Prvo biblijsko pominjanje o sedmom danu u nedelji nalazimo u poruci o stvaranju. Kada je Bog za šest dana stvorio svet i njegove stanovnike, sedmog je dana odmarao. Ovaj dan je blagoslovio i posvetio (l Mojsijeva 2,1-3). Četvrta zapovest sedmi dan obeležava kao „subotu“, da ga se “sećamo” i svetkujemo kao dan od odmora (2 Mojsijeva 20,8-11; 5 Mojsijeva 5,12-15).
SADRŽAJ
Uvod
U prethodnoj lekciji govorili smo o tome, da pojedine od Deset Božjih zapovesti štite naše odnose – ono najlepše i najkrhkije što imamo. Rekli smo, da nas prve četiri zapovesti podsećaju, da je bitno ne samo koga poštujemo (1. zapovest), već način na koji poštujemo pravog Boga (2.-4. zapovest). Bogu možemo služiti i na neispravan način. Tada se ne približavamo Bogu, već se od njega udaljavamo (1 Mojsijeva 4,3-7; Majt 7,21-23; 15,8.9).
Stoga želimo da razmotrimo do koje meri je ovo povezano sa četvrtom zapovešću i držanjem subote. Kao adventisti sedmog dana u svetu smo najverovatnije poznati po tome, da sedmom danu u nedelji – suboti – pridajemo posebnu važnost. Nismo jedini hrišćani koji svetkuju subotu, a ni prvi koji su počeli da je svetkuju. Crkva adventista sedmog dana je najveća hrišćanska crkva, koja drži subotu kao sedmi dan.
Smisao subote – 1 Mojsijeva 2,1-3; 2 Mojsijeva 20,8-11; 5 Mojsijeva 5,12-15
Subota kao uspomena na stvaranje
Prvo biblijsko pominjanje o sedmom danu u nedelji nalazimo u poruci o stvaranju. Kada je Bog za šest dana stvorio svet i njegove stanovnike, sedmog je dana odmarao. Ovaj dan je blagoslovio i posvetio (l Mojsijeva 2,1-3). Četvrta zapovest sedmi dan obeležava kao „subotu“, da ga se “sećamo” i svetkujemo kao dan od odmora (2 Mojsijeva 20,8-11; 5 Mojsijeva 5,12-15).
Pre pojave greha u raju, prvi ljudi su svetkovali sedmi dan. Čovek je stvoren tek šestog dana, subota je za njega bila prvi puni dan.
Adam i Eva odmarali su, jer je odmarao Bog. Nije odmarao zato što je možda bio umoran, već da bi imao sa ljudskim parom nesmetano zajedništvo. Iz toga proističe, da svetkovati subotu za Adama i Evu značilo je imati zajedništvo sa Bogom i iskusiti radost iz Božijeg stvaranja.
Ova prva subota u raju model je za sve ostale subote. Glavni smisao subote je graditi odnos, negovati zajedništvo sa Bogom i bližnjima. Jer „subota je načinjena čovjeka radi” (Marko 2,27), Božija namera bila je, da za sve ljude ima značenje kao i za prvog čoveka. Subota je sedmi dan stvaranja, ali prvi dan čovečanstva. Bog želi da nas nauči, da na prvom mestu u našem životu mora biti odnos s njim. Bog mora biti ispred svega ostalog. Pre nego krenemo na posao, imamo svoje prioritete, vrednosti, unutrašnjosti i pogled na svet pravilno usmeriti na zajedništvo sa Bogom. Čovek može kvalitetno i potpuno živeti samo ako živi u zavisnosti od Boga.
Subota nije povezana ni sa jednom cikličnom pojavom na nebu, zemlji ili u prirodi. Nije povezana sa ciklusom setve, žetve, sa rotacijom Meseca oko zemlje, niti Zemlje oko Sunca. Sa biblijskog pogleda subotu možemo smatrati jedino kao dan koji je sećanje, podsetnik na stvaranje. U tom smislu, to je dan koji je Bog odredio po njegovoj volji. Zato je bitno da ispravno shvatimo, šta ovaj dan predstavlja. Biblija subotu naziva znak Božijeg naroda (2 Mojsijeva 31,12-17). Držanjem subote Božija deca priznaju da je Bog Stvortelj neba i zemlje. (Otkrivenje14,6.7) Subota je univerzalni (generalno validni) znak, koji nije vezan za neko konkretno mesto i narod (Jezekilj 20,12.20; Isaija 56,2-7). Držanje subote ne zahteva neko sveto mesti ili svetinju. Kroz nju nas Bog poziva na duhovno bogosluženje bez idola „u Duhu i istini“ (Jovan 4,24). Držanje subote kao sedmog dana je čin poslušne vere i priznanje Božije nadmoći nad nama.
b) Subota kao podsetnik otkupljenja
Četvrta zapovest pokazuje da je držanje subote jedna od osnovnih dužnosti i prednosti svakog pojedinca. Kao izraz poštovanja prema Bogu moramo se odreći svoga rada. 2 Mojsijeva 20 je to obrazložila, da čovek treba da oponaša Boga koji je „odmorio“ od svog stvaralačkog dela. Držanje subote je izraz vere u Boga kao Stvoritelja.
