Da li si se nekada naljutio? Ili, možda bolje pitanje: Da li se često naljutiš? Način na koji reagujemo u svakodnevnim „zgodama“ i „nezgodama“ dobar je pokazatelj stanja u kojem se nalazi naše srce.
„Jer Sin čovečiji nije došao da Mu služe, nego da služi i da da dušu svoju u otkup za mnoge.“ (Marko 10,45) U ovome stihu je izneta velika istina o Sinu čovečijem. Sam Gospod je izgovorio ove reči i nama je ostavio primer, očekujući da idemo Njegovim stopama.
Događaj koji je izazvao ove Njegove reči je žalostan. Dvojica Njegovih učenika, Jakov i Jovan, su hteli da im drugi služe time što će im se dodeliti najviša mesta u Njegovoj slavi. (Marko 10,35-37) Kada su to drugi učenici čuli, počeli su da negoduju, jer su i oni hteli da im se služi time što bi dobili najbolja mesta. Ali taj sukob je Gospod iskoristio da podseti svoje učenike da oni nisu od sveta i da bi trebalo da se razlikuju od njega poniznošću i spremnošću da služe jedni drugima.
„No Isus ih dozva.“ (Marko 10,42) Vidi se koliko je ovde pokazao nežnosti i pažljivosti. Pre toga je govorio Dvanaestorici o sebi – o strašnoj izdaji, mukama, poniženju i sramnoj smrti koja Ga je čekala u Jerusalimu. (Marko 10,32-34). Zar se nisu njihova srca rastopila? Ne, izgleda da nisu mogli da misle o Njemu. Bili su obuzeti raspravom o tome ko će da bude prvi. Zamislite kako su se njihova lica zajapurila, kako su se ljutito prepirali, kako su se besno razmahivali! „No Isus ih dozva,“ i nežno utiša buru. Zemaljski vladari, kaže im, gospodare nad drugima, „ali među vama da ne bude tako; nego ko hoće da bude veći među vama, da vam služi. I ko hoće prvi među vama da bude, da bude svima sluga. Jer i Sin čovečiji nije došao da Mu služe, nego da služi, i da da dušu svoju u otkup za mnoge“ (Marko 10,42-45). Drugim rečima: „Nemojte zaboraviti da ste Moji učenici. Učenik mora da bude kao i Učitelj.“
Ovo je očigledno nešto veoma bitno za nas ako smo Isusovi učenici. Pokazuje nam nešto o tome kakvog duha treba da smo i kako treba da izgleda naš život danas – i svakoga dana.
Ovaj odlomak nam govori da je Sin čovečiji došao da posluži. Velika je to tema. Neshvatljiva za mnoge umove. Nije samo uzgred služio nekolicini ili mnogima; nego je došao da služi. To je bio Njegov određeni cilj.
Isusovi učenici treba „kao i Sin čovečiji“ da služe. Da, a takođe Isusovi učenici treba „kao i Sin čovečiji“ da „ne dođu da im služe.“
Ako mi dozvolite, daću vam jedno lično svedočanstvo. Usred zgoda i nezgoda, vrtloga svakodnevnog života, ovo je jedan od onih stihova koji me duboko ispituje. On me prekorava, osuđuje, a ipak me ohrabruje, leči, jača, teši i pomaže!
Ova želja da nam drugi služe leži u osnovi svih neslaganja u zabavištu, tuča u školi, svađa između pojedinaca, sukoba u braku, ratova između naroda. Na žalost, ovaj duh ne preovladava samo u svetu, nego i u Crkvi. Kao hrišćani mi ne shvatamo dovoljno, (a možda to jedva i shvatamo) koliko greha i neuspeha, koliko mrzovolje i razdraženosti, koliko nesloga i nesreća u našim životima je rezultat naše želje da nam služe, umesto da dolazimo NE da nam služe.
