sreće i zadovoljstva, svi koji ga traže. Smisao je priče: suprotnost malog početka i velikog završetka. Učenici ne treba da potcenjuju mali početak i gube veru u proširenje carstva po celom svetu.

5. Priča o kvascu. Mt. 13:33.

Isto hoće da kaže i ova priča o kvascu. Ovde je najvažnija sila male količine kvasca, koja čini da ukisne svo testo. Ova sila radi nevidljivo i unutra. I Božje carstvo je u onom momentu bilo skoro neznatno i nevidljivo, ali apostoli moraju znati da je njegova moć silna i da svugde prodire. Prema tome, svesni toga, treba da vrše posao koji im je poveren. Njihova reč kao sad treba da se raširi po svoj zemlji i „nebeskim pticama“, tj. dušama, koje su se uzdigle nad zemaljskim i čulnim, da pruže svuda i svagda odmora i utočišta. Dakle, ova priča pokazuje kako će se nebesko carstvo s polja razvijati, dok priča o kvascu pokazuje unutrašnje dejstvo.

6. Priča o sakrivenom blagu. Mt. 13:44.

U ovoj priči iznosi Isus vrednost nebeskog carstva. Kad se nađe Božje carstvo, onda se da sve što se ima, da bi se dobilo. Ali ono se ne nalazi /dobija/ ljudskim naporima. Božja je to milost. Priča nam iznosi potrebu da se sve da i žrtvuje, samo da bi se dobilo Božje carstvo, jer je ono za čoveka najpreče i najdragocenije. „Čoveku koji je našao nebesko blago ništa nije teško, ni jedna žrtva nije velika, da bi stekao blago istine.“ /P.P. 102/

7. Priča o skupocenom biseru. Mt. 13:45-46.

Božje carstvo je najdragoceniji biser, koji čovek treba neumorno da traži i kad ga nađe, neka za njega da sve. I Božje carstvo, sa svoje strane, traženje pravog i iskrenog čoveka. Kao ni jedna druga priča iznosi nam ova Hrista, koji je sve ostavio, nebo i slavu, da traži i spase ljude. „Sam Hristos je skupoceni biser.“ /P.P. 116/. Isus je tako voleo biser, da je spreman bio dati sve samo za jedan biser. „Priča o trgovcu, koji je tražio dobar biser ima dvostruki smisao, ona se ne odnosi samo na ljude koji traže nebesko carstvo nego i na Hrista, koji je tražio svoje izgubljeno nasledstvo.“ /P.P. 117/.

8. Priča o mreži. Mt.13:47-50.

Ova priča je paralelna priči o kukolju i pšenici. Ova je slika bila naročito poznata apostolima, kao nekadašnjim ribarima. Sam Isus ih je pozvao da ih načini ljudskim lovcima – ribarima /Mt.4:19/, pozvavši ih na evanđeoski rad. Priča kaže, da će se nebesko carstvo na zemlji sastojati iz raznih riba, dobrih i zlih, tj. iz sinova carstva i sinova tame, i tek na kraju sveta, kad dođe pravedni sud izdvojiće se jedni od drugih. „I priča o mreži jasno uči, da neće doći vreme da se svi grešnici obrate Bogu. I dobre i rđave ribe se izbacuju na obalu, zato što tamo mogu jedna od druge da se odvoje.“ /P.P. 121/ Dakle, nebesko carstvo neće početi kao što se to očekivalo, odeljivanjem dobrih od zlih. Kao god što se mreža vuče po moru, tako i evanđelje prolazi kroz sveti prikuplja mnoge u mrežu /crkvu/, ali tek na kraju sveta će se dobri konačno odvojiti.

„Pamtite što čujete! Pazite kako čujete,“ Mk. 4:21-25; Lk. 8:16-18.

Isus ukazuje slušačima na svetlost, koju mogu da dobiju pomoću ovih pouka u pričama. Ako dobar rod rode, tj. pokažu svoje držanje i dela po Božjoj volji, oni će svetlost proširiti i dalje i svi će upoznati put života. Pravo slušanje je pretpostavka početka za ovo. To izlazi jasno iz Lk. 8:15.

Mt. 13:51-52. Pošto je Isus i teže priče objasnio svojim učenicima, oni su sad već izvežbani da ih dobro razumeju. Učenici se sada nalaze u pravom odnosu prema Božjem carstvu. Oni počinju da sazrevaju kao učitelji, jer će i učenici postati jednom učitelji. Kad učenici postanu učitelji, oni treba da čine kao dobar domaćin koji iznosi svoje blago. On iznosi i nove i stare stvari iz svoje riznice. Tako treba da čine i Hristovi učenici, koji su išli u Isusovu školu nebeskoga carstva i shvatili Hrista i njegovu nauku. Kad dođe vreme da iznose svoje stvari /dobro shvaćenu Isusovu nauku/, oni će imati bogatu riznicu iz koje će prema potrebi vaditi i iznositi /učiti/ i stare stvari koje sad treba da dobiju svoj pravi smisao i vrednost, a i nove stvari koje se dotle još nisu iznosile /čule/.

13. UMIRENJE BURE NA MORU

/Mt.8:18-27; Mk.4:35-41; Lk.9:57-62; 8:23-25/

Prema Marku ovo se dogodilo istog dana kada je Isus izneo priče o Božjem carstvu i vladavini. On je rekao svojim učenicima: „Hajdemo na onu stranu.“ Možda je Isus hteo da da Galilejcima dosta vremena da razmišljaju ili je hteo da izbegne njihovu žurbu i navaljivanje na njega u trenutku kada je hteo da donese svoju vest i na drugu obalu jezera. On je znao da ga ni jedan ne predviđeni slučaj ne treba da smeta u radu. Na Genezaretskom jezeru su se od uvek podizale velike bure, ali ova je bila tako strašna i opasna da su se i samo apostoli, koji su inače kao galilejski ribari bili naučeni na bure ovoga jezera, veoma uplašili, misleći da će se utopiti.

1. Ponuda onih koji su išli za Isusom. Mt.8:18-22; Lk.9:57-62/

Isus se nalazio u Kapernaumu i kad je hteo da  uđe u barku pristupiše mu dva /a prema Luci tri/ čoveka. Oni su sa njime govorili o njihovom priključenju i sleđenju. Svakako su se ovakve scene češće događale. Imamo dva /prema Luci tri/ tipa ljudi, Prvi je vatreni ponudilac. Ovaj književnik nudi se učitelju. On je tražio mesto u krugu učenika. Ovoga nije Isus ni primio ni odbio, jer je poznavao njegovo srce. On je tek stalnim sleđenjem Isusa i učenika postao njegov učenik.Ovaj književink bio je Juda Iskariotski. On je verovao da je Isus Mesija i nadao se, ako se priključi učenicima da će imati visoki položaj u novom carstvu . Isus ga je znajujći za ovu nadu, obavestio da se ne nada onome što on očekuje. On mu je jasno kazao: „Sin čovečji nema gde glave nasloniti.“ Ko hoće da ide za Isusom mora se svega odreći, svih udobnosti i slasti u životu i mora biti spreman čak i na patnje i nevolje. Isus je ovom prilikom naročito upotrebio izraz „sin čovečji“ /bar, enaš/ iz Dan. 7:13, jer je i time hteo da kaže i Judi da je on obećani Mesija koji je određen da strada i da umre i onda tek da dođe do nebeske slave i novog, Božjeg carstva. Ali Isus se i odmah od početka nazvao Sinom čovejim /Jov. 1:51/ a što znači da je u njemu utelovljeno sve što Bog razume pod izrazom „čovek.“ Posle književnika pristupa Isusu jedan njegov učenik .On je isto hteo da sledi Isusa ali sa izvesnim ograničenjem. On moli dozvolu od Isusa da može prvo otići i ispuniti svoju poslednju dužnost prema ocu. Isus opominje učenika da je raditi za Božje carstvo preče od sveg drugog. Isus naziva svet sa njegovim interesima „mrtvim“. Ukazuje na stvarni život u Božjem carstvu. Ko je metnuo ruku na plug, neka se ne obzire natrag /Lk. 9:62/. Ali nije ni potrebno bilo da ovaj učenik ukopa svog oca, jer ima dosta „duhovnih mrtvaca koji ga mogu ukopati.“ Odlazak ovim duhovnim mrtvacima, moglo bi biti štetno po dušu učenikovu. Učenik mora da ostavi „mrtve da se među sobom ukopavaju, da bi mogao da prati svoga Učitelja bez ikakve smetnje. Isusov rad u kome on želi da učestvuje ne sahranjuje telesne mrtve duše, nego mrtve duše podiže u život.

Treći /Lk. 9:61-62/ je hteo da očuva svoje stare odnose što mu Isus ne dozvoljava, jer oni koji se obaziru natrag, starim, odnosima, nisu sposobni za Božje carstvo.

2. Podizanje bure na moru. St. 23-27.

Iako su apostoli bili malodušni i mlaoverni oni su ipak pokazali poverenje u Isusa. Maloverni su bili zato, što svojim držanjem nisu pokazali čvrstu veru, da ih u Hristovom prisustvu, pa i kad on spava, ne može snaći nikakvo zlo. Oni su trebali da znaju, kao i Isus, da im se, pre završetka njihovog zadatka, ništa ne može dogoditi. Ali upravo na ovom moru pokazao im je Isus moć svoje reči, kad su na njegovu reč bacili mreže u more. Isus se ovde pokazao sa jedne nove strane, što su oni izrazili u svome čuđenju u st. 27: „I prirodne sile mu se pokoravaju!“ Do ovoga doba apostoli još nisu imali pravi pojam o Isusu kao Mesiji. Vetar može, istina, najeda red da stane, ali uzburkanu vodu u trenutku oka mogla je da utiša samo svemoćna Božja reč. Prema racionalistima i ovo čudo je produkt fantazije starih hrišćana: kao što je Mojsije svojim štapom razdelio more, kao što su Ilija i Jelisije svojim plaštom razdelili Jordan i prešli suvim, tako se i Mesija morao pokazati gospodarem nad vodom. Pod izrazom „ljudi“ se svakako ima razumeti oni koji su ih pratili u drugoj barci.

14. ISCELENJE BESNIH U GADARINSKOJ ZEMLJI

/Mt. 8:28-34; Mk. 5:1-20; Lk. 8:26-39/

Grad i zemlja ili pokrajina Gergesa /Gadara/ se nalazila na jugoistoku Genezaretskog jezera. Origen kaže da je Gergesa smeštena na istočnoj obali jezera. Matej govori o Gadarincima. Prema Robinsonu Gadara je bio dosta velik grad čije se pravosuđe verovatno prostiralo do samog jezera i obuhvatalo i grad Gergesu. Gadara i njena pokrajina behu nastanjene skoro isključivo mnogobošcima. Samo mesto je bilo nastanjeno Grcima i jelinizovanim varvarima, a selo nejevrejima koji su govorili aramejski.

Marko 5:2 i Luka 8:27 spominju samo jednog besnog, svakako zato što je samo jedan prišao Isusu a drugi ostao u većoj razdaljini od Isusa. Posednuti demonima iz Gergesa odlikovali su se naročitom divljinom, a sem toga demoni su posednute tako nadvladali, da je njihova ličnost bila potpuno istisnuta i oni se nisu mogli više izražavati. Ovi demoni su prepozali u Isus „Sina Boga najvišega.“ Ali prema rečima apostola Jakova /2:19/ ova vera je činila da su drhtali. Dalje, ovi su demoni znali, da Božje carstvo koji, Isus uči i koje će jednom podići, za njih znači kraj. Ovaj događaj nam pokazuje, da je Hristos gospodar i nad silama tame. Sotona je uzrok svih nezadovoljstva i bede /Otkr. 12:7-9/ Hristos je knez mira /Is.9:67/. Sotona zlim duhovima muči sirote ljude i goni ih tamo-amo kao što vetar tera morske talase. Ako je za nas vera u Hristovo božanstvo neophodno potrebna radi našeg spasenja, traži se /prema apostolu Jovanu/ još više, traži se vera ili priznanje da je „Isus Hristos došao u telu“ /up. Jovan 3:36; 1.Jov. 5:13; 4:1-4/.

Pošto je demonima radost da u telima živih bića vrše svoju razornu silu, smatraju oni za mučenje progoniti ih iz kruga živih bića. Kako van judejskog kruga svet ide daljim svojim tokom, njima izgleda Isusovo progonjenje kao prerani napad. Na mnogobožačkome zemljištu, tvrde oni, On još nema nikakvog prava. Pošto je Isus imao čvrstu nameru da ih istera iz tela posednutih, tražili su sada demonima i jedno najmanje mesto u živim bićima. Kako demoni mogu stvorenja da upotrebe samo prema njihovoj prirodi, nisu oni mogli ništa drugo da načine svinjama nego da ih načine plašljivim i divljim. Iz demonovog odgovora se vidi da ih je bilo više (legion) /Isusov život, str. 106/1/. Ne treba pretpostaviti da su demoni doslovce ušli u telo svinja. Jedno razvijeno biće  /inteligencija/ ne može se zatvoriti u niži organizam. Ne zaboravimo da posednutsot pretvara normalno biće u nenormalno. To, nije dakle, ništa drugo bilo, nego ludilo pod demonskim uticajem.

Šteta, s jedne strane, i strah od Isusove moći, sdruge strane, prouzrokovalo je kod stanovnika, da su lepo umolili Isusa da napusti njihovu zemlju. Ovo je Isus odmah učinio, jer je ovamo došao samo zato da bi se odmorio. Ujutro toga dana je došao a istog dana se vratio. /I.Ž. str. 106/6/.

Stanovništvo u Gadari je velikom većinom bilo nezabožačko, čime se i tumači velik čopor svinja. /st.30/, ali svakako je bilo i Jevreja, sopstvenika ovih čopora. Zakon, koji je zabranjivao Jevrejima da jedu svinjsko meso, nije direktno imao i zabranu da se njima ne trguje. Ovaj gubitak na svinjama, koji je bio svakako prilično velik smatra se kaznom za nedozvoljenu trgovinu. Ali ovde se javalja i milosrđe jer u isto vreme kad je Isus kaznio Jevreje što su prekršili, ako ne doslovce a ono duhovno Božju zapovest.  On je izvršio i veliko oslobođenje, ne samo posednutih nego čitave okoline, jer niko nije mogao proći od njihove zloće /Mt. 8:28/

Čovek iz koga izađoše demoni posato je Isusov poslanik. On je propovedao u celom Dekapolju šta mu je Isus učinio. Više nego i koje drugo čudo moralo je ovo uticati na učenike. Oni su lično videli i čuli sukob i razgovor između Isusa i sveta demona. Iako su još tu i tamo pretrpeli neuspeh i njihova vera bila još slaba i kolebljiva, ipak su oni sve više uviđali pravu pozadinu borbe i tako rasli a da nisu to ni primećivali, i najzad se pretvorili u silne svedoke svega što su videli i čuli. Oni su kasnije bili nepokolebljivi i čvrsto su vodili delo pred.

Oba događaja su bili za Isusove učenike i pratioce od najvećeg duhovnog značaja: Isus je gospodar nad celim materijalnim i duhovnim svetom. Bile to prirodne sile, kao bura i oluje, kao vidljive sile ili duhovne sile, koje izlaze iz ljudske unutrašnjosti, sve se one pokoravaju Isusu. On ima vlast i nad nečistim, zlim duhovima, čak i ako je to i legion duhova.

15. PODIZANJE JAIROVE KĆERI I ISCELENJE ŽENE BOLESNE OD TEČENJA KRVI

Lk. 8:40-56 /Mt. 9:18-26; Mk. 5:21-43/

Jair je bio jedan od starešina u sinagogi /arhisinagog/. Svaka sinagoga je imala jednog ili više starešina i jednog slugu. Ove starešine su bili duhovni nadzornici nad onima koji su posećivali tu sinagogu. Sem toga oni su pazili i na red pri sastancima. Naročitog propovednika nisu imale sve sinagoge, nego su književnici, koji su imali počasnu titulu „rabi“ tj. učitelji, vršili propovedničku službu na sastancima. Jair je bio jedan ugledni starešina kapernaumske sinagoge.

Isus je bio za stolom carinika Mateja, koga je bio još ranije pozvao. Sem učenika bili su prisutni i mnogi drugi carinici, a kasnije su došli i Jovanovi učenici sa kojima je Isus govorio o postu /Mt. 9:14-17/. Ugledni starešina sinagoge morao je da uđe u kuću gde su bili grešnici i carinici i moli za pomoć „drvodeljinog sina“, koga su ostale starešine naroda i književnici potcenjivali. Jairu je to bilo teško zbog svog položaja i ugleda, ali njegova je vera pobedila sve ove predrasude. On je pristupio Isusu i na kolenima ga moli da mu podigne kćer.

1. Isus, koga su svi očekivali, stupa ponovo u delatnost kao darodavac života. St. 40-42.

Prema Mat. 9:1 i 18 st. ovo se dogodilo u Kapernaumu. Oko Isusa je bilo mnogo sveta /st.45/. Isusova pripremnost da pođe, je u isto vreme i volja da pomogne. Prema evanđelisti Luci i Marku bila je dvanaestogodišnja kći Jairova samo na umoru, a da je umrla čuo je Jair tek kasnije, kad je sa Isusom bio na putu ka domu. Matej opet veli: „Kći moja baš sad umre.“ Jairova vera nije bila tako jaka ako vera rimskog kapetana, jer je on mislio da Isus mora najpre metnuti na nju svoju ruku ako hoće da oživi. Zato on i zove Isusa u njegovu kuću. Isus se odazvao i pored Jairove slabosti i imao strpljenja sa njime, jer je video njegovu poniznost, veru i tugu. /I.Ž. 108/6/.

2. Dodirivanje Isusa isceljuje. st. 43-48.

St. 43-44. Ova žena je patila 12 godina od tečenja krvi, a devojčica je imala 12 godina. Prema Mojsijevom zakonu /III Mojs. 15:25-27/ ova bolest je bila nečistota koja se prenosi dodirom. Zato se ova žena tako stidljivo i ponizno približava Isusu, čuvajući se da ne bude otkrivena. Ženino postupanje pokazuje, s jedne strane, kolebanje i neodlučnost, a s druge, njeno čvrsto poverenje i veru u Isusovu silu isceljenja /up. LK. 5:17; 6:19/. Ovo je bila ona Božja sila koja je radila sa verom onih koji su tražili pomoć. Ona je pristupila sa strane, koje iz stidljivosti, a koje iz straha, da ne padne u oči, pa da je svet kao nečistu ne odgurne. Žena je dodirnula jednu od četiri kitice /jevr. citit/, koje su po zakonu /IV Mojs. 15:38-39/ visile o plavim vrvcama na četiri kraja gornje haljine kod svakog Judejca, da ga potsećaju na nebo i vršenje zakona Božjih. Ova je žena prema /Mar. 5:26/ potrošila sve svoje imanje na lečenje, i sve je bilo uzalud. Ona je imala sad još samo ovu jedinu i poslednju nadu: da je Isus isceli. /I.Ž. str.109/5/.

St.45-46. Isus je osetio dodire vere, koji je njegovu silu stavio u pokret. Velika je razlika između dodira i dodira. Mnogi su bili oko njega i oni su ga dodirivali, ali ti dodiri su bili samo slučajni, iz radoznalosti ili dodir ravnodušnih. Dodir ove žene, bio je dodir unutrašnjeg jedinstva. Isus je osetio da ga se neko dotakao, jer je toga momenta iz njega izašla sila, koja je izlečila bolesnu ženu. /Lk 8:46; Mk 5:30/ /I.Ž. str.110/1,2/

St.47-48. Marko dodaje, da je žena znala šta joj se dogodilo /Mk.5:33/. To nije bio samo osećaj telesnog ozdravljenja, nego još više: pripadnost Isusu. Isus je ženu ohrabrio, opravdao i potvrdio njen postupak i uputio ju je da i dalje ide na ovom putu vere. „Kćeri moja vera tvoja pomože ti.“ Nije vera u Isusovu moć učinila ženu zdravu, to je prema Mar. 5:30 i Lk. 8:46, učinila Isusova sila a zbog velike i čvrste vere ženine. Žena nije izlečena, kao što to misle moderni tumači, autosugestijom. Nazivajući ženu „kćeri“ ističe Spasitelj, da i neznabošci mogu i treba da postanu Božja deca pomoću vere u Spasitelja. /I.Ž. str 110/3/

3. Isus nastavlja put Jairovoj kući i pored vesti o detetovoj smrti. St. 49-50.

Izveštaj o smrti mogao je da uništi Jairovu veru. Ali Jair je imao još nade u Isusa, a Isus je podržavao njegovu veru rečima: „Ne boj se! Samo veruj i oživeće.“ Kao god što je Spasitelj podigao Petra koji je tonuo u more, tako je i isto sada uhvatio Jira svojom moćnom rukom da ne bi potonuo u more neverovanja. Kad je Isus izgovorio ovo obećanje, to znači da je ova vest i njega uzbudila, ali kada je On nastavio put, to znači da je već imao neku nameru. Možda Isus ne bi podigao Jairovu kćer da nije trebalo delo koje je otpočelo u ovom čoveku da završi. Tamo gde je vera, strahu nema više mesta. Ona će biti spasena.

4. Isus kao darodavac zemaljskog i nebeskog života. St. 51-55; 56.

Isus je hteo da ima svedoke ovog njegovog podizanja iz mrtvih, zato je i izabrao među svojim učenicima trojicu, Petra, Jovana i Jakova. Ova trojica su bili i u vreme apostolskog rada različiti, zato ih je Isus izabrao. U sobi u kojoj je devojka ležala, pustio je Isus samo roditelje i ova tri apostola. Isus nije hteo da ga narod razglasi, zato im nije dozvolio da budu svedoci ovog njegovog čuda. Devojka je bila stvarno mrtva, ali vidimo da Isus smatra kao san. Na Hristove reči: „Talita kumi“ /devojko ustani/ ustala je ona i hodala. Isus joj je povratio ne samo život nego i zdravlje. I ovde se Isus pokazao kao onaj, koji se stara i za potrebe živih, jer naređuje da joj se da nešto za jelo. Time što je Spasitelj spasao život devojčice, ponudio je on božanski život njenom ocu i materi. Oni koji poriču, da je Isus činio čudesa, tvrde da Jairova kći nije bila umrla nego se nalazila u letargičnom snu. Oni smatraju da je to priznao i sam Isus rečima: „Ne plačite, devojka nije umrla nego spava.“ Drugi uzimaju da su se ovakva čudesa već pripisivala i starim prorocima, Iliji i Jelisiji, pa ih je trebao i Mesija učiniti.

St. 56. Zabranom da se ovaj događaj ne razglašuje, hteo je Isus da spreči da ne bude predmet razgovora i zabavljanja. Ono što Matej dodaje /Mt. 9:26/ dogodilo se potpuno prirodno: „A oni iziđoše i razglasiše ga po svoj zemlji onoj.“

16. DVA SLEPA I JEDAN NEMI I BESNI

/Mat. 9:27-34/

Matej nam ovde govori o poslednjim događajima ovoga značajnog dana, koji počeo sa Isusovim prolaskom preko jezera i događajima u Gadarini.

St. 27-31. Kad je Isus napustio Jairovu kuću sledila su ga dva slepa. Svakako su ga i očekivali da ga mole za sebe. Zašto se Isus nije upustio sa njima, nego je produžio svojim putem, nije kazano. Ali njihova se vera pokazala istrajna i izdržljiva. Oni su bili čvrsto ubeđeni ne samo da On može nego da će On na njihovo preklinjanje to najzad učiniti. Slepilo je bilo i sad je najraširenija bolest među živima u Palestini. Suzne, često krastama okružene oči, pružaju u sirskim selima veoma odvratnu sliku. Prljavština i prašina, u kojoj narod živi, jaki sunčani zraci i pesak u vazduhu, u ovoj peščanoj zemlji, i jaka promena u temperaturi dana i noći, mogu zaista da budu uzroci ovih čestih oboljenja očiju.

Ova kuća u Kapernaumu je možda bila kuća gde su stanovali njegova mati i braća i sestre. On je možda češće išao tamo na odmor. Slepi su za Isusom vikali: „Smiluj se na nas, sine Davidov!“ Ko je Isusa nazivao „sinom Davidovim“ morao je biti uveren u to, da je Isus stvarno Davidov sin, pa prema tome i Mesija. Pitanje koje im je postavio Isus, trebalo je da pokaže, da li je ova njihova vika izraz njihove lične vere. Možda su oni znali šta se sve odgodilo u Jairovoj kući i imali jaku veru? Tek pošto je Isus ispitao njihovu veru, dao im je vid. Isusova zabrana da ga razglašuju po ulicama u skladu je sa prorečenim načinom rada Mesije. Oni koji ne priznaju Hristova čudesa tvrde, da slepi nisu bili potpuno slepi, jer su došli za Isusom kući. Ali, zar ih nije mogao neko voditi ili zar slep nije u stanju ići putem koji mu je dobro poznat? Većina i ovde pretpostavlja sugestiju. Ali sugestijom se ne može izlečiti organska slepoća.

St. 32-34. Ko je ovog nemog i besnog doveo Isusu ništa se ne kaže. Možda njegovi rođaci ili tuđini koji su se sažalili. Sotona oduzima ljudima moć govora, da ne bi hvalaili Isusa, ali ko je oslobođen od sotone on govori. Ovo čuđenje naroda odnosi se i na druge događaje. Ovakva dela se nisu videla u Izrailju. St. 34 kaže, da su fariseji pokušali da oslabe dejstvo i uticaj Isusov.

17. ISUS I VELIKO POLJE ZA ŽETVU

/Mat. 9:35-38/

U st. 35 opisuje se Isusovo putovanje, njegova bavljenja i učenja kao neki završetak za veliki otsek, koji je otpočeo sa Mat. 4:23. Samo ovde se još vidi da njegov rad nije bio ograničen samo i isključivo na Izrailja. S druge strane mnogo je naroda, koji treba spremiti za Božje carstvo, a malo je za taj rad sposobnih ljudi. Dotle je, ustvari, jedini radnik bio Isus. Zato apostoli treba da se mole Bogu, da se osposobi što više ljudi za taj veliki i težak posao, jer je jedino Bog u stanju to učiniti. Ovaj narod oko Isusa je kao ovce bez pastira. Isusu je bilo žao naroda koji propada pa je zato i odlučio da pošalje dvanaestoricu u rad. Ovim ide Isus jedan korak dalje. On odgaja sebi saradnike, jer jedan ne može sve postići.

I danas su kao i onda mnogi bez pastira. Uskoro će da prestane vreme milosti. Žetva je skoro sazrela i uskoro će se pokupiti. Božji narod naročito u naše vreme treba da se moli: da Gospod izvede poslanike na žetvu, da objave poslednju vest.

18. ODAŠILJANJE DVANAESTORICE

Mat. 10:1-42;

/Marko 6:7-13;  Luka 9:1-6/

Došao je trenutak kada je trebalo dati temelj organizciji zajednice, koja je trebalo da pretstavlja Hrista na zemlji posle njegovog odlaska. Isus je pozvao učenike da ih pošalje kao svedoke. Oni su trebali da jave svetu sve što su čuli i videli od Njega. Nijedno ljudsko biće nije bilo pozvano na veću službu. Oni su trebali da jave svetu sve što su čuli i videli od Njega. Nijedno ljudsko biće nije bilo pozvano na veću službu. Oni su trebali da budu saradnici Božji u spasavanju sveta. Kao god što su u St. zavetu dvanaest patrijarha pretstavnici Izrailja, tako su i dvanaest apostola trebali da budu pretstavnici nove, evanđeoske zajednice. Ovo su bili najsvečaniji trenuci Isusovog života. Spasitelj je hteo da otkupi, pouči i posveti siromašno čovečanstvo. Sam je ispunio ono što je bilo najvažnije u planu izbavljenja i onda ostavio apostolima kao njegovim sledbenicima ovo delo. Otuda je molitva trajala „celu noć“ /Lk. 6:12/. Isus je imao da ostavi među ljudima i trošnim ustanovama novo osnovanu zajednicu, nepresušivi izvor istine, njegovu crkvu. Cilj ovog odašiljanja nije bio da apostoli privuku pažnju na Isusovu ličnost. Oni nisu bili poslani da pribave pristalice za zemaljsko carstvo na zemlji. Isus je samo računao na njihovo oduševljenje kad budu i sami vršili čudesa, koja je činio Isus: da izgone demone, leče bolesne itd. Matej još dodaje: da podižu mrtve. Ovaj jaki utisak koji se pojavio učinio je, da su bili spremni i da se rastanu. U svakom slučaju glavno je da je Isusov poziv odjeknuo u celoj zemlji Izrailja. Vremena nije bilo mnogo, moralo se brzo raditi. Međutim, Isus nije zahtevao od njih da se žure. On ih je trebao još da pouči. Uputstvo koje im je dao nose karakter zemlje i okolnosti. Da bi uspeli u ovakvoj misiji potrebne su bile dve stvari: nesebičnost i potpuna predaja svom poslu.

Matej iznosi tek ovde imena svih apostola, što je isto opravdano kao i iznošenje imena pred besedom na gori, jer je sada Isus već osnovao Božje carstvo. Matej još iznosi iscrpno i Isusov govor pred odašiljanje apostola, a Luka i Marko ga donose različito, na raznim mestima kasnije.

1. Snabdevanje sa vlašću nad telom i duhom. St. 1-4. /Marko 6:7-13; Luka 9:1-6/.

Izbor dvanaest najbližih učenika izvršio je Isus već ranije, a sad ih skuplja oko sebe, da ih kao saradnike, dvojicu po dvojicu /Mk. 6:7/ pošalje u žetvu. Evanđelje je vest o sili koja spasava dušu, telo i duh. Čineći čuda višom snagom posvedočiće učenici, da ih je zaista poslao Mesija da propovedaju. Učenici su proveli dosta vremena u školi kod Isusa, gde ih je on vaspitao za službu.

2. „Idite… ja vas šaljem!“ St. 5-16.

Hrišćanstvo je odašiljanje i odlaženje ljudima Isus je poslao dvanestoricu po dvojicu. Od njih dvanaest četiri para su bili već od ranije usko povezani među sobom. Prema Matej 10:2 nazvani su „apostolima“, /grčka reč i znači poslanik; vidi: Jovan 13:16; Filib. 2:25; 2.Kor. 8:23/. Broj dvanaest kod izbora apostola nije ispao slučajno nego je imao nešto da znači, što jasno svedoči već to, što je namesto izdajnika Juda izabran nov apostol /Dela 1:21 i dalje/. Ovih dvanaest apostola imali su da prikažu novozavetnu crkvu, kao što su u St. zavetu  dvanaest patrirjarha prestavljali starozavetnu.

St. 5-6. Apostoli nisu trebali pre vremena da idu mnogobošcima, da ne bi prekinuli delo u Izrailju, koji je još od ranije imao najpre pravo na Božje carstvo. Izrailj je sad trebao da bude misionar svetu; Oni su trebali primiti i proširiti Božje carstvo. Ali oni su to odbili. Zapovest da idu i propovedaju po celom svetu, dakle i neznabošcima, dobili su oni tek posle Isusovog vaskrsenja. /Mat. 28:19/. Ni Samarićanima nisu trebali ići. Zbog mešavine sa mnogobžačkim elementima, pravi i čisti Judeji mrzeli su Samarićane, iako su oni verovali u jednog Boga i očekivali Mesiju. Apostoli su za sad trebali i njih da izbegavaju. Oni treba prvo da idu „izgubljenim ovcama doma Izreiljeva.“ Da su učenici sada propovedali evanđelje mnogobošcima ili Samarićanima, izgubili bi svaki uticaj kod Jevreja. Izazvali bi predrasude kod fariseja i uvukli bi sebe u svađe, koje su ih toliko plašile. I sami apostoli su jedva mogli razumeti, da se evanđelje mora da donese svim narodima i pre nego što su sami mogli da ovu istinu potpuno razumeju i prime, nisu bili dovoljno pripremni, da rade među mnogobošcima.“ /D.A. str. 189/

U tadašnjem Izrailju bila je prava duhovan pustoš. Judejski narod je skrenuo sa Božjeg puta jer su bili kao ovce bez pastira, koje je Isus sažaljevao.

St. 7-8. Njihov je zadatak bio da propovedaju i leče. Prvi je posao bio Jovana Krstitelja i samog Isusa, a drugi obuhvata sveopštu Isusovu delatnost. /Mat. 3:2; 4:17/ Oni nisu trebali samo da podržavaju Isusa, nego da vrše ovu delatnost u njenom pravom smislu. Njihov rad nije trebao da bude sredstvo za zaradu /up. Mk. 5:26/. Kao što su bez ikakve zasluge i zabadava dobili ovu silu da čine čudesa, tako treba oni, bez nagrade i plate zabadava da ih čine.

St. 9-10. Oni ne treba ništa da se brinu za sebe. Gospodar žetve se brine za njih. Oni nisu trebali sami da se staraju za održavanje života. Njihov ih posao čini dostojnim njihove plate, ali zato treba i njihov rad da bude takav da su toga dostojni, Nije potrebno da za put spreme i nose novac, koji su Judeji nosili za pojasom /Up. Mk. 6:8i dalje: Lk. 9:3 i dalje/, niti torbu za neke sitnice. Nisu trebali uzimati dve košulje, što im je bilo potrebno da se presvuku, svega toga su dostojni ovi radnici; nisu trebali poneti ni štap kojim bi se branili. /Prema Marku 6:8 Isus im je dozvolio samo štap da nose./ Ovde imamo prividnu kontradikciju, koju nije teško otkloniti: Reč „mata“ označava štap za napad i odbranu, a reč „mašan“ putnički štap. Za sve ovo, za život i hranu Božjih radnika staraće se Bog preko plemenitih ljudi. Apostoli ne treba u tom pogledu da se staraju za sebe, nego neka se samo brinu za svoj rad.

St. 11-15. Sada Isus prelazi na pitanje ponašanja prema onima koji će ih primiti ili odbiti. /up. Dela 16:15/. Prema Luka 10:5 izraz: „mir kući ovoj“ je uobičajen pozdrav kod Jevreja. Reč „mir“ ima kod njih širi značaj. „Mir“ obuhvata sve blagoslve, kako duhovne tako i telesne. To neka učine samo ako je ta kuća dostojna toga, a to će se videti prema tome kako ih primaju. Evanđelje je vest o miru i koji ga primi, prima mir u svoju kuću. Apostoli ne treba da raspituju koje bogat ili ugledan, nego ko je dostojan da kod njega otsednu i otpočnu svoj rad. Kod onih koji nisu na dobrom glasu ne treba da ostanu, jer bi to škodilo njihovom ugledu i radu. Oni ne treba ni da idu od jednog drugome, da ne bi izgledalo, da biraju i traže uvek bolje. Tresenje praha sa odela ili obuće je znak da se ne želi imati ništa zajedničkog sa tim mestom. Slično su Jevreji u St. zavetu pred ulazak u obećanu zmlju otresli prah sa svojih nogu. Prema Mar. 6:11 i Lk. 9:5 ovo otresanje praha s nogu služiće kao svedočanstvo da su apostoli ovim ljudima zaista ponudili Božju reč, ali oni su je odbili. Odbiti evanđelje i njegove vesnike je veći greh nego svi gresi što su ih počinili stanovnici Sodoma i Gomora. Ovi će na strašnome sudu biti najviše kažnjeni.

St. 16. Isusovo odašiljanje apostola sadrži i opasnost, kao za ovce kad su oko njih vukovi. Isus im ovde ukazuje na njihov položaj ali i držanje koje treba da imaju. „Kao ovce među vukove“, neće da kaže da su oni ovce a ljudi vukovi, nego da su oni od svih strana ugorženi. Otuda im Isus i govori kako treba da se drže i ponašaju. Ne oružjem nego mudrošću i opreznošću treba da se brane apostoli od svih neprijatelja. Zbog mnogih opasnosti moraće da budu „mudri kao zmije“ koja odmah opazi opasnost i ume mudro da se ukloni; ali s druge strane, moraju opet biti „bezazleni kao golubovi“, tj. moraju uvek biti miroljubivi i ne upotrebljavati lukavstvo i nedozvoljena sredstva. Već od 1.Mojs. 3:1 smatra se zmija za tip proračunate lukavosti. To što je još u raju upotrebljena lukavost na prevaru i štetu ljudi, nije razlog da se onane upotrebljava kao slika obazrivosti i mudrosti /up. Lk. 16:8/ Ovde Isus zahteva da učenici budu kao zmije mudri i obazrivi, ali ih opominje i dodaje da se pri tome ne drže njenog lukavstva, nego naprotiv čistote i iskrenosti, što se vidi kod miroljubivih golubova i da tako ne naškode drugima. Sve što nam Matej iznosi u st. 16-23, izgovorio je Isus svojim učenicima ne ovom prilikom, nego mnogo kasnije pred svoje stradanje /up. Mk. 13:9 i dalje; Lk. 21:12 i dalje/, jer se na ovakva gonjenja na prvom apostolskom putovanju nije ovako što ni moglo misliti, ako što ni sami apostoli to ne spominju /Marko 6:30/ Evanđelista Matej rado spaja i grupiše događaje i razgovore raznoga vremena.

3. „Čuvajte se od ljudi“ st. 17-25.

Prava razumnost će se pokazati kod učenika ako se čuvaju od ljudi. Ljudi će im pretiti i napadati ih, o čemu je Isus govorio već u blaženstvima /Mat. 5:11/ Isus opominje svoje apostole da se čuvaju ljudi, jer će oni po svojoj prirodi koja naginje grehu i zlu, a protiv koje se ne bore, biti i ostati Božji i Isusovi neprijatelji, sa malo izuzetaka.

St. 17-18. Od ljudi se čuvati znači biti čist i ne umešan sa ljudima u zlo. U ovakvom slučaju ni sudije neće moći na njima ništa zlo naći. Prema st. 5ti ljudi su pre svega njihovi sunarodnici, Jevreji. Oni će ih predavati sudovima /misli se na judejske sudove, pred kojima su apostoli često odgovarali. Dela 4:5 i dalje; 5:25/ i po svojim sinagogama biće ih. Ovo pravo su imale judejske sinagoge za vreme Irodovaca i rimljana. Naročito su imali pravo bičevanja. Apostol Pavle je bio pet puta šiban od Jevreja /2.Kor 11:24/. Izraz „pa i pred namesnike /igenome/ i careve vodiće vas zbog mene, za svedočanstvo njima i neznabošcima“ pokazuje da su Judeji bili tužioci, a ono „zbog mene označuje da će njihove propovedi o priznanju Isusa biti glavne tačke optužbe. Za Judeje je ovo bilo svedočanstvo koje ih je optuživalo, jer su Spasitelja sveta predali mnogobošcima, a za mnogobošce je to bilo svedočanstvo da im je evanđelje objavljeno.

St. 19-20. Božje brigovodstvo ide tako daleko, da će čak on sam pomoću svog Duha dogovarati preko njih kad ih odvedu pred sud. Ovde nije reč o nekom pravničkom odgovoru, nego o jasnom i ubedljivom ulaganju njihovoga odnosa prema Hristu. „Hristove sluge ne treba tada da uče napamet odgovore kojima će se braniti. Oni moraju da se svakodnevno pripremaju, sabirajući skupocene istine Božje reči i jačajući svoju veru molitvom. I tada kad budu dovedeni pred sud, Sv. Duh će im dati reči koje su potrenbe. Svakodnevno ozbiljno proučavanje kojim upoznajemo Boga i Isusa Hrista daće nam snage i sposobnosti, a stečeno znanje revnim proučavanjem Sv. Pisama pomoćiće nam da imamo prednosti u pravo vreme.“ /D.A. str. 139/

St. 21-22. Učenike će goniti čak i najbliži srodnici. Ovo gonjenje će ići čak do zakonskog osuđivanja na smrt, što jasno pokazuje strašne zablude ljudi. Tu će se pokazati mržnja, koja će se pretvoriti u pravo neprijateljstvo prema Isusu i trajaće sve do kraja. Ali ko izdrži i ostane veran do kraja taj će se spasiti.

St. 23. Apostoli moraju da čuvaju svoj život, da ne bi njihov rad prestao pre vremena. Ako izbegnu osvetu ovih otvrdnelih, to nije više bekstvo, nego očuvanje potrebnog života i razvijanje veće delatnosti u drugim gradovima, koji lakše primaju Božju reč. Napuštanjem jednog i odlaženjem u drugi grad, proširi će se evanđelje na sve strane. „Jer, zaista, kažem vam, nećete obići gradove Izrailjeve, dok ne dođe sin čovečji.“ Jedni objašnjavaju ove reči tako, da apostoli neće obići sve gradove Izrailjeve dok ih Isus ponovo ne sretne, a drugi opet vide u Mat. 22:1-14 i 23:37-38 objašnjenje ovih reči. Isus uverava svoje učenike, da će još pre nego što oni obiđu, prođu sve gradove Izrailjeve, Mesija ponovo doći i spasti ih nevolje i bede. Isus nije mogao pod svojim ponovnim dolaskom razumeti svoj pravi, drugi dolazak, na kraju sveta, jer su se apostoli ovom prilikom imali da ograniče samo na Izrailja, nego prema Mat. 22:1-14 se njegove reči odnose na njegov dolazak i sud nad Jerusalimom /70g./ i Izrailjem /34g/, koji ga nisu hteli primiti. Neki moderni kritičari smatraju da je ovde reč o pravom drugom dolasku Isusa Hrista. Oni tvrde da je Isus očekivao svoj drugi dolazak na zemlju u najskorijem vremenu, još za života apostola, u čemu se on prevario. Oni vele, Isus je nešto obećao što se nije ispunilo, a ono što nije očekivao to je došlo – crkva. Ali Isus nam jasno govorio o postepenom razvijanju nebeskog carstva u svojim pričama. /Mat. 13/ A crkvu je spomenuo u Mat. 16:18. On je rekao svojim apostolima, da će oni biti njegovi svedoci u Jerusalimu i po svoj Judeji i Samariji isve do kraja sveta /Dela 1:8/. Ako bi uzeli da je Isus u Mat. 10:23/II govori o svom drugom dolasku, onda se to ne slaže i sa Mat. 8:11; 28:19 jer trudom i radom apostola treba mnogi neznabošci da učestvuju u nebeskom carstvu.

St. 24-25. U svakom gonjenju ima i utehe: ni samom Mesiji nije bilo bolje. Apostoli su morali biti spremni na gonjenja jer je to bio put njihovog Učitelja, a pošto su oni njegovi učenici i sluge, ne mogu ni oni proći bolje od njega. Njihov učitelj ih ovim pretrpljenim gonjenjima uzdiže do sebe, jer će i oni isto dostojno patiti i otreti kako i On. Oni treba kasnije da se sete postupanja sveta sa njihovim Učiteljem, kad je stajao kao jagnje među vukovima. Njegovi neprijatelji vukli su ga od suda do suda, pred sinedrion, pred Pilata i Iroda /up. Dela 5:41/. Isus im navodi samo jedan primer, kad su njega kao učetelja nazvali Velzevulom, kako će tek apostole ružiti.

4. „Ne bojte ih se!“ St. 26-34.

Ovo je Isus tri puta kazao i potvrdio.

St. 26-27. Apostoli ne treba da se plaše od svojih neprijatelja, jer će se ovo evanđelje, koje je sad u uskom krugu poznato, proširiti po celom svetu. Sve će se otkriti što je sada još tajna. U judejskim školama rabineri su šaputali sa katedre svoje pouke tumaču, koji je njihove reči ponavljao glasno, skupljenom narodu. Ovo nam objašnjavaju Isusove reči: „Što vam se šapće na uši propovedajte s krovova!“ Na istoku su krovovi ravni. Sa njih se obično objavljuju zakon i naredbe kao i slučajevi smrti. To se radi obično pred veče kad su ulice pune ljudi. Glasnik najpre počne da viče razvučeno da bi privukao pažnju slušača. Tada on daje mesto govorniku i poziva sakupljene da slušaju. Božje carstvo će se objaviti u svoj svojoj slavi, ali će se i neprijateljstvo pojaviti u svoj svojoj jačini. Isus poziva svoje učenike da svojim radom potpomognu širenje i otkrivenje istine. Ukoliko više oni stupe u javnost, utoliko će se pre otkriti istine ljudima. Isus mora još i sada nešto da prećuti i samo njima da kaže, a oni treba da to propovedaju glasno.

St. 28-31. Apostoli ne treba da se boje ni ljudi ni sotone, nego samo Boga; bez straha neka propovedaju istine evanđelja. Najveće zlo što im ljudi mogu učiniti jeste, da im ubiju telo, ali dušu im ne mogu oduzeti zauvek. Pod „dušom“ se razume večni život. Ali Bog može uništiti i telo i budući život ljudi u geheni. Ljudi ubijaju samo telo, a Bog može ubiti i njihovu dušu, a to se može desiti apostolima ako napuste Boga i svoju dužnost iz straha da im ljudi ne oduzmu zemaljski život. Otac se nebeski stara i za neznatne životinje. Čak ni vrapci, koji su se u ono vreme tako jevtino prodavali, ne padaju bez njegove volje. Za jedan as /najmanji rimski novac/ prodavalo se dva vrapca, a pet za dva asa. Oni su bili hrana siromašnih. Apostoli ne treba da se boje ni za njihovo telo. Niko ne može bez Božje volje i dozvole učiniti zlo apostolima. Bog ih voli i stara za svaku dlaku na njihovoj glavi. Oni su mu mnogo dragoceniji od vrabaca, za koje se Bog stalno brine, a kako da se ne brine za njihov život i održavanje.

St. 32-33. Apostoli treba ne samo da se ne boje, nego da Isusa priznaju pred ljudima. Isus zahteva hrabrosti od svojih učenika. Ovde se ukazuje na sud na nebesima, gde se Isus javlja kao zastupnik. Isus će se zauzeti kod Oca samo za hrabre i odlučne branioce večne istine. Ovde nije reč o formalnome priznanju, priznavanju jezikom, nego potpuno prelaženje i ostajanje na Isusovoj strani. /up. Mat. 7:21/

5. Zbog razlike između učenika i ovoga sveta doći će do velikog neprijateljstva /1.Mojs. 3:15/I st. 34-39.

Judeji su se nadali da će Mesija doći na zemlju da donese mir i osnuje veliko carstvo mira. Ali to carstvo se ne može osnovati na ovakavoj zemlji. Taj će mir doći tek posle velike borbe. Nije evanđelje neprijateljski raspoloženo, nego oni koji su protiv evanđelja. Hristov duh ne ratuje sa ljudima, nego sa načelima. Svetlost i tama su suparnici. Suprtonost između njih je tako velika, da će nestati svaki obzir. „Mač“ je simbol za borbu, koja će se uskoro pojaviti na zemlji. Ova borba će učiniti da će se raskinuti čak i rodbinske i porodične veze /Mih. 7:6/. Isus zahteva prvenstvo za sebe. Ništa nam na zemlji ne sme biti milije od njega. I ljubav prema ocu i majci nije iznad ljubavi prema Bogu, jer se to inače protivi prvoj i petoj zapovesti. Dakle u borbi za Isusa, svaki njegov učenik mora biti gotov da se odreče i najmilijih i najrođeni i ako se oni pokažu kao Hristovi neprijatelji. Čovek treba, pored Boga, da ljubi i one, koji su mu najbliži /Kol. 3:19,21/, ali ako se ljubav prema najbližima, čak i roditeljima ili deci, kosi se ljubavlju prema Bogu, tako da bi se morali odreći Isusa za njihovu ljubav i ne bi smeli više ljubiti Isusa i ići za njime, onda moramo izabrati Isusa, ako hoćemo da budemo njega dostojni /up. Lk. 14:26/. Verni učenici su morali biti spremni da pate i tpre, možda će neki čak morati kao veliki zločinci u ono vreme da nose krst svoj do mesta razapinjanja. „Nositi krst“ nije samo, kao što obično mislimo pretrpeti neka manja gonjenja i nedaće zbog Hrista, nego nekad i sramnu smrt, Isus je ovde izneo još i način njegove žrtve i smrti. On je nosio krst na kome su ga razapeli. Svaki učenik, koji hoće da bude dostojan svoga Učitelja, mora da sledi ovome primeru. On mora da nosi svoj krst i da umre na njemu. Onaj je Bogu ugodan, koji je spreman da učini svaku Božju  volju pa i samu smrt da pretrpi za njega. Onaj ko se brine da očuva svoj život, kad ga treba položiti za Hrista, taj će izgubiti večni život, a onaj koji da svoj život za istinu, sačuvat će večni život. Ovo je bio Isusov poziv na mučeničku smrt za njega i obećanje najlepše nagrade, večnog života na ovoj zemlji. /up. Mt. 16:25; Mk. 8:35; Lk. 9:24; Jov. 12:25/.

6. Isus otpušta dvanaestoricu ne pominjući im da su oni njegovi zastupnici. St. 40-42.

Ako neko jednog od poslanih kao takvog prizna i primi ga kao Isusovog izaslanika, dobiće istu platu kao proroci i pravednici, i onaj koji uzima aktivnog učešća u radu apostola, taj će primiti platu ovoga posla.

19. RAD DVANAESTORICE I ISUSOVO DALJE PUTOVANJE I PROPOVEDANJE

Marko 6:12-13

Matej 11:1; Luka 9:6

Isus nije poslao dvanaestoricu da bi se odmorio, nego da bi razvio rad. On odlazi sam u Galilejske gradove na dalji posao. Marko i Luka dodaju ovde izveštaj o pogubljenju Jovana Krstitelja, koji ovde ustvari i ima svoje pravo mesto. Oni umeću i izveštaj o odašiljanju i vraćanju apostola kratke podatke o mišljenju na dvoru tetraraha u Galileji o Isusu i ukazuju nam na to, da je saradnja apostola tome mišljenju mnogo doprinela, tako da je celokupna pažnja građana ove pokrajine skrenula na Isusa.

20. MIŠLJENJE IRODA ANTIPE O ISUSU

Marko 6:14-16

/Mat. 14:1-2; Luka 9:7-9/

Tetrarh Irod Antipa, koji je vladao nad Galilejom i Perejom, oterao je svoju ženu, kćer arabljanskog kralja Arete IV i oženio se ženom svoga polubrata Filipa / ovog ne treba zameniti sa Filipom tetrarhom/. Ovaj Filip, koga Josif Flavije naziva Irodom Filipom, živeo je kao privatan čovek u Jerusalimu.

Prema izveštajima evanđelista, Jovan je prebacio Irodu nezakonitost njegovog braka sa Irodijadom, Filipovom ženom. Po Josifu Flaviju, Irod je Jovana uhvatio i bacio u tamnicu, jer se bojao da će Jovan pobuniti narod. Griža savesti, a možda i ovaj ovde u evanđelju izneseni razlog, stvorili su kod Iroda odluku da Jovana Krstitelja uhvate i bace u tamnicu. Mišljenje naroda o Isusu doprlo je do Iroda Antipe. Odmah u početku se mislilo na proroka ili čak Iliju. Zbog velikog poštovanja ili cenjenja Jovana Krstitelja mogla se kod naroda lako pojaviti misao, da se on ponovo javio, naročito ako se uzme u obzir sličnosti koje postoje između Jovana i Isusa. Ovu misao je čvrsto prihvatio Irod Antipa, jer ga je njegova nemirna sasvest uznemiravala.

21. POSEKOVANJE JOVANA KRSTITELJA

Mat. 14:3-12

/Marko 6:17-29/

Bez obzira na Irodovo brakolomstvo već njegov brak sa ženom brata po telu bio je protivzakonit. O leviratskom braku ovde nije moglo biti ni reči. Zbog svega ovoga ga je Jovan Krstitelj optužio. Jovanova smrt je bila želja Irodijade, koja je to želela iz osvete i straha, da ne bi Jovan nagovorio Iroda da prekine nezakonitu bračnu vezu. Ona je iskoristila dan Irodovog rođenja da izvrši svoj plan. Grčka reč u st. 6 „genesion“ je uzeta u množini, jer je ova svečanost trajala više dana. Judeji su slavili dan obrezanja, a judejski vladari, po uzoru na Rimljane, dan rođenja. Ova se svečanost svakako održavala u Liviji ili Maheru, gde je Irod češće prebivao. Pošto je svečanost trajala više dana, bilo je dosta vremena da se pošalje, čak i u daljinu, po glavu Jovana Krstitelja.

Svakako već pri kraju gozbe, pojavila se u dvoranu, gde su bili gosti, lepa i bujna Irodijadina kćer Saloma, kći iz braka sa Irodom Filipom. Ona je igrala pred Irodom i gostima, što kod istočnih naroda nije bilo nepristojno. Igrom je očarala sve goste a naročito strašnog Iroda, koji joj je uz zakletvu obećao, da će joj dati što god zaželi. Devojka je izašla iz dvorane i pitala mater šta da traži, na što ju je ova poučila da ište glavu Jovana Krstitelja. /Marko 6:24/ Po tradiciji se Irodijada rugala mrtvoj glavi jovana Krstitelja i jezik mu izbola iglama.

Sam Irod, pošto je uhvaio Jovana i bacio u tamnicu, nije imao smelosti da ga pogubi, jer ga je smatrao, kao i narod, za čoveka pravednog i svetog. On ga je čak i štitio i od svoje žene, s njime je razgovarao i rado ga slušao /Mk 6:20/. Ovako se može objasniti Irodovo neraspoloženje, kad je čuo šta želi Irodijadina kćer /st.9/ Glava Jovana Krstitelja je bila otsečena u zatvoru Maheront, gde je bio zatvoren. Neki komentaristi misle da je još istog dana doneta glava Jovana Krstitelja.

U Sv. Pismu ima malo tako bogatih mesta u kontrastu; s jedne strane jedan vladar strašan i slab, a s druge strane Božji čovek sa lavovim srcem; s jedne strane čovek koji se plaši, a s druge žena koja mu oduzima svoj plen; jedan prorok, koga ništa ne sprečava da ide Božjim putem i da izgovori reči koje mu je sam Bog stavio u usta.

Učenici Jovana Krstitelja, koji su bili do poslednjeg trenutka u vezi sa svojim učiteljem, pokopaše Jovanovo telo i javiše Isusu smrt njihovog učitelja. To što su Jovanovi učenici obavestili Isusa o smrti Jovanovoj je jedan više dokaz da su odnosi između Jovana i Isusa bili ispravni i prisni.

Nestanak svoga preteče svakako je potsetio Isusa na njegov udes. Ovo ga je opomenulo da vreme brzo prolazi i da se pre svega mora da pobrine za pipremanje onih, koji imaju posle njega da nastave ovaj rad, a koje je bio poslao da se vežbaju i izdrže probe i iskušenja. Zato je Isus od tada uložio još više brige i napora oko vaspitanja ovog malog kruga oko njega. Kad je Isus čuo za strašni svršetak Jovana Krstitelja, seo je sa svojima u barku da bi se sklonio u pusto mesto na istočnoj strani Genezaretskog jezera.

Marko i Luka daju ovde svoj izveštaje o povratku apostola od njihovog prvog samostalnog rada. Uskoro posle odašiljanja, koje pada otprilike u vreme posekovanja Jovana Krstitelja, našli su se učenici ponovo sa Isusom, posle određenog vremena.

22. POVRATAK APOSTOLA

Marko 6:30-31.

/Mat. 14:13; Luka 9:10/

Pošto su se razišli po zemlji gde su živeli Jevreji, vratili su se apostoli natrag i našli Isusa u Kapernaumu. Dok Marko i Luka naročito ističu povratak apostola, Matej prelazi preko toga i jednostavno uzima da su apostoli već pored Isusa.

