08 – Molitva: Spasonosna komunikacija sa Bogom

Način na koji se molimo, dokazuje u kakvog Boga verujemo. Naše predstave o Bogu, njegovom karakteru, njegovom odnosu prema nama, utiču na način na koji dolazimo k njemu u molitvi. Naravno, molitva otkriva i naš karakter jer pokazuje koje vrednosti su nam bitne, kao razmišljamo, da li smo egocentrični ili mislimo i na druge. Molitva igra veoma važnu ulogu u životu hrišćanina.

Uvod

Zašto se moliti – Matej 6, 5-13; Jovan 15, 15; Luka 11, 1

Kako se moliti – Psalam 139, 23.24; 1 Solunjanima 5,17

 

Šta treba da sadrži molitva?

Iako je molitva u svim religijama rasprostranjena pojava, uvek ima i ljudi koji će reći da je molitva suvišna. Smatraju, da mogu da se zaobiđu bez nje.

Molitva je osnova čovekovog religijskog iskustva. Uprkos tome, što se u stotinama knjiga piše o značaju molitve, za neke hrišćane molitva je izvor frustracije i dosadna obaveza koju Bog „zahteva“ od svoje dece.

Način na koji se molimo, dokazuje u kakvog Boga verujemo. Naše predstave o Bogu, njegovom karakteru, njegovom odnosu prema nama, utiču na način na koji dolazimo k njemu u molitvi. Naravno, molitva otkriva i naš karakter jer pokazuje koje vrednosti su nam bitne, kao razmišljamo, da li smo egocentrični ili mislimo i na druge. Molitva igra veoma važnu ulogu u životu hrišćanina.

Zašto se moliti – Matej 6, 5-13; Jovan 15, 15; Luka 11, 1

Isus je najbolje znao kako treba komunicirati sa Bogom. Bio je ne samo čovek, već i Bog. U svom Govoru na gori dao nam je konkretne savete  kako da se molimo.

U Mateju 6, 5-8 nas upozorava, da kada u molitvi koristimo što više reči, da ne mislimo da je veća šansa da nas Bog čuje. Isus izričito govori, da je takvo shvatanje molitve pagansko, zasnovano na neispravnoj predstavi o Bogu – Bogu kog treba nagovarati i prisiljavati da učini nešto za ljude. To proisticče iz neispravnog poimanja greha i Božijeg karaktera.

Kada bi bila istina, da je greh promenio Božiji stav prema nama, onda bi trebalo da razmišljamo kako ovu tragičnu činjenicu da promenimo ili ispravimo. Molitva bi bila jedno od sredstava kojim bi smo primorali „neljubaznu Božiju ruku “ da Bog ipak dirnut našom pobožnošću ili upornošću bude saglasan i učini ono za šta smo ga usrdno molili.

Ako pak greh ne menja Boga, već nas i naš odnos prema njemu, onda je molitva bitno oruđe komunikacije sa Bogom i bolje spoznaje Boga i sebe. Smisao molitve nije da Bogu saopštimo naše potrebe i želje, kako i Isus kaže: „zna Otac vaš šta vama treba i pre molitve vaše“ (Matej 6, 8). Namena molitve nije da  Boga nagovaramo, „obrađujemo“. Isus je rekao: „jer vas sam Otac ljubi“ (Jovan 16, 26.27).

I tako smo suočeni sa  pitanjem: Kakav je smisao molitve? Ako misija molitve nije da saopštimo Bogu naše potrebe i molbe, zašto da se uopšte molimo?

Biblija pokazuje, da je smisao molitve prvenstveno razgovor, zajednica sa Bogom. O Isusu saznajemo, da je u molitvi proveo svu noć (Luka 6, 12). Nakon što smo pročitali ovaj stih postavlja se pitanje: Kako je Isus mogao da se moli svu noć, a da se ne ponavlja? U njegovom slučaju nije bilo tako, jer kako smo malo pre spomenuli, on je osuđivao takav pristup molitvi.

Verovatno nam se svima već dešavalo, da se sa svojim najboljim prijateljem u razgovoru zadržimo toliko dugo, a da nismo primetili kako vreme leti. Sigurno je tako bilo i prilikom Isusovih molitvi u toku noći. Naš molitveni život zavisi od toga kakvu predstavu i kakav odnos imamo sa Bogom.

Jedna od izuzetnih činjenica Isusovog molitvenog života bila je i ta, što se Bogu obraćao sa Aba „tatice“ (na aramejskom). Isus nam pokazuje da Bogu treba da pristupamo sa poverenjem i ljubavlju, kao što i dete dolazi kod svojih roditelja koji ga ljube. Isus je uveravao svoj auditorijum, da je Otac nebeski spreman da da darove svojoj deci više nego zemaljski roditelji (Matej 7, 9-11; Luka 11, 13).

Isus nas upozorava, da bi voleo da ga smatramo svojim prijateljem (Jovan 15, 15). Takođe je rekao: „ko vide mene, vide Oca“ zato što „ja sam u Ocu i Otac je u meni“ (Jovan 14, 9; 10, 30). Iz toga proističe da predivan odnos prema nama ljudima nema samo Isus, nego i Otac. Za pravilan razvoj molitvenog života veoma je bitno da shvatimo, da isto kao što Otac i Sin, tako i Duh Sveti želi da ima sa nama otvorene priajteljske odnose (Rimljanima 8, 31). Jedino tako naši razgovori sa Bogom mogu da budu direktni, pošteni i otvoreni. Bog ne želi da ga se plašimo, zato što se ljubav i strah međusobno isključuju (1 Jovanova 4, 18). Nema sumnje da Bogu treba da pristupamo sa poštenjem, ne u strahu jer strah negativno utiče na naš odnos prema njemu.

Kako se moliti – Psalam 139, 23.24; 1 Solunjanima 5,17

Zamislite, da možete da razgovarate direktno sa Bogom, kao što razgovarate sa svojim prijateljem. O čemu bi ste razgovarali? Ko bi trebalo da započne razgovor? Da li smatrate da je učtivo da započnete razgovor, da svo vreme bez pauze pričate i onda jednostavno završite razgovor? Kada se molimo, obično govorimo samo mi, onda kažemo amin i odemo za svojim poslovima ili na počinak. Kada bi smo se ovako ponašali prema svojim prijateljima, sigurno ih ne bi puno imali. Ako molitva treba da bude razgovor, treba da poslušamo i drugu stranu, da dozvolimo, da nam kaže šta ima na srcu. Kako da vodimo dijalog sa Bogom?

Svesni smo, da danas ne možemo da razgovaramo sa Bogom licem k licu. Uprkos tome (ili upravo zbog toga) , Bog želi da razgovara sa nama. U jednoj od prošlih lekcija, rekli smo da nam se Bog obraća posredstvom svoje reči, Biblije. Postoje ljudi koji se hvale, da mogu da se mole satima. U razgovoru sa njima pak vidite, da malo čitaju Bibliju. Naš molitve će imati veći značaj i u većoj meri će uticati na naš život, kada proučavanje Bobilje spojimo sa molitvom. Posredstvom svoje reči Bog daje odgovore na naša pitanja. Po analogiji, Bibliju ćemo lakše razumeti sa molitvom. Biblija i molitva pripadaju jedno drugom.

Važno pitanje koje se odnosi na molitvu je: O čemu bi trebalo da pričamo sa Bogom? Neki vernici verovatno smatraju da u molitvi (naročito ako je javna) treba da govore samo o uzvišenim stvarima. Dešava se, da spominju stvari o kojima inače ne misle. Kao posledica toga, molitve često postaju otrcane fraze, pa čovek i ne misli o čemu govori. Kako sramotno i prazno zvuče, ako zamislimo kada bi tako razgovarali sa Bogom licem k licu, kao sa prijateljem. Bitno je da u bliskom prijateljskom odnosu ne postoje tabu teme. Ne postoji ništa, a da sa Bogom ne možemo otvoreno da razgovaramo, iako nam se čini privatno, uobičajeno ili banalno.

U svakoj komunikaciji postavljaju se i neka pitanja. Zato što je molitva alat komunikacije sa Bogom, tako i u molitvi imaju mesto i pitanja. Jov je vrlo vešto izrazio kroz šta je sve prošao i nije ga bilo strah da to formuliše kroz pitanja (Jov 30, 20). Njegovi prijatelji bili su zabrinuti da će uvrediti Boga i da će iskomplikovati situaciju koja je ionako bila loša. Na kraju knjige dobija pohvalu od Boga (Jov 42, 7). Bog je dobro razumeo, da su Jovov  plač i očajanje bili prouzrokovani zbog prekinute komunikacije sa Bogom. Jov je veoma jasno pokazao koliko mu je stalo da ima stalan odnos sa Bogom. Naravno da je to Bog  razumeo.

Bitno je da u molitvi govorimo o svemu, što nas muči. Ne treba da  pokušavamo da to suzbijemo u sebi. Jer je u takvom slučaju, Bogu je vrlo teško da nam da odgovor za ono što nas muči. Dešava se, da onima koji u očajanju traže odgovore za teška životna pitanja, hrišćani bez zle namere često govore: „Ne smeš ni da misliš tako, a ne da još (naglas) kažeš,“ Ili: „Da si dobar hrišćnin, ne bi to tražio.“ Pismo nam govori: „izlivajte pred njim svoje srce“ (Psalam 62, 9).

Odnos poverenja biće samo tamo, gde postoji otvorena komunikacija o svemu, što čovek doživljava, što ga muči, kada je bespomoćan, ali i ono što ga čini srećnim i kada je uspeo. Da molitva postane alatka, kako poznati Boga i dobiti odgovore na pitanja o kojima čovek razmišlja, neophodno je poštenje u molitvi.

Biblija navodi mnoge primere kada su ljudi pošteno izrazili svoja osećanja (Psalam 77, 7-10; 137-9; 139, 19-22). Interesantno je, da je najduža knjiga Biblije, knjiga Psalama, ustvari zbirka molitvi. Ove molitve imaju ogromnu dubinu i izražavaju ceo spektar ljudskih emocija – radost, očajanje, veliko blaženstvo, kao i potpunu bedu.

Kada se molimo, treba da pošteno kažemo Bogu šta osećamo. Besmisleno je govoriti Bogu ono što smatramo da bi voleo da čuje (a možda to ni ne osećamo). Jedini način, da Bog nešto učini za nas i u nama, je da pošteno priznamo svoje stanje, da smo svesni u kakvoj se situaciji nalazimo i zajedno sa Davidom kažemo: „Okušaj me, Bože, i poznaj srce moje, ispitaj me, i poznaj pomisli moje.  I vidi jesam li na zlom putu, i vodi me na put večni.“ (Psalam 139, 23.24).

Šta treba da sadrži molitva?

Kod proučavanja molitvi koje se u Bibliji nalaze, ustanovićemo da sadrže četiri osnovna dela. Prva je proslavljanje i slava Boga. Knjiga Psalama u jevrejskom znači „Knjiga slave (hvale). Bog kao Stvoritelj, jedini je koji  zaslužuje da se proslavi (2 Mojsijeva 20, 3). Redosled zahteva u molitvi Očenaš pokazuje da su Bog i  proslavljanje Boga  bitniji od onoga, što treba da učini za nas. Ako proslavljanje Boga bude na prvom mestu u našim molitvama, bolje ćemo shvatiti ko je Bog, a  ko smo mi. Naše molitve biće fokusirane na Boga, a ne sebično na nas.

Sa proslavljanjem i hvaljenjem Boga tesno je povezana zahvalnost. Treba da smo svesni, da je autor  svega, što ima vrednost, Bog (Jakov 1, 17). On je izvor života (Dela 17, 25). Naša služba i poslušnost, čemu naše molitve treba uvek da nas vode, na ovaj način stiču pravu motivaciju i prespektivu. Sve ono, što hrišćanin čini, treba da proizilazi iz duboke ljubavi i zahvalnosti prema Bogu. Proslavljanje fokusira našu pažnju na to, ko je Bog, zahvalnost za ono, šta je za nas učinio.

Svest o Božijojo veličini i ljubaznog ophođenja sa nama dovodi nas do sledećeg apekta molitve – priznanja. Božiju prisutnost nije moguće doživeti, a da nismo svesni koliko smo grešni i nedostojni. Molitva Očenaš sadrži molbu za oproštenje (Matej 6, 12). Dok smo na ovom svetu, nikada se neće desiti da ne molimo za oproštenje svojih greha. Da priznanje ispuni svoj smisao ne može da ostane na opštem nivou. Moramo da priznamo konkretne grehe.

Najpoznatiji aspekat molitve je molba. Za mnoge je molitva sinonim spasenja. Iako je u ovom slučaju smisao molitve pogrešno ograničen, bez razmišljanja treba da Bogu predložimo svoje molbe. Treba da imamo na umu, da Bog više brine o tome, šta nam treba, nego o onome šta želimo (Filipljanima 4, 19). Moramo dozvoliti, da on ostane Bog, tj. da bude volja njegova. Od Boga ne treba da iznudimo ono što mi želimo. Bog nije div iz bajke o Aladinovoj lampi i molitva nije magično sredstvo koje će služiti da manipulišemo sa Bogom i da ga prisilimo da ispunjava naše zahteve ili ostvari naše predstave. Bog čuje svaku našu molitvu. To ne znači da će je ispuniti prema našim zahtevima.

Ako se budemo molili na ovaj način, molitva će za nas biti nešto prirodno, neophodno. Bez čega se nećemo zaobići i pričinjavaće nam radost. Naš molitveni život će se produbljivati. Bog će nam biti bliži, i realnije ćemo doživljavati njegovu prisutnost u svakodnevnom životu. To će biti najbolje zadovoljstvo iz našeg molitvenog života, još više nego iskustvo i odgovori, koje ćemo sigurno preživeti i dobiti. U današnjem  hrišćanskom svetu mnogo je takvih koji se interesuju za svoja iskustva i Božija obećanja, samo da  se reše njihovi problemi i ostvare potrebe. Poznavanje Božijeg karaktera za njih je na drugom mestu. Zajednica sa Bogom, poverenje u njega, mir i sigurnost u odnosu sa njim je ono najdragocenije i najlepše, što možemo na ovom svetu imati.

Objašnjenje tumačenja

Biblijski čas o molitvi treba  da bude uvršten na ovom mestu po redosledu tj. nakon toga kada smo sa ljudima već govorili o opravdanju, pokajanju i predanju. Ne možemo ga uvrstiti ranije, zato što ljudi još ne znaju dovoljno o Bogu.

Nekada je  kod vernika diskutabilno, koji jezik treba da koristimo kod molitve. Ako je Novi zavet napisan na grčkom „koine“ tj. jezikom običnih ljudi, ako se Isus obraćao ocu sa Aba kako je inače govorio tj. na aramejskom, iz toga proističe da molitva ne iziskuje neki specifičan jezik. Jezik, koji inače koristimo u komunikaciji je primeren za molitvu. Bitno je, da njime umemo da izrazimo svoje misli, osećanja i želje, svoje radosti ali i brige.

Smisao molitve nije da mehanički ponavljamo naučene ili propisane fraze. Kada je Isus dao učenicima molitvu Očenaš kao primer molitve, nije mislio da treba ovu molitvu samo da ponavljamo kako bi privukli Božiju pažnju. Dve različite verzije ove molitve (Matej 6; Luka 11) jasno pokazuju da je Isus hteo da nam da primer, šta molitva sve treba da sadrži, a ne kao doslovni propis onoga, šta stalno treba da ponavljamo. Nije u redu da  molimo samo ovu molitvu, a nikad da  ne molimo svojim rečima. Isto nije u redu, ako odbijamo da molimo ovu molitvu.

Molitva Očenaš uči nas da

– naše molitve treba da budu konkretne

– Božiji planovi njegov karakter, carstvo i volja njegova imaju prednost pred našim planovima

– moramo biti voljni da uklonimo barijere, koje ometaju naš duhovni rast.

Molitva može imati različite forme. Javne i privatne molitve ispunjavaju različite funkcije. Kada smo sami sa Bogom možemo slobodno da izrazimo svoje najdublje misli i osećanja. Javna molitva treba da izražava misli i želje grupe ljudi, a ne pojedinca. Ne treba da bude privatna molitva za javnost. Da javna molitva bude efikasna, poželjno je da unapred bude pripremljena i osmišljena u odnosu na publiku.

Molitva je usko povezana sa pitanjem posta. Moramo da budemo svesni,da smisao posta nije da prisilimo Boga da učini nešto, što inače ne bi učinio, nego da nađemo vreme (kada inače pripremamo ili konzumiramo hranu) za molitvu i čišćenje organizma da budemo spremni da primimo i osetimo ono što Bog želi da nam otkrije (Matej 6, 16-18; Marko 2, 18-20). Post je spoljašnje ispoljavanje potpunog predanja i spremnosti da se odreknemo svega (i onoga što nam pričinjava radost, a ne mora da bude loše) da osluškujemo i poslušamo Boga.

U zadnje vreme molitvena iskustva (uslišenje molbi) često se koriste kao duhovna ucena. „Ja sam se molio i imao sam takvo iskustvo. Ako ti nemaš takvo iskustvo, verovatno se nisi ispravno molio ili je dokaz da nisi na odgovarajućem duhovnom nivou.“ Kako smo već objasnili, takvo rezonovanje zasniva se na netačnim prepostavkama i predstavama o Bogu. Predstaviti svoje molitveno iskustvo kao obavezan model ili uputstvo, šta ostali da rade i dožive, veoma je opasno.

Tačno je da sa jedne strane važi: „nemate, jer ne ištete“ (Jakov 4, 2), s druge strane tačno je i to, da Bog mora ostati suveren gospodar. Ne možemo ga prisiljavati na bilo šta, čak ni u molitvi. Ova dva aspekta istine moraju uvek ostati u ravnoteži.

Svakome od nas Bog daje molitvena iskustva, da bi nam pokazao da naš odnos sa njim nije samo teorija. Isustva su lična i „neprenosiva“.

Praktične implikacije

Pavle nas poziva „Molite se neprestano“ (Prva poslanica Solunjanima 5, 17). Naravno, ako bi provodili svo svoje vreme na molitvi (na kolenima i zatvorenih očiju) ništa ne bismo uradili. Bili bi toliko sveti, da ovde na zemlji ne bi bilo od nas nikakve koristi. Bog to sigurno ne želi. Da li čovek može da bude u životu efikasan, da bude veliki molitelj i da se moli „neprestano“. Da. Moramo da shvatimo, da je  molitva u svojoj suštini usmeravanje našeg uma na Boga.

Moliti se neprestano, znači da je Bog centar našeg razmišljanja. Prilikom svake naše odluke,  treba da pitamo, kakva je njegova volja, interesuje nas kakav je njegov odnos  prema današnjem problemu. Molitva neće biti za nas formalna obaveza, već postaje radosna potreba, bez koje ne možemo i koja će nam doneti novu radost i zadovoljstvo. Nećemo o njoj teoretizirati, već radosno u njoj uživati.

 

Izdvajamo:

01 – Istina o Svemirskom konfliktu između dobra i zla

02 – Istina o ljubaznom i pouzdanom Bogu

05 – Da li samo veruješ u Boga ili veruješ Bogu – Vera i poverenje

10 – Pomirenje Boga i čoveka kroz žrtvu Isusa Hrista

BOŽANSTVO – Istina o Bogu Stvoritelju