Suviše se ljutimo, razdražujemo se, vređamo se ili negodujemo – zar ne? Nekad to pokazujemo kada se bez razloga razbesnimo; nekad se uzdržavamo, ali ostaje ta unutrašnja napetost! A zašto? Verovatno zato što želimo da nam služe i razočarali smo se.
Činjenica je da često želimo da nam služe ljudi, ili okolina, ili slučajnost (to možda zovemo “sreća”), ili vreme, ili nešto drugo. Tako je prirodno da nam služe, tako je potrebno i tako pristoji! Mi smo vaspitani da to očekujemo i ako se izjalovi naša želja, kao što se često dešava, mi smo skloni da se ljutimo, da se durimo, da budemo mrzovoljni, da se nerviramo, i možda na kraju oneraspoložimo i sebe i druge.
Kako bi samo bilo drugačije kad bi, kao Sin čovečiji, uvek “dolazili NE da nam služe.” Razmotrimo nekoliko karakterističnih situacija iz svakodnevnog života. Evo zgodne prilike da se malo bolje upoznamo sa samim sobom.
Da li te omaložavaju?
Recimo da te neko omalovažava, zanemaruje, ili ignoriše. Tvoj poslodavac, ili neko od tvojih službenika, ne pokazuje odgovarajuću pažnju prema tebi. Tvoj komšija ne postupa prema tebi sa poštovanjem koje zaslužuje tvoj položaj, tvoje sposobnosti, tvoj karakter. To te mnogo pogađa; uznemiruješ se zbog toga. Zašto? Da li je to zato što si došao da služiš pa si izgubio tu privilegiju? Ne, uopšte nije to. To je zato što tvoja osećanja, tvoja prava, tvoji darovi, tvoj položaj, tvoje dostojanstvo i tvoj ugled nisu priznati. Nisu ti drugi služili, a došao si da ti služe.
Možda je sada zgodna prilika da zapazimo kako naš Spasitelj, iako je bio Veličanstvo Neba, ne samo da je bio omalovažavan, već “prezren beše i odbačen između ljudi… i kao jedan od koga svak zaklanja lice.” (Isaija 53, 3)
“Leđa svoja podmetah onima koji me bijahu i obraze svoje onima koji me čupahu. Ne zaklonih lice svoje od ruga, ni od pljuvanja.” (Isaija 50,6)
Zašto se toliko ponizio?
“Jer Sin čovečiji nije došao da Mu služe, nego da služi i da da dušu svoju u otkup za mnoge.” (Marko 10,45)
Da li si ljubomoran?
Pogledajmo tu podmuklu stvar – ljubomoru. Šta je to? Nekoga drugog su pohvalili ili istakli. Neko te nadmašuje. Neko ima bolju sreću od tebe. On dobija čast, uspeh, novac, popularnost, nagradu. Ti si to želeo. Došao si da ti služe. I pošto su služili njemu, a ne tebi, ljubomoran si.
“Radujte se s radosnima.” (Rimljani 12,15) Umeš li to?
Suparništvo. Takmičenje. Sebična ambicija. Da li isti duh postoji i među hrišćanima? Kako reaguješ kada neko drugi dobije unapređenje koje si ti očekivao? Kada drugi pastor ima više uspeha u radu nego ti? Kada briljantni student zaseni svog profesora? Kada se muzičar uveri da neko svira bolje od njega? Kada te novoobraćeni grešnici prevaziđu u svom hrišćanskom iskustvu? Kada brat ili sestra koja sedi do tebe u crkvi prima veću platu, ima veću kuću, vozi bolji auto? Da li se radujem sa njima ili sam ljubomoran u svom srcu? Isus Hristos se iskreno “radovao sa radosnima” jer “ne dođe da Mu služe, nego da služi i da da svoj život…”.