Apostoli su učili i mnoge stvari izvršili. Oni su već bili ušli u nauku, koju ih je učio njihov Učitelj. Ova se nauka pokazala sila. Sem toga oni su i lečili bolesne i izgonili demone. Prema Isusovome držanju vidi se da On priznaje i odobrava njihov rad.

Isus je smatrao još za potrebno da se učenici odmore. Zato su oni i otpustili narod i uputili se u miran kraj, da bi dobili nove snage. Oni su ušli u barku da odu u Vitsaidu Juliju, na ušću Jordana u Genezaretsko jezero /Luka 9:10/. Tamo su oni potražili usamljeno mesto. Narod je dobro primetio njihovu nameru i uputio se pešice na ovo mesto. Barku je možda zadržao nepovoljni vetar, ili su oni hotimice u razgovoru sporo plovili.

23. ISUS NAHRANJUJE PET HILJADA LJUDI

Marko 6:32-44

/Mat. 14:14-21; Lk. 9:11-17; Jov. 6:1-15/

Verovatno je da se Isus povukao zbog slučaja Jovana Krstitelja. On je otišao na istočnu stranu jezera, u usamljena i pusta mesta, koja nisu bila pod vlašću Iroda Antipe. Isus je našao zgodno mesto u okolini Vitsaide, koja je bila na krajnjem severu Genezaretskog jezera. Ovde se i dogodilo čudo umnožavanja hleba.

1. Ukoliko se Isus više povlačio, utoliko je narod više prodirao. St. 32-34.

Kad je narod doznao da je Isus sa svojima otplovio na drugu stranu jezera, pođoše mnogi duž obale, a iz ostalih gradova pridružiše im se mnogi. Kad je Isus prispeo barkom i iskrcao se, narod je već bio tu. Isus se sažalio na mnogi narod i bolesnike koje su za sobom vukli. On se sada potpuno predao radu. U međuvremenu je nastupilo veče.

2. Isus stavlja učenike pred veliko pitanje „Podajte im vi neka jedu!“ St. 35-37. /Jov. 6:6-7/

Ni sami apostoli nisu imali dosta jela i pića za sebe, ali oni su mislili i na potrebu ovoliko ljudi. Sem toga, oni suv se brinuli šta će Isus učiniti s tako mnogo ljudi. Isus je rekao ovo, prema Jov. 6:6, samo da bi ih iskušao, jer je on već imao nameru da učini nešto. Učenici su sad trebali dokazati dokle dopire njihova vera; da li su uopšte u stanju da ovako nešto i pomisle. „Da odemo da kupimo za dve stotine groša /dinara/ hleba?“ Kad su učenici pokupili među sobom ono malo novca što su imali, bilo darove koje su primili od svojih prijatelja, bilo novac koji je bio određen za siromašne /up. Jov. 12:6; Mat. 26:8-9; Lk 8:3/, iznelo je sve svotu oko 200 groša. Filip koji je ovo pitanje i postavio /Jov.6:6-7/ je uznemireno i začuđeno pitao Isusa, zar da se izda sav novac što se ima za jedan obed? Pa iako ga izdamo, neće biti dosta da se nahrani toliki narod. Prema njegovom mišljenju bolje je poslati narod nego pokušati da se kupi hrana.

3. Učenici nisu znali šta znači Isusu i za njega malo ili čak ništa. St. 38-40; Jov. 6:9.

U početku stvori Isus sve iz ništa. Jedan dečak je imao pet ječmenih hlebova i dve ribe. Isus je naredio da narod poseda na bujnu travu, što nam pokazuje da je bilo proleće, jer je u ovom pustom kraju još bilo trave. Učenici su razdelili narod na gomile po pedeset.

4. Isus uze hlebove i ribe i „pogleda na nebo, i blagoslovi, pa prelomi hlebove i dade učenicima“ /Jov. 6:14-15/. St. 41-44.

Isus je kao domaćin izgovorio molitvu pred jelo, nad hlebovima, izlomio na komade i dao ih učenicima da razdele narodu. Njegova molitva je učinila ovo veliko čudo. Ista sila i ljubav prema čoveku umnožila je hlebove, kao što je i od nekoliko zrna dala veliku žetvu. Samo čudo po sebi je bilo u isto vreme tako nerazumljivo i očigledno, da se je na sve strane videlo ogromno oduševljenje, naročito kada se sabralo još 12 kotarica, u kojima je narod nosio potrebne stvari za put. /I.Ž. str. 113/1,3/

Jovan iznosi jedan mali podatak u kome je ležao ključ cele situacije. Narod još nije izgovorio ime Mesija, jer se Isus još nije pokazao kao car, ali oni su ga već smatrali za velikog proroka, jer još ni jedan prorok nije učinio ovako nešto božansko u Izrailju. Ovaj prorok će postati i Mesija, ako bude krunisani car. On je ustvari to već kao ličnost. Njemu se zbilja može dozvoliti carska titula kad vrši ovakva dela. Oni su pomišljali da ga prinude da vrši ovu novu ulogu. Ali to nije bilo njegova uloga i misija na ovoj zemlji. Najvažniji svedoci na koje je ovo čudo imalo jakoga dejstva, bili su apostoli. Oni su bili savladani velikim čudom kada su delili hleb. Ovo čudo umnožavanje hleba bilo je najuticajnije od svih ostalih, jer se odnosilo na sve ljude, a naročito na one koji su očekivali Mesijino carstvo. /I.Ž. str. 113/4-114/3/.

Prvi put se u ovom događaju susreću sinoptici sa apostolom Jovanom. Sva četiri evanđelja potvrđuju da je Isus odbio da se pokaže kao politički Mesija, i da se tako odvojio i otuđio od naroda. Ali sva četvorica govore o gomili koja je pratila čudotvorca u pusto mesto.

24. ISUS HODA PO MORU

Mt. 14:22-36.

/Mk. 6:45-56; Jov. 6:16-21./

Posle umnožavanja hleba, Marko samo napominje da je Isus naterao svoje apostole da se popnu u barku i otplove bez njega. Zašto se on odvojio od svojih učenika i otišao da se moli? Ovako postupa Isus samo kad se nešto ozbiljno događa. Mi nalazimo odgovor u onome što nam apostol Jovan otkriva u Jov. 6:14 i 15. Razlog leži u želji i naklonosti naroda. Isus nije prestao da se bori protiv onog lažnog shvatanja Božje vladavine, koja je trebala da bude samo privremena, a On car kao i drugi carevi. Njegovo carstvo trebalo je da bude večno carstvo Božje slave i moći. Ako ne dođe do umirenja naroda, nastupiće ustanak, zabluda će se ohrabriti, a njegova misija na zemlji pogrešno razumeti. /I. Ž. str 116/3,4; 117/1/. Pre svega Isus je učenike trebao da ukloni od ove zaraze. Oni su morali bezuslovno da odu. Da je Isus sa njima išao, uzbuđeni narod bi ih sigurno pratio sa svim barkama, koje su im stojale tamo na raspolaganju. Isus zato naređuje svojim učenicima da pređu na drugu obalu jezera prema Vitsaidi, a to je otprilike okolina Kapernauma. /I.Ž. str. 117/2/. Dok je narod mislio da je Isus još na molitvi, On je otišao prema Vitsaidi da se sastane sa svojim učenicima. Kad su oni bili prema gradu, činili su veliki napor da pristanu, jer ih je bura stalno vraćala ka sredini jezera. U vreme četvrte noćne straže, kad su bili 25-30 stadija daleko od obale /Jov. 6:19/, dogodila su se ova dva čuda. Ova čuda su još više zadivila učenike nego umnožavanje hleba.

1. Isus šalje svoje učenike u jedan novi položaj. St. 22-25.

Isus je poslao svoje učenike koji su trebali u svakom stanju da budu uvereni da im je Gospod blizu. Sam Isus otpušta narod. On mora započeto delo sam u svakom čoveku ida dovrši. Isus zatim provodi veče sam sa Bogom, što mu je bilo veoma potrebno za uspeh njegove misije na zemlji.

2. Učenici u borbi sa valovima i vatrom nisu prepoznali blizinu njihovog Gospoda. St. 26-27.

U Isusovo doba delili su Judeji noć na četiri straže, četvrta je trajala od 3-6 časova u zoru. Isus ih je ostavio do ovog doba u nevolji. Dakle, učenici su se borili skoro celu noć. Isus im je pošao u pomoć i tako je došlo do čuda hodanja po moru. /I.Ž. str. 119/2/. U prvo vreme su ga učenici držali za utvaru, jer samo utvara je mogla ići po moru. Oni su sumnjali čak i pored njegovog uveravanja. Petar reče: „Gospode, ako si ti.“ Ko u Isusa ne veruje ili ne polaže svoju nadu na njega, ne vidi ga čak ni onda kada je on prisutan i vidljiv.

3. Petrovo iskušavanje vere i hodanje po moru. St. 28-31.

Samo nas Matej obaveštava o Petrovom hodanju po moru. Petar je mogao da hoda po moru sve dok je gledao srcem i okom u Isusa, ali čim se osvrnuo i pogledao na valove, na opasnost, čim je počeo da misli na sebe, posumnjao je da će se održati na vodi i uplašio se. Posledica njegovog ponosa, sumnje i straha, koji su mu oduzeli snagu vere, bila je, da je počeo tonuti. Strah koji dolazi od opasnosti često nas tako zaplaši da više i ne verujemo u Isusovu čudesnu silu. Kad je Petar ponovo upro svoj pogled u Gospoda i u veri zatražio njegovu pomoć, Gospod ga je izbavio. On je ispružio svoju ruku i dohvatio ga. /I.Ž. str 119/4/.  Isus je Petra blago ukorio, što je posumnjao da će ga on i u ovoj buri održati na vodi. Petar je morao ovo doživeti, da bi razumeo da sva čudesna sila napušta učenika, ako njegova vera nestane ili oslabi savladana od čulnih utisaka. On je iskusio da Isus dolazi i pomaže slaboj veri učenika, koji traže pomoć od njega. Da je Petar ovom prilikom stekao iskustvo vere, vidi se po tome što on ne kaza: „moli i zamene“, nego  „zapovedi“. To je bila vera što mu je kazala, da Isus može ne samo da ide po vodi, nego je u stanju i druge po njoj da vodi. Dalje Petar ne kaže: „nauči me da idem po vodi“, nego kaže: da k tebi dođem!“ Petar nije želeo ovo čudo iz radoznalosti, nego iz ljubavi prema Hristu, on je hteo da mu dođe u susret.

4. Dejstvo svega ovog na učenike u lađi. St. 32-33.

I pored padanja pred Isusa i priznanja da je on Božji sin, što je bila priroda posledice ovog čuda, izveštava nas ap. Marko /st. 52/ da još nisu bili načisto sa umnožavanjem hleba i da su sada još bili zbunjeni, otvrdnjeli i tupi. Evanđelista Marko /6:51-52/ iznosi učenike drukčije nego Matej; ali i one njihove reči: „Zaista si Božji sin“, ne znače da su učenici imali već potpuno jasnu sliku o Isusovom odnosu prema Bogu Ocu. Oni su samo potvrdili da je On zaista Božji sin kao što on sam tvrdi i kao što se već svuda govori o njemu. Ovo njihovo priznanje nije kao veliko priznanje apostola Petra u Mat. 16:17. Pošto su se smestili u barku, vetar se utišao.

5. Isus se iskrcava sa svojim učenicima u ravnicu Genizar. St. 34-36.

Ovo je kraj u kome Isus do sad još nije bio. To je plodna i pitoma ravnica južno od Kapernauma, u čijoj se blizini nalazila i Vitsaida, koja se u Marko 6:17 navodi kao pravac putovanja. Ali bura ih je oterala južnije. Isus je morao sad sa učenicima preći ovu ravnicu da bi otišli u Kapernaum. Pošto je Isus već bio poznat u celoj zemlji, našlo se i ovde nekolicina, koji su ga već iz Kapernauma poznavali. Isusov dolazak u ovu ravnicu se brzo razglasio i narod je počeo sa svih strana priticati k njemu. Izgleda da se Isus nije ovde dugo zadržavao, jer su se mnogi zadovoljavali samo dodirom njegovih haljina u prolazu. Istoga dana Isus se već vratio u Kapernaum.

25. ISUSOV GOVOR O HLEBU ŽIVOTA

Jovan 6:22-59.

Kad je narod, koji je Isus na čudesni način nahranio primetio u zoru da Isus nije više na toj strani obale, pošao je u Kapernaum u nadi da će ga tamo naći. Istina, bilo je tamo samo jedna barka, a oni su znali da Isus nije otplovio sa svojim učenicima, ali su oni ne razmišljajući dugo o sredstvu kojim je prešao, verovali da je on ipak u Kapernaumu. U međuvremenu došle su barke na tu stranu i narod se popeo u njih da otplovi u Kapernaum.

Ovom prilikom je Isus dao narodu pouku velikog značaja. Njegova polazna tačka je bila hleb, koji su oni malopre delili među sobom, i koji je postao simbol njegove nauke. Isus je potvrdio da On ima zadatak da da „hleb života“, a to znači da je onaj koji je poslan od Boga da uvede u život sve one koji će verovati u njega. Kako je bilo potrebno da prihvate hleb nebeskog porekla, Isus im objavljuje da je On taj hleb koji daje život, i da mu je data moć da da život mrtvima. Pitanje je kako će on dati život svetu? Žrtvovanjem svoga tela. Nema ulaska u život bez žrtvovanja njegovog tela, otuda i potreba da se jede njegtovo telo, i pije njegova krv, da bi imali u njemu život i duha koji će se razviti u večni život i vaskrsenje.

Ovaj se govor može podeliti u tri glavna dela:

1. Potreba savkog pojedinca da se hrani hlebom života.
2. Ovaj hleb života, to je On, Isus njegova nauka.
3. Ne može se dobiti večni život ako se ne jede njegovo telo i ne pije njegova krv, a to znači hraneći se dnevno njegovom poukama.

St. 26-40, odnose se naročito na naord; st. 45-58 se odnose na judejske starešine a st. 61-65 se odnose na učenike.

1. Narod koji je učestvovao u umnožavanju hleba nalazi Isusa u Kapernaumu. St.22.

Oni koji su bili iz okoline Kapernauma krenuše morem natrag. Oni su Isusa tražili jer je umnožavanje hleba veoma uticalo na njih. Prema st. 59 nađoše oni njega u kapernaumskoj sinagogi.

2. Vera u Sina znači stvarno ispunjenje Božje volje. St. 25-29.

Isus je znao pravi motiv njegovog čudnovatog pitanja. Oni su sanjali o mesijanskom carstvu, gde neće više biti teškog rada i mučne brige za svakidašnji hleb. /up. Lk. 14:15/ Zato im Isus i uzvikuje: radite /zaradite/. Ali Isus misli na nešto uzvišenije, zato on i dodaje: „ne jelo koje prolazi, nego jelo koje ostaje za život večni.“ Sin čovečji će im dati ovu neprolaznu hranu. Sam Otac je potvdio njega da ispuni ovaj zadatak. Slušaoci su bili uhvaćeni na samom njihovom zahtevu, da hoće da rade za njihovo večno dobro /Božje delo/.

3. Oni zahtevaju od Mesije da ih on hrani s manom kao njihov prvi izbavitelj Mojsije. st.30-33.

Pošto ih je Isus uputio na potrebu vere kao stvarnog dokaza i ispunjenja Božje volje, s obzirom na dobijanju večnog života, smatraju oni da je mera njihove vere, koju mu oni pokazuju dovoljna; ako on želi više od njih onda on mora i više da učini i da pokaže. Oni su potcenili ovo malo umnoženog hleba prema Mojsijevoj veličanstvenoj mani. Njih dakle nije moglo da zadovolji Isusovo umnožavanje hleba. On nije dostigao onu visinu koju je u  tom pogledu imao Mojsije. Oni sa pravom traže opravdanje za zahtev da se u njega veruje i njega više ceni nego Mojsija. Šta je nahranjivanje nekoliko hiljada ljudi prema moći onoga koji je 40 godina, na čudesni način hranio Izrailjski narod u pustinji? Rabineri su učili da prvi izbavitelj, Mojsije, je učinio da padne mana, a drugi Izbavitelj, Mesija će obnoviti ovo čudo. Odjek ovog sanjarenja se primetio i u zahtevima naroda u Galileji. Isus je izgovorio ove reči u punoj sinagogi u Kapernaumu. Navratnik glavnih vrata ove sinagoge, bio je predmet svih pogleda, jer se tamo gore nalazio njihov simbol, koji je imao veze sa pitanjem koje su Judeji postavljali Isusu. Na navratniku je stajala veza sa manom, koja je bila simbol ovog doma molitve, koji je sagradio onaj dobri i pobožni kapetan. Perd vaze se nalazila i vinova loza kao i zrna grožđa, znamenje koje je Isus primenio na divan način.

Isus im objašnjava da oni manu precenjuju jer mana nije hleb sa neba u pravom smislu. Pravi hleb je jedino hleb koji Otac daje i on dolazi s neba i daje život svetu. Ovim rečima su se umirili kao i nekad Samarićanka, oni ga mole da im da zauvek ovoga hleba. Sad im je morao Isus da objasni i kaže koje je to sredstvo neprolaznog života, koje ima svoje poreklo s neba i jedino može da da večni život.

4. Ko Isusu dođe i veruje u Njega taj će imati život večni. St. 34-40.

Isus im pokazuje uslove pod kojima se samo može dobiti ovaj hleb. Isus je i davalac ovog hleba, ali za sada im ne objašnjava kako treba to da se razume. Mora se dakle lično i neposredno stupiti sa njime u odnos, tj. njemu doći, a to znači verovati u njega. Njima je pružena ta mogućnost i olakšano im je da ga veruju, jer su videli njegova dela. Ali pored svega toga niti mu dolaze niti u njega veruju, što je još gore po njih. Isus je rekao: „Ja sam hleb života; koji meni dolazi, neće ogladneti, i koji veruje u mene neće nikada ožedneti.“ /st. 35/. Isus nas opominje da, ako hoćemo njemu pripadati nije dovoljno da primimo njegovu nauku kao dogmu nego treba primiti i božansku suštinu, organski se sjediniti sa Učiteljem, da bi, preko njega, primili novu prirodu. Nauku o besmrtnosti duše, prema kojoj svaki čovek ima život večni i po samoj činjenici što je čovek, i koja prema tome zahteva kao prirodnu posledicu večno osuđen u mukama, nauka je potpuno strana i nepoznata St. zavetu, a koja je ušla u pojmove N. Zaveta putem grčke filozofije. Ona je samo neznabožački izraz potrebe koje ljudi osećaju da večno žive. St. zavet nam iznosi stvar sasvim drukčije. Prema njemu, život je jedino u Bogu; približiti se Bogu znači živeti; a udaljiti se znači umreti. Naša sudbina ne zavisi od činjenice da je duša besmrtna nego od vaskrsenja naše ličnosti. Bog vaskrsava na večni život one koje on hoće.  Samo će živeti onaj, kojega Bog poziva na život. Nauka N. zaveta počiva na nauci St. zaveta. Isus je došao da nagovesti carstvo večnoga života. Svi su ljudi kandidati za večni život. Onaj koji veruje u njega živeće. Ovaj hleb koji daje život njegovo je tlo… to je on sam: „Ja sam hleb žviota.“ Oni koji neće hteti da dođu njemu da prime život, priznaće za kaznu sa suzama u očima, u onaj dan, da su odbacili put koji im je bio ponuđen da prime život večni i sreću, a to znači da otpočnu pravi život kao Božja deca. Isus je bio veliki Božji znak. Oni su ga videli pa ipak ga nisu verovali. Nikada, ni u jednoj pojavi verske istorije čovečanstvo, mudrost, dobrota i Božje vrline, nisu se pokazale u takvoj punini, kao u životu, rečima i delima „Sina čovečjeg“. Onoga, koji ga je video i priznao za Očevog izaslanika, neće moći ništa od njega rastaviti. Isus je u svojoj poniznosti osećao da je izlišno prinuditi da veruju koji se protive i izazivati volju kod ljudi da mu se približe. Isus kaže: moj Otac će mi ih dati, i kad On čini to onda neće izostati. Oni će doći bilo ranije ili kasnije, a svi oni koji još nisu došli treba da znaju, da kad dođu On ih neće isterati. Sada im Isus slobodno i jasno iznosi, da je on taj hleb koji je sišao sa neba. On je došao po svojoj volji ali je poslan od Oca, kao što je uopšte čitavo delo Očeva volja. Cilj Božje namere je vaskrsenje sveta, i to će biti rezultat vere u Isusa.

5. Isusovo telo, koje će on dati je život svetu. St. 41-51.

Judeji su sad već bili nezadovoljni sa Isusom zbog njegovog samouzvišenja, jer kaže da je on taj hleb koji je sišao sa neba. Istina on je učinio neka naročita dela, ali oni su ipak poznavali njegovu majku i možda već preminuloga oca. Isus im kaže da njihovo mrmljanje međusobom nije opravdano i napomenjuje im da se njemu niko ne može priključiti, na koga nije uticao Otac njegov, koji je i njega poslao na zemlju, Isus će izvesti najzad svoj krajni cilj, davanje života onima koji su mu prišli, na dan vaskrsenja. Prema Is. 54:13 i Jer. 31:34 neće izrailjski narod za jedno vreme, učiti ljude, nego Bog. Ovakvi će imati u svome srcu Božje znanje i volju, koje će u njima raditi. Ko postane jedan od ovakvih Božjih učenika, ko u svojoj unutrašnjosti prima Boga i sledi mu, taj će doći Isusu. Ali ovo ne treba tako razumeti, kao da će oni Oca videti i onda im Isus nije više potreban, nego upravo zato jer niko do sada nije video Oca osim samo Sin; zato je i potrebno k njemu doći jer time oni dolaze životu. Sad se Isus ponovo vraća glavnoj misli svog govora. Mana, koju su oni toliko precenjivali, mada je došla sa neba, od Boga, nije sprečila njihovu smrt. U st. 48 i 51 naglašava Isus još jednom, da je upravo on živi hleb i ko od njega jede dobiće večni život. Sada dolazi objašnjenje. „Hleb što ću ga ja dati, meso je moje, za život sveta.“ „Meso moje“ ne može ništa drugo biti nego njegovo telo, njegov telesni život. Kad Isus kaže da će on svoje telo dati za život sveta, onda se to može samo jednostavno razumeti da se odnosi na njegovu smrt.

6. Meso Sina čovečjeg jesti i njegovu krv piti. St. 52-59.

Prisutni ga nisu mogli dalje slediti, jer su reči iz st. 51 doslovno shvatili; oni su sve reči primenuli na telesno tako da im Isus sada još oštrije govori. Crkva, naročito katolička, rado se poziva na ovo mesto, da bi potkrepila svoje shvatanje o stvarnome mesu i krvi Isusa Hrista pri večeri Gospodnjoj. Ali, dovoljno je samo spomenuti st. 63 pa da nam bude jasna cela stvar; on glasi: „Duh je ono što oživljava, meso ne vredi ništa. Reči koje sam vam ja rekao duh su i život su.“ Tajna leži u težnji da imamo udela u velikom delu spasenja, a njega imamo jedino ako verujemo, dakle u veri. /2.Petr. 1:4/ Ako je Isus doslovno ovde mislio na telo i krv njegovu, onda mora da otpadne i transubstncijacija. To isto važi i za večeru Gospodnju. Ako je Isus reči: „Ovo je moje telo“ doslovno uzeo, onda je pretvaranje nemoguće. Sem toga ceo Novi zavet je ispunjen velikom idejom: Hristos u nama i to verom! Ali u tome slučaju neko naročito primanje Isusa u nas je suvišno i besmisleno.

Iz  ovog Isusovog govora vidimo da je On u objavljivanju istine već učinio veliki korak i to bez ikakvog ustezanja. Zbilja je moralo doći do krajnje odluke, kod celog naroda i svakog pojedinca. Ovaj je govor trebao da bude i kušanje za njegove sledbenike, a pre svega za njegove učenike i apostole. Amoralo se znati u koliko su oni spremni da ga slede i onda kad im to nije po volji; oni su sada morali pokazati koliko su ga razumeli i primili u njihova srca.

26. KRIZA I OTPAD MEĐU SLEDBENICIMA

Jov. 6:6-71.

Da je ovaj Isusov govor za mnoge bio sablazan sasvim je razumljivo, kad pomislimo koliko je bilo takvih, koji su Isusa samo sledili, a nisu išli duhovno za njime, koje što nisu mogli, a koje što nisu hteli. Svi koji su mesijansko carstvo razumeli telesno, kao zemaljsko carstvo, morali su mu okrenuti leđa, jer je Isus ovakvim idejama i stavom skrhao sva njihova telesna nadanja.

1. Tvrda beseda. St. 60-66.

Isus je rečima: „Ima nekih među vama koji ne veruju“, izrazio ovu krizu, koju su priznali i sami njegovi sledbenici kad su rekli da je njegova beseda tvrda, da je ne mogu razumeti. Oni nisu ustvari verovali, a ovakvi nađu svuda prilike da se sablazne. Da bi otklonio sablazan, ukazao je on i na njegovo penjanje na nebo, na što su se oni još više sablaznili. Nije trebalo Isusovo meso, koje je on imao dok je živeo na zemlji, a isto ne i kad ga je predao smrti, nego njegova čovečija telesna priroda, koja je Bogu podignuta u obliku proslavajenoga sina čovečijeg, da bude vernima hrana i piće, dakle samo uspomena na njega. Pošto je Isus napomenuo da ima među njima koji ne veruju u njega, dodaje Jovan i jedan primer ukazujući na Isusovog izdajnika, koji isto nije verovao. Sem toga mnogi još od njegovih sledbenika i učenika nisu, kao ni Judeji /st.44/, osetili na sebi da ih Bog dovlači Isusu.

2. Veliko priznanje apostola. St. 67-71.

Možda su i samo apostoli bili uznemireni, zato je i bilo Isusovo pitanje potrebno, da bi sami sebe ispitali. Petar koji je bio kao organ govora za sve ostale, rekao je da ga oni ne mogu napustiti, jer bi to značilo natrag se vratiti i utonuti u slabosti, neznanja i besciljnosti. Time što su se još sa većom verom približili Isusu uzdigla se njihova vera do velike visine.

27. ISUS ODBIJA LJUDSKE PROPISE

Mat. 15:1-20.

/Marko 7:1-23/

Fariseji i književnici iz Jerusalima došli su da Isusa kritički posmatraju i ispituju. Ono što su imali da prebace njemu i njegovim učenicima, nije bio jedan jedini slučaj, nego uopšte otstupanje od predanja starih, a to znači iz Tore izvedenih rabinsko – farisejskih propisa, koje je Isus donekle trpeo kod učenika.

Dvanaest pravila, koja su sačinjavala poslenji deo „mišne“ bavila su se pitanjem zakonski propisane čistote i nečistote. Ništa jasnije ne iznosi celu stvar nego činjenica da su se ovi propisi više odnosili na „polivanje“ ruku, nego na pranje. „Zagnjurivanje“ ruku bilo je obavezno tek kad se trebalo dohvatiti ili upotrebiti sveto jelo. Suđe potrebno za ovu priliku, naročita voda i ličnost, koja je trebala prosuti, sve je to bilo određeno sa velikom tačnošću… Ne obavljanje pranja ruku pre jela ubrajalo se u prestupe za koje je predviđena kazna isključenja.

Onaj koji je dohvatio hleb sa nečistim rukama, učinio je isto tako velik greh kao kad bi se predao nečistoći. Tri greha, prema ondašnjem verovanju judejskog naroda navlačila su na čoveka siromaštvo. Treći od ovih je malo cenjenje pranja ruku. Onaj koji ne vrši ovaj jednostavan čin biće uzet sa sveta. Hilelova škola je smatrala da se Bogu može moliti u svako vreme, ali onaj koji se moli sa prljavim rukama zaslužio je smrt. Način umivanja je bio strogo određen. Pri pranju ruku pre jela, trebalo je držati ruke podignute prema nebu; posle jela treba ih pri pranju spustiti prema zemlji. Bilo je oderđeno i kad treba prati samo prste, a kad celu šaku. Veliki primeri su davali naročiti ugled ovim radnjama. Kad je rabiner Akiba čameo u zatvoru, doneo mu je čuvar jednog dana manje vode nego što mu je obično donosio za obrok. Rabiner je zahtevao veću količinu, da bi mogao izvršiti ceremoniju pranja ruku, pre nego što uzme hranu. Čuvar koji je bio začuđen, upita ga: „Nemaš dosta vode da utoliš žeđ posle jela, a još hoćeš to malo da upotrebiš za pranje ruku? Šta da uradim u ovom teškom slučaju, upita rabin. Zar nije bolje da umrem od gladi nego da prekršim jednu zapovest radi koje ću duhovno umreti.“

Mojsijev zakon nije za pranje ruku pre jela, nego to su stari tako odredili, da se pre svakog jela, pa i samo jednog zalogaja hleba, peru ruke, da se ne bi rukama, kojim se moglo nešto nečisto dotaći, opoganilo jelo, pa time i sam čovek, te postao nečistim u Božjim očima.

1. Predanje „starih“ i Božjih zapovesti. Mat. 15:1-11.

St. 1-2. Ovi fariseji i književnici iz Jerusalima, možda kao i uhode poslane od sinedriona, izneli su Isusu primer za opšti prekor. Marko /Mk. 7:3-4/ opisuje ovaj prekor veoma tačno. Tu se iznosi kako je pranje ruku od fariseja i judejskih starešina izvođeno sa krajnjom preciznošću i tačnošću. Sve je to bilo samo produkt njihove uobrazilje. Ove propise nije dao Mojsije nego, izgleda, Hilelova i Šamajeva škola. Pre jela i svaki put kada se vrate sa javnog mesta, peru se oni „pesnicom.“ Ako nisu imali vode pod rukom, bilo je obavezno da idu 4 km daleko po vodu.

Sem toga, bilo je i tačnih propisa za pranje čaša, krčaga i posuđa za jelo kao i za vaše od medi. Propis „Sulhan-Aruk“, tablica rabinerskih propisa tačnog čišćenja koji je sastavio Josif Karo 1567. godine, sadrži 26 molitava, koje treba da proprate ovo čišćenje. Zanemariti ove farisejske tradicije, bio je isto tako veliki greh kao ubistvo i kažnjavalo se gubitkom večnog života. I pored svega toga, učenici su jeli sa nečistim rukama. Isus je odbijao da se učenici drže ovih rabinerskih propisa, jer ni on sam ih nije priznavao.

St. 3-6. Ali Isus im iznosi primer, koji pikazuje da su i oni prestupnici, i to ne ljudskih nego Božjih propisa, radi ljudskih. Najžalosnije je, da oni svoje, ljudske propise stavljaju iznad Božjih. Ovo jasno izlazi kada se ovaj predmet prouči u „tefilinu.“ Sem toga i su samoj „mišni“ /Sanh. XI. 3/ stoji sledeće: „Onaj koji prekrši zapovest koja se nalazi u rečima književnika, mnogo je dostojniji kazne, nego onaj koji ne sluša naredbe Svetih pisama. Ako neko kaže, da nema neposlušnosti prema tefilinu nego samo prema rečima Svetih pisama, takav ne treba da se smatra buntovnikom. Ali ako on kaže da ima pet strofa molitve /umesto četiri izraženim u trakama koje su se noslie napred na čelu, prema ranbinerskim propisima/, ako on kaže da namerava da doda nešto rečima rabinera, on je kriv. U jednom talmudskom otseku, upoređuje se pismo sa vodom, mišna sa vinom, a talmud mirisnim vinom. Isus im sada jasno iznosi primer, kako oni prestupaju Božje zapovesti radi svojih, ljudskih propisa. Protivno jasnoj Božjoj zapovesti da roditelje treba poštovati, i to ne samo rečima nego i delima, kad su u nevolji pomagati ih, učili su književnici i fariseji, da čovek ne mora poštovati i pomagati svoje roditelje, ako im samo kaže, da ono što treba da im da iz pobožnosti načinio „korban“-om /poklonom „dar je hramu – službi ili siromašnima“/. Tako su književnici i fariseji ukinuli božji zakon zbog svojih predanja. Bog želi da čovek ljubi i pomaže svojim roditeljima. I sami roditelji, koji su cenili pobožnost svoje dece, morali su se moralno odreći pomoći od dece. Crkveni otac Origen veli u svom komentaru o ovom mestu, da mu je neki Jevrejin izneo, da su verni Jevreji, koji su dugovali velike sume novca, kad su mogli ali nisu hteli isplatiti poverioca, određivali ovaj novac kao dar /korban/ za siromašne i bacali u kovčeg za priloge.

St. 7-9. Upravo ovakvi učitelji behu veoma poštovani kod Judeja. Oni su zarobljavali savest narodu i zavodili ga. Oni su utisnuli svoj farisejski pečat pobožnosti i moralnosti narodu, zato su i Isusove reči uzete iz Isaije, odgovarale stanju u narodu. Sama Božja služba je bila zavisna od ljudske tradicije. Zbog svega ovoga i navodi Isus Isaiju /29:13/ kao proročanstvo, koje se moglo lepo primeniti na ove učitelje i narod, koje on naziva pretvoricama, jer su se pokazivali kao da revnuju za Božji zakon i njegovu slavu, a ustvari su revnovali za ljudski zakon, koji se protivio Božjem zakonu. „Zapovestima ljudskim“označava farisejsku nauku, kao ljudske zapovesti. Sam Bog je odredio kako ga treba poštovati prema njegovom zakonu. Ali fariseji i književnici određivali su ljudskim zapovestima i uredba kako da se Bog poštuje, i te zapovesti i uredbe stavljali iznad Božjih zapovesti. Ali Bog ne priznaje ne prima ovakvo poštovanje.

St. 10-11. Isus nije prelazio na raspravu sa farisejima, nego se okrenuo narodu, jer je narod trebao da čuje i razume šta je On rekao farisejima. St. 11 se rado uzima kao dokaz da je Isus ukinuo starozavetne propise o čistoj hrani /3.Mojs. 11; 5. Mojs. 14./ Ali st. 2 i 20 je jasan dokaz da se ceo spor ne odnosi na pitanje šta je dozvoljeno jesti, nego o čistoći ruku i sudova iz kojih se jede. Pod reči: „pogani“ ovde se kao i uopšte u Sv. Pismu razume u prvom redu moralno poganjenje. Isus je uvek kao i ovom prilikom imao u vidu samo dozvoljena jela, koja su se može biti  „opoganila nečistim rukama“, kao što su to mislili fariseji, književnici i ceo narod. Sem toga, ovde je reč samo o ritualnom ili moralnom opoganjenju, dok je kod zdravstvenih zakona u St. zavetu reč o propisima zdrave i neškodljive hrane. Ne čini čoveka moralno čistim i bezgrešnim uzimanje jela i pića ako su im čiste, / nego ono što izlazi iz usta, reči koje se protive Božjoj volji, kao što je to slučaj sa farisejima i književnicima, koji imaju nauku protivnu Božjoj nauci, to pogani čoveka.

2. Ne treba zameniti telesnu i moralnu čistoću sa obredom. St. 12-20.

Bogosluženje /kult/ i obred /ritual/ su imali u St. zavetu svoj značaj; oni su ili simboli moralnih stvari, a nisu nikad trebali postojati sami za sebe. Fariseji su načinili od njih čisto moralne radnje, koje su oni često uzdigli i iznad Božjeg zakona držali. Isus ih vraća kao uvek na prvobitno.

St. 12-14. Učenici donekle prebacuju Isusu. Njima su izgledale njegove reči veoma oštre, i njima nije bilo pravo što je gnjevio fariseje. Oni su možda bili radi da čuju neku raspravu između njihovog Učitelja i fariseja; ali sada nije bilo više vremena da ih Isus štedi; oni su već zreli za sud. Oni moraju jednom da prestanu, inače smetaju spasenju i unesrećuju ljude. Kao što se vidi iz st. 14, apostoli se nisu trebali na njih osvrtati. Da li se oni sablažnjavaju ili ne sve je jedno; treba ih pustiti njihovoj sudbini. Oni ne spadaju u Božju decu, zato i nemaju smisla za njegovu nauku. Oni se izdaju za vođe naroda, a sami su duhovni slepci; njih čeka propast kao vođe, a i narod koji oni vode.

St. 15-20. Isus se čudi da apostoli još ne razumeju i objašnjava im odlazeći sa svog mesta. Moralno može opoganiti čoveka samo ono, što je u telesnoj vezi sa srcem i dušom čovekovom, a to su zle misli, koje se rađaju učovekovom srcu i onda se ostvaruju u delo. Jelo nema direktne veze sa dušom, nego odlazi u želudac i odande se izlučuje napolje. Misli su ono što pogani čoveka, a jesti neopranim rukama ne pogani čoveka.

OD PASHE 30. DO PASHE 31. GODINE

Isus nije posetio Pashu 30. godine, nego je otišao u Jerusalim tek na praznik senica /Jovan 7:1/. On je ostao u Galileji, da bi izbegao nasrtanje mase i opasnosti od neprijatelja, i tek u jeseni ove godine uputio se Isus sa učenicima na pomenuti praznik. Za vreme svetkovanja Pashe u Jerusalimu putovao je Isus sa svojim učenicima po oblastima feničanskih gradova Tira i Sidona.

1. VELIKA VERA HANANEJKE

Matej 15:21-28.

/Marko 7:24-30/

Isus se uputio prema severozapadu; On dolazi u oblast Tira i produžuje svoj put severno sve do Sidona. Ali On se vraća prema jezeru da bi obišao i oblast tetrarha Filipa u Vitsaidi u Cesareji Filipi. Evanđelisti nam nisu otkrili njegovu nameru i plan. Da je hteo da izbegne uhođenje organa Iroda Antipe, On ne bi nikakao prolazio njegovim oblastima. Ne vidi se ni namera da propoveda i uči van izrailjaskih gradova, jer on se nije obraćao neznabošcima. Mnogo nam verovatnije izgleda, kad vidimo njegovo češće menjanje mesta i udaljavanje od krajeva  Tiberijade, gde se Irod redovno bavio, da je Isus izbegavao da oživi i poveća Irodovu uznemirenost.

St. 21-25. Feničani su se u ono doba nazivali Hananejcima kao potomci Hanana, Nojeva unuka. Ova žena je bila mnogoboškinja, Sirofeničanka /Mk. 7:26/. Ova Hananejka je dobar primer za ono što je kazano već u Mat. 4:24. Ona je već duže vremena slušala o Isusovim čudnim delima i moći lečenja u Galileji. Ova žena je znala da je On od mnogih Judeja nazvan obećanim sinom Davidovim, pa ga tako i oslovljava. Doznavši, da je ovaj veliki čovek s pratnjom u njenoj blizini, ona mu je izašla na susret, možda i do same granice. Ova žena je bila istrajna u svojoj molbi iako ju je Isus prvi put odbio.

St. 26-28. Jevreji su se smatrali Božjom decom; oni su upotrebljavali razne izraze koji su pokazivali prezrenje prema drugim narodima; na primer upotrebljavali su izraz pseto, kao što i danas muhamedanci nazivaju hrišćane. Ova žena je bila mnogoboškinja, a Isus joj je objasnio da On ne može primeniti na nju za sada blagoslove koji su određeni Jevrejima. Isus nije imalo nameru da potvrdi upotrebu ovog pogrdnog izraza, nego da bi je iskušao, On je uzeo na sebe ulogu revnog Judejina, koji joj je oštro prikazao ovu veliku razliku: ona je mngoboškinja a on Judejin. On ju je time potsetio, da se Judeji nazivaju Božjom decom, a njih nazivaju psima. On je hteo da dobije odgovor od nje, da li je spremna da primi i ovu uvredu u isto vreme kada traži pomoć od čoveka koji je prezire? Ovaj način iskušavanja vere je veoma uspeo, jer su Isus i prisutni imali silan dokaz velike vere ove žene. Isus je još hteo da kaže, da dokle su deca gladna nije dobro davati hleb psima. On je ovim hteo da istakne dečja prava na dobro u kući. Isus je samo objasnio ženi, da ne priliči njemu da uzima od dece pa daje psima. /I.Ž. str. 122/3/

Prema stihu 27, ova žena se potpuno potčinila stvarnosti, koju joj Isus iznosi. Ona reče: „Da, Gospode.“ Ona ostavlja najbolju hranu deci. Neka Judeji dobiju najviše koristi i imaju svu prednost od njegove službe. Ali, i psi dobijaju svoju hranu sa stola njihovih gospodara. Istina, prvo treba decu nahraniti, ali ni pse ne treba isključiti. Postupaj sa mnom kao sa psetom, sa mnogoboškinjiom i daj mi samo mrve tvoje veličanstvene moći, koju si toliko razvio među Judejima. Izleči prezrenu kćer prezrene mnogoboškinje. Ova  je žena umela da upotrebi ovo upoređenje u svoju korist i pošto se poklonila pred istinom i nije se uvredila, Isus joj nije mogao više odreći ovu molbu.

Isus je ovom prilikom obratio pažnju svojim učenicima, da On i sada još treba da pruži pomoć samo Izrailju. Kapetanu u Kapernaumu /Mat.8:5 i dr./, obećao je Isus svoju pomoć jer je on živeo u Judejskoj zemlji, među Judejima naročito naginjao judejstvu, zato se nije bojao da će time odbiti od sebe svoj narod. Tek kada se Izrailj bude odrekao svoga Spasitelja i preda ga mnogobošcima da ga razapnu i kad počnu goniti, apostole i onda će apostoli „druge ovce“ /Jovan 10:16/ pozvati da budu Božja deca.

2. ISUS U DEKAPOLJU

Marko 7:31-37.

/Matej 15:29-31/

St. 31. Dekapolj se zvala oblast istočno od Jordana. Ona se prostirala do Damaska na severu i obala reke Javok na jugu. Ova reka je bila granica Pereje. Savez ovih deset gradova /deka-polis/, nije bio posednut od Jevreja, kad su se vratili iz vavilonskog ropstva. U dekapolju su stanovali poglavito mnogobošci, oni su obrazovali posebnu oblast rimske provincije.

Preko Sidona, možda i samog grada, uputio se Isus u velikom zaobilaznom luku, obilazeći što je više mogao judejske oblasti istočno od Genezaretskog jezera, u  pravcu deset gradova. On sada radi u ovoj okolini gde ga lično jedva poznaju. Tri dana uči on njih i leči.

St. 32-37. Prema Marku dogodilo se ovde naročito isceljenje. Isus je uzeo ovog gluvonemog na stranu, da bi izbegao senzaciju ili ismevanje. On je stavio prste u uši kao da ih je hteo otvoriti, zatim je dodirnuo njegov jezik svojom pljuvačkom, kao da je hteo time da ga načini pokretljivim. Isus je znao da će se ovo čudo razglasiti. Neki mogu da misle da je to čudo zahtevalo više napora. Zašto je onaj, koji je na daljini izlečio sina visokog činovnika, ovde dodirnuo uši i jezik? Možda je On hteo time da pomogne učenicima da bi bolje razumeli, da je njegov rad samo simbol isceljenja svih bolesti. Isus je učinio ovo delo po svojoj slobodnoj volji, ali je sarađivao sa svojim Ocem, koji je bio pravi tvorac ovog čuda. Pošto je bolesnik bio gluvonem, Isus se morao poslužiti raznim pokretima, da bi mu kazao šta hoće. On mu je dodirnuo uha i jezik; zatim je pogledao na nebo. Što se pljuvačke tiče, bolesnik je morao da razume, da telesna Hristova priroda mora da pređe na njega da bi mogao ozdraviti.

3. HRANJENJE ČETIRI HILJADE LJUDI

Matej 15:32-39

/Marko 8:1-10/

Ovo umnožavanje hleba razlikuje se od onog ranije spomenutog od četvorice evanđelista i same pojedinosti nisu iste. U prvom slučaju bilo je pet hiljada ljudi, pet hlebova i dve ribe, a napunjeno je posle jela dvanaest punih kotarica. Malo kasnije, isti evanđelista iznosi još jedno ovakvo čudo.

St. 32-38. Malo po malo prikupila se sa svih strana velika gomila ljudi, i izlečeni i drugi prisutni ostali su tu. I ovom prilikom nalazio se Isus na pustom nenaseljenom mestu. Otuda su i nastale iste prilike kao i kod prvog umnožavanja hleba. Ovo nahranjenje se razlikuje od prvog samo u broju i narodnosti prisutnih. Dok su u prvom umnožavanju hleba uzeli učešća samo Jevreji, u drugom je bila mešovita gomila. Ovom prilikom Isus i nije pitao da li su to Judeji ili mnogobošci, jer ono što je On učinio služilo je na proslavljanje izrailjskog Boga. Prema Mateju 16:9 i 10 učenici su trebali da uporede ova dva slična događaja, i odatle da se pouče, da je Gospodu svejedno hoće li pomoći malom ili velikom broju /up.1.Sam. 14:6/.

St. 39. Isus nije mogao više ovde ostati, zato otpusti on narod i ukrca se u barku da se preveze na durgu stranu, zapadnu stranu jezera u oblast magdansku, a prema evanđelisti Marku u dalmanutski. Ovo je ista oblast, samo ne može se reći sa sigurnošću gde se nalazila, ali svakako na zapadnoj obali Genezaretskog jezera. Tu se svakako nije zadržavao, nego se odmah uputio u Kapernaum.

4. TRAŽENJE ZNAKA I OPOMENA ZBOG FARISEJA I SADUKEJA

Matej 16:1-12

/Marko 8:11-21/

Sekta Jevreja se mogu vrlo zgodno uporediti sa raznim školama i pravcima u današnje vreme. Fariseji bi bili današnji pijetetisti, eseji mističara, sadukeji racionalisti a irodovci politička partija, ziloti /revnitelji/ krajnji levičari, samarićani, šizmatici.

St. 1-4. Po drugi put zahtevaju da se Isus legitimiše jednim znakom. Pošto je Isus prema Marku 8:15, opomenuo svoje učenike da se čuvaju farisejskog i Irodova kvasca, jasno je da su se pored  fariseja pojavili i sveštenici iz Jerusalima, da posmatraju ovaj pokret u Galileji. Sa farisejima su se već sjedinili i sadukeji, iako su to bile dve protivničke stranke. Oni su se sastajali i bili složni u mržnji protiv Isusa. Za razliku od zemaljskih znakova, Isus je trebao da im da znak sa neba. Tri puta su oni do sad tražili ovaj znak, ali Isus je opravdao razloge, njegovoga odbijanja /up. Jovan 2:18; Matej 12:38; Jovan 6:30/. Isus je znao da su njihova srca otvrdnula, i da se zato ne mogu obratiti. Namerni i svesno neverovanje nije se moglo ni čudesnima nadvladati. Isus upoređuje njihovo proricanje o vremenu sa njihovom nesposobnošću da razlikuju znake vremena u kome žive. Oni nisu u stanju da uoče znake nastupalog doba niti njegov značaj da razumeju: Njihovo postupanje je obeležje celog ovog roda. Oni su zli i preljubotvorni rod. Izrailjska rasa, narod spasenih, je nazvana po prorocima Starog zaveta, Jehovina nevesta. Isus ih je smatrao kao preljubočince, jer su se odvratili od Boga; oni su se našli neverni u toj svetoj vezi sa Bogom. U knjizi proroka Jone iznosi se jedan prorok /Jona/ koji je odbio daodnese pomoć mnogobošcima, i zato je podvrgnut Božjem sudu. Malo posle toga ovi mnogobošci su se ponizili i pokajali na Božji poziv i tako spasli od propasti, Isus je dao farisejima svoga pokoljenja, koji su isto bili gordi i prezirali mnogobošce, za znak Jone. Iz ove pouke, koju nam daje Isus, vidi se da je narod kao nekad Ninevljani u opasnosti, a da je On ako nekad Jona, Božji izaslanik, kome oni treba da veruju. Isus je otišao od njih i napustio ovo mesto. On se ukrcao u barku i tek u Matej 16:13 čujemo gde je on sa svojima došao. Oni su se iskrcali prema Marku 8:22 u Vitsaidi, blizu ušća reke Jordana u jezero.

St. 5-12. Pri prelasku sa zapadne na istočnu stranu jezera, zaboravili su učenici u brzini da ponesu hleba. Tek po nekoj Isusovoj reči u razgovoru o farisejima setili su se oni na hleb.  Isus je bio nezadovoljan kada je primetio da učenici misle doslovno na hleb i još šta više misle da ih On kori što nisu poneli. Međutim, On im je govorio da se čuvaju kvasca farisejskog i sadukejskog. Kao i danas tako i u ono vreme kvasac se upotrebljavao za pravljenje hleba. On se stavlja u testo da bi uskislo i postalo lako. Njegovo dejstvo je potpuno sakriveno i mirno ali sigurno. Niko ne primećuje rastenje testa. Takva je bila i farisejska doktrina. Ona se lako i postepeno uvlačila. Fariseji u vešto sakrivali pravi cilj njihove nauke, koju su nabacivali direktno u ljudski duh, gde je ona postepeno rasla i razvijala se kao kvasac. Fariseji su još upotrebljavali i službenu formu da bi lakše uneli u narod svoje misli i nauku. I učenici su se morali čuvati farisejskog uticaja ubuduće. Učenici su bili maloverni, jer su se već dva puta osvedočili da ih on može nasititi i bez helba, na čudesan način. Učenici nisu odmah razumeli da im Isus govori o farisejskoj nauci, jer je kod Jevreja reč „kvasac“ upotrebljana obično u telesnom a ne u duhovnom smislu. Jevreji su imali razna pravila kako treba da se pravi helb. Neki od njih su išli tako daleko, da nisu jeli hleb koji su načinili mnogobošci. Možda su učenici mislisli da im Isus preporučuje da ne kupuju hleb kod fariseja i sadukeja. Isusova primedba im je odmah objasnila da Isus govori o farisejskoj nauci, i da je njihova nauka slična kvascu.

5. ISCELJENJE SLEPOG U VITSAIDI

Marko 8:22-26

Isus se nalazi na putu ka Cezareji – Filipi. On je prošao kroz Vitsaidu u puste krajeve gde je učinio čudo nahranjenje helbom. Sa obale pošli su oni u pravcu Vitsaide, na sever. Ovde je On već bio poznat. Nije bilo nigde fariseja koji bi ga odvojili od naroda. Tu su mu doveli slepog i molili ga da ga dodirne da bi progledao. Isus je to učinio ali sa mnogo više tajanstvenosti nego što je imao običaj. On je odbio da da znak sa neba. On nije hteo da se narod oduševi pomoću ovog mesijanskog znaka. Ovo čudo je trebalo da bude tajanstveno narodu. Apostoli su ovo čudo primili postepeno i pripisivali ga još prirodnom dejstvu pljuvačke, jer se ona smatrala lekom kod bolesti očiju. Čudo je bilo neosporno, ali je prošlo bez ikakvog ushićenja. Ovaj način davanja vida je, ako i sve ostali, da služi kao pouka.

Svetlost koja se uvećala je simbol prirodnog rastenja razumnosti i saznanja. Ovo postepeno dobijanje vida je trebalo da bude lekcija apostolima. I za njih će doći trenutak kada će sve jasno videti što im je  sad još nejasno. Oni će jednom potpuno razumeti potrebu i razumnost njihovog dugog pripremanja.

Isus je ponavljanjem svoje radnje jasno simbolički pokazao kako radi božanska milost sa duhovno slepima. I duhovno slepi progledaju postepeno, prema učestvovanju njihove volje da slede Isusa, da očiste svoje srce u pravome pokajanju i poniznoj molitvi.

6. VELIKO PRIZNANJE APOSTOLA

Matej 16:13-20

/Marko 8:27-30; Luka 9:18-21/

Produživši put iz Vitsaide na sever, Isus je došao u okolinu Cezarije – Filipe, na granici zemlje gde su stanovali Izrailjci, blizu izvora Jordana. Ova se zemlja smatrala mnogobožačkom, jer je bila poglavito nastanjena mnogobošcima. Izvor svete reke je bio posvećen hramom bogu Panu, otuda se ovaj kraj još  zove Bania /Pania/. Cezareja-Filipa je bio glavni grad čitave oblasti Gavlanitide i ležao je na podnožju brda Jermona. Tetrarh Filip, polumnogobožac, proširio je i ulepšao ovaj grad i nazvao ga u čast Cezara Augusta „Cezarijom“ namesto starog imena Paneoda. A Cezarijom Filipovom nazvana je za razliku od Cezarije u Palestini, na Sredozemnom moru. Fariseji koji su dolšli iz Jerusalima i sledili Isusa po Galileji do krajnih granica, ovde su potpuno nestali. Masa, koja je išla za Isusom, nije se više videla po putovima. Jevreji nisu dalje išli, jer je ovaj kraj smatran mnogobožačkom zemljom. Apostoli su znali da njihov učitelj ne propoveda Božje carstvo mnogobošcima, pa su se zato pitali, šta je uzrok ovome udaljenju od izrailjskog naroda. Oni su došli u zemlju, koja je  bila veoma nastanjena, ali gde su se oni osećali usamljni kao u pustinji. Isus je hteo da se njihova srca i misli oslobode za neko vreme, od svoje dosadašnje sredine, i da njemu posvete svu svoju pažnju. Isusova je namera bila da svoje učenike što dublje i bolje upozna sa svojim mesijanskim pozivom, da im jasno otkrije i objasni, da će On kao Mesija morati stradati i umreti u Jerusalimu. Bilo je potrebno da ispita svoje učenike o njihovoj veri u njegovo mesijanstvo i da se u toj veri utvrde.

St. 13-14. je samo prethodno pitanje za glavno pitanje iz st.15 o njihovome stavu prema njemu. Isus traži dogovor od svojih učenika, ali to ne znači da On nije bio u dodiru sa narodom i da su učenici bolje znali mišljenje i sud ljudi o njemu nego On sam. Isus je nazivao sebe „sinom čovečjim“, da bi apostoli taj izraz shvatili u mesijanskom smilsu Apostoli iznose razna mišljenja naroda, ali na prvom mestu je Irodovo mišjenje da je Isus uskrsli Jovan Krstitelj. Ostala mišljenja su već dosta poznata. Jedni ga smatraju za Iliju, drugi za Jeremiju ili nekog  drugog proroka. Oni nisu spomenuli da ga neko smatra i za Mesiju, jer su oni na njegovoj strani, a ne od naroda. Iz odgovora učenika vidi se da velika većina nije gledala u Isusu Mesiju, nego samo možda preteču, ali je narod ipak visoko cenio Isusa. Apostoli su bili žalosni zbog ove činjenice, ali oni su morali kazati istinu. Oni su uvideli da Mesija koji je došao da spase svet, nije bio prepoznat i priznat od sveta. Istina narod se bio u jednom trenutku probudio pomoću učinjenog čuda i hteo ga proglasiti Mesijom, ali to oduševljenje je bilo za jedan dan; kasnije niko to nije ponovio. Svetlost je svetlila u tami, ali tama je nije prihvatila.