Tekst ove zapovesti u Mojsijevoj kao razlog za svetkovanje subote navodi oslobođenje Izrailjaca iz egipatskog ropstva. Božije stvaralačko i otkupiteljsko delo ne suprotstavlja se jedno drugom. Čovek koji je bio oslobođen iz ropstva svestan je, slično kao Izrailjci, da onaj koji ga je oslobodio mora biti jači od svih sila sveta, to je svemirsko biće koje nazivamo Stvoritelj. Drugim rečima, Oslobodilac je identičan sa Stvoriteljem. Bog nije samo naš Stvoritelj, već i Otkupitelj. Novi zavet predstavlja Isusa Hrista kao Stvoritelja i ujedno i kao Otkupitelja (Kološanima 1,15-18; Matej 1,21; Dela 4,12).
Hristos „izbavi nas od sadašnjega svijeta zloga” (Galatima 1,4), oprašta naše grehe (Matej 9,2), oslobađa nas od „od zakona greha i smrti“ (Rimljanima 8,2), „prizva nas u dijel našljedstva svetijeh u vidjelu“ (Kološanima l,12) „Koji nas izbavi od vlasti tamne, i premjesti nas u carstvo sina ljubavi svoje“ (stih 13), „ smrću satre onoga koji ima državu smrti, to jest đavola. I da izbavi one koji god od straha smrti u svemu životu biše robovi“ (Jevrejima 2,14.15). Otkupljenje zaista ima kosmičke posledice.
Dok su Izraeljci iz Starog zaveta bili motivisani da drže zakon zbog izbavljenja od egipatskog ropstva, hrišćanska motivacija je oslobađanje i otkup od sile zla kroz Isusa Hrista. Subota postaje simbol oslobođenja iz bilo kog ropstva. To je znak, da je hrišćanin “novo stvorenje” (2 Korinćanima 5,17). Otkupljenje je novi čin Božije stvaralačke moći. Subota nije samo znak Božije originalne stvaralačke aktivnosti, čiji rezultat su „nebo i zemlja“, već i znak da ista moć pretvara grešnika u „novo stvorenje“.
Subota nije samo znak stvaranja, već je i znak otkupljenja, znak oslobođenja iz ropstva i ugnjetavanja. Za hrišćanina subota postaje značajna samo ako je znak stvaranja sveta, istovremeno i znak da je postala „novo stvorenje“. Subota tako postaje ispovest našeg otkupljenja, Božijeg suvereniteta nad nama i naše zavisnosti kao stvorenih bića od Boga. Samo spašena osoba može da shvati Boga kao Otkupitelja i Stvoritelja. Subotu neće smatrati kao sredstvo spasenja, jer se držanjem toga ne dobija nikakva zasluga od Boga. Suprotno tome, subota je očito dar, koji izražava njegovu milost koju nismo ničim zalužili.
U svetu gde zlo i haos postoje i preovladavaju, hrišćanin koji drži subotu priznaje, da je Bog Stvoritelj i suvereni Gospod nad svim, da ga je Hrist oslobodio od vlasti zla, da je Hrist njegov Stvoritelj i Otkupitelj i da čitavim univerzumom vlada Bog ljubavi koji vodi istoriju do smislenog cilja. Takvo poštovanje subote neće biti samo pravni ili formalni akt.
c) Subota kao probni kamen veze
Ne sumnjamo da se čovekov unutrašnji odnos sa Bogom mora na neki način manifestovati spolja. Iz Biblije znamo da je Bog koristio razne načine i metode tokom istorije da bi „testirao“ čoveka tako da se čovekov skriveni odnos s Bogom potpuno manifestuje spolja (1 Mojsijeva 22,1; 5 Mojsijeva 8,2; Sudije 2,22; Psalam 26,2; Jovan 6,6). Za one koji poznaju Božiji zakon, zakon postaje merilo u kojoj meri vrednuju Boga i spremni su da se poistovete sa načelima koja je dao.