Ne hvale te
Pokazao si ljubaznost prema nekome. Učinio si mu uslugu. To te je nešto koštalo. Naravno, mislio si da će ta tvoja dobrota da se ceni, ali nije. Bar ne toliko koliko ti misliš da treba. Očekivao si da ti se obilno zahvali i da se to prilično razglasi. Međutim, tvoj prijatelj je to primio bez velikog oduševljenja. Smučilo ti se. Čak žališ što si mu pomogao. Skoro bi mogao da kažeš da nikada više nikome nećeš pomoći! Zašto? Služio si drugome; pomogao si nekome koji je bio u nevolji. Da, ali nisu ti uzvratili služeći ti. Hteo si da te smatraju jako dobrim, ljubaznim i darežljivim. Drugim rečima, očekivao si da ti taj drugi služi svojom zahvalnošću i hvalom, a možda malo i laskanjem. A kako je živeo naš Gospod?
“Ja ne primam slave od ljudi.” (Jovan 5,41)
Nisu se savetovali s tobom
Ti si osoba finog ukusa, dobrog prosuđivanja i zdravog razuma. Ali, desi se da tvoj savet nije primljen—možda ga nisu ni tražili, čak i u vezi nečega što smatraš da dobro poznaješ. Ne možeš to da razumeš. Osećaš se uvređenim. Tvoj duh je uznemiren. Izbačen si iz koloseka. U čemu je nevolja? Da li zato što si došao sa željom da služiš tom svom prijatelju i zato što nije potražio tvoj savet, upao je u nezgodu? Nije to u pitanju. Naprotiv, sasvim se dobro snašao bez tvoje pomoći. Nevolja je u ovome: TI nisi priznat. Nisu služili tvome ukusu ili prosuđivanju, iako si poznat kao “autoritet”.
Došao si ne da služiš, nego da ti služe i razočarao si se.
Da li propovedaš?
Objavljeno je da treba da govoriš na nekom posebnom sastanku. Skupilo se dosta slušalaca i primetio si da je N.N., poznati i uticajni hrišćanin prisutan. Spremio si odličnu temu i jako si lepo govorio. Na kraju si bio jako zadovoljan sobom i, naravno, očekivao si da će N.N. da ti odmah priđe, da ti stegne ruku i da ti se zahvali “za tako dobru, interesantnu, silnu i nadahnutu propoved“.
Ali, N.N. je bez reči napustio salu! Radost koju si dotle osećao ugasila se kao sveća! Kako to? Imao si mogućnost da služiš nekim ljudima. Da, ali to nije bilo ono zbog čega si došao. U dubini tvoga srca si hteo da to predavanje služi tebi. To je ta stara nevolja. Došao si da ti služe.
“Ako je hvala upućena vama, drhtite i stidite se, jer veliki cilj nije ostvaren, ne veliča se Bog nego sluga.” (4T 400)
“Ne nama, Gospode, ne nama, nego imenu svojemu daj slavu, po milosti svojoj, po istini svojoj.” (Psalam 115,1)
Posao
Poslovan si čovek. Imaš dobar položaj. Imaš dovoljno za sve svoje potrebe, ali ti srce žudi za većim stvarima. Tvoj uspeh nije dostigao tvoja očekivanja. To te često tišti. Svaki dan to osećaš. Šta je u pitanju? Da li je to zato što si došao da služiš, a razočaran si što nisi mogao da služiš onoliko koliko si hteo? Ne, nije to, nego želiš da više ugađaš sebi; želiš više sebe da istakneš; želiš da te ljudi više cene; želiš da živiš konforno i lagodno. Tvoja želja za ovim stvarima se nije ostvarila. Nisu ti služili.
Kako je živeo naš Spasitelj dok je hodao ovom zemljom?
“Lisice imaju jame i ptice nebeske gnezda, a sin čovečiji nema gde glavu zakloniti.” (Matej 8,20)
Igra
Ovaj duh koji želi da mu drugi služe remeti i našu razonodu. Učestvovao si u trci, u takmičenju, u igri. Nisi uspeo; drugi su pobedili. Kako si se loše osećao! Jedan atletičar iz Kembridža je tri godine uzastopce pobedio u jednoj trci. Kad bi uspeo da pobedi po četvrti put, postavio bi rekord. I očekivali su da će pobediti. Ali – izgubio je! Kažu da se nije smejao nedeljama posle toga. Hteo je da pobedi. Hteo je da ljudi pokazuju na njega i kažu: “Učinio je to što niko drugi nije učinio” i pošto mu nisu služili, to ga je satrlo.
Ali, na kraju krajeva, to je samo igra, a Isusov učenik ne treba suviše ozbiljno da shvati igru. Ipak, naše ponašanje u tako bezazlenim situacijama otkriva nam kakav duh vlada u nama. Kako posmatraš svoje bližnje? Umeš li da se raduješ jer ih je Bog blagoslovio fizičkim, intelektualnim i duhovnim sposobnostima koje su veće od tvojih? Da li si ljubomoran jer je tvoj bližnji lepši, sposobniji ili pametniji od tebe? Ili se raduješ sreći drugih ljudi i diviš Bogu koji tako puno ljubavi i dobrih darova investira u nas?
Hrišćanska služba
Sada da se vratimo na nešto ozbiljnije od igre. Nešto radiš za Gospoda. Možda si starešina, učitelj u subotnoj školi, možda posećuješ braća i sestre ili imaš neku drugu dužnost u svojoj Zajednici. Možda pomažeš u misionskim aktivnostima. Ali, razmišljaš o tome da napustiš službu. Zašto? Da li ti je zdravlje popustilo? Da li možda nemaš vremena? Da li imaš mnogo obaveza kod kuće? Ne, ovo nisu razlozi. Onda nisi više potreban? Ne traže više tvoju pomoć? Ne, potreba je još uvek vrlo velika. Vrata su još uvek širom otvorena. Zašto onda odustaješ?
Pa, dosadio ti je taj rad i zato hoćeš da prekineš. Očekivao si da će ti biti interesantno. Da će te dovesti u dodir sa drugima. Da će ti dati položaj u crkvi. Mislio si da će ti se sve to svideti. I svidelo ti se jedno vreme, ali ti je sada dosadilo. Ah! Sada počinjemo da shvatamo. Mislio si da će ti taj rad poslužiti. I sve dok ti je služio, bio si spreman da nastaviš. Sada kad ti više ne služi, hoćeš da ga ostaviš. Ali “Sin čovečiji ne dođe DA MU SLUŽE, nego da posluži, i da dade svoj život…” A zar ti nisi Njegov učenik?
Ovo je samo nekoliko ilustracija. Možda se ne odnose na tebe. Ali razmisli, pogledaj malo dublje u svoje srce, ispitaj pošteno svoje pobude i možda ćeš se iznenaditi kada otkriješ koliko od tvog nemira, koliko od tvojih nevolja potiče iz ovog istog uzroka—želje da ti služe, umesto da služiš. A Isus iz Nazareta “prođe čineći dobro…” (Dela 10,38)
U kući
Svi ozbiljni ljudi koji su u braku dobro znaju koliko sklad i harmonija bračne zajednice zavisi od obostrane spremnosti da služe, da daju, da praštaju i vole.
“Muževi! Ljubite svoje žene kao što i Hristos ljubi Crkvu i Sebe predade za nju.” (Efescima 5,25) “Žene! Slušajte svoje muževe kao što treba u Gospodu. Deco! Slušajte roditelje svoje u svemu; jer je ovo ugodno Gospodu. Očevi! Ne razdražujte decu svoju da ne gube volju.” (Kološanima 3, 18-21)
Životne radosti
Ubeđen sam da radost našeg života u velikoj meri zavisi od duha u kojem svaki dan stupamo u svet. Ako dolazimo da bi nam služili, uskoro ćemo početi da se nerviramo i kipimo u sebi. Ali ako dolazimo NE DA NAM SLUŽE, nego da služimo, sve će biti drugačije.
“Oni koji se odriču sebe da bi drugima činili dobro, koji posvećuju sebe i sve što imaju Hristovoj službi—osetiće sreću koju sebični uzalud traže.” (Sinovi i kćeri Božije, str. 244)
“Blaženije je davati nego li primati.” Bolje je služiti, nego da nam služe. Da li si to iskusio?
Reč predostrožnosti
Sada jedna reč predostrožnosti. Naš tekst ne kaže da trebamo da budemo kao stoici, da ništa ne osećamo ma šta se dešavalo. Sekiracija, trvenja, razočarenja—stvari o kojima smo govorili—naravno da ih osećamo. Ali ne moraju da nas rastroje. Neko je rekao: “Ne možete da sprečite da vam ptica leti iznad glave, ali možete da je sprečite da vam ne savije gnezdo u kosi.” Kad želimo da nam služe, nosimo u sebi žalbu, uvredu, preuveličavamo je i dozvoljavamo joj da napravi gnezdo i izleže svoja štetna jaja. Ali kad želimo NE DA NAM SLUŽE, nego da služimo, ne nosimo tu žalbu, ne dajemo joj mesta, ne obraćamo pažnju na nju, suviše smo zauzeti da je mnogo gledamo i da se dugo bavimo njom. Budimo kao Isus. On je uvek bio suviše zauzet službom drugima, da bi se brinuo da li Njemu služe ili ne. Jedan odličan lek protiv razdražljivosti je da budemo zauzeti brigom za svog bližnjeg.
Još jedna reč predostrožnosti
Naš tekst ne kaže da ne treba nikad da nama služe. Ne kaže da će nas uvek omalovažavati i nikad hvaliti; da nećemo nikada doživeti uspeh; da nikada nećemo da dobijemo nagradu; da treba da idemo po svetu neprestano trpeći nepravdu, uvrede i maltretiranje. Sinu čovečijem su često služili, a On je to duboko cenio. Često će da nam služe; možda i više ako to ne očekujemo. Štetno je ako nama više služe nego što mi služimo; štetno je ako tražimo to, srce nam čezne za tim pa se razočaramo, iznerviramo, uznemirimo, ljutimo, ako nam ne služe.
Dugo smo se zadržali razgovarajući o ovom nedostatku—želji da nam služe—zato što je jako rasprostranjen, a njegove su posledice tako žalosne, naročito zbog toga što nas ima toliko koji stalno u tome grešimo, a toga nismo svesni. Težnja da mi služimo umesto da služim je pretvorila Lucifera u sotonu. Nije svejedno da li je i ja imam u svom srcu, ili sam sličan Hristu, koji je “ponizio sam sebe uzevši obličje sluge…” (Filibljanima 2,7)
Naše ‘staro ja’ mora da umre
A sad još nekoliko reči u vezi sa lekom. Sasvim je očigledno da u osnovi ovog nedostatka i svih njegovih pojava, leži naše “STARO JA”. Ovaj stari neprijatelj mora da umre. Ne smemo da mu ukazujemo milost. “Šaljem ti najlepše želje za rođendan. Nadam se da si umro,” tako je neko pisao. Izgleda da je bio u pravu. NAŠE “STARO JA” MORA DA UMRE.
Imajući ovo na umu, gledamo ovu zapovest—ne da nam služe—u sasvim drugom svetlu. Dobro došlo razočarenje! Dobro došle poteškoće! Dobro došle uvrede! Dobro došlo trnje i ubodi! Sve ovo može da se okrene na dobro. Može da bude dobro ako ne dobijemo ono što želimo! Može da nam bude jako dobro da budemo sprečeni u nečemu!
Može da bude i blagoslov ako nam se želje osujete! Može da bude odlična stvar ako nas gaze! Jer svaki put kada nam ne služe, pruža nam se još jedna mogućnost da naše “staro JA” umre! Kada nas neko uvredi, možemo da ga smatramo prijateljem jer je našem velikom neprijatelju—našem “starom JA”—poslužio jedan dobar udarac po glavi! Samo kada naše “staro JA” umre možemo živeti srećnim, pobedonosnim životom.
Hristos neka živi!
Nije dovoljno da naše “staro JA” umre. Još nešto mora da se desi. Hristos mora da živi. Naše “staro JA” umire—Hristos živi. I u onolikoj meri u kolikoj naše “JA” umire, u tolikoj može i Hristos da živi u nama. Ne plašimo se onda smrti—smrti sebi. Samo kada naše “JA” umre i Hristos živi u nama možemo da dolazimo svaki dan u svet “NE DA NAM SLUŽE, nego da služimo,” i u veoma maloj meri da damo naše živote—da žrtvujemo SEBE, radi slave našega Boga i dobra drugih. Baš onako kao što je Isus Hristos žrtvovao Sebe radi slave svoga Oca.
Na kraju ovog razmišljanja usmerimo svoj pogled na Isusa Hrista:
“Dok je u svojoj misiji milosti prolazio svetom, jedva bise našao poneki usamljeni glas koji Ga je nazivao blaženim, a glavnina nacije gledala Ga je s visine i sa prezirom. On se ponizio do čovekove prirode. Učinio je to da bi se ispunilo pismo i plan po kome je kao Sin Božiji morao da se spusti do najvećih dubina poniznosti u ispaštanju za grehe osuđenog sveta. Kakve li poniznosti! To je zaprepastilo anđele. Jezik nije u stanju da opiše, niti mašta može da stvori pravu predstavu o tome. Večna Reč pristala je da postane telo! Bog je postao čovek! To je bilo čudesno i neshvatljivo poniženje. Ali, On je nastavio da se spušta sve dublje. Izgledalo je da za Njega nema sigurnog mesta među sopstvenim narodom. Morao je da beži iz mesta u mesto duše svoje radi. Izdao Ga je jedan od Njegovih učenika; odrekao Ga se jedan od Njegovih najrevnijih sledbenika. Bio je ismevan, krunisan trnovim vencem, šiban i mučen i primoran da nosi težak krst. On nije bio neosetljiv na takav prezir i sramoćenje. Potčinio se svemu tome, ali je osetio gorčinu kakvu nije osetilo nijedno ljudsko biće. On je bio čist, svet i nevin, a ipak se s Njim postupalo kao sa zločincem. Ljubljeni i obožavanja dostojan Iskupitelj spustio se sa najviše visine, korak po korak do same smrti—najsramnije, na krstu. Završio je kao osuđeni kriminalac, obešen između neba i zemlje—umirući dugo sramnom smrću, izložen zajedljivom ruženju zločinački bezočnog mnoštva.
“Leđa svoja podmetah onima koji me bijahu i obraze svoje onima koji me čupahu. Ne zaklonih lice svoje od ruga, ni od pljuvanja.” (Isaija 50,6)
Razmišljajući o ovome, mogu li ljudi i najmanje da se uzdižu? Prateći život, patnje i poniženje Hristovo, mogu li oholo da podižu glavu? Hristovi sledbenici, gledajući na Golgotu, treba da pocrvene od stida zbog svoje uobraženosti i pridavanja važnosti sebi. Sve je ovo bilo zbog onih koji se bore za prevlast, za ljudsku slavu i uzdizanje, za one koji strahuju da im ljudi ne ukazuju svo ono poštovanje i uvažavanje koje im, po njihovom mišljenju, pripada.
“Čudite se nebesa! Zaprepastite se stanovnici Zemlje, koji tako uzvraćate Gospodu! Kakav prezir! Kakva grešnost! Kakav formalizam! Kakva oholost!” (E.G. Vajt, Biblijski komentar 533-536)
Da li sada shvataš zašto si se naljutio?
Breme sebičnosti. Kako je teško! Postoji samo jedan način da se rasteretiš: Primi od Hrista Njegov jaram službe! Službe iz ljubavi.
“Uzmite jaram Moj na sebe i naučite se od Mene; jer sam Ja krotak i smeran u srcu, i naći ćete pokoj dušama svojim, jer je jaram Moj blag i breme je Moje lako.” (Matej 11, 29-30)
IZDVAJAMO:
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