St. 15-17. „Ti si Mesija, Sin Boga živoga.“ U ime svih apostola odgovara brzi i živahni apostol Petar. Ono što je Petar kazao, bilo je saznanje svih apostola, jer su ga svi već poznavali, samo je Petar našao dobar izraz. Samo kod Mateja stoji i dodatak: „Sin Boga živoga.“ Isusovo mesijanstvo se zasnivalo na njegovom božanskom poreklu. Za Petra nije više Isus politički Mesija, nego Sin Boga živoga. Nema sumnje da su učenici Isusa od samog početka smatrali Božjim izaslanikom, Mesijom, ali su ovo učinili u oduševljenju za Mesiju nadom, koju su imali kao i ostali Judeji. Isus je posvetio sve svoje napore, za vreme svoje službe na zemlji, da pokaže da je takvo njihovo nadanje uzaludno i da On nije Mesija po zamisli i želji jevrejskog naroda. Za vreme njegovog rada s učenicima, učenici su morali da pretrpe strašne krize i kritične momente. Tu su se sukobila lična ubeđenja i politički mesijanizam sa moralnim mesijanizmom, savremeni ideali sa duhovnim idealima, religija interesa i žrtve. Kriza ljubavi i vernosti jedanaestorice ovde se završila, a dvanaesti je pao. Trebalo je da se i oni bore kao Isus nekad u pustinji protiv kneza ovoga sveta. Oni su morali da osvoje korak po korak veru, koju su objavili u oduševljenju prvih dana. Sada je završen ovaj rad. Njihova iluzija o mesijanskom zemaljskom carstvu se raspala. Narod koji je hteo Mesiju, Judejskog cara, nije više ovde. Sada je samo pitanje, kako će se oni držati prema Mesiji. Eto u takvom je stanju Učitelj pitao učenike, koji su sami sa njime ostali: „A šta vi mislite, ko sam ja?“ „Ti si Mesija, Sin Boga živoga!“, odgovori Petar u ime svih apostola. Kušanje nije ovim završeno. Na Isusovome licu se videla radost. On je već sad, unapred video njegovu zasnovanu crkvu i sotonu da pada s neba kao munja. Isus može sada mirno patiti i umreti, jer verni i iskreni apostoli su pripremni da prime ključeve nebeskoga carstva. Neki kritičari i tumači smatraju da su ovom prilikom, prvi put učenici došli na misao da je Isus Mesija. Drugi opet tvrde da je i samome Isusu došla pomisao da ga je Bog izabrao za Mesiju. Ali sva četiri evanđeliste svedoče na mnogim mestima, da je Isus već u početku svog javnog života i rada bio svestan svog mesijanskog položaja. Istina, Isus je u svojim javnim propovedima izbegavao reč Mesija i radije se nazivao „sinom čovečijm“, izraz po kome se ne može odmah jasno zaključiti njegovo mesijansko zvanje. Već prvi učenici videli su u njemu Mesiju /Jovan 1:41/. Istina, neki su se kolebali, a mnogi i izdubili u njega potpo veru kao u Mesiju. Priznati verom da je Isus Mesija i Sin Božji, nije ustvari, u moći ljudi. Sve znanje, sva ljudska tradicija i ljudski genij, nije ih mogao podignuti do ovog saznanja. Treba da nam Bog otkrije Hrista, a čovek da primi ovo otkrivenje. Otac je davao i još daje svedočanstva o svome Sinu, kao njegovome izaslaniku. Ali čovek koji ne veruje u Božje znanje i otkrivenje, zaslepljen, odbija ova svedočanstva. Oni se drže svog ograničenog razuma i ostaju u tami. Ovakvima Isus izgleda kao mudrac ili prorok, a ne kao poslani Božji Sin. Ali ni mudrac ni prorok ne mogu da spasu svet, nego sam Bog, i ako ljudi ne primaju Isusovo božanstvo, to zanči da ga nisu upoznali.

St.18. „Ti si Petar.“ Aramejska reč „kefa“ /grč.  „petros“/ znači stena. Isus je dao Petru ovo ime kad ga je pozvao da bude njegov učenik /Jovan 1:42/. Pošto je Petar izneo svoje priznanje o Isusovome pravom karakteru kao Božjeg Sina, Isus je sada okarakterisao Petra, nazvaviši ga ponovo ovim imenom, da bi pokazao čvrstinu koja ima ovo priznanje. On je imao da bude dostojan tog imena; solidan oslonac za ovu veru. Kao čovek čvrste vere pokazao se apostol Petar i ovom prilikom, kad je i pored neverovanja i sumnje mnogih ispovedio veru, da je Isus Mesija, Sin Boga živoga. Sem toga on ga je odmah u početku tako nazvao, jer ga je dobro poznavao. Iako se apostol Petar katkada momentalno pokolebao u svojoj veri, Isus je ipak znao da će njegova vera, pored svega toga ostati kao stena /up. Luka 22:32/. Ovde se nikako ne misli na čvrstinu Petrovog karaktera, nego na ono što je izrekao pred svima. /I. Ž. str.125/2/.

St. 18. „Na ovoj steni.“ Ovde ima raznog tuamčenja. Prema jednome reč stena označava Petrovo prizanje /veru/. Prema ovom mišljenju Isus je hteo da kaže, da će Isus sazidati svoju crkvu na ovakvome svedočanstvu /priznanju/, koje je Petar izrazio, da je Isus Mesija. /I.Ž. str 125/4./ Prema drugom tumačenju, Isus je ovde mislio na sebe. Isus je često nazivao sebe u Sv. Pismu stenom ili kamenom, /I.Ž. str. 126/2-4/. Treću tumačenje veli da reč stena označava apostola Petra. Ne bi se nikada tražilo drugo rešenje da se nije htelo da pobije mišljenje katoličke crkve. Prema njima bi značenje ovih reči bilo da će se Petra pokazati čvrst kao stena. Otuda je i sposoban da udari temelj crkvi. Isus će se na Petra osloniti. On će imati tu čast da donese evanđelje Judejima i neznabošcima. Ovo se ispunilo, kada je on prvi propovedao, prvo Judejcima /Dela 2:14-36/; a zatim neznabošcima, Korenliju i njegovim prijateljima /Dela 10./ Dakle, Petar je udario temelj crkvi kod Judeja i neznabožaca. To bi bio smisao ovih Isusovih reči, prema ovom tumačenju. Ali u svakom slučaju, Isus nije hteo, kao što to ističu katolici, da Petru da autoritet /vlast/ nad ostalim apostolima; naime da ga uzme jedino kao temelj Njegove ckve. U Dela 15, vidimo da apostoli usvajaju mišljenje Jakova  a ne Petrovo. U Galatima 2:11 apostol Pavle se protivi apostolu Petru, što se ne bi dogodilo da je Isus dao Petru sav autoritet crkve. I pored toga, ovde kao i na jednom drugom mestu u Sv. pismu nema ni pomena da je Petar trebao da ima naslednike, koji bi bili glave crkvi. Pravi temelj i glava je sam Isus /up. 1.Kor. 3:11; Mat.7:24/, a inače ili važne oslonce stubove sačinjavaju apostoli, dok su ostali hrišćani cigle. /I.Ž. str. 126/1/.

„Sazidaću svoju crkvu.“ Prvi put je Isus upotrebio izraz „crkva“. Ona je ustvari i osnovana tog dana, kada je bilo priznato visoko Isusovo dostojanstvo i njegov rad. /I.Ž. 126/5/. Izraz „crkva“, označava skup svih onih koji su pozvani a često se upotrebljavao ovaj izraz i za skup ili zbor /up. Dela 19:32; 7:38/. On se upotrebljavao i da se označe hrišćani iz sveta. Ona označava po neki put i sve verne skupa. /Up. Ef. 1:22; 1.Kor. 10:32/. Taj isti smisao ima ova reč i ovde. Ova označava takođe i skup vernih, čak i kad su se samo nekoliko skupili u nekoj kući /Rim. 16:5/. Danas se ova reč upotrebljava da se izrazi vidljiva zajednica, oni koji su hrišćani po svome ispovedanju, ili nevidljiva zajednica, skup pravih hrišćana.

„I vrata adska neće je nadvladati.“ Na apostolima osnovana Hristova ckrva biće tako jaka, da je sotonina sila koja će na nju navaliti, neće je moći savladati. Ad, kao carstvo smrti, zamišlja Isus kao tvrđavu ili neki utvrđeni grad. Stari gradovi su bili okruženi zidovima. Kroz vrata /kapiju/ je prolazila vojska koja je išla u boj. Kod glavnih vrata, tadašnjih gradova se nalazilo mesto za suđenje. Tu su se obavljali i razni poslovi i govorilo o opštim stvarima. Ova reč je podsećala nekad ljude na savetovanja, planove i zavere. Smisao ovog stiha je, da sve zavere i pokušaji neprijatelja crkve, neće uspeti protiv nje. To je veliko Isusovo obećanje.

St. 19. „Daću ti ključeve od carstva nebeskoga.“  Pod nebeskim carstvom se ne treba razumeti nebo, nego Božja vladavina na zemlji, jer u tome smislu je upotrebljen ovaj izraz u Sv.pismu. Dakle, ovde, je reč o crkvi. Posedovanje ključeva označava slobodan ulaz u upravljanje domom. Kada Isus kaže Petru da će mu dati ključeve, od „nebeskog carstva“, to se ne može razumeti samo tako, da će Petar biti samo sredstvo koje će otvoriti vrata vere svetu. To je to ovlašćenje i moć ključeva; Petar će dobiti ključeve da otvori svima vrata /da da mogućnost/ da mnogi uđu u Božje casrtvo. Prednost koju će Petar imati jeste da prvi otvori vrata evanđelja svetu. „Svezati“ i „Razrešiti“ /u aramejskom stoji „za zabranjeno objasniti“ i „za dozvoljeno objasniti“/ se lako može protumačiti u vezi sa Matej 18:15-18.

Interesantna je statistika o Petrovom prvenstvu: Četrdeset četiri oca i crkvenih pisaca misle, da je kamen vera apostola, među njima ima deset papa; sedamnaest misle da je kamen apostol Petar; osam, neki od njih među najstarijima, vide u Isusovim rečima obećanje, koje je nejasno upućeno svim apostolima; šesnaest misle da se ovde Isus hteo sam označiti. Dodajmo još ovde kao najbolji dokaz, da apostol Petar nije nikada razumeo Isusove reči kako ih tumači katolička ckrva, a to je, da posle događaja u Cezariji-Filipi, dva puta je bio razgovor između apostola da bi razumeli ko je među njima najveći /up. Marko 9:35-36; Luka 22:24-26/. Ovaj se razgovor ne bi nikada dogodilo da je Isus imenovao Petra za prvog među dvanaestoricom.

Isus zabranjuje učenicima da proširuju ovo saznanje, jer se bojao da će nerazumni i neobraćeni narod načiniti od ovog neku senzaciju ili ime /I.Ž. 127/4/. On želi imati crkvu stvarno obraćenih poznanjem istine.

7. ISUS PRVI PUT PRORIČE JASNO SVOJU SMRT I DAJE USLOVE SLEĐENJA

Matej 16:21-28

/Marko 8:31-39; Luka 9:22-27/

Pošto je zabranio svojim učenicima da ga razglašuju, otkriva im Isus tajnu, da će On kao Mesija prvo morati stradati pa čak i umreti. Nikada ranije nije ovako jasno i otvoreno nagoveštavao Hristos svoja stradanja i smrt pa i vaskrsenje. Sad je bilo vreme da svojim učenicima jasno kaže kakva ga sudbina čeka na zemlji, po volji i planu Božjem. Učenici su trebali da dobiju pravu sliku o Mesiji, njegovoj sudbini, zadatku i delu. Sve su se više približavali dani stradanja, pa je trebalo učenike spremiti za teške dane. Trebalo im je sve ovo predočiti, da bi uvideli da je Mesija znao da će stradati, i da je dragovoljno pošao na stradanje i smrt.

1. Isus govori o svome stradanju, smrti i vaskrsenju. Matej 16:21

Ovim rečima počinje važni otsek Isusove službe na zemlji. On otkriva svojim učenicima prirodu svog rada. Do sada je Isus samo nejasno i neodređeno govorio o ovome /Matej 9:15; 10:38; Luka 12:50; Jovan 2:19; 3:14; 10:11; 17:18/. Ali sada kada su njegovi učenici verovali u njega kao Mesiju i potvrdili da je Hristos, Sin Božji, On ih može otvoreno obavestiti, naime, On to i mora da im istisne iz glave njihovo pogrešno mišljenje o Mesiji. Isus naglašava da se tako „valja“ dogoditi, i da se ništa ne može menjati. Sanhedrin se sastoji od tri klase ljudi: starešina, prvosveštenika i književnika /učitelja zakona/. Ima nečeg stvarnog u nabrajanju ovih pojedinosti. Upravo ovi ljudi su se sjedinili protiv njega da ga ubiju. Ono je poslednji tragični razlaz jeverejske teokratije i Mesijine vladavine.

2. „Idi od mene Sotono.“ St. 22-23.

„Sotona“ znači neprijatelj. Kad je Petar povukao Isusa na stranu, i rekao da se to neće nikad dogoditi, što im je Isus kazao o sebi, Isus je hteo svoga učenika da pouči, da se on u ovom trenutku pokazuje kao oružje kušača. Kušanje može da bude i sablazan, jer je tu mogućnost za pad, a to Isus nalazi u Petrovim rečima. Isus je morao imati punu odluku i mnogo snage da pođe napred u susret patnjama. Petrove reči su pretstavljale isto kušanje, koje je činio i sotona u pustinji, nudeći Isusu lakši put za njega. Ove Isusove reči su velika suprotnost rečima izrečenim u stihu 17-19. Prvo ga Isus naiziva stenom a zatim kušačem /sotonom/. Time mu Isus pokazuje koliko mu još nedostaje da bude stena. Petar nije shvatio Isusova stradanja i smrt kao Božju volju i uslov spasenja. On neće ni da čuje da Mesiji „valja“ stradati i umreti. /I.Ž. str. 128/2-4/.

3. Uslov sleđenja Isusa. St. 24-27.

Pošto je Petar izrazio samo svoju ljudsku prirodu i strah od patnje, pokazuje mu Isus da se samo na ovom putu postiže cilj. Tri su uslova da se postigne ovaj cilj, tj. da se može slediti Isusa: 1/ Odricanje, ali ne samo ove stvari, nego odricanje sebe samoga, a to znači svega što nije u saglasnosti sa Božjom voljom. 2/ Uzeti krst svoj, koje je oruđe patnje, osude i smrti, kao što je morao da čini svaki koji je bio osuđen na smrt /Jovan 19:17/ – /I.Ž. str. 129/2/  3/ Poći za Isusom, na putu poslušnosti i poniženja do smrti. Reči st. 24 i 25 je Isus već ranije uputio učenicima kada ih je poslao u Izrailj da propovedaju Božje carstvo. Ovde zahteva Isus samoodricanje. Suprotnost ovome je da se zadobije ceo svet, ali ovaj uspeh bio bi propast za tu ličnost i njen večni život, jer sva vrednost celoga sveta ne bi bila u stanju da sakupi izgubljeno. Ovim teškim zahtevima odgovara nagrada i to od samoga Boga, po dolasku Sina čovečjeg u slavi svoga Oca. Ovde govori Isus prvi put o njegovom ponovnom dolasku o Očevoj slavi.

4. Isusovo obećanje da će neki od apostola još u ovome životu videti i okusiti buduće Bože carstvo. St.28.

Da bi učenicima potvrdio sve što je govorio o sudu i stvarnom drugom dolasku u Božjoj slavi, ukazuje Isus u ovome stihu, da ima neki koji su pored njega a koji će se osvedočiti o Božjem carstvu, koje će se uspostaviti jednom na ovoj zemlji. Ovo se obećanje odnosilo na Isusovo preobraženje. Neki kritičari se pozivaju na ovo mesto da bi dokazali da je Isus zamišljao ostvarenje spasenja u bliskoj budućnosti, a ne u dalekoj. Ali onda imamo kontradikciju i sa mnogim Isusovim rečima kao na primer Matej 24:36; Dela 1:8 itd. Preobraženje nije bilo skopčano sa suđenjem, pa su zato mnogi tumači smatrali da se nejasni st. 28 odnosi na razorenje Jerusalima, kao početak suda. Neki misle opet na dolazak Božjeg carstva i Sina čovečjeg o Isusovom vaskrsenju ili na izlivanje Svetog Duha. Ima tumača koji misle da je Matej kako ovde tako i u Mat. 10:23, upotrebio neodređene izraze o njegovome dolasku. Ali već je Hrizostom primenio ove reči na događaj koji je neposredno sledio na preobraženje našeg Spasitelja, na šta se ovo stvarno i odnosi.

8. ISUSOVO PREOBRAŽENJE

Matej 17:1-13.

/Marko 9:2-13; Luka 9:28-36/

Osam dana /Luka 9:28/ je proteklo od kako je Isus nagovestio svoj dolazak na zemlju. Da bi  svojim učenicima pružio dokaze za to; da bi ih uverio da je On Mesija i Sin Boga živog, iako će kasnije morati da strada i umre; da bi im omogućio da okuse blaženstvo, koje ih čeka, Isus je odlučio da se pred njima preobrazi i pokaže u nebeskoj slavi. Staranje sinoptika da tačno odrede razmak vremena između obećanja i ispunjenja, objašnjava nam vezu koju su oni tu videli. I samo preobraženje je potvrda svega onoga što je Isus izneo učenicima posle Petrovog priznanja. Još je jasniji ovaj slučaj ako mislimo na Isusove reči Jevrejima: da ste verovali Mojsiju, vi biste i meni verovali, jer on je pisao za mene. I Isus je došao kao Mojsije s neba da im posvedoči. Jevreji su znali da je Ilija trebao da objavi dolazak Mesije, a Iliju je pretstavljao Jovan Krstitelj. Sada se javila velika ličnost koju je Mojsije toliko hvalio i veličao. Isus razgovara sa Mojsijem i Ilijom o važnim događajima za spasenje čoveka. Cela božanstvena prošlost Izrailja se ispunila u ovom proroku i ukazala na potrebu njegove smrti.

St.1. Isus je pošao na goru Hermon, da bude sa Ocem u vezi, da se moli i jača. Ova se gora nalazi južno od Cezarije Filipove a istočno od Jordana i visoka je 1000-1300 m. Neki misle da je to bila gora Tabor, blizu Nazareta, ali se već iz samog položaja ne može usvojiti ovo mišljenje. Šest dana pre preobraženja se Isus sa učenicima nalazio u okolini Cezarije Filipove, a posle preobraženja prelazi on u Galileju /Marko 9:30/, i dolazi u Kapernaum /Marko 9:33/. Ovde uzima Isus samo tri apostola kao svedoke, Petra, Jakova i Jovana. Još jednom vidimo da On izdvaja ovu trojicu učenika, svakako da bi ih pripremio za naročitu službu kao „stubove“ crkve. /Gal. 2:9/

St.2-3. Prema izveštaju Mateja i Marka, moglo bi se misliti da se Isus popeo na planinu sa trojicom apostola sa namerom da se preobrazi. Međutim, Luka nam kaže da se On popeo da bi bio u samoći radi molitve i da za vreme molitve „postade lice njegovo drukčije i odelo njegovo belo i sjajno.“ /Luka 9:29/. Ovo nije bila nikakva vizija nego stvarnost. Reč preobraziti upotrebljavaju samo Matej i Marko. Interesantno je da apostol Pavle upotrebljava ovu istu reč moralno „preobraženje,“ koje se pojavljuje kod hrišćana posle preporođenja i postepenog proslavljanja /Rim.12:2; 2.Kor. 3:18/. Evanđelista Marko i Luka su bili pod uticajem ove Isusove slave. Oni su u oduševljenju zaboravili da nam opišu ovu božansku slavu preobražene ličnosti Isusa Hrista. Oni su ushićeni kad pomisle na taj trenutak. Jedan od prisutnih svedoka preobraženja, Petar, našao je tek kasnije pravu reč za ovaj događaj „veličanstvena slava“ /2.Petr. 1:17/. Za Isusa je preobraženje bio samo odgovor na njegovu molitvu /up. Jovan 17:5/ Za učenike je ovo /sa božanskim osvedočenjem/ koje se čulo, bilo nebeska potvrda, koje je trebalo da utvrdi veru učenika u božanstvo njihovog učitelja. Mojsije i Ilija razgovarali su sa Isusom. Oni su ih po naročitim znacima prepoznali. Mojsije se javlja kao pretstavnik božanskog zakona, a Ilija kao pretstavnik proroštva, koji govori o obećanju spasenja. Ovi veliki ljudi Starog zaveta su postali svedoci stvarnosti obećane Božje vladavine na zemlji. Mojsije, čiji su zakoni i ustanove pretskazale Mesiju, pojavio se u društvu sa samim njim /Mesijom/. Taj Mesija će ispuniti zakon i proroke a ukinuti obrede i propise. Ilija, veliki prorok koji se slavno popeo na nebo, a da nije doživeo smrt /2.Car. 2:11/ imao je čast da bude tip preteče Mesiji /Mal.1:5; Luka 1:17; Matej 11:14/. Oni su se pojavili „okruženi slavom“ /Luka 9:31/, a to znači onakvi kavi su na nebesima, obučeni u slavu iskupljenih. „Oni razgovarahu o njegovoj smrti“ /Luka 9:31/, znači da su govorili o Isusovim događajima i smrti u Jerusalimu. Ova smrt beše za iskupljenje od najveće važnosti. Oni su verovali u nju i to ih je spaslo i sada kada je Isus imao da strada ne treba da se čudimo da je upravo to bilo predmet njihovog razgovora. /I.Ž. str. 134/1/

„Mojsije se sada pojavio na gori preobraženja kao svedok pobede nad grehom i smrću, izvojevane u Isusu Hristu. On je tu stajao kao predstavnik onih koji se živ popeo na nebo, neokusivši smrt, pretstavljao je ovde one koji će živi dočekati Hrista prilikom njegovog drugog dolaska i koji će se ujedanput preobraziti „u trenuću oka, kad zatrubi posledanj truba“ /1.Kor. 15:51-53/. Isus je bio obučen u nebesku svetlost, „kakav će se javiti drugi put bez greha, na sapsenje onima koji ga čekaju.“ „Jer će doći u slavi Oca svojega sa svetim anđelima.“ /Jevr. 9:28; Marko 8:37/II/. Tako se ispunilo obećanje koje je Isus dao učenicima. Buduće carstvo slave bilo im je pokazano na brdu malome: Hristos, kao car; Mojsije kao pretstavnik vaskrslih svetih i Ilija, kao pretstavnik preobraženih pravednika.“ /I.Ž. str. 132/4/.

St. 4. „Gospode, dobro nam je ovde biti!“ Petar i ostali osećaju se u drugom svetu; u svetu svetlosti i slave. Ovim otkrivenjem trojici apostola kao pretstavnicima ljudi, hteo je Isus pokazati celom čovečanstvu divni cilj koji će oni postići ako On pretrpe i umre. Patnje i pretrpljena smrt su samo put do blaženstva i večnosti. Petar u svojoj naivnosti želi da ovo stanje potraje što duže. On želi da se načine tri senice kao što se to činilo u najradosnijem jevrejskom prazniku, prazniku senica.

St. 5,6.  Ovaj sjajan oblak kao i izgovorene reči, otkrivaju nam Boga Oca. On se i ovde umešao u prvom redu zbog svog Sina, ali i zbog svedoka, učenika, kojima je Isus označen kao Božji Sin. To je ustvari potvrda priznanja apostola: „ti si Sin Boga živoga.“ Ovaj glas iz oblaka bio je isti onaj, Božji glas koji se čuo pri Isusovom krštenju /Matej 3:17/ samo je sada još dodao: njega slušajte.“ Ovo je opomena apostolima da u svemu slušaju svog učitelja, bez obzira na to, da li njegove reči i dela odgovaraju njihovim očekivanjima ili ne. Kad je Isus otpočeo svoj rad, čula se nebeska potvrda prvi put; sad kad je stupio na stazu stradanja, čulo se nebesko svedočanstvo po drugi put; po treći put doći će glas s neba neposredno pred smrt. /Jovan 12:28/

St. 7-8. Isusov dodir i reči ohrabrile su i povratile učenike od velikog straha. Isus je ostao sam sanjima. /I.Ž. str.134/3/

St. 9. Koji je mogao biti uzrok Isusove zabrane da se ovaj događaj razglasi? Prvi i najprostiji uzrok je bio što narod ovaj događaj ne bi nikada mogao razumeti i onda bi ga pogrešno tumačio. Narod će to sve već doznati kad Isus vaskrsne, proslavi se i njegov duh se izlije nad njegovom crkvom. Ova Isusova zabrana daje celom događaju čisto istorijski karakter. Preobraženje je imalo za cilj jačanje vere, a ne da bude znak. Ovde nije reč o nekom mitu ili fantastičnoj viziji nego o stvarnosti za koju je Isus želeo da ostane u tajnosti.

St. 10-13. Bog je objavio preko proroka Malahije da će poslati „Iliju proroka“ pre  nego dođe veliki i strašni dan Gospodnji /Mal. 4:5/. Ovo proročanstvo je imalo svoje prvo ispunjenje u ličnosti Jovana Krstitelja /up. Luka 1:17; Matej 1:14/ ali Jevreji ne priznavši to, još su uvek čekali ispunjenje ovog proročanstva. Zbog toga su učenici i postavili ovo pitanje. Ali proročanstvo treba da ima svoje drugo ispunjenje pre slavnog dolaksa Hristovog, zato Isus i kaže svojim učenicima: „Ilija će doći i sve će urediti“ a to znači da će on ostvariti delo prorečeno preko proroka /Mal. 4:6/. Isus dodaje da se taj Ilija već jednom javio u osobi Jovana Krstitelja. Zli ljudi nisu hteli da vide u Jovanu Božjeg poslanika i Isusovog preteču nego su ga ubili. To će oni učiniti i sa samim Sinom čovečjim. Sudbina pretečina biće i sudbina Mesijina.

9. ISCELENJE DEČAKA BOLESNOG OD PADAVICE

Matej 17:14-21.

/Marko 9:14-20; Luka 9:37-42/a/

Isus se sa svoja tri pratioca nije pridružio ostalim učenicima istog dana nego tek sutradan. Dok se sve ovo događalo na gori preobraženja, ostali učenici su bili sami. Ovde se lepo vidi velika suprotnost između gore preobraženja i sveta u bedi, nevolji, kao i ovaj neverni rod.

Matej 17:14-16. Isus je našao učenike u teškom položaju. Otac je doveo sina koji je patio od padavice, koja je bila u vezi sa menom meseca. Događalo se da je dečak onesvešćen padao u vatru ili vodu, i tako mu je život bio u opasnosti. Zašto apostoli nisu mogli da ga izleče? Jedan naročiti odgovor u ovom slučaju daje Marko. Isus je objasnio da je ovaj slučaj izuzetno teži i ozbiljan, pošto je demon ove vrste veoma uporan i ne pušta lako svoju žrtvu. /I.Ž 136/4/ Ovde je trebalo pribeći naročitoj molitvi. Isus je to učinio jer ga je Otac uvek uslišio. Učenici su se svuiše olako upustili u ovaj slučaj, koji im je trebao da služi kao opomena njihove lične nesposobnosti i da treba da traže pomoć odozgo.

St. 17-18. Ovaj Isusov ukor nije se odnosio samo na učenike već na celo pokoljenje. Isus objašnjava prisutnima kako za isceljenje jednog bolesnika nije dovoljna vera samo onoga koji treba da se izleči, nego bezuslovno i onih koji žele da bolesnik ozdravi. Nažalost, ni učenici nisu to razumeli. Iz ovog događaja se lepo vidi kako je Isusu teško bilo podnositi neverovanje svoje okoline. Marko nam iznosi /Marko 9:20-26/ nešto što bi se još moglo uzeti kao uzrok neuspeha apostola. To je neverovanje samog dečakovog oca. Isus prvo izaziva i ojačava njegovu veru. Otac veli: „ako možeš što, pomozi nam, smiluj se na nas.“ Ali i najmanja prava vera u stanju je čudesa učiniti /up. Mt. 21:22; 1.Kor. 13:2/. Najzad je otac uzviknuo: „Verujem, pomozi mojemu neverju!“ /I.Ž. str. 136/6/. Svaki čovek može verovati, pa makar i to bila iskra vere, a tu malu veru može Isus, samo ako se njemu obratimo, učiniti velikom i snažnom. /I.Ž. 137/1/.

St. 19-21. Učenici su bili postiđeni i ožalošćeni. Njima je bilo ptrebno ohrabrenje i objašnjenje. Njihova vera je bila do sad jaka ali samo za vidljive stvari vezane za njihovu okolinu. Ali oni moraju u buduće da imaju pravu veru. Isus im objašnjava uzrok njihovog neuspeha, i malo ih prekorava. Oni su sada dobro razumeli da je molitva u veri sredstvo koje je uspešno u ovakvim slučajevima. „Ovaj rod“ znači da je ovo bio naročito teži slučaj posednutosti koji je zahtevao mnogo napora.  Matej 17:21 su kasniji prepisivači novozavetnog teksta dodali prema Marko 9:29; ovom stihu po najstarijim i tačnim rukopisima  nema mesta.

10. DRUGO ISUSOVO OBJAVLJIVANJE SMRTI

Matej 17:22-23.

/Marko 9:30-32; Luka 9:43/6-45/

Isus je  još uvek putovao po Galileji. Najviše vremena je upotrebio na poučavanje apostola. On je svim silama radio na tome, da ih oslobodi od pogrešnih pojmova svojih savremenika, Jevreja i da im objasni pravu sadržinu plana spasenja. Samo u ovome slučaju bi oni mogli biti kasnije pravi svedoci. Potrebno je bilo i po drugi put učenicima istaći i naglasiti, da će Mesija stradati, umreti i onda treći dan ustati. Ovom prilikom nije se čuo protest od strane učenika, nego su samo bili ožalošćeni što jasno pokazuje koliko su veliku borbu morali pretrpeti u svojoj unutrašnjosti. Marko i Luka dodaju da apostoli „nisu ovo razumeli“ i da su se bojali da ga pitaju. Ima više razloga za ovo. Oni su bili jako povezani sa Isusom i za to su se veoma ožalostili zbog vesti, da će ih uskoro napustiti. Oni se nisu mogli pomiriti sa vešću da njihov učitelj treba da postrada. Učenici nisu voleli da se o tome govori. Oni su bili uvereni da je On Mesija, ali su smatrali da On treba sada da uspostavi izrailjsko carstvo. Oni su slutili da bi se moglo pokvariti ako bi Isus dopao u ruke neprijatelja. Iako su Isusove reči bile jasne, oni nisu mogli povezati shvatanje da je On Mesija, i da kao takav treba da umre. Oni su sve ovo razumeli tek posle vaskrsrenja.

11. ISUS I POREZ HRAMA

Matej 17:24-27.

Iz vremena poslednjeg putovanja po Galileji /Matej 17:24-28;35/, iznose evanđelisti čitav niz razgovora između Isusa i apostola, što se sve događalo u jedan isti dan /Matej 18:1,21/ prilikom njegove poslednje posete Kapernaumu.

St. 24 Prvi razgovor se odnosio na porez hrama, koji je zahtevan od Petra na ulici u Isusovoj otsutnosti. Svaki Izrailjac imao je od svoje 20 godine da plati kao hramovnu porezu pola sikla, što iznosi dve drahme. Ovo je bio neka vrste bogoslužbeni porez. Njime su se pokrivali troškovi oko službe u hramu /2.Mojsijeva 30:13; 2.Dnevnika 24:9/. Kupljenje ovog poreza počinjalo je meseca adara /februara/ i trajalo je do pred pashu.

St. 25-26. Pošto je Isus bio mnogo otsutan, a donekle i protiv njihovih propisa, smatrali su oni da će možda Isus odbiti da plati ovaj porez. Kad je Petar upitan da li Isus plaća ovaj porez, Petar je dobro odgovorio da plaća, jer je Isus bio pod zakonom. Isus mu je kasnije dao za pravo, ali mu iznosi i drugu stranu ovog slučaja. Deca ili sinovi careva su oslobođena od ovog poreza. To znači da ne podležu nikakvoj naplati. Ovo uopšte pravilo se odnosi na Isusa i njegove učenike. Isus je hteo da kaže: ovaj se porez prikuplja u korist moga Oca, a ja, njegov Sin, kao i ostala deca, zbog našeg srodstva sa njime ne plaćamo ovaj porez. Ove Isusove reči i njegov odgovor objavljuju neposredno Isusa kao Božjeg Sina i gospodara hrama.

St. 27 Da ne bi Jevreji verovali da Isus i njegovi učenici preziru hram i njegovu službu i da tim izazovu nepotrebno napadanje, rešio je Isus da plati porez iako nisu obavezni da ga plate. Isus nije hteo da ih sablažnjava. On i njegovi su trebali da ispunjavaju svaku dužnost pravih Izrailjaca, dokle god postoji hram, da bi se videla njihova ljubav i pripadništvo Božjem narodu. Dokle god se propovedalo evanđelje jevrejskom narodu /up. Matej 10:23/ moralo se izbegavati i svaka sablazan sa njihove strane. Isus je rekao Petru: „Idi na more“! ovo se dogodilo u Kapernaumu na obali Tiberijadskog jezera. „Naćićeš statir“. Statir je bio rimski srebrni novac u vrednosti četiri drahme ili jednoga sikla; to je bilo dosta da se plati porez za njih dvojicu. Neki smatraju da je Isus šaljući Petra na more nije mislio ni na kakvo čudo, nego da Petar kao ribar uhvati veću ribu, proda je i plati porez. U šali je mogao dodati da će statir biti u ustima ribe što se kasnije doslovno shvati 10. Ovaj događaj iznosi samo još evanđelista Matej. Ma kako razumeli ovaj tekst, on nam daje dokaza, ako ga prihvatimo kao što piše, da je Isus bio božansko biće. Kad je Isus znao da će prva riba koju Petar uhvati imati ovaj komad novca u ustima, to pokazuje njegovo sveznanje. Ako je On stvorio za ovu priliku u ustima ribe ovaj statir, to bi opet pokazalo njegovu svemoćnost. Ona pretpostavka je verovatnija.

12. RASPRAVLJENJE APOSTOLA KO JE VEĆI

Matej 18:1-5.

/Marko 9:33-37; Luka 9:46-48/

Možda je izabiranje trojice apostola kao i Petrova revnost probudila zavist ostalih. Sem toga su oni bili napojeni jevrejskom duhom, i zamišljali da će Isus uspostaviti Izrailjevo carstvo na zemlji te su se već prepirali kome pripadaju prva mesta pored prestola.

Isus se raspitao o predmetu njihove rasprave, a Luka dodaje /Luka 9:47/ da je On prozreo njihove tajne misli, što pokazuje njegovo sveznanje, jer jedino Bog može da ispita srca /Jer.17:1/. Pošto su apostoli primetili da ih je Isus prozreo, ućutali su postiđeni, ali oni su ipak molili Isusa da On reši ovo pitanje. Isus im je ovom prilikom morao ukazati da su na pogrešnom putu. On im je objasnio šta se smatra za najveće u nebeskom carstvu. „Ako ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko.“ U pitanju apostola video je Spasitelj gordost i neskromnost. Ovakvi ljudi ne samo da ne mogu biti nešto veće u nebeskom carstvu, nego ne mogu u njega ni ući ako se ne poprave i ne postanu kao deca. Deca su uopšte, bez ambicije i gordosti; njihov je karakter poniznost i poslušnost. Zahtevajući od učenika da postanu slični deci, Isus nije hteo izraziti mišljenje o svim moralnim i prirodnim osobinama deteta, nego jednostavno reći da apostoli treba da liče deci u pogledu poniznosti i da ostave njihove ambiciozne želje i ponos. Marko /9:35/ dodaje da je Isus pre nego što je stavio u  sredinu među apostole dete, njima rekao: „Ko hoće da bude prvi, mora biti poslednji od sviju i svima sluga.“ /Marko 9:35/ Time je hteo Isus da kaže da hrišćanin mora da bude najponizniji, smatrajući se poslednjim. Poniznost se sastoji u tome da sebe smatramo kao što nas Bog smatra. U Božjem carstvu mere se ljudi po svojoj poniznosti i skromnosti, i što je ko skromniji i ponizniji time mu je ugled i značaj veći u ovome carstvu.

13. POUKA O TRPLJIVOSTI

Marko 9:38-41.

/Luka 9:49-50/

Isus je znao da je čovek o kome je ovde reč učinio čudo, silu, moćno delo, sem toga da je on to učinio u njegovu ime, poverivši se njemu kao Bogu. I On je iz ovog zaključio da prvi stepen vere i vernosti koju je ovaj čovek imao, odvešće ga sve dalje i dalje, dok ne dođe Isusu, zato On i opominje učenike da ne treba ovakve sprečavati. Ovom prilikom vidimo Isusovu ljubav koja se svemu nada. Ona nas treba da uči da poštujemo i najslabiju iskru vere i verskog života, čak i onih koji još ostaju izvan kruga Božjeg naroda. Iz ovoga možemo jasno da vidimo koliko se Isusov uticaj osećao u daljini, među ljudima koji ga još nisu sledili. Tekst koji je izdao Tišendorf veli: „protiv nas, za nas je.“ Ali naučnici od autoriteta prevode ovu reč sa „vas“ /up. Mk. 9:40; Lk. 9:50/. Primećuje se da Jovan umesto da je imao u vidu samo svoga Učitelja i značaj da ovaj čovek samo njega sledi, veli: „Jer ne ide s nama,“ čime je izrazio svoje lične misli i osećanja. Isus prima učenikove misli onakve kakve su, ali njih primenjuje na sebe u čuvenoj izreci: „Ko nije s a mnom protiv mene je, i ko ne sabira sa mnom rasipa.“ /Mat. 12:30/, što nam izgleda da je sasvim nešto suprotno. Ove dve rečenice su stvarno u suprotnosti. Isus je primenio ovu poslednju rečenicu u opštem smislu. U njegovoj sredini nema mesta neutralnosti, jer će se ona pretvoriti u ravnodušnost i najzad u neprijateljstvo. Njegovi učenici naprotvi moraju se zadovoljiti ovom prvom rečenicom i prihvatiti činjenicu, da svi oni koji nisu protiv njih za njih su. Sama ljubav prema bližnjem je dužnost učenika i oni ne semju nikada zahtevati neku apsolutnu nadmoćnost nad dušama, jer to pravo ima samo Isus.

Isusova reč: „u ime moje,“ prouzrokovala je kod Jovana misli o pripadanju zato on iznosi ovaj slučaj. Ove opomene da budu trpljivi prema svima koji stvarno u njegovo ime rade, nije više nikada zaboravio apostol Jovan.

14. SABLAZNI U CRKVI

Matej 18:6-10.

/Marko 9:42-48,50; Luka 17:1-2/

Sablazan je teški napad na čovečju dušu. Ona se javlja onda kada se jedna duša zavodi od vere ili joj se smeta da ne veruje tako da ona pretrpi veliku štetu zbog toga. Marko nam dalje iznosi Isusov govor, koji je Jovan prekinuo /Mk. 9:38-40/. Kad je potrebno sa toliko ljubavi primiti jednog od Isusovih malih i slabih, onda je i greh njih sablazniti.Čovek koji sablazani jednog od Hristovih učenika, učinio je tako velikih greh, da bi po njega mnogo bolje bilo da pre učinjenog greha potonuo u morsku dubinu i tako uništio samo svoje telo /ovaj život/. Isusove reči: „Teško svetu od sablazni“ označavaju žaljenje zbog stanja u svetu, ali teško i čoveku koji prouzrokuje sablazni. Ruka, noga i oko su samo organi, ali što mora da se udalji to je ono što nas na zlo navodi. Navađenje ova tri organa znači žrtvu celog bića, jer su oni upravo ona tri organa preko kojih se učini greh. Strašne su posledice sablazni.

U Marko 9:47,48, primenjuje Isus kao sliku potpunog uništenja na kraju sveta ono što se događalo na mestu Gehena, gde su se bacili leševi. Tamo će crvi nestati tek kad nestanu leševa; vatra će se ugasiti kad nema šta da gori. I u Isaijinom navodu /Is. 66:24/ je reč, ne o besmrtnim bićima, koje večno razdiru crv i vatra, nego o leševima koji su bačeni preko zida, a koje su crvi i vatra trebali da unište. To je slika potpunog raspadanja i uništenja. Uzeti mesto kao što je ovo da se opravda misao o večnom kažnjavanju, ne znači ništa drugo nego podmetnuti osobine Uništioca /večnost/ onima koji treba da se unište. Ali Uništitelj se neće pokolebati u svojoj odluci uništenja samo zbog misli, da se predmet uništenja, duša i telo neće nikada uništiti.

15. VREDNOST JEDNE DUŠE

Matej  18:10-14.

Isus otkriva veliku vrednost čoveka. Hrišćanin ne sme prezirati ni jednog svog brata, pa makar on bio i najneznatniji, jer bi to bila uvreda za Boga, koji svu svoju decu toliko voli i tako visoko ceni, da im je svima, bez razlike, dao anđele kao čuvara /up. Ps. 34:8; Dela 12:15; Jevr. 1:14/, koji su u njegovoj neposrednoj blizini i jednako gledaju njegovo božnsko lice. Isus nam ovde iznosi i uzrok zašto ne smemo prezirati ni najmanjeg od njegovih: On se sam stara za njih. Prvi dokaz ovog staranja je da njihovi anđeli gledaju Božje lice.

U st. 12-14 iznosi Isus priču, da bi nam jasnije objasnio da ne trebamo prezirati male. U ovoj priči o izgubljenoj ovci, naročito se ističe radost kad se nađe izgubljena ovca. Čovek se raduje više kad nađe zalutalu ovcu nego kad pomišlja na ostalo stado. Isto tako se Bog raduje kad mu se čovek povrati. On ga sam traži i kad ga nađe bdi ljubavlju nad njim. Bog voli i štiti svoje iskupljene, upravo zato ih ljudi ne treba ni da preziru. Sam Isus toliko ceni čoveka da bi se žrtvovao samo za jednog, kaže duh proroštva.

16. ISUSOV GOVOR O SOLI I OGNJU

Marko 9:49-50.

Pošto je Isus govorio o soli, On ukazujesvojim učenicima na to, da Bog upotrebljava „vatru“ kao božanski način vaspitanja, i da je ovo potrebno. Vatra je za čoveka što je so za hranu. Ona je tu da bi se ljudi načinili Bogu mili. Svako njegovo dete treba da je ognjem posoljeno, jer ima opasnosti da i so postane neslana. Ali ako je ognjem posoljeno neće lako postati neslano. Isus uzvikuje učenicima: „Imajte soli u sebi!“

17. CRKVA KAO NAJVIŠI SUDSKI AUTORITET NA ZEMLJI

Matej 18:15-20.

/Luka 17:3-4/

Ako neko sagreši svaki je obavezan da se trudi oko ovakvoga da ga dovede na pravi put. Ali ovaj nikako ne treba da se požuri da iznese greške svoga bližnjeg javno, nego da govori prvo sa njim lično. Ovo treba da bude od srca srcu. Ne mora se greh ni pretrpeti niti se pak sme misliti na osvetu. Prvi pokušaj da se brat koji je zgrešio izvede na pravi put, treba zbilja da bude razgovor u četiri oka, jer će tako krivac pre i lakše priznati svoju krivicu i greh i pokajati se. Kad god se krivac pokaje dužni smo da mu oprostimo i da se ovde ne umorimo. Ako krivac i dalje ostaje pri svome, onda treba da ili tri svedoka da budu prisutni, jer će oni može biti kasnije biti svedoci. Pozvani svedoci posvedočiće i utvrdiće krivicu a krivac će manje moći dolaziti na misao, da ga je njegov brat krivo osudio i da prema tome ne bi imao za što da se kaje.

Ako okrivljeni, čija je krivica ili greh ne sumnjiv, sem toga možda i teži, odbija da se popravi, onda mora crkva da se umeša. Ako ne posluša ni crkvu onda se mora ukloniti /isključiti/ iz njene sredine. Dakle, crkva je treći i poslednji stepen: „Što god svežete na zemlji, biće svezano i na nebu.“ /Mat. 18:18/. Ove su reči upućene svim apostolima. Isus je ovde rekao isto što i samome Petru ranije /Mat. 16:19/. On je ovde upotrebio iste izraze da bi im objasnio da svi imaju istu vlast i da nema namere da Petru da neko isključivo pravo upravljati poslovima crkve. Smisao ovoga stiha je: sve što vi učinite u pogledu upravljanja crkvom biće odobreno od Boga i vezano na nebu. Ali govoreći o svim apostolima, Isus nije ništa rekao o njihovim naslednicima. Autoritet poveren Petru /Mt. 16:19/ ne tiče se samo svih apostola i starešina crkve, nego same crkve kao takve /st. 17/, koja ima prema Novom zavetu vlast da sudi prema reči i Božjem Duhu. Crkva može u izvesnom slučaju preneti svoju vlast, ali njoj inače pripada ovaj uzvišeni autoritet koji je na nju preneo sam Isus Hristos. Isus je sve ovo govorio dvanaestorici apostola kao tadašnjoj crkvi.

Onaj koji je isključen iz crkve ima da se smatra kao mnogobožac i carinik. Ali to još ne znači da ne treba više imati ljubavi prema njemu. Isus je bio tako dobar prema carinicima, koji su bili gori od mnogobožaca. Ali u ovom slučaju crkva nema više odgovornosti za vladanje ovakvoga.

Isus isitiče veliku moć zajedničke hrišćanske molitve. Oni treba da budu skupljeni u „njegovo ime“ i biti jedno u molitvi i tada će im se molitva uslišiti. Upravo ovo preimućstvo nema onaj koji je zbog neposlušnosti i greha isključen iz Isusove crkve. Hristos obećava da će biti prisutan tamo gde se pravi hrišćani, ma i u najmanjem broju skupljaju i On će upravo moliti Oca preko usta svojih učenika.

18. PRIČA O DVA DUŽNIKA

Matej 18:21-35.

Ako hoćemo nekog da popravimo i uputimo na dobro, moramo mu pre toga oprostiti njegovu uvredu i nepravdu. Isus nam ovde iznosi jednu priču, koja nas poučava da treba da budemo spremni da oprostimo bratu koji nam je sagrešio, ali se pokajao i tražio oproštenje.

Sinagoge su odredile da se može oprostiti tri puta. Ali kao što i upućivanje i popravljanje ima svojih granica, tako je i apostol Petar podigao ovaj broj na sedam. Ali Isus odgovara ne sedam puta nego bez mere, i onda iznosi ovu priču radi bolje ilustracije. Priča se može podeliti u tri dela: Gospodar, kome je sluga dugovao deset hiljada talanata, što je ogromna suma novca, naredio je da se proda ovaj sluga sa porodicom i svojim imanjem, ali kako je bio dirnut sluginim preklinjanjem, on mu je oprostio ovaj dug. Sluga zatvara svoga druga, koji mu je dužan samo sto dinara, što iznosi neznatnu sumu, milioniti deo od one velike sume. Gospodar kažnjava veoma strogo nemilostivog slugu.

Deset hiljada talanata, ova ogromna suma novca, pretstavlja bezbrojne grehe u mislima i rečima, kao i u delima, koje smo učinili protiv Boga. Mi smo u nemogućnosti da platimo tako veliki dug, u nemogućnosti da se lično opravdamo pred njime. Bog nam je samo svojom milošću oprostio tako veliki dug.

Oprostite svaki bratu svome od srca svojih. Oprostite uvek sa saosećanjem koje treba da ima grešnik koji preklinje Boga da mu oprosti. Samo u ovom slučaju ćemo primiti od Boga oproštenje, to je smisao ove priče. Onome, koji neće da oprosti svome bližnjem od srca tj. iskreno, iz čistog milosrđa, tome će i Bog uračunati njegove grehe i kao grešnika osudiće ga na tešku kaznu. U Luka 17:3-6, mole učenici Isusa da im da pravo postupanje i odnos u crkvi. Isus ih poučava da treba uvek oprostiti.

19. SILA VERE

Luka 17:5-6.

/Up. Matej 17:20; Marko 11:23/

Iz ovih stihova se može zaključiti da je ovde reč o veri koja čini čudesa, jer su apostoli još bili pod utiskom isceljenja dečaka bolesnog od padavice /Matej 17:14-21/. Ova njihova molba nam jasno pokazuje da su apostoli verovali da Isus ima božansku silu nad demonima. Na njihovu molitvu Isus je odgovorio u vidu izreke. Kad bi oni imali tako malu i još ne razvijenu veru kao što je zrno gorušičino koje je najmanje od svih zrna, oni bi mogli učinti velika čudesa. Apostoli su trebali da imaju ovakvu, božansku veru, pa bi onda mogli učiniti i onakvo čudo koje je sam Isus nedavno učinio. Ovo je ta vera koja čini čudesa i pobeđuje svet.

20. O ZALUDNIM SLUGAMA

Luka 17:7-10.

Izgleda da je ova priča izgovorena kao odgovor na izgled plate, koju su učenici očekivali u Mesijinom carstvu. Ova priča nije u vezi sa onim što joj prethodi, a ne može se ni reći kadaje izgovorena; može se samo pretpostaviti da ju je Isus izgovorio samo apostolima, koji su nestrpljivo očekivali platu koja im se obećala u privremenom carstvu njihovog Učitelja. Kao odgovor na njihovo očekivanje Isus im je izneo ovu priču, koja nam prikazuje sledeće: 1/ da će oni biti nagrađeni kao sluga; 2/ da treba da čekaju, kao što dobre sluge čekaju na dobru volju svoga gospodara 3/ da se ova plata ne treba smatrati kao nagrada za njihove zasluge, nego kao besplatni dar Božji, u čemu su oni ustvari kao „nekorisne sluge.“ Pa ipak služiti ovog gospodara znači veliku čast i radost, i ovakve sluge se ne treba smatrati ne korisnim.

21. ISUS NA PRAZNIKU SENICA

Jovan 7:1-52.

Isus je osećao da je njegov rad u Galileji završen, i da je vreme da ostatak svoga vremena posveti području „svete zemlje“, gde On do sada nije razvijao svoju delatnost, naročito u Judeji. Njegova braća su mu predložila da ode za kratko u Jerusalim na praznik senica, da i njegove pristalice u Judeji vide njegova dela.

Praznik senica je bio ustanovljen za uspomenu na putovanje Izrailjaca kroz pustinju, i beše svetkovan sa velikom radošću. Josip Flavije i Filon su nazivali ovaj praznik „najsvetiji i najveći praznik.“ On je svetkovan kao naročiti praznik /up. 4.Mojs. 29:12-28; 8:15; 2.Mojs. 23:16; 3.Mojs. 23:34; 5.Mojs. 16:13-15/. Praznik senica je svetkovan sedam uzastopnih dana, od 15-21 tišrija /oktobra/, a osmi dan objavljen je bio svetim sazivom. Za vreme ovih sedam dana, da bi se potsetili na putovanje kroz pustinju, Jevreji su stanovali u malim, od grančica i maslinovog, palmovog ili borovog lišća načinjenim senicama, nazvanim „šikot.“ Svaki je nosio u rukama palmovu ili vrbovu grančicu ili još uz to i plodove breskve ili limuna. Ovo se nazivalo „luleb.“ Za vreme ove svečanosti, služili su po redu svi rodovi sveštenika. Sedamdeset mladih junaca su bili žrtvovani na žrtvu za sedamdeset narodnosti u svetu, 13 prvog dana, 12, drugog, 11 trećeg itd. Zakon je čitan svakog dana /up. 4.Mojs. 8:18; sa Jovan 7:19/ i svaki dan odjekivale su dvadeset i jedan put trube sa velikom silinom. Ovaj praznik je bio tim više veseljiji i svečaniji što se svetkovao odmah posle završetka ceremonija velikog dana oproštenja greha.

1. Neverovanje Isusove braće. St. 1-10.

Isus je još uvek putovao po Galileji. On je zbog neprijateljstva izbegavao Judeje. Saveti braće jasno pokazuju da je u Galileji bila velika kriza i otpad u redovima Isusovih učenika. Isus je trebao prema mišljenju svoje braće da pokaže svoja dela i u Davidovoj otadžbini i Jerusalimu, Judinom gradu. Prema st. 5 ni njegova braća nisu verovala u njega. Oni su se možda udaljili od njega za vreme one velike krize, ali su ipak održavali vezu sa njime. Posle vaskrsenja i oni su se priključili Isusovim sledbenicima. /Up. Dela 1:14; 1.Kor.15:7; Gal. 1:19; 2:9/. „Moje vreme još nije došlo.“ /st. 6/. Isus je ovim hteo da kaže svojim učenicima da će njegovo vreme doći, ali i da njegov plan nije bio da se otkrije svojoj braći, koji su na grubi način izrazili svoje nepoverenje prema Isusu i njegovom radu. Negiranje i odbacivanje Isusovih planova, bilo je neophodno za sigurnost njegovog života, koji je trebalo da produži  još šest meseci. Ali ovo je bilo potrebno i za ispunjenje njegovog božanskog plana. Isus ih je ostavio u punoj neizvesnoti. Ako bi ih gomila zapitala, da li će Isus doći, a ako ne bi bili sigurni da li će on zbilja doći do kraja praznika, ne bi ništa ni preduzimali protiv njega. Prevod „Vulgata“ nema u st. 9/I „još“, dok „Codex Vaticanus“ ima i tu reč iako je ona stvarno bila u originalu, onda nestaje ove prividne suprotnosti između Isusove izjave i njegovog kasnijeg postupanja. Neki tako objašanjavaju ovaj sukob, da Isus još nije dobio uputsvto od Oca i da je saznao tek kasnije da treba da ide u Jerusalim.

2. Isus kao učitelj na prazniku senica. St. 11-31.

St. 11-24. Kad je Isus stigao u Jerusalim, svečanost je već bila počela. Bila je već sredina „svete sedmice“. Ovaj Isusov nastup se znatno razlikovao od ranijih. Narod se čudio da Isus ima učenike oko sebe kao neki rabi /učitelj. On je otišao u hram. Po završetku ceremonija, Judeji su voleli da se zadrže u prostranom delu hrma gde je bio žrtvenik i svetinja. Isus je ovde učio kao i drugi učitelji. Mnogi su se čudili, jer su znali da Isus nije posvećivao rabinske škole, gde je mogao da stekne znanje i ugled, i gde je imao prilike da izrazi svoje mišljenje u naročitoj formi: „Taj i taj učitelj je rekao…“ Isus nije polagao pravo na ovakvu originalnost svoje nauke, nego je naprotiv još izjavio da njegova nauka nije njegova nauka nego onoga koji ga je poslao, i njemu pripada sva slava. Kad se odrekao svoje ličnosti onda je trebalo da njegova nauka bude bliža istini. Istinitost ove nauke se pokazala još i u tome što on još i čini ono što uči, dok ostali to ne čine. Isus ih sada potseća na njihove namere protiv njega za vreme Pashe prošle godine. On im objašnjava da, ako oni njemu prebacuju isceljenje bolesnog kao prestupanje zakona, oni su još veći prestupnici, jer hoće da ga ubiju. Upoređujući Isusovo delo s obrezanjem, možemo odmah videti razliku: Isus je izlečio celo ljudsko biće duh, dušu i telo. Ako se zakon o suboti pokorio pred obrezanjem, mnogo i više razloga da treba da se pokori i pred isceljenjem. I kad vi obrezujete, bez straha da prestupite zakon, u subotu veli Isus, zar nemam ja još više razloga da ispunim moje delo i da izlečim čoveka. Isus ovako što smatra prosuđuje samo po spoljašnosti, po slovu a ne po savesti i duhu.  Isus ne vidi nikakvu zabranu da se čini dobro u subotu. Svetinja i dobrota treba da budu svakog dana i časa; nema subote bez njih, jer one nadmašuju sve. Svako suđenje po spoljnjem izgledu je nepravedno.