Apokaliptična proročanstva koja se odnose na vreme kraja (knjige Danilo i Otkrivenje) pokazuju, da će se kao što je Izrailj bio iskušan, pridržavati i Božijeg zakona ili ljudskih naređenja (Danilo 3; 6; 7,25) testiran će biti sav svet i svi njegovi stanovnici (Otkrivenje 13). Najveća opasnost za čoveka predstavljalo je obožavanje idola umesto Stvoritelja. Završni ispit predstavljen je kao ispit koji se odnosi na obožavanje. Da li će čovek obožavati zver (stvorenje) i njenu idolopokloničku sliku ili će obožavati Stvoritelja neba i zemlje? (Otkrivenje13,15; 14,7.912). Svako mora da odabere jednu od ove dve strane. Oni koji će opstati na ispitu su kao oni koji „koji drže zapovijesti Božije i vjeru Isusovu“ (Otkrivenje14,12; 12,17).
Iz knjige Okrivenje znamo, da se spor odnosi na obožavanje. To znači, da je to prva ploča Božijeg zakona. Zapovesti na drugoj ploči svi razumni ljudi priznaju kao logičnu, korisnu i ispravnu. Čak i oni koji ne priznaju postojanje Boga, saglasni su da je poštovanje zapovesti koje su na drugoj ploči, dobre i ispravne, mada imaju različite motive.
Budući da se subota ne tiče ničeg vidljivog i opipljivog, ona je idealan poligon za vezu. Zamislićemo, da je Bog odvojio divan veliki kamen, blagoslovio i posvetio ga kao znak svoje stvaralačke moći. Ljudi celog sveta bi dolazili. Posle izvesnog vremena počeli bi da ga krase, pokazuju mu svetu pobožnost, sve dok ne počnu da ga obožavaju umesto pravog Boga. Možda bi želeli da uzmu komadić ovog kamena i nose stalno sa sobom. Iako bi smatrali da je to manifestacija njihove religije, u stvarnosti bi to bila manifestacija njihovog idolopoklonstva. Uvek kada čovek osvaja /zmocňuje sa/ Boga pretvara ga u idola. Pravo bogosloženje menja se u magiju.
Zato je Bog kao sećanje na stvaranje odredio subotu čije vreme (= sveto) je Bog odvojio, a ne neko sveto mesto ili svetu stvar nad čime bi čovek lako vladao.
Kada prvi put Biblija naziva sedmi dan subota (2 Mojsijeva 16), naglašava potrebu za ispravnim ljudskim odgovorom na nju i probnu prirodu ovog dana „A Gospod reče Mojsiju: evo učiniću da vam daždi iz neba hljeb, a narod neka izlazi i kupi svaki dan koliko treba na dan, da ga okušam hoće li hoditi po mome zakonu ili neće“ (stih 4).
Time što je Bog Izrailjicima dao manu u pustinji nije ih samo nasitio, ispunio njihove telesne potrebe, već ih je podsetio („sećaj se“ 2 Mojsijeva 20,8) na značaj odmora koji su u egipatstvom ropstvu izgubili iz vida. U toku 40 godina svake sedmice Bog je učinio tri čuda u vezi sa subotom i manom:
(1) petkom su dobijali duplu količinu mane,
(2) subotom mana nije padala,
(3) mana koju su Izrailjci ostavljali petkom za subotu, nije se pokvarila, dok se mana ostavljena bilo koji drugi dan, pokvarila.
Na ovaj način Bog je usadio ljudima ozbiljnost, svetost i značaj ove zapovesti. Kada su neki ljudi subotom izašli da kupe manu, Gospod je rekao Mojsiju: „dokle ćete se protiviti zapovjestima mojim i zakonima mojim?“ (2 Mojsijeva 16,28). Bog ne kaže: „Do kada ćete kršiti subotu?“ već prestup zapovesti o suboti smatra kao kršenje celog zakona, kao spoljašnju manifestaciju pogrešnog unutrašnjeg stava prema njemu.
Značaj subote naglašeno je, da je obeležena kao pečat ugovora (2 Mojsijeva 20,8-11; 31,16.17) Prema Jeremiji 17,19-27 i Isaiji 56,4 držanje zapovesti o suboti, izraz je vernosti celom zakonu (uporedi Jakov 2,10).
Pobuna protiv Boga uvek je povezana sa idolopoklonstvom. Vernost pravom Bogu temelj je svih vrlina. Uvek, kada čovek ostavlja po strani Boga, njegovo mesto zauzimaju mali bogovi. Tačno je i obrnuto. Ako velikom Bogu damo pravo mesto u svom srcu, mali bogovi ostaju po strani. Ako u potpunosti doživimo naš odnos sa Bogom kao našim Stvoriteljem i Otkupiteljem, idolopoklonstvo nam uopšte nije privlačno. Poslednja Božija upozoravajuća poruka iz Otkrivenja 14, 6-12 predstavlja Boga kao Stvoritelja i Otkupitelja. Stvaranje i otkupljenje zaštitna su barijera protiv idolopoklonstva. Istinsko bogosluženje znači priznavanje i potčinjenost onome ko jedini može stvoriti i sačuvati.
Subota je bitna, jer ukazuje na temelj iz kojeg izvire pravo obožavanje Boga i ispravna poslušnost znanju da smo stvorena bića.
Način svetkovanja subote – 2 Mojsijeva 16,23; 3 Mojsijeva 23,3; Isija 58,13.14
Subota nije dogma ili religijska tačka, već iskustvo i doživljaj. Da čovek otkrije pravi potencijal subote, potrebno je doživeti je. U ovome vidimo čudesno uzajamno povezivanje verovanja i prakse. Potpunije razumevanje šta znači subota, obogatiće naše iskustvo čuvanja istih. Suprotno tome, pravilno poštovanje subote pomaže nam da bolje shvatimo njeno značenje.
U našem sadašnjem društvu nije nimalo lako iskusiti svetost subote. U današnjem svetu nema ništa sveto. Prema kalendaru, svi dani su isti i zamenljivi. Međutim, Biblija nas podseća, da nisu sva vremena ista; određeno vreme je sveto. To stvara posebnu priliku da se iskusi Božije prisustvo.
Još jedan karakterističan znak sadašnjice je da se vikend smatra kao slobodno vreme, namenjeno ličnom zadovoljstvu i hobijima ili kao prilika da nadoknadimo, što nismo uspeli da uradimo u toku nedelje, zbor brzog ritma života. Takav egocetrični pogled je u direktnoj suprotnosti sa biblijskim konceptom svetkovanja subote, koji se usredsređuje na Boga, njegova dela i bližnjeg.
Zapovest kaže: „Šest dana radi, i svršuj sve poslove svoje. A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu ; tada nemoj raditi nijednoga posla … “ (2 Mojsijeva 20,9.10). To znači, da subota nije namenjena za obezbeđivanje životnih sredstava ili povećanje životnog standarda (Nemija 13,15-22). Suprotno tome, treba da bude odmor od poslova koje čovek radi tokom sedmice.
Bog nas poziva da odložimo svoje poslove za 24 sata (čak i ako nismo sve uspeli da dovršimo). Želi da nas nauči, da najvažnije u životu nije ono što radimo, već to što želi da budemo zajedno. On dolazi k nama sa svojim blagoslovom. Držeći subotu priznajem, da me ne spašava to, što radim, već ono što Bog čini. Spasenje nije rezultat mojih dela i napora, već prihvatanje onoga što je Bog učinio.
Naravno, dolaskom subote, život neće stati. Postoje određene potrebe (naše i onih koji zavise od nas) koje moramo ispuniti. Izraz “sećaj se” znači, da je potrebno da se pripremimo za subotu (2 Mojsieva 20,8). Tekst iz 2 Mojsijeva 16,23 podseća na važnost predviđanja u pripremi, da ono što može unapred da se pripremi (hrana ili odeća) ne treba ostavljati za subotu i da za to ne umanji ovaj jedinstveni dan. Nije se džabe u Isusovo vreme petak zvao “dan pripreme” (Marko 15,42; Luk 23,54).
Kada uporedimo stihove iz 1 Mojsijeva 1,5; 3 Mojsijeva 23,32 i Luke 23,54-56, vidimo da po biblijskom računanju vremena, dan počinje sa zalaskom sunca. Subota kao dan od odmora traje od zalaska sunca u petak uveče do zalaska sunca u subotu uveče.
Čovek je društveno biće i potrebno mu je društvo u 2 Mojsijevoj 23,3 Bog kaže da će naše iskustvo u građenju odnosa sa njim biti bogatije, kada na Božiji dan posetimo “sveti zbor”. Socijalni aspekt naše religije je veoma važan: što smo bliži Bogu, to ćemo biti bliži našim blibližnjima. To je nešto poput šiljka na točku bicikla. Što su bliži centru, to su bliži jedni drugima.
Velika prepreka pravilnog svetkovanja subote je negativistički pogled na subotu. Ne treba se brinuti o tome šta subotom nije dozvoljeno, već da otkrijemo, šta možemo učiniti da naše iskustvo subote bude što bogatije i kompletnije. Suboti trebamo pristupati kao divnoj prilici, a ne kao neradosnoj obavezi. Na pitanje o držanju ovog dana ljudi često započinju rečima: “Šta nije dobro, ako …?” Kada pokušamo da odredimo tačnu granicu između onoga što je dozvoljeno i onoga što nije dozvoljeno, bez da bismo prekršili zapovest. Naše subotnje iskustvo biće osiromašeno. Daleko smo od shvatanja smisla subote.
Glavna svrha držanja subote jeste ostvarenje istinskog identiteta u odnosu na Boga, druge ljude i svet u kome živimo. Trebali bismo učiniti sve da sačuvamo jedinstvenost ovog dana. Mnogi su otkrili da je neformalni sastanak članova porodice na početku i na kraju subote za njih obostrano bogaćenje. Sve što obogaćuje naš odnos sa Bogom je tačno: sve što ga osiromaši ili odvrati našu pažnju od njega (na primer priprema složene hrane, čitanje svetske literature, gledanje serija ili sportskih prenosa na televiziji itd.). Potpuni smisao svetkovanja subote ne dolazi slučajno. Zahteva pažljivo planiranje. Kada se pokoravamo Božijim savetima, subota će postati naša milina i uživanje. To je Bog i želeo (Isija 58,14).
Promena subote – Luka 4,16; Matej 24,20; Dela 13,42.44
U Novom zavetu subota se pominje 60 puta. Ovde ne nalazimo direktan prikaz držanja subote. Napkon, Novi zavet nigde ne definiše Božiji zakon. Tvrdnja, da je zapovest o suboti ukinuta i da se nije ponovila u Novom zavetu, nije u redu, jer na primer druga zapovest ne ponavlja se više, a još uvek je na snazi.
Za vreme ovozemaljske službe Isus je često dolazio u spor sa farisejima i književnicima zbog načina na koji treba svetkovati subotu. Sam Isus je držao subotu i aktivno je učestvovao na bogosluženju zajednice (Luka 4,16). Umesto toga, da kao „Gospodar subote“ ukine subotu, primenio je na sve zato što je bila „subota je načinjena čovjeka radi“ (Marko 2,27). Pisci jevanđelja ukazuju na sedam čuda koja je Isus učinio u subotu. Ovakvim ponašanjem Isus je nastojao da ukaže na pravu meru svetkovanje subote, da je oslobodi zákonníckych nečistoća i količine legalističkih naredbi jevrejskih rabina koji su je opteretili. Isus ne govori o svetkovanju nedelje. On pretpostavlja, da će njegovi apostoli nakon njegovog vaskrsenja svetkovati subotu (Matej 24,20).
Teško je reći, da li bi Isus rizikovao svoj život u kontroverzama i raspravama na subotu, ako bi znao da će subota uskoro (nakon vaskrsenja) izgubiti smisao za njegove učenike. Isus se nije svađao sa farizejima zbog obrezivanja ili žrtvenih zakona, jer su njegovom smrću na krstu izgubili obavezu prema svojim sledbenicima.
Isusovi učenici poštovali su subotu. Luka govori o ženama koje su nakon Isusove smrti „u subotu dakle ostaše na miru po zakonu“ (Luka 23,56). I nakon nekoliko decenija novozavetni pisci o nedelji govore kao o „prvom danu u sedmici“; nikada ne koriste drugi naziv, na primer „dan vaskrsenja“, „sveti dan“, ili „dan od odmora“. Pagani su poznavali apostola Pavla kao osobu koja svetkuje subotu (Dela 13,42-44; uporedi 13,14; 17,1.2; 18,4). Evangelizacija može biti u bilo koji dan sedmice, Pavle promišljeno propoveda u subotu, da i paganima ukaže na obavezu ovog dana za sve koji su se priključili hrišćanskog crkvi. Jevreji u Jerusalimu bili su dobro informisani o Pavlovim aktivnosti na njegovim misionarskim putovanjima, nigde ga ne prekoravaju, da krši subotu. Da je Pavle učio nove hrišćane da svetkuju nedelju, ne bi mogao da se brani rečima u Delima 24, 14. U ovom sporu Jevreji bi ga sigurno na to podsetili.
Najbolji argument za svetkovanje subote u apostolskoj crkvi je, da u Novom zavetu nigde se ne pominje promena dana za bogosluženje. Moramo biti svesni da je veliki deo prvih hrišćana bio iz judaizma. Ovi judeohrišćani ceo život svetkovali su subotu. Da je došlo do promene koja bi značila drastični razlaz sa onim, na šta su bili naviknuti. Ovo bi sigurno izazivalo oštre razmene mišljena kao što je obrezanje na koje se poziva u mnogim poglavljima apostolskih spisa. Činjenica da problem subote nigde nije rešen, ukazuje da on nije bio predmet neke rasprave.
Nigde u Bibliji ne nalazimo naređenje da se svetkuje neki drugi dan sem subote. Nijedan drugi dan nije proglašen svetim ili posebnim. Prema Svetom pismu, ni Isus ni njegovi apostoli nisu promenili dan odmora. Ako većina hrišćana danas smatra nedelju danom bogosluženja, prirodno je postaviti pitanje, kada i gde se ta promena dogodila.
Promena subote na nedelju bila je postepena i sa različitim uzrocima. Prvi izveštaji koji govore o tome da su hrišćani držali nedelju kao sedmični dan odmora, datiraju iz druge polovine 2. veka, otprilike 60 godina nakon smrti apostola (samo iz Rima i Aleksandrije). Postoje dokazi, da je većina hrišćana još u 4. i 5. veku smatrala subotu posebnim danom. Ovo ukazuje da se promena nije desila iznenada, već je rezultat dugog procesa. Interesantno je primetiti razloge koje su crkveni oci dali za ovu promenu. Navode, da je prvog dana u nedelji stvoreno svetlo (Justin Martir), da je nedelja osmi dan sedmice (Varnava), da je ovog dana Hrist vaskrnuo. Novi zavet kaže, da je krst podsetnik vaskrenja Isusa Hrista (Rim 6,3.4); prema Bibliji, spomenik stvaranja je subota. Sem toga, Varnava trvdi da „sedmi dan nije moguće svetkovati“, Irinej „sedmi dan nije potrebno svetkovati, svaki je dan sveti“ i Tertulijan „sedmi dan ne moramo držati, jer držimo nedelju.“ Tertulijan ujedno i podseća da svetkovanje nedelje nema „nikakav biblijski razlog, ali držanje nepisane tradicije može biti opravdano ako je dokumentovano običajem.“
Ni jedan pisac iz 2. i 3. veka ne navodi biblijski tekst kao autoritet za svetkovanje nedelje umesto subote. Varnava, Ignacije, Justin, Irinej, Tertulijan, Klement Rimski, Klement Aleksandrijski, Origen, Kipran i niko od onih koji su živeli u vreme promene ne navode Isusovu zapovest ili bilo koji biblijski tekst koji bi to opravdao.
Budući da se ta promena ne može opravdati biblijski, adventisti smatraju da je svetkovanje nedelje ozbiljno odstupanje od apostolske vere i prakse. Kao naslednici reformacije smatraju da je potrebno podstaći ljude da se vrate biblijskoj praksi i vernosti biblijskom učenju.
Objašnjenje tumačenja
1.Pre nego što Sveto pismo spominje prvi događaj ljudske istorije, govori o suboti. U prvom izveštaju o stvaranju Bog se zove Elohim. Ovo ime se odnosi na Boga koji je Bog celog univerzuma, a ne samo na Boga Izrailja (1 Mojsijeva 1,1).
Oni koji tvrde da subota nije obavezna za hrišćane moraju ispitati njeno poreklo iz raja i dokazati da je subota židovski propis koji se primenjivao samo na ovaj narod. Međutim, Biblija ne kaže da je neki spomenik postavljen vekovima ili milenijumima nakon događaja na koji je trebao da podseća. Ako je subota spomenik stvaranja (2 Mojsijeva 20,8-11), tada mora početi da funkcioniše od događaja na koji se odnosi. Pasha je počela da se svetkuje od izlaska iz Egipta; Izrailjci su postavili dvanaest kamena na obali Jordana odmah nakon što su prešli ovu reku; Večera Gospodnja bila je uspostavljena uveče pre Isusove smrti.
Rajsko poreklo subote daje joj moralnu suštinu i univerzalnu važnost. Stoga je ne možemo nazvati da je ceremonijalna stvar koja se odnosila na određene ljude u određeno vreme i na određenom mestu. Subota nije “jevrejska” već kako zapovest kaže “subota Gospoda, Boga tvojega”. Zapovest ne kaže “šest dana radi, ali jedan dan je suobota Gospoda, Boga tvog“, već „šest dana radi …, ali sedmi dan je subota Gospodu, Boga tvojemu.”
2. Novi zavet sadrži osam tekstova koji govore o „prvom danu sedmice“. Kao što smo rekli, ni jedan biblijski pisac nije nazvao nedelju „danom vaskrsenja“ već samo brojkom, bez bilo kakvog značenja.
Jedan od ovih osam tekstova govori da je Isus ustao iz mrtvih prvog dana u sedmici (Marko 16,9), četiri su navedene u vezi sa dolaskom žena kod Isusovog groba (Matej 28,1; Marko 16,2; Luka 24,1; Jovan 20,1). Luka jasno kaže da su žene došle u nedelju kod Isusovog groba zato što ovaj dan nisu smatrali svetim. Naglašava „subota dakle ostaše na miru po zakonu” (Luka 23,56).
Jovan 20,19 je šesti tekst koji govori o tome da se Isus pokazao učenicima prvog dana sedmice, na dan svoga vaskrsenja. Učenici se nisu okupili da proslave vaskrsenje (neki bi veoma voleli da je tako) jer još nisu ni verovali u vaskrsenje. Bili su okupljeni iza zatvorenih vrata, plašili su se jevrejskih vođa naroda.
Sedmi tekst nalazimo u 1 Korinćanima 16,2. Skoro svaki biblijski rečnik ovaj stih navodi kao „dokaz“ da je prva crkva svetkovala nedelju. To su ipak samo želje. Pavle u tekstu jasno govori, da hrišćani treba da čuvaju darove „kod sebe“ (par heauto). To znači, da hrišćani ovaj dan nisu bili na saboru, već kod kuće – kod sebe. Šteta, što je u nekim prevodima izostavljena reč „kod sebe“.
Dela 20,7 je poslednji i jedini tekst, gde se spominje prvi dan sedmice, koji govori o verskom saboru. Jasno je da su se sastali uveče (stih 7 b, 8). Razlog susreta bio je rastanak sa apostolom Pavlom koji se spremao na put. Luka ovaj primer navodi zato što je Pavle vaskrsnuo Evtiha (Dela 20 i 21, Luka koristi ukupno 13 hronoloških podataka). Ako Luka koristi jevrejsko računanje (što je vrlo verovatno), bogosluženje je bio u subotu uveče, a to nije dokaz o svetkovanju nedelje. Ako se dogodilo u nedelju uveče, teško da je upriličena večernja pobožnost, sazvana za oproštaj sa Pavlom, i da može biti dokaz o redovnom bogosluženju u nedelju ujutru. Nijedan drugi tekst ne kaže da se hrišćani redovno sastaju nedeljom.
Neki hrišćani smatraju Otkrivenje 1, 10 kao „dokaz“ da je nedelja u biblijsko vreme smatrana za „dan Gospodnji“. Međutim, činjenica da je to bio slučaj nekoliko vekova kasnije ne dokazuje istinitost ove izjave u vreme apostola Jovana. Tačno je da se u 2. veku ovim terminom označavala uskršnja nedelja; a na nedelju uopšte, termin je primenjivan znatno kasnije. Sveto pismo ne treba da tumačimo kroz tradiciju već samo pomoću Svetog pisma. Biblija jasno pokazuje koji dan je Bog odvojio (tri puta u 2 Mojsijevoj 20,8-11; Marko 2.27.28; Isaija 58,13).
3. Neki bi voleli da je stih u Galatima 4,10 osuđuje svetkovanje subote. Pre svega moramo shvatiti da se kontekst ovog stiha ne odnosi na Deset zapovesti (slično kao u Kološanima 2,16 i Rimljanima 14,5.6). Galatima 4,10 ne spominje subotu, već dane kojima se bivši neznabošci opet vraćaju. Da li su ovi neznabošci držali subotu pre obraćenja? Аko je Pavle imao na umu određeni dan, zašto nije koristio nedvosmislenu reč, već opšti izraz „dani“?
Rimljanima 14 govori o asketskim grupama koje povezuju konzumiranje hrane sa određenim danima. U konkretnim posnim danima odbijali su neke vrste hrane i pića (mesnu hranu i vino, stih 21).
4. Od šezdeset novozavetnih tekstova o suboti samo je u Kološanima 2, 16 jedino mesto gde se pominje subota u negativnom smislu. Ovaj tekst upozorava pred zakonskom usklađenosti „za kakav praznik, ili za mladine, ili za subote“. Apostol ovde ne misli na subotu u njenom rajskom obliku, ali u iskrivljenom jevrejskom smislu, sa ljudskim odredbama spojenim sa astrologijom i obožavanjem anđela. Ovaj stih je protiv određenog, ne svakog svetkovanja subote. Tekst ne govori da je subota bila ukinuta, ne zabranjuje njeno svetkovanje, slično kao što i Pavle ne zabranjuje i ne ukida hranu i piće uopšte. Pavle upozorava na one koji „sude“ (sude, kritikuju i osuđuju) vernike zbog posla, hrane i dotiču se stvari koje su samo „ljudske naredbe i učenje), koje su samo „samovoljno izbrane službe i poniznosti i nešteđenja tijela“ (stihovi 20.21.23) Kološanima 2,16 kaže, da vernik ne sme dozvoliti drugima da mu diktiraju sitna pravila u vezi sa obožavanjem i hranom.
Ovaj tekst ne odnosi se na četvrtu zapovest jer:
- reč „zakon“ (nomos) niti „zapovest“ (entoles) ne nalazi se u poslanici Kološanima; ne govori se o Božijem zakonu Deset Božijih zapovesti i četvrtoj zapovesti.
- Pavle uglavnom misli na „filozofiju“ i „lažne reči“, spojene sa „obožavanjem anđela“, „elementima sveta“ i asketizmom u hrani i piću. To znači, da ne govori o nečem čije je božansko poreklo u raju.
Tekst stoga osuđuje „kolosalnu herezu“, ne svako jelo, piće i poštovanje subote, već samo ono što je povezano sa nebiblijskim asketskim propisima, obožavanjem anđela i zastarelim zakonom/zákonníctvom.
5. Nije ispravna tvrdnja, da je rimski car Konstantin u 4. veku promenio svetkovanje subote ne nedelju. Nedelja je svetkovana i pre toga, a subota i vekovima kasnije. Njegova odluka bila je vrhunac određenog trenda koji je već postojao u crkvi. Njegov dekret od 7.3.321. godine glasio je: „Neka se u dan sunca odmore opštine i stanovnici gradova, neka se sve radionice zatvore“, prvenstveno je imao građanski autoritet. Tek je kasnije crkveni sabor u Laodiceji izdao je dekret: „Hrišćani ne treba da imitiraju Jevreje i da budu neaktivni subotom, već treba da rade na ovaj dan. Međutim, Dan Gospodnji treba hrišćani posebno da poštuju, i ako je moguće da ne rade.“ Kasnije crkvene uredbe nameću stroge kazne onima koji ovo ne poštuju i rade nedeljom, a ne rade subotom.
6. Subota takođe ima eshatološku dimenziju. Kada je pravilno držimo, već možemo da okusimo predukus neba u njoj. U užurbanosti života možemo se zaustaviti i od početka okusiti ono, što ćemo jednom u potpunosti doživeti u Božijem carstvu. Kao što se stari Izrael svakog sedmog dana zaustavljao na putu ka zemaljskom Hananu da bi proslavio Boga u subotu, tako ćemo i mi hrišćani svaku subotu stajati na putu ka nebeskom Hananu da bismo pronašli i iskusili pravi odmor, koji ćemo u potpunosti okusiti na novoj zemlji (Jevrejima 4, 1-11).
Praktične implikacije
Subota je zaista znak ili simbol istina kojih se mi ljudi najviše trebamo setiti; o Božijoj prirodi (Bog je ljubazni stvoritelj koji nas je stvorio po svom obličju); o suštini čoveka (mi smo stvorenje koje zavisi od Boga, i samo u njemu nalazi na trajnu radost); o suštini spasenja (dolazak Bogu u veri praznih ruku); o suštini greha (nezavisnost od Boga); dalje istine o stvaranju, otkupljenju, svetu koji dolazi (Jevrejima 4, 9), neadekvatnosti stvari, superiornosti vremena nad prostorom, o važnosti obožavanja Boga itd. Subota nas uči da se isključimo, da nismo stalno aktivni, da se ne fokusiramo samo na svoje postupke. Ima antistresno dejstvo. Pomaže nam da naučimo umetnost pravilnog odmora.
Dok životinje žive samo u sadašnjosti, bez kajanja vezanih za prošlost ili nade za budućnost, čovek je svestan prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Subota nas podseća na važnost svakog vremenskog perioda. Ukazuje na to, da smo Božija stvorenja, pokazuje važnost rada, odmora i obožavanja u sadašnjosti i istovremeno skreće našu pažnju na obnavljanje rajskih uslova u budućnosti drugim dolaskom Isusa Hrista.
Subota daje odgovor na tri osnovna pitanja koja su oduvek predstavljale zagonetku za čovečanstvo:
- Odakle dolazim?
- Zašto sam ovde?
- Kuda ću?
Uči me:
- da sam dete ljubaznog nebeskog Oca koji je želeo da podeli svoju radost, i zato je stvorio čoveka
- smisao života je zajedništvo sa Bogom kao i obnova Božijeg obličja u meni, što je greh poremetio
- jednog dana će se obnoviti zajedništvo raja sa Bogom i zavladaće trajni mir. Ova obnova ne zavisi od mojih postupaka već od stvoriteljsko – otkupiteljske moći Božije
Svaka nova subota podseća zaboravnog grešnika na ono, što treba najbolje da zna, ko je Bog, kakav je, šta je poreklo svega, šta je cilj i kako postići taj cilj.
Subota je Božiji dar celom čovečanstvu. Umesto da se hvalimo onim što radimo ili ne radimo, pokušajmo da doživimo radost koju nam Bog nudi u suboti i podelimo je sa drugima (Isaija 58,14; Ž 92,1-5).
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg