„Muka večna“ – večna kazna ili večno mučenje?
Egzegetsko i biblijsko razumevanje Hristovih reči (Matej 25,46)
Kada je Hristos, govoreći o poslednjem sudu, izgovorio reči: „I ovi će otići u muku večnu, a pravednici u život večni“ (Matej 25,46), pred čovečanstvom je otvoreno jedno od najtežih teoloških pitanja – da li ove reči znače da će grešnici zauvek svesno patiti u beskrajnim mukama, ili je Hristos govorio o kazni čiji je ishod večan, o potpunom i nepovratnom uništenju zla. Tokom vekova, mnogi su ovaj stih čitali kroz prizmu straha, zamišljajući Boga kao večnog mučitelja, ali dublja egzegeza grčkog jezika i celokupnog svedočanstva Svetog Pisma otkriva sasvim drugačiju sliku, sliku Boga koji je istovremeno pravedan i milostiv, i koji zlu ne daje večni prostor postojanja.
U središtu razumevanja ovog teksta nalazi se grčka reč κόλασις – kolasis, koja je u našim prevodima prenesena kao „muka“. Međutim, u jeziku kojim je Jevanđelje napisano, ova reč nije nosila značenje beskrajnog mučenja radi mučenja, već pre svega značenje kazne, odsecanja, odstranjivanja onoga što je pokvareno, slično kao kada vinogradar odseca suvu granu da bi sačuvao život stabla. Grčki jezik je imao sasvim drugu reč za svesno mučenje – βασανισμός – basanismos, ali Hristos u ovom tekstu svesno ne koristi taj izraz. Time nam On sam otvara vrata razumevanja da se ne govori o večnom procesu patnje, nego o kazni koja ima konačan i večan ishod.
Uz reč kolasis stoji pridev αἰώνιος – aiōnios, koji se obično prevodi kao „večan“. Ali u biblijskom načinu izražavanja ta reč često ne opisuje beskrajno trajanje samog čina, nego trajnost njegovih posledica. Kada Poslanica Jevrejima govori o „večnoj presudi“ (Jevrejima 6,2), niko ne misli da će Bog večno izgovarati presudu, već da je odluka nepovratna. Kada se kaže da je Hristos stekao „večno otkupljenje“ (Jevrejima 9,12), to ne znači da On večno visi na krstu, nego da je delo otkupljenja jednom učinjeno sa trajnim učinkom. Na isti način, izraz „muka večna“ prirodno znači kaznu čiji je rezultat večan – smrt iz koje nema povratka.
Ovakvo razumevanje nije izdvojeno tumačenje jednog stiha, nego je u dubokom skladu sa celokupnom biblijskom antropologijom. Sveto Pismo jasno uči da čovek po sebi nema urođenu besmrtnost. Apostol Pavle piše da samo Bog „ima besmrtnost“ (1. Timotiju 6,16), a čovek je stvoren kao smrtno biće koje život prima kao dar. Ako je tako, onda ni grešnici ne mogu posedovati večni život u paklu, jer bi to značilo da su i oni na neki način postali besmrtni. Biblija, međutim, dosledno ponavlja da je „plata za greh smrt“ (Rimljanima 6,23), a ne večni život u patnji. Smrt u biblijskom jeziku nije oblik života, nego njegov potpuni prestanak.
Starozavetni i novozavetni spisi govore jednim glasom da će zli biti uklonjeni iz postojanja. Psalmista piše da će „bezbožnici izginuti… nestaće kao dim“ (Psalam 37,20), a prorok Jezekilj izriče Božju presudu: „Duša koja zgreši, ona će poginuti“ (Jezekilj 18,4). Apostol Pavle, tumačeći upravo sudbinu bezbožnika, kaže da će oni primiti „muku, pogibao večnu“ (2. Solunjanima 1,9). Ovaj izraz je od presudne važnosti, jer sam Pavle objašnjava šta podrazumeva pod večnom mukom – to je večna pogibao, nepovratno nestajanje, a ne beskrajno svesno trpljenje.
Isti princip vidimo i u biblijskom govoru o „ognju večnom“. Kada poslanica Jude govori o Sodomu i Gomoru, kaže da su ti gradovi „postavljeni za ugled, mučeći se u ognju večnom“ (Juda 7). Ipak, danas na mestu tih gradova ne gori nikakav plamen. Oganj je nazvan večnim zato što je njegovo delo trajno – gradovi su zauvek zbrisani sa lica zemlje. Na taj način Biblija sama tumači sopstveni jezik: večnost se odnosi na posledicu, a ne na beskrajno trajanje samog procesa sagorevanja.
Kada se sve ovo poveže, postaje jasno da Hristova rečenica iz Mateja 25,46 sadrži snažnu paralelu. Pravednici primaju život večni, život koji traje bez kraja, dar Božje besmrtnosti. Nasuprot njima, grešnici primaju kaznu večnu, kaznu čiji je rezultat takođe bez kraja – potpunu i konačnu smrt. Dve sudbine stoje jedna naspram druge: večni život i večna smrt, a ne dva oblika večnog postojanja.
Ovakvo razumevanje duboko je povezano i sa samim karakterom Boga kakvog nam Sveto Pismo otkriva. Bog je ljubav, kako svedoči apostol Jovan (1. Jovanova 4,8), i Njegova pravda nikada nije odvojena od milosti. Ideja o Bogu koji milijardama godina održava u životu stvorenja samo da bi ih mučio, teško se može pomiriti sa likom Oca koga je Hristos objavio. Biblijska nada je drugačija: dolazi dan kada će zlo biti potpuno uklonjeno, kada „smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti“ (Otkrivenje 21,4), jer će izvor zla prestati da postoji.
Zato izraz „muka večna“ ne treba čitati kroz srednjovekovne predstave paklenih muka, nego kroz biblijsku logiku suda koji ima za cilj da zauvek ukloni greh iz svemira. To je ozbiljna opomena, ali i vest o konačnoj pobedi dobra. Bog ne održava greh u večnosti, On ga konačno iskorenjuje. Sud nije večni proces mučenja, nego večna odluka koja donosi novi svet očišćen od svakog zla.
Tako nas egzegeza grčkih reči, svedočanstvo proroka i apostola, i sama priroda Božje ljubavi vode ka zaključku da Hristove reči govore o večnom uništenju, a ne o večnom mučenju. Greh ima kraj, zlo ima svoj poslednji čas, a pred pravednima stoji dar života koji nema zalaska. U tome se otkriva dubina evanđelja: Bog je pravedan sudija, ali i Otac koji ne dopušta da patnja bude večna, nego da večna bude samo radost Njegovog carstva.
Autor: mr Zoran Marcikić
Izdvajamo:
Šta zaista stoji iza iskustva bliske smrti?
Priroda čoveka i poimanje besmrtnosti iz biblijsko-teološke perspektive