St. 25-31. Pošto protivnici nisu mogli da odgovore, pojavila su se razna mišljenja. Ali ipak jedno ostaje sigurno, a to je nauka; Mesija će doći, a niko neće znati odakle. Tri stvari se pojavljuju nepredviđeno, veli jedna rabinerska izreka, a to su: Mesija, preteča i skorpija. Oni su učili da će se Mesija roditi u Vitlejemu, nestati i iznenada se pojaviti a da se ne zna od kuda i kako. Drugi će iskupitelj biti kao i prvi, Mojsije. On će se pokazati, a zatim će se odjednom otkriti. Sa gorčinom dovikuje Isus glasno: vi me znate, pa ipak me ne poznajete. Zato što Boga ne poznaju nepoznati su Bogu. Isusove oštre reči su prouzrokovale želju da ga uhvate, ali su se svakako pobojali naroda, koji mada nije u njega direktno verovao kao u Mesiju, ipak je bio pod uticajem njegovih dela koja su bila slična Mesijinim delima.

3. Isus i nadzornici hrama. St. 32-52.

St. 32-36. Prvosveštenici i fariseji su pratili raspoloženje za Isusa u narodu i verovali da je došla povoljna prilika da ga uhvate. Isus na ovo odgovara njima i ostalima prisutnim da je njegovo vreme izmereno i da neće još dugo biti među njima, jer On ide Ocu, a oni će ga možda onda svuda tražiti. Svi su razumeli ove Isusove reči doslovno i mislili da će Isus svakako otići u dijasporu /rasejani Jevreji među neznabošcima/ da tamo uči Judeje i mnogobošce.

St. 37-39. Sedmi, poslednji dan praznika, bio je dan stvarnog završetka svečanosti ili se ovo odnosi na osmi dan kada su se senice uklanjale. Na ovaj dan su se prinašle naročite žrtve i bio je sveti sastanak. /4.Mojs. 29:36-38/. U ovaj poslednji dan praznika Isus je bio naročito aktivan u učenju, pod uticajem obreda uzimanja „svete“ vode. /I.Ž. str. 141/1-3/. To je bio najsvečaniji dan, kome se dalo naročito ime „Osana“ zbog Psalma 118, koji se pevao prilikom prolaska procesije. Ujutro rano na ovaj dan, ušao je jedan sveštenik sa velikom pratnjom na jezero Silo i uz muziku hrama i recitacije raznih stihova St. zaveta kao Is. 12:3, uzimala se voda iz jezera u zlatni sud. /I.Ž. str. 139/4-5/ Povorka se vraćala u hram uz klicanje naroda i pratnju muzike. U hramu se ova voda sa drugim sudom, u kome je bilo vino, izlila u srebreni sud za potrebe oltara. Usput su održane češće molitve za kišu, koje su se pretvarale u preklinjanje. Svakako se na prvi deo ovog ceremonijala odnosila ona uzvišena izreka Mišne: ko nije video radosti uzimanja vode, taj nije nikada u svom životu video radosti. Upravo radost ovoga dana je provode onda će u njima ova proizvesti silno dejstvo. Iz onih koji u njega veruju potećiće još u ovom životu, putem Duha koji je u njemu, živi izvor. /up. 58:11/

St. 40-52. Isusov utisak na prisutne je bio različit. I pored svih mera, što su preduzeli prvosveštenici i fariseji nije im uspelo da uhvate Isusa. U narodu je bilo podeljeno mišljenje o Isusu. Jedni su ga smatrali za proroka, drugi za Mesiju, a treći varalicom. /I.Ž. str. 140/2-4/ Njegove reči su jako uticale čak na sluge koje su trebale da ga uhvate. Ovom prilikom se naročito pokazala gordost fariseja i onih koji su vodili narod. Svi su se oni smatrali kao jedini koji razumu Sv. Pismo, a narod je ostao bez pravog i tačnog znanja zakona. Oni su navikli narod da ih on u svemu sluša. Ova Isusova nezavisnost izgledala im je drskost i ludost. Još je veliki Hilel kazao: „Nema neukih koji se boje greha; nema ljudi u gomili koji su pobožni.“ Potpuno odgovaraju istini ove reči koje su fariseji izrekli o narodu: „Ovaj prokleti narod koji ne zna zakona.“ Ovo priznanje naroda smatrano je u Mišni kao nešto strašno. Ali, od Isusovog vremena tiranija fariseja bila je nesnošljiva. Isus se upravo obraćao ovome narodu, koga su fariseji tako potcenjivali. Svi ovi mali, ovi duhom i materijalno siroti, patili su pod jarmom farisejskog zakona. Griža savesti mučila ih je ako nisu nešto ispunili od onoga što su im fariseji nametali. Oni nisu znali kako da budu poslušni zakonu, ali su ipak voleli Boga. Zbog njihove poniznosti i obeshrabrenja ovi „mali“ i behu pripremni da prime evanđelje. Nikodim koji je bio pravedan, protivio se ovakvom osuđivanju naroda i Isusa. /I.Ž. str. 144/2/. Fariseji su se prevarili u Nikodimu: „Razgledaj i vidi da prorok iz Galileje ne dolazi.“ Međutim proroci Jona, Naum, Jelisije i Osija, behu rođeni u zemlji, koja se kasnije nazvala Galilejom. Neverovanje govori rado u ime nauke i istorije, ali to još ne znači da ima pravo.

22. OPRAŠTANJE PRELJUBOČINICI

Jovan 7:53-8:11.

Ovog događaja nema u Jovanovom evanđelju u najboljim rukopisima. On prekida vezu u događajima između Jovan 7:52 i Jovan 8:12, koji se tesno vezuju međusobno. St. 12 nam kaže da se Isus obratio farisejima, što je u suprotnosti st. 9, koji nam kaže da su se fariseji povkuli jedan za drugim. Iako ovaj lepi događaj nije deo Jovanovog evanđelja, on je ipak po svojoj sadržini autentičan. Prema Papijevim Fragmentima se vidi da je ovaj događaj poznat najstarijoj tradiciji crkve.

Za vreme dok je Isus učio narod, dovedoše mu fariseji ženu koja je učinila preljubu. Fariseji su pronašli dobru piliku da Isusa kušaju u pitanju ispunjenja Mojsijevog zakona. Jedan rukopis koji je bio posvećen sv. Marku Vemskome, ima sledeću zabeleški kod st. 6: „On je pisao po zemlji grehe svakog od njih.“ Ovo nam je dokaz koliko se sve pokušavalo objasniti ovo Isusovo pisanje. Reči: „koji je među vama bez greha, neka prvi baci kamen na nju,“ najviše se ustvari odnosi na ovaj isti greh, koji je bio veoma raširen među Jevrejima. /Up. Luka 7:37/. /I.Ž. str. 144/4-5; 145/1/.

Oproštenjem preljubnici nije Isus odbio kažnjivost za ovaj greh, niti je hteo da pokrije njeno zlo delo, nego je samo hteo da osudi i osramoti samoopravdanje njenih optužitelja. I ovom prilikom je Isus uveo jednu dušu u novi život i veru. /I.Ž. str. 145/23; 146/1-2/

23. ISUS DAJE JUDEJIMA NOVO SVEDOČANSTVO

Jovan 8:12-59.

1. Isus produžuje sa svojim učenjem. St. 12-20.

„Ja sam svetlost svetu.“ I ove reči su prouzrokovane obredom za vreme ove svečanosti senica. U noći između prvog i drugog dana praznika senica, behu smešteni u predvorju hrama ogromni svećnjaci sa četiri zlatna suda za ulje, do kojih se penjao jedan mladi sveštenik, pomoću lestvica, da bi ih napunio uljem. Kada su se ovo svećnjaci zapalili, onda su ugledni ljudi, kao što je bio Hilel i drugi koji su se smatrali toga dostojni sa uvezanim bakljama /lučevima/ izvodili naročite igre. Ni jednog dvorišta nije bilo u Jerusalimu, koje nije bilo zasvetljeno vatrom uzetom od svećnjaka u hramu. Isus dovikuje, da će svetlost, koja iz njega izlazi dopreti mnogo dalje, i da se ova činjenica ne može pobijati, pošto se njegov Otac ovde javlja kao drugi svedok /up. Jov. 5:32-47/. Fariseji izazivaju Isusa da im pokaže svoga Oca, na šta im On svedoči da poznavati njega znači poznavati Oca. Ovo je Isus izrekao kod ulaza u predvorje za žene, gde se nalazila i riznica za dobrotvorne darove i žrtve, koje su pobožni Izrailjci davali za pokriće troškova službe u hramu i drugih eventualnih potreba. Trinaest ovakvih riznica u obliku roga nalazile su se na mestima kuda su prolazili posetioci hrama. Svaki od njih je imao natpis za šta je određen dar, koji se spuštao unutra izlazeći iz hrama.

2. Isusove reči dovode mnoge da veruju u njega. St. 21-30.

Pri kraju svečanosti mnogi je narod već bio napustio hram, i sad nije bilo više toliko opasnosti za Isusa. On im je jasno kazao da je on od Boga poslani, kroz koga će se spasti svet. Ako ga ne prime, oni će u svojim gresima umreti i neće se spasti. Neki mu prezrivo dobaciše iz gomile: „Ko si ti?“ Oni su hteli da ga izazove da jasno prizna pa da ga onda optuže. Isus im odgovori: „Što i govorim s vama!“ Isus skoro sumnja, da je već uzaludno se sa njima uopšte i zadržavati. Ali on ide dalje. On nije popustio i klonuo. Doći će dan kada će oni bolje razumeti, da je on taj. Time što će ga oni razapeti, oni će ga ustvari podignuti, uzvisiti i učiniti da se vrati na nebo. Kao god što su svi pokušavali protiv njega do tada propali, propao je i ovaj poslednji, jer je njegov Otac uvek uz njega.

3. Služenje Bogu i ropstvo grehu. St. 31-47.

Oni veruju sada istini, ali je još potrebno živeti i izdržati u njegovim rečima, tada će se tek osloboditi od farisejske pravde i lažne nauke. Telesno poreklo ne vodi mnogo i u ovome ništa ne pomaže nego samo duhovno /st. 39/. Oni treba da se još oslobode ropstva greha. U njihovom pokušaju da ga ubiju, jasno se otkriva njihovo robovanje sotoni, koji je laža i ubica još od početka, i oni kao njegova deca čine ista dela. Oni ga nisu hteli razumeti niti prihvatiti njegove reči, jer su njegove reči istina, ali oni mu ne mogoše ništa prebaciti što ne bi bilo božansko. Kad ga kao Božju reč ne primaju, onda oni nisu od Boga.

4. Isus govori o svome božanskom biću. St. 48-59.

Samo Samarjanin, koji je još i od samoga đavola posednut, može tako bezobzirno odbijati njihovo Avramovo i Božje posinaštvo. Ovako su mislili pristuni Judeji. Na suprot ovome mišljenju o njemu, Isus se pozivao na Boga, da On sudi između  njih i njega, jer će Bog njega a ne njih opravdati. Isus još jednom naglašava onima koji su u njega poverovali šta znači to ostati u njegovoj reči: ne samo oslobođenje nego i besmrtnost. Ovo im je sada izgledalo da je on svakako poludeo /da je demon u njemu/. Na njihovu primedbu da je On nenormalan jer se pravi veći nego njihov otac Avram, veli Isus, da to ne čini on nego njegov Otac. Avram, koga su oni toliko cenili i uzdizali /koji je osnovao i ovaj praznik/, upravo on se veoma radovao Isusovome rođenju. Ovde je Isus mislio svakako na Isaka. Kad su oni pomišljali da Isus uobražava da je razgovarao sa Avramom lično, Isus im još jednom potvrdio da je On postojao pre Avrama. Ovo im je sad već izgledalo kao huljenje, na koje treba kamenisanjem odgovoriti. Oni oklevahu jedan trenutak, a Isus iskoristi priliku da se ukloni.

24. ISCELJENJE SLEPOG OD ROĐENJA

Jovan 9:1-41.

Slepi rođeni bili su za Isusove učenike naročiti problem, jer prema tadašnjem shvatanju Jevreja bolest i patnje su posledica ličnog greha ili greha nekog pretka. Deca su mnogo patila jer se o njima sudilo prema duhovnom stanju njihovih roditelja. To je bila opšta nauka svih Izrailjaca. Oni su tvrdili da dete, čak i pre rođenja, može nekog uprljati, jer ima „jezerah-ra“ tj. naklonost zlu, koju oni imao odmah od prvog časa, i ona može da proizvede zlo pod pogodnim spoljnjim okolnostima. Jevreji su mislili da deca koja su rođena sa telesnim nedostacima ispaštaju grehe svojih roditelja. Midraš Rug /gl. III, 13/ kaže: „Ako hoćete da doznate uzrok otpada Jelisija, sina Avijina, on je ovaj: kada ga mati noslia pod srcem, ona je prošla pored hrama jednog idola, i udišući miris kada, koji se dizao sa oltara, ona je osetila zabranjeno zadovoljstvo.“ I protiv divne i jasne pouke u knjizi Jova o ovome pitanju, narod se svojevoljno držao svoga mišljenja da patnje nema bez greha koji je prouzrokovao. Ko je onda bio za to kriv? Nije se znalo šta da se odgovori. Jevereji su okrivili pretke. Isus je zano da sve patnje nisu uvek posledica greha; Bog ima tajne  koje niko ne može dokučiti. U ovome slučaju Isus je znao da Bog hoće ovom prilikom da pokaže ljudima svoju dobrotu. Greh je istina kriv za sve patnje u svetu, on je prouzrokovač svih patnji. Bog dozvoljava greh i njegove posledice da bi otkrio ljubav i slavu Boga koji će spasti čoveka od svih greha i njihovih posledica.

1. Isus je svetlost za sleporođene. St. 1-7.

Verovatno je ovaj slepac sedeo pored jednih od onih vrata hrama, gde ga je primetio Isus pri prolazu. Isus je već češće ukazivao kod raznih bolesnika na njihov greh kao lični uzrok bolesti. Slepi čovek je slika prirodnog čoveka, koji je nesposoban i kome je potrebna svetlost koja dolazi od Isusa da bi mogao videti put i tako mogao ući u život. Stari su verovali da je pljuvačka čoveka koji je nedavno postio bila uspešni lek za bolesti očiju a blato od nje načinjeno i katkad upotrebljavano da se rastera tumor na očnim kapcima. Slepca je Isus svakako poslao u Siloamsku banju da bi ispitao njegovu veru, ako i možda da mu da prilike da usput svedoči za Isusa.

2. Slepac koji je progledao i njegovi susedi. St. 8-12.

Nejgovi drugovi prosjaci, začudili su se da je ovaj čovek odjednom ozdravio i upitali ga ko ga je izlečio. Ineteresantno je da on kaže: „Čovek koji se zove Isus.“ Isus je za njega još bio stran. Mnogim i raznovrsnim pitanjima došao je ovaj čovek do uverenja da je Isus Božji Sin.

3. Slepi od rođenja i fariseji. St. 13-17.

Svakako su mu ljudi objasnili, da se ovo isceljenje uzima kao prekršaj subote. Možda i zbog pripremanja blata. I fariseji su ga ispitivali za način lečenja, ali on im je jasno izneo ceo događaj. Jedni su videli formu a drugi događaj. Fariseji su mislili da od progledalog dobiju podatke, ali ovaj čovek je zbog njihovih pitanja i razmišljanja otišao korak dalje. Fariseji su čak poverovali da se ovde radi o prevari pa su zato pozvali i njegove roditelje.

4. Roditelji i strah od judejskih crkvenih vlasti. St. 18-23.

Roditelji nisu mogli odgovoriti na pitanje kako im je sin progledao. Oni o tome nisu znali ništa. Njih i nije interesovalo ko ga je izlečio. Iz st. 22 se jasno vidi da je vlast već imala određen plan odnosno Isusa i pristalica njegovog pokreta. Ako je samo to bio razlog njihovog straha onda su možda i oni poverovali Isusa.

5. Ponovo ispitivanje i isterivanje progledalog. St. 24-34.

Oni su ga ponovo pozvali da bi mu iznudili priznanje. Pošto nisu mogli otkloniti činjenicu, pronašli su da se ovde radi o obmani i čarolijama i zahtevali da to prizna. Ukoliko suoni više napadali, utoliko je ovaj jednostavan čovek jednostavnije i jasnije iznosio svoje iskustvo. Što su ga više zapitkivali „kako“ je to učinio, on je postajao sve zlovoljniji, prkosniji, i ironičniji. To su oni sad, od ovog čoveka iz naroda, smatrali uvredom /up. Jov. 7:49/. Oni su ga nazvali „Isusovim učenikom,“ mada ništa nije tome u prolog govorilo. Oni se ponosno na suprot njemu, nazivahu Mojsijevim učenicima i naznačiše time da je on „otpali.“ Najzad su se sami pokazali ko su: oni priznaju da ne znaju odgovoriti na ovo, tako važno pitanje, ko je ovaj čovek, što mu je oda vid. Time su i nehotice priznali Isusovo poreklo i čudo. Jednostavna logika ovog prostog čoveka ih je pobedila /st. 30/. On ih najzad potseća na ono što je svaki Judejin još u školi učio, a to je da su pobožnost i ispunjenje Božje volje uslovi za svako uslišenje molitve, čime je jasno ciljao na Isusovo delo. Ovako je ovaj čovek, postepeno, sve više prilazio Isusu i sve ga jasnije gledao. Za njega je on sada još više nego prorok. Sad su ga isterali napolje.

6. Progledali vidi Božjeg sina. St. 35-39.

Kad je Isus doznao da su ga isterali, on ga je potražio da bi ga doveo do cilja. Isceljeni je u međuvremenu tako napredovao duhovno, da mu je Isus sada samo još poslednje stavio pitanje. Iskustvo je ovog čoveka tako vodilo da je on bio pripreman da verom primi Spasitelja. Isus mu se sada otkriva kao onaj koji ga je izlečio i kao Spasitelj. Dejstvo toga je bilo da je ovaj čovek pao ničice pred Isusa. Isus sebe označavakao sud, koga je došao da učini, ali ne samo oni koji su slepi progledaju nego i koji vide da postanu slepi.

7. Oni koji su slepi. St. 40-41.

Fariseji su mislili da ih Isus smatra slepima, koje on mora da rasvetli, da im donese znanje. Ali Isus im objašnjava da je slepoća mnogo manje zlo nego što oni misle. Njihovo znanje tj. verovanje da vide, smeta im da se oslobode od greha, koji se za njih uhvatio. Ovim, pak, gube oni i znanje, koje su do tada imali i postaju nesposobni da prime pravo znanje.

Posle praznika senica napustio je Isus sa učenicima Judeju i vratio se možda u Galileju.

25. SAMARIĆANI ODBACUJU ISUSA

Luka 9:51-55.

Ne znamo koliko je vremena Isus ostao u Jerusalimu posle praznika senica. Priča o dobrom pastiru izrečena je svakako za vreme praznika posvećenja hrama /Jov. 10:22/. Izgleda da je Isus ovih dva meseca, koji su odvajali ova dva praznika, upotrebio za propovedanje o čemu apostol Luka daje samo nekoliko kratkih napomena. Ovi događaji su se prema redu ovako odigrali: prvo se dogodilo ono što je Isus učinio za vreme praznika senica a tek posle ono što se dogodlilo za vreme praznika posvećenja hrama. Između ova dva praznika propovedao je Isus dva meseca po Galileji i uputio se poslednji put u Jerusalim.

Luka 9:51. U ovako značajnim rečima, Luka naročito ističe odluku Isusovu da ide u Jerusalim. Sve se potpuno slagalo sa glavnih ciljem te olduke. Da li je Isus prolazio ovog puta kroz Samariju kao što je učinio kad se pre toga vraćao iz Judeje u Galileju /Jovan 4:1 i dr./? Da je išao ovim putem On bi stigao u Jerusalim za nekoliko dana, a On upravo to nije hteo. On je tražio drugi, duži put, jer su imali dosta vremena. Na ovom putu je mogao Isus još neko vreme vršiti delo svoga Oca. Isus je odlučio da ponovo ide u Jerusalim prolazeći kroz dve oblasti kojejoš nije posećivao: Srednju Galileju, koja se prostirala pored Samarije i Pereje, koja je nekada bila nastanjena plemenima Gad, Ruvim i Manasija. Isusa su na ovome putu pratili mnogi Galilejci.

St. 52-55. Prolazeći blizu granica Galileje i Samarije, naišao je Isus sa svojom pratnjom već prvoga dana uveče u neko samarijansko selo. Stanovnici ovoga sela nisu hteli da prime Judeje. Ova mala grupa Judeja, koja je išla u Jerusalim, da prisustvuje obredu, koji se mogao održavati samo tamo, vređala je samarjansko sveto brdo Garisim. Nisu ih hteli primiti. Sad je trebalo ići malo dalje do drugog sela. Jakov i Jovan „sinovi  gromova,“ smatrali su da je ovde svako tumačenje nepotrebno. Oni koji preziru sveto pravo gostoprimstva, pokazali su se zbilja kao pravi neprijatelji. Braća su se osećala dosta jaka da rade kao Ilija, samo ako je Učitelj osetio to isto. Ali Isus ih je umirio i sprečio ih u njihovom gnevu, preporučujući im da potraže na drugom mestu prenoćište.

26. ISUS ŠALJE SEDAMDESETORICU PRED SOBOM

Luka 10:1-12.

Ukoliko se približavao kraj Isusovoj službi, utoliko je On povećavao broj svojih učenika. Isus je najzad izabrao sedamdesetoricu i poslao ih pred sobom da mu pripreme put probudiviši pažnju naroda. On im je zakazao sastanak negde na putu koji je išao a on je nastavio put sa apostolima. U judejskoj simbolici broj 70 pretstavlja mnogobožačke narode, dok se broj 12 odnosi samo na izriljska plemena. Broj 72 je broj naroda koji su potekli od Noja, prema računanju septuaginte u  1.Mojs. 10. Zatim prema jevrejskom tekstu, tvrde neki, da broj 70 označava ove narode. Ako tražimo pravi razlog ispunjenja ovog broja, najprirodnije bi bilo da ga dovedemo u vezu sa sedamdesetoricom starešina u Izrailju /4.Mojs. 11 i dr./,  i kao što se misli da  12 apostola odgovaraju 12 plemena. Ova činjenica nam pokazuje kako je Isus u ovo vreme imao mnogo pristalica, jer je mogao da izabere 70 najsposobnijih da bi im poverio ovu važnu službu /up. 1.Kor. 15:6/. Isus ih nije pozvao da napuste svoje zemaljske pozive za uvek, kao što je učinio sa apostolima. Pošto su izvršili svoju misiju i onda možda pratili Isusa do Jerusalima da bi učestvovali u svečanosti praznika, oni su se povratili svome redovnom poslu.

St. 1-3. Ovaj izveštaj, koji se nalazi samo kod Luke, koji je on naročito pisao za mnogobošce, iznosi važan korak u Isusovome radu i ima mnogo značaja zbog broja poslanih učenika, zbog mesta kuda ih je Gospod poslao, ili zbog trenutka ovog odašiljanja. Njihov broj je bio 70, što simbolički znači da se evanđelje treba da odnese svim mnogobožačkim narodima, koje su Judeji prema tadašnjem mišljenju označavali sa brojem 70. Još ranije Isus je prema broju 12 jevrejskih plemena poslao 12 apostola.

Sedamdesetorica su bila poslana u Samariju, koja je smatrana za mnogobožačku zemlju, a gde dvanaestorica nisu smela nikako ići /Mat. 10:5-6/. Najzad trenutak je upravo svečanost posvećenja hrama. Ovo je simboličko prikazivanje Isusove namere da se njegovo evanđelje prvo propoveda Jevrejima, a zatim mnogobošcima. /Lk. 24:47; Dela 3:36; Rim. 1:16/

St. 4-12. Upustva koja je Isus dao sedamdesetorici su veoma slična onima koja je on dao dvanaestorici apostola kad ih je otpustio da idu i propovedaju evanđelje o Božjem carstvu „izgubljenim ovcama stada Izrailjevog.“

Izvesni kritičari Sv.pisma  sumnjaju u autentičnost ove misije sedamdesetorice učenika. Oni misle da je ovo uneo sam  evanđelista Luka da bi olakšao službu apostola Pavla i njegovih pomagača, nalazeći u sedamdesetorici njihove preteče. Ali Luka jasno potvrđuje misiju dvanaestorice i sedamdesetorice. Niko ne može pobiti ovu činjenicu bez dokaza. Istorija i kritika nisu pretpostavke nego pozitivna svedočanstva. Što je samo Luka izneo ovaj događaj, to možemo da uzmemeo kao dokaz da je on jedini izneo podrobnije ovaj događaj kao pavlijansko podmetanje, kad znamo da Petar, pretstavnik hrišćana iz judejstva jasno veli u jednome delu koje su primali i pristalice hrišćana iz judejstva: „On nas je prvo izabrao, nas dvanaestrociu, koje je nazvao apostolima; zatim je izabrao sedamdesetoricu učenika među najvernijima.“ /Clement Recognit, I, 24/

27. ISUS OPTUŽUJE NEPOKAJANE GRADOVE GALILEJE

Mat. 11:20-24; Luka 10:13-16.

U govoru pri odašiljanju sedamdesetorice optužuje Isus dva manja grada blizu Kapernauma na zapadnoj obali Genezaretskog jezera, Horazin i Vitsaidu. Isus upoređuje ova dva grada sa velikim primorskim mnogobožačkim gradovima, Tirom i Sidonom, koji su bili poznati sa svojom raskoši i pokvarenosti. Čak bi se i ova dva grada već odavno pokajala u vreći i pepelu /pokajničkodelo slično vreći koje se obuklo i tako sedelo na pepelu kao nekad Jov /O Jovu 2:8; 16:15/, ali ova dva gradića ne znaju za pokajanje. Ali i Kapernaum se ponosio i uzdigao. U njemu se dogodilo najviše čuda, ali upravo zato će ga, zbog upornosti prema Spasitelju, dostići najveća kazna. S najveće visine ka koju se popeo, jer ga je Gospod načinio svojim gradom, srušiće se čak do ada, tj. sasvim će nestati, a njegovi će stanovnici biti osuđeni na večnu propast. Iz ovoga se prekora jasno vidi šta to znači Isusa odbiti.

28. POVRATAK SEDAMDESETORICE

Luka 10:17-20.

Pošto su se poslani sastali sa Isusom i učenicima na ugovorenom mestu, bili su oni veoma radosni i nestrpljivi i hteli Isusu odmah sve da iznesu što su doživeli. Mada im nije naročito obećano lečenje posednutih demonima, oni su isto mogli učiniti, a to im je izgledalo kao naročiti dokaz da je Isus i njima dao svoju veliku moć. Posedovanje ove moći ih je naročito obradovalo. Isus im sve ovo objašnjava što je On video sotonin pad. Ove se Isusove reči odnose na sotonino proterivanje sa neba kao i na predviđanje zabrane pristupa na nebo posle Isusovog vaznesenja. Ali oni treba naročito da se raduju zbog dobijanja Božje milosti što je dar od naročite vrednosti i važnosti. Njihova su imena napisana u knjizi života na nebesima /up. 2.Mojs. 32:32; Ps. 69:28; Fil. 4:3; Otkr. 3:5; 13:8; 17:8; 20:12/.

29. HVALA OCU I POZIV NEVOLJNIMA

Matej 11:25-30; Luka 10:21-24.

St. 25-27. Isus je zadovoljan jer vidi da će njegovo delo biti u stanju da se nastavi i polse njegove smrti. On je pun zahvalnosti Ocu za ovaj uspeh. On govori Ocu kao tvorcu, koji je sve tako uredio na ovoj zemlji, da moralne i duhovne srvati saznanja ne učeni i pametni nego urpavo oni koji su jednostavni kao deca. Učeni i pametni bili su gordi intelektualci njegovog vremena koji su se stalno prepirali. Ali ono što Bog kaže istina je za sva vremena. Vera koja stvara čuda ne dobija se naučnim studijama ili proučavanjem i raspravljanjem razumom. Ovo je stvar moralnog držanja. Bog se krije od onih koji mu se približavaju samo razumom, a pokazuje onima koji mu se predaju. Da bi se došlo Bogu, onaj koji je veliki znanjem treba da postane velik i poniznošću. Nauka i ljudska mudrost su nesposobni da saznaju Božju volju. Oni koji se smatraju da su uzvišeni i uzdignuti nalaze u njegovom planu samo sablazan i ludost. Jedino božanska svetlost može da nas rasvetli. Ali ona je data samo malima i poniznima, onima koji svoje znanje i mudrost smatraju za ništa i koji primaju sa radošću neshvatljive Božje tajne iz usta Hrista. Tako je Otac hteo; ovo je bila njegova volja. Isusu je Otac poverio ovo saznanje o spasenju i On treba da ga saopšti ljudima. Isus je posrednik ovog Božjeg otkrivenja ljudima.

St. 28-30. Upravo zato se Isus i obraća ljudima koji su prosti i mali, koji nemaju ništa da primete i koji jasno osećaju njihov nedostatak. Isus upoređuje ljudske terete sa njegovim jarmom. On poziva k sebi sve umorne i natovarene jer hoće da im pokaže lakši put, da izvrše Božju volju. Njegov jaram znači podvrganvanje njegovom zakonu, i postajanje njegovim učenikom; tako će naći mir dušama svojim. Isusov jaram koji on meće ljudima na leđa lakši je od jarma koji ljudi nameću /up. 1.Jov. 5:3/. Isus nije kao fariseji; on nije strog i bezobziran kao oni, nego je blag i ima obzira prema ljudima. On hita da svakome pomogne da im olakša nošenje tereta zemaljskog života, da ih odmori i u njihova srca lije više radosti, vere i nade. Luka dodaje još ovde blaženstva, koja odgovaraju stanju, jer su ovi učenici bili upravo oni mali koji su došli i videli spasenje.

30. PRIČA O MILOSTIVOME SAMARIJANU

Luka 10:25-37.

St. 25-28. Jedan čovek od zakona, koji je možda slušao Isusov poslednji govor o imenima na nebu i blaženstvu onih koji gledaju Isusa, postavio je Isusu pitanje, koje je trebalo da iskuša Isusa. On je naglasio reč „činiti,“ očekujući da će Isus odbaciti dela u kojem bi ga on slučajno uhvatio. Iz odgovora na Isusovo pitanje, primećuje se izvesna ozbiljnost u mišljenju ovog čoveka, jer nije odgovorio sa deset zapovesti, nego sa obema osnovnim zapovestima, koje je on vrlo lepo sastavio. Posle ovoga na zakonikovo čuđenje, Isus je naglasio „čini“.

St. 29-37. Ovaj čovek je tada upitao Isusa, znajući kako je to važno i teško pitanje: „Ko je moj bližnji?“ Jevreji su od moralnog zakona načinili spoljne paragrafe državnog zakona. Isus je i na ovo pitanje prešao jer je ovaj čovek pokazivao dublje razumevanje za ovo pitanje. /I.Ž. str. 158/1/. U priči o milostivome Samarijaninu izneo mu je Isus što se razume pod „činiti“; on je sada mogao dobro razumeti šta znači pravo „činiti! I tako upoznati novog Učitelja.

Sveštenici i Leviti su morali češće da putuju iz Jerusalima u Jerihon. Jerihon je bio 26 km od Jerusalima. Iz Talmuda znamo za 24 sedišta sveštenika i Levita! Više sveštenika su stanovali u Jerihonu. Bilo je stalnih borbi za prestiž sveštenika u Jerihonu.  /I.Ž. str. 158/6/ Što se tiče same činjenice da je bilo razbojnika na ovome putu u brdima koja su se odvajala Vitaniju od Jordana, to je istorijski utvrđeno. Za vreme rimske uprave, policijski nadzor velikih puteva bio je u Palestini veoma slab, svkako što su se Rimljani oslanjali na Jevreje da čuvaju svoje puteve, a Jevreji su opet to ostavili Rimljanima. Glavno je da put nije niko nadgledao. Sv. Jeronim priča da je još u njegovo vreme ovaj put bio pun razbojničkih bandi.

Upotreba vina i ulja kao sredstvo  isceljenja poznata je na celom istoku. Bližnji, prema postavljenom pitanju, je „čovek“ prema kome se treba imati milosrđa. Smisao ove priče je jasan. Ko je moj bližnji? To je onaj kome je potrebna pomoć ma koje on vere i narodnosti bio. Dakle, svaki čovek je moj bližnji, a i mi smo opet njegovi bližnji. „U priči o molostivom Samarijaninu Hristos uči da se prava religija ne sastoji u verskim sistemima, dogmama u obredima, nego u vršenju dela milosti, u pomaganju bližnjima, u pravoj doborti.“ /I.Ž. str. 157/1/. Isus je rekao najzad zakoniku: „Idi i ti čini tako.“

Isus je primorao ovog Jevrejina da prizna Samarijanina za svog pravog bližnjeg. Samarjani su bili prezreni i pocenjivani iznad svega. Samo Isus sa svojom blagošću, odličnim načinom i nežnošću, mogao je dirnuti ove duše koje su bile pokvarene pogrešnim shvatanjem i učenjem. Nema kategorija, nema granica među ljudima. Oni su svi, bez obzira na veru, rasu, njihovo socijalno stanje, podvrgnuti patnji i bolu. Oni treba jedan drugog da vole i međusobno da se pomažu i služe. Nesrećnik je i onaj kome se ukazuje pomoć. Nijedna filozofija, nijedna religija nije učila kao Isus. Svakoga goni narav njegova, zato on mora da primi od Isusa zračak svetlosti, dah njegovog duha, da bi se oslobodio od svoga egoizma i predrasuda.

31. ISUS U DOMU MARTE I MARIJE

Luka 10:38-42.

St. 38. Ovo se odigravalo svakako u Vitaniji, mestu blizu Jerusalima. Ove pobožne domaćice su bile bez sumnje Marija i Marta, Lazareve sestre /v. Jov. 11:1; 12:1-3/. To se vidi i po njihovim imenima kao i svim okolnostima. Izgleda da se ovo, po hronološkom redu događaja odigralo kasnije, jer Isus ovako rano, svakako, nije već bio u blizini Jerusalima.

St. 39-42. Ove žene pretstavljaju dva tipa među obraćenim ljudima. Jedni su po prirodi mnogo uposleni i brinu kao Marta, a drugi, kao Marija, su mirni i kraj Isusovih nogu, i ništa ih ne može rastaviti, jer to im je najpreče. Marija je u početku pomagala starijoj sestri, ali sada, kad je Isus tu, ona neće da izgubi ni jednu reč iz njegovih usta. Isus blago ukorava Martu zbog njene velike brige i uposlenosti. Ona je htela da mnogo što pripremi Isusu, ali samo sa jednim ona bi ga obradovala: da sluša njegove reči, kao Marija. Marija je izabrala ono što je važnije i pretežnije. /I.Ž. str. 169/3/.

32. ISUS NA PRAZNIKU OSVEĆENJA HRAMA

Jovan 10:22-40.

Dva meseca posle praznika senica, koji je svetkovao pri kraju oktobra, praznovao se praznik osvećenja hrama. Ovaj praznik je obnovio Juda Makabejac 165.godine pre Hrista kao uspomenu na čišćenje hrama o oltara i ponovnog vršenja službe posle tri godine velikog gonjenja i obesvećenja jevrejskih svetinja od strane Antioha IV Epifana. /1.Mak. 4:52-59; 2.Mak. 10:5-8/. Ovaj praznik je trajao 8 dana a počinjao je  25. hisleva, koji se računao od novog meseca u decembru. Ovaj se praznik nije svetkovao u Jerusalimu, kao veliki praznici novijeg zakona. Prema Jovanu ovaj praznik zatekao je Isusa u Jerusalimu ili u okolini grada.

Jevrejski istoričar Josif Flavije naziva ovaj praznik „praznik svetlosti“. On tvrdi da je ovaj praznik bio praznik narodne radosti. Nazvan je „praznikom svetlosti“ svakako zato, veli Flavije, što se pojavila sloboda protiv svakog očekivanja. Rabineri su načinili naročita tumačenja ovog praznika u kojima je bilo mnogo jevrejske lepote. Kada je Juda Makabejac pobedio Grke, a hram bio ponovo otvoren, tražilo se ulje koje nije bilo uprljano mnogoboštvom. Odjednom pronađe se staklence ulja koje je bilo smešteno pod vedricom provosveštenika. To je bilo dosta za jedan dan; ali ulje se umnožavalo čudom, i njime se služilo za vreme cele sedmice. Da bi se podsetilo na ovo čudo bila je uspostavljena svečanost od 8 dana, a svetlost se za vreme svih 8 dana noću palila pred vratima svake kuće.

Prema 2.Mak.1:18, ovaj se praznik svetkovao slično prazniku senica. Nije bilo obavezno da se dođe u Jerusalim na praznik. Isus je ipak došao jer je imao još malo vremena.

1. Da li si ti Mesija? St. 23-31.

Jevreji su opkolili Isusa da bi ga prinudili da im otvoreno kaže da je On Mesija. Oni su ovim hteli da ostvare svoje zrele misli o ustanku protiv Rimljana, ili da ga potpuno napuste i postanu mu neprijatelji. Isus im odgovara, da im je On dosta jasno već ranije kazao ko je on i da su njegova dela dokaz za ono što im je On kazao. Naravno oni to nisu ovako razumeli. Isus im još jednom veli, da oni ne veruju jer nisu njegove ovce. Njegove ovce slušaju njegov glas, idu za njime i on njih poznaje. To su upravo one duše koje je njemu Otac doveo; oni veruju u njega i razumeju ga. Ovi ljudi nisu verovali u njega, jer nisu pripadali njegovom stadu. Kad je Isus ukazao na Boga kao njegovog Oca, i rekao da su oni jedno, Jevreji su ovo smatrali kao bogohuljenje. Ovo Isusovo „opet“ donosi se na prvu nameru Jevreja /Jov. 8:59/. Iz ovoga se vidi kako su Judeji bili daleko od pravog razumevanja smisla St. zaveta. Oni su hteli da kamenišu onoga koji je ostvario ono što je najvažnije u religiji, a to je jedinstvo sa Bogom. Od svih mesijanskih znakova ovaj je bio najdublji i najuzvišeniji. Između Mesije i Boga nema samo zajedničke volje i razuma nego i naročita zajednica. Otac i Sin su dve odvojene ličnosti, ali jedno isto biće. Kad su se oni povratili sa kamenicama, koje su potražili izvan hrama, produžio je Isus govor, tako da su oni čekali još neko vreme.

2. Optužba zbog bogohuljenja. St. 32-38.

Isus je primetio njihovu nameru i odmah je tražio objašnjenje i odgovor zbog njihovog postupanja. On je njima činio samo dobra te nemaju razloga da ga kamenišu. Oni su sada morali da mu saopšte svoju optužbu. Nisu imali ustvari ništa zlo da mu primete. Prekršaj subote nisu hteli da mu spomenu jer je ovde bila reč o mnogo većem grehu: njegovo objavljivanje jedinstva sa Bogom je prema njihovom mišljenju praviti se Bogom, a to je bogohuljenje. Stihom  34 nije hteo Isus ukinuti zakon / „u vašem zakonu“/, nego je samo ukazao na to, da upravo ovaj zakon, kojim oni njega optužuju za bogohuljenje, govori za njega, Ps. 82:6. Kada Bog naziva sudije kao elohim /bogovima/ tj. podiže ih na jedan tako uzvišeni poziv i daje im ovako veliku titulu, koliko se pre može On nazvati „Božjim Sinom.“ Kako su mogli njemu reći da huli na Boga, kad kaže: „Ja sam Božji Sin!“ U st. 35 veli Isus da se Pismo ne može ukinuti ili povrediti. Još jednom i još jače poziva se Isus na svoja dela, koja i nisu u stvari njegova, nego Očeva. Po delima bi mogli da poznaju ko je on, ova dela ga legitimišu, ako već njemu neće da veruju. Videći ova dela, mogli su oni razumeti ono što im Isus kaže: „Ja i Otac jedno smo“, jer samo Bog preko njega može ovakva dela činiti.

3. Isus se izmače njihovim napadima. St. 39.

Sada su hteli ponovo napasti Isusa. Ono „opet“ odnosi se na st. 38/II, zbog jedinstva sa Ocem. Svakako su pokušavali da ga odvuku pred vlasti, ali njemu je uspelo i ovaj put da im izmakne.

33. ISUS DOBRI PASTIR

Jovan 10:1-21.

Izgleda da je Isus ovu priču izrekao za vreme praznika osvećenja hrama. St. 22 napominje da se u to vreme svetkovao ovaj praznik i da je bila zima. Dalje u st. 26 i 27 Isus veli: „Moje ovce slušaju moj glas, ja ih zovem, i idu za mnom. Ja im dajem život večni, neće propasti nikad i niko ih neće oteti iz moje ruke.“ Sve ovo nam potvrđuje pretpostavka da je Isus ovu priču izgovorio na ovome prazniku. U ovoj priči Isus uzima sliku iz pastirskog života, da bi narodu objasnio o čemu se radi u ovom sporu sa farisejima. On je hteo da im iznese kako je on stvarno obećani, a ne zavodnik i lažni Mesija. /I.Ž. str. 169/4-5/.

1. Znaci po kojima se može poznati pravi pastir, Mesija. St. 1-51.

„Tor“ označuje ovde slobodno mesto okruženo niskim zidom od kamena, gde su se sklanjala stada za vreme noći. Njih je čuvao „vratar“ dok su pastiri spavali. Ovde iznosimo neka korisna upoređenja kao znake:

a/ Pravi pastir ulazi pravilno na vrata.

b/ Vratar ga propušta da dođe ovcama.

c/ Njegove ovce ga znaju i slede ga.

Svi ovi znaci se potpuno ispunjavaju u Isusu:

a/ On se pokorio zakonu, primio je Jovanovo krštenje. On se držao zakona, dolazio je u sinagogu i hram;

b/ nikad i niko mu nije smetao da radi i uči božanski; čak su ga slušali i protivnici. On se odrekao svakog nasilja.

c/ Iako su bili mnogi protiv njega, ipak su bili uz njega i sledili ga. Oko njega se nalazio jedan jako krug učenika; on je stvarno skupio stado, koje je njega sledilo i koje je on vodio.

2. Isus je „vrata ka ovcama.“ St. 7-9.

„Ja sam vrata k ovcama.“ /st.7/. Još i danas se nazivaju prema istoku iza hrama „Ovčija vrata“, koja su se kasnije nazvala „Stefanova vrata.“ Banja Vitezda je bila tu blizu i zato su sve ovce koje su bile određene za žrtvu prolazile kroz ova vrata i išle na vodu da ih tamo operu. Mnogi drže da se ovaj događaj iz 10 glave Jovanovog evanđelja dogodio pred ovim vratima. Oni vele da je Isus video ulazak i izlazak ovaca i onda je po svome običaju upotrebio ovu sliku da im objasni svoj odnos prema njima. Ako je Isus pravi knez Izrailja, onda možemo pod lupežima i razbojnicima razumeti samo nek koji su silom zauzeli ovaj položaj u Izrailju. Isus ovde govori pre svega o Irodovom domu. Isto i ranije gospodarenje Hazmonejaca nije bilo potpuno zakonito, kao ni neki lažni mesijanski pokušaji /Dela 5:37/. Svi ovi nisu zadobili srca naroda. Isus je jedino vrata k ovcama. Samo ko prođe kroz ova vrata, može postati ovlašćeni knez Izrailjskog naroda, a svaki drugi pokušaj je bezakonit. Isus kao vrata je i svakom pojedincu sredstvo ulaska u njegovo stado, Božje carstvo. /I. Ž. str. 147/3-5/

3. Dobri pastir i njegovo držanje. St. 10-18.

Isus upoređuje pravog pastira sa lupežom i najamnikom. Isus ukazuje ovde na mnoge opasnosti koje ugrožavaju život ovcama. /I.Ž. str. 147/6/. Lupežu i najamniku nedostaje unutrašnje veze i ljubavi za vođenje stada. Isusova požrtvovnost i rad ide i dalje nego što je samo vođenje stada, nego ovaj rad i vođenje vode čak do smrti, a on ide dragovoljno i na smrt. „Zato me ljubi Otac, što ja dajem život svoj, da bih ga opet uzeo. Niko ga ne uzme od mene, nego ga ja dajem sam od sebe.“ /st. 17-18/. Ovi stihovi su dovoljni da nam pokažu da Isus nije pozvan na ovu zemlju jedino kao žrtva da bi se zadovoljila nebeksa osveta i pravda. Isus je došao sam, svojevoljno, iz ljubavi da učini ovu žrtvu, u čemu se i vidi njegova velika moralna vrednost i božanska veličina. Preko Isusa je celo čovečanstvo ispaštalo zbog štetne zloupotrebe svoje slobode.

4. Dejstvo Isusovih reči na prisutne. St. 19-21.

Dok su fariseji pokušali da Isusa proglase ludim i đavolom posednutim, da bi samo narod odvojili od njega, drugi rekoše: „Ovako ne govori lud čovek.“ Uostalom kako bi on onda mogao da otvara oči slepima.

34. ISUS ODLAZI PREKO JORDANA

Jovan 10:40-42.

/Up. Matej 19:1-2; Marko 10:2/

Isus je završio svoje apostlsko putovanje na istom mestu gde je počeo svoju službu, u Vitaniji i Pereji. Ljudi koji su bili spremni da prime Isusa, bili su učenici Jovana Krstitelja. Oni su upoređivali reči i dela njihovog učitelja i Isusa i ovim upoređenjem utvrdili Mesijinu nadmoćnost. Isus im je sada izgledao kao ispunjenje Jovanovih reči.

Nema sumnje da je Isus i ovde razvio svoju delatnost. Mnogi je narod dolazio da ga čuje i mnogi mu poverovaše i primiše ga.

35. ISUS UČI UČENIKE MOLITI SE

Luka 11:1-13.

/Matej 6:7-13; 7:7-11/

Luka nam govori ovde o Isusovoj uzor-molitvi, što se po mestu i vremenu znatno razlikuje od Matejevog izveštaja, izveštaja o istom. Prema Mateju ova molitva je deo besede na gori, dok je ovde Isus umoljen od jednog učenika. Mnogi tumači Sv. Pisma smatraju da je Matej, prema svome običaju da grupiše izvesne slične Isusove govore i pouke, učinio isto i sa Isusovom uzor-molitvom, pa je uneo u besedu na gori, dok je Luka ovde iznosio u pravo vreme i na pravom mestu. Kod Jevreja je bio običaj da verski učitelj da svojim učenicima formu molitve, koju su oni tada napamet izgovarali nemenjajući ni jednu reč. Možda je ovaj Isusov učenik, koji je Isusa umorilo, bio stari Jovanov učenik i on se sećao molitava, koje je slušao od Jovana Krstitelja. Možda su oni čuli Isusove reči pri molitvi pa su želeli da saznaju pravi način uspešne molitve.

St. 2-4. Ovde Isus iznosi uzor-molitvu – Očenaš.

St. 5-8. Isus iznosi u ovoj priči da će molitva koja prodire biti uslišena. U ovoj priči se nalazi jedno obećanje i savet. Ovo se obećanje sastoji u ovome: kad čovek, iz svog egoizma, da bise oslobodio nekog molitelja, usliši mu molitvu, pa čak u najnepogodnije vreme /ponoć/, koliko će pre Bog to učinti koji poznaje naše potrebe i koji je ljubav!“ Što se tiče saveta daje nam ga sam molitelj svojim primerom. Ako smo u nepovoljnim prilikama, prinuđeni potrebom, mi insistiramo i upotrebljavamo sva sredstva da bi privoleli ljude, za koje znamo da nisu tako plemeniti, zašto ne bi činili to isto sa Bogom, koji je bogat milosrđem i uvek pripreman da nam pruži i više nego što molimo.

St. 9-13. Iz ovih razloga nam Isus preporučuje: „Ištite,“ „tražite“ i „kucajte“! To je učinio i ovaj čovek u priči. „Daće vam se,“ „naći ćete“ i „otvoriće vam se.“ To je bilo njegovo iskustvo. Koliko će još više biti uspeha kod vašeg nebeskog Oca?

U st. 11-13, ovim trima vrstama hrane nikako ne odgovaraju ove tri stvari; „neispunjena molitva“, „kamen,“ koji je beskoristan, „zmija“ je vrlo opasna, „škorpija“ podmukla. Koji je otac koji ovako odgovara na molitvu svoga sina? Uspeh molitve je još veći kad Isus moli svog Oca za nas. „Vi budući zli,“ Isus poznaje prirodu iskvarenog čovečjeg srca“ Kakva je velika suprotnost između čoveka i ljubavi nebeskog Oca? St.13 iznosi ono što nam je najvažnije i radi čega bi trebalo prvo moliti Boga: to je njegov Sv. Duh, koji je najvažniji za pravi život i uspeh na zemlji.

36. ISUS NAPADA LICEMERSTVO FARISEJA I ZAKONIKA

Luka 11:37-54.

Isus je bio pozvan od jednog fariseja na obed. Ovde nije reč o nekoj zloj nameri. Kad je primetio da ga odbacuju i kritikuju zbog neispunjenja obrednih propisa, prešao je Isus u otvoreni napad. On sad ne štedi više nikoga, jer ima još malo vremena. On im je ovo morao da kaže, pre nego što ode. Ovaj događaj nam Luka priča živo. Tek što je ušao, legao je Isus za trpezom, neopravši noge. Ovakvu sličnu raspravu zabeležili su sinoptici ranije nešto. Iznosivši dokaz protiv fariseja, Isus se nije zadovoljio odbijanjem farisejskih spoljnih čišćenja; s obzirom na njihovu unutrašnju pokvarenost nego je kao i kasnije u Jerusalimu, izobličio njihovu zloću i licemerstvo.

1. Unutrašnja čistota je napotrebnija. St. 37-41.

Farisejsko mučno i ropsko ispunjenje spoljne čistoće je jasna slika njihovoga bića. Čaše i zdele su slike čoveka uopšte. Svaka spoljašnost odgovara onom unutrašnjem.Istina unutrašnja čistota ne otklanja spoljnu, ali je beskrajno važnija. Kako je velika ludost smatrati da čistoća tela, koja je samo sud onog pretežnijeg unutrašnjeg, je dovoljna da bi se dopali Bogu. /St. 40/. U st. 41 daje im Isus odmah primer. Bogato pokriven sto je znak njihove gramžljivosti; oni bi trebali više pokazati ljubavi prema nevoljnicima i to delom; To bi bilo pravo čišćenje njihove unutrašnjosti.

2. Trostruko jadikovanje nad farisejima. St. 42-44.

Isus iznosi tri jadikovanja koja odgovaraju njihovom trostrukom unutrašnjem stanju. Prvo oni su išli tako daleko da su zahtevali desetak od beznačajnog kuhinjskog zelja i semenja. Ovde Isus nije desetak ni dodirnuo. Desetak spada u sasvim drugu grupu zapovesti a ne u zakon o čistoći o kome je ovde reč. Sem toga Isus kaže izričito da desetak ne treba ostavljati, iz čega jasno izlazi da nije reč o njegovom ukidanju. Ali ono što Isus hoće da naglasi to je nešto što je isto tako važno a stvar je naše unutrašnjosti to su pravda i ljubav Božja, dakle, ljubav prema bližnjem i Bogu. Drugo mesto da ljube Boga izvan svega, kao što je napisano, ljube oni sami sebe jer traže svuda prva mesta. Treće, oni su se pokazivali narodu kao uzor pobožnosti i očekivali da im se narod divi, dok su ustvari u njihovoj unutrašnjosti, bili samo istruhnuli ostaci nekadašnje žive izrailjske vere. Zato bi ih narod trebao više da izbegava i da ih se ne dotiče, kao što se leš i grob ne dodiruju, jer po mišljenju Judeja može da ih uprlja, nego što ih čine i slave. Judeji su svoje grobove krečili da bi svaki prolaznik mogao izbeć i nečistoću.

3. Trtostruko jadikovanje nad zakonicima /književnicima/. St. 45-52.

St. 45-46. Velikoj farisejskoj stranci pripadali su skoro svi rabineri /zakonici/, zato se i našao jedan od prisutnih zakonika pogođen i uvređen. Isus je pravio ovde razliku ali on se podiže i protiv ovih odgovornih vođa naroda. Isus je izrekao njima druga jadikovanja. Prvo jadikovanje ih optužuje da su izmišljači i učitelji raznih kazuističkih propisa, koji su postali prava bremena i jaram Božjem narodu, dok je Mojsijev zakon trebao da bude blagoslov za narod. S druge strane oni sami ni malo se ne trude da nose ovaj jaram i breme.

St. 47-48. Isus ih ne kori što oni održavaju živo sećanje na proroke, ali upravo time što zidaju skupocene spomenike onima koje su njihovi oci ubijali, a koje je poslao kao svoje sluge sam Bog, hoće oni da prikriju zločinstvo ranijih generacija, a oni sada isto ne priamju Božju reč i ustaju protiv Božjeg Izaslanika. Dakle to onda nije više prosavljanje nego preziranje i ne primanje proroka. Svaki proročki grob i spomenik znači odobrenje ubistva, i dostići će svoju kaznu.

St. 49-51. Pod „mudrost Božja“ razume Isus Božje reči kao celinu. Možda se Isus oslanjao na Jer. 7:21-29. Uočljivo je da on apostole kao objavljivače Božje reči stavlja na isti stepen kao i proroke. Sa Aveljom počinje red mučenika i ide do Zaharije /2.Dnev. 24:20-22/. Od njih od njihove generacije, upravo od samih zakonika tražiće se isto tako krv ubijenih proroka, jer su oni sve to čitali i učili a nisu primili kao opomenu. Oni su kao sinovi saglasni sa postupanjem njihovih otaca, jer i oni ustvari ne primaju proroke i apostole, Božje sluge.

St. 52. Sv. Pismo je za njih ali i za narod, čiji su oni učitelji bili, postala zatvorena knjiga. Oni su ključ, kao jedino sredstvo za znanje Sv. pisma, odbavili. /Up. Mt. 11:25/

37. OPOMENE UČENICIMA PRED NARODIMA

Luka 12:34.

/Matej 10:19,24-32/

1. Opomena da se čuvaju licemerstva fariseja. Luka 12:1-12.

Posle ovog događaja, možda istog dana posle podne, kada je Isus video da se skupio silni narod oko njega, govorio je on svojim učenicima o farisejima pred narodom.

Isus objašnjava svojim učenicima da farisejsko licemerstvo je kao kvasac, sakrivena sila, koja ima jakog dejstva i koja može mnogo zla da proizvede. Ali sve će se otkriti i biti poznato u dan koji je Bog odredio. Oni treba da se boje samo svemogućeg Oca, a ne ljudi, ne treba iz straha da ga se odriču ili da govore protiv njega, a još manje protiv Sv. Duha. On će ih inspirisati, i oni će umeti da daju pravi dogovor pred sudom.

Isus je još imao razloga da bude obazriv. On im za sada govori na uho i u mraku, a oni će kasnije morati da govore sa krovova što im je on govorio po sobama. Oni neće imati ništa više da govore. Koji bi se učenik odlučio da radi drukčije nego što im je učitelj odredio? Zato neka znaju učenici, doći će trenutak da će se sve otkriti.

Isusova nauka nije imala dva smisla, jedan za one koji su sa njima a koji je tajna za ostale, i drugi za svet. Ne, to nije tako. Sve što im Isus sada govori u užem krugu moraće oni jednom sa krovova da propovedaju.

Isus je sve ovo govorio pred narodom, da bi i njih opomenuo da se ne protive Božjim istinama, koje će njegovi učenici svima otkriti jednog dana, nego na protiv da ih prime.

2. Opomena zbog lakomstva i velikog poverenja u zemaljsko blago. Luka 12:13-21.

Jedan, kome je lična stvar bila važnija nego Isusova propoved, probio se do Isusa i hteo da iskoristi za sebe Isusov ugled. Rabineri su semešali kao poznavaoci zakona i u sudske poslove. Isus je odmah primetio da on nije potisnuti i prognani nego gramžljiv. St. 15 hoće da kaže da veliko imanje i bogatstvo ne osiguravaju čoveku život. Ovo iznosi Isus u jednoj priči u st. 16-21 radi bolje ilustracije. Što je ovde kazano za bogate isto je moguće i važi i za siromašne. Priča iznosi velik egoizam ovog čoveka. Ono „svoje“ čuje se stalno kroz celu priču. Ovo nabrajanje još jače zvuči u grčkom tekstu: svoja letina, svoje žitnice, svoja žita i svoja dobra i svoja duša. Božji blagoslov ga nije trebao učiniti bezbrižnim; on je mislio da mora svoj život da osigura. Njegov cilj je bio da nesmetano i sebično uživa sva dobra života. Bog katkad mora da govori čoveku jasno: život koji si ti hteo d održiš i očuvaš, oduzeće ti se i onda šta ti vrede sva dobra? Ovo prema st. 21 pogađa svakoga koji se čvrsto uhvatio za ovaj svet a „ne bogati se u Boga,“ tj. koji ne skupljaju dobra neprolaznog žiovta i ne prima Boga u sebe da se obogati.

3. Opomena učenicima zbog briga. Luka 12:22-34.

Stanje je ostalo isto: oko Isusa su učenici a dalje narod. Sve ovo je izneo Isus svojim učenicima da bi im izneo živi primer svoje nauke. Ove reči iz besede na gori dobijaju ovde novi smisao. Nasuprot gramžljivosti imamo brigu koja razdire i muči. Oboje smeta trežnji da se uđe u Božje carstvo. Božje carstvo se ne može dostići ni zemaljskim dobrima niti naporima punim briga, nego samo dopadanjem Ocu, tj. izvršavanjem njegove volje.

Sad Isus naziva svoje učenike „malim stadom,“ čime jasno pokazuje da i smatra Božjim narodom. Ovaj izraz je pun ljubavi prema „svojim prijateljima.“ /st.4/. Ovde je Isus mislio na mali broj svojih učenika koji su ga okruživali, a koji su se nalazili u sredini ravnodušne neprijateljske gomile. Ali Božji narod je uopšte bio uvek mali i prezren usred velikog sveta. Zato im i dodaje: „Ne boj se,“ iako je ovo stado izloženo svim opasnostima, jer ono ima na nebu svoga Oca, koji je dobri pastir /Ps. 23:1/, koji ih štiti i hoće da im da nebesko carstvo.

38. OPOMENA UČENICIMA DA BUDU SPREMNI DOČEKATI SVOGA GOSPODA

Luka 12:35-53.

/Up. Matej 24:43-51; Marko 13:33-37/

St. 35-40. Isus, koji je dosada govorio o oslobođenju od blaga ovoga sveta i prikupljanju večnoga blaga došao je na to da govori i o straženju. On to čini iznoseći upoređenje iz porodičnog života staroga istoka: Gospodar je otišao na svadbu. Mlada se vodila u stan mladoženje samo u prvim časovima noći. Bilo je već kasno, sluge su zapalile luče i da bi ostali na svojoj dužnosti, pripravni da dočekaju svoga gospodara, oni su svoje haljine zapregli oko bedara i tako držali luče. Sluga koji je bdio bio je imenovan upravnikom kuće. Ukazivanje na drugu ili treću stražu odnosi se na „odugovlačenje sa dolaskom.“ Isus iznosi još jedno drugo upoređenje, kojim hoće da opomene svoje da se ne zna čas dolaska, nego se mora bditi i stalno biti spreman. I sada dodaje Isus, ne kao mogućnost nego kao činjenicu, da će njegov dolazak biti neočekivan.

St. 41-48. Petar nije mogao ni da zamisli da se ovo odnosi i na njih. Kako bi se to moglo neočekivano i njima odgoditi? On je ipak posumnjao da bi to moglo važiti i za njih, zato je i pitao „ili svima.“ Sluga koji je stražio i koga je gospodar postavio za upravitelja svima u kući imao je dužnost da deli svakome od svojih starih kolega u određeno vreme izvesnu količinu žita, koje se imalo prvo izmleti za ličnu upotrebu. Blago njemu ako ovako čini i tako dočeka gospodara. U st. 42-46 su iste reči kao i u Mat. 24:45-51; Iz st. 46/II jasno izlazi da je ovde reč o kraju sveta i ponovnom Hristovom dolasku posle suda. Ako sluga nije budan i spreman, onda je to dokaz njegove nevere, i taj će biti stavljen u tu grupu. On će dobiti kaznu koju je zaslužio. St. 47-48 su dodatak koji iznosi da je svesna neposlušnost još mnogo kažnjivija. St. 48 nam jasno kaže da oni koji greše zbog neznanja isto su krivi. Ovaj se stih naročito odnosi na one koji kao i apostoli imaju neku službu u crkvi. I zbilja kad će mnogobošci biti kažnjeni koliko će više odgovarati oni koji žive u hrišćanskoj sredini i kojima su na raspolaganju sva sredstva za njihovo religiozno obrazovanje.

St. 49-53. Pod ognjem koji je bačen na zemlju možemo razumeti oganj koji nas čisti, o kome nam govori Isaija /41:4/  i Matej /3:11/ ili pak oganj svete revnosti za Božju slavu čiji se uspeh pokazuje u stihu 51-53. I jedno i drugo su bili čisto uzroci surovog gonjenja. Ovo krštenje o kome Isus govori to su njegove patnje i smrt u koje će se oni morati pognjuriti. Isus se nalazi u senci smrti /up. Mat. 20:22/ zato mu je teško dok se ne svrši. Istina donosi razdvajanje ljudskih duhova i otuda neprijateljstvo među ljudima a to znači patnje. /up. Mat. 10:34-35/.

39. POZIV IZRAILJSKOM NARODU NA POKAJANJE

Luka 12:54-59.

Isus se obraća narodu da bi im pokazao na značaj njegovog doba i šta svi ovi događaji imaju da znače. On stalno ponavlja da je nastupilo novo vreme koje je neophodno potrebno upoznati da bi se obratili. Isus je želeo da ih osvesti da bi videli u kojem vremenu žive. /st. 57/. Ali oni poznaju samo prirodne pojave a duhovne ne umeju da protumače. Božje carstvo je došlo a oni nemaju ni pojma o tome. Naš život je put ka sudiji, i u mislima na tog sudiju moramo ići na ovom putu. Na kraju života kao i na kraju sveta predstoji suđenje i tada će svaki lično za sebe odgovoriti.

40. PONOVNI POZIV IZRAILJSKOM NARODU NA POKAJANJE

/Luka 13:1-9/

St.1 Prvi put sad spominje evanđelje ime Pontija Pilata, prokuratora u Judeji od 26 godine. Nemirni Galilejci su podigli bunu u hramu i po naredbi surovih Rimljana njihova krv se beše izmešala sa krvlju zaklanih žrtava u predvorju hrama. Jevreji su očekivali da će Isus imati naročitog saosećanja sa svojim zemljacima, zato mu oni i spominju ovo nasilje za koje je bio kriv Pilat. Okolnost da je Bog njihovu smrt još u vreme žrtvovanja dozvolio, prouzrokovalo je kod njih da su oni pomišljali još više na njihovu krivicu.

St. 2-5. Isus da bi im objasnio ovaj slučaj, iznosi sam jedan slučaj sličan ovome, kojim je još bolje potkrepio svoje mišljenje. To je bio slučaj pada siloamske kule na jugoistoku od Jerusalima, kojom je prilikom poginulo 18 lica. I to je bio još sveži događaj. Prvi su bili Galiljeci a drugi Jerusalimljani. Greh je ono zlo koje ubija. Svi ljudi su krivi. Upravo zato leži odgovornost na svakome. Oni treba da rade na tome da se spasu od greha i zla. Njihovim obraćanjem oni mnogo dobprinose spasenju čovečanstva. Izrailju je naročito potrebno ovakvo obraćenje /up. st. 3 i 5, „ako ne promenite svoje misli…“/

St. 3-9. Treći poziv daje Isus u obliku priče. U ovoj priči Isus imne izvodi zaključak i ne daje objašnjenje, ali ovo se po sebi razume. Ovde je reč o vinogradaru, Isusu, koji je dobio još malo vremena pre nego što će doći kazna nad nerodnim narodom Judeje. Vinograd je još u St. zavetu upotrebljavan kao slika izrailjskog naroda. Onda pod smokvom možemo razumeti Jerusalim. Tri godine traži Isus ploda; Još samo jedan pokušaj i onda će je gospodar vinograda poseći. Sada možemo razumeti  i proklinjanje smokve posle godinu dana, na kraju Isusovog rada. Duhovni smisao obe priče je tako prost i jasan da nije ni bilo potrebno neko objašnjenje. Ali što se tiče religioznoga i moralnog značenja ove priče, on izlazi iz svake pojedine crte ove priče. Gospodar vinograda i vinogradar su nam već poznati. Oni su svakoj biljci u ovom vinogradu dali naročitu dužnost. Smokva, drvo, je imala da proizvodi svoje plodove, smokve. Ona je imala da pretstavlja slavu i centar vinograda. Smokva je veoma plodno drvo na istoku i daje plodove više puta u godini. Sem toga ona je zasađena na najpovoljnijem zemljištu u vinogradu. Ali ova smokva je izdala i nije dala roda zato se mora poseći. Ovo se i desilo 70.godine za vreme razorenja Jerusalima.

41. ISCELJENJE OSAMNAESTO-GODIŠNJE BOLESNICE

Luka 13:10-17.

Za vreme subote učio je Isus u jednoj sinagogi, gde se pojavila ova bolesna žena. Isus je odmah iscelio na što se ona podigla i počela hvaliti Boga. Plašljivo podiže se starešina sinagoge da ukori Isusa za lečenje u subotu. Isus ga naziva pretvoricom, jer je razlog njegovog nezadovoljstva bio više Isusov ugled, što je vešto krio iza revnosti za zakon. Isus naziva ovu ženu namerno „Avravomom kćeri“, da bi pokazao ovom starešini značaj svakog pojedinca /up. Luka 19:9/. Svaki Izrailjac oslobađa životinje u subotu i vodi ih da ih napoji. Isus smatra ovo delo svojom dužnošću, on to izjednačuje sa oslobođenjem. On smatra bolesne i posednute vezanim od strane sotone. U ovom događaju se tako lepo vidi Isusov plan spasenja na delu. Iz st. 17 se vidi da su više njih ustali protiv Isusa, ali su bili postiđeni na radost naroda, tako da su sa malo izuzetka bili svi na Isusovoj strani.

Luka dodaje ovde dve priče o gorušičinom semenu i kvascu, koje Isus svakako kao i mnoge njegove priče više puta izneo.

42. USKA VRATA

Luka 13:22-30.

St. 22,23. Na putu u Jerusalim /st. 22/ u Isusovim poslednjim danima života i rada na zemlji, kada je već bio pripreman na poslednji korak i zato pošao u Jerusalim, pristupio mu je jedan učenik sa pitanjem: „Je li malo onih koji će se spasti?“ Njegove pristalice su svakako mogle pomisliti kad je to tako teško ljude pridobiti i obratiti, tada će se svakako malo njih spasiti.

St. 24-30. Isus nije odgovorio direktno. On daje odgovor jednom, u Sv. pismu uobičajenom, slikom. On pretstavlja spasenje kao dvorac u koji iskupljeni ne ulaze na široka i svečana vrata, nego kroz mala i uska koja su niska i teško se prolazi kroz njih. To je slika poniznosti, pokajanja, vere i odricanja. To je taj isti put kojim je Isus ušao u svoju vladavinu. Težnja i časna borba donosi uspeh. Isus zatim govori o vremenu kad će biti nemoguće ući u carstvo Božje. Taj će trenutak nastupiti kad se oni najzad sami svojim držanjem isključe /kad prođe vreme milosti, 13:8-9/ Isus naziva ovakve nepravednima, jer njihovo postupanje nije božansko.  On odbija ovakve da poznaje jer oni ustvari njega nisu upoznali. U st. 28 Isus im kaže da oni nisu dostojni Avrama, a u st. 29 kaže on koji su to. To su pravo oni koje oni sada gone i preziru. Pod onima koji ima da dođu sa svih strana razumu se samo mnogobošci.

43. IRODOVO LUKAVSTVO

Luka 13:31-33.

Irod – Antipa, tetrarh u Galileji i Pereji, uznemirio se zbog mase koja je sledila Isusa, a u kome je on video novog Jovna Krstitelja. Fariseji su hteli da s ove strane uplaše Spasitelja i prinude ga da pređe u Judeju gde bi onda potpao od sudsku vlast sinedriona. Eto, zato su ga oni obavestili o Irodovim pretnjama.

St. 31. Ova opomena je bila samo pretvaranje od strne Iroda i Fariseja. Nije se moglo verovati da je tetrarh gajio misli o ubistvo Isusa. On nije bio surov. Sem toga smrt Jovana Krstitelja je jako uticala na njegovu svest i slabi karakter i stalno ga je mučila. Ali prebivanje proroka u njegovoj zemlji plašilo ga je. Irod se bojao Isusa, jer je uobrazio da je on vaskrsli Jovan Krstitelj. Fariseji su iskoristili ovaj sujeverni strah da bi Isusa privukli u Judeju.

St. 32,33. Iz Isusovog odgovora se vidi da on zna šta se krije iza ove opomene; on je znao da je inicijator ove vesti sam Irod. On zna da Irod jedva čeka da On napusti njegovu zemlju. Za ovu vest Isusu iskoristio je Irod Fariseje čije je neprijateljstvo prema Isusu dobro znao. On je dao na znanje Isusu, preko fariseja, da on neće trpeti galilejskog proroka u svojoj zemlji. Isus šalje vest Irodu preko fariseja da je on prozreo njegov plan i da se on ni u čemu neće poljuljati u svome planu i da on inače mora ići u Jerusalim, jer je Jerusalim mesto gde ima da izvede najvažniji deo svoga rada na zemlji: „Idite i kažite tom šakalu.“ Izvesni pisci se oslanjaju na ovaj izraz koji je upotrebio Isus da bi potvrdili njegov strah od Iroda. Šakal Palestine je krvoločna životinja, vele oni, životinja koja grabi strašnom proždrljivošću svoj plen, ona je simbol surovosti, a ne kao naše lisice lukavstva. U ovom tumačenju ima istine, ali i netačnosti. Istina treba prevesti šakal, a ne lisica. Šakali gmižu po palestinskome pesku pod žarkim suncem. Ni o jednoj drugoj se životinji ne govori tako mnogo u St. zavetu kao o toj životinji. Ima dosta mesta koja kad se uporede daju donekle opis ove životinje. Prema opisima Sv. pisma šakal je slaba životinja koja uvek pišti, ali nije nesnosna. Od ove životinje se ne treba bojati. Slabost i pretvaranje to je karakter palestinskog šakala. Da se Isus bojao od Iroda, i da mu je ovaj bio opasan po život, on bi kazao: „Idite i kažite tom vuku!“ Irod je samo kriv što je pokušao da umanji Isusov uspeh i pravio intirge da bi Isus napustio njegovu zemlju, ali on nije bio sposoban da ubije Isusa. Isus se više bojao vukova u sinedrionu nego ovog palestinskog šakala.

44. JADIKOVANJE NAJD JERUSALIMOM

Luka 13:34-35.

Matej 23:37-38.

Matej i Luka iznose ove Isusove reči svaki na drugom mestu.

Jerusalim je od uvek bio neblagodaran prema Bogu i ubijao njegove poslanike, proroke. On je i prema samom Sinu Božjem, prema Isusu, uporan. Koliko je puta Isus pokušao da njegove stanovnike skupi pod svoje okrilje i da ih zakloni i zaštiti od gneva i suda Božjeg, kao što kokoš zaklanja svoje piliće od opasnosti; ali oni nisu hteli. Ovo „koliko puta“ odnosi se na Isusove posete i rad u Jerusalimu. Oni nisu hteli pod njegovo okrilje i zato će doći kazna. Bog koji je dotle stanovao u Jerusalimskome hramu ostaviće zajedno sa Sinom, Mesijom, Jerusalim i Jerusalimljani će sami, bez njihove zaštite ostati u gradu. Bog se odvraća od njih, a sa ubistvom Isusvoim izgubiće oni i njihovu skupocenu svetinju. Reč „pust“ nema u svim rukopisima, pa možda je i kasnije dodata radi lakšeg razumevanja.

45. LAZAREVO VASKRSENJE

Jovan 11:1-45.

Dok nam apostol Jovan ne iznosi pojedinosti iz vremena Isusovog bavljenja u Pereji, daje on iscrpni izveštaj o vaskrsenju Lazara. On pretpostavlja da su ličnosti i mesto već poznati /up. Luka 10:38-42/. Dok je prema Luci Marta u neku ruku gospodarica kuće, dotle je prema Jovanu Marija važnija, pošto je ona prema St. 2 pomazala Isusa;

1. Isus i Lazareva bolest i smrt. St. 1-16.

Isus je odgovorio na vest o Lazarevoj bolesti samo toliko da on zna da je Lazar bolestan i da će vaskrsnuti što će biti samo na proslavljanje Boga. Isus je bio tada u okolini Vitavare, gde je Jovan Krstitelj krštavao, a to je 30-40 km od Vitanije.  Njegovo oklevanje da dođe može se samo tako razumeti što je Isus kao i uvek očekivao Očevu volju, jer bez nje nije ništa preduzimao /iz st. 5 se lepo vidi da je ovaj dom bio mesto gde je Isus bio kao kod kuće/. /I.Ž. str. 169/1/ Posle dva dana koje je Isus proveo u molitvi tražeći Božju volju, on ju je i našao, što pokazuje i njegov razgovor u st. 7-16. /I.Ž. str. 171/1; 172/1,3/. Učenici su ga opominjali da ne ide ponovo u Judeju, gde ga neprijatelji toliko vrebaju. Isus im je odgovorio zagonetno u priči: Kao što dan ima svoje tačno utvrđeno vreme trajanja tako i njegov život na zemlji; i kao što je sunce i njegova svetlost „svetlost ovome svetu“, tako za njega i ostalu Božju decu ima svetlosti, a to je Bog. Po ovoj svetlosti ide sam Isus i zato nema za njega nikakve opasnosti. Pod st. 11 hteo je Isus da štedi učenike pri saopštenju da je Lazar ipak umro; drugo se ništa ne može razumeti pod ovim rečima, jer je Vitanija bila daleko jedan dan hoda i Lazar bi morao onda tako dugo da spava. Isus vidi u svemu ovome samo Božju volju, naime da je Lazar ipak umro. Toma koji je bio sentimentalan i spor u svemu, izrazio je svoje misli nekim učenicima da je već sve dockan i da se Lazar ne može više probuditi iz smrtnog sna. /I.Ž. str. 171/3/.

2. Marta i Marija izveštavaju Isusa o Lazarevoj smrti. St. 17-37.

Pošto su doznali  za Lazarevu smrt mnogi prijatelji ove porodice su došli iz Jerusalima u Vitaniju na pogreb. Kad je Marta doznala da je Isus došao, htela je ona sama s njime govoriti da bi mu iznela svoju tugu a i prekor što nije došao na vreme. U st. 22 izražava Marta svoju veru da on još može pomoći i mrtvoga brata vaskrsnuti. Isusove reči: „Ustaće brat tvoj,“ razumela je Marta kao tešenje i onda je izrazila verovanje svoga naroda u buduće vaskrsenje, ali nije verovala u njegovo vaskrsenje toga dana. Ona zna de će u ono vreme ustati ne samo njen brat nego svi pravi Izrailjci. To je upravo ono što bi morali znati svi koji žive na ovoj zemlji. Jedina joj je još nada bila ova vera.

Sada se Isus pokazuje Marti kao život i vaskrsenje. On ga prima i veruje da je On Mesija i Sin Božji koji treba da dođe na svet.

Isus je pozvao i drugu sestru, Mariju, i kad je video njenu tugu, Isus je zadrhtao u duhu usled zla i greha smrti na svetu. Kada je Isus pošao da vidi gde su ga sahranili zaplakao je; po čemu su videli prisutni da je mnogo voleo Lazara. /I.Ž. str. 175/1-3/. Lazarev grob je bio prema jevrejskom običaju usečen u stenu a okrugli kamen se upotrebljavao kao vrata. Isus je još jednom zadrhtao misleći na neprijatelja ljudskog života. On je znao da je primedba Judeja bila neopravdana jer je on ustvari bio sprečen da pomogne. Isus još nije trebao da spase svoga prijatelja od smrti. Ali sad mu je Otac i to dao; on je dobio odobrenje da vaskrsne svoga prijatelja Lazara.

3. Vaskrsenje pomoću nebeskog Oca. St. 38-44.

Iz st. 39 i 40 se jasno vidi, da Marta nije verovala u nemogućnost njenog brata, zato je Isus i kori, zbog njene slabe vere. /Čitaj I.Ž. str. 176/5 – 177/4/. I u ovom slučaju vaskrsenja molitva je imala divnu moć. Nikoga nije bilo u narodu koji bi ga sada mogao odbiti i neverovati. Mnogi od prisutnih odnose vest čak i farisejima i prvosveštenicima, ne da ga optuže nego da ih opomenu da promene držanje prema Isusu. Ovo čudo učinjeno u Vitaniji poslednji je izraz progresivnog dela, koje je Isus vršio na zemlji. Nespominjanje ovog čuda od strane ostalih evanđelista izgleda da morao tražiti u vremenu sastavljanja njihovoga evanđelja. Oni su bili razumni te nisu hteli da privuku pažnju na jednog čoveka koji je još živeo i koga bi se Judeji hteli da oslobode, jer je svedok Isusove moći i čudesa.

46. ODLUKA SINEDRIONA DA SE ISUS UBIJE

Jovan 11:46-57.

Pošto su prisutni u Vitaniji donekle razglasili čudo pa čak i prvosveštenike opomenuli da Isus nije običan čovek, odmah je bila sazvana velika sednica sinedriona. Sve je ovo na njih veoma jako uticalo, čak su se i uplašili sami za njihovu vlast i narod, jer ustanak bi značio kraj njihove vlasti pa možda i celog naroda.

One godine neki Josif, nazvan Kajafa, bio je aktivni prvosveštenik i pretsedavao je sinedrionu. /I.Ž. str. 178/1-2; 179/1-3/. Otkako je prognan Arehlaj ova dva položaja nalazila su se u istim rukama. Ovaj čovek se prvi put javlja u istoriji Isusovog života na zemlji. Zbog svog službenog položaja igraće on sada ulogu velikog neprijatelja Božjeg Sina. On ima da mu sudi i da ga osudi. Njegovo ime, uprljano Isusovom krvlju, probuđuje mračna sećanja kod hrišćana. Kao i njegovi prethodnici i on je imao veliku vlast. Prokonzul provincije Sirije, Valerije Grah naimenovao ga je za prvosveštenika godine 18. posle Hrista. On je imao da bude posrednik između naroda i Rimljana, čiju je upravu morao da podupire. O njegovoj se porodici ništa ne zna, bio je inače sadukej. Kajafa se oženio kćerkom prvosveštenika Ane, koji je bio vođa ove stranke i veliki prijatelj rimaljana i čiji su pet sinova jedan za drugim bili prvosveštenici. Stojeći u dobrim vezama sa Rimom, uspe Kajafa da god. 35. svoga prijatelja Pilata ne opozovu te, nego tek iduće godine, kada je postao namesnikom Vitelije.

Pri raspravljanju na sednici u sinedrionu o držanju prema Isusu, pokazao se Kajafa samovoljan i grub. Zbog zbunjenosti i oklevanja članova ustao je i on i izrazio se veoma surovo: „Vi ne znate ništa i ne mislite da je za vas bolje da jedan čovek umre za narod, nego da sav narod propadne.“ Sem toga i razlozi države, toga izvora njihove moći, prinuđena je da ustane protiv Isusa i da prezre svaku istinu i pravdu. Tako je Kajafa njima izneo stanje. On je rekao kao prvosveštenik: Isus treba da umre, jer to zahtevaju i interesi naroda. /I.Ž. str. 179/4/. Pola veka kasnije, evanđelista inspirisan, vidi u ovim rečima prvosveštenika proročanstvo o Isusovoj smrti za narod. Dakle, Kajafa a da nije ni znao izrazio je Božje misli. Isusova smrt je bila neophodna potreba čovečanstvu. On je morao umreti ne samo za onaj narod nego i za svu rasejanu Božju decu. Kao prvosvetšenik, morao je  Kajafa i ove godine da prinese opštu žrtvu za grehe celog naroda i to je on i učinio time što je prineo pravu žrtvu za celo svet. Neposredna posledica Lazarevog vaskrsenja, bila je odluka sinedriona o smrti. Objava smrti imala se, prema Talmudu, iz Vavilona obnarodovati 40 dana pre razapinjanja, što je i ovom slučaju učinenjeno. Na ovu olduku Isus se povukao u mali grad Jefrem, /svakako Efron; 2.Kor. 13:19/, blizu pustinje, 18 km od Jerusalima. Za vreme ovog Isusovog odsustva i sinedrion je već nabavio lažne svedoke i sve uredio da bi sve bilo po zakonu. Možda se pomišljalo i na to da se Isus mučki ubije ili da se nekako izvrši kazna bez znanja naroda. /Čitaj I. Ž. str. 180/1 – 181/3/.

47. OBED U SUBOTU KOD JEDNOG UGLEDNOG FARISEJA

Luka 14:1-24.

/Up. Matej 22:1-14/

St. 1-6. I ovde u Pereji događa se ono što se već događalo u Judeji i Galileji. Postepeno se razvija prijateljski ali i neprijateljski stav prema Isusu. Jedan farisej koji je imao neku višu službu kao starešina, pozvao je samo Isusa na obed gde su bile prisutne mnoge ugledne ličnosti iz togmesta. Oni su našli čoveka koji je patio od vodene bolesti, da bi Isusa kušali, da li će ga izlečiti u subotu; ovo jasno izlazi iz Isusovog pitanja u st. 3. Isus ih predusreće i postavlja im pitanje, na koje oni nisu mogli odgovoriti. Zato je Isus izlečio bolesnika pred njima i odmah im objasnio zašto je to učinio Isus nije ovo učinio iz prkosa, nego da bi ih poučio.

St. 7-14. Sad su oni seli za sto. Isus ih je posmatrao kako biraju mesta, što mu je i dalo povoda da govori o gordosti u st. 7-11. U ovoj Isusovoj priči nije reč o učtivosti ili bon-tonu. Reči koje je Isus izgovorio imale su u sebi uvek neku božansku istinu, neki veliki zakon Božjeg upravljanja, što je sve imalo da podigne uski horizont ljudskih misli ka nebu. „Svaki koji se podiže, poniziće se, i koji se ponižuje, podignuće se.“ Ove reči karakterišu Isusov život, samo njegovo biće, njegovo određenje i rad usred sveta koji se uzdiže sovjom gordošću. Poniznost je apsolutni uslov za ulaz u Božje carstvo. Onaj koji sebe, svoju mudrost, vrline i snagu uzdiže, ostaće u svojoj bedi i zatvoriće se u svoje ništavilo. Sve ovo je bilo glavno obeležje istorije bune čovečanstva protiv Boga. Onaj koji priznaje svoju bedu i ništavilo biće podignut do samoga Boga da učestvuje u slavi njegovog večnog života. Ovo je glavno obeležje istorije poniznih i Hrista. Isus nam ne zabranjuje da pozivamo naše rođake i prijatelje. On sam je uzeo učešća na svadbi u Kani i legao je dragovoljno za sto sa svojim priajteljima i u Vitaniji. Ali on je ovde bio kod jednog farisejskog starešine, koji je verovao da je učinio dobro delo priređujući ovu gozbu proroku Galileje. Isus je sad imao priliku da objasni pozvanima da ovakve gozbe kao ni porodične svečanosti nisu pred Bogom delo milosrđa i ljubavi.

St. 15. Isus je sve ovo njima govorio prijateljskim tonom i rečima. Svakako je neki od zakonika oslanjajući se na st. 13 zapitao Isusa, kakvi će biti oni, koji će jesti na gozbi u Božjem carstvu i oni koji će biti isključeni /Up. Mat. 22:1-14/. Jevreji su polagali pravo na isključivi monopol sadašnjih i budućih Božjih blagoslova. Oni nisu verovali u Božje milosrđe prema mnogobošcima. Isus ih ovom pričom o Božjem carstvu poučava da oni sami sada odbijaju Božjeg milosrđa da uđu u Božje cartvo. On im pokazuje da poziv koga oni nisu bili dostojni a koga su čak i odbili upućuje se onima koje oni smatraju nedostojnima a koji će se odazvati. Na istoku je običaj da se dva puta pozivaju gosti na gozbu; prvo jedno izvesno vreme pred gozbu a onda i na sam dan gozbe radi potsećanja i objavljivanja da je već sve spremno. Isus je izneo tri razloga izvinjenja pozvanih dase ne mogu odazvati. Sva tri razloga se mogu svesti na jedno nezainteresovanost i ravnodušnost i još egoizam. Gnev priređivača gozbe je potpuno razumljiv, jer je on mnoge pozvao a svi su izostali. Prema st. 13, naredi gospodar sada da pozovu siromahe, kljaste i boaljaste koji su sa ulice nek ispune prazna mesta. St. 24, najzad govori o tome ko će okusiti Božji obed. Po onome „okusiti moje večere“ primetili su prisutni na šta Isus cilja.

Ako uzmemo da je prvi poziv učinjen preko Jovana Krstitelja i najzad Isusa, onda je drugi izvršen preko apostola kada su i poslednji pozvani odbili poziv. Apostoli su se obraćali nejevrejima, ljudima sa ulice, to su bili ti slepi, kljasti i bogaljasti, u prvome redu carinici i grešnici.

48. POTREBNI USLOVI DA SE POSTANE HRISTOVIM UČENIKOM

Luka 14:25-35.

St. 25-27. Kada je Isus na putovanju po Pereji, u pravcu prema Jerusalimu, bio potpuno okružen mnogim narodom, neki su imali nameru da se priključe njemu. Isus ih je zaplašio teškim ulsovima stupanja u njegov krug, da bi odbio ove lakomislene pristalice, koji bi pri pravoj teškoći otpali. „A ne mrzi“ /st. 26/. Reč mrzi znači ovde manje voleti. U pravom smislu reči „mrzeti“ bilo bi protivno petoj zapovesti kao i Ef. 6:1-3 i  Kol. 3:20. Ali mi moramo biti spremni i njih ostaviti ako nas Bog pozove za propovedanje evanđelja ili ako nam ne dozvoljava da služimo Bogu. Isus je još hteo da utisne duboko u svest učenika njihovu dužnost.

St. 28-32. Isus iznosi dve male priče u kojima iznosi razmišljanja i proučavanja i predviđanja pre nego što se preduzme ovako važan korak u životu. Svrha ovih priča je da se iznese prava i duboka istina, koju je Isus i ranijim rečima izrazio. Biti Isusov učenik, njega slediti i podržavati u svemu, pa čak do smrti na krstu, to je ogromni zadatak, koji je zbilja iznad prividne snage čovečje, zato se mora naročito paziti pri zidanju spasenja kao o pri zidanju kule. Ne treba početi zidati ovu kulu u prolaznoj vatri prvog verskog uzbuđenja. Treba „sesti i pribrati se, pa proračunati šta će to sve stajati“, pre nego što se odlučimo da budemo Isusovi učenici. Ako ovako ne postupamo rizikujemo da budemo ismejani od sveta i uzrok ruganja evanđelja. St. 33, „svega se odreći“ znači da se ničega na zemlji ne držimo nego biti verni Bogu i dobro živeti sa ljudima. Njegovim učenicima je isto potrebna snaga da bi bili „SO“ za ovu zemlju. Bez ove snage su oni potpuno nesposobni. /St. 34-35/.

49. PRIČA O IZGUBLJENOJ OVCI

Luka 15:1-7.

Prema st. 1 i 2 fariseji i književnici su prouzrokovali ovu priču, jer su gunđali zbog Isusove veze sa carinicima i grešnicima. U ovoj priči se naglašava da je reč o jednoj jedinoj duši. Odnos je jedan prema sto, pa ipak gospodar ovce ide i traži je.

Isus govori ovde o onome šta se događa na nebu, među anđelima i o radosti koju oni izražavaju kad se jedan grešnik povrati Bogu.

Isus nije hteo reći da ima devedeset devet pravednih na jednog grešnika. On govori ovde samo o radosti koju prouzrokuje pokajanje jednog jedinog stvorenja. Ovom pričom Isus opravdava i svoje sopstveno ponašanje.

50. PRIČA O DRAHMI

Luka 15:8-10.

I ova nam priča kao i priča o izgubljenoj ovci, govori o nečem izgubljenom, koje će se i naći samo ako se brižno traži, ako i radosti koju imamo kad je nađemo. U ovoj se priči naročito ističe ono mučni i brižno traženje.

Isus nas poučava u ovoj priči da čak i oni koji su ravnodušni, predmet su Božje ljubavi i saučešća. I njih treba tražiti da bi ih doveli Spasitelju.

Ova priča pokazuje veliku Božju ljubav prema izgubljenome čoveku. Kako su tek trebale izrailjske vođe, one, koje su oni smatrali grešnicima i otpali od Boga, tražili i povratili. Oni se nisu trudili kao žena koja je celu kuću prevrnula da bi našla izgubljenu drahmu. Ne treba dogurnuti izgubljene nego ih povratiti i izbaviti.

Isus im je ostavio da oni samo presude da li im je potrebno pokajanje i popravljanje u ovome pogledu. Kad bi se oni umeli radovati obraćenim grešnicima onda bi oni i sebe strožije ocenili i možda tako spasli sebe.

51. PRIČA O IZGUBLJENOM SINU

Luka 15:11-32.

Priča o izgubljenom sinu ili o pokajanju nas dira i iznosi pred nas očinski ideal. Ona se završava prekorom farisejskom jevrejstvu. Skoro je nemoguće da se ne prepozna u starijem sinu hladno i tvrdoglavo držanje tadašnjeg jevrejskog naroda. Ova priča još pretstavlja povratak mnogobožačkog čovečanstva u očinsku kuću i ukidanje prvenstva izabranog naroda. Dok priča o izgubeljnoj ovci živo biće, dotle ova priča  o izgubljenom sinu, govori o čoveku. U ovoj priči prelazi Isus s odbrane na napad onih koji su ga koreli i to u ličnosti starijeg sina u ovoj priči. Fariseji koji su osuđivali Isusvo mešanje sa carinicima i grešnicima, videli su u izgubljenom sinu, koji se ipak pokajao, obraćene grešnike, koje su oni prezirali, a u starijem sinu, sami sebe. Izgubljeni sin je i slika čoveka koji je uvučen u greh.

St. 11-16. U ova dva sina izražena su dva tipa ljudi: jedan prolazi kroz zablude, otpad i greh i kroz tešku borbu dok dođe ponovo do boga. Drugi ide  pravim putem bez velikih patnji i nevolja pa zato bi morao da ima više razumevanja za svoga brata koji se udaljio od očevog doma i zato mora da pati. Sve crte koje su iznete u ovoj priči diraju i bude čovečju savest. Ove crte ne nose nikakav žig egoizma, ljubomore i odvratnosti nego pokazuje da religija nije bez dubina niti samo maska sa spoljnom vrednošću i računom. Grešnici i carinici svih zemalja i svih vekova nalaze u ovoj priči svoju istoriju pokajanja, jer u njoj se vidi kako su se mnogo udaljili i kako su u velikoj bedi, jer su se predali samo svojim strastima. Svi koji su na licu ove zemlje, gde vlada glad, o koje je greh prouzrokovao, gnevno vape, što pokazuje njihovu neutešnost i agoniju. Oni viču: ja umirem od gladi.

Pod „roščićima“ podrazumeva se ljuske od roščića koje su služile svinjama i ostalim životinjama kao hrana, a  koji su i danas obična hrana siromašnih stanovnika Palestine. Nije se dozvoljavalo nevoljnima ni da podele sa svinjama ovu hranu. Gospodari su mnogo više polagali na život i cenu svinja nego ljudi koji su ih čuvali. Ovo je dobra slika da pokaže uslove pod kojima grešnici služe sotoni.

St. 17-24. Mnogi se vraćaju Ocu. Oni se sećaju na duhovnog Oca i izobilje u njegovoj kući. Oni treba da se vrate pre nego što izgube svaku nadu ili umru od gladi. Ovakvi obraćeni kažu: „Ustaću i idem ocu mome.“

Beskrajno Božje milosrđe učiniće još više nego što nam iznosi ova priča. Ovo je slika koja nam iznosi večno Božji plan. Tu se opisuje Božja dobrota i opraštanje, poniznost ljudi koji se kaju, radost neba i zemlje posle pokajanja čoveka. Ne može se nigde naći uzbudljivija i izrazitija slika od ove u ovoj priči. Nikada ljudski jezik nije izrazio lepše reči od ovih, koje su pune ljubavi i Božje mudrosti.

St. 25-32. Stariji sin pretstavlja Jevreje i fariseje, kao što prvi sin pretstavlja grešnike – narod. Jevreji su bili nemilostivi i prezirali su sve grešnike i mnogobošce.

52. PRIČA O NEPRAVEDNOM UPRAVITELJU

Luka 16:1-13.

Kao i kod ostalih priča, tako i u ovoj ne treba se svaka crta priče tumačiti, nego samo one na koje je Isus mislio kad je iznosio priču kojom je hteo nešto objasniti. Isus uzima primer iz stvranog života, kojim se služi da pokaže učenicima šta sve čini čovek koji se stara za svoju budućnost ovde na zemlji, da bi je što bolje osigurao. Gospodar hvali nepravednog upravitelja koji je mudro radio da dođe do svog cilja. Isus nam objašnjava mišljenje i sud ovog gospodara i upoređuje sinove ovoga sveta sa sinovima svetlosti, koja su Božja deca. Deca ovoga sveta su mudrija jer se mnogo više staraju za njihovu budućnost na ovoj zemlji, nego sinovi svetlosti koji se malo brinu i malo misle na večni život. Ovo objašnjenje i razlika se jasno vide po upotrebljenim Isusovim rečima: „prema svome rodu.“ Dakle, ovako moramo razumeti ovaj stih: „Deca ovoga sveta u svom poslovanju su mudrija nego deca svetlosti u svom staranju za večni život.“

Sporno je mišljenje oko tumačenja ove priče, ali jedno je jasno, a to je, da Isus ne podržava prevaru i obmanu ovog upravitelja, nego nam ukazuje na njegovu mudrost i umešnost kojima ima da zahvali što je izbegavao velikim teškoćama. Neki komentaristi su bili tako zbunjeni zbog ove priče, da su već bili skloni da prime mišljenje Julijana Otpadnika koji je dokazivao da je Isus odobrio prevaru. Pouke koje možemo izvesti iz ove priče su dosta jasne. Ovaj upravitelj pošto je nečasno izvršio svoju dužnost, pokazao je sposobnost, hitrinu i znanje nečasnih sredstava, i on je sve to upotrebio da bi izbegao posledice svoga nepoštenja. Ali vi budite verni upravitelji i upotrebite svoje znanje, sposobnost i brzinu da bi potčinili telesne i privremene stvari nebeskim. Upravitelj se sprijateljio sa dužnicima svoga gospodara, i ovi kad on nije više imao sredstava za dalji život primili su ga kod sebe. Isto tako i vi upotrebite vaše bogatsvto /vreme, povoljne prilike i znanje/ na dobro vaših bližnjih, da vam kad jednom napustite ovaj svet to olakša ulazak u večno carstvo. Bogatstvo koje je razumno upotrebljeno veliko je dobro koje doprinosi da se duše privedu Hristu. Onaj koji podražava Isusov život imaće prednost da na nebu sretne one za čije je dobro on radio i mnogo se žrtvovao na zemlji. Sa zahvalnošću će se ovi setiti onih koji su im omogućili spasenje.

U ovoj priči još primećujemo kakvo shvatanje o imovini i svojini hoće Isus da utisne svojim učenicima. Isus ne osuđuje svojinu kao što to veruju neki kritičari. Isus vidi u svojini samo privremeno dobro. Čovek samo upravlja svojinom; pravi i jedini sopstvenik je Bog. Ako na njega zaboravimo i ne priznamo njegovo više božansko pravo, onda činimo nepravdu. Ovakvo dobro mada pravilno pribavljeno, naziva Isus „nepravednim mamonom,“ jer je ono samo ugrabljeno dobro i kao takvo može da bude uzrok svim vrstama nepravde. Ovo je slučaj kod većine ljudi. Isus opominje i podseća učenike, da je bogatstvo prevarno i zavodno a povereno nam je samo za kratko vreme. Bogatstvo je nepravedno jer ono savlađuje čoveka i vara ga i uznemiruje. Teško ga je se osloboditi. Mamona označava na haldejskom i sirskom bogatstvo, a na punskom prema Avgustinu ćar /korist/. Ova reč ovde personifikuje suprtonost Bogu. Suprtonost je potpuna: voleti ili mrzeti, jednog se držati a drugog prezirati. Ne možemo služiti jednom i drugom.

53. ISUSOV ODGOVOR NA PORUGU FARISEJA

Luka 16:14-18.

Fariseji koji su sve ovo čuli i razgnevili se prvo zato što ih je Isus pogodio u njihovome srebroljublju a drugo ismevali su se oni što je Isus sve ovo govorio svojim siromašnim učenicima koji su bili veoma siromašni. Da je ovo ruganje bilo samoopravdanje i samouzdizanje s obzirom na jednostavne ljude pa i same učenike, jasno pokazuju reči iz st. 15. i 16, pokazuje u kakvom su odnosu Isus i Jovan, koje oni nisu hteli da slede, ali jednostavni i neučeni, prezreni ljudi upotrebljavaju sva sredstva i napore samo da uđu u carstvo Božje.

Prekor da on hoće da ukine zakon pobija Isus sa stihom 17, i dodaje da se oni smatraju čuvarima zakona a više su neprijatelji i prestupnici njegovi. On ih još opominje da će se sve ispuniti što stoji u zakonu. Daleko od toga, da je Isus hteo da ukine zakon što je on stalno spominjao. On je naprotiv došao da ga ispuni i izvrši. On je ispunjenje svega što je bilo simbol u ritualnom zakonu. On je ostvario sve ono što su rekli proroci. Sve što je pravi i sveto a zakon zahteva on je podupirao i usavršio. Sve što je Mojsije tvrdio zbog tvrdnje srca svoga naroda, a bilo je nesavršeno, Isus je odbacio, jer Mojsije je pisao zakon samo na kamenu, a Isus piše u srce. Isus im daje jedan primer gde oni prekršavaju zakon. Isus je pravi čuvar. /st. 18/.

54. PRIČA O BOGATAŠU I UBOGOM LAZARU

Luka 16:19-31.

Priča o bogatašu i ubogome Lazaru je Isus izmislio, prema mišljenjima i idejama fariseja, i pomoću slika koje su oni dobro poznavali, tako da je bilo nemoguće izbeći lekciju.

Ne treba uzeti doslovno slikovite izraze koje je Isus uzeo iz verovanja i upotrebe svoje zemlje i svoga naroda. Njegove ideje i pouke su mnogo uzvišenije i slobodne od svega što se suproti istini. Kad čujemo ovu priču o njenim pojedinostima, razumećemo da je ovde Isus dao samo jednu priču o „onom svetu“ čije se pojedinosti ne mogu uzeti i doslovno tumačiti. Bilo bi sasvim pogrešno da se izvode zaključci o stvarnosti i prirodi „onoga sveta.“ Isus je da bi označio život i buduću sudbinu bogatih, skoncentrisao sve samo na jedno vreme, a to je smrt, osuđenje i stanje za vreme kazne. A da cela ova priča nije slika stvarnosti, jasno izlazi iz stiha 23. Ne možemo ni zamisliti neko gledanje ili razgovor. Priča nam samo hoće da kaže: posle smrti nema više nikakve mogućnosti.

U ovoj priči dolazi do izražaja narodnog verovanja u veliku gozbu u budućnosti na nebu, kojoj će na čelu biti Avram sa ostalim patrijarsima. Isus nije hteo ovom pričom da kaže, da će neko samo zbog toga što je bogataš biti osuđen od Boga. Bogataš će biti odbačen ako je zaboravio milosrđe, a siromah je spasen jer se uzdao u Boga i ta opravdao svoj život i dobio ime „Lazar“. „Eleazar“, dakle Lazar, znači na jevrejskom jeziku: „Bog je moja pomoć.“

Kod Grka hades //ad/, a kod Latina Inferi označuje mesto osuđenih kao i spasenih, ali između ova dva mesta teče Aberon. Judeji onoga doba su bili prihvatili u ovome pogledu svu neznabožačku mitologiju. „Koliko su tamo udaljeni raj od pakla?“ Jednom palmom“ odgovorili bi Jevreji. Rabiner Johan veli: „Samo jedan zid je između njih.“ Ali ostali rabineri kažu: „Ne, oni su vodoravni, može se videti s jedne strane što se događa na drugoj strani, ali između njih je velika provalija.“ „U raju ima sedam grupa pravednih koji gledaju Gospodnje lice; oni sede u Božjoj kući i penju se na Božju goru. Svaka grupa ima svoje naročito mesto stanovanja u raju. Isto tako ima sedam mesta stanovanja u geheni.“

Sredstvo Božje milosti koje je Bog pružio čoveku je dovoljno da se primi svetlost i spasenje; ako ih ne prihvatimo, nećemo dobiti nikakvog naročitog čuda.

„Gospod nas uči u priči o bogatašu i ubogome Lazaru da se naša sudbina /budućnost/ određuje još ovde na zemlji. Za vreme širenja evanđelja, Božja milost je otvorena svim dušama; ali ako izgubimo priliku za ispitivanje samoga sebe našom krivicom, onda smo odvojeni od izvora večnog života.“ /Duh proroštva/

55. ISCELJENJE DESET GUBAVIH

Luka 17:11-19.

Isus se nalazi na poslednjem putovanju; on putuje u Jerusalim. Trebali su proći kroz Samariju da bi brže stigli u Jerusalim. Ali umesto da pređe preko Samarije, on je prošao između Samarije i Galileje, prema Jordanu.

U jednom selu sretaše Isusa deset gubavih, od kojih je jedan bio Samarićanin /st. 16/. Svi su oni prepoznali Isusa. Ovi su već mnogo šta znali o Njemu. Oni zamoliše Isusa za milost, a on je opet ispitivao njihovu veru i poslušnost. Isus ih uveravao da će se očistiti. Tačni dokaz njihovog isceljenja je trebao da bude pokazivanje sveštenika, koji je trebao da ih oglasi ponovo čistim i da ih vrati u društvo zdravih. Ispunjenje poslušnosti zahtevalo je veliku veru. Isus ih nije odmah iscelio, nego im je kazao da odu svešteniku, a da im nije izrično obećao da će se izlečiti.

Povratkom i zahvaljivanjem Samarjanina, pokazalo se još jednom da su mnogobošci počeli  da premašuju Jevreje u veri. Isus je ovde još izrazio svoje čuđenje zbog nezahvalnosti desetorice. Isceljenju desetog je doprinela vera. Samarjanin je zahvalan za isceljenje koje nije očekivao naročito od strane jednog Jevrejina. Ostali su Jevreji svakako govorili kako je došao veliki prorok u svoj narod i kako su oni bili predmet njegovog čuda. Bogu zahvaliti znači Boga priznati kao darodavca dobrog i zato mu se posvetili /predati/.

56. O DOLASKU BOŽJEG CARSTVA

Luka 17:20-37.

Posle čestog objavljivanja Božjeg carstva od strane Jovana Krstitelja i Isusa vrlo je lako da se ovo pitanje postavlja iz radoznalosti i u očekivanju. Prema Isusovom odgovoru pitanje je mnogo više oko spoljnih okolnosti i istorijskih događaja.

Isus je iskoristio ovu pogodnu priliku da bi protumačio učenicima ovo tako važno pitanje, koje je i za njih bilo goruće. Uobičajeni izraz za mesijansko carstvo bio je kod Judeja „Mesijini dani.“ St. 21 se može razumeti dvostruko, i ta dva smisla se upravo dopunjuju: „među vama“ i „u vama“ /Uporedi – 5.Mojs. 30:14; Jov. 1:26; 12:35; Rim. 14:17/. Carstvo Božje je u vama ili među vama, kao Božjim narodom. Ovo carstvo u koje se već ulazilo nije bilo ništa drugo nego skup onih koji su pripremni za buduće Božje carstvo. Jasno je da Božja vladavina nije bila u farisejima; ali ona je uvek u nekoj meri u onima koji su iskreni i verni. Ovo carstvo koje ima sedište u čovečjem srcu trebalo je da stanuje i u duhu fariseja, čija je religija bila samo spoljašnja. Koji već sada ne prime Mesiju, doći će vreme da će za ovakve biti dockan da ga prime. St. 23 govori o prevarama i obmanama koje moraju da dođu pre Isusovog drugog dolaska. St. 24, 25, iznosi ukratko ceo plan spasenja, koje on mora tek da ispuni. Onda će se Isus popeti na nebu i tek kasnije u slavi se pojaviti. Dakle, Mesijanski rad se sastoji iz dva perioda, iz „dva dana“, prema Isusovome živopisnom slikanju. Jedan dan od ovih je ispunjen patnjama i progonstvima; Isus ovde ne razume samo svoj telesni život, on obuhvata sve verne u vekove. Izabranici Hristovi koji će otići na nebo, ići će za njime po istome krvavome putu koji je On otvorio. Oni će živeti kao mučenici u očekivanju i nadi „drugoga dana.“ Ovaj „drugi dan“ će opet biti slavan; on će značiti pojavu Božjeg carstva za sva bića na preobraženoj zemlji.

St. 26-30, iznose dva primera koji imaju da opišu stanje u danima pred dolazak sina čovečjeg. Svet će ići dalje svojim putem; ljudi će se baviti svojim poslovima. Da bi se izbeglo ovom sudu nad svetom, mora se posmatrati i razumeti doba da bi se čovek mogao spasti /st. 31,32/. St. 33-36, pokazuje da neće svi biti ovakvi, nego samo oni koji su živeli po Božjoj volji /st. 33/ Po st. 37, pitaju učenici gde će to biti.Ovo se može odnositi na stih 24 i 30 na mesto događaja i otkrivenja. Isus im odgovara, da gde se nalazi ono što je zrelo za sud, tamo će i sud biti. Ova slika galiljeskog karaktera u st. 37. iznosi strašnu i veliku odluku Božje uprave, odluku o potrebnom uništenju. Teško onima koji  nisu vezani za život! Lešine su svi oni koji nemaju živog Božjeg duha; lešinari /orlovi/ su destruktivne sile koje više svoje dejstvo nad mrtvima svuda gde se oni nalaze, po volji nebeske pravde. Ovo mesto kao i mnoga ostala, su nam mnogo jasnija ako kao putnici vidimo ovakve scene. Jedan lugar priča da su jednom nekoliko koza i kamila pale od umora na putu. U trenutku kad je prva pala i pre nego što je uginula, na mirnome nebu jasno su se razlikovale na krajnjem horizontu male crne tačke. To su bili orlovi. Ne zna se kakvo moćno čulo vida ili mirisa ga može da obavesti da je lešina u blizni. Naš Spasitelj se poslužio ovom slikom da bi pokazao da neće biti ni jednog suda Božjeg kome neće slediti presuda. Tamo gde se javlja greh pokazaće se i pravda.

57. PRIČA O NEPRAVEDNOME SUDIJI

Luka 18:1-8.

Jasno je da Isus nije hteo da uporedi Boga u prvoj priči sa nepravednim sudijom. Ovo je još jedan slučaj više koji pokazuje da se ne treba čvrsto držati svih pojedinosti u pričama.

Smisao ove priče je sledeći: kada se neki sudije pokoleba i popusti usled istrajnosti jedne udovice, koliko će više sa opravdanih razloga Bog pružiti pravdu svojim izabranicima. Sem toga nam i st. 1 jasno pokazuje svrhu ove priče.

U st. 6 zahteva Isus od svojih da paze na reči nepravednog sudije i tako da sami sebi odgovore na pitanje, da li se može na to i pomisliti, da Bog svojim izabranicima, koji vape dan i noć za njegovu pomoć, ne pritekne u pomoć njihovom pravu. St. 6 ne potvrđuje samo da će im Bog pribaviti njihovo pravo, nego još dodaje da će se za spasenje njegove crkve sve učiniti. Isus se još brine zbog vere crkve, koja je tako važna. Iako Isus ne sumnja da će pri svome drugom dolasku naći verne, ipak bi apostoli trebali sami da se oko vere staraju, da bi je do kraja očuvali.

58. PRIČA O FARISEJU I CARINIKU

Luka 18:9-14.

Ova se priča bavi pravim mislima i osećanjima onih, koji se mole, što je najvažnije pri molitvi. Osnovna razlika između ove dvojice je sledeća: jedan se opravdava s obzirom na količinu dela, kao i na tačnost ispunjavanja zakona, a drugi ne nalazi nikakvog izvinjenja. On želi i misli samo na Božju milost. Zato će ovaj drugi i biti opravdan, a prvi odbijen.

Farisej je ispunjavao ono što je bila dužnost svakog Izrailjca i hvalio se time. On je postio prema farisejskom propisu ponedeljkom i četvrtkom, davao je desetak od svih svojih dohodaka itd. Ali on je tražio svoju ličnu pravdu pred Bogom i slavu kod ljudi. On je otišao u hram da se moli, ali nije ništa tražio /molio/. Ceo mu se „govor Bogu“ sastojao u tome da kaže da nije nikakvo zlo učinio, a zatim da se pohvali za dobra koja je učinio.

Sve je ovo bila samo čista spoljašnost u kojoj nisu savest i srce uzeli nikakvog učešća. Međutim, kod carinika se vidi duboko pokajanje zbog greha; to se vidi i po njegovom držanju i po rečima. Za uspeh molitve nije dovoljno da je čovek strpljiv i istrajan, nego još i da je ponizan, što hoće da nam iznese ova priča.

59. O RAZVODU BRAKA I BEZBRAČNOSTI

Mat. 19:1-12; Marko 10:1-12.

Granice Judeje se nisu prostirale preko Jordana. Isus je najzad potpuno napustio Galileju i preko Pereje polako se približavao Jerusalimu. „Preko Jordana“ označava: da se Isus još bavio u Pereji sa druge strane Jordana, a ne u Judeji. Događaji o kojima je ovde reč odigravaju se u Pereji.

Postavljeno pitanje Isusu, trebalo je da ga zavede, jer je dosta zamršeno i tajanstveno. Ovo pitanje se raspravljalo još mnogo pre Hrista, naročito između dve škole, Sumajeve i Hilelove. Fariseji su tražili od Isusa da im odgovori, da li je opravdano učenje Hilelove škole, koja je tumačila 5.Mojsijeva 24:1, u tom smislu, da čovek može otpustiti svoju ženu za svaku krivicu. Oni su očekivali da će Isus osuditi lakomislenost i popustljivost ove škole, čime bi protiv sebe izazvao ceo judejski narod, koji se držao svoga učenja u životu. A ako prihvati učenje Šumajeve škole, onda dolazi u sukob sa Mojsijevim zakonom i tada ga mogu optužiti, naročito kad se zna da je u stalnoj vezi sa grešnicama i grešnicima, što se opet ne slaže sa njegovim strogim nazorima morala. Ali Isus im ovde ukazuje na prvobitni smisao braka. Pravo saznanje o svrsi braka, moramo tražiti i crpsti jedino iz istorije o stvaranju. Odmah u početku je Bog stvorio čoveka, muško i žensko, kao jedan par. Bog je stvorio muško i žensko i usadio u njima nagon da se uzimaju; zbog toga čovek napusti i najmilije i zasniva novi brak /1.Kor. 6:16/. Oni su sada jedno telo, te zato čovek ne treba da raskida tu vezu i jedinstvo. Isus brani i uzdiže brak i ženu. Žena ne sme da bude instrumenat strasti muškaraca, ona treba da bude ravnopravna sa njime. Brak je svetinja, a bračna se veza ne sme prekidati. Ovako Bog zamišlja ustanovu braka. Među Božjom decom i u Božjoj vladavini mora brak zadobiti svoj prvobitni smisao i snagu.

Što je Mojsije dopustio Izrailju da se razvode, na što su fariseji ukazivali s obzirom na 5.Mojs. 24:1, to je bilo „zbog otvrdnelog srca njihovog.“ Oni su bili u stanju učiniti još veće zlo, te je Mojsije bio prisiljen da im odredi formu za razvod, ali uzrok nije tačno određen; on je trebalo da bude u saglasnosti sa moralnim zakonom, dekalogom. Za Isusa je samo preljuba uzrok za razvod braka.

Ako čovek ne sme otpustiti svoju ženu i uzeti drugu, onda je prema mišljenju učenika, bolje uopšte se ne ženiti, jer se čovek može lako prevariti u izboru i tada bi mu brak bio težak jaram. Isus im tumači da ima takvih ljudi koji su sposobni za brak, ali su ga se odrekli da bi mogli nesmetano služiti Bogu, propovedati evanđelje /kao Jovan Krstitelj, ap. Pavle i drugi/, /1.Kor. 7:32-35/. Drugi su opet napustili ženu i decu, ako apostoli, da bi mogli da propovedaju evanđelje. Ovi su „sami sebe uškopili“ time što su se dragovoljno, u korist propovedanja odrekli bračnog života. Njihova ljubav prema Bogu je bila jača od ljubavi prema ženi. Oni bi i više učinili radi Božjeg carstva. Ovde se ne sme uzeti doslovno uškopljenje, jer je kastracija bila izričito zakonom zabranjena. 5.Mojs. 23:1. Crkveni otac Origen je doslovno razumeo ove reči i dao sebe uškopiti, što je crkva osudila pa se i on sam kasnije pokajao. Drugo je to ako je neko od rođenja neplodan ili su ga ljudi uškopili.

Isus kaže: „Ko može da primi neka primi,“ jer ovo nije nikakav uslov za stupanje u Božje carstvo. Sve je to u skladu sa Isusovim rečima o braku u Mat. 19:4-9. Nasuprot brizi učenika „ako“ Isus iznosi i za ženu doricanja od svega ako je potrebno i to samo radi Božjeg carstva. Da bi ovo razumeli i tako živeli potrebna je jaka odluka i sanaga, što Isus izražava u rečima: „Ne primaju svi ovih reči, nego oni kojima je dano.“ Isus je ovde govorio o visokom shvatanju braka a ne o idealu bezbračnosti, koja je isto dozvoljena ako se čovek svojevoljno žrtvuje za spasavanje čoveka i rad u korist Božjeg carstva.

60. ISUS BLAGOSILJA DECU

Mat. 19:13-15.

/Marko 10:13-16; Luka 18:15-17/.

Pošto je Isus stavljao ruke na bolesnike da ozdravljaju, mogli su prisutni doći do misli da umole Isusa da učini istu radnju i nad decom, da bi pravilno rasla i bila zdrava. Učenici su videli u ovome samo nepotrebno povećanje rada njihovog Učitelja i stalnu smetnju u saobraćaju sa Isusom.

Dok je u Mat. 18:5 izneo decu kao primer, ovde se radi o samoj deci. I ona su u izvesnom odnosu prema Božjem carstvu; i njima je ono otvoreno. I ona mogu biti predmet, i pored nedovoljne razvijenosti njihovih misli i želja, blagoslova koji izlazi od Isusa. Ovakvih je carstvo Božje, jer oni imaju mnogo od onoga što odrasli treba da se trude dobiti. Novo carstvo će biti Očevo; najbolje sredstvo da se u njega uđe jeste pokazati jednostavnost, poverenje i predanost kao kod dece. Treba dakle da se trudimo da smo im slični, tj. da se bacimo u naručje Ocu kao mala deca. Svi oni koji računaju na mesta u Božjem carstvu pomoću svojih zasluga, nikada neće biti primljeni.

61. ISUS I BOGATI MLADIĆ

Mat. 19:16-30.

/Marko 10:17-31; Luka 18:18-30/.

Tek što je Isus ostavio kuću, u kojoj je blagoslovio decu, i nastavio put /Mat. 10:17/, pristupi mu jedan bogati mladić, koji je prema Lk. 18:18, zauzimao ugledan položaj. On je bio nezadovoljan običnim odgovorima po školama o zaslugama, delima zakona i posvećenje ritualom, on je imao utisak da Isus više kaže svojim učenicima i da On mnogo dublje vodi svoje učenike.

Isus upućuje prvo ovog mladića na Boga kao na jedino dobro, od koga proizilaze sva dobra. Na pitanje koje dobro da učinimo da bi dobili život večni, judejski rabineri su različito odgovarali, a mladić je ipak hteo da dobije pravi odgovor. Mladićevo pitanje je bilo ustvari nepotrebno, jer je jedino Bog dobar i zbog toga samo vršenje njegove volje, koju je On objavio u svojim zapovestima može biti dobro za život večni. Isus je ovom mladiću postavio kao uslov večnog života Božje zapovesti zato što je on kao Jevrejin živeo pod zakonom, a nije priznavao Isusa kao Hrista i Božjeg sina koji jedino može da napiše Božji zakon Svetim Duhom u njegovo srce, da bi ih mogao držati. Sa onim prvim je Isus hteo da kaže da je pojam „dobar“ nešto mnogo uzvišenije nego što to ljudi smatraju, a sa drugim da mu nisu potrebne nikakve druge zapovesti. Isus nije hteo primiti ni titulu „dobar,“ ni titulu „Mesija,“ jer su upotrebljene u pogrešnom smislu. On nije voleo da ga smatraju samo „dobrim učiteljem,“ što bi se danas htelo više nego ikad ranije. Sem toga veli Avgustin, ovaj je mladić dao Isusu titulu „učitelj dobri“ sasvim površno ili iz prostog priznanja; Spasitelj naprotiv upotrebljava ovaj epitet u apsolutnom smislu, jer ona samo tako i odgovara Bogu.

Dalje Isus pokazuje u Mat. 19:21, mladiću šta mu ustvari još nedostaje, kao kod mnogih drugih Judeja: zakon je dat da dejstvuje u unutrašnjosti čovekovoj. Isusov odgovor mladiću je trebao da ga osvesti i da mu pokaže da se još nalazi u grehu i pored njegove poslušnosti zakonu.

Ono što je nedostajalo ovom mladiću, to je bila ljubav prema Bogu i bližnjem, što je jedini izvor svakog moralnog osećanja i prave svetinje kod ljudi; to je osnovno načelo svake ozbiljne i potpune poslušnosti, jer je ljubav ispunjenje zakona /Rim. 13:10/. Žalost kod mladića je trebala da bude početak njegovog obraćenja. On se nije razgnevio nego ožalostio, jer je ozbiljno hteo da sebi osigura život večni, ali nije imao dovoljno snage da se odreče svog velikog imanja i da stupi u Isusov red. On nije bio onaj trgovac koji je za jedno zrno bisera sve žrtvovao, nego je zemaljska ljubav bila u njemu jača od Isusove.

Zemaljsko blago je veoma primamljivo za čoveka, ono tako može da veže čoveka da postane potpuno nesposoban za ono što je plemenitije i uzvišenije. Teško je čoveku otrsti se slasti bogatstva, Isus je upotrebio onu izreku iz st. 24. Kamile behu najveće životinje koje su poznate u Palestini, a iglene uši pretstavljale su najuži prolaz. Isus je ovde izneo u izreci moralnu a ne faktičnu nemogućnost. Ova slika, kamile, se često upotrebljavala u ovome moralnome smislu /up. mat. 23:24/. Ovako u izrekama se govori još i danas na Istoku. Smisao ovog stiha nikako ne dozvoljava da se prevede reč kamila sa „uže,“ niti da se pod „iglenim ušima“ razumeju vrata koja su bila uska i niska, da kamila nije mogla lako proći, jer, ovde nije reč o priči niti slici nego o narodnoj izreci moralnog značaja, kojima se mnogo služilo, a služe se mnogi još i danas na Istoku. St. 23:24 nam jasno pokazuje, da su apostli dobro razumeli, da nije bogatsvo /imanje/ po sebi, nego čvrsto priznanje i velika ljubav za njime su nesavladive teškoće za ulazak u Božje carstvo. Zato su se oni tako i zabrinuli, jer su znali uticajnu moć bogatstva. Isus ih teši rečima, da se istina čovek sam po sebi ne može spasti, ali Bog i njegova velika milost je u stanju da skrene čovekovo srce sa zemaljskog na nebesko blago, ako on za tim teži. Petar, umiren i ohrabren Isusovim rečima, a i sa izvesnim ponosom, ističe na suprtno bogatom mladiću, da su on i njegovi drugovi sve ostavili što im je bilo milo i drago i pošli za Njime, pa zato i pita šta će im biti plata. Isus mu potvrđuje jedno divno obećanje: u „novome svetu“ /“paleingenezia“ =  novorođenje, obnovljenje sveta/, što nije ništa drugo nego uspostavljanje Božjeg carstva u vreme dolaska Isusa Hrista, oni će sedeti na prestolima i vladati nad dvanaest Izrailjevih plemena /up. Lk. 22:30; 1.Kor 6:2; 3:21/. Ono što su napustili nadoknadiće im se trostruko ne samo u novome životu, nego i već u ovome životu. To je onaj silni narod koji ima istog Oca na nebesima, a oni su braća i sesetre među sobom; sem toga oni dobijaju duševni mir i zadovoljstvo i radost.

62. PRIČA O RADNICIMA U VINOGRADU

Mat. 20:1-16.

Apostoli su stalno imali u mislima Isusove reči: „Ali će mnogi prvi biti poslednji i poslenji prvi //Mat. 19:30/.“ Isus im je ovo objasnio pričom o poslanim radnicima u vinograd. U ovoj priči nije reč o radu i izvođenju posla nego o stavu radnika prema plati. Bog je taj koji ih je pozvao na rad i on daje svima istu platu – večni život. Oni ne bi trebalo da se među sobom upoređuju, nego da svaki svrši svoj zadatak koji mu je sam Bog povreio, inače će biti razočarani i primiti ukor od Gospoda.

„Rano ujutro“ zanči oko 6 časova, jer su Jevreji računali časove od rađanja sunca, a to je bilo prosečno oko 6 sati ujutro. Podne je bilo prema tome „šesti čas,“ a „jedanaesti čas“ o kome je reč u stihu 6 i 9 je pet sati posle podne. Dakle poslednji su došli pri kraju dana. Oni su dobili od gospodara vinograda istu platu kao i oni koji su radili ceo dan.

Ova nas priča poučava da volja i osećanja kojima se služi Bogu je važnije nego trajanje ove službe. Ovako Bog meri veličinu nagrade. Bog još daje svakome prema njegovim obećanjima pa čak i više nego što smo zaslužili. Po gospodarevoj naredbi, da se prvo isplati radnicima koji su poslednji došli u vinograd, vidi se jasno da je Isus hteo ovom pričom istaći da će u Božjem carstvu poslednji biti prvi, a prvi poslednji, a to znači da neće ništa zavisiti od dužine rada, nego od naše volje i osećanja kojima služimo Bogu. Poslednji koji su bez svoje krivice poslednji pozvani na rad a svoj rad savesno obavili, primiće najpre nagradu, život večni, a koji su prvi pozvani bez svoje zasluge, dolaze poslednji do nagrade, i oni će dobiti život večni ali će biti ukoreni jer se protive Božjoj odluci i naredbi. Ništa ne podupire mišeljnje da će na nebu biti veća jednakost nego na zemlji gde se ima da izvojuje mesto u Božjem carstvu. Tamo će se moći razlikovati Božje sluge a da se nikome ne ukinu njegova prava /Up. Mat. 19:28-30/. Ova priča opominje apostole da se ne hvale što su prvi pozvani, nego da opravdaju svoje pozivanje savesnim radom ne upoređujući se među sobom, jer prvi može da bude poslednji.

63. TREĆE ISUSOVO OBJAVLJIVANJE PATNJI I STRADANJA

Mat. 20:17-19.

/Marko 10:32-34; Luka 18:31-34./

Posle Lazarevog podizanja iz mrtvih sinedrion je doneo odluku da se Isus ubije /Jovan 11./ No kako se približavala Pasha, trebao je on sa učenicima da ide u Jerusalim da uzme učešća po Mojsijevom zakonu. /5.Mojs. 16:16/. Isus ide poslednji put u Jerusalim gde ga čekaju patnje i smrt. On je smelo išao svome cilju.

Isus objavljuje prvi put i sa više pojedinosti šta će se u skoroj budućnosti sa njime dogoditi. Ali ovo je i poslednji put. On im sada jasno kaže da će se to sve odgoditi preko mnogobožaca. Sinedrion je morao Isusa predati rimskoj vlasti, jer je samo ona mogla da izvrši smrtnu kaznu. Ali i ovoga puta apostoli i drugi pratioci nisu ništa od Isusovih reči razumeli. Oni su mislili, da se sve ovo, što im Isus govori ne tiče njega i njih, nego da im on time iznosi samo slikovito teškoće i smetnje koje će nastupiti te su se nadali da će Isus svakako ovom prilikom uspostaviti svoju dugo očekivanu vladavinu u Jerusalimu. On je to ustvari i učinio, ali na jedan sasvim drugi način na koji učenici nisu mislili. Kao i prva dva Isusova proroštva i ovo treće, gde se iznosi i način smrti, je dokaz i znak njegovog mesijanstva.

64. MOLBA ZAVEDEJEVIH SINOVA

Mat. 20:20-28.

/Marko 10:35-45/

Sinovi Zavedejevi su bili Jakov i Jovan /Mar. 10:35/, a njihova mati Saloma koja je umolila Isusa /Mk. 15:40 i 16:1/. Marko opet kaže da su oni pristupili Isusu i ovo ga zamolili. Ovde vidimo u čemu je majka posredovala. Ona je htela da nešto više osigura svojoj deci; htela je da ih vidi okružene čašću pored Isusa u novom carstvu.

I sinovi i majka očekivali su zemaljsko carstvo. Oni su smatrali da će Isus da vlada na ovoj zemlji, čime su izrazili verovanje celoga naroda. Braća su zahtevali sasvim  istaknute položaje za dan njegove slave. Sedeti sa desne i s leve strane je znak najveće naklonosti prijateljima princa. Poniznost je kamen kušanja naše vere. Bez poniznosti nema pobožnosti. Najpobožniji je onaj ko do sebe malo drži a visoko misli o Bogu; onaj koji je spreman da zauzme i najmanji položaj samo da bi pomogao svojoj braći. Mati i sinovi su još živeli, ali pored jasnog objavljivanja Isusovih patnji, stradanja i opomene od veličanja, u mislima o slavnom dolasku božjeg carstva sa prestolima, koje su oni hteli imati za sebe. Ona je htela najbliže prestole pored Isusa da rezerviše za svoju decu.

Isus se obraća direktno sinovima Zavedejevim sa rečima da ne znaju što ištu. Oni ne znaju da se do časti i slave dolazi putem stradanja i smrti. Njegovu čašu ispiti znači umreti tačno prema pretskazanom proročanstvu u punoj pokornosti prema Bogu. Sa krštenjem se izražava ta ista slika samo više pasivna. Njihov dogovor: „možemo,“ pokazuje da im nije bilo jasno o čemu se radi u Jerusalimu. Mat. 20:23 je proročanstvo o Jakovu i Jovanu. I zaista su obojica patili. Jakov je odmah u početku bio mučenički ubijen /Dela 12:2/. Ali što se tiče prvog mesta u Mesijinom carstvu, njih ne deli Isus po svojoj volji, nego ona pripadaju onima kojima je Otac odredio. Isus ništa ne kaže da li su oni to.

Ostali apostoli su se rasrdili što su ova braća tako častoljubiva, pa traže sve za sebe a njima ništa ne ostavljaju. Time su i ostala desetorica pokazala svoju zavisti želju za slavom i čašću.

U Mat. 20:25-27. Pokazuje Isus apostolima jedini put ka veličini i vladavini. On stavlja samoga sebe u ovome pogledu za primer. Isus nije sišao na zemlju, da mu drugi služe, nego da on njima služi. On smatra ljude kao zatočenike zbog velikog duga /prema Bogu/. On je sišao da da veliki otkup, svoj život, za njihovo otpuštanje /oslobođenje/. Bez njega ne bi se ljudi mogli sami spasti /otkupiti/. Ceo njegov život do samoga kraja bio je samo služenje ljudima. Ovo „za mnoge“ zanči ne za sve, nego samo za one koji ga potpuno prime.

65. ISCELJENJE DVOJICE SLEPIH IZ JERIHONA

Mat. 20:29-34.

/Mk. 10:46-52; Lk. 18:35-43/

Ukoliko se Isus više približavao Jerusalimu utoliko je bilo više naroda koji ga je pratio, tim pre što su mnogi bili na putu za Jerusalim radi praznika Pashe. Isus nije sad više brani da ga narod glasno i jasno pozdravlja kao Mesiju, jer je on i želi u Jerusalim da nastupi kao takav. Narod koji mu se svuda priljučivao slavio je i hvalio Boga.

Marko i Luka /Mar. 10:46; Lk. 18:35/ nas izveštavaju samo o jednom slepcu, dok ih je po Mateju bilo dva – /Mat. 20:30/. Luka još govori o slepcu kojega je Isus sreo ne kad je izlazio iz Jerusalima, kao što veli Marko, nego kad je ulazio u Jerihon.  Ovakvih neznatnih razlika ima dosta, i one dokazuju da evanđelja nisu kopije nego da su evanđeliste pisale samostalno ono što su se sećali ili čuli od drugih. Jedan od ovih slepih je bio veoma poznat. Marko i Luka spomenuli samo njega iz razloga što je bio dobro poznat narodu. Neki su opet pretpostavljali da je Isus izlečio jednog pri ulasku, a drugoga pri izlasku iz grada, a da Matej sjedinjuje oba događaja. Svakako nam ovde nedostaje dovoljno podataka da bi mogli rešiti ovaj slučaj, ali je uvek bolje uzeti da postoji stvarna razlika u sećanju ili mestu.

Da ne bi dosađivali Isusu i da se ne bi morali zadržavati na putu, narod ih je ukorio i naredio im da ćute. Oni su jedva čekali da stignu u Jerusalim u pratnji svoga Mesije pa da ga tamo proglase za cara. Ali slepci su ga i dalje sledili slobodno vikali za njime: „Sine Davidov!“ Isus je zaustavio povorku i izlepio ih po njihovoj veri, a oni odmah ustaše i pođoše za njim.

66. ISUS U JERIHONU

Luka 19:1-10.

Ime Jerihon potiče od starog kulta obožavanja meseca kod Hananaca, ili zbog mirisa njegovih vrtova. Etimološki može se opravdati ovo dvostruko poreklo. Reč „Iriho“ ili „Jereho“ dolazi ili od „ iareah“ /mesec/ ili od „ronah“ /miris/.

Za približavanje Isusa se već doznalo u gradu i mnogi su mu izašli u susret. Zahej nije samo čuo o Isusu, on je već duže vremena bio pod uticajem svega što je čuo o Isusu. On je hteo samo da vidi Isusa, a nikako da ga Isus primeti i sa njime razgovara. Ali Isus ga je svojim božanskim okom primetio.

Da je Zahej bio običnog stasa, on bi ostao u gomili, i Isus ne bi došao u njegovu kuću. On je bio malog rasta, pa je hteo svojom energičnom voljom da dostigne ono što nije imao. Ulazak u Zahejevu kuću izazvao je mnogo mrmljanja, jer je Isus ušao u kuću jednog grešnika. Položaj i služba Zahejeva su mu dozvoljavali da ugnjetava narod. On ne tvrdi da to nije tako. Reči „daću“ siromašnima pretpostavljaju već njegovu naviku. Nijedan čovek ne otima i krade da bi posle vratio četvorostruko. Iz ovih njegovih reči se jasno vidi stvarna promena misli kod ovog čoveka. Svaki čovek koji postane poslušan Bogu treba da se trudi da ispravi sve učinjene nepravde. Četvorostruko je bio judejsko zakon, po kome se plaćala ukradena ovca. /2.Mojs. 22:1/, kad je na sudu utvrđena kazna; on je hteo da svakom vrati iz svoje lične pobude ukrađenu stvar ili naknadu u istoj vrednosti a nije čak ni hteo da zadrži ovaj peti deo vrednosti po zakonu /4.Mojs. 5:6-7/. Sve nam ovo pokazuje ozbiljnost njegovog pokajanja, koje je rodilo želju da sve nepravde popravi. U st. 9. Isus ne govori o sebi nego o izbavljenju ovog pokajanog čoveka. Spasenje ustvari počinje kad čovek stvarno primi Hrista i kad su mu oprošteni gresi.

67. PRIČA O DESET MINA

Luka 19:11-28.

Ova priča se jasno razlikuje od priče o talentima /Mat. 25:14-30/, koja razvija drugu misao: misao o odgovornosti koja se javlja zbog razlike u daru. U Mateju nije reč o jednoj istoj sumi novca, koja je data svima slugama kao u ovoj priči, jer su talanti nejednako podeljeni, a ovde je svaki sluga dobio istu sumu novca.

Pripribližavanju Jerusalimu mnogi koji su pratili Isusa sve više su razmišljali o mesijanskom carstvu, zbog čega im je Isus i hteo da objasni da se oni moraju više da zabave sa pitanjem polaganja računa na sudu. Događaj sa ovim plemićem koji je otišao u daleku zemlju da primi carsko dostojanstvo, bio bi sasvim nerazumljiv kad ne bi znali slučaj u istoriji sa Arhelajem. On je putovao u Rim da primi kraljevske znake. Zbog Arhelajevih surovosti Judeji behu poslali Avgustovu deputaciju od 50 osoba da bi izneli njegove surovosti i zahtevali da mu se oduzme pravo. Ovaj pokušaj nije uspeo ovoga puta ali ponovljeni imao je uspeha. Veličanstvena Arhelajeva palata podizala se smeštena bliu Jerihona, što je Isusa i potsetilo na sve ove okolnosti.

Ova nam priča pokazuje kako je Isus upotrebljavao najjednostavnije događaje i njima se poslužio za svoju veliku nauku.

Ove mine /novac od prilike 100-150/ koje su u priči poverene slugama, pretstavljaju božanske mine koje treba svako razumno Božje dete razumno da upotrebi i da izvuče iz njega sve što je moguće u slavu Isusovu i za uspeh Božje stvari. Njemu će se suditi prema povećanju kapitala koji mu je poveren.

Čovek velikoga porekla je sam Isus, Božji sin. Daleka zemlja, to je nebo gde je on otišao da pripravi svoje carstvo i nama stanove. Oni koji ga iz njegove zemlje mrze i neće da im on vlada, to su Jevreji, njegovi sopstveni građani. Sluge kojima je on poverio mine, to su pozvani. Dolazak na zemlju, prvi dolazak Isusov, to je borba i protivljenje Isusovome uspostavljanju Božjeg carstva; drugi dolazak je dolazak u sili i slavi. Isus će tada suditi pozvanima i on će tada izraziti svoj gnev protiv onih koji su odbili njegovo carstvo. Između ova dva događaja ima da se dogodi jedan čitav period vremena velikog rada pozvanih. Oni treba da umnože svoje božanske darove. Samo u tom slučaju će pozvani biti i izabrani.

68. ISUSOVO POMAZANJE U VITANIJI

Mat. 26:6-13.

/Mk. 14:3-9; Jovan 12:1-11/

Isus se, kada je napustio Jerihon, zaustavio na putu za Jerusalim u Vitaniji, gde su živeli Lazar i njegove sestre.
Ovog puta Isus nije otseo u Lazarevoj kući, nego kod nekog Simona koga je Isus izlečio od gube. Prema apostolima Jovanu, bio je prisutan i Lazar sa sestrama Martom i Marijom. Matej i Marko ne imenuju ženu, a Jovan veli da je to bila Marija. I ovoga puta je ovo pomazanje bilo samo izraz ljubavi i zahvalnosti i to u predosećanju konačnog rastanka. Delo pomazanja je pretstavljalo pravu žrtvu, kao simbol potpune predaje same sebe. Ali oni koji su se nalazili za trpezom smatrali su da je i pored sve skupocenosti ovog dara još i suviše malo da bi moglo izraziti ljubav one koja je sve to žrtvovala, kao ni veličinu onoga što je ona od njega primila. Posedovanje ovoga skupocenog mira dokazuje da je ova porodica bila bogata. Delo Marije svedoči o tolikoj ljubavi, nežnosti i divljenju, da se ne može naći slično u istoriji. Gde god se dogodilo neko delo plemenitosti ili zaboravljanje samoga sebe, Juda je uvek gunđao i takvo delo ismevao.

Dok Matej i Marko vele da je Marija prosula miro Isusu na glavu, Jovan veli da mu je pomazala noge. Kod Judeja su se gostima iz ljubavi poštovanja prale noge, a kosa i brada kao i noge pomazale mirisavim uljem. Sam Isus je video u ovome delu pomazanje /balzamovanje/ njegovoga tela pred ukop. Ovo njeno delo uzima Isus kao znak velike uspomene. Isus je svoju skoru smrt potvrdio ovim pomazanjem te je time i opravdao Marijin postupak. Njegova je smrt bila tako blizu, da se njegovo telo već sad moglo pomazati. Marija je tako odala Isusu poslednje poštovanje.

Jovan još dodaje ovde da se Isusova prisutnost raščula ida su mnogi Judeji nagrnuli da vide Isusa i Lazara, i pošto su mnogi već poverovali u njega, odlučili su se sveštenici da i Lazara ubiju.

OD ISUSOVOG ULASKA U JERUSALIM DO NJEGOVE SMRTI I VASKRSENJA

U subotu je Isus došao u Vitaniju. Pasha je počela 14. nisana, dan kada se klalo jagnje. Isus je napustio Vitaniju svakako u nedelju rano ujutro, a 6 dana kasnije /Jov.12:1/ u petak, počeo je praznik Pashe /13. nisana/, jer je subota počinjala sa zalaskom sunca. Tako je Isus ispunio sve zakonske propise i naredbe.

Nedelja                                   1. ISUSOV ULAZAK U JERUSALIM

Mat. 21:1-11.

/Mk. 11:1-11; Lk. 19:29-44; Jov. 12:12-19./

Pošto je Isus napustio Vitaniju, poslao je dva učenika pred njima u Vitfagu. Ovo je mesto svakako ležalo na istočnom obronku Maslinske Gore, koja se protezala istočno od Jerusalima. Svakako je Vitfaga bila bliže od Vitanije, u kojoj je Isus proveo dane pred svoj svečani ulazak u Jerusalim i gde je pošao radi svečanog ulaska u Jerusalim.

Isus se spremao da svečano, ali tiho uđe u Jerusalim, pa je zato poslao dva učenika da mu dovedu magare, na kome još niko nije jahao /Mk. 11:2,7; Lk. 19:30,35; Jov. 12:14/, a sa magaretom treba učenici da dovedu i magaricu, svakako da bi magare bilo mirnije /Mat. 21:2/. Desetoga nisana, na Cveti, pošavši iz Vitanije i prošavši pored Vitfage ušao je Isus u Jerusalim. Onoga dana kada su Judeji birali pashalno jagnje /up. 2.Mojs. 12:13/, koje se klalo 14 nisana, ušlo je „jagnje Božje“ u Jerusalim kao sveti grad, da se tu pokaže javno kao Mesija. /I.Ž. str. 188/1/ Isusova vest kao i držanje sopstvenika životinja, otkrivaju odnos sa Isusom. Sinoptici jasno iznose, da je Isus bio svestan svoga ulaska, pa ga je zato tako i uredio, da bi se ispunilo proročanstvo, što priznaju Matej i Jovan. /I.Ž. str. 185/3-5/

Isus je ujahao u Jerusalim na magaretu. Magarci su bili staro prenosno sredstvo kod Jevreja. Na njemu je jahao David i ostali preci. Upotreba konja se smatralo neverstvo starom običaju i judejstvu kao i „Solomunov luksuz.“ I proroci su pretstavljali Mesiju kao cara koji će na dan uspostavljanja Božje slavne vladavine jahati na magarcu. Istočnjaci su od uvek više voleli i upotrebljavali magarce u svečanim pilikama nago konje, zbog magarčeve mirnoće.

Narod je išao za Isusom i pred njim, on se sastojao od posetilaca Pashe koji su dolazili iz Galileje, pa čak i Pereje, Dekapolja i Filipove države. Ovi posetioci su se bili utaborili u ravnici Kedron, pod jerusalimskim zidinama. Narod je prostirao svoje haljine i bacao zelene grančice, što je bio način izražavanja počasti prema ondašnjem običaju, izražavanja dobrodošlice carevima. /up. 2.Car. 9:13/

Oni su pevali „Osana“ iz Ps. 118:25, koji se naročito pevao o prazniku Senica, a znači „pomozi.“ Kad je Isus video grad Jerusalim. On se veoma uzbudio /Lk. 19:41-44/. On je imao pred očima sve tš o će se uskoro dogoditi u gradu kao i u skoroj budućnosti i on se zaplakao. To nije prvi put da je Isus plakao, ali ovoga puta on se setio svog naroda i ovoga nezahvalnog grada, kao i strašne sudbine koja mu se priprema. /I.Ž. str 189/3/.

Svečani Isusov ulazak u Jerusalim uzbudio je sve stanovnike Jerusalima, a oni stranci koji su izdaleka došli na praznik Pashe pitali su ko je taj što tako svečano ulazi u Jerusalim. Narod je govorio onako kako su ga znali: „prorok iz Nazareta.“ Kada su fariseji zahtevali od Isusa da zabrani učenicima da pevaju „osana“, on im je odgovorio: „Kažem vam, ako oni ućute, kamenje će vikati!“ Već više od dve godine Isus je davao toliko dokaza svoje mesijanske misije, da bi čak i kamenje po putu, kada bi moglo da govori, već dalo o njemu svedočanstvo, a ljudi su ga izbegavali i postali tako neosetljivi i tvrdi kao stena. Ove reči su bile za ove fariseje oštar prekor, ali oni ga nisu razumeli. /I.Ž. str. 188/2/

2. GRCI ŽELE DA VIDE ISUSA

Jov. 12:20-36.

Ovo su bili svakako neki prozeliti kao i carski komornik /Dela 8/, kapetan u Kapernaumu Luka 7/ i rimski centurion /Dela 10/. Tradicija veli da je to bila deputacija Avgara V, edeskog cara, koji je, znajući o opasnostima kojima je Isus bio izložen, ponudio mu zaštitu u svojoj državi.

Oni su svakako tražili Filipa da bi posredovao da mogu razgovarati sa Isusom. Izgleda da je Filip ovo smatrao opasnim i tek odlučni Andrija ih je doveo Isusu. Isus je ovo odbio, jer se on sada ne može upuštati sa nejevrejima, ali odmah objasnio prisutnima da će se uskoror ispuniti u njegovom velikom delu starozavetno i njegovo sopstveno proročanstvo. U st. 27 i 31, naglašava Isus ono „sada.“ Čas ispunjenja se približio. On se bori da bi iza patnje i smrti video slavu. Isus zna da će doći do smrti i moli tražeći potvrđenje, koje i dobija u svoj punini. Svojim slušaocima opet ukazuje na očev odgovor na njegovu molbu, koji bi trebao da mu služi kao znak. Zatim Isus govori o značaju ovog časa, On znači za sotonu izganjanje a time i sud za sve njegove pristalice, a za Isusa podizanje na krst i nebo, i za njegove pristalice privlačenje njemu.

U ovim rečima vidi narod suprotnost sa Mesijinom stalnošću; sem toga oni bi hteli da znaju šta on podrazumeva pod imenom „sin čovečji.“ Ali Isus im to nije hteo objasniti, nego ih samo opominje da je on samo još kratko vreme na zemlji svetlost, koju oni treba da prime i da joj se priključe.

3. NEVEROVANJE JUDEJA

Jov. 12:37-50.

Jovan nam daje kratki pregled s obzirom na prošlost Božjeg naroda upravo sad, pred praznik Pashe, da bi objasnio uzrok njihove tradicije. U izrailjevom neverovanju, već u vreme proroka Isaije, a koju je on predvideo unapred za ovo vreme, vidi evanđelista Jovan kraj judejskome narodu. St. 41, 42 pokazuju suprotnost: dok je Isaija koji je tako daleko bio, ipak video Isusovu slavu i o njoj govorio, držali su se starešnie naroda skoro nepriajteljski kad je ta slava bila pred njima; a st. 43, daje uzrok tome: „Milija im je bila slava ljudska, nego slava Božja.“

Ponedeljak                                 4. PROKLINJANJE SMOKVE

Matej 21:17-22.

Marko 11:12-14.

Uveče prvog dana vratio se Isus u Vitaniju gde je prenoćio. Uopšte izgleda da je Isus svako veče napuštao Jerusalim, svakako zbog neprijatelja. Drugoga dana ujutro rano dogodilo se proklinjanje smokve, koja je opet trećega dana ujutro dala Isusu priliku za jedan važan govor.

Marko naglašava da još nije bilo vreme smokvama. To nije bilo vreme kad su smokve pune plodova. Vreme smokvama u Palestini je u julu i junu mesecu, ali već u aprilu daju smokve retke, prve plodove, koji se nazivaju prve smokve, a koje su veoma skupe. Isus je video bogato lišće te se nadao da će naći ploda. Ovo drvo, koje je kažnjeno prokletsvom od strane Isusa je jedino stvorenje koje je prokleo onaj čija je blagost u pogledu čoveka bila bez granica. Jovan je ovom slikom opisao Isusa kao velikog sudiju sa rešetom u ruci, odvajajući žito od slame i bacajući slamu u propast. On ima silu da oživi i ubija, da otvori nebo i provaliju. On je to trebao da pokaže. Ali u svom javnom radu, želeći samo dobro čoveku, on je štedeo krivce i nije im hteo pokazati svoju moć uništenja što je pokazao na smokvi bez ploda. Ovo je bilo samo simbol prave smokve, koja je bila zbilja neplodna. Pošto je Isus jedan dan ranije sve posmatrao u Jerusalimu i hramu, nije našao nikakvog ploda. /up. Luka 13, 6-9/. Ovo proklinjanje smokve je samo Isusovo proročanstvo o razorenju Jerusalima. To je smisao ovog događaja. Bog je posadio u izabranoj zemlji smokvu koja je trebalo da nosi bogate plodove. Upravo u ovo vreme je Isus, Očev izaslanik, umolio svoga Oca za još malo strpljenja i nade. On se trudio oko smokve. Tih plodova je on bio željan, sa kakvom radošću bi ih on uzbrao, ali plodova nije bilo. Ova povlašćena smokva je izdala dobrotu i staranje Stvoritelja, njegovo očekivanje i trpljenje, i zbog toga će za uvek nestati.

5. DRUGO ČIŠĆENJE HRAMA

Mat. 21,12-17.

/Marko 11:15-19; Luka 19:45-48./

Dva puta u svome životu na zemlji, u početku i na kraju svoga javnog rada, Isus je izgonio prodavce iz hrama. On je to učinio iz iste revnosti i u istom smislu kakao je pre tri godine počeo; sad završava. Neki su pokušali da izjednače ova dva događaja, ali za ovo nema nikakvih ozbiljnih dokaza. Isus je svakog trenutka osećao apsolutnu svesnost svog božanskog posinaštva; on je  uvek smatrao hram domom svoga Oca. On je tamo odlazio  radio i učio kao Učitelj. On je ustao protiv svega što je ovaj dom omalovažavalo. Prvo izagnanje je otkrivalo njegovo mesijansko pravo i ovlašćenje, a ovo drugo je to svečano potvrdio. U ovome domu pozvao je Isus narod na promenu načina života i misli.

Uostalom došlo je vreme da životinje određene za žrtvu nemaju više nikakvog razloga i smisla. On jeimao da bude ona prava, večna žrtva, koja je imala da obustavi sve ove žrtve, čija krv nije mogla ništa očistiti i koju Otac nije više hteo.

Ovo čišćenje hrama jasno pokazuje, kad se uporedi sa ranijim događajima sa smokvom, kako je izrailjski narod bio samo lišće na smokvi bez ikakvog ploda. Zbog toga je bio i zreo za sud. Ovaj dan je bio određen po zakonu /2.Mojs. 12:3/ za izbor pashalnog jagnjeta. Ovo je trebalo sada da se naročito naznači i istakne. Isus je znao da je on velika žrtva neba pa je sam došao da se prinese. Vreme materijalne žrtve je prošlo. Bog traži duhovnu i božansku žrtvu. Evo te žrtve; to je Isus Hristos. Njegovo mesijansko carstvo se može da osnuje samo na smrti. Pre nego što će vladati nad savestima ljudi, mora sam da umre. Ušavši u hram Isus se molio pred oltarom za žrtvovanje, čija se vatra ima za uvek da ugasi i koju je on trebao da zameni. Prinašanje sebe samoga Ocu bio je najvažniji trenutak ovoga sveta. Tajna njegove sudbine imala je uskoro da počne. On je dobro razgledao ovaj žrtvenik i duboko razmišljao o svojoj žrtvi, dok su učenici nesposobni da ga razumeju maštali o bliskom trijumfu i slavi.

Neprijatelje Isusove je razljutilo što Isus leči u hramu, jer su oni ovo lečenje pripisivali demonskoj moći. Pa čak dozvoljava da mu i deca kliču kao „sinu Davidovom.“ Ali u ovoj deci Isus je video nove Izrailjce koji su napustili zle puteve svojih otaca i njega kao Mesiju pozdravljaju. Isus priznaje da čuje klicanje dece ali i ne misli da ih ućutka, nego opominje svoje neprijatelje na Ps. 8:2 gde stoji da će Isusa upravo mala i neznatna deca poznati i slaviti, ako odrasli i razumni, bar koji se kao takvi smatraju, to odbijaju.

Sreda                                      6. OSUŠENA SMOKVA

Mat. 21:19-22; Mk. 11:20-26.

Prema Marku /11:21/ učeniku ap. Petra, koji je brižljivo beležio sve činjenice i događaje koje je čuo od apostola, naročito od apostola Petra, Isus je prokleo smokvu u ponedeljak /Mk. 11:12/, i apostoli su utvrdili da se smokva potpuno osušila tek u sredu /Mk. 11:20/. Apostol Matej, očevidac, tvrdi da se smokva onoga trenutka osušila /Mat. 21:18-19/. Možda su učenici prolazeći pored smokve začuđeno upitali Isusa kako se smokva odmah osušila, jer smokva i kad se otseče ostaje još neko vreme zelena. Učenici su se ovde čudili samo brzom dejstvu njegovih reči. Isus im nije protumačio događaj sa smokvom, nego im je govorio o moći molitve i vere. On ih uverava da i oni mogu, ako imaju punu veru, ovakvu bezgraničnu silu ostvariti, a samo je molitva sredstvo za to.

7. PITANJE ISUSOVOG OVLAŠĆENJA

Mat. 21:23-27.

/Mk. 11:27-33; Luka 20:1-8/

Prva dva dana Isusovog javnog rada, nije judejska vlast preduzela nikakve odlučne korake protiv Isusa iako su već odavno želeli da ga ubiju. Treći dan /sreda/ praznika /prema Marko 11:27 na drugi dan/ otpočela je odlučna borba u Jerusalimu između Isusa i vlasti i ostalih neprijatelja, i to borba rečima. Prvosveštenici i sadukeji, književnici i fariseji pa Irodovci svi su se složili protiv Isusa, jer su ga smatrali zajedničkim neprijateljem. Ali Mesija ih je sve pobeđivao svojim božanskim duhom.

Ovo pitanje su postavili Isusu same vlasti, sinedrion, pred kojim će se Isus uskoro pojaviti. Da bi pokazao svima lažnu veru svojih neprijatelja, Isus im je postavio pitanje o poreklu Jovanovog krštenja. Samo njihovo ćutanje bio je odgovor. Ako bi odgovorili: s neba, onda bi ih Isus pitao, zašto mu onda nisu verovali i primili ga; a ako bi kazali: od ljudi, onda bi ih narod napao, jer ga je smatrao prorokom. Zato su oni rekli: ne znamo.

Isus im nije dao nikakav odgovor na njihovo pitanje, ali ako priznaju Jovana Krstitelja, onda priznaju i njega, Isusa. Ipak im je Isus dao odgovor jednom pričiom u Matejevom evanđelju.

8. PRIČA O DVA SINA

Mat. 21:28-32.

Isusovo pitanje o poreklu Jovanovog učenja je bio povod ovoj priči. Sin koji je obećao pa nije otišao na rad, predstavlja fariseje koji su priznali i primili Jovanovo krštenje ali se nisu pokajali niti primili Isusa. Međutim, sin koji u početku nije hteo ići na rad ali se kasnije predomislio, predstavlja carinike i grešnike. Ovi poslednji „ulaze pre u carstvo,“ kao sinovi te porodice, što znači da je ovo carstvo već počelo. Ovo je i pravi smisao ove priče.

Spoljni način života onih koji su bili starešine naroda bio je uvek samo „hoću“ na jeziku; a način carinika prkosni „neću“ za zahteve koje je Bog postavio svakom Izrailjcu. Ali oni se nisu pokazali u izvođenju onoga „hoću,“ dok su se oni sa prkosnim „neću“ ustvari ipak iz osnove pokajali, tako da su vršili volju i dela Božja. Sablazan i pad starešina naroda dogodio se u pitanju primanja Jovana Krstitelja On je bio na pravome putu i imao je svoj zadatak od Boga određen. Sada su starešine trebale primerom da idu napred.

9. PRIČA O VINOGRADU I VINOGRADARIMA

Mat. 21:33-46.

/Marko 12:1-12; Luka 20:9-19./

Ono što se u ovoj priči iznosi samo u jednome događaju jedne jeseni, događalo se u istoriji više vekova. U priči domaćin predstavlja Boga, a vinograd starozavetnu Božju crkvu, koju je već prorok Isaija prikazao kao vinograd /Is.5:1/. Pivnica, sprava za muljenje i kola predstavlja sve ono čime je Bog snabdeo svoju crkvu da bi mogla napredovati. Vinogradari su oni koji su imali vlast u izrailjskom narodu, sveštenici, starešine narodne i učitelji. Njima je bilo povereno gajenje vinograda, vaspitanje i odgajanje Božjeg naroda. Rodovi koje je judejski narod trebao doneti, jesu vera u Boga i život po Božjoj volji. Sluge, koje je gospodar u razno vreme slao po plodove, to su proroci koji su tražili živu veru i dobar život od naroda u ime Božje. Ali njih je narod na čelu sa vođama pobio. I sam Sin gospodara vinograda vršio je ulogu proroka. Pošto Sin nije nameštenik, očekivalo se više poštovanja prema njemu. Ali upravo to je rasplamtilo njihov gnev. Oni i njega, Mesiju, kao gospodara, uhvatiše, izvukoše izvan grada /Jerusalim, Mat. 27:32; Jevr. 13:12/ i tamo ubiše. Ovde Isus proriče o budućim ubicama i ubistvu, da bi tako zadržali vlast koja je pripadala gospodaru vinograda i njegovom sinu.

Isus ih ostavlja da oni sami izreknu osudu. Ali on nije zadovoljan samo sa njihovim odgovorom. Jednostavna kazna bi ovo stanje i dalje održala. Nema nikakvog popravljanja onoga što se zlo učinilo, nego se mora iznova zidati. Pri ovome zidanju će onako biti kako to Ps. 118:22 kaže: „Kamen koji su zidari odbacili kao bezvredan postaće čak kamen ugaoni, na kome će biti kamen na koji će oni naići i raspasti se /njihovo „ja“/, a za druge će on biti kamen koji će pasti na njihove glave i smrviti. Ovo postajanje kamena od ugla od odbačenog kamena je ustvari Isusovo proročanstvo o njegovom vaskrsenju i osnivanju novozavetne crkve.

Ono što su vinogradari hteli da postignu ubistvom gospodarevog sina, nisu postigli. Nasledstvo, Božje carstvo, ostalo je u rukama pravoga naslednika, Isusa. Ali zato što će Judeji odbaciti i ubiti Božjeg sina, pokazaće se nedostojnim ovoga carstva, te će im se ono oduzeti i dati drugome narodu, koji će donositi rodove, što se traži u Božjem carstvu. Taj drugi narod to su mnogobošci, koji će primiti evanđelje i koji će sačinjavati sa vernim Judejima „sveti narod“ /1.Petr. 2,9/.

10. PRIČA O SVADBI CAREVOG SINA

Mat. 22:1-14.

U priči o dva sina pokazao je Isus jevrejskim starešinama da se oni drže poslušnosti samo rečima; u priči o vinogradarimaih Isus opominje na njihovu odgovornost i pokazuje im strašnu kaznu zbog njihove nevernosti i surovosti; a u ovoj priči govori im on o njihovome čisto spoljnjem primanju njegove milosti, što samo Božje prodiruće oko može da dozna. Formalizam, gordo i slepo sujeverje, bili su gresi na koje im je Isus ukazao.

Ova priča je potpunija i opširnija nego ona o svečanosti po apostolu Luci /Luka 14:15-24/, ali ima sa njom mnogo sličnosti. U priči o svadbi carevog sina pozvani se nisu zadovoljili da odbiju carski poziv, nego su pobili i sluge, koji su im javili da je sve pripremno za gozbu. Bog će pozvati svoju vojsku koja će uništiti ubice i spaliti grad. Umesto Izrailja ući će u novu crkvu obraćeni grešnici i mnogobošci. Ako se uzme da su Jovan i Isus prvo poslane sluge, onda su apostoli one sluge koji su pri pozivanju nastradale, dok je treći poziv upućen mnogobošcima.

Svi koji su kasnije pozvani obukli su se u svadbeno ruho. Na istoku je bio običaj da se pri ovakvim prilikama princ pobrine za svadbeno ruho za svakoga zvanika, zato se onaj bez svadbenog ruha i nije mogao opravdati. Nemarnost ovoga čoveka da se obuče, pokazalo je njegovo oholo preziranje volje svoga gospodara, jednu neoprostivu nemarnost. To je bila pravda koja ga je isterala iz dvorane gde se držala svečanost i bacila napolje u tamu. Ovo svadebeno ruho se smatra haljinom pravde, koju Bog daje besplatno poniznim dušama, koje su Isusu dovedene Duhom Svetim /Rim. 3:22-24; Fil. 3:9/. Spasti se može samo onaj, koji bude obučen u svadbeno ruho, a grešnici se neće moći pravadati pred Božjim sudom, nego će svesni svoje krivice ćutati kao što je ćutao i onaj na svadbi bez svadbenog ruha, koje predstavlja moralno držanje koje odgovara Božjem carstvu.

St. 14 se može i ovako prevesti: „Mnogo je zvanih ali je malo plemenitih /elit/ duša.“ Kraj ove priče je opomena za one koji više vole dronjke njihove sopstvene pravde nego haljinu milosrđa, koju im nudi Hristova milost.

11. ISUS I PITANJE PLAĆANJA CARSKOG POREZA

Mat. 22:15-22.

/Marko 12:13-17; Luka 20:20-26./

Farisejski članovi sinedriona koji su bili protiv partije sadukeja, kojima su pripadala i prvosveštenici, odelili su se od ostalih da bi se sami posavetovali što da preduzmu protiv Isusa. Oni su se odlučili da se posluže lukavstvom da Isusa izazovu te da ga uhvate na sopstvenim rečima.

Oni su poslali svoje učenike /mlađe pripadnike ove partije/ sa irodovcima da bi Isusu postavili jedno religiozno-političko pitanje. Jedno mesto u „Talmudu“ /Juhazim, 19:1/ nam pruža pravu sliku o irodovcima. Tamo se kaže da su nekad Hilel i Manaim bili na čelu sinedriona, ali se Manaim stavio u službu Irodu. Njega su seldili osamdeset krasno obučenih ljudi. To je poreklo partije koja se obrazovala pod imenom irodovci. Da bi izmamili odgovor od Isusa, poslani su fariseji laskali Isusu zbog njegove nauke i čvrstine karaktera. Oni se dive njegovoj hrabrosti i odlučnosti sa kojom je on pravi učio i zastupao istinu. Možda su oni ovde mislili i na Judu Galilejca, koji je pre nekoliko decenija na ovo pitanje odgovorio negativno i tako osnovao stranku zilota /fanatika/ koji su se onda odvojili od fariseja. /Dela 5:37/.

Na pitanje koje su mu fariseji postavili nije bilo lako odgovoriti. Kod Jevreja su bile upotrebljavane dve vrste novca, rimski /u saobraćaju/ upotrebom koga su sami Jevreji priznali rimsko gospodarenje; pa pošto su taj novac primali, nosili i koristili se njime, nisu moralno imali nikakvo pravo da ovaj novac smatraju kao religiozni, i drugi sveti, koji je važio samo u hramu. Jedan novac simboliše zemaljsko i političko pravo građanskih vlasti, a drugi Božja prava. Odgovor je bio težak, jer ako Isus kaže da treba dati porez izazvaće protiv sebe sav narod, koji kaže da treba dati porez izazvaće protiv sebe sav narod, koji je nerado plaćao carski porez, a ako kaže da ne bi trebalo plaćati porez, onda će ga tužiti rimskoj vlasti kao buntovnika.

Isus je dobro znao za njihovo kušanje, samo da bi našli na njemu krivice da ga optuže, zato ih on i naziva pretvoricama. Onse poslužio pismom na novcu, da bi im izneo istinu koja se nije znala a bila je tako potrebna da se zna: „Podajte carevo caru i Božje Bogu!“ /Mat. 22:21/. Ovim je rečima zasnovana razlika između religije i države. Duhovno carstvo koje se već osnovalo neće se više pomešati sa carstvom ovoga sveta. Duhovno carstvo će živeti u sredini zemaljskog, ali će se držati svojih prava. Isus je izneo razliku između ova dva društva kojima ljudi pripadaju ali i osnovne dužnosti koje otuda proističu ljudima za jedno i drugo carstvo. Car traži svoje i Bog traži svoje. To dvoje nije isto ali se ne sme ni protiviti jedno drugom. Bogu i Mamonu ne može se služiti u isto vreme, ali Bogu i caru može. Crkva i država su dve samostalne i različite ustanove. Čovek kao član obeju ustanova može u isto vreme vršiti dužnosti i prema Bogu i prema državi. U slučaju sukoba dužnost prema Bogu je veća, jer „Bogu se treba većam pokoravati nego ljudima.“ /Dela 5:29/. Ove Hristove reči nas opominju na dužnost prema društvu u kome živimo, ali nas podseća da ima još i prečih i važnijih dužnosti, dužnosti prema Bogu i nebeskoj domovini.

12. ISUS I PITANJE SADUKEJA O VASKRSENJU UMRLIH

Mat. 22:23-33.

/Marko 12:18-27; Luka 20:27-40./

Pošto su se fariseji, poraženi Isusovim odgovorom udaljili, pojaviše se sadukeji pred Isusa. Talmud nam potvrđuje da sadukeji nisu apsolutno odbijali nauku o vaskrsenju mrtvih, oni su samo tvrdili da se Torom i zakonom vaskrsenje ne može dokazati. Ali do pobijanja nauke o vaskrsenju mrtvih nešto nemoguće i da ni sam Mojsije nije u to verovao. Teškoća koju su sadukeji izneli Isusu ustvari nije postojala, ona se pojavila zbog njihovih pogrešnih misli i verovanja. Isus ih je poučio da više ne budu tako telesni i uskogrudi; on im je pokazao potpuno jasno pravu nauku. Sadukeji su pokazali veliko neznanje Pisma i zloupotrebu raznih stihova iz Mojsijevih knjiga. Kako je to strašno kada oni pretpostavljaju da nema vaskrsenja i budućeg života na osnovu ljudskih pojmova ovog zemaljskog života. Oni su polazili od pretpostavke da se vaskrsenjem vraćamo prvobitnom telesnom životu, što ne stoji. Sadukeji i nisu poznavali Božju silu koja je u stanju da stvori nov i drukčiji način života. Budući život će biti u stvari nov život, sličan anđeoskom, tamo se neće ženiti ni udavati, jer „gde nema smrti, tamo nema ni potomstva,“ kaže Avgustin. Ovim je Isusovim odgovorom otpalo pitanje sadukeja čija će biti žena u novome životu od onih sedam muževa.

Vaskrsenje iz mrtvih dokazao je Isus sadukejima iz samoga Pisma. On uzima jedan dokaz iz Mojsijevih knjiga kojima su sadukeji jedino priznavali božansko poreklo i autoritet. U 2.Mojs. 3:6 sam Bog naziva sebe Bogom Avrama, Isaka i Jakova / „to i Mojsije pokaza“; Luka 20:37/. To je bilo mnogo kasnije posle smrti ovih patrijarha. Bog nije Bog mrtvih nego samo živih, to znači da su oni i posle smrti „živeli“ u Njemu. To je dokaz da ima vaskrsenja iz mrtvih. Ima i drugih mesta St. zaveta koja govore o vaskrsenju /up. Dan. 12:23; Osija 13:14/.

13. O NAJVEĆOJ ZAPOSVESTI U ZAKONU

Mat. 22:34-40.

/Marko 12:28-34/

Fariseji koji su se bili obradovali što je Isus pobedio sadukeje, poslali su sad zakonika, /književnika/, fariseja koji je imao Isusu da postavi pitanje koje se veoma raspravljalo po školama /koje su našle 613 zapovesti samo u Mojsijevim knjigama/. Oni su hteli doznati koja je zapovest po svojoj sadržini i značenju najveća.

Isus je sveo ove zapovesti u dve veoma jasne izražene: „Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim“ i „Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe.“ Isus se nije zadovoljio da navede samo prvu zapovest prema 5.Mojs. 6:4-5 po kojoj se sve ljudske osobine i vrline treba da uzdignu do najvišeg stepena, do ljubavi prema Bogu pa ni onu drugu prema 3.Mojs. 19:18: on je obe zapovesti stavio na isti stepen, kojima nema ravne. Dakle, ne u žrtvama, postu i dr., nego u ljubavi prema Bogu i bližnjem ogleda se istinska ljubav.

U ove dve zapovesti kao podržak vise sve zapovesti St. zaveta. Ako se one sruše pada i sve ostalo. U njima se nalazi cela sadržina St. zaveta. Ko njih vrši izvršio je ceo zakon. U ovome je ležao odgovor na pitanje zakonika. Veći ili manji značaj jedne zapovesti od bližnjeg ili daljeg odnosa prema ovim osnovnim zapovestima.

14. HRISTOS – SIN DAVIDOV

Mat. 22:41-46.

/Marko 12:35-37; Luka 22:41-44/.

Pošto je Isus odgovarao na neka pitanja svojih protivnika, prelazi on u ofanzivu i sad on postavlja njima jedno pitanje. Izraz „sin Davidov“ je bilo jedno od titula koja se pridavala budućem Mesiji. Isus ih je pitao kako je moguće da Davidov sin bude njemu Gospod koji će sesti na desnu stranu Jahvi, prema Ps. 110:1.Fariseji nisu znali odgovarati, jer nisu priznavali dvostruku,  ljudsku i božansku prirodu Mesije. Iako su znali šta stoji u Ps. 2:7 tj. da je Mesija, Božji Sin ipak nisu mogli ni pomisliti da će Mesija biti drukčiji nego sva ostala Davidova deca. Bilo je samo jednog odgovora. Ovaj sin je trebao da bude više, božanske prirode; sin Davidov prema telu, ali Gospod Davidov po tajni njegovog nebeskog porekla. Ako je Hristos Gospod, koji sedi s desne strane Bogu u njemu je božanstvo. Ovo rešenje je bilo nepobitno za sve zakonike koji su St. zavet smatrali Bogom nadahnutom knjigom.

15. ISUSOV GOVOR PROTIV KNJIŽEVNIKA I FARISEJA

Mat. 23:1-39.

/Marko 12:28-40; Luka 20:45-47./

Pošto je ućutkao sve svoje neprijatelje, Isus je pokušao da narodu a i svojim učenicima pokaže kakvi su fariseji i kniževnici kao narodnevođe. Još jedanput pokušao je Mesija da odvrati narod od svojih slepih i pokvarenih vođa, koji bi ga mogli sasvim upropastiti. Isus obuhvata u ovome govoru sve što je već ranije kazao u svojim govorima.

St. 1-7. Mojsije je bio pravi učitelj judejskog naroda. U Isusovo vreme su fariseji i književnici bili pravi narodni učitelji, kao nekad Mojsije, mada je to spadalo u dužnost i pravo sveštenika. Fariseji su samo govorili da se treba činiti ovo i oni iz zakona Božjeg, ali nikada nisu išli napred primerom. Oni sami nisu činili ono na što su druge upućivali. I ne samo to, nego su sami još zakonu dodali raznovrsne propise koji su nametali narodu teret, tako da je vršenje zakona bilo pravo teško breme. Sami nisu nikada pomagali ljudima da nose taj teret. /I.Ž. str. 197/3/. Podela fariseja na sedam klasa u Talmudu je veoma čudnovata. Tu imamo fariseje koji su  poslušni zakonu „iz ličnog interesa;“ fariseji koji su „stalno posrtali i padali iz skromnosti,“ jer nisu hteli podizati noge pri hodanju; gnjevni fariseji „koji su se udarali o zid jer su išli zatvorenih očiju iz straha da ne bi primetili neku ženu na ulici; fariseji „sa malterom“, koji su lepili gips ili malter na oči iz istih raloga; takozvani fariseji „govorite mi o nekoj dužnosti i ja ću je ispuniti;“ fariseji, „strašljivi“ koji su radili samo iz straha; i najzad sedma klasa , jedina, koja je bila Bogu „poslušna iz ljubavi,“ pošto su ga ljubili iz sveg srca.

St. 8-12. Od st. 8-12 opominje Isus svoje učenike da ne slede primerima judejskih starešina. I oni će biti učitelji naroda, ali oni ne treba da teže za titulom, koja ustvari pripada samo Isusu, jer je on jedini pravi učitelj, a apostoli su samo učenici i braća među sobom. Oni ne treba da budu kao judejski učitelji, koji su hteli da se samo pokažu pred ljudima. Oni su doslovno razumeli. __ Mojs. 6:8 i 2.Mojs 13:16, te su pobožni Judeji nosili za vreme molitve u dve kutijice tri, na pergamentu ispisana odeljka starozavetnog zakona /2.Mojs. 6:49; 11:13-21/; jednu kutijicu sa pomoći kajiša učvršćivali na čelo, a drugu na gornjem delu leve ruke, prema srcu. Da bi upali u oči svojom pobožnošću, fariseji su nosili tefiline /široke kajiše/ i kutijice, i velike duge kite na gornjoj haljini. Oni su se otimali i za pročelje na gozbama, jer su bili slavoljubivi. Tražili su prva mesta po sinagogama. Voleli su da im se ljudi kalanjaju i nazivaju ih „rabi“ /učitelju moj/. Hristovi učenici ne treba nikoga da titulišu imenom „aba“ /oče/, kao što su fariseji i književnici činili iz poštovanja čuvenim ljudima, jer ova titula i poštovanje pripadaju samo Bogu, Ocu, od koga imamo život. Ko se na zemlji otima za što veću čast i vlast, biće neznatan na nebu.

Isus podiže sedmostruku optužbu protiv ovih judejskih učitelja.

St. 13. Dolaskom Isusa na zemlju otvorila su se vrata nebeskog carstva za ljude, ali književnici i fariseji ne samo da ne ulaze u ovo carstvo i ne primaju Isusovu nauku, nego svojim učenjem i radom protiv Mesije smetaju i drugima, zatvaraju im vrata da ne uđu u ovo carstvo. /I. Ž. str. 198/1/.

St. 14. je svakako kasnije umetnut iz evanđelja po Marku /12:40/ i Luci /20:47/. Isus opisuje gramzljivost fariseja i književnika koji su najradije obilazili kuće bez muške glave, udovičke kuće i otimali njihova imanja u ime svoje pobožnosti. Oni su znali da će to moći izvesti kod žena. Za sve to biće naročito kažnjeni od Boga.

St. 15. Prozeliti su bili stranci, mnogobošci koji su bili prišli judejskoj nauci i običajima. Bilo je više vrsta; prvi su se zvali „prozeliti vrata.“ Oni su verovali u jednoga Boga i vršili samo delimično dužnosti zakona. Oni su dospeli samo do vrata judejstva, zato su se i zvali „prozeliti vrata.“ Drugi su se čak i obrezivali, pa su bili kao i svaki drugi Jevrejin. Oni su morali držati ceo zakon, pa su se zato i zvali „prozeliti zakona.“ Fariseji i književnici nisu žalili nikakvog truda samo da pridobiju jednog prozelita, ali oni to nisu učinili da bi za Boga zadobili jednog mnogobošca, nego za svoju nauku, da bi imali više pristalica i materijalne koristi“ Ovakvi su postajali gori i od samih Judeja, fariseja.

St. 16-22. Književnici i fariseji su bile slepe duhovne vođe naroda pa su narod zavodili i odvodili u propast. Tu slepoću pokazuje Isus primerom naopakog učenja o zakletvi, kojom su ubijali u čoveku svaku savest i tako rušili temelje religiozno-moralnog života. Hramovnim zlatom se čovek mogao kleti, jer je smatrao svetinjom, ali tu svetost se moglo dobiti samo od hrama, sve što je u njemu sveto je samim tim što je u njemu. Dakle, hram je nešto veće i svetije od zlata u njemu, a ne kao što tvrde književnici i fariseji, da zakletva hramom nije ništa i ne obavezuje čoveka, nego to čini tek zakletva zlatom u hramu. Ovde je reč o velikom žrtveniku na kome su se žrtvovale životinje za vreme praznika. Sve što fariseji vele o zakletvi nema nikakvog smisla i sve je pogrešno.

St. 23-24. Fariseji su uvek želeli da u očima sveta izgledaju naročito savesni ljudi, pa su činili i ono što zakon nije tražio od njih. Tako su davali desetak od najsitnijih kuhinjskih zrna i baštenskih plodova, što zakon nije ni predvideo, ali ljubavi prema bližnjem nisu imali; nisu znali za pravdu i milost prema drugima, a nisu imali ne vere. Potrebno je ispuniti sve pa i najmanje zakonske sitnice, ali to ne sme biti na štetu onoga što je pretežnije u zakonu: milost, pravda i vera.  /I.Ž. str. 200/1-2/

Kamile isto kao i komarci bile su po zakonu nečiste životinje te se nisu smele jesti, pa su književnici i fariseji cedili piće kroz cedilo da ne bi progutali nečistog komarca. Isus ovde govori u slici: dokle su ovi učitelji cedili tečnost od komaraca, dotle su gutali mnogo veće životinje, kamile, a to znači da su preterano pazili na male stvari dok su najvažnije u zakonu zanemarivali.

St. 25-28. Fariseji su posebno pazili da im posuđe iz kojeg su jeli i pili bude čisto /up. Mar. 7:4/, ali ih ništa nije mučilo što su do toga jela i pića dolazili grabežom i nepravdom. Jedanput godišnje, mesec dana pred Pashu, krečili su se grobovi, da bi ih ljudi, a naročito stranci, koji su u velikom broju dolazili u Jerusalim, iz daleka opazili i klonili ih se, jer je po zakonu svaki onaj, koji je dotakao grob, bio nečist sedam dana /4.Mojs. 9:16/, pa onda nije smeo jesti pashalno jagnje.

St. 29-33. Da bi ukazali da su mnogo bolji od svojih predaka, koji su gonili i ubijali proroke, fariseji su umrlim prorocima i pravednicima podizali grobove i spomenike nad njima, pa su i rečima osuđivali dela svojih predaka. Upravo ovim delom, podizanjem spomenika, dokazivali su sami da su potomci onih koji su pobili proroke, jer iako su podigli spomenike, nisu primili njihove opomene i nauku, a to dokazuje da će i oni isto činiti što i njihovi preci. Znajući ovo unapred, Isus poziva fariseje, da i oni ispune meru svojih otaca, tj. da isto toliko ubijaju, pa da budu potpuno jednaki svojim precima. Ovi ljudi pokvareni i otrovni ne treba da misle da će izbeći strašnu osudu. Apostoli su novozavetni proroci, mudraci i književnici koji će narodu doneti pravu Božju nauku, a ne kao judejski književnici i fariseji. Sam Isus će ove proroke i učitelje poslati narodu. Prvi mučenik čija je krv nevino prolivena bio je Avelj, Adamov sin; njegova krv je vikala sa zemlje Bogu. Poslednji koga su ubili njihovi oci bio je Zaharija, sin Varahijin. On je bio sveštenik za vreme cara Joasa /2.Dnev. 24:20-22/. Videće da se narod obratio idolima, on je iskoristio svečanost za vreme nekog praznika da u hramu napomene Izrailju nevernost prema Bogu. Ubijen je kamenicama od strane naroda a po carevoj naredbi u samom hramu. Prema Dnevniku /24:20/ on je bio sin Jodaja, a prema Mateju /23:35/ sin Verahijin. Jeronim daje primedbu da ova dva imena Joadaj i Vrahija imaju isto značenje na jevrejskom jeziku: „blagoslovi Bože,“ a prema istome piscu stvarno se čitalo u evanšelju Nazarena Jodaj namesto Vrehij.

St. 34-39. Od naroda okreće se sad Isus prema Jerusalimu i hramu u kome se on nalazio. S bolnim srcem govori Isus o ovome gradu koji je uvek bio neblagodaran prema Bogu i ubio njegove poslanike, pa je prema samom Mesiji bio uporan. /kod Luke 13:34-35 – su ove reči na drugom mestu izgovorene./ Isus je više puta pokušavao da njegove stanovnike zakloni i zaštiti od gneva i suda Božjega, kao što kokoš zaklanja svoje piliće, ali oni nisu hteli. Kad se Otac i Sin isele, onda će im ostati kuća pusta. St. 39 se odnosi na ponovni Isusov dolazak na zemlju. Tada će on biti pozdravljen kao Mesija prema Ps. 118:26: „Blagosloven koji ide u ime Gospodnje!“

16. UDOVIČINA LEPTA

Marko 12:4-44.

/Luka 21:1-4/

Ovo je bila poslednja prilika u kojoj je Isus poučio svoje učenike, da jedini dar koji vredi pred Bogom je dar od srca. Svaka se hrišćanska vrlina vidi u nameri a ne u spoljnom držanju. Jedan crkveni pisac je rekao: „Nije glavno da se sazna šta se daje, nego šta ostaje još draivaocu posle dara.“

U ovom slučaju je Isus pokazao judejskim učiteljima suprotnost njihovome darivanju. Ova je žena imala samo dva leptona /jedan lepton je iznosio osmi deo vrednosti jednog asa, što znači samo nekoliko para/. Ona nije bila zadovoljna da da samo jedan, zato je dala oba, a to znači sve što je imala, zbog toga je i bilo ovo prava žrtva.

U daru dolazi do izražaja čovekova predaja Bogu. Ovaj kovčeg je bio svakako jedan od trinaest kovčega za darove u hramu o kojima govori Mišna.

17. O RAZORENJU JERUSALIMA, KRAJU SVETA I DRUGOM MESIJINOM DOLASKU

Matej 24.

/Marko 13; Luka 21:5-38./

Isusje skrenuo poged svojim učenicima na dva proročanstva koja ima da se ispune, jedno neposredno a drugo mnogo kasnije. Događaji drugog proročanstva su uzor drugog. Posle uništenja Jerusalima sledi uspostavljanje crkve na zemlji. Matejevo i Markovo evanđelje daju utisak kao da su ova dva događaja jedan te isti; Luka naprotiv napominje da je Isus opomenuo učenike da ne čekaju grozničavo odmah kraj sveta. Učenici su mislili da se prvi horizont događaja meša sa drugim, otuda su i očekivali skori dolazak Spasiteljev. Mi ćemo izbeći zabludu ako se držimo Isusovih reči o dva velika događaja pre kraja: da će Jerusalim pasti pod noge mnogobožaca i da će se evanđelje propovedati po celom svetu.

1. Razorenje Jerusalima. Mat. 24:1-3.

Pošto je Isus sa učenicima napustio hram pošao je na Maslinsku goru. Svakako se Isus osvrnuo na hram pri izlasku iz grada, pa su mu učenici skrenuli pažnju na lepotu i sjaj hrama. Ovaj hram je počeo popravljati Irod Veliki 20. ili 19. godine pre Hrista, a bio je gotov tek oko 63. godine posle Hrista. Zgrada je bila vrlo lepa i veličanstvena. U ono vreme se govorilo, da ko nije video hram nije video ništa lepo. Isus ih je uveravao da će sva ova lepota i sjaj nestati. Hram će tako biti razoren, da na njemu ni kamen na kamenu neće ostati. Isusovo se proroštvo o hramu ispunilo 70. godine posle Hrista, hram je razoren iako je Tit naredio da se hram poštedi; a ostatak je uništen sasvim za cara Julijana Otpadnika /361 god./ kada je pokušao da ponovnim zidanjem hrama utera Hrista u laž.

2. Znaci kraja sveta. St. 4-14.

Isusovo proročanstvo o hramu dalo je učenicima povoda da razmišljaju i kada su prešli potok Kedron i došli na Maslinsku goru, pošto je Isus seo upravo prema hramu, pristupiše mu učenici sa pitanjem: kada će se dogoditi razorenje hrama i koji su znaci njegovog ponovnog dolaska, jer su oni spajali ova dva događaja. Na proročki način, iznoseći u istoj slici blisku i daleku budućnost, izneo je Isus svojim učenicima, šta će sve biti pre razorenja Jerusalima i hrama, odnosno pre svršetka sveta. On ih opominje na opasnost koja očekuje hrišćane sve do Isusovog drugog dolaska i poučava ih kako da se vladaju u teškim danima, da bi na kraju dobili neraspadljiv venac slave. Isus je prorekao da će Jerusalim biti razoren i to se ispunilo, a ispuniće se i ono što je kazao, o drugome svome dolasku. Isus nije držao da će sa razorenjem Jerusalima doći i kraj sveta, što jasno izlazi iz Mat. 22:7 i dalje.

Kao prvi znak njegovog dolaska navodi Isus pojavu lažnih Mesija, koji će mnoge prevariti i zavesti. Ovakvih lažnih Mesija bilo je dosta pre razorenja Jersualima, kao što stoji u Delima apostolskim /Tevda, Dela 5:36; Simon Vračar, Dela 8:9; Egipćanin u Dela 21:38./ Ovakvih će biti na kraju sveta.

Isusovi učenici će čuti o ratovima, ali to ne treba da ih uplaši, nego neka budu spremni da podnesu ove ratne nevolje, koje se morajudogoditi; ali ti ratovi i ratne nevolje ne znače da je propast Jerusalima, odnosno sveta tu. Pre 70 godina bilo je krvavih ratova, a ovakvi strašni ratovi će izbiti i pred svršetak sveta.

Velika glad se dogodila za vreme cara Klaudija /Dela 11:28/ i zemljotresi u Frigiji 61.g i u Italiji 63 /Pompeja/. Sve ovo će se još u većoj meri dogoditi pred drugi Isusov dolazak.

Ova progonstva i mržnja odnose se u prvom redu na apostole, o čijim progonstvima govori Sv. pismo, a hrišćani su bili strašno omrznuti. Zbog patnje i opšte mržnje mnogi će se sablazniti i otpasti od vere, omrznuće na svoju doskorašnju braću i izdavati neprijateljima Isusovim.

I u samoj crkvi će se pojaviti lažni učitelji koji će mnoge zavesti. Pošto će se greh i bezakonje umnožiti kod većine hrišćana će ohladneti ljubav prema bližnjem. Ovakvo stanje nije bilo u apostolskoj crkvi pa je jasno da se ove reči odnose na vreme pred drugi Isusov dolazak, kada će se ispuniti.

Kao jedan od najvećih i najsigurnijih dokaza poslednjeg vremena je naglo širenje evanđelja po svetu /st. 14; up. Otkr. 14:6 i dalje./

3. Razorenje Jerusalima i njegovi znaci. St. 15-20.

Isus govori o strašnim događajima, koji su znak da je blizu propast Jerusalima. Ovaj znak treba da opomene učenike da bi izbegli katastrofu. Isus ih opominje da beže, prema proroštvu proroka Danila, kad vide „gnusnu pustoš gde stoji na mestu svetom.“ /Dan. 9:26-27/. Marta 31, sedamdesete godine, prodrli su rimski orlovi u unutrašnjost Jerusalima i tako ostvarili Isusovo pretskazivanje. Hrišćani su zahvaljujući Isusovom savetu napustili Jerusalim pre nego što je Jovan Giskalski zatvorio kapije i rimski orao upravio svoje kandže protiv ovoga grada.

U malom gradu Peli, u Pereji, bili su hrišćani u zaklonu od rata, mučenja, gladi, kanibalizma i smrti. Bekstvo je na znak moralo biti hitno; nisu se smeli ni najmanje vremena zadržavati. Koji se nađu na krovu kuće, neka ne silaze prvo u kuću da bi pokupili stvariod vrednosti, a ako je ko u polju neka se ne vraća u kuću po potrebne stvari. Zima sprečava brzo bežanje, ružno vreme i loši putevi a i subota je za odmor, zato treba moliti Boga da to ne bude pod ovakvim okolnostima.

4. Crkva u poslednje vreme. St. 21-28.

U ovim stihovima govori Isus o kraju sveta. „Velika nevolja“ je ono teško vreme pred drugi Isusov dolazak o kome se govori u Dan. 12:1. Isus je mnogo šta kazao ovde o toj velikoj nevolji. Tada će se naročito pojaviti mnoge zablude i zavođenja koje će naročito pretiti crkvama. Prema st. 27 Isus ovde jasno govori o kraju sveta. „Radi izabranih“ znači radi onih koji će se verom u Isusa spasavati, smanjiće se dani ovih nevolja te neće u prevelikom iskušenju podleći oni koji su izabrani. Ova nevolja koja će u poslednje vreme dostići vrhunac, izazvaće želju za Isusovim dolaskom pa će se ljudima javljati lažne Mesije i proroci, koji će pomoću demona činiti čudesa. Oni će pokušavati i izabrane da zavedu, ali ko zna istinu i nje se drži njega će Bog sačuvati. Isus je ovim rečima skrenuo pažnju apostolima na opasnost od lažnih proroka i Mesija, da bi se što bolje sačuvali. Drugi dolazak Hristov neće biti tajan, kao prvi, da ga ljudi moraju tražiti, nego će ga u isto vreme svi opaziti kao munju na nebu. On dolazi po drugi put da sudi ljudima; on će biti tamo gde treba da se održi sud, kao što se i lešinari skupljaju tamo gde ima lešina.

5. Znaci na nebu i zemlji i „znak Sina čovečjeg.“ St. 29-31.

Neposredno pred drugi Mesijin dolazak zbiće se mnogi znaci na nebu /pomračenje sunca i meseca, padanje zvezda/ i pojaviti „znak Sina čovečjeg“/ oblak; Dela 1:9-11 i Otkr. 1:7. Luka nam navodi i druge znake, koji opisuju stanje zemlje pred drugi dolazak Isusov /Luka 21:25-28/. U svim ovim stihovima navedena su 4 znaka pre Isusovog dolaska: Veliki zemljotresi /up. Otrk. 6:12-13/, pomračenje sunca i meseca; padanje zvezda i znaci u društvu.

6. Treba stalno bditi. St. 32-44.

Ovo pripremanje i bdenje pokazuje ove tri priče: o izbijanju smokve, priča o deset devojaka i priča o talantima. Božanske tajne, koje je primio sin čovečji od Oca da bi ih predao čovečanstvu, nije ono razumelo; zbog toga se one i ne znaju. Ovde Otac nije hteo da se sazna za trenutak kada će doći Sin čovečiji to znači da su učenici morali stalno bditi da ne bi doživeli iznenađenje. Luka više naznačava, na svoj način, da se ova izjava ne odnosi toliko na apostole koliko na pokoljenje koja će  doći. To su ljudi potonjih pokoljenja čija će srca otežati zbog pijanstva ili briga oko ovoga sveta. Marko i Matej razlikuju izrazom „o danu tom“ doba razorenja Jerusalima od vremena kada će se ovo dogoditi na celoj zemlji. Tada bekstvo neće biti moguće. Niko se ne može nadati da će izbeći ovoj zamci. Ovde je glavno da bdimo i molimo se da ne bi bili priključeni sa krivcima, nego da bi se pojavili stojeći pred Sinom čovečijim. Ovaj teški čas niko ne zna do Oca, pa ni sam Sin. /Marko 13:32/; Isus ne zna utoliko jer je to odluka Očeva u koji će se dan pojaviti On na zemlji /up. Dela 1:7/.

7. Apostoli verne i mudre sluge Isusove. St. 45-51.

Apostoli su te sluge, koje je njihov gospodar postavio da upravljaju njegovim stadom i da im prema potrebi daju duhovne hrane. Oni treba da služe na dobro drugima a time i svome ličnom spasenju.

18. PRIČA O DESET DEVOJAKA

Matej 25:1-13.

Svečanost svadbe kod Jevreja nije bila verskog karaktera; ona se sastojala u svečanom odvođenju mlade u kuću mladoženje. Kad je noć pala polazio je mladoženja sa svojim pratiocima u mladinu kuću da je traži od njenih roditelja. Mlada je tada pratila svog budućeg supruga, u društvu njegovih pratilaca uz svetlost lampe, u svoj budući dom gde se održavala svečanost svadbe.

Mladine prijateljice su trebale da izađu na susret mladoženji sa upaljenim žišcima. Ovi žišci su bili mali, te da se ne bi brzo ugasili pored ulja u žišku nosila se veća količina ulja u zasebnom sudu.

U ovoj priči mladoženja pretstavlja Isusa, a mlada njegovu crkvu koju on želi da povede u svoj dom. U ovome će se sastati božanstvo i čovečanstvo da se spoje u jedno. Nevesta se ne pojavljuje u priči ali se pojavljuju deset devojaka koje nju pretstavljaju. Pod devojkama treba razumeti, hrišćane, koji treba svakog časa da su potpuno spremni da dočekaju svoga Gospoda, koji će iznenada doći. Ko je bio spreman do spavanja /smrti/ biće spreman i u ponoći kada dođe glas da ide mladoženja. A ko, kao lude devojke ne bude snabdeven uljem /Sv. Duh/ neće uzeti učešća u ovoj svadbi. U ovom trenutku on neće moći pomoći ni sam niti će mu drugi moći pomoći jer je kasno da se dobavi ulje. Mudrost ovih pet devojaka se sastoji u pripremanju ulja za žiške s obzirom da nastupa noć i da se ne može više nabaviti. I druge pet će imati ulja ali ne dovoljno. Zbog traženja ulja propustiće ove lude devojke ulazak u mladoženjinu kuću. Svojom nespretnošću udaljile se lude devojke iz mladoženjine blizine i ostale napolju.

19. PRIČA O POVERENIM TALANTIMA

Mat. 25:14-30.

Ova priča je poslednja priča, koju je Isus izgovorio. Sada možemo da bacimo bolji pogled na sve priče koje je Isus izgovorio u toku svog rada na zemlji. Ove priče bi mogli podeliti još u tri grupe: u prvu dolaze one koje je Isus izgovorio na obali  Genezaretskog jezera a u kojima se iznose istine o Božjem carstvu. To je bilo u drugoj godini njegove službe. Druga grupa se sastoji iz priča izgovorenih u trećoj godini Isusovog rada koje daju izvesne pojedinačne pouke. Matej ima tri a Luka četrnaest ovakvih priča dok Marko nema ni jednu. Nazad, pod većom grupom razumeju se priče izgovorene poslednje sedmice. Jedne osuđuju jevrejski narod a druge govore u ponovnom Hristovom dolasku.

Kakvu pouku imamo u ovoj priči?

Čovek koji poverio svoje dobro svojim slugama pre nego što je pošao na put sam je Isus, koji će se uskoro rastati od svojih učenika. Njegove sluge su učenici i iskupljeni svih vremena, makakav je njihov položaj i dužnost u crkvi. Talenti predstavljaju Božje darove, koji su ljudima povereni. Savesna i verna upotreba svih ovih dobara, pretstavljenih talentima, znači povećanje njihovo ako im damo pravu vrednost. Povratak gospodara koji je došao da se obračuna sa svojim slugama, predstavlja slavni dolazak Isusov u poslednji dan, kada će se pokazati sve tajne srca i svi plodovi rada.

Više nego u priči izneto u Luka 19 naglašena je ovde vernost i plata, što pokazuju stihovi 21:23. Dve verne sluge dobile su, i pored razlike u radu i zaradi, istu platu, a treći, lenji sluga, koji nije ništa zaradio, pokušao je da opravda svoju lenjost i nemarnost bacajući krivicu na gospodara, koji je mnogo tražio. On je mislio da mu gospodar neće ništa prigovoriti kad mu donese samo novac koji mu je gospodar poverio. Ovim rečima kojim se mislio opravdati, optužio je sluga sam sebe. Upravo zato što je znao kakav mu je gospodar morao se truditi da ga zadovolji kad se vrati. Pa ako ništa drugo trebao je bar novac da odnese drugima, menjačima od kojih bi gospodar mogao da dobije nešto.

20. POSLEDNJI SUD

Mat. 25:31-46.

Isus govori samo o suđenju moralnog i religioznog života, pod koje dolaze svi ljudi bez razlike, mada je njegov  govor upravljen pre svega njegovim učenicima. Dok se Judeji nisu ni usudili da od Gospoda Boga oduzmu uzvišenu ulogu sudije da bi je predali Mesiji, sam se Isus pokazuje kao sudija koji će pri njegovom dolasku sesti na presto slave samoga Boga, koji će postati njegov. Ova izjava je bila skoro isto tako svečana kao ona koju je Isus dao pred sinedrion kao Božji Sin. Isus će se pokazati okružen svim anđelima i odvojiće izabrane od drugih kao što pastir odvaja krotke ovce od nepokornih jaraca. Izabrani su na desnoj strani kao prijatelji, a jarci na levoj strani, što predstavlja da su odbačeni.

Dok je Isus do sad govorio o znacima njegovog dolaska, i uslovima ulaska u Božje carstvo govori on sada o tome šta će on sa sobom doneti. Ona donosi sud i to sud nad svim narodima kao i nad crkvama. Samo kao primer navodi Isus ovo dobro delo prema bližnjima. Čoveku će se suditi prema njegovim delima iz vere. Svi Hristovi sledbenici su njegova braća a „najmanji“ ih Isus naziva jer su u očima ljudi bili neznatni i prezreni. Bog, koji se krije u bednom i nevoljnom čoveku izjednačuje se ljubavlju sa svima onima koji pate na zemlji. Ljubav je ona uzvišena sila koja deli sva razumna i slobodna bića na dve grupe. On će otvoriti jednoj izvore večnoga života, a drugoj zatvoriti ove izvore. Prvi smisao reči upotrebljene u st. 46 za „muku“ /kaznu/ je „rad skraćenja, kresanja,“ a glagol od koga je ona izvedena znači „otseći, smanjiti ili ukinuti;“ otuda bi se ove reči mogle ovako prevesti: „I ovo će biti ukinuto /nestati/ za uvek, ali pravednik će ući u večni život.“ Dakle, život ili smrt to su dva otkrivena cilja, najvažnija alternativa.

21. PRIPREMANJE NAPADA NA ISUSA

Mat. 26:3-5.

Dok je Isusova smrt već ranije bila zaključena u sinedrionu /Jov. 11:47-52/1/ sada se oni savetuju da Isusa prevarom uhvate i ubiju. Oni su to svakako nameravali učiniti tek posle praznika Pashe zbog naroda, ali kako im je Juda tajno ponudio da izda Isusa oni su promenuli svoj plan. Ovo nije bilo zvanična sednica nego samo savetovanje vođa. U planu nisu oni imali Isusovo hapšenje, nego samo skraćeni postupak, neku vrstu tajnog ubistva. Ali Isus se čuvao od ovoga. Jedinom intervencijom u četvrtak uveče, uhvaćen je ipak Isus usred punog slavljenja praznika Pashe.

22. JUDA PRILAZI ISUSOVIM NEPRIJATELJIMA

Mat. 26:14-16.

/Marko 14:10-14; Luka 22:3-6./

Koji je uzrok bio da je Juda prišao Isusovim neprijateljima i izdao ga? Juda je ovo delo učinio pod pritiskom svoga ranijeg života. Razočarenje, propale mesijanske nade, ljubomora na učenike koje je Isus voleo, jed i gnev što se sumnjalo u njega, svi ti osećaji su prouzrokovali kod ovoga nesrećnika odluku da im preda sebe i Isusa. Verovatno je strašna zbrka raznih greha napunila Judinu dušu. Ako nam je tradicija ostavila tačno tip i spoljašnost Judinu onda bi ga mogli lako prepoznati po ovim osobinama i spoljašnošću: plašljivog i mračnog pogleda, crne kose na pramenu. Ali on se razlikovao od ostalih apostola i po tome što je jedini bio iz Judeje, čovek iz Kariota, među apostolima, Galilejcima.

U Nacionalnoj biblioteci u Parizu nalazi se veći broj makabejskog novca, onog istog koji su još Isusovi savremenici upotrebljavali. Među njima se nalazi i jedan srebreni sikal, sličan onome koji je Juda primio kao platu za izdajstvo. Na jednoj strani stoji natpis: „Sveti Jerusalim;“ a na drugoj vaza koja pretstavlja svakako sud za miris. Iznad vaze je urezano početno slovo jevrejske azbuke alef, koje označava prvu godinu makabejskog oslobođenja. Ovaj komad novca datira iz 141. ili 142. godine pre Hrista. Oko vaze piše sledeće: „Izrailjev sikal.“ Ovakvih trideset sikala nisu bili velik novac. Sam srebrnik, po težini metala predstavljao je malu vrednost. Ali ipak se mora uzeti u obzir da je u ovo vreme vrednost novca bila znatno veća, tako da bi današnjoj vrednosti odgovaralo preko 15000 dinara.

Juda je verovao da će Isus i ovoga puta, iako ga on preda neprijateljima, već umeti osloboditi; on nije ni slutio na što su se vođe odlučile. Tajna predaja neprijateljima bila je laka i ostvarljiva, jer je Juda dobro znao Isusovo mesto bavljenja.

23. ISUS OBJAVLJUJE SVOJU SMRT ZA DVA DANA

Mat. 26:1-2.

Pasha, /na jevrejskom jeziku Pesah/ prolaženje anđela koji je imao da pogubi sve prvence osim Izrailjevih /2.Mojs. 12:13/. Ovo je bio najsvečaniji praznik Izrailjskog naroda, koji su oni svetkovali svake godine kao uspomenu na oslobođenje iz egipatskog ropstva.

Praznik je počinjao 14. nisana, posle zalaska sunca i trajao je sve do 21. Glavni je deo praznika sačinjavala pashalna večera 14. nisana kada se jelo pashalno jagnje. Judeji su je tačno svetkovali prema Mojsijevim propisima koju je ustanovio o čemu govori 2.Mojs. 12:1 i 3.Mojs. 23:5 i dalje. „Znate da će za dva dana biti Pasha,“ ovo je Isus rekao u sredu jer je Pasha te godine počinjala u četvrtak /I.Ž. str. 209/1/. Apostol Matej nas izveštava da je Isus, objavio apostolima svoju strašnu smrt. To je već četvrti put kako Isus objavljuje svoje stradanje i smrt svojim učenicima. Ovde je Isus sa tačnošću odredio i trenutak svoje smrti. Kad Izrailj bude slavio svoje oslobođenje od egipatskog ropstva, dogodiće se smrt Spasitelja sveta, koji će ceo ljudski rod spasti od greha. U isti čas, kada je greh ubistvom Božjeg Sina dostigao vrhunac, javila se i najveća milost Božja. Iako su judejske starešine durkčije htele i rešile da ubiju Isusa ipak se njegova smrt dogodila kako je on ranije prorekao.

24. PRIPREMANJE PASHALNE VEČERE

Mat. 26:17-19.

/Marko 14:12-16; Luka 22:7-13/

U prvi dan beskvasnih hlebova, naredio je Isus učenicima da spreme sve za praznik Pashe. To je mogao biti samo četvrtak. Sva četiri evanđeliste se slažu u tome da je Isus umro pred početak subote, dakle u petak.

Mnogi misle da četvrtak, kada je ustanovljena večera Gospodnja, nije bio 14. nisan tj. prvi dan Pashe, nego 13. nisan , i da je one godine Pasha počinjala početkom večeri na dan razapinjanja na krst /petak/. Ovo su razlozi za ovo mišljenje: Praznik Pashe je bila veoma velika svečanost. Zabrana rada i praznovanje je bilo veoma strogo. Svi događaji i pokreti kod prvosveštenika i fariseja, pojava Isusova pred sinedrionom, odvođenje pred Pilata, ukratko sve što se dogodilo u petak, prema tvrđenju evanđelista, nije se moglo dogoditi u ovaj svečani dan godine /na Pashu/. Naročito kada se setimo da i sinoptici tvrde, da su jevreji hteli ovo da učine tek posle Pashe /Mat. 26:5/. Sledstveno može se uzeti kao sigurno da je te godine praznik Pashe padao u subotu a ne u petak.

Još nam samo ostaje da objasnimo, zašto je Isus slavio pashalnu večeru jedan dan ranije nego vođe naroda. Prema zakonu pashalna večera se trebala svetkovati uveče 14. nisana.

Jevreji su počinjali dan zalaskom sunca prema zakonu. Samo veče 14. nisan bio je ustvari 15. nisan, ali se označava kao „uveček 14. nisana.“ Da bi Isus ovo izrazio držao je Pashu 14. nisana. Pashalno jagnje je bila sveta žrtva; bio je običaj da se jagnje koje je već ranije izabrano zakolje u hramu, i da se žrtvenik poprska krvlju, posle čega je onaj koji ga je žrtvovao odneo jagnje kući da ga ispeče. Pitanje kada se trebalo klati jagnje bilo je sporno. Fariseji su dozvoljavali da klanje može početi od tri i po časova, a ako Pasha pada u subotu, onda još jedan čas ranije. Ovako je bilo u vreme Josifa Flavija. 40 godina ranije sadukeji su propisali sve što se ima da učini u hramu. Ako nisu hteli da se odreknu da zakolju jagnje jedan dan ranije. Galilejci i ostali provincijalci, koji su se više držali starih običaja, svakako su imali ovaj način tako da učenicima nije bilo ništa novo da se pashalna večera jede 13. Nisana, /uveče/ jer je one godine subota bila 15. Nisana /6.april 30/.

Za održavanje pashalne večere potrebna je bila soba i jagnje zaklano u hramu. Zato je Isus i poslao svoje učenike svome vernom učeniku, za koga je Isus bio Učitelj. „Čovek koji nosi vode u krčagu.“ /Luka 22:10/, ovako je Isus označio učenicima koji su imali dužnost da pripreme pashalnu večeru, kod koga da se obrate za pripremu. Bio je veoma redak slučaj da muškarac nosi vodu, jer je obično žena nosila vodu u krčagu na glavi. Neki misle da je Isus poslao učenike k Josifu iz Arimateje ili Jovanu nazvanom Marko. U svakom slučaju Isusove reči: „Vreme je moje blizu“ otkrivaju nam da je ova kuća bila dom nekog Isusovog učenika /Marko 14:14; Mat. 26:18/. Pashalno jagnje su priredili Petar i Jovan /Marko 14:13; Luka 22:8/. Oni su imali da pripreme i druge stvari, kao beskvasni hleb, gorko zelje, vino i drugo.

25. PRANJE NOGU

Jov. 13:1-20.

Za vreme pashalne večere, pre nego što je ustanovljena večera Gospodnja kao svetkovanje uspomene, koja nas podseća na Isusovu smrt, na suprot pashalnoj večeri, koja je samo ukazivanje na njega, izvršio je Isus na apostolima jednu radnju, koja je imala da izrazi njegovo dostojanje kao i buduće držanje prema njima, a koju je On i njima /kao i njihovu sopstvenu službu na spasavanju bližnjih ovu uspomenu/ predao. Ta radnja /obred/ je bila pranje nogu.

Kada je sam Isus samtrao za potrebu da na ovaj način izrazi svoju službu njima, onda se st. 14-16, ne mogu drukčije razumeti, nego da oni ovom radnjom pred večeru Gospodnju, kadgod je vrše, daju izraza svome mišljenju. /I.Ž. str. 210/4/ Prema st. 10 apostoli već imaju oproštenje greha /Jovanovim krštenjem/ ali nije potrebno da se stalno čiste od greha, koji se u njihovom životu može da prilepi za njih.

Opravši noge svojim učenicima, Isus je pre svega hteo da da uzvišenu pouku o poniznosti. Sem toga on je hteo da u njihovom duhu ostane trajni utisak, da bi bili sposobni da se ne dozvole voditi od telesnih prevara. Al ovaj čin ide još i dalje: Isus je ustanovio jedan obred ne razdvojen od večere Gospodnje koji treba da se drži među njegovim učenicima celo vreme dok on ne dođe, ne samo kao dokaz poniznosti, nego kao simbol obnavljanja krštenja. /I.Ž. str. 212/2,3/

26. ISUS OZNAČUJE IZDAJNIKA

Mat. 26:20-25.

/Marko 14:17-21; Luka 22:14-15, 21-23; Jovan 13:21-30./

„Čovek mira mojega u kojega se uzdah, koji jeđaše hleb moj, podiže me na petu.“ /Ps. 41:9/. Dublje nego ikada morao je Isus sad, pred svoj odlazak, biti dirnut mislima o onome što će se dogoditi i što će biti predmet predanja, naime o Judinom izdajstvu, tim pre što je izdajnik iz njegovog kruga, onaj, kome je on još noge oprao. Teško čoveku koji ovo učini, bolje je da se nije ni rodio. Juda to nije morao biti. Svaki drugi koji bi to učinio bio bi izgubljen čovek. Juda nije bio unapred određen da ispuni ovo proroštvo, ali i pored svakodnevne veze sa Isusom, Juda se svojevoljno i slobodno predao sotoni za oruđe.

Pri pashalnoj večeri, onaj koji sedeo u pročelju umočio je komade hleba i davao pozvanima kao znak prisne i porodične veze. Juda, koji je primio komad hleba iz Isusove ruke išao je do kraja u svom licemerstvu i otvrdnelosti srca. /I.Ž. str. 210/6/. Kada je Isus izjavio da će ga neko od učenika izdati onda su apostoli redom pitali da nisu oni. Osećajući se pogođen, drsko i bez stida upita i on Isusa: tek nije valjda on izdajnik. Možda Juda nije ni čuo Isusove reči upućene Jovanu. „Onaj je kome ja umočim zalogaj i dam mu.“ /Jovan 13:26/, ali on se osetio prozren pod Isusovim pogledom, i sad se potpuno odlučio. St. 27 jasno kaže da je Isus znao šta će se dogoditi, i kad to već mora da bude neka bude odmah.

27. USTANOVLJENJE VEČERE GOSPODNJE

Mat. 26:26-29.

/Marko 14:22-25; Luka 22:16-20./

Da bi označio karakter svoje smrti i da bi pokazao simbličkom radnjom da njegova smrt donosi život, ustanovio je Isus večeru Gospodnju.

Isus je želeo da ova simbolička radnja priveže na uspomenu praznik Pashe koja je bila svečanost oslobođenja. Ustanovljavajući večeru Gospodnju, Isus se trudio da ovu staru ustanovu što je moguće više prilagodi novoj, večeri Gospodnjoj. Večera je tekla po starom ritualu do trenutka, kada je Juda, pošto je primio umočeni komad hleba, bio izbačen i napustio sobu u kojoj se držala pashalna večera. Od ovoga trenutka nastupa duh i atomosfera mučeničke smrti. Radi ovoga  je Isus i dao hlebi vino kao sećanje na njegovo telo pri večeri Gospodnjoj. Završetak jela uzima karakter potpuno nove svečanosti u duhu tragedije koja će se uskoro dogoditi. Na ovoj večeri Isus je ustanovio i novi zavet. /I.Ž. str. 215/6/

Ovde se mora dodati 1.Kor. 11:23-26, što predstavlja od ličnu dopunu. Večera Gospodnja je izrično ustanovljena za sva vremena kao simbolička radnja sećanja na smrt Isusovu, bez ikakve mistike koju je uvela katolička crkva. Hrista primiti u sebe to je smisao ovog simbola, to je i sadržina propovedi apostola, kao što to kaže apostol Pavle u Gal. 2:20. /I.Ž. str. 218/2,3,4; 219/1-4/.

28. PRAVA VELIČINA I LJUBAV

Izveštaj ove dvojice evanđelista se lepo dopunjuje iznoseći reči, koje je Isus još dodao.

Nema sumnje da su apostolima u ovim svečanim trenucima došle misli o skorom mesijanskom carstvu. I pored ozbiljnog i svetog čina prepirali su se apostoli, nezadovoljni svojim položajem. U  Luka 22:27 pokazuje se Isus kao sluga. Isus ih uverava u st. 28-30 da će u Božjem carstvu imati svoja mesta.  Isus daje apostolima novu zapovest: da se ljube međusobno /Jovan 13:34/. U stvari ova zapovest nije nova nego mora da bude drukčija njena primena. Ta „nova ljubav“ treba da izlazi iz srca a ne iz ustiju. Ova nova zapovest podseća na novi zavet koji je Isus upravo objavio, kao što ima novog zaveta ima i nove zapovesti.

Isus je pravi uzor ispunjenja ove zapovesti. Oni treba da se međusobno ljube jer su u Njemu, i Njega će upoznati tek tom ljubavlju.

29. POSLEDNJI ISUSOV GOVOR

Jovan. 14-17.

1. Prvo Isusovo obaveštenja o svom odlasku. Očev dom. Isus obećava Svetog Duha. Jovan 14:1-31.

Bio je jevrejski običaj da se posle završetka pashalne večere nastavi razgovor. Prvi Isusov govor ima za predmet Njegov odlazak i nadu u povratak. Iako će Isus napustiti svoje učenike i neće se više vidljivo pojavljivati, zahvaljujući duhovnoj prisutnosti Oca, Sina i Sv. Duha biće božanstvo u srcu onih koji veruju i ljube Boga. Zato apostoli ne treba da budu žalosni nego radosni. Jovan 14:26 nam pokazuje božansko nadahnuće koje se sastoji u: 1. Neposrednom poučavanju u stvarima koje apostoli još nisu znali ili razumeli, a odnosi se na spasenje Isusovim imenom; 2. U tačnom sećanju i oživljavanju stvari koja tumači ovako st. 27: „Doviđenja vam ostavljam, svoje doviđenja dajem vam. Ne dajem vam ja kao što svet daje. Neka se ne plaši srce vaše i neka se ne boji!“

2. Čokot i loza. Jovan 15-17.

Ovo je prva jasna pouka, koja ima za prednost jedinstvo Isusa sa svojim učenicima. Isus se upoređuje sa čokotom na kojem su loze, njegovi učenici. Tu se vidi organska veza i zavisnost loze, nejgovi učenici. Tu se vidi organska veza i zavisnost loze od čokota. Prodiranje Hrista u dušu nije magično. To se događa postepeno, kao što se sok postepeno penje u lozu. Samo poslušnošću – jedino njome, potčinjavamo se Isusovom dejstvu kad smo na čokotu. /I.Ž. str. 230/5/.

3. Mržnja sveta. Obećanje Svetog Duha. Jovan 15:18-27; 16:1-4.

Učenici će često iskusiti mržnju sveta, a neposredni uzrok tome je ljubav koju oni pokazju za Isusa. Ovakvo će biti držanje sveta /mržnja/ u pogledu Hrista i njegovih sledbenika, a ovakvo će biti i njegovo držanje /ljubav/ u pogledu Hristovih učenika .Ali i pored svih nevolja Utešitelj je tu. Ima utehe kada nas gone oni koji negiraju Boga. Ali patiti i biti gonjen od verskih vlasti, podmuklo, biti zaklan kao bogohulnik, kada Boga hvalimo i slavimo i kao rušioci bogosluženja sve ovo pretrpeo, pa treba i njegovi verni da pretrpe.

4. Uloga Svetog Duha. Rastanak i ponovo viđenje. Jovan 16:5-33.

Žalost i tuga zbog rastanka treba da je ublažena izvesnošću da je Isus otišao da sve pripremi. Sveti Duh će sarađivati i usavršavati učenike u njihovom životu i radu. Isus je otišao, ali On je otišao da bi se povratio. Do Njegovog dolaska biće nevolje, ali bez nevolja nema rođenja u uzvišenijem životu. Duh Sveti će pomoći, jer on nije podložen zakonu o mestu i prostoru, pre nego što ga pozovemo On je već tu.

„Dobro je za vas ako ja odem.“ Razlog koji nam Isus daje za ovo je da će poslati Utešitelja kad On ode. Evo razloga zašto će prisutnost Duha Svetoga biti korisnija apostolima od Isusove prisutnosti: 1. Dokle god bi Isus ostao na zemlji apostoli bi se držali svojih predrasuda i očekivali telesno carstvo njihovog Učitelja; Oni ne bi verovali da njihov učitelj mora da umre; dakle, Njegova smrt i vaznesenje treba da budu važne činjenice koje će Sv. Duh upotrebljavati da bi im bolje objasnio svrhu Spasiteljevog dolaska, koju oni ne bi razumeli u Njegovoj pristunosti. 2. Isus bi na zemlji mogao biti prisutan samo na jednom mestu u isto vreme, dok je za obezbeđenje spasenja ljudima i svih naroda potreban čisto duhovni posrednik, koji će moći doći u pomoć svima koji rade Božje delo, u isto vreme u svim mestima na svetu. 3. U planu spasenja, svaka ličnost trojstva ima svoju božansku ulogu. Uloga Svetog Duha nije da izvrši delo pomirenja niti je Spasiteljeva da ga primeni na duše. Isus je trebao da ispuni svoje veliko delo da bi otrkio put Sv. Duhu, koji je trebao sići na zemlju da ispuni svoje delo. Jedna sila božnastva počinje ovo delo a druga  ga nastavlja. 4. Opraštanje je glavni predmet vere, ono treba da se ispuni da bi se evanđelje razvilo i imalo uspeha. Isus je trebao da umre i ide na nebo da bi Sv. Duh mogao okusiti plodove ove smrti i vaznesenja.

„I kad on dođe pokazaće svetu da ima greha i pravednosti i suda,“ /st.8/. Dokazaće, znači utvrdiće istinu jedne činjenice, naročito greha. „Da ima greha“: to je odbacivanje Isusa Hrista. To je u stvari najveći greh koji se može učiniti. Ova istina važi naročito za Jevreje. „Pravednosti“: Mada je Isus teško optužen i osuđen kao zločinac od najvišeg ljudskog suda, Isus potvrđuje da će Sveti Duh da bi ubedio svet o Isusovoj nevinosti. „I suda“: Pravedni Bog će suditi. Isusova smrt je sotonino suđenje i osuda. U ovoj je borbi Isus izvojevao pobedu nad velikim neprijateljem ljudskog roda, i kada je On pobedio tako velikog neprijatelja, koji je tako dugo vladao na svetu, On će pobediti i sve druge, manje u svoje vreme. Svi će grešnici biti osuđeni, to je istina u koju treba Sveti Duh da ubedi srca koja su se pokajala. Ovi stihovi nam u malo reči iznose delo Svetog Duha. Njegov rad pri obraćenju se može podeliti u tri faze: On ih probuđuje, teši i obnavlja.

Svet ne zna na koga se odnosi suđenje, on veruje da je on gospodar i niko ne sluti da načela na koja se on oslanja u svojoj aktivnosti su osuđena od Boga. Isus nije pobeđen nego zlo /sotona/ kao vladar ovoga sveta /st. 11/. Isus ga je savladao svojom smrću. Sveti Duh otimajući duše sotoninoj tiraniji koji je i proširio zlo, ubediće svet o njegovim greškama za vreme stoleća kao i osudu nad svetom. Svako sveto biće, koje sledi primer svog Učitelja, živi je svedok koji potvrđuje da je sotona pobeđen.

Isusova izjava u st. 24 pokazuje da niko od učenika nije ni mislio do sada da se obrati Isusu kao posredniku koga imamo pred Bogom. Sasvim je sigurno da apostoli nisu jasno razumeli prirodu i značaj Isusovog posredovanja dokle god delo spasenja nije bilo potpuno završeno vaskrsenjem i vaznesenjem na nebo, Ocu.

5. Prvosveštenička Isusova molitva. Jovan 17.

Ova je molitva bila delo izvršene hvale na kraju pashalne večere. Neuporediva čast ove poslenje večere bila je u tome što je pretslika našla svoju stvarnost. Isus je došao i Njegova je dužnost bila već ispunjena; Njegovo je delo Otac proslavio.

Kako se ovo delo imalo da proširi i na apostole, Isus hoće da se moli Ocu i za njih, kao i za one koji će poverovati preko njih, oni koji će sačinjavati buduće /zajednicu/ crkve. Isus je hteo samo jedinstvo. On je to molio od svog Oca, on je jedinstvo preporučio svojim učenicima ne samo po ugledu na ljubav između Oca i Sina, nego da se i oni sjedine sa Ocem i Sinom vezom, vere i ljubavi. /I.Ž. str. 235/1-2/

30. ZAVRŠETAK PASHALNE VEČERE

Matej 26:30.

/Marko 14:26/

Judeji su završavali pashalnu večeru izricanjem napamet drugog dela Hallela tj. Ps. 115-118 glave, /„otpojaše hvalu“/. Verovatno se i Isus držao sa učenicima ovog običaja. U Ps. 118 blagosilja se onaj koji ide u ime Gospodnje. Hallel je bio neka vrsta hvale Bogu za ovu svečanost i oslobođenje u prošlosti kao i molitva za budućnost. On se izgovara posle tzv. „četvrte čaše.“

Posle ovoga je napustio Isus s učenicima kuću u Jerusalimu gde su držali pashalnu večeru i „uputi se u Getsemanski vrt ka Maslinskoj gori.“

31. ISUSOVO PRORICANJE DA ĆE SE APOSTOLI RAZBEĆI

Matej 26:31-35.

/Marko 14:27-31; Luka 22:31-34; Jovan 13:36-38./

Isus uzima proroštvo iz Zah. 13:7 i primenjuje ga na njega i apostole: „Udari pastira i ovce će se razbeći.“ Ali pastir neće umreti za uvek, nego će vaskrsnuti i opet će oko sebe skupiti svoje stado. Kao pravi pastir ićiće Isus pred svima u Galileju /Jovan 10:4/ i tu će se njegovi ponovo oko njega skupiti.

Petar neće ni da čuje da će se oni sablazniti o Isusa, bar ne on. On se smatrao sigurnim za sebe, pa mu je Isus zato morao da ukaže na sotonino delo i silu na njemu samome /Luka 22:31/. Ovo nije bilo Petrovo hvalisanje, niti gordost, a ni laž, nego odanost i velika ljubav prema Isusu. Ali ova ljubav je malo računala na slabosti tela /st. 41/ i potpuno se uzdala u sebe, a što je međutim bilo moguće samo uz božansku pomoć. Pre nego što je petao objavio svojom pesmom novu zoru, odrećiće se Petar Isusa, jer se on uzda u svoju silu. U Marko 14:30 stoji tačnije: „Pre nego što dva puta petao zapeva.“

32. O PRIPREMNOSTI UČENIKA

Luka 22:35-39.

Sada nastupa novo vreme za učenike. Ranije su u miru putovali i propovedali evanđelje, ali sad će se odjednom naći u sredini neprijateljski raspoloženog sveta, u kome će se morati da bore. St. 36 je samo slika novoga stanja te se ne može uzeti doslovce. Kad je sa Isusom došlo do krajnjega onda i oni moraju biti spremni, čak i za slučaj smrti.

St. 38 nam jasno pokazuje skriveno nadanje i računanje apostola i zato su razumeli Isusove reči sasvim pogrešno. Isus veli da je dosta i jedan mač da se sve to dogodi sa njime.

33. BORBA U GETSIMANIJI

Matej 26:36-46.

/Marko 14:32-42; Luka 22:40-46; Jovan 18:1/

Odlazeći na Maslinsku goru, gde se nalazi vrt „Getsimanija,“ pređe Isus sa učenicima potok Kedron. Reč „Getsimani“ /cedilja za ulje/ označuje neku retarsku napravu načinjenu među maslinama. Cela okolina imala je izgled istočnjačkog vrta. Još se vide na tom mestu osam maslinovih drveta, koja su veoma stara; najstarije drvo ima obim od 5 metara, a visinu oko 10 metara. Zna se da ova drveta mogu da budu veoma stara. Naučnici veruju da nije moguće da su neka od ovih starih drveta u današnjoj Getsimaniji bila tamo još u vreme Isusovog života na zemlji.

Isus je već osećao da mu se smrt približuje. On, koji je bio čisti svet, nije zaslužio smrt. Smrt, užas za sve ljude bila je za njega nešto stvarno i nečisto zbog toga se On na nju tako razgnevio. On je drhtao kad joj se morao približiti, kao da je dodirnuo  kakvo čudovište. /I.Ž. str. 285/5/ Isus je imao svoje blago u „zemaljskom sudu“ kao i drugi ljudi. Njegova fizička snaga je bila veoma nejednaka prema njegovoj moralnoj i duhovnoj snazi. Isus je zastupao čovečanstvo koje je imalo da ispašta za svoje greške, i koje je inače moralo da umre u bolu. Samo fizičke patnje su bile kod Isusa tek drugoga reda. Moralne patnje su pritisnule telo koje je Isus imao. U Isusu kao čoveku je čovečanstvo bilo svesno krivice, videvši posledice svog odvajanja od Boga, tu se pokazao Božji gnev. To neslaganje njegovog duha i tela ga je ubilo. Isto kao što grešni čovek ne može da vidi Boga i da ostane živ, sveti čovek ne može da bude odvojen od Boga a da ne umre. /I.Ž str. 236/4/

Isus opet uzima trojicu, Petra, Jakova i Jovana kao neposredne svedoke. Isus se tri puta molio /st. 39, 42, 44/. Dok se Isus postepeno predavao Božjoj volji apostoli su spavali. /I. Ž. str. 237/3,4/ Reči „duh“ je srčan ali je telo slabo.“ /Matej 26:41/ su duboke reči koje je Isus uputio jedanaestorici. Duhom i voljem nisu se učenici ustezali da slede Isusa čak do same srmti, ali pod teretom svoga tela, koje je opteretilo duh,  oni su već pali. Isusa je mučila pomisao na svoj narod koji će ga ubiti zato je bio žalostan. Izgledalo je kao da je zlo pobedilo i da trijumfuje na zemlji. Ali Isus je znao, da je Bog od večnosti odredio da njegovom smrću spase svet. On je znao da će sve to doći pa je ipak kao čovek mogao zaželeti da ga mimoiđe ova čaša. Strah od smrti ovladao je njime i otuda moli on Boga da ako je moguće, drukčije nego što je od večnosti osredio, spase svet, tako da on ne mora umreti; ali kao i uvek on je očekivao Očevu volju. /I. Ž. str. 239/3/

Luka nas izveštava o dve važne pojave u st. 43, 44. /I. Ž. str. 240/3,4; str. 241/1/.

Najzad je Isus stajao potpuno miran sa pripremnošću za poslednje delo. Duh je pobedio njegovo telo. Isusove duhovne oči su spazile izdajnika pre nego apostoli i zato on pozva učenike svoje da izađu pred izdajnika, jer je hteo da mu pokaže da svojevoljno ide u smrt.

34. ISUSOVO HVATANJE

Matej 26:47-56.

/Marko 14:43-52; Luka 22:47-53; Jovan 18:2-11/

Juda se približio, poznavajući mesto i prilike, jer je i on sam sa ostalim apostolima dolazio na ovo mesto. On je dobro znao da Isus neće ići ove noći u Vitaniju jer je trebao ovu noć provesti u Jerusalimu, a Maslinska se gora smatrala još Jerusalimom. Juda je bio samo prokazivač vlastima. Ovo hvatanje su pripremili prvosveštenici. Oni su snabdeli ljude koje su poslali mačevima i batinama; ali da bi bili sigurniji umolili su rimskog tribuna, koji je bio određen da čuva hram, da im stavi na raspolaganje jedan vod njegove kohorte, koja je čuvala Jerusalim. Tribun je, bilo posle savetovanja sa Pilatom, bilo da je primio odgovornost na sebe, došao lično a njegovi vojnici su imali, prema propisima, svojem oružje i luče. Ovo je bilo službeno; Vojnici su bili spremni da intervenišu ako bi se Galilejci branili, ali oni nisu uzimali učešća u hapšenju. Sveštenici i judejske starešine čuvara hrama nalazili su se pozadi.

Judin poljubac je trebao da najdublju poverljivost i da probudi izgled nežnosti.  Ali upravo ovo otkriva ono što je najstrašnije /Lk. 22:48/. Reč „prijatelju“ u originalu znači samo „drug“ a inače u njoj nema nikako nekog izraza ljubavi. Kada Isus naziva svoje verne učenike u Jovan 15:15 „prijateljima“, on upotrebljava drugi izraz koji označava uzajamnu usku preivezanosti ljubav. Ovo je bila poslednja reč koju je ovaj bedni čovek čuo iz Isusovih usta. Isus naziva Judu drugom i posle izdajničkog poljupca. I ovde je Juda mogao osetiti ljubav koja prašta kad se pokajemo, pa i samo licemerstvo i izdajstvo bi mu Isus oprostio da se Juda samo pokajao.

Jovan nas izveštava o jakom dejstvu Isusove sile; kad im je pristupio oni su svi popadali. I pred ovakve sile Isus se nije branio. Da se hteo braniti On ne bi ni upotrebio snagu apostola. On bi umolio svoga Oca i On bi mu poslao više  od dvanaest legiona /legija ili legeon je rimska vojna jedinica koja je brojala 6000 ljudi/ anđela da ga odbrane, ali u tome slučaju se ne bi ispunila Pisma, koja proriču njegovo stradanje i smrt. Petra gnevan na ovo nasilje, da bi odbranio Isusa, vadi nož i odseca uho sluzi Malhu /Jov. 18:10/. On jebio pristalica  načela da silu treba silom odbiti, nešto mu Isus napominje da mač izaiva mač a krv se proliva za krv. Isus je uvek dobro činio pa čak i u ovoj prilici: On je iscelio uho sluzi. /I.Ž. str. 242/4/.

Kaogod što su svi sa Petrom potvrđivali, da se Isusa neće nikada odreći, isto tako su svi pobegli. Marko ovde unosi dodatak /Marko 14: 51-52/. Ako uzmemo da je Isus jeo pashu u Markovoj kući, to onda možemo pretpostaviti da je On po Isusovom izlasku otišao na spavanje. Juda koji je vodio ovu gomilu, koja je imala da uhvati Isusa, hteo se osvedočiti da nije Isus možda još u kući. On je probudio mladića, koji je slutivši zlo išao za njima. Marko je duboko urezao ovaj događaj u svoju svest i zato je mogao da ga iznese ovako živo.

35. SASLUŠANJE PRED ANOM, KAJAFOM I SINEDRIONOM

Matej 26:57-75.

/Marko 14:53-72; Luka 22:54-71; Jovan 18:12-28./

Posle Isusovog hvatanja, gomila ga odvede prvo prvosvešteniku Ani, koji ga posla Kajafi, svome zetu, koji je te godine bio aktivni sveštenik. Bilo je dva ispitivanja:

1. Kod Ane, gde Isus na pitanje o njegovoj nauci i učenicima odgovarao. Ovde nije izgovorena nikakva presuda. On je imao veliki ugled i zato je razumljivo da su Isusa prvo njemu odveli. /I.Ž. str. 243/3/.
2. Kod Kajafe. Ovaj je doveo svedoke i vršio sudsku istragu. Isus je ovde ćutao, osim kada ga je prvosveštenik zakleo da govori, i to je bio izgovor za osudu na smrt. /I. Ž. str. 246/1,3/. Pretpostavlja se da su oba prvosveštenika stanovala u istoj zgradi i tako se pojavio i treći događaj:
3. Saslušanje u dvorani gde se sastajao sinedrion. Ovde, u unutrašnjem dvorištu se odrekao Petar Isusa; tu, u nekoj sobi pretrpeo je Petar „uvrede“ slugu i stražara. Prolazeći dvorište, da bi otišao na neko drugo mesto bio je trenutak kada je Petar video Isusa i Isus ga pogledao.

Formalno ispitivanje pred Kajafom i sinedrionom se dogodilo već u zoru, pa su zato i svedoci mogli biti već dovedeni. Oni su tražili i našli očevice i svedoke koji su čuli za jedan prestup koji se kažnjava smrću. Kad se kaže da je bilo mnogo lažnih svedoka, onda možemo sebi predstaviti koliko se uložilo truda i koliko je taj posao bio veliki samo da bi Isusa osudili. Ovi svedoci su mnogo šta izneli protiv Isusa. Prvo su izvedena dva svedoka, koja su potvrdila da je Isus rekao da će razrušiti hram. Ali Isus nije rekao da će On razrušiti hram. U ovim rečima su oni videli bogohuljenje kao i nepoštovanja hrama. /I. Ž. str. 247/3/ Isus se nije branio. Njegovo ćutanje je moglo da znači priznanje. Prvosveštenik  nije bio zadovoljan zato je on i upotrebio zakljinjanje i da li je Isus Mesija ili se samo izdaje za takvog. Isus je potvdio ali ne samo ovo pitanje nego i drugo pitanje, da li je On Božji Sin. /Marko 14:62/ Ono „ti kaza“nije ništa drugo nego samo potvrđivanje i uveravanje za ono o čemu je pitao /I. Ž. str. 248/4-6/ Kao nikada do sada priznao je Isus pred najvišim judejskim telom, uz zakletvu, da je zaista on Mesija i Božji Sin.

Do sada su judejske starešine videle Hrista samo u poniženom stanju, ali će ga jednom videti u slavi i sili. Ovo je počelo u stvari njegovim vaskrsenjem a završiće se njegovim slavnim dolaskom ito će biti potvrda istinitosti njegovih sadašnjih reči. Ove judejske starešine nisu mogle da vide njegovo vaskrsenje i kao da ide na oblacima, ali kao znak da je on seo sa desne strane sile biće izlivanje Sv. Duha i čudesa apostola, što su oni već mogli videti i što su videli.

________________

Vratarica, koja je pustila Petra u unutrašnje dvorište /up. Jovan 18:17/, prepoznala je prvo Petra, da je i on bio sa Isusom. Prvi put se Petar pravio nevešt, kao da ne zna šta hoće ova sluškinja sa njime, ali je već video da je bolje da se skloni u kraj i zato je pošao vratima, koja su vodila na ulicu. Tu ga ugleda i druga pa ga isto upita, a on se kleo da ne poznaje Isusa. Najzad je Petra izdao njegov jezik. Loši izgovor aramejskih reči ga je izdao kao provincijalca, Galilejca. Petar se prelinjao tj. govorio, neka bude proklet ako ne govori istinu. U ovom trenutku glas petla je podsetio Petra na njegovu slabost jer se odrekao Isusa. Svest, da se zaista odrekao Isusa, mada je smatrao nemogućim, nagonila je Petra da napusti ovo mesto, ne sačekavši ni rezultat ispitivanja, On je izašao iz dvorišta i gorko je plakao i kajao se. /I. Ž. str. 252 /1-3/.

Petak

36. FORMALNA SMRTNA PRESUDA NAD ISUSOM NA JUTARNJOJ SEDNICI SINEDRIONA

Matej 27:1.

Od vremena rimskog upravljanja Palestinom Jevreji nisu imali više prava da ikoga osude na smrt. Dakle, bilo je dva procesa i suđenja, verski pred sinedrionom i građanski pred prokuratorom Pilatom.

Sinedrion kao religiozna vlast donela je tek ujutro u petak pravu i pravosnažnu presudu po predmetu Isusa. Luka i ne spominje noćnu sednicu sinedriona nego samo ovu jutarnju. /Up. Luka 22:54-56/. Ovom prilikom su se članovi sinedriona samo posavetovali na koji način da se izvrši ova presuda i kakva krivica da se nađe za Isusa pred Pilatom, koji je trebao da odobri ovu smrtnu presudu. Pilat svakako ne bi dao pristanak na čisto versku stvar. /I. Ž. str. 250/3/

37. KRAJ JUDE ISKARIATSKOG

Matej 27:3-10.

/Dela 19:16-20/

I pored svoje niskosti Juda nije izdao Isusa da bi ga osudili na smrt. On možda nije ni mislio da će stvar dotle doći, da će Isusa osuditi na smrt; a ako je na to mislio on je ipak računao, da ako je Isus naročiti i moćni čudotvorac on će izbeći neprijateljima, a ako, naprotiv, nije bio Mesija, koji ima da oslobodi Izrailja onda će biti bičevan. /I. Ž. str. 258/4,5/

Ali kad je izdajica video sluge iz sinedriona koji su vodili Isusa Pilatu on je tek onda razumeo da će mržnja sveštenika i starešina ići čak do smrtne kazne. Tako radi sotona, kad je greh učinjen odna se tek otvore oči grešniku da bi video svoj greh, koji ga vodi onda do očajanja. Tako je bilo i sa Judom. Juda se pokajao ali ne kao Petar. Juda nije poznavao poniznost koja spasava, niti suzepokajanja a još manje poverenje i nadu u Boga. Njemu je izgledalo da za njegovo izdajstvo nema milosti.

Juda je sigurno otišao u hram i kad sveštenici nisu hteli da prime novac bacio je on srebrenike u sanduk, gde se davao dar za održavanje ceremonijala žrtvovanja. Kad su sveštenici kasnije našli novac u sanduku znali su kakav je to novac i zato ga nisu upotrebili u ovu svrhu, nego po zakonu 5. Mojs. 23:18 su ga upotrebili za nešto drugo. Oni su kupili njivu od nekog lončara za groblje strancima. Ova se njiva nazvala „Akeldama“ /krvna njiva/ /Dela 1:19/. Samo Matej iznosi ovaj slučaj, da vrednost njive iznosi 30 srebrenika i da je to upravo ispunjenje proročanstva proroka Jeremije. /Jer. 32:6-9; Zah. 1:1,12,13/.

Zaboravivši na veliku dobrotu svoga učitelja i mesto da se kao pokajnik njemu požurio, da pred samu Isusovu smrt izmoli oproštenje i milost i da se pokaje od srca kao Petar, požurio se Juda da sam na sebi izvrši smrtnu kaznu, na koju je sam sebe i osudio. „Svojim samoubistvom uvredio je Juda Spasitelja više nego izdajstvom,“ veli crkveni otac Jeronim.

38. ISUS PRED PILATOM

/Marko 15:1-5; Luka 23:1-5; Jovan 18:28-33/.

Prokurator /igemon/ Pontije Pilat bio je upravitelj Judeje deset godina, od 26-36 godine. On je bio peti po redu. Stanovao je u palestinskoj Cezariji, a o velikim praznicima kad je u Jerusalimu bilo mnogo sveta dolazio je i on da bi pazio na red. Onda je svakako odsedao u carskom dvorcu pored hrama.

Izgleda da je Pilat bio neki oslobođen robili potomak oslobođenog roba, pošto je pileus, odakle poleantus, reč za filcanu kapu koja je davana oslobođenim robovima. O njegovom vladanju ne znamo mnogo, samo da je na sebe navukao veliku mržnju naroda te ga je njegov predpostavljeni Lucije Vitelije 36. godine uputio u Rim da se pravda pred Tiberijem.  Kaligula, koji je u međuvremenu postao car prognao je Pilata u Galiju, gde je ovaj izvršio samoubistvo.

Ceo proces kod Pilata može se podeliti u tri faze:ispitivanje, šest pokušaja oslobođenja i konačna osuda. Događaj se odigrao u unutrašnjosti rimske sudnice /pretorij/ i napolju na uzdignutoj terasi, koja se aramejski nazivala „gabata“ /uzdignuto mesto/, a na grčki „litostratos“ /uzdignuto i kamenom obzidano mesto/. Ovo je od prilike red događaja koji se može zaključiti iz četiri evanđelja: Jov. 18:28/II do 32; Luka 23:2; Jov. 18:33-37/I i Matej 27:11; Mar 15:2; Luka 23:2; Jov. 18:37/II do 38/I i Jov. 18:38/II; Lk. 23:4; Mat. 27:12-14; Mar. 15:3-5; Lk. 23:5.

Bilo je oko sedam sati ujutro, kada su Judeji doveli Isusa u sudnicu Pilatu. Jevreji nisu nikakao hteli da uđu u mnogobožačku sudnicu da se ne bi opoganili, što bi onda trajalo celu sedmicu te ne bi mogli uveče jesti pashalno jagnje. Uznemiren tako rano ujutro, Pilat je odmah pokazao svoju mrzovolju osornim pitanjem: „Kakvu tužbu iznosite na ovog čoveka?“ i sad se nastavlja opori razgovor: „Kad on ne bi bio zločinac, ne bismo ga predali tebi.“ „Sudite mu po svome zakonu.“ /Jov. 19:31/ odgovori Pilat, ali Judeji rekoše na to: „Mi ne smemo nikoga pogubiti.“ /Jov. 19:29-31/. Jevreji su ovim rečima priznali pakost nacionalne samostalnosti judejske…

Judeji su imali već dobro načinjen plan; oni su sad gledali da utiču na Pilata. Pilat ih je prekorio što izvode ovog čoveka pred njega, kao mnogobožačkog sudiju. On je prozreo nameru i uvideo da je Isus samo žrtva zavisti i pakosti judejskih starešina i gledao je da ga spase /I.Ž. str. 261/2,3/. Na njegovo pitanje da li je on zbilja judejski car, odgovorio je Isus sa „da“. Ali Pilat ga nije osudio, jer mu je bilo jasno iz Isusvih reči i držanja tužilaca, da Isusovo carstvo nije političkog karaktera. Pilat je gledao da spase Isusa.

39. ODVOĐENJE I SASLUŠANJE ISUSA PRED IRODOM ANTIPOM

Luka 23:6-12.

Luka nas izveštava o jednom događaju koji se desio u međuvremenu.

Irod Antipa, tetrarh Isusove postojbine hteo je da učestvuje u prazniku Pashe u Jerusalimu. Irod se nije slagao sa Pilatom. Ali kako je Pilat želeo iz političkih razloga da se izmiri sa Irodom, a čuvši da je Isus njegov podanik, posla ga Irodu da mu on sudi. Luka nas izveštava da je Isus i njegov proces imao da bude sredstvo da se Pilat izmiri sa Irodom.

Pošto je Irod bio informisan o Pilatovome mišljenju odnosno Isusu nije mogao ništa drugo nego da se i on priključi ovome mišljenju. Nama je već poznato koje bio taj Irod Antipa. Nema u istoriji nesimpatičnije osobe od ovoga sirotog princa, neodlučnog i utonulog u pokvarenosti i prolivanju krvi. Njemu je jednom ranije uputio reči preziranja koje inače nikad nije izgovorio. /up. Luka 13:32/. Iako je Irod hteo mnogo šta da dozna od Isusa, Isus mu nije ni na jedno odgovorio. /I.Ž. str. 265/2,3/

Vojnici koji su pratili Isusa do Iroda kao i Irodovci, smatrali su Isusa za poludelog. Oni su našli veliko zadovoljstvo da ga obuku u sjajne haljine i da se „ovome bedniku“ dobro narugaju. Ovako ukrašenog i nakićenog posla Irod Isusa natrag Pilatu.

40. PONOVO SASLUŠANJE PRED PILATOM

Matej 27:15-26.

/Marko 15:6,15; Luka 23:13-25; Jov. 18:33-40/

Pilat, ubeđen da je Isus nevin, gledao je da ga oslobodi. On je pokušao da spase Isusa time što će ga otrgnuti od suda zlobnih starešina i prvosveštenika i preneti taj sud na narod. Pilat je narodu stavio na izbor čuvenog ubicu i razbojnika Varavu i Isusa, koga je sam narod prozvao Mesijom. On je smatrao za sigurno da će narod izabrati nevinog Isusa.

Pilat je upitao narod: koga hoće da im pusti i onda je ušao u sudnicu. Ovde se dogodio jedan događaj, koji nam iznosi samo Matej: to je bila poruka žene Pilatove o njenome snu i da ne osudi Isusa jer on nije kriv /I.Ž. str. 267/2,3/. Za ovo vreme članovi sinedriona su već radili u narodu i rekli mu da traži Varavu. Sada na novo pitanje odgovara narod: „Varavu.“ Pilat se sav zbunio i gušio. Sada Pilat upita: „A šta da radim sa Isusom, koji se zove Mesija?“ „Da ga dakle išibam i pustim.“ /Luka 23:16/. Ovaj izraz u evanđelju „išibati“ nije značio tući nekoga sa batinom ili snopom pruća nego sa bičem. To je bila strašna kazna. Pesnik Horacije je nazivao „barrible Flagelum.“ /strašno bičevanje/. Ovu kaznu je ukinulo humano hrišćanstvo, pod uticajem evanđelja. Žrtve bičevanja su bile obično u agoniji ili su umirale nekoliko dana kasnije od gangrene ili od iscrpljenja živaca. Ova surova kazna nije značila kraj, nego je sada došlo gorko ismevanje, mnogo veće nego ono ranije kod Iroda Antipe, gde je Isus bio ismejan kao car. /I. Ž. str. 268/1/. Pilat je pokušao još jednom da spase Isusa. On je tvrdio da ne nalazi nikakve krivice na ovome čoveku, ali je narod sve više govorio: „da se raspne,“ tako da je skoro došlo do prave bune /I. Ž. str. 269/5,6/

Pilat je pokušao po četvrti put da nešto učini za Isusa. On je prao ruke pred narodom da bi skinuo sa sebe svaku odgovornost. Pošto nije ništa mogao, on predade Isusa vojnicima koji su trebali da ga razapnu. Judeji su primili njegovu krv na sebe i svoju decu što su i dočekali 70 godine.

41. ŠIBANJE I KRUNISANJE TRNOVIM VNECEM

Matej 27:27-30.

/Marko 15:16-19; Jovan 19:1-3/

Ovo šibanje i krunisanje trnovim vencem Isusa nije bila kazna pre razapinjanja, kao što je to bio običaj, nego pokušaj da se načini Isusa smešnim i pokaže narodu da nije opasan, da bi tako umirio uznemireni narod.

Vojnici odvedoše Isusa u dvoranu za suđenje i tamo kupiše celu kohortu. Tu je osuđeni bio bičevan, jedna strašna kazna. Bič je bio načinjen od kožnih kaiševa sa pločicama ili olovom na kraju, koji su stvarali na telu nesrećniku rane iz kojih je curila krv. Uz ovo mučenje dodato je i ismevanje. Oni su načinili venac od trnja i staviše mu na glavu. /I. Ž. str. 270/4/. Mržnja članova sinedriona izigrala je plan Pilatov. Pilat je hteo da spase pravednika. On je Isusa još jednom izveo pred narod da ga vidi, da bi se sažalio na njega. Pilat potseća narod na klicanje kojim su pozdravili nedavno Isusa kao svoga cara, zato i on kaže: „Zar cara vašeg da raspnem.“ /Jov. 19:15/. Masa je vikala iz sveg glasa: „Uzmi, uzmi raspni ga.“ Narod ga je osudio jer je on pobijao dolazak mesijanskog vremena, prema njihovome shvatanju. Oni rekoše: „Nemamo cara osmi cesara,“ na što se Pilat pobojao da ga ne optuže kao neprijatelja carevog, jer je Tiberije bio veliko sumnjalo, i svaki se činovnik bojao optuživanja, ali ipak je kasnije bio prognan u Vijenu u Galiji. /I. Ž. str. 272/3-4/.

42. „EVO ČOVEKA!“

Jovan 19:4-15.

Kad je Pilat Isusa ovako izmučenogi sa trnovitim vencem na glavi i trskom u ruci, izvode pred narod i pokazavši na Isusa reče: „Evo čoveka!“ /ecce homo/ – /Jov. 19:5/. Pilat je istinu kazao kada se reči uzmu u drugome, pravome smislu: Kakv čovek! S nijednim se ne može uporediti. Sad povikaše prvosveštenici i sluge: „Raspni ga, raspni ga.“ Pilat izjavi da on nema zakona koji za ovaj slučaj kažnjava smrću, a time što je tražio da ga oni razapnu priznao je Pilat njegov zakon.

Pilat odvede Isusa ponovo u sudnicu i poče da ga dalje ispituje, ali Isus ne reče ni reči… Sve je to veoma jako uticalo na Pilata a naročito kad mu Isus reče da sve to mora tako da bude. Pilat je svakako već dosta čuo o Isusu i njegovom radu. Sada pokušava Pilat još jednom da oslobodi Isusa. /I. Ž. str. 273/1-3./

U to vreme bio je običaj da se na prazniku Pashe pusti neki krivac iz zatvora. Judejski narod je imao pred očimačoveka i razbojnika Varavu koji je odgovarao za vreme zločinstvo što je počinio u gradu. Zaslepljeni narod bira mesto Spasitelja razbojnika; mesto onog koji daje život, ubicu. Tako je često u našem životu. Mi osuđujemo Isusa u nama, i njegovu mirnoću i blagost a izabiremo Varavu, koji je pretstavnik surovih strasti.

43. PRESUDA I ODLAZAK POVORKE NA GOLGOTU

Mat. 27:31-34.

/Marko 15:20-23; Luka 23:26-34; Jov. 19:16-18./

Kada su prvosveštenici njihovo obećanje, njihovu budućnost, njihovu mesijansku nadu bacili caru pred noge /Jov. 19:15/, mnogobožac im je morao učiniti po volji; on je naredio da se Isus razapne.

Smrtne kazne su se izvršavale izvan gradskih zidova i kod Rimljana i kod Judeja /up. 4.Mojs. 15:35; 1.Car. 21:13; Dela 7:53/. Napred je izašao glasnik, koji je javljao ime i krivicu osuđenog. U sredini su bili Isus i razbojnici okruženi vojnicima, a pratio ih je mnogi narod, mnogo žena koje su plakale i naricale za Isusom. Napred su išli i izaslanici sinedriona.

Mesto gde su se osuđeni razapinjali bio je brežuljak smešten na severozapadu, koji je ličio na lobanju, zato se i zvao „lobanja“ /Golgota/.U blizini ovog mesta imao je bogati član sinerdion Josif iz Arimateje vrt, u kome je imao lepu u kamenu izrađenu grobnicu.

Osuđeni je sam morao nositi svoj krst. Na putu je izmučen Isus iznemogao. I onda su vojnici stavili njegov krst na leđa nekom Simonu iz Kirine /u gornjoj Eivili u Africi/, koji se vraćao s poljskog rada /Marko 15:21; Luka 23:26/.

Narod a naročito žene su sažaljevale Spasitelja i išle plačući za njime. Isus je zaboravio samog sebe. On vraća sažaljenje za sažaljenje. Već potpuno iznuren i iznemogao, misli Isus na ovaj narod, čija je on bio žrtva i koji će ga ubiti. On im pretskazuje nesreću u budućnosti. Drvo zeleno i živo, to je on; drvo osušeno i mrtvo, to je ovaj narod koji ga je odbacio. Ako se ovako postupalo sa nevino osuđenim za huljenje i ustanak protiv mnogobožačke vlasti, kako će tek biti sa zločinačkim i buntovničkim narodom, koji će pokušati da slomi tuđinski jaram, i koji će naći svoje strašno uništenje pod rimskim mačem i vatrom? Ali sve ovo je samo Božji sud i kazna.

44. ISUS NA KRSTU

Matej 27:35-44.

/Marko 15:24-32; Luka 23:34-43; Jovan 19:19-27./

Kazna na smrt razapinjanjem nije bila poznata u jevrejskom zakonu: on je samo određivao za najveće zločine da se njihovi leševi obese o vešala. Judeji nisu razapinjali nego kamenisali. Jedan od poslednjih Hazmonejaca Aleksandar Jane, naredio je tek razapinjanje na krst. Ali ovaj način oduzimanja život bio je poznat kod svih starih naroda, kod Egipćana, Persijanaca, Feničana, Kartaginjana, Grka i Rimljana. Rimljani su mačem otsecali glavu svojim građanima, a robove, buntovnike i zločince razapinjali na krst. U rimskim provincijama, razapinjanje je bila kazna koju su izricali prefekti i upravnici. U Siriji i Judeji, jevreji su razapinjali na hiljade /J. Flavije, „Rimske starine“/ Smrt na krstu je svakoga strašila; on je bio simbol patnji i poruge. Osuđeni na smrt razapinjanjem su dugo još živeli: jedan dan, pa neki put čak i dva. Oni su bili goli, pričvršćeni sa četiri klina, udarena kroz ruke i noge, na krstu koji se sastojao iz dva komada drveta koja su ukrštena obično u obliku slova T. Isusov krst je bio svakako zbog naslova – crux immisso – (+), iako se u prvo vreme verovalo, da je bio crux sommisso (+). Celo telo jako istegnuto, visilo je o rukama, čije su rane stalno krvarile i širile se zbog tereta. Krv je postepeno curela preko klinova. Nepokretni, mučeni gorznicom i strašnom žeđu, svesni svoga stanja, razaptei su postepeno umirali. Ponekad je trebalo dovršiti smrtne muke i onda im je dželat lomio kolena. Gomila je još otežavala muke osuđenih svojim ruganjem. Ljudska surovost nije mogla ništa gore izmisliti od ovakve smrti /I. Ž. str. 274/2; str.275/1-3./

Pilat je naredio da se nad Isusovom glavom napiše na jevrejskom, latisnkom i grčkom jeziku natpis: „Car judejski“ Pilat nije hteo ovim natpisom da ismeva Isusa, nego da se osveti prvosveštenicima, koji nisu imali ceo narod za sobom. Na ovaj je način Pilat izazvao prosti narod protiv njih, jer je ovakav naslov bio sramota i poruga za ceo narod i njihovo nadanje, što prvosveštenici nisu smeli da dozvole. Evanđelja nam iznose da su naslovi bili napisani prema osobinama svakog od ova tri jezika. Tako možemo razumeti razliku u sadržini natpisa. Veruje se da je Jovan, koji je pisao naročito za hrišćane, Grke u Maloj Aziji, izabrao gčrki natpis /Jov. 19:20-21/, a Matej koji se obraćao naročito Jevrejima, jevrejski natpis /Mat. 27:37/ da je  Marko, koji je bio odomaćen kod Rimljana uzeo natpis na latinskom jeziku /Marko 15:26/.

Da bi na smrt osuđeni lakše podneo bolove koji su kod razapinjanja veoma jaki, davalo mu se opojno vino sa raznim gorkim začinima. Isus je odbio da pije ovo opojno sredstvo. On je želeo ispiti čašu patnji onako kako je to Otac zahtevao. Isus je hteo svesno da strada i umre. Pre razapinjanja morao se osuđenik sasvim skinuti i tako golog su ga tek prikovali na krst i to na ruke i noge, a haljine su dobijali oni koji su vršili razapinjanje. Haljine su osuđenog prema rimskim zakonima pripadale legionaru. Jovan iscrpno govori o podeli Isusove dolame koja je bila od jednog komada izrađena i skupocena, zato su vojnici bacali kocku kome da pripadne. Time se ispunilo Pismo, veli Jovan koje je ovo prorekao o Isusu. /Ps. 22:18/. Pred razapetog bila je postavljena straža koja je pazila da se razapeti ne skine sa krsta pre nego što napusti smrt. Prema Luci Isus je pri razapinjanju izrekao neku vrstu molitve. On se molio za ove vojnike koji su ga razapinjali, jer oni nisu bili svesni svoga dela, a sem toga oni su vršili samo naredbe.

Sinoptici nas izveštavaju o ruganju Jerusalimljana i zastupnika sinedriona i sveštenstva /Mat. 27:39,41/. Njegova dela i poverenja u Boga su ismejana. „Uzdao se u Boga; neka mu sada pomogne, ako hoće; jer reče: Ja sam Božji Sin!“ /I. Ž. str. 276/3; str. 277/1,3/

U ovoj dvojici razbojnika koji su sa Isusom zajedno bili razapeti, izveštava nas Luka iscrpno. Dok se jedan rugao i grdio dotle je drugi priznao pred Bogom i pred ljudima da su oni zaslužili ovu kaznu dok je Isus nevin sa njima mora da pati. On je najzad došao do ubeđenja da je ovaj zbilja onaj za što se izdavao. On se pokajao i zatražio od Isusa milost. Isus mu je dao oproštenje, kao što je on to često činio. On mu je osigurao večni život u poslednjim trenucima života. Rečju „danas“ objavio je Isus i naglasio ovo razbojniku, kao što je učinio jednom ranije u Jerihonu Zaheju /Luka 19/. „Isus nije nikakao obećao razbojniku, da će još istog dana biti sa njime u raju, zato što ni sam nije tamo otišao /up. Jov. 20:17/“ /I. Ž. str. 281/3/. Ako ćemo da stavimo zapetu onda je logičnije da stavimo iza reči „danas“. Kad je Isus naglasio ovu reč to je bilo zato što je hteo da kaže: danas kada su me svi napustili i smatraju me varalicom, a kad si ti „danas“ poverovao u mene, ja ti obećavam da ćeš biti sa mnom u mome carstvu, jer ja ću doći u svoj slavi po drugi put /up. 2.Tim. 4:8; Jevr. 11:39-40./

Najzad, tu pred krstom na kome je umirao Isus, dogodila se dirljiva scena između Isusa i Jovana i Isusove majke /Jov. 19:25-27/. Ona je gledala sa očima punim bola i ljubavi na svoga sina i Gospoda. Isus preporučuje svome učeniku da se stara za njegovu majku kao dobar sin, a majci da primi Jovana kao svoga sina, da bi on bio predmet njene majčinske ljubavi. Od žena su spomenute samo još dve: Marija Kleopina i Marija Magdalena. One se pojavljuju još jedanput u Jov. 20:1. O Mariji, Kleopinoj ženi znamo nešto, što nam piše Egesip /Hegesippus/. Ona je bila žena Kleope, Josifovog brata, dakle Isusova strina. Njen sin Simeon bio je posle mučeničke smrti svoga bratića, Jakova, brata Isusovog, izabran za drugog starešinu u Jerusalimu. Sestra Isusove majke Marije bila je Saloma, majka Zavedejevih sinova. To se vidi iz neimenovanja od strane Jovana. Ona je pripadala trima od istaknutih žena /Mat. 27:56; Marko 15:40; 16:1/.

45. ISUSOVA SMRT

Matej 27:45-56.

/Marko 15:33-41; Luka 23:44-49; Jov. 19:28-30/

Rano ujutro stajao je Isus pred rimskim sudom; oko trećega časa /oko 9 časova/ je razapet /Marko 15:25/, oko šestoga časa /podne/ do devetoga /tri časa po podne/, je Iuss bio u samrtnoj agoniji. Markov izveštaj /15:25/ u kome se veli da je bilo tri časa kad je bio Isus razapet, ne slaže se sa izveštajima Mateja i Luke, vele neki. Ova dva evanđelista govore o tami koja je počela od šestoga časa, dok Marko o ovoj tami ništa ne spominje. Oni ne smatraju da je Isus bio do šestoga časa na krstu a da nije bila tama. Predpostavlja se da je neki prepisivač Svetih pisama pogrešio te je šesti zamenio sa trećim časom. Ovo mišljenje podupiru oni i tom činjenicom što u nekim starim rukopisima stoji šesti a ne treći čas.

Isusovo pribijanje na krst kao i posle smrti, praćeni su raznim čudnovatim pojavama u prirodi. Od šestoga /podne/ do devetoga časa /tri časa po podne/ bila je velika tama. To je bio znak a ne prirodno redovno pomračenje. Mesec je bio pun, to je bilo nemoguće da je bilo prirodno pomračenje.  /I. Ž. str. 284/1-2/ Isus je povikao: „Eli, Eli, lama savahtani?“ Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio/, kao što počinje Ps. 22. To su bile početne reči njegove molitve. Ove reči nisu kao u Psalmu direktna molitva nego žalba koju nije izgovorio Isus u smislu Davida. Isus je imao poverenje u Boga. Njemu je izgledalo kao da ga je Otac napustio samog zbog greha koji su na njemu počivali. On je izneo grehe svih ljudi na krstu. Isus nije patio samo telesno nego naročito duševno, zbog tolikog greha. U ovom trenutku je Isus osetio da ga je greh, koji je bio na njemu odvojio od Oca. On je osetio kako je to strašno biti pod grehom; on je osetio da se odvojio od Boga, izvora života. I reči o kojima nas izveštava Luka /23:46/ uzeo je Isus iz Ps. 31:5. Isus je znao da se sada ispunio ono što je rekao ranije u Jov. 10:17. Pred smrt reče Isus još: „Žedan sam“ /Jov. 19:28/. Vojnici mu pružiše sunđer natopljen u ocat. Ovo se nazivalo „pasha“ a bila je mešavina jakog vina i vode, što je pretstavljalo svakidašnju potrebu rimskih vojnika. Matej i Luka vele, da su vojnici natopljeni sunđer stavili na vrh trske, a Jovan opet kaže na izopovu grančicu, ali ne zna se koja je to biljka bila. Ocat donosi oživljenje za jedan trenutak. I sada Isus glasno izreče i poslednje reči: „Svrši se!“ /I. Ž. str. 285/5; str. 286/1/

Jedan od glavnih dejstva Isusove smrti, koja naravno u ovome trenutku nije bila poznata, bila je razderanje zavese u svetinji. Ovo se dogodilo u vreme večernje žrtve. Josif Flavije /Judejski ratovi VI,5/ veli: „Četrdeset godina, pre nego što je kuća svetinje razorena, ugasio se zapadni svetnjak… i zatvoriše se vrata hrama uveče, a kada se ujutro ustalo, našli su ih otvorena.“

Čudnovate pojave koje su se dogodile samo u Palestini i Judeji, otkrile su moćnu vezu koja je privezivala Isusa za prirodu, nebo, zemlju i čovečanstvo. Zemlja se zatresla; ona se združila sa žalošću u ovome trenutku. Smrt prikovanog Isusa je svršetak i početak jednog sveta. Stari svet je pobeđen; a novi se javlja. Sveti veo koji je sakrio Božji nedokučivi stan je razderan. Mojsijevstvo, početni zakon, kako ga naziva ap. Pavle /Gal 4:3/, je ukinut. Hram je uništen. Žrtva, koja je u ovome trenutku izdahnula uvešće nas, svojom krvlju u pravu svetinju svetih, kojoj je ova druga bila samo slika. I sami mrtvi će čuti njegov glas; i život će poteći iz njega, a on će sve osvojiti; grobovi će se otvoriti i oni koji su počivali probudiće se. Izgleda da se uskrsnuće mrtvih dogodilo posle Isusovog vaskrsenja. To su bili mrtvi koji su ustali i popeli se sa Isusom na nebo. Oni su sačinjavali kao neku vrstu trofeja Isusove pobede nad smrću. Zastor svetinje nad svetinjama je bio debeo za širinu ruke. On se sastojao od sedamdeset različitih tkanina. Svaka tkanina se sastojala od 80 vlakana /prema Talmudu, deset vlakana od četiri boje hrama: bele, skerlet, plave i zlatna/. On je bio dug 40 lakata, a dvadeset širok. Svake godine su se pravila dva ovakva zastora, a trebalo je 300 sveštenika da bi ga potopili pre nego što se stavlja u svetinju. Ovaj se zastor, koji je odvajao svetinju hrama, rascepao, da bi se objavilo da je prošlo vreme naročitoj svešteničkoj službi i da je nastalo doba opšteg sveštenstva.

Pred krstom se nalazio jedan centurion, koji je imao da nadgleda razapinjanje osuđenih. On je slušao kako narod razgovara o raspetome Isusu, kako se on izdavao za Božjeg sina, i on je postepeno i sam poverovao da je ovaj bio Božji Sin. On se nije bojao da kaže: „Ovaj je zaista bio Sin Božji!“ /I. Ž. str. 292/1/. I u samome narodu se primetila promena u mišljenju i držanju. Oni su sada uvideli svoj zločin i on ih je mučio, mnogi su se gruvali u prsa.

46. SIGURNOST ISUSOVE SMRTI

Jovan 19:31-37.

Osuđeni su bili često dosta dugo u agoniji. Njima su se lomila kolena da bi im se ubrzala smrt, to su Rimljani nazvali „crucifragium.“ Vojnici, koji nisu imali nikakvoga razloga da razlikuju Isusa od njegovih dva saputnika, polomili su noge prvome razbojniku koji je bio živ, pa onda odmah za time drugome, prolazeći pored Isusa. Zatim, kad su se približili Isusu oni su mu probili desno rebro da bi utvrdili smrt: odmah se pojavila neka crvenkasta tečnost. Ne treba da nas čudi da je Isus umro za tri sata iako se umiralo po dvadesetčetiri časa. Ovde nije glavno trajanje patnji nego njena jačina. Na Isusu je počivao veliki teret sveta. Apostol Jovan se naročito zadržava na ovoj činjenici. Nezadovoljan sa običnim naznačenjem slučaja on tri puta potvrđuje novu stvarnost da bi njegovi čitaoci poverovali u božanstvo Isusovo /up. 2.Mojs. 12:46; Ps. 34:20; Zah. 12:10/… reči: „I svedočanstvo je njegovo istinito“, pokazuje savest jednoga čoveka, koje se mogu samo onda izraziti ako je ovaj svedok i opisivač samog događaja.

47. ISUSOV POGREB

Matej 27:57-66.

/Marko 15:42-47; Luka 23:50-56; Jov. 19:38-42./

Josif iz Arimateje je bio član sinedriona i svakako Isusov učenik. On se, kao i Nikodim, odlučio za Isusa. Njega Luka karakteriše kao čoveka, dobrog i pravednog, Marko kao uglednog savetnika, a Matej kao bogatog čoveka. Svaki je evnađelista označio crte karaktera ovog čoveka najpogodnije za duh naroda kome je pisao.

Pošto se Pilat uverio da je Isus umro, što je bio još jedan dokaz više o njegovoj smrti, dozvolio je on Josifu da ga pogrebe u njegovoj grobnici, koju je imao u blizini mesta razapinjanja. Prema rimskome zakonu bilo je zabranjeno bez dozvole sudije sahraniti zločince. Pogreb se morao brzo izvršiti jer se subota već približavala. Josif iz Arimateje i Nikodim, koji je isto došao, sahranili su Isusa na vreme. / I. Ž. str. 295/1; str. 296/2/

Subota, koja je počinjala bila je naročito svečani dan, prvo kao obična subota, a drugo kao prvi dan praznika presnih hlebova. Žene su odmah balzamovale Isusa mirisima i mirom. Ovo se sastojalo iz lanenih obloga na koje se stavljalo aloja i izmirne da bi se telo što duže sačuvalo od raspadanja. One su žurile da bi posao svršile do početka subote. One su učile do samoga Isusa kako treba svetkovati i poštovati Svevišnjega.

Molba prvosveštenika i fariseja Pilatu učinjena je u subotu. Oni su u noći, posle Isusove smrti, razmišljali o svemu, a rezultat toga razmišljanja, sumnje i straha bio je dolazak Pilatu u subotu, da ga zamole da im da svoju stražu, koja bi sprečila da ga njegovi učenici ukradu iz groba pa onda razglase da je Isus ustao iz mrtvih. Oni su uveravali Pilata da je ovaj „varalica“ proricao daće ustati iz mrtvih. Oni su mu ovu izneli kao političku opasnost od ovakve prevare i zavođenja naroda. Pilat mu je dao jedan odred vojnika /custodija/, a to su upravo oni rimski vojnici koji su videli i bili svedoci Isusovog vaskrsenja. Učenici međutim nisu ni odlazili u subotu na Isusov grob; a žene su svakako već znale da je on zapečaćen i da ga čuvaju rimski vojnici.

OD VASKRSENJA DO VAZNESENJA

1. ISUSOVO VASKRSENJE

Matej 28:1-8.

/Marko 16:1-8; Luka 24:1-12; Jovan 20:1-10./

Ima četiri izveštaja u evanđeljima o Isusovome vaskrsenju. Ako još uzmemo Marko 16:9 i.d. kao kasniji dodatak, onda imamo i pet izveštaja. Ovaj tekst se protivi reči drugim tekstovima. Istina je da događaje posle Isusovog vaskrsenja nisu evanđelisti jednako opisali, ima razlike u broju žena koje su išle na grob ujutro rano u nedelju, zatim u razlozima njihovog dolaska na grob, u broju anđela i mesto na kojima su se anđeli javili ženama s radosnom vešću o Isusovome vaskrsenju i dr. Ali sve razlike su neznatne i nebitne. Evanđeliste su imale u vidu razne momente, a i razno sećanje.  /Čitaj I. Ž. str. 299/1,2; str. 300/1,3; str. 301/1-4; str. 303/1-3./

Prema Mateju dve žene, dve Marije, su išle na grob; tamo su one videle anđela koji je sedeo na odvaljenom kamenu. Ovaj anđeo im reče: „Ustao je,“ i uputi ih učenicima s vešću da je Isus već, po obećanju, pošao u Galileju, gde će se sresti sa njima. Na putu srete ih Isus i javi im se; on im je dao istu poruku za učenike. One su prikupile sve učenike i saopštile im sve što su videle i čule. Prema Marku bile su tri žene, među kojima dve Marije. One su pošle na grobi videle u grobu /pećinu/ „mladića u belo obučenog,“ koji im je saopštio da je Isus već vaskrsao zatim ih je poučio da jave učenicima da odu u Galileju i tamo će naći Isusa. Ali onde nikome ništa nisu kazale. Prema Luci, bilo je najmanje šest žena, među kojima i dve Marije. One su pošle na grob i tamo videle u pećini, gde je Isus bio sahranjen, dva čoveka, koji su ih obavestili o Isusovome vaskrsenju prema onome što je Isus već ranije govorio. Prema Luci, samo jedna žena, Magdalena, išla je na grob, koji je našla otvoren i prazan; ona je otišla da traži Petra i Jovana, koji su isto tako došli brzo i pošto su utvrdili stanje, otišli. Magdalena, je ostala sam i u gorbu videla dva anđela. Uskoro se pojavio Isus i naredio joj da ide da obavesti o svemu njegove učenike.  /čitaj I. Ž. str. 306/2/

Kad prikupimo sve slučajeve koji su nam dati u evanđeljima o Isusovome vaskrsenju, mi ćemo naći da je spomenuto deset Isusovih pojavljivanja, od kojih su se pet dogodila na sam dan vaskrsenja. Mi ćemo pokušati da ih navedemo po izvesnom redu, kako su se događali.

2. Isusovo pojavljivanje u Judeji. Mat. 28:9,10; Mk. 16:9-18; Lk. 24:13-49; Jov. 20:11-31.

• Javljanje Mariji Magdaleni. Jov. 20:11-18; „Isus je odbio da primi hvalu od svoga naroda, sve dok ne sazna, da li je njegova žrtva primljena od Oca i da li je bila dovoljna i potpuna, kao i da li čovek može da dobije večni život u njegovoj krvi. Isus se uskoro posle vaskrsenja popeo na nebo i pokazao se pred Božjim prestolom i tamo pokazao znake poruge i surovosti, koje je nosio na svome čelu, rukama i nogama. Ali on je odbio da primi krunu slave i carske haljine; on odbio poklonjenje anđela, kao što je odbio i hvalu i slavu Marijinu, dok mu Otac ne potvrdi da je njegova žrtva primljena.“ /I. Ž. str. 306/3/
• Javljanje ženama koje su se vraćale sa groba. Mat. 28:11-15. Zbog ovih čudnih događaja, velika je radost još uvek bila pomešana sa strahom. One su se iz straha i poštovanja bacile na zemlju, i dotakle samo njegove noge. Isus ih je ohrabrio i uputio da jave apostolima ovu radosnu vest. Oni treba da pođu u Galileju gde će ga videti. Rimski vojnici, pošto su se oporavili od straha i uzbuđenja, tetirajući se izašli su iz vrta. Oni su pošli Pilatu, ali su ih sveštenici zadržali i poučili šta da kažu i šta da rade, nagradivši ih bogato za to. „Pre nego što je Pilat odgovorio Judejima ispitao je on potajno čuvare i oni su mu priznali jecajući pravu istinu.“ /D.A. p. 478/
• Javljanje Petru. 1.Kor. 15:5; Luka 24:34; Isus se prvo javio Petru pa tek onda ostalim apostolima.
• Isus se pojavio i dvojici učenika na putu za Emaus. Luka 24:13-35; Marko 16:12-13; Emaus /danas Nikapolj/ je mesto 11 km daleko od Jerusalima. Kleopa je svakako bio Josifov brat. Misli se daje sam Luka bio drugi pratioc. Isus se pridružio kao nepoznati putnik i učenici ga nisu primetili. Oni su mu izneli sve što se dogodilo u Jerusalimu i čudili se da on to sve zna. Zatim su izneli i svoje nadanje. Sada im se Isus otkrio i izneo im po redu sve proročanstvo o Mesiji. Tek onda su razumeli da je sve to trebalo da se dogodi po planu Božjem. /I. Ž. str. 309/1; str. 310/4./
• Istog dana uveče pojavio se Isus sakupljenim učenicima negde u gornjoj sobi. Luka 24:36-49; Jov. 20:19-25; 1.Kor. 15:5. Isusovo telo je bilo u stanju o kome nam nauka ne može ništa kazati. To je bilo neko duhovno telo. Isus se mogao pojaviti i nestati, prikriti se i načiniti se vidljivim kao i menjati oblik. Njegovo telo, ono isto koje je predao da se muči i razapne na krstu – oslobođeno je za uvek patnji i raspadljivosti. Ono se ne može ni pokvariti ni patiti, jer je dobilo neku vrstu duhovnosti. Materija sa svojom debljinom i neprovidnošću, nije ga više mogao zadržati. Isus je imao supstancu koja prolazi kroz svaku materiju. Težina ga nije privlačila, niti ga je prostor zatvarao. Ovo je telo sada bilo brzo i hitro kao što je bila i njegova volja. On može da bude vidljiv i opipljiv po svojoj volji; on se može pojaviti i nestati, po svojoj volji. Kao što duša svojevoljno daje oblik svojim mislima, tako se isto i Isusovo telo obukao u oblik koji mu odgovara. Ali on je i dalje sačuvao svoje ožiljke, jer će oni za uvek biti slavni i neizbrisivi znak njegove borbe na zemlji, pa i u svome nebeskom carstvu oni će potsećati na pobedu nad grehom i beskrajnu ljubav prema ljudima.

Kad se Isus javio svojim učenicima oni su posumnjali da je Isus neki duh, na što im je on pokazao ruke i noge, na kojima su se videli ožiljci od rana. Ali učenici nisu mogli da veruju. Tada je Isus zatražio nešto za jelo kao dokaz da nije duh nego u telu. Oni mu dadoše komad ribe, koji je on pojeo pred njima. Onda ih je počeo poučavati, da se sve ovo moralo ovako dogoditi. Tek tada su im se otvorile oči. On im je izneo sve što se moralo ispuniti na njime prema rečima Mojsijevoga zakona, prorocima i Psalmima. Pod ove tri grupe knjiga razumeo je Isus ceo St. zavet, čiju su inspiraciju priznavali Jevreji. Prvo Mojsijev zakon obuhvata pet sjedinjenih gurpa pod imenom Pentateuk. Drugo, proroci, pod kojima Isus razume knjige Isusa Navina /Jozua/, sudije, dve Samuilove knjige, dve knjige o carevima i sve proročke knjige sem proroka Danila. Najzad treće, Psalme i još Priče, Knjiga Propovednika, Pesmu nad pesmama kao i knjige o Jovu, Jestiri, Ruti, Jezdri, Nemiji i Danilu, sem toga još Jeremijin plač i dve knjige Dnevnika, svakako zbog njihovog pesničkog karaktera.

• Osam dana kasnije, Isus se pojavio po drugi put svojim učenicima, kojom prilikom je apostol Toma bio prisutan. Jov. 20:26-29. Prema Jovanu 20:24 apostol Toma nije bio prisutan prvi put. Izraz „jedanaestorica“ koji je upotrebio Luka /Luka 24:33/ samo označava skup apostola, bez predviđanja da su svi bili prisutni. O ovom istom smislu govori nam i apostol Pavle kad piše o „dvanestorici“ kao apostolima, a bilo ih je samo još deset. /2.Kor. 15:5/. Jovan veli za Tomu da je bio „jedan od dvanaestorice“ /Jov. 20:24/ Ovom pirlikom je Toma pokazao svoju neveru, koja je ostala kao izreka i predanje. Blago onima koji ne vide a veruju.

3. Isusovo pojavljivanje u Galileji. Mat. 28:16-20; Jov. 21:1-25; Marko 16:7; 1.Kor. 15:8.

Pred svoju smrt Isus je rekao svojim učenicima da će vaskrsnuti i da će ga sresti u Galileji gde će on biti pre njih. /Mat.26:32; Marko 14:28/.

• Prva pojava u Galileji, na obali Genezaretskog jezera. Jov. 21:1-23. Ovo Isusovo pojavljivanje dogodilo se na jezeru kad su apostoli lovili ribu. Stanje je bilo isto kao kad ih je Isus pozvao na rad: cele noći nisu ništa ulovili. Isusa, koji im se pokazao kao stranac, prepoznali su samo po čudu – hvatanju mnoštvu riba. Petar iz revnosti skače iz čamca, jer ne može da dočeka da stigne do obale. Isus je sa njima jeo ribu na obali a pod doručkovanju upitao je Simona Isus: „Ljubiš li me većma nego ovi?“ Tri puta je Isus ovako pitao Petra a treći put je Petar postao žalostan i reče: „Ti vidiš da te ljubim.“ U grčkom jeziku ima dva izraza za „ljubiti“. Jedan koji je upotrebljen u st. 16 i on označava ljubav iz poštovanja, a drugi izraz u st. 17 označava više nežnosti i prisnije ljubavi. /I. Ž. str. 319/2/
• Pojavljivanje Jakova. 1.Kor. 15:7; /up. Gal.1:19/
• Drugo pojavljivanje u Galileji. Mat. 28:16-20; Marko 16:15; 1.Kor. 15:6. Ovo poslednje pojavljivanje je najsvečanije i najvažnije. Dogodilo se na nekom brežuljku pored jezera, svakako negde gde je Isus već poučavao svoje učenike i molio se sa njima. Apostol Pavle govori o ovome pojavljivanju u Galileji kao velikom i nepobitnom svedočanstvu o Isusovom vaskrsenju.

Da nije Spasitelj stvarno vaskrsao, bile bi ove činjenice neobjašnjive: kako bi mogli apostoli koji su bili tako bojažljivi /up. Jov. 20:19/ tako drsko ukrasti Isusovo telo i pored rimske straže? Zašto se straža uspavala u najkritičnijem trenutku /Mat. 28.13/? Zašto je Sinedrion platio tim ljudima umesto da ih optuži? Kako je mogao Pilat da veruje da je telo ukradeno? Zašto su se uplašili stražari /Mat. 28:4/? Zašto se ne bi moglo naći ukradeno telo? Zašto bi otmičari zavili ubrus i stavili ga na jedno mesto /Jov. 20:7/ umesto da ga upotrebe za nošenje tela? Da je telo ukradeno mrtvo, kako bi se moglo pojaviti živo pred toliko očevidaca? Kako su apostoli mogli biti tako ubeđeni u Isusovo vaskrsenje, da su sa toliko sile propovedali upravo taj događaj /Dela 1:22; 2:24,31; 3:15,26. Itd/.

2. VAZNESENJE

Luka 24:50-53.

/Marko 16:19,20; Dela 1:3-11/

• Vaznesenje je bilo deseto pojavljivanje učenicima. Ono se dogodilo u Vitaniji na Maslinskoj gori.

Četrdeset dana je prošlo od vaskrsenja. Isus se za ovo vreme pojavio ljudima devet puta. Neki su ga i opipali, kao Toma. Ali njegovo telo nije bilo više kao kod drugih ljudi.

Isus se vazneo na nebo u ljudskom obliku, a anđeli su naglasili način kako će se on ponovo pojaviti na zemlji: „Ide s oblacima, i ugledaće ga svako oko.“ /Otkr. 1:7/. On se popeo na nebo praćen mnoštvom zarobljenih /up. Ps. 24:7-10/. /I. Ž. str. 324/2/ Isus je seo na desnu stranu Bogu i tamo nas zastupa, on je tamo naš Prvosveštenik, pun milosrđa i vernosti „u čemu postrada i isušan bi u onome može pomoći i onima koji se iskušavaju.“ /Jevr. 2:18; 7:25/. Dakle naše je spasenje osigurano: „Mi smo sa njim vaskrsli i posadili se na nebu.“ /Ef. 2:6/

******

Mi smo proučavali Isusov život na zemlji. U njemu smo videli ideal pravoga čoveka koji odgovara Božjem planu, ali u isto vreme, u njemu smo otkrili božanski karakter, Sina večnoga Boga, koji je došao da ostvari ono što ni jedan ne bi mogao ostvariti. Ovo je on izvojevao primivši našu ljudsku prirodu. Sa njime i u njemu može čovečanstvo ostvariti svoju uzivšenu svrhu.

👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg