Opšti uvod u Bibliju

Knjiga nad knjigama

„Biblija stoji na najvišem mestu među svim knjigama koje su napisane,

a njeno proučavanje je važnije od proučavanja svake druge knjige.“  (F.E. 394)

Biblija je Božje pismo upućeno ljudskoj porodici i ona nam iznosi šta je Bog učinio, šta čini i šta će učiniti za pali ljudski rod. Ona je istorija o spasenju kroz Isusa Hrista koji je središte cele Biblije. Hristos i Biblija su tako usko povezani u ostvarenju plana spasenja da se oboje nazivaju „Reč“. Blagodat ili milost koja deluje kroz Božju Reč, ostvaruje preobraženje u čoveku obnavljanjem njegovog uma i vraća ga u prvobitni odnos sa Bogom. Jedino nam Biblija iznosi Božji plan o vraćanju čoveka u prvobitni položaj pre pada u greh.

Reč biblia je izvedena od grčke reči u množini ta biblia koja označava zbirku knjižica. I zaista, Biblija je u neku ruku mala biblioteka koja sadrži sve moguće literarne oblike književnosti kao: orijentalnu istoriju starih naroda, nekoliko biografija, poeziju, govore, zbirku poslovica, više od hiljadu proročanstava, parabole, etičke pouke, nekoliko pisama, zbirku zakonskih odredaba, opširni ritual, romanse, ljubavnu liriku, tragediju, jednostavne pouke, moralna načela i dramu. Pri svemu tome ona je JEDNA knjiga. Ovako nešto apsolutno ne postoji u literaturi i dovoljan je dokaz o njenom natprirodnom poreklu.

Biblija je takođe zbirka Božjih otkrivenja objavljenih ljudima. Ona sadrži obaveštenja koja ne bismo mogli da dobijemo ni na koji drugi način osim otkrivenjem samoga Boga. Bez ovih otkrivenja ne bismo znali otkuda dolazimo i kuda idemo. Mi bismo živeli u magli neizvesnosti u pogledu prošlosti i u strahu u pogledu budućnosti. Preko Božjih otkrivenja, doznavši šta je Bog učinio za nas i šta namerava da učini, možemo sa sigurnošću da gledamo u prošlost i sa poverenjem u budućnost. Ovo saznanje daje mir čovekovoj duši i smisao životu. Ono čini život vrednim da živimo na ovoj zemlji i jednom u večnosti.

Pored otkrivenja Biblija sadrži istoriju mnogih ljudi i žena sa iskustvima koja se događaju ljudima koji žive među ljudima. Na njenim stranicama su ispisana dobro poznata imena Josifa, Danila, Jestire, Petra, Jude, Pavla, Dimasa, Timotija – imena ljudi koji su stvarno živeli. Oni su u svoje vreme bili pozvani od Boga da izvrše neki zadatak. Neki su na poziv odgovorili, a neki ne. Drugi su, opet, prihvatili poziv, pa posle krenuli natrag. Iz njihovih iskustava možemo mnogo da se učimo.

Istorija ovih ljudi, kao i mnogih drugih u Bibliji, je izneta tako iskreno i spontano da možemo da sagledamo obe strane njihovog životnog iskustva. David, čovek po „srcu Božjem“, savladan željom tela, čini greh. On se diže i pada u svome duhovnom iskustvu. Poznato nam je takođe Petrovo padanje i uzdizanje. Čak i prorok Ilija, oličenje nepokolebljive vere, beži obeshrabren u strahu od Jezavelje. Dok sedi u zatvoru Jovana Krstitelja muči sumnja u pogledu Isusove ličnosti. Avramovo lažno predstavljanje njegove žene u Egiptu, kao i njegova pobedonosna vera u poslušnosti da prinese Isaka na brdu Moriji, dopunjuju dugačku listu ovakvih iskustava. A zašto su ona napisana? Zato što naš nebeski Otac želi da mi iz toga saznamo kako On postupa sa različitim ljudima u različitim prilikama života. Ovo čini Bibliju prikladnom svakoj vrsti ljudi da je svako može razumeti i izvući pouku iz nje.

Biblija nije ljudima pala s neba. Nju je pisalo oko četrdeset ljudi koji su živeli u različitim razdobljima ljudske istorije. Njihovi spisi se protežu na skoro dve hiljade godina. Mnogi od njih nisu nikada videli jedan drugoga. O nekom dogovoru ili sporazumu nije moglo biti ni reči. Pa ipak, iz nje izvire savršeni sklad i jedinstvo misli njenih pisaca kao da ju je pisala jedna ruka. Odrasli pod veoma različitim okolnostima, odgajani pod uticajem različitih nacionalnih iskustava, pisci Biblije su se služili sa tri ili četiri različita jezika: jevrejskim, aramejskim i grčkim, a neki dodaju, i arapskim. U svemu što su pisali postoji savršeni sklad. Oni su pisali JEDNU knjigu.

Biblija ili Sveto pismo se sastoji iz dva dela: Starog zaveta, koji sačinjavaju 39 knjiga, i Novog zaveta, koji sadrži 27 knjiga. Reč „zavet“ na biblijskom jeziku znači ugovor. Otuda možemo dodati da je Biblija povelja Božjeg ugovora sa čovekom. Stari zavet je pripremanje ovog ugovora, a Novi njegovo ostvarenje.

Iz svega ovoga možemo zaključiti da je Biblija zaista neuporediva knjiga, Knjiga nad knjigama, kako je obično nazivaju. Otuda nije nikakvo čudo što je još uvek najčitanija knjiga na svetu, prevedena na preko hiljadu jezika i godišnje se štampa na milione primeraka.

2. ŠTA KAŽE BIBLIJA O SVOME POREKLU

Šta u stvari Biblija ima da kaže o svome poreklu? Interesantno je da se pisci 66 knjiga koje sačinjavaju Sveto pismo ne trude da dokažu njihovo božansko poreklo. Oni jednostavno tvrde da su vesti koje oni iznose od Boga, i tada prelaze na samu vest, a da ne pokušavaju da iznesu dokaze u pogledu izvora svog saznanja. I u proročanstvima božansko nadahnuće Biblije se smatra pouzdanim i niko ne pokušava da to dokazuje. Hrišćanska apologetika i biblijska doktrina imaju zadatak da prikupe dokaze o nadahnuću svetih spisa i da ih sistematski proučavaju.

„Ovako veli Gospod“. Dublje proučavanje Svetog pisma otkriva savršeno jedinstvo, štaviše jednoličnost u izražavanju njegovih pisaca kada je reč o poreklu izvora njihovih vesti. Istina, neki pisci ne kažu ništa o tome, ali same njihove vesti jasno svedoče da su istog porekla kao i one koje se pozivaju na svoje božansko nadahnuće. Ujednačenost s kojom pisci Biblije tvrde da su njihove vesti od Boga može nam izgledati kao ponavaljanje, pa ipak, svako ponavljanje ima neki cilj koji nije teško otkriti.

Pisci Biblije nisu želeli da se njima oda priznanje za ono što su pisali. Iako njihovi spisi nose pečat njihove ličnosti, vaspitanja i sredine u kojoj su živeli, vesti su od Boga i niko od njih nije želeo da se ovo drugačije shvati. Oni su bili časni, oštroumni, ispunjeni Duhom Božjim, ljudi koji su dobro poznavali potrebe svoga naroda, ljudi sposobni da nose odgovornosti kao vođe u narodu. Ali te njihove osobine nisu bile dovoljne da ih učine sigurnim vođama svoga naroda. Oni su to sami uviđali i priznavali i zato su želeli da narod shvati da njihove vesti nisu ljudskog već božanskog porekla.

Služba ovih Božjih ljudi nije bila laka. Mnoge vesti su bile takve da je narod ustao protiv onih koji su ih iznosili. Niko se njima nije radovao i malo njih su bili voljni da prime upućene ukore; u stvari, odbacivanje vesti proroka Starog zaveta je postalo poslovično. Reči proroka Amosa o Božjem sudu nad Judom su tipične: „Ovako veli Gospod: za tri zla i za četiri što načini Juda, neću mu oprostiti, jer prezreše zakon Gospodnji i uredaba njegovih ne držaše, i prevariše se lažima svojim, za kojima hodiše oci njihovi. Nego ću pustiti oganj na Judu, te će proždreti dvore jerusalimske.“ (Amos 2,4.5) Ko bi se usudio da propoveda ovakvu vest da sa sigurnošću nije mogao reći: „Ovako veli Gospod.“

Nema sumnje da su i okolnosti koje su postojale u vreme kada je neki prorok objavljivao neku vest uticale na reči i način kojim se prorok pozivao da vest koju on iznosi nije njegova nego od Boga. Prorok Jezekilj je bio pozvan u proročku službu dok je bio u ropstvu sa Judejcima u Vavilonu. Danilo sa svoja tri druga, svi iz carske porodice, odveden je u Vavilon u prvom odvođenju 605. godine pre Hrista. Malo kasnije za vreme drugog odvođenja u ropstvo 597. godine, Jezekilj, koji je bio iz svešteničke porodice, odveden je u ropstvo. Iako je prorok Jeremija prorekao da će ovo ropstvo trajati 70 godina, lažni proroci i neke vođe naroda su govorili narodu da će se uskoro vratiti u Judeju. Oni nisu mogli ni da zamisle da će Bog dozvoliti da Njegov narod ostane tako dugo u ropstvu.

Izdvajamo:

Okultizam – vatra koja se širi

Pod ovakvim okolnostima nije teško razumeti zašto prorok Jezekilj stalno ponavlja da je njegova vest od Gospoda. Više od 300 puta on upotrebljava izraze kao: „Opet mi dođe reč Gospodnja“; „Ovako veli Gospod“; „I reče mi“; „Kaži im reči moje“; „Ja Gospod rekoh“; „Govori Gospod Gospod“; „Čujte reč Gospodnju“ itd. Ako je ikada bila potrebna sigurnost jednom narodu da im je Bog govorio to je bilo Izrailjcima za vreme vavilonskog ropstva. Trebalo je da Bog ima svoga predstavnika među njima. To je bilo potrebno jer je Gospod nameravao da vrati svoj narod u Palestinu na kraju proročkog vremena. Ponavljanje proroka Jezekilja da mu je Gospod govorio mnogima je pomoglo da vide Božju ruku u zarobljeništvu i razumeju plan za oslobođenje i vraćanje u otadžbinu.

„Od Boga dano“.    „Sve je pismo od Boga dano, i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi.“ (2.Timotiju 3,16) Kada kaže da je celo Pismo do Boga nadahnuto, apostol Pavle ne misli da je Bog samo nadahnuo svoju vest čoveku, nego da On govori preko čoveka kao svoga oruđa. I apostol Petar to isto kaže: „Jer nikad proroštvo ne bi od čovečije volje, nego naučenii od Svetoga Duha govoriše sveti Božji ljudi.“ (2.Petrova 1,21) Vest proroka je bila Božja Reč nadahnuta Svetim Duhom čoveku. Pisci Biblije nisu imali nijedan drugi izvor za primanje vesti. Oni su čvrsto verovali da su objavljivali Božju volju Njegovom narodu. Petar je propovedao u Solomunovom predvorju samo ono što „Bog napred javi ustima sviju proroka svojih“. (Dela 3,18) Pisci Svetog pisma su bili Božji ljudi, a vesti koje su objavljivali bile su Božje – nadahnute od Boga.

„Kad se zbude reč“ (Jeremija 28,9) – Proročanstva koja su pisci Biblije izricali bila su znak božanskog porekla njihovih vesti i dokaza njihovog nadahnuća. Prorok Isaija sledećim rečima izražava izazivanje lažnih bogova koje su visoko cenili ne samo mnogobožački narodi nego i sam Izrailj: „Neka dođu i neka nam objave šta će biti; objavite nam šta je prvo bilo da promislimo i poznamo šta će biti iza toga; ili kažite nam šta će biti unapredak. Kažite šta će biti posle, i poznaćemo da ste bogovi; ili učinite što dobro ili zlo, i divićemo se i gledati svi.“ (Isaija 41,22.23) Očigledno je da su pisci Biblije razumeli da se vesti koje oni iznose često odnose na događaje u dalekoj budućnosti. Ni ljudi ni lažni bogovi ne mogu da zavire u budućnost. Zato, govorili su, možete imati poverenje da su naše vesti od Boga koji jedini može unapred da kaže šta će se dogoditi u budućnosti.

Danilov odgovor na zahtev cara Navuhodonosora da mu protumači san jasno pokazuje opšti stav Božjih slugu, proroka: „Tajne koje car ište ne mogu kazati caru mudraci ni zvezdari ni vrači ni gatari. Nego ima Bog na nebu koji otkriva tajne i javlja caru Navuhodonosoru šta će biti do posletka…I onaj koji objavljuje tajne pokaza ti šta će biti. A meni se ova tajna nije objavila mudrošću koja bi u meni bila mimo sve živo.“ (Danilo 2,27-30)  Odbacujući svako priznanje za sebe i ukazujući na nemoć carevih savetnika, Danilo odaje puno priznanje Bogu koji jedini može da sagleda budućnost i kaže šta će biti. I Josif, pre nego što je protumačio snove faraonovom hlebaru i peharniku kaže: „Šta znače (snovi) nije li u Boga?“ (1.Mojsijeva 40,8)  Nešto kasnije kada je faraonu tumačio san ponovo je rekao: „To nije u mojoj vlasti, Bog će javiti dobro faraonu.“ (1.Mojsijeva 41,16)  U celoj Bibliji postoji više ovakvih mesta, a naročito u Otkrivenju. „Otkrivenje Isusa Hrista, koje dade njemu Bog, da pokaže slugama svojim šta će skoro biti i pokaza, poslavši po anđelu svome, sluzi svojemu Jovanu, koji svedoči reč Božju i svedočanstvo Isusa Hrista, i što god vide.“ (Otkrivenje 1,1.2)

Nijedan pisac Biblije nije tvrdio da ima natprirodnu silu kojom može da prodre u budućnost i da prorekne buduće događaje. Kad god je u vesti Božjih slugu bilo uključeno neko proročanstvo oni su jasno objavili da su ga primili od Boga.

Pisci Biblije govore o drugim piscima Svetog pisma

Pisci Biblije nisu samo za sebe tvrdili da su nadahnuti božanskim nadahnućem, nego su verovali da su ovaj nebeski dar imali i drugi pisci Svetog pisma, kako njihovi savremenici tako i oni koji su živeli pre njih. Tako prorok Zaharija ovako opisuje spoticanje Izrailja: „I srcem svojim otvrdnuše kao dijamant da ne čuju zakona i reči koje sla Gospod nad vojskama Duhom svojim preko proroka pređašnjih; zato dođe veliki gnev od Gospoda nad vojskama.“ (Zaharija 7,2)  I prorok Osija govori o postavljanju Mojsija za vođu i proroka kada je Izrailj izlazio iz Egipta: „I prorokom izvede Gospod Izrailja iz Misira i prorokom čuva ga.“ (Osija 12,14)  I u Novom zavetu apostol Pavle govoreći o vremenu kada će se sve popraviti, poziva se na ono „što Bog govori ustima sviju svetih proroka od postanja sveta.“ (Dela 3,21; uporedi 3,18) Proroci i apostoli su bili uvereni da su reči savremenih kao i ranijih pisaca Svetog pisma jednaki po značaju njihovim rečima.

Ono što je još važnije od samog priznavanja pređašnjih pisaca jeste što apostoli, kada citiraju delove iz knjiga starozavetnih pisaca, izjednačuju ih sa Pismom. Ovaj izraz se uglavnom odnosi na Novi zavet, ali neki delovi iz Starog i Novog zaveta citiraju se kao Pismo. Kada Pavle govori o evanđelju on kaže: „Koje (evanđelje) Bog napred obeća preko proroka svojih u Svetim pismima.“ (Rimljanima 1,2)  Kada govori o Avramovom iskustvu on upotrebljava isti izraz: „Jer šta govori Pismo?“ (Rimljanima 4,3)  U Rimljanima 10,11 Pavle se poziva na reči proroka Isaije i Jeremije. Malo dalje u Rimljanima 11,2.3 on navodi događaje iz života proroka Ilije koji su opisani u Prvoj knjizi o carevima upotrebljavajući opet izraz Pismo. Apostol Petar isto svedoči za Knjigu proroka Isaije kada govori o njegovim mesijanskim proročanstvima. On počinje to svedočanstvo rečima: „Jer u Pismu stoji napisano.“ (1.Petrova 2,6)  Ovaj isti apostol dalje kaže da u Pavlovim poslanicama ima nekih stvari koje se teško razumeju, a „koje nenaučeni i neutvrđeni izvrću, kao i ostala pisma.“ (2.Petrova 3,15.16)  I sam Isus kada navodi psalme kaže: „Zar niste čitali u Pismu?“ (Matej 21,42) Nisu samo pisci Biblije priznavali spise ranijih proroka kao deo Pisma nego kao što vidimo kod apostola Petra i Pavla, oni priznaju i pisce svoga vremena kao pisce svetih spisa.

Upotreba ranijih spisa

Noviji pisci pokazali su da imaju puno poverenje u starije pisce Biblije, time što su prihvatili njihove ideje, način izražavanja i jezik. Najjednostavniji način da se primeti povezanost između knjiga Starog i Novog zaveta jeste da se obrati pažnja na citate ispod pojedinih stihova koji upućuju na tekstove Starog zaveta, a što nalazimo u nekim Biblijama. Nekoliko primera će odmah otkriti mnoge misli i izraze koje pisci Novog zaveta neposredno pozajmljuju iz jezika i načina pisanja Starog zaveta. Jovanovo Otkrivenje je za ovo najbolji primer. Od otprilike 400 stihova u Otkrivenju, više od tri petine su napisani jezikom i načinom Starog zaveta. Skoro nema nijedne jedine rečenice a da ne sadrži sličnost sa Starim zavetom. Mnogi stihovi su uzeti doslovno dok drugi sadrže samo glavnu misao. Uzmimo samo neke primere iz Otkrivenja 18:

Otkrivenje 18                                                  Odgovarajući tekst u Starom zavetu

Otkrivenje 18,4: „Iziđite iz  nje                      Jeremija 51,45.46: „Iziđi iz njega, narode moj, i narode  moj, da se ne pomešate                       izbavite   svaki   dušu   svoju   od   žestokoga  gneva

u  grehe  njezine, i  da  vam  ne                      Gospodnjega.  Da   se   ne   istrebite   u    bezakonju

naude zla njezina.“                                         Njegovu.“

Otkrivenje 18,7: „Koliko  se                          Isaija 47,8: „Sada   dakle   čuj   ovo  koja  živiš  u

proslavi  u nasladi toliko joj                           slastima  i  bez  brige  sediš  i govoriš u srcu svom:

podajte  muka  i  žalosti:  jer                          ja sam i nema druge osim mene, neću biti udovica

govori u srcu svojemu: sedim                         niti su osirotiti.“

kao carica, i žalosti neću videti.“

Otkrivenje 18,2: „Pade, pade                          Isaija 21,9: „Pade, pade Vavilon i svi rezani likovi

Vavilon  veliki  i  posta  stan                          bogova njegovih razbiše se o zemlju.“

đavolima, i  tamnica svakom

duhu nečistom, i tamnica sviju                      Isaija 13,21.22: „Nego  će  počivati  onde  divlje

ptica nečistih i morskih.“                               zveri, i kuće će njihove biti pune velikih zmija, i

onde  će nastavati sove, i aveti će skakati onde. I

dovikivaće se buljine u pustim kućama i zmajevi

u dvorima pustim.“

Otkrivenje 18,8: „I sažešće se                        Jeremija 50,32: „I  raspaliću  oganj u gradovima

ognjem.“                                                         njegovim i spaliću svu okolinu njegovu.“

Iz ovoga se jasno vidi da je apostol Jovan bio upoznat s načinom izražavanja Starog zaveta. On je na ovaj način opisao ono što mu je pokazano u Otkrivenju Isusa Hrista. Da nema sličnosti u jeziku i simbolima upotrebljenim u Starom i Novom zavetu, ne bismo imali siguran osnov za pravilno tumačenje proročanstava. Redovna upotreba starozavetnog izražavanja i simbola u Novom zavetu pruža nam jedan od najboljih dokaza o poznavanju ranijih spisa koje su imali kasniji pisci Svetog pisma. Oni su temeljito proučavali sve što je bilo napisano pre njih „ispitujući u kakvo ili u koje vreme javljaše Duh Hristov u njima (prorocima), napred svedočeći za Hristove muke i za slavu po tome.“ (1.Petrova 1,11)

Prorok Danilo nam daje primer ovakvog proučavanja: „Prve godine njegova (Darijeva) carovanja, ja Danilo razumeh iz knjiga broj godina koje beše rekao Gospod Jeremiji proroku da će se navršiti razvalinama jerusalimskim sedamdeset godina.“ (Danilo 9,2; uporedi Jeremija 25,11.12)

Iako su proroci Danilo i Jeremija bili savremenici u početku proročkog vremena od 70 godina, Danilo je pažljivo proučavao spise svoga savremenika, proroka Jeremije. Iz ovoga vidimo da se ono načelo „pisano je“ odnosi na celu Bibliju.

Jedinstvo misli

U objavljivanju proročanstava o Hristovom prvom dolasku svi pisci Svetog pisma su imali svoj udeo. Ovo ne znači da svaka knjiga Svetog pisma sadrži direktna mesijanska proricanja niti da je o tome proricao svaki prorok koga je Bog upotrebio. To samo znači da svi oni u nekom vidu iznose vest o Hristovom dolasku bilo u objavljivanju ili radu. „Za Njega /Hrista/ svedoče svi proroci.“ (Dela 10,43)  „Blagosloven Gospod Bog Jakovljev koji pohodi i izbavi narod svoj i podiže nam rog spasenja u domu Davida sluge svojega, kao što govori ustima svetih proroka svojih od veka.“ (Luka 1,68-70)  „I počevši od Mojsija i od sviju proroka kazivaše šta je za Njega u svemu pismu. I reče im: ovo su reči koje sam vam govorio još dok sam bio sa vama, da sve treba da se svrši što je za mene napisano u zakonu Mosjijevom i u prorocima i u psalmima.“ (Luka 24,27.44)

Isus nije nikada oklevao da se pozove na ono što su proroci pisali o Njemu da ponovi celu, jedinstvenu istoriju o dolasku obećanog Spasitelja koja je našla ispunjenje u Njegovom životu. Pisci Biblije nisu ni u čemu pogrešili. Njihovom svedočenju nije potrebna nikakva odbrana. S preciznošću koja je karakteristična za nadahnute spise Biblije oni su u pojedinostima opisali događaje iz Hristovog života i službe vekovima pre nego što se Isus rodio u Vitlejemu. Iako sa različite tačke gledišta, ali bez ikakve protivrečnosti oni su bezbrojno puta ukazivali u svojim spisima na dolazak Spasitelja. (Vidi: Psalam 22,18: 16,10; 69,21; Isaija 53,3; 7,9; 61,1; Mihej 5,2) Sve ovo nam pruža potpuno uverenje o zajedničkom poreklu i istom izvoru svih knjiga Svetog pisma.

3. ZAŠTO JE BILO POTREBNO DA SE NAPIŠE SVETO PISMO?

Kada su Adam i Eva izašli iz Božjih ruku oni su bili savršena bića. Čovek je bio načinjen po Božjem obličju i trebalo je da bude „gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke, i od cele zemlje i od sviju životinja što se miču po zemlji.“ (1.Mojsijeva 1,26)  Zemlja i sve što je na njoj trebalo je da bude pod njegovom vlašću.

Ali ne samo da je čoveku poveren opšti nadzor nad svim što je stvoreno nego je i naročitu odgovornost primio za vrt koji mu je dat kao dom. Sveto pismo kaže: „I nasadi Gospod Bog vrt u Edemu na istoku; i onde namesti čoveka, kojega stvori…da ga radi i da ga čuva.“ (1.Mojsijeva 2,8.15)  Bog je sve učinio da prvi čovekov dom na ovoj zemlji bude kako ga čovek samo može poželeti. Božje naročito staranje za čoveka se vidi iz reči: „I nasadi Gospod Bog vrt.“

Božji plan bio je da se Adam i Eva umnože i njihova deca ispune čitavu zemlju. Pošto su roditelji bili stvoreni po Božjem obličju to su i njihova deca trebala da odsjajuju božanskom sličnošću. Eva je bila naročito određena da bude savršeni saputnik svome suprugu. Bog je imao plan da mu ona bude pomoćnica, što znači da mu odgovara, da mu u svemu pristaje. Savršen muž, savršena žena, savršena deca, savršen dom i savršena sredina – to je bio božanski plan za savršeni svet.

U mislima Adama i Eve nije bilo nikakve naklonosti ka neposlušnosti svome Tvorcu, niti želje da učine zlo. Bog je učinio sve da osposobi prvi par da odole iskušenjima koja im je Sotona mogao nametnuti. Svaka crta njihovog karaktera je bila plemenita, svaka želja sveta. Čovek je načinjen „malo manji od anđela“ i bio je krunisan „slavom i čašću“. (Psalam 8,5) On je bio „Sin Božji“ (Luka 3,38). Ovo je i bio razlog zašto je čovek trebalo da bude poslušan Bogu.

Ali Sveto pismo nas izveštava da već kod prvog stvarnog ispita dobrovoljne poslušnosti, prvi ljudi su popustili svojim naklonostima i izneverili poverenje koje im je dato. Sotona je prevario Evu i naveo je da jede od drveta poznanja dobra i zla. Kada je Eva ponudila zabranjeni plod svome mužu, on je to isto učinio.

Promene nastale u čoveku posle njegovog pada

Ulaskom greha u svet nastale su i promene u čoveku i prirodi oko njega, te čovekov odnos sa Bogom nije više mogao da bude kao ranije. Iako je Bog opet došao u vrt da razgovara sa prestupnicima, promena je već bila nastala i ona je potpuno izmenila odnose. Prorok Isaija kaže sasvim određeno: „Nego bezakonja vaša rastaviše vas s Bogom vašim, i gresi vaši zakloniše lice njegovo od vas.“ (Isaija 59,2)  Ali nije samo ovo bila smetnja između čoveka i Tvorca, nego je glavna promena nastala u njegovim mislima. Od tada je za Boga bilo nemoguće da je u vezi sa čovekom kao pre. Ovo je od naročite važnosti za razumevanje proročkog dara, odnosno da razumemo zašto je bilo potrebno da se napiše Sveto pismo. Zato ćemo da se osvrnemo na okolnosti koje su neophodno uslovljavale davanje pisane Božje Reči.

Kakve promene su nastale u odnosu čoveka sa Bogom i njegovim mislima posle pada u greh?

1. On nije mogao više da gleda Boga licem k licu. (2.Mojsijeva 33,20) Očigledno je, prema 1.Mojsijevoj 3,8 da je Gospod redovno dolazio u Edemski vrt. Za Adama i Evu je bila velika radost da razgovaraju sa svojim Tvorcem. Posle pada, greh nije mogao da opstane u Božjoj prisutnosti preko Adama i Eve. Da bi zaštitio naše praroditelje od svetlosti svoje slave koja bi im donela trenutnu smrt, Bog je pokrio svoje lice kao što je to učinio i kasnije kada je razgovarao sa Mojsijem (2.Mojsijeva 33,20-23). Što Adam i Eva nisu mogli više da gledaju Boga licem k licu to je promenilo njihov odnos prema Bogu. Dve osobe ne mogu da održavaju isto prijateljstvo kada su razdvojene kao kada su zajedno. Njihov prestup je prouzrokovao početak odvajanja koje traje već šest hiljada godina. Nije ni čudo što danas ljudi koji podupiru ovo odvajanje tako malo znaju o svome Tvorcu.
2. Čovek je upoznao zlo kao što je znao dobro. (1.Mojsijeva 3,22) Božja je namera bila da čovek upozna samo dobro. Poznavanje zla nije bilo potrebno da bi čovek razvio svoj karakter. Samo je jedno bilo potrebno, da se protivi zlu i prihvati dobro. Ali nagoni koji su vodili Adama i Evu da upoznaju zlo sve su se više razvijali kod čoveka tako da mu je sada lakše da popusti zlu nego da održi dobro. Međutim, Božji je plan da dobro stalno raste kod čoveka. Svojim prestupom čovek ne samo da je prekršio Božju naredbu nego je u svoj razum uneo sasvim drugačiji način mišljenja. Njegov um nije mogao da bude više nikada onakav kakav je ranije bio.
3. On se uplašio. (1.Mojsijeva 3,8-10) Adam i Eva nisu znali za nikakav strah. Ništa nije moglo da ih uplaši jer su živeli u punom skladu sa Božjom voljom. Sva stvorenja na zemlji bila su im potčinjena. Sve dok nisu okusili plod drveta poznanja dobra i zla ništa nije moglo da im naudi. Ali kad su odstupili od Boga i prekršili Njegovu zapovest, oni su prvi put osetili neki čudan osećaj straha te su se sakrili. Oni nisu više imali prema Bogu onu savršenu ljubav koja izgoni strah (1.Jovanova 4,18). Kada je Tvorac došao da ih poseti, umesto da mu radosni izađu u susret, sakrili su se od straha. Ovaj strah se stalno povećavao sa umnožavanjem bezakonja sve do poslednjih dana kada će ljudi „umirati od straha“ (Luka 21,26). Ovo je ozbiljan znak poslednjeg vremena.
4. Postao je smrtan. (1.Mojsijeva 2,17; Propovednik 9,5) Isus je došao na našu zemlju „da izbavi one koji god od straha smrti u svemu životu biše robovi“ (Jevrejima 2,15). Smrt je jedan od čovekovih neprijatelja koji će poslednji biti uništen (1.Korinćanima 15,26). Saznanje o neizbežnoj smrti je mnogo uticalo na formiranje čovekovih misli i dela. Starost, fizička slabost i senilnost sa kojima svako mora da računa ne bi ni postojali da nije bilo neposlušnosti u raju.
5. Počeo je da se izgovara. (1.Mojsijeva 3,12) Malo ljudi je voljno da prizna svoje hotimične ili nehotične grehe. Lukavost i spletkarenje su postale sastavni deo čoveka koji nastoji da prebaci krivicu sa sebe na drugoga. Adam nije želeo da snosi posledice svoga sopstvenog prestupa i njegove do tada čiste misli su se promenile, te je pokušao da svali krivicu za ono što je učinio na Evu koju je Bog stvorio da mu bude draga saputnica.
6. Njegov um se izopačio i „odvratio od prostote koja je u Hristu“. (2.Korinćanima 11,3) Izraz „prostota“ je ovde upotrebljen u smislu „čistota“. Pre pada u greh čovekove misli su bile neokaljane i čiste, a sada, umesto sređenosti i jednostavnosti, u Adamovom umu nastali su zbrka i nered. Njegov način rasuđivanja se izopačio dostižući svoj vrhunac u „pokvarenom umu“ da čini što ne valja. (Rimljanima 1,28)
7. Čovek je postao slep, neznalica i tuđin Bogu. (Efescima 4,18) Kako su vekovi prolazili čovek se degenerisao sve više i više tako da je Pavlov izveštaj o duhovnom stanju neznabožaca potpuno veran. Njegovo razumevanje duhovnih stvari se sve više zamračivalo, ali ne zato što je to Bog želeo nego zato što čovek nije mario za duhovne istine. On je ostao neznalica u pogledu ljubavi, milosti i plana spasenja. On je kao malo dete koje ne zna ništa o ljubavi i staranju svoga roditelja. Dete je nesposobno da razume značaj pravog doma u kome su svi članovi porodice povezani nevidljivim užima. Greh je doneo razjedinjenje ne samo u porodicama nego i između čoveka i Boga.
8. Postao je naklonjen telesnom mudrovanju. (Rimljanima 8,6.7) Sve promene koje su nastale u čovekovim mislima kao posledica greha mogu se svesti na izraz „telesno mudrovanje“. Grčka reč od koje dolazi reč „telesan“ označava ljudsko telo. Apostol Pavle upotrebljava ovaj izraz da označi ono što pripada materijalnom svetu za razliku od duhovnog. Sve što je samo ljudsko u suprotnosti je onome što predstavlja sjedinjenje ljudskog sa božanskim, prema Božjoj nameri. Apostol Jovan kaže: „Sve što je na svetu, telesna želja, i želja očiju, i ponos života, nije od Oca, nego je od ovoga sveta.“ (1.Jovanova 2,16)

Sve ove promene nisu nastale odmah kada su Adam i Eva zgrešili, ali su počele kada je Eva posegla rukom i uzabrala plod sa drveta poznanja dobra i zla.

Božje rešenje

Pošto je greh ušao u svet trebalo je da Bog nešto preduzme. On je mogao da uništi čoveka. Zatim je mogao jednostavno da ga prepusti njegovoj sudbini, dopustivši mu da nastavi put koji je sam izabrao. Ili, da je našao za dobro, mogao je da odluči, pošto je čovek pao kao biće koje je imalo slobodnu volju, da ga učini nesposobnim da dalje greši oduzimajući mu slobodu volje.

Ali sve ove mogućnosti ne bi bile u skladu sa istinom da je Bog večna ljubav. Jedino rešenje koje je Stvoritelj doneo bilo je da učini sve što je u mogućnosti da vrati čovečanstvo u prvobitno stanje nevinosti tako da bude jednoga dana opet sposobno da se sjedini sa nebeskim bićima. Ali ovo obnavljanje je moglo da se ostvari samo na temelju čovekovog ličnog izbora. Ono nije smelo da bude nametnuto čoveku natprirodnom silom od strane Tvorca.

Da bi se ova namera ostvarila čovek mora da bude poučen o ljubavi Tvorca i Njegovoj sili da oslobodi sve one koji žele da budu spaseni. Pošto zbog greha Bogu nije bilo moguće da govori sa palim čovekom licem k licu i da ga poučava kao što je to ranije činio, trebalo je da se nađu neka druga sredstva za održavanje veze. Tokom vekova Gospod je upotrebljavao različita sredstva i načine da održava vezu sa ljudima da bi ih poučio šta je Njegova volja. Evo nekoliko tih sredstava ili načina:

1. Anđeli – „Nisu li svi službeni duhovi koji su poslani na službu onima koji će naslediti spasenje?“ (Jevrejima 1,14) „Anđeli Gospodnji stanom stoje oko onih koji se njega boje i izbavljaju ih.“ (Psalam 34,7)  Pored svoje redovne službe da čuvaju i štite Božju decu, anđeli su često obavljali i saobraćajnu vezu donoseći ljudima vest od Božjeg prestola. Evo nekoliko primera:

Dva anđela su donela Lotu sledeću vest: „Ustani, uzmi ženu svoju i dve kćeri svoje koje su tu, da ne pogineš u bezakonju grada toga.“ (1.Mojsijeva 19,15) Anđeo je dao Izrailju izričito uputstvo da se ne udružuje sa narodima u Hananu da mu bogovi tih naroda ne bi postali zamka. Gedeon je isto bio pozvan preko anđela da oslobodi Izrailj od njegovih neprijatelja. Anđeo mu je doneo poruku od Boga: „Idi u toj sili svojoj i izbavićeš Izrailja iz ruku madijanskih. Ne poslah li te?“ (Sudije 6,14)  Anđeo je isto tako objavio Josifu preko sina kojega će Marija roditi. (Matej 1,18-25)  Gavrilo je nagovestio Zahariji rođenje Jovana Krstitelja. U celoj Bibliji se nalaze izveštaji kako su se anđeli pojavljivali ljudima sa vešću od samog Boga.

2. Priroda – „Posle stvaranja sveta, nevidljiva savršenstva Božja, večna Njegova moć i blaženstvo Njegovo, vide se zaista u delima Njegovim.“ (Rimljanima 1,20)[1] „I opet ne ostavi sebe neposvedočena, čineći dobro, dajući nam s neba dažd i godine rodne, puneći srca naša jelom i veseljem.“ (Dela 14,17)  „Nebesa kazuju slavu Božju i dela ruku njegovih glasi svod nebeski.“ (Psalam 19,1)  Nemi svedoci prirode su takođe sredstvo da se čoveku donesu vesti koje otkrivaju Tvorčevu mudrost i silu.
3. Urim i tumim – Dva draga kamena bila su stavljena prvosvešteniku preko naprsnika i preko njih je Gospod saopštavao odluke duhovnim vođama izrailjskog naroda. U vreme kada je Isus Navin preuzeo vođstvo, Bog je dao Mojsiju sledeće uputstvo za novog vođu: „On će da iziđe pred sveštenika Eleazara, koji će za njega pitati pred Gospodom po sudu urima, i Isus Navin, svi sinovi Izrailjevi s njim i sav zbor izlaziće po zapovesti Eleazarevoj i ulaziće po zapovesti njegovoj.“ (4.Mojsijeva 27,21) Upotreba urima i tumima bila je po svemu sudeći važan činilac u održavanju veze između Boga i Njegovog naroda u slučajevima kada je prvosveštenik iznosio pred Gospodom naročita pitanja na koja je trabalo dati potvrdan ili negativan odgovor.
4. Snovi – Često se Bog služio snovima da saopšti svoju volju ljudima. „I upita Saul Gospoda ali mu Gospod ne odgovori ni u snu, ni preko urima, ni preko proroka.“ (1.Samuilova 28,6) Preko snova primili su otkrivenja proroci, ali preko njih su davane vesti i onima koji nisu bili pozvani u proročku službu.

Mladi Josif nije bio pozvan da bude prorok, ali su snovi koje mu je dao Bog bili od velikog proročkog značaja za njegovu porodicu (1.Mojsijeva 37)  On je protumačio snove faraonovim dvoranima u zatvoru, a kasnije i samom faraonu (1.Mojsijeva 41).  Navuhodonosorovi snovi (Danilo 2. i 4. poglavlje) pripremili su put za Danilovo uzdizanje i postavljanje na visoki položaj i donekle bili povod za obraćenje cara. U Bibliji imamo mnogo primera kako je Bog preko snova održavao vezu sa ljudima.

5. Proroci – Gospod je naročito izabrao proroštvo da se preko njega približi ljudima. Bog je izabrao proroke da Ga predstavljaju u narodu i iznose Njegovu volju, savete i opomene. „Jer Gospod, Gospod ne čini ništa ne otkrivši tajne svoje slugama svojim prorocima.“ (Amos 3,7) Najveći deo otkrivenja Božje volje u pogledu Njegovog naroda u svim vekovima data su preko proroka. „Jer mi beše žao naroda.“ (2.Dnevnika 36,15) Bog je jednako slao na vreme svoje glasnike Izrailju da ih uče Njegovoj volji, da ih karaju zbog otpada, da ih teše u nevoljama, da ih podstiču na dobra dela i zovu ih na pokajanje. Bog je tako ozbiljno gledao na rad proroka da je, kada je narod uporno odbijao njihove opomene i vesti, rekao da ne može više ništa da učini za njih. „A oni se rugahu glasnicima Božjim i ne marahu za reči njegove, i smejahu se prorocima njegovim, dokle se ne raspali gnev Gospodnji na narod njegov, te im ne bi leka.“ (2.Dnevnika 36,16)

Bog je održavao vezu sa prorocima obično preko viđenja ili snova. „Prorok kad je među vama, ja ću mu se Gospod javljati u utvarama i govoriti s njim u snu.“ (4.Mojsijeva 12,6) Bog je prorocima objavljivao događaje iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. On im je naređivao da govore, pišu ili zadrže neko otkrivenje prema tome kako je bilo potrebno.

6. Božji glas sa neba – U Bibliji imamo takođe izveštaj da je Bog glasom s neba ponekad objavio neku vest, naročito za vreme Isusovog života i rada na zemlji. Na primer, za vreme Hristovog krštenja čuo se glas sa neba: „Ovo je Sin moj ljubazni koji je po mojoj volji.“ (Matej 3,17) Zatim, na Gori preobraženja ponovo se čuo glas: „Ovo je Sin moj ljubazni koji je po mojoj volji; Njega poslušajte.“ (Matej 17,5) I najzad, za vreme poslednje sedmice Spasiteljevog života na zemlji, a pred Njegovu smrt, kada su mu rekli da neki Grci žele da ga vide, čuo se glas sa neba na Isusovu molbu: „Oče, proslavi ime svoje!… i proslavio sam, i opet ću proslaviti.“ (Jovan 12,28)

Mnogo ranije Bog se bio spustio na Sinajsku goru da razgovara sa Mojsijem da je sav narod mogao da čuje Njegov glas. (2.Mojsijeva 19,9.19)  Bog je i u drugim slučajevima govorio Mojsiju i Aronu u stubu od oblaka na vratima od šatora. (4.Mojsijeva 12,5.6)

7. Hristos u telu – Najveći i najuticajniji način na koji je Bog održavao vezu sa čovekom jeste onaj koji spominje apostol Pavle u uvodu svoje poslanice Jevrejima: „Bog koji je negda mnogo puta i različitim načinom govorio ocevima preko proroka, govori i nama u poslednje dane preko Sina kojega postavi naslednika svemu, kroz kojega i svet stvori.“ (Jevrejima 1,1.2) Hristos je došao da otkrije ljudskom rodu Očev karakter na način na koji grešni čovek to ne bi mogao da učini. Samo Isus može da otvori oči čoveku da bi ovaj uvideo da je Bog „Gospod, Gospod, Bog milostiv, žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom.“ (2.Mojsijeva 34,6)  Isus je na Filipovu molbu: „Gospode, pokaži nam Oca!“  rekao: „Koji vide mene, vide Oca.“ (Jovan 14,9)  U Isusu je zemlji objavljena sva volja neba.
8. Sveti Duh i pojedinci – Jedno od najohrabrujućih Božjih obećanja jeste da će Bog voditi one koji se odluče da Tvorcu povere svoje puteve. „Na svim putevima svojim imaj ga na umu i On će upravljati staze tvoje.“ (Priče 3,6) Sveti Duh utiče pojedinačno na naročiti način na svako Božje dete da primi božanske savete. „I uši će tvoje slušati reč iza tebe gde govori: ovo je put, idite njim, ako biste svrnuli na desno ili na levo.“ (Isaija 30,21)  A Isus kaže: „A kad vas predadu, ne brinite se kako ćete ili šta ćete govoriti; jer će vam se u onaj čas dati šta ćete kazati.“ (Matej 10,19.20)

Svako od ovih osam sredstava ili načina održavanja veze sa Bogom imaju svoje mesto u Božjem planu u cilju da pokrenu misli palog čoveka. Svako od njih je bilo deo Božjeg plana da se očuva veza sa čovekom i pokuša da ga se vrati u ono stanje u kojem će biti moguće da mu se povrati večni život.

Sva ova sredstva ili način održavanja veze sa Bogom opisani su u Svetom pismu, pisanoj Božjoj Reči. Biblija je napisana ne samo da bi grešnim ljudima otkrila njihovo teško stanje i propast nego i da im pruži protivlek od greha i smrti. Ona sadrži najdragoceniju vest o spasenju koje Bog nudi svakom čoveku.

Sveto pismo je više nego samo istorija ili proroštvo. Ono je više nego mudrost i znanje. Ono ne zadovoljava samo ljudski razum nego i srce. Sveto pismo sadrži vest ne samo za čovekove misli nego i  za dušu. Ono je određeno ne samo da objavi neku uzvišenu nauku nego i da vodi ljude Bogu. Njegov je zadatak ne samo da ljudima dâ pravi vidik i istinito verovanje, nego i da ih spase od njihovih greha.

Sveto pismo ne pruža samo istorijsku tačnost nego je i živo, preobražavajuće i životno načelo. Ono nije ljudsko razmišljanje o Bogu nego oruđe kroz koje Bog govori čoveku, mudrost „na spasenje“.

Sveto pismo nije samo duboka filozofija, uzvišena etika i prava religija – ono  je stvarni život u Bogu koji uzdiže čoveka iznad ovog grešnog i stavlja ga u jedan bolji i savršeniji svet.

Zato je i bilo potrebno da se napiše Pismo kao Božji dokumenat ljudskom rodu. Ono je Božji glas koji nas poziva da izađemo iz naših greha i slabosti i da stupimo na stazu svetlosti i istine, ljubavi i svetosti. Nijedna druga knjiga u svetu nema tako uzvišeni cilj i nijedno ljudsko delo nema takvu stvarnu silu da postigne svoj zadatak kao Sveto pismo.

4. KAKVE JE LJUDE BOG UPOTREBIO DA SE NAPIŠE SVETO PISMO?

Među Božjim slugama koji su pisali Sveto pismo bilo je mesta za različite ličnosti koje su bile voljne da budu Božja oruđa. Rasa, narodnost i sredina u kojoj su živeli nisu imali nikakav uticaj na njihov izbor. Pošto je reč o Bibliji razumljivo je da su ove ličnosti bile većinom jevrejskog porekla.

Te Božje sluge se nisu mnogo razlikovale od ostalih ljudi. Ne samo da su oni imali svojih slabosti i mana, nego su, kao na primer Mojsije kod Kadisa ili David u slučaju Urije Hetejina, pokatkad bili savladani svojim slabostima i učinili greh. O tome bi se mogla načiniti dugačka lista, ali ne zato da bismo opravdali slabosti i grehe koji su u nama, nego da se pokaže da Bog nije stvorio neku posebnu vrstu ljudi koje je upotrebio za pisanje Svetog pisma. To su samo bili ljudi među ljudima koje je Bog mogao najbolje da upotrebi.

Jedna od najznačajnijih karakteristika Svetog pisma jeste da ono zadovoljava potrebe svakog čoveka u svim pokolenjima. Niko ne bi mogao opravdano da kaže da zbog tačke gledišta radi čega je napisano Sveto pismo, ono ne dodiruje njegov slučaj ili problem. Pravi i stvarni Autor Svetog pisma je sve predvideo i planirao. Svaka knjiga nosi pečat vaspitanja, ličnosti i iskustva svoga pisca. Svaki deo Svetog pisma nosi bogati rod duhovne istine ako hoćemo da učimo iz života čoveka koji stoji iza njega. I bez pokušaja da upoređujemo njihove živote, mi ćemo primetiti nešto iz njihovog života i ličnosti što je dovoljno da vidimo raznolikost ljudi koje je Bog upotrebio da ostvari svoju nameru da se napiše Sveto pismo.

Spomenućemo samo neke od ličnosti koje je Bog izabrao da se njihovim perom napiše ova Bogom nadahnuta knjiga, Biblija ili Sveto pismo.

1. Mojsije – Rođen u domu robova u vreme kada je svako muško dete Izrailjaca bilo osuđeno na smrt u Egiptu, Mojsijev život je bio pošteđen i pod zaštitom faraonove kćeri. Detinjstvo je proveo u roditeljskom domu i za to vreme su roditelji učinili sve da njihovo dete ostane verno Bogu u vreme kada bude izloženo mnogobožačkoj religiji i običajima na faraonovom dvoru. Zatim je počeo njegov život na egipatskom dvoru kroz građansko i vojničko vaspitanje. Mladi usvojeni princ bio je izložen mnogim iskušenjima kojima nije podlegao jer „volje stradati s narodom Božjim nego li imati zemaljsku sladost greha“.

Načela istine su bila tako duboko usađena u život mladog Mojsija da ga ni kasniji uticaji nisu mogli odvojiti od njih. Uprkos sjajnim ponudama egipatskog dvora Mojsije je ostao odan svojoj veri u Boga. On je bio spreman da učini sve, da bi izvršio ono što je mislio da Bog želi da on učini da bi oslobodio izrailjski narod od egipatskog ropstva. Njegova spremnost na sve vidi se jasno iz izveštaja u 2.Mojsijevoj 2,21 gde je reč o njegovom životu u pustinji kada je pobegao iz Egipta: „I Mojsije se skloni da živi kod onoga čoveka.“ Ova promena od bučnog vojničkog života na carskom dvoru na usamljenost pustinjskog života, ne bi zadovoljila mnoge ljude slične Mojsijevoj energiji i sposobnosti. Malo prinčeva bi bilo zadovoljno da provedu svoje dane kao pastiri. Umesto dvorske posluge koja je čekala da izvrši svaku njegovu želju, on se sada starao za potrebe stada ovaca. Umesto dvorske palate, šator je bio njegov novi dom. Pod ovakvim okolnostima proveo je Mojsije 40 godina pod Božjim starateljstvom da se osposobi da bude vođa izrailjskog naroda. Sve ovo je doprinelo obrazovanju jednog neobičnog karaktera i ličnosti. Mojsije je izašao iz ove škole krotak, obazriv i saosećajan, s retkim sposobnostima kao organizator, vođa, zakonodavac i sudija. Njegovo pouzdanje je bilo u Boga, a vera je bila stvarnost u njegovom životu.

2. Samuilo – U svojoj mladosti Samuilo je napustio roditeljski dom kao i Mojsije, ali umesto da bude odveden na carski dvor jednog mnogobožačkog cara ovaj dečak je otišao da živi sa prvosveštnikom u domu Gospodnjem. Iako se za ovakvu sredinu mislilo da je najbolja, znamo da je Ilije veoma pogrešio u odgajanju svojih sopstvenih sinova. Gospod je ukorio Ilija što nije obuzdavao svoje sinove i što ih je voleo više od Boga. Ali još kao dete Samuilo je rastao u milosti i kod Boga i kod ljudi. Kako su godine prolazile „sav Izrailj od Dana do Virsaveje pozna da je Samuilo postavljen da bude Gospodnji prorok“. (1.Samuilo 3,20) Okružen očiglednom pokvarenošću koja se ogledala u životu mnogih sveštenika, Samuilo je održao veliko poštenje i čistotu karaktera. Mada je bio lišen staranja i čvrste ruke zemaljskog oca on se razvio u snažnu ličnost koja je mogla da postavi pitanje narodu u dubokoj starosti: „Odgovorite mi pred Gospodom i pred pomazanikom njegovim: kome sam uzeo vola ili kome sam uzeo magarca? Kome sam učinio nasilje, ili iz čije sam ruke uzeo poklon da bih stiskao oči njega radi? Pa ću vam vratiti. A oni rekoše: nisi nam učinio sile niti si kome učinio krivo, niti si uzeo iz čije ruke što.“ (1.Samuilova 12,3.4)

Kao sveštenik, prorok i sudija, Samuilo je pošteno, časno i sa puno saosećanja bio vođa naroda. Pa ipak, kada je čuo želju naroda da mu postavi cara i to je učinio po Božjem uputstvu. Umesto da se oseća uvređenim što je izgubio vlast, ovaj Božji sluga postao je prijatelj i savetnik postavljenog cara. On je voleo Saula kao svog sina. Samuilo se ubraja među velike ljude čiji život je opisan u Svetom pismu.

3. David – Kad ne bi postojao nijedan drugi podatak o Davidovom karakteru dovoljne bi bile Samuilove reči da nam daju sliku kakav je to čovek bio: „Gospod je našao sebi čoveka po srcu svojemu i njemu je zapovedio Gospod da bude vođ narodu njegovu.“ (1.Samuilova 13,14) Kao mlad čovek David je ušao u istoriju Biblije kada je Bog naredio Samuilu da ga pomaže za cara nad Izrailjem. Priče o njegovoj hrabrosti u borbi sa divljim životinjama i ljudima su dobro poznate. Njegovo uzdizanje od pastira do prestola označava teško i opasno vreme koje mu je pružilo dosta prilika da razvije jake crte karaktera i da stekne puno poverenje u Boga. Iako je bio ispunjen mladalačkim oduševljenjem i revan da seže napred, David je bio voljan da čeka da mu Bog označi vreme kada treba da zauzme presto. On je odbio da preuzme stvar u svoje ruke i ubije Saula. Njegov greh koji je kasnije učinio je ozbiljna opomena i za najboljeg hrišćanina.

Malo ljudi je pokazalo takve sposobnosti kao David. Kao muzičar, pesnik, pevač, vojskovođa, zakonodavac, savetnik, car, arhitekta, organizator i vladar otkrio je mnoštvo urođenih sposobnosti koje su se razvile vaspitanjem i iskustvima. Njegovi psalmi otkrivaju duboko poznavanje ljudskog duha i misli, praktično znanje duhovnih stvarnosti i lično poznavanje Boga.

4. Amos – Pod uticajem Božjeg Duha jedan običan pastir iz Tekuje postao je heroj i vesnik Gospodnji. Amos je izgleda pasao svoja stada na nekom od onih istih brežuljaka gde je i David proveo mladost i bio u bekstvu. On je bio čovek paše kome je nedostajala prilika da se vaspita u proročkim školama, ali je bio čovek izvanredne hrabrosti. Amos je izvanredan primer kako Bog može da uzme čoveka koji nije stručno spreman i učini ga svojim uspešnim radnikom. Malo nam se kaže o njemu samome, ali njegove reči pomažu nam da upoznamo njegove misli i odlučnost.

Kada je Amasija, sveštenik iz Vetilja, pokušao da pošalje Amosa kući u Judeju da tamo objavi svoja proročanstva, ovaj pastir-prorok se nije branio ničim drugim nego rečima da ga je Bog pozvao od stada i rekao mu: „Idi, prorokuj narodu mojemu Izrailju“. On je jasno naglasio da nije došao u Izrailj po svojoj volji i da će ostati tu dok ne završi svoj zadatak jer ga je Bog poslao (Amos 7,10-17). Njegovo poznavanje poljskog života primećuje se u slikovitom govoru kroz celu knjigu, a način ilustrovanja otkriva misli ovog čoveka. Bura i vihor (Amos 1,14), visina kedra i jačina hrastova (2,9), kola puna snoplja (2,13), rika lava (3,4), hvatanje ptica u mrežu (3,5), krave vasanske (4,1), suša i medljika (4,7-10), sve to otkriva lično opažanje i mišljenje kao i duhovno gledanje ovog Božjeg sluge. Mnogo od ovoga potiče iz njegove rane mladosti u polju. Odgovor ovog čoveka na Božji poziv i izvanredan način na koji je obavio povereni mu zadatak, stavljaju ga visoko u red najpoznatijih ljudi Biblije.

5. Danilo – „I reče car Asfenazu starešini svojih dvorana da dovede između sinova Izrailjevih i od carskoga semena i od knezova mladiće na kojima nema mane, i koji su lepa lica i naučeni svakoj mudrosti i vešti znanju i razumu i koji mogu stajati u carskom dvoru, pa da ih uči knjigu i jezik haldejski.“ (Danilo 1,3.4) Nije potrebno ništa dodati ovom Duhom nadahnutom izveštaju da bi se dobila slika kakva je ličnost bio Danilo. Lepa figura, visokog stasa, izvanredne inteligencije, Danilo je primio najbolje vaspitanje koje se moglo pružiti jednom jevrejskom mladiću od carskoga roda. On je dobro poznavao starozavetne spise i njegov karakter se razvijao u skladu sa njihovim načelima.

U Vavilonu Danilo se uzdigao sa položaja ratnog zarobljenika do predsednika vlade. On je održao taj položaj za vreme vladavine dva neprijateljska carstva. Njegova čvrstina u načelima dobro je poznata; njegova mudrost i takt ulivaju poštovanje. Prosto je neshvatljivo da jedan čovek, koji je uoči propasti vavilonskog carstva bio „treći gospodar u carstvu“ (Danilo 5,29), uskoro posle toga postaje prvi pomoćnik novom caru, pobedniku. „I svide se Dariju te postavi nad carstvom sto i pedeset upravitelja da budu nad svim carstvom; a nad njima tri starešine, od kojih jedan beše Danilo…A taj Danilo nadvišivaše starešine i upravitelje jer u njemu beše veliki duh i car mišljaše da ga postavi nad svim carstvom svojim.“ (Danilo 6,1-3)  Preko Danila ovi moćni vladari su upoznali Danilovog Boga i priznali mu silu i moć. „A car /Navuhodonosor/ progovori Danilu i reče: doista vaš je Bog Bog nad bogovima i gospodar nad carstvima, i koji objavljuje tajne.“ (Danilo 2,17)  „Tada car Darije pisa svim narodima i plemenima i jezicima…Od mene je zapovest da se u svoj državi carstva mojega svako boji i straši Boga Danilova, jer je On Bog živi, koji ostaje do veka i carstvo se njegovo neće rasuti, i vlast će njegova biti do kraja.“ (Danilo 6,25.26)

Preko ovog čoveka, čije poverenje u Boga je ostalo nepokolebljivo bilo da se susreo sa carevima, lavovima ili neprijateljima na visokim položajima, Bog je izabrao da objavi proročanstva koja obuhvataju čitavu istoriju sveta počev od njegovog vremena pa do dana kada će se „carstvo i vlast i veličanstvo carsko pod svim nebom dati narodu svetaca Višnjega.“ (Danilo 7,27)  Njegov karakter stavlja ga u redove najplemenitijih od carskoga roda Božjeg carstva. Njegova otkrivenja čine ga nenadmašnim po značaju među piscima Biblije. Njegova nepromenljiva postojanost u vernosti Bogu, njegova kontrola nad umnim i fizičkim snagama svoje ličnosti, njegovo dostojanstvo i učtivost postavljaju ga pred nama kao najbolji primer među prorocima i piscima Svetog pisma.

6. Pavle – „Jevrejin od Jevreja“ (Filibljanima 3,5), „farisej i sin farisejev“ (Dela 23,6) su reči samoga apostola Pavla o sebi kada govori o svome poreklu i religiji. Pavle je znao samo za jedan način rada, a to je da unese celog sebe u posao koji je pred njim. Sa istom revnošću i odanošću on je učio u Gamaleilovoj školi, progonio omrznute hrišćane, bio apostol mnogobožaca i propovedao Hrista. Njegova visoka inteligencija, najviše vaspitanje onoga vremena, čisto jevrejsko poreklo, rimsko građanstvo, potpuno obraćenje i neumorna revnost načinili su od Pavla takvog čoveka kakvog je Bog mogao da upotrebi za najteži zadatak koji je ikada čoveku poveren – uvođenje hrišćanstva u mnogobožački svet.

Osim samog Spasitelja, Pavle je dobio najveći ugled među hrišćanskim propovednicima. Njegovo jasno razumevanje načela pravdanja verom, nasuprot pokušaju učenja da se možemo spasiti dobrim delima, nastalo je iz dve faze njegovog ličnog životnog iskustva: kao farisej i kao sluga Isusa Hrista. Njegova sposobnost kao propovednika, učitelja i apologete izdvaja ga od mnoštva propovednika i uzdiže ga do visine na kojoj se nalazi samo nekolicina. Njegova neustrašivost i odlučnost u borbi sa lažnim učenjem oduzimaju i ono malo dokaza koje iznose legalisti i antinomijanci da potvrde svoja učenja. Za Pavla se zaista može reći da je bio „propovednik propovednika“ i „učitelj učitelja“.

Ovih nekoliko kratkih i nepotpunih biografija samo nekoliko pisaca Svetog pisma je samo početak razmišljanja o ljudima koje je Bog izabrao da mu posluže kao pisci knjiga Svetog pisma. U stvari, izgleda da je to bio deo Božjeg plana da izabere ljude naročitog nasleđa i osobina da bi uputili poziv evanđeoske vesti svakovrsnim ljudima.

5. KAKO SU DOBIJALI OTKRIVENJA OD BOGA I PRENOSILI NARODU?

Kako je Bog davao otkrivenja?

Nigde u Bibliji ne nalazimo tačan opis kako je Bog davao svojim slugama otkrivenje koje je želeo da oni prenesu narodu. Naš pojam o tome možemo da dobijemo iz raznih slučajeva i opisivanja koji nam otkrivaju kako je Bog to činio u najviše slučajeva.

Najbolji primer kako je Bog davao otkrivenja nalazimo u prvim stihovima knjige Otkrivenja. Ovde vidimo put ili način kako je otkrivenje došlo do proroka, a zatim prenešeno narodu. „Otkrivenje Isusa Hrista, koje dade Njemu Bog, da pokaže slugama svojim šta će skoro biti, i pokaza, poslavši po anđelu svojemu sluzi Jovanu, koji svedoči reč Božju i svedočanstvo Isusa Hrista, i štogod vide….Od Jovana na sedam crkava koje su u Aziji.“ (Otkrivenje 1,1-4)

Ovo je redosled davanja otkrivenja:

Od Boga (Oca)                                   Do Isusa Hrista

Od Hrista                                            Do Njegovog anđela

Od Hristovog anđela                           Do Jovana

Od Jovana                                           Do sedam crkava

Svaki drugi opis dat u Bibliji slaže se sa ovim izveštajem davanja otkrivenja izuzimajući izostavljanje jednog detalja. Odmah nam se nameće pitanje: A šta je sa ulogom koju ima Sveti Duh kod davanja otkrivenja? Zar apostol Petar ne kaže da „naučeni od Svetoga Duha govoriše sveti Božji ljudi“? (2.Petrova 1,21)  Uloga Svetoga Duha ovde se ne spominje. A zašto? Jednostavno zato što je uloga Svetoga Duha u proroštvu dobro poznata u celoj Bibliji, te nije bilo potrebno da se ponovo spomene u uvodu Otkrivenja. Da ne bi bilo ni najmanje sumnje u pogledu izvora otkrivenja koje je trebalo da prenese, Jovan odmah prelazi na pozdrave (Otkrivenje 1,4.5) od Boga Oca[2] i od Svetoga Duha[3] i od Sina[4]. Iz ovoga se jasno vidi da je Sveti Duh tesno povezan sa davanjem otkrivenja.

Hristos je Onaj u Svetom Trojstvu kome je poverena odgovornost da bude veza između Boga i čoveka. Od pojave greha na našoj zemlji preko Hrista je omogućeno održavanje veze između neba i čoveka. On je karika koja vezuje nebo sa zemljom, lestve po kojima se anđeli spuštaju i penju (Jovan 1,51). Očigledno je da nije potrebno da se bdije nad otkrivenjem dok je u Hristovim rukama, ali čim pređe u ruke stvorenih bića, čak i onda kada je to stvoreno biće jedan anđeo, potrebna je nad njim naročita pažnja i zaštita. Izgleda da je kod prenošenja otkrivenja od anđela do proroka Sveti Duh određen da zaštiti ovo prenošenje.

Reči: „Poslavši po anđelu svojemu“ pokazuju da je to bio neki naročiti anđeo kome je poverena ta služba. Interesantno je da je jedan jedini anđeo čije ime se spominje u Bibliji, spomenut u vezi davanja i objašnjenja proročanstva. U stvari, kad god se spominje, njegovo ime je uvek u vezi sa davanjem proročanstava. U Danilu 8,16 nam se kaže koji je to anđeo: „Gavrilo, kaži ovome utvaru.“ Drugi stihovi koji spominju ovog anđela su: Danilo 9,21; Luka 1,19.26. Izgleda da je anđeo Gavrilo imao naročitu službu u vezi sa proročanstvima. Očigledno je da se reči „anđelu svojemu“ odnose na njega.

Služba Svetoga Duha pri davanju otkrivenja i njegova prisna saradnja sa Hristom naročito se vidi kod samog davanja otkrivenja. Mnoga mesta u Bibliji opisuju rad Svetoga Duha na pripremanju Božjeg sluge da primi otkrivenje. Proroci su to jasno osetili na sebi. Ali oni su kod objavljivanja otkrivenja više naglašavali samu vest koja im je Duhom data nego način kako su dobili otkrivenje. Samo nekoliko njih opisuju rad Svetog Duha nad njima, kao na primer što nalazimo u izveštaju o Saulovom iskustvu: „I kad dođoše u hram, gle srete ga gomila proroka, i dođe na nj Duh Božji i prorokova među njima.“ (1.Samuilova 10,10)  „Tada Duh Božji dođe na Azariju…“ (2.Dnevnika 15,1). Prorok Jezekilj govori o ovom iskustvu češće nego ijedan drugi prorok. „I uđe u me Duh kad mi progovori, i postavi me na noge, i slušah onoga koji mi govoraše.“ (Jezekilj 2,2)  „I Duh me podiže i odnese.“ (Jezekilj 3,14) „I uđe u me Duh…i progovori sa mnom.“ (Jezekilj 3,24)  „I podiže me Duh među nebo i zemlju  i odnese me u Jerusalim.“ (Jezekilj 8,3)  „I pade na me  Duh Gospodnji.“ (Jezekilj 11,5)  „I Gospod me izvede u Duhu“. (Jezekilj 37,1)  Kada govori o poslednjim danima prorok Joilo citira reči Gospodnje: „I posle ću izliti Duh svoj na svako telo.“ (Joilo 2,28)  I Jovan kaže kako je dobio otkrivenje: „Bejah u Duhu u dan Gospodnji.“ (Otkrivenje 1,10)

Proroci su jasno prepoznali silu koja ih je obuzela u trenutku kada je trebalo da prime otkrivenje. To je bilo njihovo stvarno iskustvo, stvarno kao i svaki drugi doživljaj u njihovom svakidašnjem životu. Kod njih nije bilo nikakve sumnje u pogledu izvora dobijanja otkrivenja.

Šta se događalo kada je Duh Božji došao na proroka da mu dâ otkrivenje sa neba? „Čujte sada reči moje: prorok kad je među vama, ja ću mu se Gospod javljati u utvari i govoriću s njim u snu.“ (4.Mojsijeva 12,6)  Iskustvo proroka Danila, kada je dobio jedno od poslednjih otkrivenja, daje nam sliku šta se događalo sa prorokom u vreme kada je dobio otkrivenje. (Danilo 10,8-19)

Evo pojedinosti tog iskustva:

1. Jedno veličanstveno biće se pojavilo pred njim.
2. Prorok je izgubio snagu i pao na zemlju u dubokom snu.
3. Uprkos snu čuo je glas anđela.
4. U viđenju, a verovatno i u stvarnosti, prorok se podigao na kolena, a zatim na noge kada ga je anđeo dodirnuo.
5. U početku je onemeo, ali kada je anđeo dodirnuo njegove usne, progovorio je.
6. Nije disao.
7. Na kraju viđenja vraćena mu je snaga.

I apostol Pavle nam govori da je bio „odnesen do trećeg neba“ i da je čuo „neiskazane reči“. On nije mogao da kaže da li je to bilo „u telu“ ili „osim tela“. (2.Korinćanima 12,2-4)

Nema nikakvih dokaza u Bibliji da su sve ove pojave uvek pratile viđenja svih proroka. Verovatno da nisu. Ali jedno je sigurno – da su sva otkrivenja bila natprirodnog porekla.

Kada bi Sveti Duh došao na Božjeg slugu da ga pripremi da primi otkrivenje, On bi mu onda zatvorio um za svaki spoljni utisak. On se tada odvaja od sveta oko sebe tako da Duh može da ima slobodan pristup njegovim mislima. Celokupna prorokova pažnja je usredsređena isključivo na ono što mu se pokazuje. Ništa što je od ovoga sveta i sredine koja ga okružuje ne može da utiče na njega i pomuti jasnoću slike koju gleda u viđenju. On ne oseća prisutnost drugih oko sebe. Otuda, proroci su bili svesni da ono što im je pokazano u viđenju je potpuno natprirodnog porekla, a ne kombinacija natprirodnog i ljudskog. Po Božjoj promisli bilo je neophodno da otkrivenje ne bude ničim pomućeno.

Ponekad je prorok u viđenju bio odnesen u duhu u daleke krajeve. Fizički, tj. telom, on je ostao na svome mestu, ali sve što je video bilo je tako stvarno i živo kao da je bio prisutan i telom i gledao sve to svojim telesnim očima. Prorok Jezekilj nam iznosi više ovakvih momenata. „I pruži kao ruku, i uhvati me za kosu na glavi, i podiže me Duh među nebo i zemlju, i odnese me u Jerusalim u utvari Božjoj na vrata unutrašnja koja gledaju na sever, gde stajaše idol od revnosti, koji draži na revnost. I gle, onde bejaše slava Boga Izrailjeva na oči kao ona što je videh u polju.“ (Jezekilj 8,3.4)  U ovom poglavlju se dalje grafički opisuje u pojedinostima pokvarenost hrama i mnogih njegovih sveštenika. Jezekilju je to bilo sve tako stvarno kao da je zaista bio u Jerusalimu, hodao posred trema hrama, iskopao rupu na zidu, otvarao vrata i grozio se nad onim što je video svuda po zidovima hrama.

U Knjizi proroka Jezekilja 9-11 prorok nastavlja svoj izveštaj o viđenju iz 8. glave. On kaže: „A mene duh podiže i odnese u utvari Duhom Božjim u Haldejsku k roblju.“ (Jezekilj 11,24)  Još uvek u viđenju, Jezekilj je bio vraćen u zemlju gde je izrailjski narod bio u ropstvu. U Duhu on je prešao stotine kilometara i video stvari koje su ga prenerazile dok, u stvari, telom je ostao u Vavilonu. Na kraju ovog viđenja on to potvrđuje rečima: „I utvara koju videh otide od mene.“ (Jezekilj 11,24)  Knjiga proroka Jezekilja nam pokazuje više nego ma koja druga knjiga Svetog pisma kako su proroci dobijali otkrivenja od Boga.

Često se događalo da Božje sluge nisu razumele značaj dobijenog otkrivenja od Boga. To je obično bio slučaj kada se otkrivenje odnosilo na događaje u budućnosti. Na primer, Stari zavet sadrži stotine proročanstava koja se odnose na prvi i drugi Hristov dolazak. Neka od njih se još nisu ispunila i mi ne možemo u potpunosti da ih razumemo dok se ne ispune. Svakako da su proroci posmatrajući u viđenju te događaje mnogo bolje razumeli značaj nekih proročanstava, ali kada govori o važnoj svrsi naše vere koja je spasenje naših duša, apostol Petar kaže: „Koje spasenje tražiše i ispitivaše za Nj proroci, koji za našu blagodat prorekoše. Ispitujući u kakovo ili u koje vreme javljaše Duh Hristov u njima, napred svedočeći za Hristove muke i za slavu po tome.“ (1.Petrova 1,10.11)  Proroci su i sami proučavali svoja proročanstva da bi doznali sve što je bilo moguće iz njih na vreme. Ako i nisu u potpunosti razumeli otkrivenje bili su dužni da ga prenesu narodu kako im je to bilo kazano.

Zatim, bilo je slučajeva kada su Božje sluge bile ubeđene da će narod odbiti vest koju je trebalo da objave. Ali, oni nisu bili odgovorni za prihvatanje ili odbacivanje vesti. Njihova je dužnost bila da objave otkrivenje, a ostalo da prepuste Bogu. Kada je Gospod poverio Jezekilju njegov posao On je dao i razlog zašto šalje proroka Izrailju: „K sinovima tvrda obraza i uporna srca šaljem te ja, pa im reci: tako veli Gospod; i poslušali ili ne poslušali…neka znaju da je prorok bio među njima. I ti, sine čovečiji, ne boj ih se niti se boj njihovih reči…Nego im kaži reči moje, poslušali ili ne poslušali, jer su odmetnici. Ali ti, sine čovečiji, slušaj što ću ti kazati, ne budi nepokoran kao taj dom nepokorni…“ (Jezeilj 2,4-8)  Stav naroda nije bio nikakav izgovor za Božijeg slugu da ne objavi otkrivenje.

U nekim slučajevima prorok je bio tačno poučen gde treba da ide i objavi svoju vest. „Ovako veli Gospod: stani u trem doma Gospodnjega, i govori svim narodima Judinim, koji dolaze da se poklone u domu Gospodnjem, sve reči koje ti zapovedam da im kažeš, ne izostavi ni reči.“ (Jeremija 26,2) Osim toga, prorok je dobio nalog da objavi celu vest. Joni je rečeno: „Ustani, idi u Nineviju, grad veliki, i propovedaj[5] protiv njega.“ (Jona 1,2) Proroku Isaiji je isto bilo rečeno: „Iziđi na susret Ahazu…i reci mu: čuvaj se i budi miran, ne boj se i srce tvoje neka se ne plaši.“ (Isaija 7,3.4)

Gospod je znao šta je hteo da postigne vestima koje je slao. Proroci nisu mogli da vide rezultat svog objavljivanja vesti, osim ako im je Gospod to sam otkrio. Mada često nisu razumeli pravi značaj reči koje je trebalo da prenesu narodu, oni su imali puno poverenje u Onoga koji ih je pozvao u proročku službu. Oni su zauzimali ugledna mesta u narodu i hiljade njih su obratili pažnju na njihove reči. Samo svest o činjenici da dobijena otkrivenja nisu bila njihova i puno poverenje u Onoga koji im ih je dao, mogli su dati ovim ljudima hrabrost da stoje pred svojim vladarima i carevima drugih naroda da im objave Božju Reč. Mnoge vesti nisu bile ugodne i izazvale su neprijateljstvo prema njima. Iz samo jedne vesti ohrabrenja koja je bila upućena narodu u danima obnovljenja posle vavilonskog ropstva, možemo jasno da vidimo kako su Božje sluge gledale na vest koju su objavili: „I govori  Agej, poslanik Gospodnji, narodu kao što ga posla Gospod, i reče: ja sam s vama, govori Gospod.“ (Agej 1,13)

Kako su otkrivenja prenošena narodu?

Kao što je Gospod izabrao razne ljude da preko njih objavi razna otkrivenja, isto tako On je upotrebio i razne načine da se ta otkrivenja prenesu narodu. Sve što možemo znati o tome saznajemo iz pisanih izveštaja koje nalazimo u Bibliji. Međutim, sva otkrivenja nisu prvobitno bila prenesena u pismenoj formi. Mnoga od njih su bila u vidu govora ili rasprave, pa su tek kasnije zapisana. Neka od njih su bila napisana u vidu pisama nekim prijateljima ili nekoj crkvi ili kao carski dekret od strane vladara. Neka od ovih otkrivenja koja su zapisali pisci Biblije nisu bila objavljena od njih samih. Bog je vodio računa da se u pisanoj formi sačuvaju sva otkrivenja objavljena u staro vreme koja su od naročitog značaja za nas. (1.Korinćanima 10,11)

Postoje tri osnovna načina kako su otkrivenja prenošena narodu:

1. Usmeno
2. Slikovito upoređenje
3. Pismeno
4. Usmeno prenošenje – Možda jedan od najboljih načina da se zapamti vest jeste obična propoved. To nisu bili uvek neki zvanični govori već usmeno saopštavanje nečega jednoj grupi ljudi u cilju nekog poučavanja, opomene ili ukora. Na primer, Isusova beseda na Gori (Matej 5-7); Petrova propoved na dan Duhova (Dela 2); Pavlov govor pred Agripom (Dela 26); Mojsijevo ponavljanje istorije Izrailja (5.Mojsijeva); Amosove optužbe narodu (Amos 1,2); Jonino objavljivanje propasti Ninevije (Jona 3,4). Nije uvek moguće da se pouzdano zna da li je naročita vest prvobitno bila data u ovom obliku, ali izgleda da je velikim delom bila sadržana u otkrivenju koje je prorok objavio.
5. Slikovito upoređenje – Parabole zauzimaju značajno mesto u Bibliji, kako u Starom tako i u Novom zavetu. One su upotrebljavane da pokrenu ljude na razmišljanje, da iznesu istine koje narod nije bio spreman ni voljan da prihvati, da se ljudima da pouka na način koji ne bi izazvao narod da ustane protiv Božjeg sluge, proroka, ili da naročito oživi neku važnu istinu ili proricanje.

Kada je Saul propustio da izvrši zapovest Gospodnju i istrebi Amalike, Samuilo mu je rekao da ga je Bog odbacio zato što je odbacio reč Gospodnju. Kada se Samuilo okrenuo da pođe, Saul ga je čvrsto uhvatio za kraj njegovog plašta i kako je prorok išao dalje plašt se rascepao. Samuilo je koristio ovaj slučaj i pomoću upoređenja dao proročanstvo o oduzimanju carstva od Saulovog doma: „Odadro je Gospod carstvo Izrailjevo od tebe danas, i dao ga bližnjemu tvojemu, koji je bolji od tebe.“ (1.Samuilova 15,28)

Najpoznatiji primer objavljivanja otkrivenja putem parabole jeste slučaj proroka Jezekilja. Ovaj prorok je postao znak narodu. Jezekilj se opisuje kao srećno oženjen ženom koju Gospod naziva „željom očiju njegovih“. Međutim, jedne večeri Gospod mu je saopštio da njegova žena treba da umre od nagle bolesti. Sledeće večeri ona je umrla. Jezekilju nije bilo dozvoljeno da žali za njom, je je ovaj slučaj trebalo da predstavlja vreme kada će Jerusalim biti uništen, a da se nad njim neće žaliti ni plakati. „I Jezekilj će vam biti znak: činićete sve što on čini, kad to dođe poznaćete da sam ja Gospod Gospod.“ (Jezekilj 24,24)

Slikovita upoređenja su mnogo više upotrebljavana u Starom nego u Novom zavetu; ali slučaj proroka Agava koji „uze pojas Pavlov i svezavši svoje ruke i noge reče: tako veli Duh Sveti: čoveka kojega je ovaj pojas, ovako će ga svezati u Jerusalimu Jevreji, i predaće ga u ruke neznabožaca“ (Dela 21,11), pokazuje da se ovaj način objavljivanja Božjeg otkrivenja upotrebljavao i u Novom zavetu.

3. Pismeno prenošenje – Najjasniji izveštaj u Bibliji o pripremanju rukopisa koji sačinjavaju Reč Gospodnju, nalazi se u Knjizi proroka Jeremije u 36. glavi. Za vreme cara Joakima Gospod je rekao Jeremiji: „Uzmi knjigu i napiši u nju sve reči koje sam ti rekao za Izrailja i Judu i za sve narode, od kada ti počeh govoriti, od vremena Josijina do danas.“ (Jeremija 36,2) „Tada Jeremija dozva Varuha … i napisa Varuh u knjigu iz usta Jeremijinih sve reči Gospodnje koje mu govori.“ (Jeremija 36,4) U Jeremiji 36,3 sam Gospod daje na znanje razlog pisanja ove knjige – da se dâ narodu potpuni pismeni izveštaj njegovih greha i objavi kazna da bi ih to dovelo do pokajanja. Ono što je napisano uvek je manje predmet zabluda koje mogu da se uvuku nego kada se vest prenosi usmeno.

Kasnije, Danilo nam kaže kako je proučavao Reč Gospodnju koja je zapisana u Jeremijinoj knjizi i kako je odande saznao o obećanju oslobođenja na kraju sedamdesetogodišnjeg ropstva (Danilo 9,2).  On takođe daje izveštaj i u pogledu svojih spisa jer kaže: „Zatvori ove reči i zapečati ovu knjigu do poslednjeg vremena.“ (Danilo 12,4) Proroku Isaiji je isto bilo naređeno da uzme veliku knjigu i napiše u nju ono što mu je otkriveno (Isaija 8,1).  Po naredbi Gospodnjoj pripremljeni su rukopisi i neki od njih čine sastavni deo svetih spisa koje danas imamo.

U Svetom pismu, naročito u Novom zavetu, ima vrlo mnogo pisama odnosno poslanica. Četrnaest Pavlovih poslanica nisu ništa drugo nego njegova pisma. „Kad se ova poslanica pročita kod vas, učinite da se pročita i u laodikijskoj crkvi i onu što je pisana u Laodikiju da i vi pročitate.“  Pavle piše hrišćanima u Kolosi (Kološanima 4,16). Onima u Korintu on objašnjava: „Ne pišem ja ovo da posramim vas, nego vas učim kao svoju ljubaznu decu.“ (1.Korinćanima 4,14)

Nije samo apostol Pavle pisao poslanice među piscima Novoga zaveta. Apostol Petar piše hrišćanima koji su rasejani po raznim mestima: „Pišem vam ovo malo, svetujući i svedočeći.“ (1.Petrova 5,12)  Nešto kasnije on piše: „Evo vam, ljubazni, već pišem drugu poslanicu.“ (2.Petrova 3,1)  A apostol Jovan kaže: „Ovo vam pišemo da radost vaša bude ispunjena.“ (1.Jovanova 1,4)  Njegova druga poslanica počinje rečima: „Od starešine ljubaznoj gospođi i deci njezinoj.“ (2.Jovanova 1)

I u Starom zavetu ima najmanje dva primera kako je vest bila prvobitno upućena pojedincima ili grupama u obliku pisama od strane proroka. Jeremijimo pismo jevrejskom roblju u Vavilonu sadrži vest koja se može potpuno primeniti na crkvu danas kao i u vreme jevrejskog odvođenja u ropstvo (vidi: Jeremija 29).  Ilija je napisao pismo Joramu, caru Judinom, u kome ga ukorava za njegove grehe i proriče mu tešku bolest koja će ga snaći (2.Dnevnika 21,12-15).

Pisma proroka upućena pojedincima kao vest od Boga smatraju se jednakim po značaju sa bilo kojom drugom vešću dobijenom preko proroka. Upravo zato što su ove vesti bile upućene u vidu pisma trebalo ih je primiti kao od naročitog značaja. Ona su napisana da pomognu ljudima koji su imali teške probleme ili naročita iskušenja. Ona sadrže nepromenljiva načela koja se mogu primeniti u svakidašnjem životu svih naraštaja. Otuda nije nikakvo čudo što su poslanice apostola Pavla, Petra i Jovana i danas omiljene onima koji žele da žive hrišćanskim životom. Nije bilo potrebno da prorok prenese vest lično, otuda neka od ovako napisanih pisama postala su važan deo Svetog pisma.

Zašto ovolika raznolikost? – Jedna od najznačajnijih odlika Biblije jeste da istine koje se nalaze u njoj zadovoljavaju potrebe svakog pojedinca u svim naraštajima. Otuda njen uticaj je snažan i nepromenljiv kako na stare tako i na mlade bez obzira na njihovo vaspitanje i obrazovanje. Ovo je moguće zato što su vesti koje ona sadrže prvobitno bile upućene ljudima i ženama čija životna iskustva i problemi su istovetni iskustvima ljudi svih pokolenja. Mora se jednako imati na umu da sve ove vesti Božjih slugu dolaze iz jednog istog izvora, što oni to stalno ponavljaju izjavom: „Ovako veli Gospod.“ Božansko nadahnuće nije oštećeno načinom prenošenja. Otuda Jeremijino pismo, Jezekiljevo slikovito upoređenje, Petrova propoved, Isaijin rukopis, Isusovi razgovori sa pojedincima – sve je to nadahnuto Božjim Duhom. Preko svih ovih raznih načina, „naučeni od Svetoga Duha govoriše sveti Božji ljudi“ (2.Petrova 1,21).  Biblija ne daje prednost nekom od ovih načina prenošenja vesti od Boga, niti mi to smemo da činimo. „Sve je pismo od Boga dano, i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi.“ (2.Timotiju 3,16)

Neka otkrivenja nisu sačuvana – Poznato je da se u Bibliji ne nalazi sve ono što su Božje sluge učile narod i prenosili im kao vesti od Boga. Iz života našega Spasitelja imamo samo kratak izveštaj o Njegovim mnogobrojnim govorima i razgovorima sa pojedincima (vidi: Jovan 21,25).  Proroke pomenute u Svetom pismu možemo podeliti u četiri grupe:

1. Proroci koji su pisali neki deo Svetog pisma kao što su Mojsije, Isaija, Jeremija i apostol Pavle.
2. Proroci od kojih ništa nemamo napisano u Svetom pismu, ali čiji život i učenje su kratko opisani u Bibliji, kao što su Ilija, Jelisije i Enoh.
3. Proroci koji su izgleda prenosili samo usmena svedočanstva, ali od kojih nije ništa sačuvano. U ovu grupu spadaju mnogi neimenovani proroci kao na primer sedamdeset starešina koji su primili Svetoga Duha i prorokovali za vreme Mojsija (4.Mojsijeva 11,24.25) i „gomila proroka“ kojoj se Saul priključio pošto je bio pomazan za cara u Izrailju (1.Samuilova 10,5.6.10) /vidi takođe: 1.Samuilova 19,18-24/; takođe neki Božji ljudi koje je Avdija sakrio u pećini od Jezavelje za vreme suše i gladi (1.O carevima 18,4.13).
4. Proroci koji su pisali knjige koje nisu sačuvane, kao Knjiga proroka Natana (1.Dnevnika 29,29), Knjiga proroka Semaje (2.Dnevnika 12,15), Knjiga Jasera /istinitoga/ (Isus Navin 10,13; 2.Samuilova 1,18), Knjiga Ida vidioca (2.Dnevnika 12,15;9,29), Knjiga proroka Odida (2.Dnevnika 15,8), Knjiga Ahije Silomljanina (2.Dnevnika 9,29), Knjiga Juja sina Ananijeva (2.Dnevnika 20,34), Pavlova poslanica Laodikejcima (Kološanima 4,16).

A šta da kažemo za usmeno prenošenje vesti proroka iz treće grupe? Da li zbog toga što ne znamo ništa o onome što su oni rekli ljudima nadahnuti Duhom Božjim to znači da su njihove vesti bile beznačajne? Nipošto! Jednostavno, njihove su vesti bile lokalnog i relativno privremenog značaja i po karakteru nisu bile od naročite vrednosti za buduće naraštaje.

Kako da objasnimo to što mnoga otkrivenja zapisana u knjigama nisu sačuvana? Da li su ove knjige bile beznačajne? Bog ne poziva u službu proroka za nešto beznačajno. Međutim, vrednost ovih spisa nije bila od naročitog značaja za Božji narod u kasnijim pokolenjima. Oni su poslužili svojoj svrsi u svoje vreme i izvršili zadatak kod onih kojima su bili upućeni.

U kakvom su odnosu bile vesti ovih proročkih spisa prema proročkim knjigama koje su ušle u kanon Svetog pisma? Da li su možda dolazile u sukob? Svakako ne, jer su svi proroci bili „naučeni“ od istoga Duha. (2. Petrova 1,21)  Da li ovi spisi sačinjavaju dodatak kanonu? Svakako ne. Oni su poslužili u naročito vreme da se prenese Božja namera onima kojima je ta vest bila potrebna. Nadahnuti istim Duhom koji je pokretao pisce knjiga Svetoga pisma, ovi spisi su podsticali ljude na pobožnost i veću poslušnost božanskoj istini.

6. AUTORITET BIBLIJE

„Mi treba da primimo Sveto pismo kao pouzdano i nepogrešivo otkivenje Božje volje. Ono je merilo karaktera, pravilo vere i života.“ (Velika borba ,8)

Bog je odredio Bibliju da bude najviši autoritet u pitanjima pravila vere hrišćanskog života. Kada naše mišljenje uskladimo sa onim što smo saznali iz Biblije, tada ova Knjiga postaje najviši autoritet u našem ličnom životu. Nije dovoljno samo da kažemo da ne postoji veći autoritet od Biblije. Ima mnogo onih koji priznaju da je Biblija Božja Reč i da treba da bude pravilo vere i života, pa ipak ona to nije za njih.

Autoritet Biblije se zasniva na dokazima njenog natprirodnog porekla. Tih dokaza ima mnogo, ali se oni mogu svrstati u nekoliko grupa:

1. Jedinstvena celina knjiga Biblije
2. Pouzdanost njenih istorijskih izveštaja
3. Potvrda nauke
4. Ispunjena proročanstva
5. Dinamička sila Biblije
6. Božansko nadahnuće njenih spisa

Svi ovi dokazi idu u prilog natprirodnog porekla Biblije i pomažu nam da formiramo nepokolebljivo uverenje da je ona zaista Božja Reč. Zato ćemo da se pozabavimo pojedinačno  svakim od njih.

1. Jedinstvo pisaca Biblije

U pisanju Biblije učestvovalo je 40 pisaca koji potiču iz raznih krajeva i vekova, različitih staleža i obrazovanja: carevi, državnici, sveštenici, pastiri, ribari, carinici itd. Pa ipak je Biblija jedinstvena celina.

Biblija je pisana u periodu od 1600 godina i to od 1500. godine pre Hrista do 100. godine posle Hrista, pa ipak iz nje govori jedan glas koji svaki marljivi i iskreni istraživač njenih spisa lako može da prepozna kao Božji glas koji govori njemu lično.

Jedan komentator Biblije je jednom rekao: „Ako bismo uzeli 40 ljudi ili možda samo 20 da nam u toku jedne sedmice napišu nešto o istom predmetu gde bismo našli dovoljno jako uže da ih čvrsto povežemo?“  Iako se sastoji iz 66 knjiga koje je pisalo 40 ljudi, Biblija čini savršenu celinu iznoseći ljudima jedinstvenu istoriju plana spasenja čije je središte Isus Hristos. Jedinstvo pisaca Biblije koje se ogleda u cilju, predmetu i načinu pisanja, od Prve knjige Mojsijeve pa do poslednje knjige Otkrivenja, je nepobitan dokaz njenog božanskog autoriteta.

2. Pouzdanost istorijskih izveštaja

Potvrda arheologije – Arheološka otkrića najnovijeg vremena su potvrdila istinitost istorijskih izveštaja koje nalazimo u Bibliji. Ašovi arheologa su skinuli prašinu sa starih gradova i odstranili mnoge sumnje i zablude u pogledu tačnosti biblijskih izveštaja. U Palestini, Mesopotamiji i Egiptu su otkriveni mnogi ostaci starih kultura koji su potvrdili istinitost Biblije. Neki istoričari su morali sami sebe da popravljaju jer je istina iznikla iz zemlje pomoću budaka arheologije o čemu je davno pisao psalmista: „Istina će niknuti iz zemlje.“ (Psalam 85,11)

Tako, na primer, najstariji izveštaji koji potiču od starih naroda, pronađeni na tablicama od ilovače, pisani klinastim pismom, sadrže jasno svedočanstvo da je praistorijski čovek bio svestan svoga grešnog stanja, da je čeznuo za večnim životom i osećao potrebu za nekim oslobođenjem, kao i da je bio upoznat sa biblijskim moralnim zakonima izraženim u dekalogu. O tome nam svedoči jedan dokumenat koje su stari Egipćani stavljali u grob kraj mrtvaca, a to je „knjiga umrloga“ koja je služila kao propusnica za drugi svet. Navešćemo samo neka nabrajanja koja je pokojnik za vreme svoga života uneo u ovu knjigu:

„Nisam učinio nikakav greh protiv čovečanstva.

Nisam učinio ništa što bogovi mrze.

Nisam nikoga ubio.

Nisam nikoga nagovorio da ubije.

Nisam nikoga namerno ožalostio.

Nisam svojim jezikom krivotvorio.

Nisam nikome ukrao živinče sa paše.“[6]

Biblijski datumi potvrđeni – Arheologija je takođe potvrdila neke istorijske datume političkih zbivanja u periodu koji je naznačen u Bibliji.

Za vreme iskopavanja velikog grada Asora u severnoj Galileji u vremenu od 1955-1958. godine, pronađeni su podaci koji tvrde da je ovaj grad bio razoren u 13. veku pre Hrista. Neki naučnici koji su tvrdili da je izlazak Izrailjaca bio u tom vremenu, upotrebili su ovo arheološko otkriće kao potvrdu svoje hipoteze u pogledu datuma izlaska. Međutim, biblijska hronologija označava 15. vek kao vreme izlaska i dokazi o uništenju grada Asora u tom veku bili su pronađeni u ruševinama ranijih iskopavanja. Ali razaranje grada Asora u 13. veku tačno odgovara biblijskom izveštaju koji nalazimo u Knjizi o sudijama u 4. i 5. glavi, gde je reč o ratu za oslobođenje koji su preduzeli Izrailjci pod vođstvom Devore i Varaka protiv cara Javina koji je vladao u Asoru 1258. godine pre Hrista. Za vreme tog rata vojska cara Javina pod vojskovođom Sisarom bila je do nogu potučena i verovatno grad Asor razoren. Ovo prvo razaranje grada Asora u vreme sudija, koje do tada nije bilo istorijski potvrđeno, ovoga puta je osvetljeno jasnim i nemim svedocima arheoloških otkrića.

Ime „Izrailj“ pronađeno – Jedno drugo interesantno otkriće, koje je bacilo svetlost na period sudija, izvršeno je u Egiptu 1896. godine, kojom prilikom je pronađen u zapadnoj Tebi jedan veliki spomenik cara Merneptaha iz 13. veka pre Hrista, sa uklesanim imenom „Izrailj“. Ovo je bio prvi i jedini put da se pronađe ime Izrailj u hijeroglifima nekog egipatskog spomenika. Ovaj podatak je od važnosti zato što baca svetlost na malo poznat istorijski period izrailjskog naroda pod sudijama kada Izrailj još nije bio formiran kao država.

Imena careva potvrđena – U 1.O carevima 14,25.26 govori se o egipatskom caru Sisaku koji je osvojio Jerusalim. Do skoro istoričari nisu znali ništa o ovome caru. Ali je nedavno iskopan zid u dvorištu hrama Karnaka u Egiptu na kome jedan reljef prikazuje cara Sisaka kako velikim buzdovanom ubija jevrejske zarobljenike. Pri dnu su ispisana imena 150 gradova sa imenom osvajača, među kojima je i ime Jerusalim.

Drugi slučaj je sa imenom princa Valtazara koga prorok Danilo spominje u vreme osvajanja Vavilona od strane Persijanaca. Istorija nije znala za njega. Lista vavilonskih careva se završavala sa Nabonidom. Istoričari su odbili izveštaj Biblije o postojanju princa Valtazara kao neistinit. Arheologija je rešila i ovaj problem. Engleski konzul Taylor našao je ostatke hrama posvećenog bogu „mesecu“. U temelju hrama pronađen je valjak sa poveljom koju je stavio sam  Nabu-Nahid, poslednji car. U tekstu je stajalo: „Sačuvaj mene Nabu-Nahida od greha prema tvom božanstvu i daj mi dug život. I učini da Belt-sar-usur, izgranak mog srca, moj prvorođeni, proširi klanjanje tvom božanstvu i da se produži njegov život.“ Tako su istoričari bili primorani da menjaju istorijsku listu careva koji su živeli pre Hrista.

3. Potvrda nauke

Biblija nije naučna knjiga; zato je ne možemo kritikovati metodama nauke. Ali kada ona nešto dodirne iz podučja nauke to je uvek apsolutna istina. Na primer, stari Grci su učili da našu zemlju nosi na leđima džin Atlas, ali najstarija knjiga Biblije, Knjiga o Jovu, je pre 3500 godina kazala: „On /Bog/ je zemlju obesio ni na čem.“ (O Jovu 26,27).  Trebalo je mnogo vekova da prođe da nauka potvrdi ovu činjenicu o našoj zemlji za koju je Biblija znala. Biblija takođe kaže: „Iz zemlje izlazi hleb, i pod njom je drugo, kao oganj.“ (O Jovu 28,5)  Tek od skoro nauka je utvrdila da je jezgro zemlje u usijanom stanju. Nekoliko sledećih primera potvrđuju naučnu tačnost Biblije:

U 1.Mojsijevoj 2,7 se kaže: „I stvori Bog čoveka od praha zemaljskoga.“ Nauka danas zna da zemlja sadrži: oksigen, hidrogen, karbon, fosfor, kalcijum itd., a analizom čovečijeg tela utvrđeno je da je čovek sastavljen od ovih istih elemenata.

U Psalmu 24,2 čitamo da je Bog zemlju „na morima osnovao i posred reka utvrdio“. Nauka je potvrdila da su tri četvrtine zemljine površine pokrivene morima, jezerima i rekama.

Poznato je da se o krvotoku nije ništa znalo pre engleskog fizičara Viljema Harweya. Do tada se verovalo da kroz arterije u telu struji vazduh. Otuda i reč „arterija“ /vazdušna cev/. Ali 3000 godina pre Harweya Biblija je rekla da se u njima nalazi krv koja je nosilac života.

U Malahiji 4,2 se kaže da je zdravlje na zracima sunca. Moderna nauka je potvrdila da je sunce izvor zdravlja jer u njegovim zracima postoji ultravioletno zračenje koje je od velike važnosti za život i zdravlje. Dakle, nauka je potvrdila da je „zdravlje na njegovim /sunčevim/ zracima.“ Ovo je otkriveno tek pre 100 godina.

4. Ispunjena proročanstva

Biblija sadrži više od hiljadu proročanstava koja su se većim delom ispunila. Ispunjena proročanstva su neoboriv dokaz u prilog božanskog autoriteta Biblije. „Jer Gospod, Gospod ne čini ništa ne otkrivši tajne svoje slugama svojim prorocima.“ (Amos 3,7)  Navešćemo neka od njih:

Proročanstvo o Hristovom prvom dolasku – Bog je dao jasna i određena proročanstva o Hristovom prvom dolasku koja su se doslovno ispunila u Isusovom životu:

1. Iz kog plemena treba da dođe (1.Mojsijeva 49,10; Isaija 11,1.2) – ispunjenje: Matej 1,1
2. Od koga će biti rođen (Isaija 7,14) – ispunjenje: Matej 1,22.23
3. Mesto rođenja (Mihej 5,1.2) – ispunjenje: Matej 2,1
4. Isusov ulazak u Jerusalim na magaretu (Zaharija 11,12) – ispunjenje: Matej 21,1-9
5. Da će biti izdan za 30 srebrnika (Zaharija 11,12) – ispunjenje: Matej 26,15
6. Daće mu se da pije ocat sa žuči (Psalam 69,21) – ispunjenje: Marko 15,36; Jovan 19,29
7. Njegovo stradanje, smrt i sahrana (Isaija 53,5-9) – ispunjenje: Matej 27,57-60
8. Njegovo vaskrsenje (Psalam 16,10) – ispunjenje: Matej 28,1-6

Proročanstva o propasti nekih gradova:

612. a) Propast Ninevije – „Evo me na te, govori Gospod nad vojskama, i uzgrnuću ti skute tvoje na lice, i pokazaću narodima golotinju tvoju i carstvima sramotu tvoju. I baciću na tebe gadove i naružiću te, i načiniću od tebe ugled. I ko te god vidi, bežaće od tebe, i govoriće: opuste Ninevija; ko će je žaliti?“ (Naum 3,5-7; vidi: Sofonija 2,13-15). Godine 612. pre Hrista Ninevija je razorena od zajedničkih snaga Miđana i Vavilonjana i tako opustela da joj se zaboravilo ime i mesto gde je postojala. Ona je ponovo otkrivena sredinom pretprošlog veka ispod dvaju brežuljaka Nebi Janusa i Kujundžika, na levoj obali Tigrisa, nasuprot današnjeg modernog grada Mosula, u Iraku.
613. b) Propast grada Tira – „Zato ovako veli Gospod Gospod: evo mene ne te, Tire, i dovešću mnoge narode na te…i oni će obaliti zidove tirske i kule u njemu raskopati, i omešću prah njegov i pretvoriću ga u go kamen. I postaće mesto da se razastiru mreže usred mora.“ (Jezekilj 26,3-5)

Ovo proročanstvo je ispunio Aleksandar Veliki godine 333. pre Hrista. Mesto gde je nekad stajao grad Tir služi još i danas ribarima za razastiranje i sušenje mreža.

Proročanstva za naše vreme:

„A ti Danilo, zatvori ove reči i zapečati ovu knjigu do poslednjega vremena; mnogi će pretraživati, i znanje će se umnožiti.“ (Danilo 12,4)

„I propovedaće se ovo evanđelje o carstvu po svemu svetu za svedočanstvo svim narodima. I tada će doći posledak.“ (Matej 24,14)

5. Dinamička sila Biblije

Kada se Bibliji da prilika da pokaže šta može da učini u životu onoga koji je voljan da primi njene savete i uputstva, dovoljno je da potvrdi svoje božansko nadahnuće. Jedan od najjačih dokaza o natprirodnom poreklu Biblije upravo je uticaj koji ona vrši na život revnog istraživača njenih spisa. Ona je u stanju da promeni život revnog istraživača njenih spisa. Ona je u stanju da promeni život pojedinca na bolje. To je knjiga koja stalno pokreće čoveka na dobro. Na njenim stranicama je „sila Božja na spasenje svakome koji veruje“ (Rimljanima 1,16), sila koja menja život, preobražava karakter, daje snagu slabome, uliva hrabrost klonulima i oživljava nadu onima koji su na samrtnom času. Ukratko, Biblija je pravi dinamo duhovne sile.

Sav uticaj svetskih genija koji su izvršili na čovečanstvo ne može se uporediti sa uticajem koji je Biblija imala na naš svet. Ona je ispirisala desetine miliona života tokom vekova da čine dela milosrđa i ljubavi i njen uticaj na ljude je bio toliko snažan da su mnogi radije dali svoje živote nego što su bili voljni da se odreknu njenih načela.

Nijedna druga knjiga u svetu nije ostavila tako duboke tragove u svetskoj književnosti kao Biblija. Njen snažni uticaj na ljudsku maštu može se svuda ogledati bilo da je to poezija, vajarstvo, slikarstvo ili muzika. Živopisna istorija ljudi i žena tako dirljivo opisana u Bibliji poslužila je kao neiscrpno vrelo inspiracije za najveće umetnike sveta. Veliki događaji koji su izneti na njenim stranicama bili su povod komponovanja najčuvenijih oratorijuma u kojima su Mendelson, Betoven, Hendl, Hajdn i Mocart uložili sve svoje muzičko umeće. Mikelanđelo i Rafaelo su našli u Bibliji motive za svoja najveća umetnička ostvarenja u slikarstvu.

Najveće delo engleske književnosti „Izgubljeni raj“ i najveće muzičko ostvarenje „Mesija“ bili su inspirisani uzvišenim temama Biblije.

Ova najstarija knjiga na svetu je ispunjena božanskom silom i uticajem. Njene reči odzvanjaju u ustima onih koji je čitaju i nalaze utelovljenje u njihovom životu zato što su to reči živoga Boga. „Jer je živa reč Božja, i jaka, i oštrija od svakoga mača, oštra s obe strane, i prolazi tja do rastavljanja i duše i duha, i zglavaka i mozga, i sudi mislima i pomislima srdačnim.“ (Jevrejima 4,12)

6. Božansko nadahnuće Biblije

Božja otkrivenja su uvek bila praćena božanskim nadahnućem. A šta podrazumevamo pod nadahnućem? Dok je otkrivenje Božje objavljivanje samoga sebe i svoje volje ljudima, nadahnuće je priprema ljudi od strane Svetoga Duha da prime Božje otkrivenje i Njegov snažan uticaj na njih da ga saopšte ljudima. Preko otkrivenja Bog objavljuje ljudima ono što oni nikada ne bi mogli da doznaju sami od sebe, a preko nadahnuća Bog vodi i kontroliše ljude da njihovi spisi tačno prenesu ljudima Njegove misli, zapovesti i namere.

Nadahnuće Biblije je temelj hrišćanstva. Bez njega Biblija ne bi bila Božja Reč, niti bi bila sposobna da nas vodi spasenju.

Dakle, pod božanskim nadahnućem Biblije treba razumeti naročiti natprirodni uticaj koji Bog vrši svojim Duhom na misli i pisanje ljudi koje je On izabrao da napišu Sveto pismo, da bi ono što oni napišu bilo veran i autentičan izraz božanskih misli koje verni ljudi prihvataju kao reči samoga Boga. Pravilnik naše crkve kaže: „Mi verujemo da su sveta pisma Starog i Novog zaveta data Božjim nadahnućem i da sadrže potpuno dovoljno otkrivenje Njegove volje ljudima. Ona su jedino nepogrešivo pravilo vere i života.“ (2.Timotiju 3,15-17)[7]

Potvrda verovanja u nadahnuće Biblije – U vreme Hrista i apostola svi Jevreji su verovali u božansko nadahnuće Biblije, odnosno Starog zaveta. Da spomenemo nekoliko njih:

Josif Flavije, jevrejski istoričar iz 1. veka ne izražava nikakvu sumnju u pogledu nadahnuća knjiga Starog zaveta. On piše: „I sami proroci su doznali događaje božanskim nadahnućem… Mi imamo samo 22 knjige koje objavljuju istoriju čitavog vremena i za koje mi upravo verujemo da su božanske.“[8]

Filon, jevrejski filozof iz  1. veka takođe je jasan i određen. On naziva Petoknjižje svetim spisima, svetom i proročkom knjigom, Božjom Rečju. On kaže: „Božji proroci su tumači preko kojih možemo doznati njegovu /Božju/ volju… Kada su bili pod uticajem božanskog nadahnuća, njima su bile strane sve druge stvari zato što se njihov razum povukao da načini mesta Božjem Duhu koji je osvojio njihovu dušu, pokrenuo njihov organ glasa i osposobio ih da jasno i određeno izraze ono što treba da objave.“[9]

Apostol Pavle tvrdi da je „celo pismo od Boga nadahnuto.“ (2.Timotiju 3,15.16)[10] Kada je pisao ovu poslanicu, on je mogao da misli samo na Stari zavet kao na „sveta pisma“ koja mogu da urazume na spasenje, verom u Isusa Hrista, a koja je Timotije poznavao od detinjstva. Kod apostola Pavla nije bilo nikakve sumnje da su knjige Staroga zaveta napisane pod uticajem Svetog Duha, tj. božanskim nadahnućem.

Apostol Petar kaže da „proroštvo ne bi od čovečije volje, nego naučeni od Svetoga Duha govoriše sveti Božji ljudi“ (2.Petrova 1,21), čime izražava svoje puno uverenje u nadahnuće knjiga Staroga zaveta.

Isus Hristos se mnogo puta pozivao na spise Staroga zaveta kao na Božju Reč. On je starozavetnim knjigama pridavao uzvišeni, božanski autoritet. „Pregledajte pisma, jer vi mislite da imate u njima život večni; i ona svedoče za mene.“ (Jovan 5,39)  „Jer da ste verovali Mojsiju tako biste verovali i meni, jer on pisa za mene. A kad njegovim pismima ne verujete kako ćete verovati mojim rečima?“ (Jovan 5,46.47)  „I počevši od Mojsija i od sviju proroka kazivaše im šta je za njega pisano u svemu pismu.“ (Luka 24,27)

Isto tako oba Talmuda i svi rabini tvrde da je ovo bilo učenje i verovanje svih starih Jevreja o nadahnuću knjiga Staroga zaveta. Ovo nisu verovali samo Jevreji iz Palestine nego i Grci, Samarićani, sve tri sekte koje su postojale u Hristovo vreme kao i šizmatici iz Heliopolisa.

Tokom vekova svi hrišćani su verovali u božansko nadahnuće cele Biblije, s jednim jedinim izuzetkom jednog bogoslova koji se zvao Teodor iz Monsuestija (350-429 posle Hrista). Njegovi mnogobrojni spisi bili su oštro osuđeni zbog nestorijanizma na V ekumenskom saboru. Sem njega nije se našao nijedan jedini učitelj tokom prvih osam vekova hrišćanstva koji bi poricao nadahnuće Biblije, osim onih koji su se našli na strani najžešće jeresi. Od apostola Pavla pa do danas božansko nadahnuće Biblije je glavni temelj istorijskog hrišćanstva i našlo je svoj izražaj u hrišćanskom „vjeruju“.

Međutim, s pomolom veka nauke i otkrića, staro shvatanje biblijskog autoriteta je došlo pod udarac. Pronalasci na području astronomije, geologije i biologije doveli su do dugotrajne borbe u kojoj su mnogi teolozi slepo odbacili staro verovanje o Svetom pismu. U stvari, pronalasci nauke nisu pobili nijedno učenje Biblije. Oni su samo pobili neka učenja crkvenih vođa koji su Bibliju pogrešno tumačili. Evo jednog citata Franka L. Marsha sa Geofizičkog instituta:

„Namera da se Bibliji pripišu učenja koja kada se doslovno uzmu odgovarajući tekstovi iz Svetog pisma oni to ne uče, vekovima je postojala… Za vreme srednjeg veka ljudi su uopšte verovali, pa čak i crkvene vođe, da Biblija na primer uči da je Zemlja pljosnata i na četiri ugla; geocentričnost sunčanog sistema po kome je Zemlja u stanju mirovanja u centru, dok se Sunce okreće oko nje; rađanje samo od sebe putem formiranja živih oblika iz mrtve organske materije; apsolutnu nepromenljivost vrsti itd. Istorija je lako otkrila činjenicu da su crkvene vođe srednjeg veka iznosile ovakva tvrđenja kao učenje Biblije. Ali u našem ocenjivanju Biblije od posebnog je značaja da pravimo razliku između onoga što su crkvene vođe mislile da Biblija kaže o nečemu i onoga šta ona o tome sama stvarno tvrdi.“[11]

Božji pisari, a ne Njegovo pero – Često nam se postavljaju razna pitanja u vezi sa nadahnućem Biblije. Otkud tolika raznolikost u stilu i načinu pisanja pisaca Biblije? Da li su svi oni bili nadahnuti istim Duhom itd.?

Istina je da je Mojsije pisao drugačije nego na primer Samuilo. Prorok Isaija opet drugačije nego prorok Mihej ili Osija. Knjige proroka Jeremije, Jezekilja ili Danila nemaju istu književnu vrednost, a poslanice apostola Pavla, Jakova i Petra ili Evanđelje po Marku nemaju isti stil.

Sotona vezuje svoje sužnje, ali Božje sluge su potpuno slobodne. Kad Bog upotrebljava ljude da objave i napišu Njegova otkrivenja, On im ne oduzima njihovu ličnost. Bog koristi način pisanja i rečnik svakoga od njih. On ima u vidu i njihov naročit stil. On ih upućuje kako da izraze svoje misli i vesti, ali im ne diktira reči.

Evo jedne ilustracije. Neki čuveni muzičar trebalo je da održi jedan naročiti koncert. Za ovu priliku on je želeo da upotrebi više muzičkih instrumenata na kojima je odlično svirao. On je svoj program izveo po izvesnom redu: na klaviru, orguljama, harfi, flauti i violini. Za vreme izvođenja koncerta primetilo se da je svaki instrument imao svoje osobenosti, svoj zvuk i boju tona. Harfa nije svirala kao violina, niti klavir kao orgulje. Iako je isti umetnik svirao na njima isti komad, osetile su se specifične osobenosti pojedinih instrumenata. To isto se primećuje i kod pisaca knjiga Svetog pisma, koje ima samo jednog Autora, a ljudi su bili samo razna oruđa kojima se On poslužio da objavi svoju volju.

„Biblija upućuje na Boga kao svog pisca; ipak su nju pisale ljudske ruke. Stil njenih raznovrsnih knjiga nosi obeležje svojih autora. Sve istine otkrivene u njima ’nadahnute su od Boga’ (2.Timotiju 3,16), iako su izražene ljudskim rečima. Bog je svojim Svetim Duhom rasvetlio um i srce svojih slugu. On im je dao snove i viđenja, simbole i slike, a oni kojima je istina bila na taj način otkrivena sami su zaodenuli misao u ljudski jezik.“[12]

Otuda Biblija nije neki uzorak Božje umešnosti kao pisca koji nam otkriva Njegov način mišljenja, iznosi Njegovu logiku i retoriku ili Njegov stil istorijskog prepričavanja. Kako često srećemo ljude koji u želji da opovrgnu nadahnuće pojedinih delova Biblije pronađu neki tekst i tada pobedonosno kažu da te reči i izrazi nisu dostojni Boga i nemoguće je da dolaze od Njega. Bog nije stavio sebe na probu na ovaj način u Bibliji. Ono što uvek treba da imamo na umu jeste da pisci Biblije nisu bili pero u Božjoj ruci, već Njegovi pisari. Mi ne verujemo u tzv. verbalno nadahnuće, nego u ono što bi mogli nazvati nadahnućem misli.

„Bibliju su napisali nadahnuti ljudi, ali ona nije neki uzorak Božjeg načina mišljenja i izražavanja. Taj deo je ljudski. Bog kao pisac u tome nije predstavljen. Ljudi mogu često da kažu takve izraze koji ne odgovaraju Bogu. Ali Bog nije stavio sebe na probu u rečima, logici i retorici Biblije. Pisci Biblije su bili Božji pisari, a ne Njegovo pero.

Nisu reči u Bibliji nadahnute nego su nadahnuti ljudi. Nadahnuće ne deluje na ljudske reči i njihove izraze nego na same ljude koji su prožeti mislima pod uticajem Svetog Duha. Reči, opet, primaju otisak od misli ličnosti. Tako se božanska misao izlila. Božanska misao i volja pomešali su se sa ljudskom misli i voljom. Tako je ono što su ljudi rekli – Božja Reč.“[13]

„Biblija, sa svojim od Boga danim istinama izraženim ljudskim jezikom, predstavlja sjedinjenje božanskog s ljudskim. Takvo sjedinjenje postojalo je i u Hristovoj prirodi, jer je Hristos bio i Sin Božji i Sin čovečiji. Tako se i za Bibliju može reći isto što je napisano za Hrista: ’I Reč postade telo, i useli se među nas.’ (Jovan 1,14)“[14]

Greške u prepisivanju rukopisa – Rukopisi knjiga Svetog pisma su izgubljeni, a knjige su prošle kroz ruke mnogih prepisivača, redaktora i prevodilaca. Prirodno, bilo je nekih izmena, ali sve one su od manjeg značaja. Biblija nam je prenesena s mnogo više tačnosti i pouzdanosti nego ma koja druga stara knjiga. O promeni teksta rukopisa Svetog pisma Duh proroštva kaže:

„Videla sam da je naročiti anđeo čuvao Bibliju. Iako je njenih prepisa bilo malo, učeni ljudi su u nekim slučajevima menjali reči, misleći da će one tako biti jasnije, dok je u stvari prikazano tajanstvenim ono što je bilo jasno, jer su se oslanjali na svoje uobičajene poglede koji su bili pod uticajem predanja. Ali, videla sam da je Božja Reč kao celina savršeni lanac u kome jedan deo povezuje i objašnjava drugi. Pravi istraživač istine ne mora da luta.“[15]

„Neki gledaju čudno i kažu: Zar vi ne mislite da je moglo biti nekih grešaka kod prepisivača ili prevodilaca? Sve je to verovatno. Ali čovek koji je tako uskogrud da zbog toga okleva i spotiče se zbog te mogućnosti ili verovatnoće, biće spreman da se spotakne i na tajnama nadahnute Reči jer njegov ograničeni razum ne može da nazre Božje namere…. Sve te greške neće prouzrokovati teškoće jednoj duši ili učiniti da noga poklizne, ona neće praviti teškoće od najjasnije otkrivene istine.“[16]

„U Bibliji su jasne sve osnovne tačke za spasenje duše.“[17]

I pored ograničenosti ljudskog jezika i pisaca kao i onih kroz čije su ruke prošli biblijski spisi, knjige Svetog pisma koje danas imamo dovoljne su da prenesu saznanje o Božjem beskonačnom planu za čoveka i da ga vode do spasenja u Isusu Hristu. Osnovna istina, možda zamračena na jednom mestu, svetli blistavim sjajem na drugom. Biblija u svom sadašnjem sastavu, uzeta kao celina, je sasvim dovoljna za sve prkatične potrebe, da ispuni svrhu koju joj je namenio njen božanski Autor.

7. POUKE, UPUTSTVA I NAČELA BIBLIJE

Među mnogobrojnim i različitim otkrivenjima koja su zabeležena u Bibliji, najvažnija su ona koja su data kao otkrivenja Božje volje u vidu uputstava za Njegov narod. Proročanstva su od velike važnosti jer potvrđuju Božje svojstvo da zna budućnost, što čovek nije u stanju, i pomažu Božjoj deci da upoznaju bolje plan spasenja. Ukori su isto tako potrebni zbog izopačenosti grešne prirode čoveka i njegove urođene naklonosti da se udalji od uzornog hrišćanskog života. Istorija nas uči kako je Bog postupao sa svojim narodom u prošlosti s dvostrukim ciljem: da nam dâ obaveštenje iz prošlosti i pouči Božju decu pomoću onoga što se u prošlosti događalo. Sve ovo nam pomaže da dobijemo jasniju sliku o Božjem odnosu  prema čoveku u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ali najvažniji doprinos Svetog pisma jesu pouke i uputstva koje Bog upućuje ljudima i za koje očekuje i da se prihvate.

Na primer, biblijski izveštaj o poreklu greha, o žrtvi Isusa Hrista namesto grešnika, o objavljivanju Njegovog drugog dolaska da uništi greh, samo po sebi bi učinilo vrlo malo osim što bi dalo obaveštenje o tome, a možda i ulilo strah u ljudsko srce. Optužba jevrejskog naroda iz Mateja 23 kada bi stajala sama za sebe, ne bi pomogla ljudima da nešto učine da ne dožive istu sudbinu. Proučavanje ispunjenja ovog proročanstva bilo bi interesantno i u izvesnim prilikama ulivalo strah u ljude, ali niko iz njega ne bi doznao kako da se pripremi da izbegne propast koja dolazi. Ovakvi biblijski izveštaji imaju svoj značaj i vrednost za pojedinca samo ako se proučavaju u svetlosti Božjih uputstava. U ovom uputstvu Bog jasno objavljuje svoju veliku nameru sa čovekom i našom zemljom i iznosi tok događaja koji prethode ispunjenju ovog cilja.

Božji plan spasenja sadrži takva uputstva koja vode čoveka korak po korak do ispunjenja Božjih zahteva. Pošto je spasenje žrtvom Isusa Hrista jedini način kako možemo da dobijemo večni život, a promena srca čudo koje može da učini samo Sveti Duh, upoznavanje čoveka sa ovim planom i uputstvo kako da ga prihvati, kao i saveti kako da duhovno raste kao Božje dete, deo su jednog čitavog programa vaspitanja.

Pred samu svoju smrt na krstu Isus je naglasio cilj plana spasenja: „Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u meni i ja u tebi; da i oni u nama jedno budu.“ (Jovan 17,21)  Jedinstvo ljudi međusobno i sa Bogom jeste cilj koji treba da se postigne. Ljudska porodica može da ostvari ovo jedinstvo samo ako bude „u nama“, tj. u Bogu i Hristu. U svom planu otkrivenja svoje volje ljudima preko Svetog pisma, Gospod je uzeo u obzir sve ono što je potrebno da bi se Njegova namera ostvarila. Samo delimično obnavljanje čoveka u skladu sa Božjom voljom neće ga pripremiti da večno živi sa nebeskim bićima. Božji je plan da svoj narod dovede u potpuni sklad sa sobom. Ovo ne znači samo osposobljavanje razuma da shvati i ceni nebeske stvari, nego se odnosi na celokupni njegov život i njegov stav i odnos prema životu.

Da bi se proces obnavljanja celog čoveka mogao uspešno obaviti, potrebno je da znamo vodeća načela za rastenje duhovnih iskustava, uravnoteženo razvijanje razuma, pravilan stav i staranje za naše telo, kao i načela koja treba da nas rukovode u odnosima sa ljudima. Sve ovo nam je Bog objavio u Svetom pismu. Ono nam otkriva put života. Gospod se isto toliko interesuje za najmanje pojedinosti našeg svakodnevnog života kao i za najveće istorijske događaje i proročanstva.

Svakako, pouke i uputstva data u Svetom pismu ne odnose se samo na ličnosti ili grupe ljudi kojima su prvobitno bila namenjena. „Ovo se pak sve događaše ugledi njima, a napisa se za nauku nama, na koje posledak sveta dođe.“ (1.Korinćanima 10,11)  „Sve je pismo od Boga dano, i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi, da bude savršen čovek Božji, za svako dobro delo pripravljen.“ (2.Timotiju 3,16.17)  Događanja koja su se odigrala u istoriji Božjeg naroda Gospod je upotrebio da pokaže kako deluju načela života. Ako je kao što Pavle kaže, cela Biblija korisna za naše poučavanje, očigledno je da se njena načela treba da sprovedu u život svih ljudi, svih pokolenja.

Bog se, uglavnom, interesuje za dve osnovne stvari u vezi sa čovekom:

1. Šta verujemo, i
2. Kako živimo

Prava dela potiču od prave vere i pravilnog razumevanja. I vera i dela moraju da se zasnivaju na načelima. U području vere načelo je osnovna istina iz koje proizilaze sve druge istine. Po svojoj suštini, načelo je nepromenljivo. Ali ovo ne znači da su primena i razumevanje nekog načela isti za sve ljude u svim vremenima. Ako na primer uzmemo biblijsku definiciju Boga – „Bog je ljubav“ (1.Jovanova 4,8) brzo ćemo utvrditi da ovo načelo podleže različitom shvatanju. Pojam ljudi o Božjoj ljubavi i njihovo razumevanje za istu je uslovljeno njihovim poznavanjem Svetog pisma i ličnim iskustvom u duhovnim stvarima. Za čoveka koji je nekada bio rob alkoholu, Božja ljubav znači oslobođenje od ovog strašnog ropstva, ali za jednog mladića koji je odrastao u hrišćanskom domu u kome je sticao svakodnevno poznavanje Boga i lična duhovna iskustva, Božja ljubav znači nešto sasvim drugo. On je u svome životu u vernom porodičnom domu stalno osećao Božju prisutnost i zajednicu. Kada bi ove dve osobe trebalo da napišu šta Božja ljubav znači za njih, videla bi se velika razlika u njihovom shvatanju o tome. Načela Biblije su nepromenljiva bez obzira kako ih ljudi mogu shvatiti i primeniti na svoj život.

Nekoliko primera pomoći će nam da bolje razumemo velika načela Biblije. Evo neka od njih:

„Jer nema drugog imena pod nebom danoga ljudima kojim bi se mi mogli spasti.“ (Dela 4,12)

„Gle, ko se ponosi, njegova duša nije prava u njemu, a pravednik će od vere svoje živ biti.“ (Avakum 2,4)

„Gde je vaše blago, onde će biti i srce vaše.“ (Matej 6,21)

„Jer koji se vladaju po Duhu Božjemu oni su sinovi Božji.“ (Rimljanima 8,14)

„Jer živi znaju da će umreti, a mrtvi ne znaju ništa.“ (Propovednik 9,5)

Ovo su osnovne, nepromenljive istine koje pripadaju svim pokolenjima u svim vekovima. Razmatraćemo samo prvo načelo od ovih spomenutih – spasenje imamo jedino u Hristu. Ovo je bila istina i pre prvog Hristovog dolaska kao i posle njega. To je bila istina za Adama i Evu kao što je bila i za apostola Jovana, pisca Otkrivenja. Ovo sredstvo spasenja isto tako važi za mnogobošce kao i za civilizovanog i obrazovanog čoveka. Ako neki budu spaseni koji nikada nisu čuli za Hristovo ime, a izgleda da će biti i takvih, to će biti samo kroz spasenje koje je omogućeno žrtvom Isusa Hrista o kome oni nisu ništa čuli. Njegova žrtva je omogućila pomirenje čoveka sa Bogom. Cena koju je Isus platio svojim životom je otkup za sve one koji to prihvate. Plata za greh je smrt. Da nije bilo žrtve Isusa Hrista svaki grešnik bi morao da umre po drugi put. Svi oni kojima će biti poklonjen večni život, dobiće ga zato što je Hristos svojom smrću to omogućio. Ne može biti odstupanja od ovog načela mada se ljudima poziv upućuje na različite načine. Njihovo razumevanje plana spasenja može biti različito, ali to ne menja božansko načelo.

Ono što je istina o načelima koja se odnose na veru, istina je i za sva načela koja se odnose na naša dela, odnosno na naš život. Na području dela možemo reći da je načelo utvrđeno pravilo kako da živimo i rukovodeći zakon našeg vladanja. I ovde moramo da primetimo da jedno načelo ne mora da vodi svaki život istim kanalom. Zlatno pravilo je osnova, ali njega ne može svako bezuslovno da sledi na isti način. „Sve dakle što hoćete da čine vama ljudi, činite vi njima.“ (Matej 7,12) Bogataš, zato što ljubi Boga i u želji da služi bližnjima, može da sagradi bolnicu, finansira školovanje mladih ljudi, obuče i dâ krov unesrećenima i učini velike korake u ispunjavanju ove Hristove zapovesti. Siromašan čovek koji je možda primio nešto od dobročinstava bogataša, nije u stanju da učini isto što i njegov bogati dobročinitelj. Ali njegova ljubazna reč, vedar osmeh, njegova zahvalnost za ono što je primio, može da bude povod da neko donese odluku da prihvati Hrista; ta njegova dela su u Božjim očima od iste vrednosti kao i dela bogataša. Obaveza da živimo u skladu sa ovim načelom je još uvek ista kao i u vreme kada je Kain ubio Avelja. Niko nije slobodan od nje.

I ovde možemo da navedemo neka načela Biblije koja otkrivaju Božje namere s njegovom decom:

„Ako u videlu hodimo, kao što je i On sam u videlu, imamo zajednicu jedan s drugim, i krv Isusa Hrista, sina Njegova očišćava nas od svakoga greha.“ (1.Jovanova 1,7)

„Ako li kome od vas nedostaje premudrosti, neka ište u Boga koji daje svakome bez razlike i ne kori nikoga i daće mu se.“ (Jakov 1,5)

„Postaraj se da se pokažeš pošten pred Bogom, kao radin koji se nema šta stideti, i pravo upravlja rečju istine.“ (2.Timotiju 2,15)

„Nego ištite najpre carstva Božijega i pravde njegove, i ovo će vam se sve dodati.“ (Matej 6,33)

„Na svim putovima svojim imaj ga na umu, i On će upravljati staze tvoje.“ (Priče 3,6)

Da opet razmotrimo prvo načelo koje kaže da hodimo u videlu. Ni dva čoveka nisu duhovno jednako rasvetljeni. Nasleđe, okolina i prilike uslovljavaju u velikoj meri svetlost koju čovek može i stvarno prima. Otuda, hoditi u videlu ne znači isto ni za dve osobe. Čovek je nesposoban da proceni koliko drugi ima svetlosti i da tačno zna kako Gospod gleda na njegov odgovor na datu mu svetlost. Zato Isus i kaže: „Ne sudite da vam se ne sudi.“ (Matej 7,1) Urođenik iz Afrike ili Australije je isto tako odgovoran da živi u videlu koje je primio kao i onaj koji ima prednost hrišćanskog vaspitanja u svome životu. Obim videla je različit, ali obaveza da „u videlu hodimo“ je stalna. Ovo je nepromenljivo načelo čiju obavezu niko ne može da izbegne.

Pravilna primena načela Biblije upravo zavisi od našeg razumevanja ove činjenice. Na svakoj stranici Svetog pisma postoje pouke koje treba da se nauče, pouke koje donose svetlost i istinu marljivom istraživaču. Ove istine mogu da se primene u životu svakog čoveka bez obzira na njegovu starost, mesto stanovanja ili doba u kome živi. Nijedna stranica Biblije nije zastarela ili bez pouke za hrišćanina 20. veka. Obratimo sada pažnju na nekoliko najvažnijih pouka koje su nam date u Bibliji. U njima ćemo videti nešto od onoga koliko se Gospod interesuje za naš svakodnevni život kao i savete zasnovane na večnim načelima.

1. Pouke za naš duhovni život – Možemo reći da se sve pouke koje nam daje Sveto pismo odnose na naš duhovni život, ali ovde ćemo skrenuti pažnju samo na neka uputstva koja su u neposrednoj, tesnoj vezi sa onim što mi obično nazivamo religioznim iskustvom.

Hodite:                        „Hodite k meni….uzmite jaram moj na sebe…i naći ćete pokoj dušama svojim.“ (Matej 11,28.29)

Priznajte:                    „Ako priznajete grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše.“ (1.Jovanova 1,9)

Pokajte se:                   „Pokajte se, i da se krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista.“ (Dela 2,38)

Da se nanovo rodite:   „Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božje.“ (Jovan 3,5.7)

Postaraj se:                  „Postaraj se da se pokažeš pošten pred Bogom, kao radin koji se nema šta stideti…“ (2.Timotiju 2,15)[18]

Razvijaj veru:             „Tako dakle vera biva od propovedanja, a propovedanje rečju Božjom.“ (Rimljanima 10,17)

Molite se:                    „Molite se Bogu bez prestanka.“ (1.Solunjanima 5,18)

Dolazite na bogosluženja: „Ne ostavljajući skupštine svoje[19]…nego jedan drugog svetujući, i toliko većma koliko vidite da se približuje dan sudnji.“ (Jevrejima 10,25)

Pobeđuj verom:           „Vera je naša ova pobeda koja pobedi svet.“ (1.Jovanova 5,4)

Čekaj ga:                     „A drugi put će se javiti…onima koji ga čekaju.“ (Jovan 9,28)

Idite drugima:             „Idite dakle i naučite sve narode.“ (Matej 28,19)

Izdržite:                       „Ali koji pretrpi do kraja blago njemu.“ (Matej 24,13)

Mogli bismo navesti još hiljadu ovakvih stihova da bismo stvorili potpunu sliku o tome šta je Božja namera za duhovni život jednog hrišćanina. U mnogih stihovima kao ovim gore spomenutim, nama je moguće da otkrijemo načelo istine koje se može primeniti na sva vremena.

2. Pouke za naš intelektualni život – Ne treba misliti da u biblijsko doba kod Izrailjaca nije bilo vaspitnog programa. Istina o ovome se ne spominje mnogo u Svetom pismu. Isaija nam kaže da su deca znala da pišu (Isaija 10,19) i da se pravila razlika između onoga koji „zna čitati“ i onoga koji „ne zna čitati“ (Isaija 29,11.12). Isus nije pohađao jevrejske škole; otuda kada se pojavio među učenim Jevrejima sa boljim znanjem nego što su ga oni imali, bili su iznenađeni i pitali su se: „Kako ovaj zna knjige, a nije se učio?“ (Jovan 7,15)

Izbor mladića kao što su bili Danilo i njegovi drugovi da se školuju na vavilonskom dvoru pokazuje da su oni bili stekli obrazovanje u svojoj zemlji. „Sinovi proročki“ su se učili u naročitim školama. (2.O carevima 2,3-5; 4,38)  U Bibliji se ove škole ne nazivaju „proročkim školama“, ali su one svakako služile ovoj svrsi. I kad ne bismo imali nikakvih drugih podataka o visokom stepenu obrazovanja kod Jevreja u staro vreme, proročki spisi su dovoljni da nam o tome pruže sliku. Oni su priznati kao remek delo književnosti odvojeno od njihove duhovne vrednosti što je dovoljan dokaz o stepenu inteligencije i obrazovanja naroda iz čije sredine su ponikli pisci Biblije.

U starom Izrailju je duhovna i svetovna vlast bila jedno. Tako isto i religija i vaspitanje. Kao što se to vidi iz Biblije, religija nije bila nešto dodato životu nego sam život. Savet apostola Pavla u skladu sa ovim načelom glasi: „I sve što god činite rečju ili delom, sve činite u ime Gospoda Isusa Hrista.“ (Kološanima 3,17)  Pravi hrišćanin ne odvaja u svom životu veru od vaspitanja ili poslovanja. Otuda Biblija priznaje samo ono vaspitanje koje priznaje Boga kao svog osnivača, a Njegove pouke i uputstva za temelj. Božje interesovanje za ovakvu vrstu vaspitanja i izvesna načela koja su uključena u njega, jasno se vidi u mnogobrojnim stihovima Svetog pisma.

Cilj biblijskog plana vaspitanja je ukratko sažet u Solomunovim rečima: „Da se poznaje mudrost i nastava, da se razumeju reči razumne. Da se primi nastava u razumu, u pravdi, u sudu i u svemu što je pravo. Da se daje ljudima razboritost, mladićima znanje i pomnjivost. Mudar će slušati i više će znati, i razuman će steći mudrost.“ (Priče 1,2-5)

Izvor:                                      „Početak je mudrosti strah Gospodnji.“ (Priče 1,7)

Učitelj:                                    „A sinovi će tvoji svi biti naučeni od Gospoda.“ (Isaija 54,13)

Suština:                                   „A mudrost koja je odozgo ona je najpre čista, a potom mirna, krotka, pokorna.“ (Jakov 3,17)

Duhovna kakvoća:                  „I neka ove reči…budu u srcu tvom.“ (5.Mojsijeva 6,6)

Primena:                                  „I često ih napominji sinovima svojim i govori o njima kad sediš u kući svojoj i kad ideš putem, kad ležeš i kad ustaješ.“ (5.Mojsijeva 6,7)

Rezultat:                                 „I Isus napredovaše u premudrosti i u rastu i u milosti kod Boga i kod ljudi.“ (Luka 2,5.2)

Ovde nisu date pojedinosti kako da se vaspitni program prilagodi uzrastu i prilikama, ali načela su jasna i Bog je svojim Duhom vodio ljude da su znali kako da ova načela sprovedu u život u pravo vreme i na pravom mestu.

3. Pouke za naš fizički život – Po Božjem planu ljudska bića ne mogu da postoje bez svog tela. Kad telo propadne i ljudski razum prestaje da radi. Kad fizičko biće umre, ne postoji nikakva svest koja nastavlja da živi. Ali za vreme života postoji uski odnos između tela i uma kod svakog čoveka. Zato što postoji ovaj odnos i zato što je Bog tvorac i vlasnik čitavog čoveka, Bog se veoma interesuje kako ljudi postupaju sa svojim telom. Biblija se uglavnom bavi načelima, a ne pojedinostima u ovoj stvari, iako postoje neke izričite naredbe i zabrane.

Telo je hram:                          „Ili ne znate da su tela vaša crkva Svetoga Duha koji živi u vama, kojega imate od Boga, i niste svoji? Jer ste kupljeni skupo. Proslavite dakle Boga u telima svojim i u dušama svojim, što je Božje.“ (1.Korinćanima 6,19.20)

Pokoreno razumu:                  „Nego mučim telo svoje i pokoravam ga.“ (1.Korinćanima 9,27)[20]

Uticaj uma:                             „Veselo je srce dobar lek, a klonuo duh i kosti suši.“ (Priče 17,22)[21]

Staranje o telu:                       Jelo: „Ako dakle jedete, ako li pijete, ako li drugo što činite, sve na slavu Božju činite.“ (1.Korinćanima 10,31); „Ne jedite ništa gadno.“ (5.Mojsijeva 14,2)

Piće: „Ako li pijete, sve na slavu Božju činite.“ (1.Korinćanima 10,31); „Vino je podsmevač i silovito piće nemirnik.“ (Priče 20,1)

Odevanje: „Vaše ukrašavanje da ne bude spolja i da se ne sastoji u pletenju kose i u zlatnim nakitima i u haljinama koje nosite, nego neka ono bude u tajnoj skrovitosti srca,[22] s neraspadljivim /nakitom/ krotkoga i mirnoga duha.“ (1.Petrova 3,3.4)[23]

Zdravstvene mere i lekovi: U Starom zavetu su sva uputstva davali leviti (5.Mojsijeva 24,8). U 3. Mojsijevoj 13-15 se daju uputstva za ustanovljavanje bolesti i kako da se postupa sa bolesnikom.

U 3. Mojsijevoj 13,54.57 se govori o spaljivanju i pranju predmeta radi dezinfekcije.

U 3. Mojsijevoj 15,13 reč je o tekućoj vodi kao sredstvu za čišćenje.

U Isaiji 38,21 govori se o suvoj smokvi kao leku za otok.

U 3. Mojsijevoj 15,5.6.9-11 govori se o sprečavanju zaraza, a u 3. Mojsijevoj 13,46 o izolaciji bolesnih.

Biblija malo govori o specifičnim lekovima i imamo malo podataka o pravilnoj ishrani i načinu odevanja, ali su data osnovna načela. Ova načela se mogu prilagoditi svim prilikama gde god ljudi žive. Pomoću uticaja Svetoga Duha koji želi da vodi ljude u „svaku istinu“ nije teško primeniti biblijska načela na život svakog pojedinca ili cele crkve.

4. Pouke za društveni život – Božji plan nikad nije bio da čovek živi usamljeničkim životom ili da nastoji da usavrši svoj karakter izvan svog redovnog svakodnevnog života. Enoh je 300 godina hodio sa Bogom i za to vreme imao normalan porodični život (1. Mojsijeva 5,21-24). Društevni život je sredstvo za razvijanje karaktera. On donosi blagoslov drugima. Čovek ne može u potpunosti da ispuni Božju nameru ako živi samo za sebe.

Porodica – Od svih društvenih zajednica porodična veza je najjača i najprisnija. Dve od deset zapovesti imaju zadatak da očuvaju nepovredivost doma: „Poštuj oca svojega i mater svoju“ i „Ne čini preljube“. Jedna druga zapovest govori o moćnom uticaju roditelja na decu: „…pohodim grehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga kolena onih koji mrze na mene; i činim milost na tisućama onih koji me ljube i čuvaju zapovesti moje“. Božje interesovanje za porodicu i osnovna načela za život u njoj jasno su izneseni u sledećim stihovima:

Posebna zajednica:                             „Zato će ostaviti čovek oca svojega i mater svoju, i prilepiće se ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo.“ (1.Mojsijeva 2,24)

Simbol jedinstva Hrista i crkve:         „Žene! Slušajte svoje muževe…Jer je muž glava ženi kao što je i Hristos glava crkvi…Muževi! Ljubite svoje žene kao što i Hristos ljubi crkvu, i sebe predade za nju.“ (Efescima 5,22-26; vidi Kološanima 3,18)

Visoko poštovanje:                             „Tako su dužni muževi ljubiti svoje žene kao svoja tela…kao i Gospod crkvu…a žena da poštuje svog muža.“ (Efescima 5,28-33)[24]

Čistota braka:                                     „Čuli ste kako je kazano starima: ne čini preljube. A ja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu sa željom, već je učinio preljubu u srcu svom.“ (Matej 5,27.28)

Odnos prema roditeljima:                  „Poštuj oca svojega i mater svoju.“ (2.Mojsijeva 20,12; vidi Kološanima 3,20)

Odnos prema deci:                              „Očevi! Ne razdražujte dece svoje.“[25] (Kološanima 3,21)

Lična odgovornost:                             „Ako li ko za svoje, a osobito za domaće ne promišlja /ne stara se/, odrekao se vere, i gori je od onoga koji ne veruje.“ (1.Timotiju 5,8)[26]

Nebeski Otac je upotrebio porodičnu vezu da slikovito prikaže našu vezu sa Njim, Njegovu vezu sa Hristom i Hristovu sa nama. Pod uticajem Božjeg nadahnuća apostol Pavle prikazuje nebeske stanovnike i Božju decu na zemlji kao jednu porodicu. „Toga radi preklanjam kolena svoja pred Ocem Gospoda našega Isusa Hrista, koji svakome rodu na nebu i na zemlji daje ime.“ (Efescima 3,14.15)[27] U Bibliji ima mnogo uputstava koja pomažu Božjoj porodici na zemlji da pravilno predstave nebesku porodicu i pripreme je za skoro sjedinjavanje.

5. Pouke za odnose sa bližnjima – Porodica sačinjava samo mali deo kruga društvenog života jednog hrišćanina. Ovaj krug se dalje proširuje na druge, kod nekog više, a kod drugog manje. U svakom slučaju, naš odnos sa ljudima van porodičnog kruga je od velike važnosti za naš svakodnevni život. Bog je pokazao svoje veliko interesovanje za društvene odnose među ljudima što je objavio osnovna načela da nam služe kao vodič. Ova načela su uglavnom data u vezi sa naročitim poukama, ali lako se može uočiti njihova opšta primena.

Ljubav prema bližnjem:                     „Ne budi osvetljiv, i ne nosi srdnje na sinove naroda svoga; nego ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe; ja sam Gospod.“ (3.Mojsijeva 19,18)

Služba bližnjem:                                „Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste.“ (Matej 25,40)

Zlatno pravilo:                                    „Sve što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima.“ (Matej 7,11)

Praštanje:                                            „A Isus govoraše: Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine.“ (Luka 23,34)

Snošljivost i dobrota:                         „Poštujte ih /duhovne vođe/ naročito… živite u miru… poučavajte neuredne, tešite malodušne, pomažite slabe, snosite svakoga… Idite za onim što je dobro.“ (1.Solunjanima 5,13.15)[28]

Ljubite neprijatelje:                            „Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas kore i molite se Bogu za one koji vas gone.“ (Matej 5,44)

6. Pouke za poslovne odnose – Versko iskustvo jednog hrišćanina se često ocenjuje po načinu njegovog poslovanja. Čak i oni koji nisu strogo časni u poslovnim stvarima, očekuju poštenje i ispravnost kod hrišćanina. Bog želi da se i u poslovnim odnosima, kao i ma gde bilo, sprovodi krajnje poštenje i ispravnost.

Prava mera:                                        „Ne činite nepravdu na sudu, ni merom za dužinu, ni merom za težinu, ni merom za stvari koje se sipaju. Merila neka vam budu prava, kamenje pravo, efa prava, in prav.“ (3.Mojsijeva 19,35.36)

Ne budite lenji:                                   „Ne budite u poslu lenji.“ (Rimljanima 12,14)

Budite vredni:                                     „Jesi li video čoveka ustaoca na poslu? Taki će pred carevima stajati.“ (Priče 22,29)

Dobri prema radnicima:                     „Nemoj mučiti najamnika.“ (5.Mojsijeva 24,14.15; vidi Jakov 5,1-6)[29]

Radi kao Bogu:                                   „Sluge! Slušajte gospodare… ne samo pred očima, nego kao sluge Hristove;…Dragovoljno služite, kao Gospodu, a ne kao ljudima.“ (Efescima 6,5-7)

Izbegavajte tužbe:                               „I to je već vrlo sramno za vas da imate tužbe među sobom. Zašto radije ne trpite nepravdu?“ (1.Korinćanima 6,7)

Nijedna faza hrišćanskog života nije zaboravljena u Svetom pismu. Bog je dao načela koja treba da nas vode u donošenju naših odluka. Da bi se pokazalo praktično dejstvo načela, najveći deo njih je dat više u vezi sa naročitim problemima nego teoretski. Obzirom na jasno izneta načela do sada, kao i mnoga koja ovde nisu spomenuta, koja Bog želi da Njegov narod sprovede u život, Gospod bi mogao da nam postavi pitanje kao što je to učinio izrailjskom narodu u svoje vreme: „Šta je još trebalo činiti vinogradu mojemu što mu ne učinih?“ (Isaija 5,4)

8. KAKO DA ČITAMO  I  PROUČAVAMO  BIBLIJU

Isus Hristos je jednom prilikom, kada se raspravljao sa književnicima i farisejima, rekao: „Pregledajte pisma, jer vi mislite da u njima imate život večni; i /baš/ ona svedoče za mene.“ (Jovan 5,39)  Isus je pozvao književnike i fariseje da proučavaju sveta „pisma“ da bi u njima našli Onoga o kome ona svedoče. I sam Isus je svojim primerom pokazao kako treba da proučavamo i poznajemo Sveto pismo i ukorio svoje savremenike koji to nisu činili rečima: „Varate se, ne znajući /ne razumevajući/ pisma ni sile Božje.“ (Matej 22,29)

Mladi Timotije je od svoje mladosti poznavao „sveta pisma“  koja su ga mogla „umudriti na spasenje u Hristu Isusu“ (2. Timotiju 3,15). I apostol Pavle je duboko proučavao „sveta pisma“. On piše Timotiju: „Kad dođeš, donesi mi…i knjige, a osobito kožne.“ (2. Timotiju 4,13)  Za hrišćane u Vereji je zabeleženo: „Ovi pak behu plemenitiji od onih što žive u Solunu; oni primiše reč svim srcem, i svaki dan istraživahu po pismu je li to tako.“ (Dela 17,21)

Proučavanje Svetog pisma je ne samo dopušteno nego su Hristos i apostoli izričito to preporučili. Biblija nije zapečaćena knjiga koju ljudi ne mogu da razumeju, nego naprotiv, ona je jasna i razumljiva i upućuje ljude spasenju.

Čitanje i proučavanje Svetog pisma pomaže da dođe do velikih promena kod čoveka. Ljudi natovareni grehom, puni griže savesti i obeshrabreni kad čitaju i proučavaju Bibliju nalaze novi smisao života. Radost ulazi u njihova srca i dobijaju mir „koji prevazilazi razum čovečiji“ jer su dobili sigurnost da im je oprošteno.

Iskustvo o obraćenju prozelita Etiopljanina koje je opisano u Delima 8 nam je lep primer kakvu promenu donosi Biblija u životu onoga koji je proučava. Etiopljanin, dvoranin etiopske carice Kandakije, koji je upravljao njenom blagajnom, vraćao se sa puta kući. On je sedeo u svojim kolima i čitao Knjigu proroka Isaije. Evanđelista Filip, gonjen Svetim Duhom, približio se kolima i upitao ga: „A razumeš li što čitaš? A on reče: kako bih mogao ako me ko ne uputi? I umoli Filipa te se pope i sede s njim.“ (Dela 8,30.31)  Filip mu je tada objasnio mesto koje je čitao u Isaiji 53. glavi i izneo mu divnu istoriju spasenja u Hristu. Etiopljanin je razumeo istinu i predao svoje srce Isusu. Pošto ga je Filip krstio prolazeći kraj neke vode, čitamo izveštaj o Etiopljaninu da „otide putem svojim radujući se.“ (Dela 8,39)

Kada se poznati otac Avgustin osvedočio da je zaista rob grehu on je mnogo patio i vapio Bogu za oslobođenje od greha. O njegovom iskustvu čitamo:

„Gospode, dokle će tvoj gnev plamtiti protiv mene? Zaboravi moje grehe! Kad ćeš me osloboditi greha? A zašto ne danas, ovog časa? Zašto da ne vidim ovog trenutka kraj moje pometnje? I dok sam ja tako molio, čuh odjednom iz susedne kuće glas jedne devojke. Ona je ponavljala pevajući ove reči: ’Uzmi i čitaj.’  Ja sam to slušao s čuđenjem i pitao sam se da to nije odjek neke čudne igre? Nisam se mogao setiti da sam ikada čuo ovako što. Obrisao sam suze. U ovome sam video božansko uputstvo da se obratim Svetom pismu, da čitam prve stranice koje otvorim. Ušao sam u kuću. Uzeo sam zbirku Pavlovih poslanica. Reči na koje sam bacio prvi pogled bile su sledeće: ’Da hodimo pošteno kao po danu; ne u žderanju i pijanstvu, ne u bludu i nečistoti, ne u svađi i zavisti. Nego se obucite u Gospoda našega Isusa Hrista i telu ne ugađajte po željama.’ (Rimljanima 13,13.14)  Nije mi bilo potrebno dalje da čitam. Svetlost božanskog mira je preplavila moje srce. Sve moje sumnje su iščezle. Potrčao sam svojoj majci i ispričao joj šta mi se dogodilo. Ona je bila uzbuđena od radosti. Njena žalost je prošla i pretvorila se u zahvalnost.“[30]

Božja Reč je donela sreću i radost Avgustinu. On je uskoro dao ostavku na položaj profesora retorike i sa nekim svojim prijateljima koji su se kao i on predali Bogu, izdvojio se od sveta u nekoj poljskoj kući da bi proučavao. Posle svog krštenja vratio se iz Italije u Afriku gde se posvetio radu za Boga i postao starešina crkve u Hiponu.

Isto tako i Luter, iako se zakaluđerio, nije imao mir u srcu. Stenjući pod teretom svojih greha uzalud je tražio umirenje za svoju uzbuđenu unutrašnjost. Često je postio po nekoliko dana. Čitajući Sveto pismo razumeo je da je Isus središte svega i ko veruje u njega dobiće oproštenje greha i mir u srcu. To ga je pokrenulo da sve više proučava Bibliju.

Godine 1510. došao je u Rim. Kad je ugledao „večni grad“ uzviknuo je: „Ja te pozdravljam, o Rime!“ Ali se uskoro duboko razočarao. Prestao je da posećuje mesta određena za obožavanje. Jednoga dana dok se pokajnički na kolenima penjao takozvanim Pilatovim stepenicama u Rimu, za koje se kaže da su prenesene iz Jerusalima u Rim i kojima se penjao sam Isus, iznenada mu se učinilo kao da je čuo reči koje su kao udar groma potresle njegovo srce: „Pravednik će od vere živ biti.“ (Rimljanima 1,17)  Naglo se podigao i ustao. Vratio se u Nemačku opčinjen ovim rečima. Kao nikada ranije shvatio je svu samoobmanu svog truda da postigne mir u duši samoodricanjem i delima. On se potpuno obratio i uskoro reformacija je bila na pomolu.

Poznato je da je crkva vekovima zabranjivala da narod čita Sveto pismo. Papa Pije IV je 1564. godine  na indeks zabranjenih knjiga za čitanje stavio čak i Sveto pismo. Tek 1757. godine  papa Benedikt XIV konačno je ukinuo ovu zabranu pod uslovom da je prevod odobren od strane crkvene vlasti.

Što se tiče pitanja kako da čitamo i tumačimo Sveto pismo najbolje je da primimo savet koji nam sama Biblija daje. U Isaiji 28,10 čitamo: „Jer zapovest po zapovest, zapovest po zapovest, pravilo po pravilo, pravilo po pravilo, ovde malo onde malo davaše se.“ Metod upoređivanja i sistematizacije stihova je najbolji. Duh proroštva kaže:

„Učinite Bibliju svojim sopstvenim tumačem prikupljajući sve što je rečeno o nekom predmetu u razna vremena i pod raznim okolnostima.“[31]

Suprotno ovom doslovnom načinu tumačenja Svetog pisma postoji i alegorijski način tumačenja koji se pojavio vrlo rano u hrišćanstvu. Ovaj način tumačenja pojavio se najpre kod Grka koji su ga uveli u 6. veku pre Hrista u cilju uvođenja više prosvetljene, etičke filozofije na mesto stare sofističke.

Jevrejski filozof Filon iz Aleksandrije (20. godine pre Hrista do 40. godine posle Hrista) primio je ovaj način od Grka i primenio ga na starozavetni tekst Svetog pisma. On nije poricao doslovno značenje, ali ga je smatrao samo kao sen, dok je slikovito i alegorijsko tumačenje smatrao kao stvarnu suštinu teksta. Ovim postupkom ponovnog tumačenja teksta Starog zaveta on je uskladio Pismo sa grčkom filozofijom.

Hrišćanski pisac Origen (185-254) iz Aleksandrije uveo je alegorički način tumačenja Svetog pisma u hrišćanstvo koje je vladalo više od 1000 godina. Origen je zastupao tri vrste tumačenja koje je pronašao u Svetom pismu, što odgovara telu, duši i duhu kod čoveka: doslovno /telo/ i moralno /duša/ tumačenje za proste, i dublje alegorijske tajne /duh/ za prosvetljene.

Na kraju 2. veka posle Hrista pojavio se još jedan način tumačenja suprotan alegorijskom. Ovaj se način drži doslovnog, istorijskog i gramatičkog tumačenja. Njegov osnivač je Teofil Antiohijski. Tek  u Antiohiji su se proročanstva i simboli Starog zaveta počeli primenjivati na Hrista. Alegorije su potpuno odbačene. Iz ove škole su izašla velika imena kao Isidor Tarski (+394), Jovan Hrizostom (345-407) i Teodor iz Monsuestia. Ova škola nije odbacivala vrednost duhovnog značenja, ali je pokušavala da ga izvede iz doslovnog smisla.

Načela ovog pravca nisu se potpuno izgubila za vreme srednjeg veka. U doba Lutera on se ponovo javlja u vidu Luterovog gramatičkog smisla i tumačenja Pisma, kao i Kalvinovog doslovnog objašnjenja. Konzervativna protestantska teologija je prihvatila ovaj pravac. Naš način tumačenja Biblije se najviše približava ovom pravcu. Duh proroštva kaže:

„Najjasnije otkrivene istine u Bibliji zavili su učeni ljudi u sumnju i tamu. Gradeći se da imaju veliku mudrost, oni uče da Sveto pismo ima mistično, tajanstveno i duhovno značenje koje nije jasno izraženo našim jezikom. Ovi ljudi su lažni učitelji…Jezik Biblije treba da se tumači prema njegovom očevidnom značenju, osim ako su upotrebljeni neki simboli ili slike.“[32]

Mi, adventisti, smo odmah od početka istakli značaj načela pravilnog i zdravog tumačenja Svetog pisma. Tumačenje je potrebno zbog raznih književnih vrsta knjiga u Bibliji, raznih jezika na kome su napisane, raznih načina misli i izražavanja, raznih običaja itd. Stari narodi na Istoku nisu uvek upotrebljavali naše oblike i način govora da bi izrazili svoje misli. Oni su se onako izražavali i mislili kako su to činili ljudi njihovog doba i zemlje. Tumači Biblije to ne mogu znati ako ne proučavaju istoriju stare književnosti.

Što se tiče prevoda, često je vrlo teško da se prevede neka misao na drugi jezik, a da ne izgubi svoj smisao. Vrlo je lako da se običaji, način mišljenja i izrazi jednog naroda stare kulture koja već vekovima ne postoji, danas pogrešno razumeju i prevedu.

Pioniri naše crkve kao što su Džejms Vajt, Džozef Bejts i drugi naročito su isticali da Sveto pismo ima svoj doslovni smisao, osim ako se upoređenjem stihova jasno vidi da je nadahnuti pisac neke reči izneo u slikovitom obliku. Reči Biblije treba obično da se razumeju u svom običnom istorijskom i gramatičkom smislu.

U naše doba moguće je da se učini mnogo više za tačnije i temeljitije tumačenje Svetog pisma. Tumači Svetog pisma u prošlosti nisu bili u stanju da objasne mnoge istorijske i naučne činjenice jer nisu imali toliko podataka kao mi danas. Iako su se u naše vreme, istina, pojavila razna pitanja i nove teškoće, ali ima i više sredstava i pomoći da se one reše nego ranije.

Oni koji danas tumače Sveto pismo treba da se potrude da bolje upoznaju naročite okolnosti i osobine pisaca knjiga Biblije kao i doba u koje su oni živeli, izvore koje su imali pred sobom i izraze koje su upotrebljavali. Tako se doznaje ko je bio taj pisac i šta je želeo da kaže u svojoj knjizi. Još je Atanasije Aleksandrijski u IV veku posle Hrista rekao: „Mi treba brižljivo i verno da proučimo kod pisca kome je i zašto je pisao, da ne bi nepoznajući ovo ili ono i zamenjujući jedno s drugim promašili stvarno mišljenje pisca.“

Pravi smisao nekog stiha ne slaže se uvek sa spisima starih crkvenih otaca i pisaca kao što je to slučaj i sa piscima našeg doba. Ono što su pisci Svetog pisma hteli da kažu ne može se odrediti ni samo pravilima gramatike i filozofije, niti samo upoređivanjem tekstova Svetog pisma. Tumač mora da pođe u duhu natrag u vekove i pomoću istorije, arheologije, etnologije i drugih nauka brižljivo utvrdi način pisanja pisaca tog doba.

Ono što je možda najvažnije od svega kod čitanja i tumačenja Biblije jeste da uvek treba da imamo na umu da čitamo zbirku Božjih otkrivenja. Kao i prorok Danilo mi zavisimo od Svetog Duha za pravilno razumevanje i tačno tumačenje Pisma. Onaj isti Duh koji je nadahnuo proroke i rasvetlio njihov razum da su mogli da razumeju dobijena otkrivenja, rasvetliće i naš um i otkriti nam pravo značenje. To je i razlog zašto treba da se molimo pre nego što otvorimo Bibliju da je proučavamo. Potrebno je da naš um bude pripremljen da primi savete Svetog Duha. Kada se takav um približi Bibliji u svojoj punoj snazi, otkrivenje je dinamično. Bog se takvome sam otkriva. Kada se Božji Duh poveže sa ljudskim umom nastaju bogati rodovi. Nemoguće  je proceniti te rodove koji su nastali pod uticajem Božje Reči, Svetog pisma, kod jedne duše.

Svako duhovno probuđenje počinje vraćanjem natrag Bogu i proučavanjem Božje Reči. Svaka duša koja čita i proučava Sveto pismo u želji da sazna šta Bog želi da kaže njoj lično, približava se Bogu koji je u stvari njegov autor.

„Mi se ne smemo upustiti u proučavanje Biblije sa onim samopouzdanjem sa kojim mnogi prilaze proučavanju u oblasti nauke, nego s molitvom i poverenjem u Boga, i sa iskrenom željom da upoznamo Njegovu volju.“[33]

„Blago čoveku koji nađe mudrost.“ „Jer će biti kao drvo usađeno kraj vode, i koje niz potok pušta žile svoje, koje ne oseća kad dođe pripreka, nego mu se list zeleni i sušne godine ne brine se i ne prestaje rađati rod.“ (Priče 3,14; Jeremija 17,8)

2. D E O

NAUČNO PROUČAVANJE SVETOG PISMA

Sveto pismo /Biblija/ naučno se proučava sa dva gledišta: sa gledišta njegovog postanka i istorijskog toka i njegove sadržine. Ovakvim proučavanjem Svetog pisma pojavila su se dva pravca stručnog izučavanja Svetog pisma:

1. Uvod u proučavanje Svetog pisma (isagogika) – On naučno iznosi podatke o postanku i istoriji Svetog pisma, i
2. Tumačenje Svetog pisma (egzegetika) – Ono tumači njegovu sadržinu.

Ove dve grane imaju istu svrhu: jasno i pravilno razumevanje Svetog pisma.

Ali da bismo spise Svetog pisma mogli tačno i jasno da razumemo, potrebne su još i druge pomoćne grane:

1. Biblijska geografija koja nam iznosi geografska stanja i prilike i daje šire poznavanje okolnih zemalja koje se opisuju u biblijskim događajima,
2. Biblijska istorija koja objašnjava istorijske prilike u vezi sa istorijom Božjeg otkrivenja,
3. Biblijska arheologija koja proučava arheološka otkrića koja potvrđuju istinitost i tačnost biblijskih podataka,
4. Biblijska filologija koja nas upoznaje sa originalnim jezicima Svetog pisma.

UVOD U PROUČAVANJE SVETOG PISMA

(ISAGOGIKA)

Zadatak uvoda u proučavanje Svetog pisma je da nas uvede u razumevanje Svetog pisma. To će se postići kada se naučno i što potpunije iznesu podaci o postanku istorije zbirke i pojedinih knjiga Svetog pisma. Sadržinu jedne knjige možemo razumeti ako znamo:

1. Ko je tu knjigu napisao?
2. Kada i gde je napisana?
3. Kakvim povodom je napisana i s kakvom namerom?
4. Šta se sve događalo sa tom knjigom?

Kada sve ovo znamo onda će nam njena sadržina biti mnogo jasnija.

1. O P Š T I   D E O

Uvod

Božje otkrivenje čoveku dato je najpre usmeno. Ali da bi se sačuvalo, ostalo neizmenjeno, pisci Starog i Novog zaveta, proroci i apostoli, nadahnuti Svetim Duhom, napisali su svoja proročanstva i učenja (2.Petrova 1,23; 3,15; 2. Timotiju 3,16 itd.). Zbirku ovih spisa koji sadrže pisano Božje otkrivenje nazivamo Svetim pismom ili Biblijom. Knjige koje sadrže Božja otkrivenja čoveku, napisane pre Hrista, zovemo Sveto pismo Starog zaveta, a knjige koje su napisane posle Hrista zovu se Sveto pismo Novoga zaveta.

Sastavne spise Svetog pisma nazivali su drugačije, a to i danas neki čine. Prorok Danilo ih je nazivao „knjigama“ (Danilo 9,2). Ovog naziva su se držali mnogi istočni (grčki) pisci. Oni su te svete spise nazivali „ta biblia“ (množina od „biblion“ i deminutiv od „biblos“, što znači knjižica ili knjiga).

Zapadni (latinski) pisci nazivali su ove knjige „biblia“ (množina „bibliorum“; docnije je načinejna singularna imenica „biblia – ae“). Ovo ime se zadržalo do danas ne samo na Zapadu nego i na Istoku.

Pored ovog opšteg naziva, za sve svete spise ili knjige postojala su od najstarijih vremena i dva posebna naziva. Kao što su se knjige Starog zaveta delile na „zakon“ i „proroke“ tako isto i u Novom zavetu imamo „evanđelja“ i „poslanice“ (apostole).

Sveto pismo ili Biblija je zbirka od 66 svetih spisa ili knjiga. Od ovih, 39 knjiga nalaze se u Starom zavetu. One su pisane počevši, od Mojsija, od 1500. do 400. godine pre Hrista, a 27 knjiga pripadaju Novom zavetu, pisane do 100. godine posle Hrista. Dakle, Sveto pismo pisano je u razdoblju od 1600 godina.

Pisci Svetog pisma su proroci i apostoli, koji su pisali pod uticajem Božjeg Duha.

U Svetom pismu se nalaze dva zaveta (jevr. „berit“; grč. „diateke“; lat. „testamentum“ = ugovor ili savez), koje je Bog načinio sa ljudima. Prvi je učinio Bog preko Mojsija na Sinaju sa Izrailjcima, a drugi sam Hristos pred svoju smrt.

1. SVETO PISMO (KANON) STAROGA ZAVETA

Sveto pismo /kanon/ Staroga zaveta su svete knjige Izrailjaca koje su se pojavile u jevrejskoj književnosti. Kod starih Izrailjaca bilo je i drugih spisa, ali oni ne pripadaju zbirci (kanonu) Staroga zaveta (4.Mojsijeva 21,14; Isus Navin 10,13).

Izrailjci su imali mnogo drugih spisa i zakona koje su pisali učeni ljudi, proroci, sveštenici i carevi, ali ti spisi nisu sastavni deo Biblije Staroga zaveta (1.Dnevnika 29,29; 2.Dnevnika 9,29). U narodu se govorilo o važnim događajima i ratovima; carevi su naredili da se zapiše mnogo šta što se dogodilo. Narod je opevao mnoge događaje i ličnosti. Ali sve to nije ušlo u zbirku Starog zaveta. U zbirku knjiga Starog zaveta ušli su samo oni sveti spisi koji sadrže naročito saznanje o Bogu. Ovi spisi su sačuvali Božje zakone, Njegovu volju i božanske istine. Pisci nekih knjiga nisu čak ni poznati. Oni su živeli u Božjem narodu i tamo ispunili Božja naređenja i volju.

Hrišćanska crkva je ovoj zbirci ili kanonu starozavetnih knjiga dala ime: „Sveto pismo Staroga zaveta“.

Ova zbirka knjiga Staroga zaveta dobila je i naučno ime: Kanon Starog zaveta. Izrazom „kanon Starog zaveta“ danas se isto tako označava 39 knjiga protestantskog Starog zaveta koje su napisali proroci, istoričari i pesnici u predhrišćansko doba.

Reč „kanon“ prema grčkoj etimologiji znači „određena mera“ (trska, palica kojom se nešto meri), a u prenosnom smislu znači „pravilo“. Apostol Pavle upotrebljava ovu reč u ovom smislu u Galatima 6,16.

Da bi označio zbirku biblijskih knjiga kao pravilo vere i života, crkveni otac Origen (185-254) prvi put upotrebljava reč kanon. On kaže da „niko ne bi smeo da koristi kao dokaz za nauku knjige koje nisu uključene u kanonske spise“[34]. Atanasije (293-373) naziva zbirku prikupljenih knjiga, potvrđenih od crkve „kanonom“. Od tada je ova reč uvedena u jezik crkve.

Proučavanje postanka i istorije kanona Starog zaveta nije samo od koristi za čitaoca Svetog pisma, nego je i neophodno potrebno da bi se pobila važna lažna tvrđenja da je kanon ili zbirka knjiga Starog zaveta načinjena pred samo rođenje Isusa Hrista ili u vreme jevrejskog sabora u Jamniji, posle razorenja Jerusalima od strane Rimljana 70. godine posle Hrista. Moramo raspolagati činjenicama da bi se pobila ovakva lažna tvrđenja.

Podela kanona Starog zaveta – Izraz „kanon Starog zaveta“ označava 39 knjiga protestantskog Starog zaveta koji su napisali proroci, istoričari i pesnici u predhrišćanskom dobu. Sadašnja podela na 3 dela: istorijski, poučni i proročki deo vodi poreklo od grčkog i latinskog prevoda Biblije. Jevrejski Stari zavet sadrži 24 knjige koje su se delile na tri glavna dela:

1. Zakon /tora/ ili Petoknjižje /Pentateuh/ – To su pet knjiga Mojsijevih.
2. Proroci /nebiim/ – Dele se u:
3. a) četiri „rana“ proroka (Knjiga Isusa Navina, Knjiga o sudijama, 1. i 2. Knjiga Samuilova i 1. i 2. Knjiga o carevima).
4. b) četiri „pozna“ proroka (Knjiga proroka Isaije, Knjiga proroka Jeremije, Knjiga proroka Jezekilja i 12 tzv. „malih“ /manjih/ proroka, koji svi spadaju u jednu knjigu).
5. Životopisi /ketubim/ – Knjiga se sastoji od 11 spisa ili knjiga, od kojih Knjiga Jezdrina i Knjiga Nemijina, kao i 1. i 2. Knjiga dnevnika obrazuju po jednu knjigu.

Ovu trostruku podelu jevrejskog Starog zaveta u Hristovo vreme potvrđuju same reči našeg Spasitelja: „Da sve treba da se svrši što je za mene napisano u /1/ zakonu Mojsijevu i /2/ u prorocima i /3/ u psalmima (koji su prva knjiga u ovoj trostrukoj podeli)“.

1. Postanak i istorija kanona Starog zaveta

1. Kanon Starog zaveta pre vavilonskog ropstva

Razlog prikupljanja knjiga i formiranja kanona Starog zaveta bio je čisto verska potreba u Izrailjaca. Verni Božji ljudi prikupljali su spise proroka i drugih Bogom nadahnutih pisaca u cilju pružanja pouke narodu. Poreklo pojedinih knjiga Starog zaveta moguće je ustanoviti. Ali nemamo sigurne podatke o nekoj većoj zbirci knjiga Starog zaveta pre vavilonskog ropstva. Samo se u 5. Mojsijevoj 31,9-11 spominje da „Mojsije napisa ovaj zakon /toru/ i dade ga sveštenicima, sinovima Levijevim… i zapovedi im Mojsije govoreći: svake sedme godine u određeno vreme… čitaj ovaj zakon pred svim Izrailjem da čuju“. Ova knjiga zakona čuvala se po nalogu Mojsijevom pokraj kovčega zaveta, kao svedočanstvo Izrailju (5. Mojsijeva 31,24-26).

Bog je ohrabrio Isusa Navina ovim rečima: „Da se ne rastavlja od usta tvojih knjiga ovoga zakona /tora/.“ (Isus Navin 1,8)  I sam Isus Navin, Mojsijev naslednik, opomenuo je narod rečima: „Da držite i tvorite sve što je napisano u knjizi zakona Mojsijeva“. (Isus Navin 23,6) On je sazivao narod i poučavao ih o knjizi zakona (Isus Navin 8,34).

David je isto znao za Petoknjižje (pet knjiga Mojsijevih) i trudio se da živi po tim uputstvima, što može da se zaključi iz saveta koji je dao svom sinu Solomunu. On mu savetuje da drži uredbe, zapovesti i zakone Gospodnje, „kako je napisano u zakonu Mojsijevu“. (1.O carevima 2,3)

I za Amasiju, cara u Judeji, kaže se da je sprovodio neke naredbe „kao što piše u knjizi zakona Mojsijeva“ (2.O carevima 14,6).

Neka mesta u Starom zavetu pokazuju da je Petoknjižje bilo poznato od Mojsijevog vremena do doba careva u Judi. Ali bilo je i doba, naročito u vreme careva koji su zlo činili, kada su „sveta pisma“ bila vrlo malo poznata i trebalo je čak da se otkriju ili pronađu. To se i dogodilo, na primer, u vreme cara Josije kada se za vreme opravljanja hrama u Jerusalimu našao „Zakonik“ /knjiga zakona/. Kad je bila pročitana, postupilo se po njoj. (2.O carevima 22,8-23.24)

I prorok Isaija isto govori o „knjizi Gospodnjoj“ kao dobro poznatoj (Isaija 24,16). Prorok Jeremija je napisao po Božjem nalogu proročanstva upućena Izrailju, Judi i drugim narodima (Jeremija 36,2.28). Ovaj prorok  isto spominje kako su se njegovi prijatelji, starešine u narodu, pozivali na proroka Miheja (Jeremija 26,18). Prorok Danilo poziva se na Knjigu proroka Jeremije, gde se nalazi proročanstvo o opustošenju Jerusalima i sedamdesetogodišnjem ropstvu (Danilo 9,2). I kasniji prorok, prorok Zaharija, poziva se na „pređašnje proroke“ (Zaharija 1,4; 7,7.12). Za vreme cara Jezekije (721-673) pevali su se Davidovi psalmi pri bogosluženju (2.Dnevnika 29,25-30). Postojala je i zbirka Solomunovih priča (Priče 25,1).

1. b) Kanon Starog zaveta posle vavilonskog ropstva

U knjigama Starog zaveta koje su napisane posle vavilonskog ropstva, kao što su Knjiga Jezdrina i Knjiga Nemijina, spominju se ranije biblijske knjige bilo po imenu ili se iz njih navode stihovi. Napominje se da su neke knjige delimično ušle u zbirku „svetih spisa“ načinjenu posle ropstva ili da su izgubljene. Pet knjiga Mojsijevih spominju se pod imenom: „Knjiga Mojsijeva“, „Zakon Gospodnji“, „Knjiga zakona Gospodnjeg“ itd. i to sedam puta u 1. i 2. Dnevnika, 17 puta u Knjizi Jezdrinoj i jedanput u Knjizi proroka Malahije. Da je „knjiga zakona“ /tora/ smatrana inspirisanom i „kanonskom“ u 5. veku pre Hrista, izlazi jasno iz velikog poštovanja naroda kad se knjiga otvarala i čitala (Nemija 8,5.6). Izgleda da je izraz „knjiga zakona“ imala širi smisao nego samo Petoknjižje, jer je isti izraz upotrebio i sam Isus za navod iz Psalma 69,4 (u Psalmu 35,19) za koji kaže da treba „da se zbude reč napisana u zakonu njihovom“. (Jovan 15,25)

Mnoge knjige pisane pre odvođenja u vavilonsko ropstvo nadživele su razorenje Jerusalima i ropstvo. To izlazi iz same činjenice da Danilo proučava Knjigu proroka Jeremije za vreme ropstva u Vavilonu (Danilo 9,2) i da je spomenuto oko 20 spisa u Knjigama dnevnika upotrebljenih kao izvor ili kao dokaz za ono što se spominje u ovim knjigama. Pisac Knjige dnevnika posle vavilonskog ropstva (2.Dnevnika 36,22) spominje mnoge spise kao što su „Knjiga Samuila vidioca“ (1.Dnevnika 29,29), „Knjiga Natana proroka“ (1.Dnevnika 29,29; 2.Dnevnika 9,29) i „Knjiga proroka Ida“ (2.Dnevnika 13,22) i dr.

Jevrejsko predanje kaže da su Jezdra i Nemija završili prikupljanje svetih spisa. Druga knjiga o Makabejcima /apokrif/, pisana u prvoj polovini 1. veka pre Hrista, sadrži pismo koje su, naime, pisali palestinski Jevreji i Juda Makabejac jevrejskom filozofu Aristobulu i drugim Jevrejima u Egiptu (2.Makabejcima 1,10). Ovo pismo spominje „arhivu ili sećanja Nemijina“ i tvrdi da je Nemija „osnovao biblioteku i prikupio knjige o carevima i prorocima, kao i knjigu o Davidu“ (2.Makabejcima 2,13).

Jedan drugi kasniji pisac koji prikupljanje knjiga kanona Starog zaveta dovodi u vezu sa vremenom Jezdre i Nemije jeste jevrejski istoričar Josif Flavije koji je, ubrzo posle pada Jerusalima 70. godine tvrdio sledeće: „I od Artakserksa do našeg doba pisana je potpuna istorija, ali se ona ne može smatrati dostojnom istog poverenja sa ranijim spisima, jer proroci nisu bili više redovni…Mi smo dali praktičan dokaz našeg poštovanja za naše spise. Ali, mada su dugi vekovi već prošli, niko se nije usudio bilo šta da doda, ili oduzme, ili promeni ma i jedan slog.“[35]

Ove reči dokazuju da su Jevreji u Hristovo vreme bili uvereni da je kanon Starog zaveta bio konačno utvrđen u vreme Jezdre i Nemije, koji su živeli u vreme cara Artakserksa I. Jevreji nisu ništa oduzimali niti dodavali do Hrista onome što je 500 godina ranije bilo prikupljeno. Od vremena proroka Malahije oni nisu priznavali nikakvog proroka koji bi bio ravan ranijim prorocima. U jednom delu Talmuda, pod imenom Sanhedrin kaže se: „Posle poznih proroka Ageja, Zaharije i Malahije odvojio se Božji Duh od Izrailja.“

Sve ovo rečeno potpuno se slaže sa onim što svaki pažljivi čitalac može sam da zaključi iz Starog zaveta. Na primer, poslednje istorijske knjige (Knjige Dnevnika, Jezdre, Nemije i Jestire) opisuju istoriju Izrailja sve do doba odvođenja u ropstvo. Knjige Dnevnika, Jezdre i Nemije opisuju dalje događaje koji su se dogodili u 5. i 6. veku  pre Hrista, ali ne kasnije. Prema tome, sveti spisi Staroga zaveta, kao što nam je to danas poznato, bili su napisani i prikupljeni pri kraju 5. veka pre Hrista, jer se kasniji istorijski događaji nisu dodavali ranijim izveštajima. Kanonski spisi ne sadrže ovakve događaje. Prema tome kanon Starog zaveta je u ovo vreme već bio zaključen.[36]

Dalje, postoji vrlo malo podataka o istoriji Jevreja za vreme 4. i 3. veka pre Hrista, tj. u vremenu između Nemije i Makabejaca.

Samo dva izveštaja iz ovog doba mogu da imaju istorijski značaj za Bibliju. To su: 1) Predanje o poseti Aleksandra Velikog Jerusalimu, i 2) Prevođenje Starog zaveta na grčki u Egiptu. Ovaj prevod je poznat pod imenom Septuaginta (prevod sedamdesetorice, skraćeno LXX).

Prema podacima Josifa Flavija car Aleksandar Veliki posetio je Jerusalim posle pada Gaze 332. godine pre Hrista. Događaj se opisuje ovako: Kad je Aleksandar pošao da kazni Jevreje što su mu odbili pomoć u vojsci u ratu protiv Persijanaca, sreo je pred gradskim zidovima Jerusalima povorku sveštenika koju je predvodio sveštenik Jadua. Caru je bilo rečeno da može da uđe u hram gde ima priliku da prinese žrtvu. Tom prilikom mu je pokazana Knjiga proroka Danila u kojoj piše da će jedan Grk (razume se Aleksandar), o kome piše u božanskom proroštvu, da uništi Persijsko carstvo. Ovo se Aleksandru Velikom tako dopalo da je podario svoju milost Jevrejima.[37]

Mnogi naučnici smatraju ovaj izveštaj lažnim, jer i mnogi Jevreji tvrde da je Knjiga proroka Danila napisana u vreme Makabejaca, u 2. veku pre Hrista, pa prema tome nije ni postojala u vreme Aleksandra Velikog. Ali, ipak, ima mnogo znakova koji govore u prilog istinotosti ovog slučaja. Ako je on istinit onda je on dokaz da su Jevreji ne samo imali u to vreme ovu knjigu, nego su i proučavali proročanstva  koja ona sadrži.

Septuaginta je prevedena u Egiptu za Jevreje koji su grčki govorili, ali se brzo proširila na rasejane Jevreje po svetu. Postoji i legenda o prevodu Petoknjižja od strane 72 jevrejska rabinera za 72 dana za vreme Ptolomeja II u Egiptu (285-247. pre Hrista). Legenda kaže da su ovi prevodioci radili nezavisno jedan od drugoga i da su načinili 72 prevoda u kojima su se sve reči slagale. To je bio dokaz da je ovo učinjeno pod nadahnućem Svetog Duha. Iako je ova legenda izmišljena da bi grčki Jevreji prihvatili ovaj prevod i cenili kao jevrejski tekst, bez sumnje, ovde ima nekih istorijskih činjenica. Istina je da je prevođenje počelo sa Petoknjižjem i to za vreme Ptolomeja II. Ne zna se kada je završen prevod celog Starog zaveta. To je bilo u 3. ili 2. veku pre Hrista. Isus ben Sirah, prevodilac dela „Knjiga svetih izreka“, u svom uvodu koji je dao o ovom apokrifnom delu, spominje celu Septuagintu. Ovaj uvod je napisan 132. godine pre Hrista i upućuje na grčku Bibliju kao na ono što postoji. Što se tiče „knjige svetih izreka“ koja je sastavljena 180. godine pre Hrista na jevrejskom jeziku važno je naglasiti da je njen pisac poznavao veći deo knjiga Starog zaveta. To se vidi iz činjenice da on ukazuje ili navodi iz 19 od 24 knjige Starog zaveta.

U 2. veku pre Hrista seleučki vladar Antioh Epifan IV pokušao je da helenizira Jevreje i slomi njihov nacionalni duh. On im je zabranio verske obrede, promenio način života i pokušao da uništi njihovu svetu književnost. On je učinio velike napore da Jevrejima nametne mnogobožačke obrede. O ovome se kaže u 1. Makabejcima 1,56.57 sledeće: „I knjige zakona koje su našli, pokidali su oni u komade i spalili vatrom. I kod koga je nađena zavetna knjiga, iako se držao zakona, takav je, po kraljevoj odluci, bio osuđen na smrt.“

Verovatno u ovo vreme, kada je bilo zabranjeno da se čitaju knjige Petoknjižja, pojavio se običaj da se za vreme bogosluženja čitaju neka mesta iz proroka umesto iz zakona. Ova mesta iz proročkih knjiga nazvana su kasnije „haftarot“ i kada je zabrana bila ukinuta čitana su i dalje uz određene delove zakona (uporedi Luka 4,16.17; Dela 13,15.27).

Mnoge knjige su bile sačuvane u vreme ovog teškog progonstva kada je ceo verski život Jevreja bio u opasnosti. Jevrejsko predanje kaže da su mnoge knjige bile spasene blagodareći hrabrosti i naporima Jude Makabejca. U Drugoj knjizi Makabejaca, napisanoj u početku 1. veka pre Hrista, tvrdi se da je Juda prikupio „sve knjige koje su bile rasejane usled izbijanja rata. One su još uvek u nas.“ (2. Makabejcima 2,14)

Oko 132. godine pre Hrista unuk Isusa ben Siraha preveo je s jevrejskog na grčki deo svog dede. On je dodao istorijski prolog u kome je tri puta spomenuta trostruka podela Starog zaveta. U isto to vreme je napisana i apokrifna knjiga Prva knjiga Makabejcima. Tu se navodi iz Knjige psalama (1. Makabejcima 7,16). Spominje se Danilo (1. Makabejcima 2,60), kao i njegova tri druga, zajedno sa Avramom, Josifom, Isusom Navinom, Davidom i Ilijom i drugim Božjim ljudima. Ima se utisak da je pisac 1. Makabejcima smatrao knjigu iz koje je dobijao podatke o Danilu kao staru knjigu, a ne kao neki dodatak iz doba Makabejaca, kao što neki tvrde.

Prvi dokaz da se izraz „pismo“ upotrebljavao da označi neki deo Biblije jeste „Aristeasovo pismo“, verovatno pisano između 96. i 63. godine pre Hrista. Pozniji pisci Novog zaveta redovno su upotrebljavali ovaj izraz da bi označili knjige Starog zaveta kao što je činio i Aristeas da označi Petoknjižje.

1. c) Svedočenje Hrista i apostola o kanonu Starog zaveta

Hristos ne svedoči samo o postojanju trostruke podele Biblije Starog zaveta (Luka 24,44), nego se vidi da ih i poznaje. Red knjiga Starog zaveta je sasvim drugačiji u jevrejskoj Bibliji nego u našoj. Isus napominje Jevrejima da će se od njih iskati obračun „od krvi Aveljeve sve do krvi Zarijine, koji pogibe među oltarom i crkvom“. (Luka 11,51; uporedi Matej 23,35). On ukazuje na prvog mučenika Avelja, koji je spomenut u prvoj knjizi Svetog pisma (1. Mojsijeva 4,8) i na Zahariju, čija mučenička smrt je opisana u poslednjoj knjizi jevrejske Biblije (2.Dnevnika 24,20-22), koja se završava trećim delom, životopisima i to dvema knjigama Dnevnika (kod Jevreja samo jedna knjiga). Iz ovoga jasno izlazi da je u Hristovo vreme red knjiga u jevrejskoj Bibliji bio već utvrđen.

Isus Hristos je verovao i potvrdio autentičnost i autoritet Biblije Starog zaveta koja je postojala u Njegovo vreme. I apostoli su verovali. Ova činjenica se vidi jasno iz nekih Njegovih tvrđenja. Isus, na primer, kaže: „Varate se ne znajući pisma ni sile Božje“. (Matej 22,29)  Isus daje dokaze o svome mesijanstvu navodeći tri grupe spisa Staroga zaveta koje svedoče o Njemu. On kaže: „Treba da se svrši što je za mene napisano u zakonu Mojsijevu i u prorocima i u psalmima.“ (Luka 24,44; uporedi stihove 25-27)

Isus isto izjednačuje verovanje u Mojsijeve knjige sa verovanjem u njegovo učenje. On kaže: „A kad njegovim (Mojsijevim) pismima ne verujete kako ćete verovati mojim rečima?“  (Jovan 5,47; uporedi stih 46)  Isus kori Jevreje za svesno prestupanje Božje Reči, ali nikada nije postavio primedbu u pogledu knjiga Starog zaveta. Apostol Pavle kaže da je Bog dao neka obećanja „preko proroka svojih u svetim pismima“ (Rimljanima 1,2). On piše Timotiju, svom mladom pomoćniku: „I što iz malena znaš Sveto pismo…Svako od Boga nadahnuto pismo…“ (2.Timotiju 3,15.16)[38]  I apostol Petar tvrdi: „Mi imamo najpouzdaniju proročku reč… I ovo znajte najpre, da se nijedno proroštvo u pismu ne može tumačiti kako ko hoće. Jer nikad proroštvo ne bi od čovečije volje, nego je Duh Sveti gonio svete Božje ljude da govore.“ (2.Petrova 1,19-21)[39]  Ova mesta jasno pokazuju da su Hristos i apostoli bili čvrsto uvereni da je Stari zavet, Biblija njihovog vremena, bila od Boga nadahnuta i autoritet.

Izraz „Stari zavet“ se prvi put upotrebio u vezi sa knjigama Biblije Starog zaveta u apostolsko doba. Apostol Pavle kaže na jednom mestu da je u srcima Jevreja ostalo pokrivalo do njegovih dana „kad se čita Mojsije“ (2.Korinćanima 3,14). Komentatori su podeljeni u tumačenju izraza „kad se čita Mojsije /Stari zavet/“. Ali, pošto apostol Pavle govori o nečem što se čitalo kod Jevreja, najverovatnije je objašnjenje da se ovaj izraz odnosi na Petoknjižje ili na celu jevrejsku Bibliju. Pošto izraz „Stari zavet“ nagoveštava jedan drugi zavet, a to je novi zavet, moguće je da su apostoli, ali i drugi hrišćani, već upotrebljavali izraz „Novi zavet“ za spise koji opisuju Hristov život i rad, možda čak za jedno od evanđelja.

Mnoga navođenja iz Starog zaveta koja nalazimo u Novom zavetu isto su dokaz velikog ugleda starozavetnih knjiga kod pisaca hrišćanskih spisa Svetog pisma. Neki od navoda su kratki, a mnogi izrazi u Otkrivenju su slični onima u Knjizi proroka Danila, ali nisu navođenje. Postoje 433 jasna navođenja u Novom zavetu koja su uzeta iz 30 knjiga od 39 u Starom zavetu. Imena 10 knjiga ili samo njihovih pisaca spominju se u 46 novozavetnih tekstova.

1. d) Svedočenje Jevreja iz 1. veka posle Hrista

Jevrejski filozof Filon iz Aleksandrije (+42. posle Hrista) pisao je u vreme Hrista. Njegova dela sadrže navode 16 od 24 knjige jevrejske Biblije. Da u ovim spisima nema navoda iz Knjige Jezekilja, Danila, Dnevnika i pet drugih manjih knjiga može da bude samo slučajno.

Jevrejski istoričar Josif Flavije napisao je oko 90. godine posle Hrista jedno vrlo važno tvrđenje u svom delu „Protiv Apiona“:

„Mi nemamo hiljade nedoslednih knjiga koje se suprote jedna drugoj. Naših knjiga, koje su priznate, ima 22 koje sadrže izveštaje svih vremena. Od ovih, 5 su Knjige Mojsijeve koje sadrže zakone i predanu istoriju od stvaranja čoveka do smrti zakonodavca. Ovo vreme je bilo samo nešto manje od 3000 godina. Od Mojsijeve smrti do Artakserksa, koji je nasledio Kserksa kao persijski car, proroci posle Mojsija pisali su istoriju događaja u njihovom dobu u 13 knjiga. Ostale 4 knjige sadrže pesme Bogu i savete za vladanje u životu.“[40]

Josifovo tvrđenje da jevrejska Biblija ima 22 knjige zahteva objašnjenje jer se zna da ova Biblija ima 24 knjige. Josifova podela na 5 knjiga Mojsijevih, 13 knjiga proroka i 4 knjige pesama Bogu i saveta za vladanje u ljudskom životu ima tačan red Septuaginte, a ne jevrejske Biblije. Ovo je razumljivo jer je on pisao za čitaoce koji su govorili grčki. Osnov njegovog tvrđenja da jevrejska Biblija ima 22 knjige nalazi se verovatno u želji i praksi Jevreja koji su radili na tome da broj knjiga jevrejske Biblije dovedu u vezu sa brojem slova u jevrejskoj azbuci. Flavije je svakako Knjigu o Ruti dodao Knjizi o sudijama, a Jeremijin plač Knjizi proroka Jeremije ili je izostavio dve knjige za koje je mislio da su malog značaja.

Pri kraju 1. i početkom 2. veka posle Hrista održan je sabor jevrejskih rabinera u Jamniji u Palestini (južno od Jafe). Ovom saboru je predsedavao Gamaleilo II sa rabinerom Akibom, veoma uticajnim jevrejskim stručnjakom onoga doba. On je bio duhovni vođa ovoga sabora. Kako su neki Jevreji smatrali neke apokrifne knjige jednakim po vrednosti „kanonskim knjigama“ Starog zaveta, zahtevala se službena potvrda Zbirke knjiga, koja je već dugo postojala i nije se menjala. Ovaj sabor nije načinio kanon Starog zaveta nego samo potvrdio stanje koje je postojalo vekovima u pogledu jevrejske Biblije. Istina je da su dovedeni u pitanje u pogledu „kanoničnosti“ neki delovi Knjige propovednika, Priča, Psalama i Jestire. Ali rabiner Akiba, najveći i najuticajniji jevrejski stručnjak onog vremena, oborio je sve sumnje svojim autoritetom i učenošću i ove knjige zadržale su mesto u jevrejskoj zbirci.

1. e) Kanon Starog zaveta prve hrišćanske crkve

U spisima prvih hrišćanskih otaca sve 24 knjige jevrejske Biblije bile su prihvaćene kao „kanonske“. Samo crkve na istoku su ponekad sumnjale u pogledu nadahnuća Knjige o Jestiri. Jevrejske apokrifne knjige nisu bile prihvaćene od najranijih pisaca hrišćanske crkve. Spisi tzv. apostolskih otaca koji su pisani posle smrti apostola do otprilike 150. godine posle Hrista ne navode nijedan citat iz apokrifa. Oni samo ponegde ukazuju na njih. Ovo dokazuje da apokrifne knjige u početku nisu bile izjednačene sa „kanonskim“ spisima Starog zaveta. Crkveni otac Avgustin (5.vek) napisao je sledeće: „Posle Ageja, Zaharije i Malahije kao i Jezdre nisu oni /Jevreji/ imali više proroka do Spasiteljevog dolaska.“

Ali kasniji crkveni oci skoro nisu pravili razliku između apokrifa i knjiga Starog zaveta. Oni su davali navode i iz jednih i drugih knjiga u istom vidu. Ovo nije bilo nešto čudno za one koji su rano naginjali otpadu u hrišćanskim crkvama. Kada ljudi napuste jednostavnost hrišćanske vere oni se obraćaju knjigama koje podupiru njihov nebiblijski stav u pogledu nekih učenja. Ovakvi su našli podršku u jevrejskim apokrifnim spisima koje su odbacili i sami Jevreji.

1. f) Kanon Starog zaveta u istočnoj i zapadnoj crkvi

Prvi pisac na zapadu koji se hrabro borio da se ne prihvati ništa osim istinitih jevrejskih spisa, a da se apokrifi odbiju, bio je Jeronim (5.vek), prevodilac Biblije na latinski jezik poznate pod imenom Vulgata, koja je kasnije postala službena katolička Biblija.Većina crkvenih vođa na zapadu prihvatili su apokrifne spise i izjednačili ih sa knjigama Starog zaveta. Ovo se jasno vidi iz spisa pisaca u srednjem veku, nekih učenja Rimske katoličke crkve, koji su prihvatili kao svoja učenja stihove iz apokrifa i iz odluka koje su donesene na pokrajinskim crkvenim saborima; na primer u Hipou (393. godine) i Kartagini (397. godine) itd. Tako je zapadna crkva uglavnom priznala da apokrifne knjige imaju istu vrednost kao i kanonske knjige Starog zaveta.

Pisci istočnih hrišćanskih crkava uglavnom su upotrebljavali izuzetno manje apokrifne spise nego pisci hrišćanskih crkava na zapadu.

Prvi ekumenski /vaseljenski/ sabor koji je radio na prihvatanju apokrifnih knjiga Starog zaveta bio je Sabor u Trentu. Prvi cilj ovog sabora je bio da izrade plan za borbu protiv reformacije. Pošto su reformatori radili na tome da uklone sva učenja i praksu koji nisu imali biblijske temelje, a katolička crkva nije mogla naći podršku u Svetom pismu za neka svoja učenja, osim u apokrifnim spisima, koje je smatrala sastavnim delom Biblije, ona je bila prinuđena da apokrife prizna za kanonske knjige. Ovo kanoniziranje apokrifa učinjeno je 8. aprila 1546. godine kada je prvi put na jednom saboru objavljena lista kanonskih knjiga Starog zaveta. Na ovoj listi su se nalazile ne samo knjige Starog zaveta, kojih je bilo 39, nego i 7 apokrifnih knjiga koje ni sami Jevreji nisu priznali za kanonske. Od tada ovih 7 apokrifnih knjiga uživaju isti autoritet i vrednost u katoličkoj crkvi kao i knjige Biblije Starog zaveta.

Katolička crkva je na ovom Saboru u Trentu oglasila prevod Jeronima /“Edicio vulgata“, izdanje Biblije za narod/ sa 7 apokrifa u Starom zavetu, kao merodavnu, uz sledeću opomenu: „Ako ko ne prihvata kao svete i kanonske sve ove knjige u celini i svim njenim delovima, kako se one u crkvi uopšte čitaju i kako se nalaze u latinskom izdanju Vulgate, i ako ko svesno i sa predumišljajem potcenjuje ovo predanje, neka je proklet.“

1. g) Protestantsko gledište o kanonu Starog zaveta

Reformatori su prihvatili 39 knjiga Starog zaveta kao kanonske bez izuzetka, ali su apokrifne knjige potpuno odbacili. Martin Luter je apokrife Starog zaveta preveo i objavio sa primedbom kao naslovom: „Knjige koje nisu jednake svetim pismima, ali korisne i dobre za čitanje.“

Engleska crkva je ranije bila slobodnija u pogledu apokrifa. Jedan molitvenik iz 1662. godine propisao je čitanje izvesnih delova apokrifnih knjiga na razne praznike kao i za svakodnevno čitanje za vreme nekoliko jesenskih sedmica. Ipak se službeno pravila razlika između kanona Starog zaveta i apokrifa.

Reformirana crkva je dozvolila izdavanje apokrifa za vreme njenog sabora u Dordrehtu 1618. godine. Gomarus i drugi teolozi zahtevali su uklanjanje apokrifa iz štampane Biblije. Mada njihovom zahtevu nije udovoljeno, napad na apokrife je bio tako jak da se od tada reformirana crkva protivila upotrebi apokrifa.

Velika borba protiv apokrifnih knjiga nastala je u Engleskoj tek za vreme prve polovine 19. veka. U vremenu od 1811. do 1852. godine izašlo je mnogo literature koja je iznosila korist i štetnost od ovih nekanonskih knjiga Starog zaveta. Rezultat ovoga je bilo odbacivanje apokrifa od strane crkvenih vođa i teologa. Posle ovoga došla je odluka Britanskog i Inostranog biblijskog društva da se apokrifi ubuduće isključe iz svih Biblija koje se štampaju od strane ovih društava.

Iz svega do sada rečenog možemo da zaključimo da je zbirka knjiga Starog zaveta obrazovana u 5. veku pre Hrista. Jezdra i Nemija, dvojica velikih jevrejskih narodnih vođa iz doba obnavljanja posle vavilonskog ropstva, bili su duhovne vođe u ovom poslu. Posle njihovog rada zbirci Starog zaveta nije dodata nijedna knjiga. Jevrejsko predanje iz 1. veka pre Hrista ovo potvrđuje.

Prevod Septuaginte koji je započet u 3. veku pre Hrista je dokaz za postojanje jevrejskog kanona Starog zaveta u to vreme. Isus Hristos i apostoli su čvrsto verovali u autoritet i nadahnuće jevrejske Biblije. Dalje, mnogobrojna navođenja pisaca novozavetnih knjiga iz jevrejske Biblije pokazuju veliki ugled koji su za njih imale knjige jevrejske Biblije.

Istorija kanona Starog zaveta u hrišćanskoj crkvi posle apostolskog doba, svodi se na prihvatanja ili odbijanja jevrejskih apokrifa. Mada su apostoli i hrišćanski pisci do sredine 2. veka odbacivali autentičnost ovih knjiga kao što su to činili i sami Jevreji, ipak krajem 2. veka one su se uvukle u hrišćansku crkvu. Od tada ih se katolička crkva stalno drži. Reformatori su apokrife energično odbili, ali posle njih ove knjige su našle mesta i u protestantskim crkvama, mada je u 19. veku veći deo i odande izbačen.

Važno je spomenuti današnje gledište o Starom zavetu i njegovim apokrifima. Danas mnogi ne veruju ni u nadahnuće starozavetnih knjiga niti u njihovo poreklo. Oni ove knjige procenjuju kao i ostalu staru književnost. Ovaj stav je još gori nego nekadašnja ravnodušnost prema apokrifima jer uništava samu veru u božansko poreklo knjiga Biblije o kojoj nam Hristos kaže: „I baš ona svedoče o meni.“ (Jovan 5,39)[41]

Svaki ozbiljan hrišćanin je uveren u božansko nadahnuće kanonskih knjiga Starog zaveta. Ove knjige su nadživele mnoge napade sila tame u samoj hrišćanskoj crkvi, ali su do danas sačuvane i održane. To je dokaz njihove božanske zaštite.

2. Rukopis, jezik, pismo i tekst knjiga kanona Starog zaveta

1. Rukopis knjiga kanona Starog zaveta – Stari narodi su se služili različitim vrstama materijala za pisanje: glinom, drvenim tablicama, pločicama od kamena vapnenca, razbijenim komadima zemljanog posuđa, štavljenom životinjskom kožom /pergament/ ili papirusom. Papirus je preteča današnjeg papira.

Papirus se dobija od stabla biljke papirus koja raste u močvarama. On je bio najstarije sredstvo za pisanje knjiga u Egiptu. Biblijske knjige su najviše pisane na papirusu. Stablo papirus-biljke je sečeno u tanke slojeve široke 22-25 cm. Ovi slojevi su stavljani jedan pored drugog uzduž, a jedan drugi sloj je lepljen popreko preko njih i to je presovano. Ploče ovako dobijene udarale su se i grebale kamenom da bi dobile glatku površinu. Ove ploče nisu bile veće od 25 cm²  da bi se mogle zaviti u zavijutak koji obično nije bio duži od 3 m. Po papirusu se pisalo popreko, retko uzduž.

Najstariji poznati papirusi potiču od VI dinastije, oko 2500. godine pre Hrista. Egipat je bio zemlja u kojoj se papirus najviše proizvodio i odande u velikim količinama izvozio kao glavni materijal za pisanje. Pošto je Mojsije, pisac prvih knjiga Biblije, bio vaspitan u Egiptu i svoje knjige pisao nedaleko od Egipta, moguće je da su prve knjige Biblije napisane na zavijucima papirusa.

Prorok Jeremija nam daje podatke da su papirusi čuvani u zemljanim sudovima (Jeremija 32,14) što je i potvrđeno arheološkim otkrićima koja potvrđuju da su pri iskopavanju starih gradova nađeni zemljani sudovi sa spisima.

Od 15. veka uvode se u Egiptu i kožni zavijuci. Najstariji rukopis na koži datira iz 5. veka pre Hrista. Ovi zavijuci su se upotrebljavali kad je bilo potrebno da se upotrebi dugotrajniji materijal za pisanje. Pergamenat, tzv. Velum (naročito prerađena koža mladih životinja, teleta, ovce ili koze) bio je vrlo skup i upotrebljavao se tek od II veka pre Hrista. Ovaj materijal za pisanje upotrebljavan je u hrišćanskoj crkvi tek od IV veka kada je crkva došla do časti i bogatstva.

Oruđe za pisanje na papirusu je bila stučena trska u obliku četkice, a za pisanje na koži bilo je potrebno oštro pero. Što se tiče mastila koje su stari pisci upotrebljavali za pisanje, ono je bilo načinjeno od čađi sa smolom, ali našlo se i mastilo iz 6. veka koje je sadržavalo i nešto gvožđa, verovatno od hrastovog ploda.

Zavijuci pronađeni kod Mrtvog mora

Pre 1947. godine najstariji poznati rukopis jednog dela jevrejske Biblije bio je nepotpuni papirus koji je sadržavao dekalog i reči iz 5. Mojsijeve 6,4.5. On je bio poznat pod imenom „papirus Nash“ i poticao je iz vremena oko 100. godine pre Hrista. Ovaj papirus je bio 1000 godina stariji nego ma koji rukopis jevrejske Biblije.

Godine 1947. pronađen je najveći biblijski rukopis našeg vremena. Neki beduini su našli više kožnih zavijutaka i odlomaka u pećini nedaleko od severozapadne obale Mrtvog mora. Pošto takvi zavijuci nikad ranije nisu bili pronađeni bilo je poteškoća sa njima. Neki su mislili da su oni krivotvoreni. Kada su neki zavijuci došli do ruku profesora E.L. Sukenika sa jevrejskog univerziteta, a sirijski manastir u Jerusalimu postao vlasnik drugih, onda je dr J.C. Trever, direktor američke škole za istočna istraživanja u Jerusalimu, bio prvi naučnik koji je priznao verodostojnost ove starine. On je ove zavijutke stavio na raspolaganje stručnjacima u Americi da ih proučavaju. Do prvog zvaničnog saopštenja o ovom otkriću, u proleće 1948. godine, neki od ovih rukopisa su već delimično ili u celini bili objavljeni. O njima se mnogo pisalo.

Pećina u kojoj su pronađeni bila je pretražena i stotine rukopisa u odlomcima pronađeno. Pronađene su i stotine delova od posuđa koji su se mogli ponovo sastaviti, potpuno ili delimično. Bilo je oko 40 ovakvih zemljanih posuda; u nekima su bili zavijuci. Pronađeni su i njihovi zaklopci u obliku kugle, kao i mnogo lanenog platna u koje su bili zavijeni. Za vreme iskopavanja ruševina Kirbet Kumran-a, koji se nalazi nedaleko od ove pećine, pronađen je isti takav zemljani sud /ćup/. Ovo otkriće potvrđuje da su se zemljani sudovi sa zavijucima iz ovog grada preneli u ovu pećinu u trenucima neke opasnosti. Možda je to bilo za vreme prve jevrejske pobune koja je dovela do uništenja Jerusalima 70. godine posle Hrista.

Godine 1951. i 1952. pronađene su pećine u Judejskoj pustinji u kojima su nađeni mnogi rukopisi. Svi oni potiču iz poslednja dva veka pre Hrista i prva dva veka posle Hrista.

Otkrića iz 1947., kao i druga, dala su zavijutak koji sadrži celu Knjigu proroka Isaije, jedan nepotpun prepis iste knjige, komentar prve dve glave Knjige proroka Avakuma i važne delove knjiga: 1. Mojsijeve, 5. Mojsijeve, Knjige o sudijama i Knjige proroka Danila. Svi ovi rukopisi su pisani na jevrejskom kvadratnom pismu. Neki delovi 3. Mojsijeve pisani su na starojevrejskom pismu.

Sa ovim biblijskim rukopisima nađeni su i drugi jevrejski spisi. Sadržina ovih spisa nam otkriva da su ovi rukopisi pripadali zajednici esena koji su stanovali u Kirbet Kumranu u Hristovo vreme. Oni su tamo sakrili svoje skupocene spise kad je 66. godine posle Hrista izbio rat sa Rimljanima.

Stotine odlomaka i veliki broj pronađenih zemljanih sudova pokazuju da je to bila biblioteka, od nekih 200 rukopisa, koja je bila sakrivena u pećini. Izgleda da je u 8. veku ova pećina bila otkrivena i veći deo rukopisa prenesen u Jerusalim. Ovo se može zaključiti iz pisma nestorijanskog patrijarha Timotija iz Seleukije, koji je čuo o nekom takvom otkriću i raspitivao se o njemu. Neki rukopisi su iz nepoznatih razloga ostavljeni u ovoj pećini, gde su pronađeni 1947. godine.

Ova nedavna otkrića u okolini Kirbet Kumrana su dala neke korisne rukopise. Zahvaljujući njima najveći deo knjiga Starog zaveta mogu sada da se čitaju na jevrejskim zavijucima iz Hristovog vremena i ranije. Sada postoje potpune kopije knjiga: 2. Mojsijeva, 4. Mojsijeva, Knjiga o Ruti, Psalmi i Knjiga proroka Jeremije. Ima još delova mnogih drugih knjiga. Pronađen je i grčki prevod malih proroka koji datira iz vremena Novog zaveta.

Postoji neslaganje među stručnjacima iz kog su veka ovi rukopisi pronađeni 1947. Najveći broj njih se slažu da je Knjiga proroka Isaije iz 2. veka pre Hrista, a drugi nešto kasnije, ali svi su pre 70. godine posle Hrista. Odlomak iz 3. Mojsijeve je pisan ispravnim jevrejskim pismom koje se upotrebljavalo pre vavilonskog ropstva; on datira prema stručnjacima ili iz 5. ili iz 6. veka pre Hrista ili iz 2. ili 1. Veka, s tim da je prepisivač podražavao stari tekst sa koga je prepisivao.

Svi ovi zavijuci su bili načinjeni od sastavljenih komada kože. Pisalo se u stupcima. Zavijutak Isaijine knjige je dug 2,6 m i ima 54 stupca teksta. Svi tekstovi su pisani konsonantnim pismom kao što je bilo u Hristovo vreme. Ostavljene su praznine između reči koje označavaju način čitanja. Ceo tekst je podeljen na paragrafe koji počinju novim redom. Primećuje se da je na tekstu bilo i popravaka prema originalu sa koga je prepisivan.

Ovaj najpoznatiji biblijski rukopis ima velikog značaja jer je iz Hristovog vremena. On predstavlja biblijski tekst sličan onome koji su Isus i apostoli upotrebljavali. To je tekst mnogo vekova stariji od najstarijeg masora-teksta. Iako ovi novi otkriveni rukopisi pokazuju neke razlike u izgovoru, gramatici i načinu pisanja, nema nijedne veće promene. Naučnici su se iznenadili kada su konstatovali da od Hristovog vremena tekst jevrejske Biblije ne pokazuje nikakve bitne promene. Ovi rukopisi potvrđuju da su prepisivači i čitaoci jevrejske Biblije imali veliko poštovanje za Božju Reč. Oni su preneli sveti tekst tačno i bez greške.

2. Jezik i pismo knjiga kanona Starog zaveta – Najveći deo knjiga Starog zaveta napisan je na tzv. starojevrejskom jeziku za razliku od jezika Mišne i današnjeg modernog jevrejskog jezika. Jezik Mišne je jevrejski jezik iz hrišćanskog doba. Ovo je veštački oživljeni jezik na kome su pisali jevrejski rabineri svoja stručna dela, a koji se sad upotrebljava kao službeni jezik u državi Izrael. Izraz „jevrejski jezik“ nalazi se prvi put u uvodu jedne apokrifne svešteničke knjige pisane 138. godine pre Hrista. Jevrejski istoričar Josif Flavije u 1. veku posle Hrista upotrebio je isti ovaj izraz, a kasnije se javlja i u rabinerskim knjigama. Izraz „jevrejski jezik“ koji je upotrebio Luka u Delima apostolskim 21,40; 26,14 odnosi se na aramejski, a ne na jevrejski jezik kojim su Jevreji govorili u vreme Hrista.

Biblijski izraz za jezik koji su govorili Izrailjci u vreme Starog zaveta je „hananski jezik“ (Isaija 19,18) ili „judejski jezik“ (2.O carevima 18,26; Nemija 13,24).

Jevrejski jezik je grana one velike grupe starih semitskih jezika koji su se govorili u Mesopotamiji, Siriji, Palestini i Arabiji. Ovaj jezik je vrlo blizak jeziku starih Hananaca, Feničana i Siraca, a skoro jednak s moavskim, edomskim i amonskim jezicima. Jezik kojim su govorili starosedeoci Hanana jedva se razlikuje od biblijskog jevrejskog jezika.

Uglavnom, knjige jevrejske Biblije su pisane na jevrejskom tj. starojevrejskom jeziku. Nekoliko glava u Jezdrinoj knjizi (4,8-6.18; 7,12-26) i u Knjizi proroka Danila (2,4-7.28), jedan stih u Poslanici Jevrejima (10,11) i još jedna reč u 1. Mojsijevoj (31,47) nisu napisani na starojevrejskom jeziku nego na aramejskom koji je srodan jevrejskom, ali se smatraju kao dva odvojena jezika.

Aramesjki jezik se govorio u Mesopotamiji. Neka aramejska plemena kao Haldeji su živeli u Južnoj Vaviloniji oko Ura, a druga u Gornjoj Mesopotamiji između reke Kebar i velikog zavoja reke Eufrat, a Haran je bio centar. Činjenica da su Avram, Isak i Jakov bili u Haranu svakako je razlog za Mojsijevo tvrđenje da je Jakov „Aramejac“ (5.Mojsijeva 26,5 u originalu, a u nekim prevodima „Sirac“). Iz Severne Mesopotamije aramejski jezik se proširio po celoj Siriji, kad su Asirci sirske gradove /tj. države/, čije je stanovništvo govorilo aramejski, uništili. U 8. veku pre Hrista njihovo stanovništvo bilo je preseljeno u razne delove asirskog carstva. Ovo je prouzrokovalo veliko proširenje aramejskog jezika koji se mnogo lakše učio nego drugi stari jezici Bliskog Istoka. Najzad je aramejski postao međunarodni jezik civilizovanog sveta. On je bio službeni jezik novog Vavilonskog carstva, a posle i Persijskog carstva.

Ovaj aramejski jezik postao je međunarodni jezik pod Vavilonjanima i Persijancima. To je razlog da su neki delovi Biblije napisani na aramejskom. Jevrejski službenici koji su živeli među Vavilonjanima i govorili aramejski, kao što je prorok Danilo, i Jezdra koji je radio na persijskom dvoru, bili su ljudi koji su znali aramejski jezik kao i svoj maternji, jevrejski jezik. Prorok Danilo počinje svoj izveštaj o Navuhodonosorovom snu na jevrejskom, ali kada je počeo da piše o odgovoru mudraca koji su govorili aramejski (Danilo 2,4 – „aramejski“ po originalu, a u nekim prevodima „sirski“), Danilo je nastavio da piše njihovim jezikom, tj. aramejskim koji je isto tako dobro poznavao kao jevrejski. Tek od Danila 7,1 počinje prorok opet da piše jevrejski jer je Bog ta proročanstva nameravao da objavi svom narodu, a ne mnogobošcima.

Kao posledica vavilonskog ropstva, Jevreji su poslednjih nekoliko vekova pred Hristov dolazak prihvatili i govorili aramejski umesto jevrejskog jezika. U Hristovo vreme aramejski je postao maternji jezik u Palestini. Biblija se čitala stalno na starojevrejskom jeziku pri bogosluženju po sinagogama, ali mnogi u narodu, naročito žene, nisu ga razumeli. Zato je bilo potrebno da oni koji čitaju Bibliju najpre prevedu taj tekst na aramejski. Kasnije je bio načinjen pismeni prevod pod imenom Targumim. Što se tiče strojevrejskog jezika koji je postao mrtav jezik već u predhrišćansko vreme, on se održavao samo veštački. Njega su znali samo rabineri; zato ga možemo nazvati „rabinerskim“ jezikom. On je ustvari bio samo imitacija starojevrejskog sa mnogim stranim rečima: persijskim, egipatskim, grčkim i dr. Sem toga ima i dosta nejasnih reči čiji se smisao teško razume. Aramejski se stalno govorio kao živi jezik. On se govori i danas u nekim krajevima Bliskog Istoka pod imenom sirski jezik.

Dakle, doba vavilonskog ropstva deli istoriju jezika kod Izrailjaca u dva dela: starojevrejski i aramejski jezik. Već posle asirskog ropstva (722. godine), aramejski jezik je postepeno prodirao kod Izrailjaca. Za vreme cara Jezekije aramejski jezik je bio razumljiv uglednim ljudima, ali ne i prostom narodu. Po Knjizi proroka Jeremije i Knjizi proroka Jezekilja primećuje se da je aramejski prodro i u Judejsko carstvo. Nemija je revnovao da se uči starojevrejski jezik. On je naredio da se narodu koji više nije razumevao starojevrejski redovno čita iz Tore (Nemija 8,8). Ali ni Nemijina ni Jezdrina knjiga nisu bile napisane na čisto starojevrejskom jeziku.

Što se tiče pisma knjiga jevrejske Biblije ono je različito prema dobu kada je napisana. Tora ili Petoknjižje (pet knjiga Mojsijevih) napisana je na egipatskom pismu ili pismu egipatskog porekla. Mojsije je dobro poznavao egipatsko pismo. Iz 2. Mojsijeve 17,14 i 4. Mojsijeve 5,23 jasno izlazi da se u Mojsijevo vreme znalo za neko pismo.

Posle vavilonskog ropstva Jevreji su pisali „kvadratnim pismom“ (pismo u obliku kvadratića) nazvano „asirskim“ ili „vavilonskim“ (aramejskim) pismom. Ovo se pismo od Jezdre,  koji ga je uveo, postepeno širilo kao i aramejski jezik.

Starojevrejsko pismo, kao i jezik, su bili potisnuti, ali se ovo pismo ponekad javlja i znatno kasnije posle vavilonskog ropstva. Dokaz su stari kameni spomenici. Ovo se pismo nalazi čak i na novcu Hazmonejaca, iz doba jevrejsko-rimskog ratovanja.

Kao sva semitska pisma i jevrejsko je tzv. „konsonatno pismo“ tj. postoje slova samo za suglasnike (konsonatne). Samoglasnici su se morali dodavati jer se nisu pisali. Ovo je činilo velike teškoće ne toliko u vreme pisanja koliko kasnije kada se posle dužeg vremena trebalo napisano čitati i razumeti. Ovo pismo je bilo bez akcenata i ikakve interpunkcije koja tada nije ni bila poznata. Reči se nisu odvajale prazninama niti znacima.

3. Tekst knjiga kanona Starog zaveta – Za tekst knjiga zbirke (kanona) Starog zaveta nastaje značajnije doba tek posle vavilonskog ropstva. Ovo je vreme kada počinje da se utvrđuje tekst i način čitanja, kao i neka podela teksta knjiga kanona Starog zaveta. Stvara se sveta kaligrafija (veština tačnog i lepog prepisivanja), koja je imala stroge propise za prepisivanje teksta. Pri svakom prepisivanju su se brojale reči i redovi pojedinih knjiga. Određivali su se među-prostori redova i odseka. Na neki način se određivao način čitanja teksta. Ali sve je ovo bilo bez nekog jedinstvenog i utvrđenog sistema.

U prvih pet vekova posle Hrista jevrejski rabini su završili svoj rad na deobi teksta jevrejske Biblije na velike i male odseke onako kao što je i odnos u jevrejskoj Bibliji. Ovu podelu ne smemo mešati sa podelom Starog zaveta na glave i stihove koju danas imamo. Sve ovo je tek kasnijeg porekla. Jevrejski rabineri su zaveli mnogo raznih vidljivih oznaka da bi označili naročita mesta koja su se tumačila i objašnjavala u njihovim spisima. Pošto nijedan biblijski rukopis ne postoji iz ovoga vremena, možemo pojedinosti o radu ovih jevrejskih učitelja da doznamo samo iz Talmuda.

Od 6. veka jevrejski učeni rabini počeli su da utvrđuju predanje u pogledu teksta jevrejske Biblije. Ovi rabini su se zvali masoreti (od reči „masora“ – jevrejski izraz za predanje tačnog teksta Biblije). Ovi učeni ljudi su se trudili da budućim pokolenjima osiguraju tačan tekst. Oni su svoj rad izneli u monografima i propratnim primedbama u Bibliji.

Pošto je starojevrejski jezik bio mrtav već više vekova, jer ga je zamenio aramejski kao živi jevrejski jezik, postojala je opasnost da se njegov izgovor potpuno izgubi u toku vremena. Masoreti su ispravili sve pravopisne i gramatičke greške. Oni su izbrojali sve redove, reči i slova pojedinih knjiga jevrejske Biblije. Čak je i sredina knjige bila označena. Oni su pronašli i uveli tzv. „sistem punktacije“, tj. sistem znakova za samoglasnike koji su dodati suglasnicima teksta jevrejske Biblije, jer je ono bilo tzv. „konsonatno pismo“. Tako je čitanje jevrejske Biblije uprošteno i zagarantovan izgovor koji je tada postojao. Bez sumnje izgovor masoreta u 7. veku posle Hrista razlikovao se nešto od izgovora kad su se pisale pojedine knjige Starog zaveta.

Masoreti su pronašli i dva složena sistema za naglašavanje, jedan za tekst u knjigama sa prozom, a drugi za Psalme i Knjigu o Jovu. To naglašavanje je označeno pomoću raznih znakova koji su dodati tekstu.

Kada su masoreti mislili da nešto treba da se drugačije čita nego što je napisano u tekstu, oni su svoje primedbe stavljali na margine, ali nisu menjali sam tekst. Kao primer za ovo može da nam posluži čitanje Božjeg imena koje se sastoji od 4 konsonanta JHVH, što se izgleda izgovaralo kao Jahve u staro vreme. Jevreji nisu vekovima, iz straha da ne profanišu sveto ime, izgovarali ovo ime. Umesto da izgovore ovu reč oni su rekli Adonai (Gospod). Masoreti, verni svom načelu, nisu menjali tekst. Oni su ova četiri konsonanta ostavili, ali su dodali samoglasnike za reč Adonai. Kad čitalac dođe do ove reči, on je čita Adonai, iako ima suglasnike za Jahve, a samo znake za samoglasnike reči Adonai. Pošto ovo nije bilo poznato hrišćanima kada je trebalo da upotrebe jevrejsku Bibliju (u prvim danima reformacije) oni su ovo Božje ime objasnili i čitali kao Jehova.

Dakle, masoreti su postavili tačna i detaljna pravila kojih se moralo pridržavati pri prepisivanju Biblije. Ništa nije bilo prepušteno prepisivačima, ni dužina redova i stubaca, niti boja mastila. Sve se učinilo da bi prepisi bili tačni. Na kraju svake prepisane knjige naznačen je broj reči koje knjiga sadrži sa napomenom koja se već nalazi u sredini, kao i mnogi drugi podaci.

Svi najstariji rukopisi jevrejske Biblije poreklom su iz kasnog masoretskog doba. Verovatno najstariji od njih je prepis Petoknjižja iz 9. veka koji se nalazi u Britanskom muzeju. Doba nije potpuno sigurno, jer se oslanja na način prepisa spisa. Najraniji rukopis jevrejske Biblije je prepis poznih proroka koji se nalazi u Lenjingradu. On je pisan 916. godine posle Hrista. Drugi čuveni prepisi su iz 10. veka. To je Kodekl Laudianus u Oksfordu koji sadrži skoro ceo Stari zavet i Kodeks proroka, Ben Ašera iz Alepa iz 859. godine.

Neki rukopisi jevrejske Biblije su nađeni u Kairu, u jevrejskoj sinagogi gde su bili sačuvani. Oni su velikim delom u Rusiji i u biblioteci Kembričkog univerziteta u Engleskoj. Razlog malog broja rukopisa jevrejske Biblije je zakon kod Jevreja kojim se zabranjuje upotreba iscepanih i raskomadanih Biblija. Ovakve su se Biblije morale spaljivati ili na drugi način uništavati da bi se sprečilo vređanje Božjeg imena koje one sadrže. Zato ako je neki prepis bio star ili iscepan, bio je stavljen na određeno mesto u sinagogi koje se zvalo geniza. Do sada se našla samo jedna geniza u Kairu koja je imala stare prepise. Svi su drugi prepisi iz doba prvih 1000 godina posle Hrista propali.

Najstariji pronađeni prepisi kanona Starog zaveta su sledeći: 1) Kodeks „Severus“, iz rimske sinagoge – 70. godine odnesen iz Jerusalima, a 220. godine posle Hrista vratio ga car Sever;  2) Hilelov kodeks, 600. godine posle Hrista;  3) Kodeks „Meir“, samo neki odlomci;  4) Kodeks „Orijent 4445“ (nalazi se u Londonu; sadrži Petoknjižje iz 820-850. godine posle Hrista);  5) Kodeksi: Jerusalimski, Sinajski i Vavilonski, svi iz 9. veka;  6) Rajhlinov kodeks iz 1105. godine posle Hrista, nalazi se u Karlsruhe.

Velika briga oko prepisivanja jevrejskih prepisivača je garancija tačnosti biblijskih prepisa. Otkriće zavijutaka kod Mrtvog mora koji nam pružaju tekst 1000 godina stariji od ma kog do sad poznatog prepisa Biblije dokazuje da je tekst Starog zaveta koji imamo u rukama isti kao i onaj koji je bio za vreme Hrista.

Kod Jevreja su postojale dve vrste prepisa Biblije: službeni i privatni rukopisi – prepisi sa ili bez masoretske obrade. Ali kod svih privatnih prepisa, kako bez tako i sa masoretskom obradom, vremenom su se prilikom prepisivanja uvukle greške. S vremena na vreme tekst se mora čistiti i ispravljati upoređivanjem sa dobrim prepisima.

Kada je pronađena štampa, štampale su se samo pojedine knjige kanona Starog zaveta. Psaltir (psalmi) je prvi deo jevrejske Biblije koji je štampan. To je bilo 1477. godine, 30 godina posle pronalaska veštine štampanja. Petoknjižje je štampano 1482. godine u Bolonji, Proroci u Sončinu 1486., a Životopisi u Napulju 1486. godine. Godine 1488. štampana je prvi put cela jevrejska Biblija na jevrejskom jeziku u redakciji Avrama ben Paima u Sončinu. Godine 1491. izašlo je drugo izdanje, a 1494. godine izašlo je u Breščiji treće izdanje (prvo Gersonovo izdanje) sa koga je Luter preveo Stari zavet na nemački jezik. Sa ovog prevoda su kasnije mnogi narodi prevodili Stari zavet na svoj jezik, pa je i Đura Daničić preveo na naš jezik.

4. Prevodi knjiga kanona Starog zaveta – Stari zavet je preveden na mnoge jezike. Ti prevodi su sledeći:
5. a) Na grčkom jeziku – Grčko-aleksandrijski prevod „Septuaginta“ (prevod sedamdesetorice, LXX) učinjen u 3. i 2. veku pre Hrista u Aleksandriji. Po predanju ovaj prevod izvršila su sedamdesetorica, po čemu je dobio ime. U stvari, ovo je broj Sinedriona u Aleksandriji pod čijom je zaštitom i saradnjom izvršen ovaj prevod. Postoji vrlo dobar prepis ovog prevoda iz 4. veka posle Hrista. Prevod je različit. Neke su knjige verno prevedene dok su druge slobodno, a neke i odstupaju od originala. Pošto je grčki jezik bio svugde proširen razumljivo je što novozavetni pisci navode stihove iz Starog zaveta po ovom prevodu, LXX. Ovo je glavni prevod kanona Starog zaveta na grčki.

U toku 2. veka posle Hrista pojavila su se još tri prevoda na grčki:

• Akvilin prevod – Akvila je bio poreklom mnogobožac iz Sinope u Pontu. Najpre je postao jevrejski prozelit. Kada su se hrišćani vratili iz Pele u Jerusalim, on se obratio u hrišćanstvo. Zbog astronomskog sujeverja bio je isključen iz hrišćanske sredine i onda je potpuno prišao jevrejstvu. On je revno proučavao starojevrejski jezik. Radi dogmatskih pobijanja hrišćana preveo je on Stari zavet sa jevrejskog na grčki. Prevod je doslovan; on je prevodio reč po reč bez mnogo smisla. Ovaj prevod je imao ugled među Jevrejima i hrišćanima koji nisu znali jevrejski. Ostali su samo odlomci.
• Teodicijev prevod – On je bio takođe prozelit iz Efesa. Njegov prevod je u stvari više šira obrada LXX. On se oslanja čas na original (jevrejski tekst) čas na Akvilin prevod.
• Simahov prevod – Simah je bio učeni Samarjanin. Živeo je u vreme rimskog cara Severa. I on je prišao jevrejstvu i iz mržnje prema Samarjanima preveo Stari zavet sa originala. On se trudio da ga što bolje prevede na dobar grčki jezik.

U biblioteci hrama Sv. Marka u Veneciji nalazi se još iz 14. ili 15. veka na pergamentu prevod mnogih knjiga Starog zaveta poznat pod imenom „venecijanski prevod“ (versio Veneta); načinio ga je neki Markus Venetus. Prevod je manjeg značaja, iako je interesantan. U njemu ima mnogo novih reči.

5. b) Na aramejskom (haldejskom) jeziku – Postoje tzv. „targumim“ (množina od reči „targum“ = prevod). To su prevodi u obliku prepisivanja sa kraćim i dužim objašnjenjima. Najznačajniji targum je Onkelosov o pet knjiga Mojsijevih koji se produžio do 5. veka posle Hrista i o Prorocima od Uzijela, najznamenitijeg učenika Hilela starog, otpočet u 1. veku, a završen u 4. veku posle Hrista.
6. c) Na sirskom jeziku – Sirski prevod nazvan „Pešito“ (znači „prost“, „za narod“), otpočet u drugoj polovini 2. veka posle Hrista.
7. d) Na samariććanskom jeziku – Stari prevod Pet knjiga Mojsijevih (Pentateuh). Osim ovog prevoda imali su Samarićani na svome dijalektu prevod Staroga zaveta.
8. e) Na egipatskom jeziku – Prevodi su načinjeni na raznim dijalektima Donjeg Egipta (nazvan koptski ili memfijski) i Gornjeg Egipta (sahidiski ili tebanski) i još na basmurijskom za koji se ne zna gde se govorio. Svi ovi prevodi su prema LXX. Zatim, buhairski prevod iz 2. veka posle Hrista, po LXX.
9. f) Na etiopskom jeziku – Na starom jeziku adsimitske države koji se od 16. veka obično naziva „etiopski“ (a od urođenika „gez“ – jezik) postoji stari prevod Starog zaveta kojim su se služila sva plemena abisinskih hrišćana. Ovaj je jezik danas samo jezik svetih knjiga crkve. O prevodima se ne zna ništa.
10. g) Na arapskom jeziku – U 7. veku počela se Biblija prevoditi na arapski jezik. Prevodi sa originala su: Prevod rabina Sadije Gaona iz Fajume (stari grad Pitom u Egiptu) u 10. veku. Prevod je slobodan, u opisnom obliku. Dalje, Erpeinjev prevod. Sa drugih jezika: sa pešito prevoda samo pojedine knjige. Sa grčkog (LXX) prevedene su mnoge knjige. Postoji i jedan prevod sa koptskog jezika.
11. h) Na persijski jezik – Godine 1546. izašao je u Carigradu prevod Pet knjiga Mojsijevih na ovom jeziku.
12. i) Na armenskom jeziku – Armenski prevod potiče od njihovog osnivača azbuke Mesrobe (iz 5.veka). On je uz pomoć svojih učenika preveo Bibliju. Stari zavet je preveden po LXX. Prevod je doslovan.
13. j) Na đurđijanskom jeziku – U 6. veku prevedena je sa LXX na jezik Đurđijanaca Biblija. Pismo je crkveno, tzv. „kuzuri“. Ovo je tzv. „Đurđijanska Biblija“
14. k) Na gotskom jeziku – Prevod Ulfile, biskupa Zapadnih Gota koji su nekada živeli na donjem Dunavu. On je načinio azbuku po uzoru na grčka, latinska i runo-slova. Godine 376. on je preveo celu Bibliju (osim Knjiga o carevima, zbog ratničkog duha svog naroda). Prevodio je sa grčkog, ali ima tragova i latinskog teksta. Posle je prošlo mnogo godina dok se pojavio prvi prevod na nemačkom jeziku, Martina Lutera.
15. l) Na latinskom jeziku – Od latinskih prevoda najstariji je prevod po imenu „Vetus Itala“ (stari italijanski) iz sredine 2. veka posle Hrista. Ovo je prevod sa grčkog LXX. Ovaj se prevod vremenom iskvario, tako da se već u 4. veku osećala potreba za dobrim prevodom. Zato je Jeronim, koji je odlično poznavao jevrejski jezik počeo 382. godine da revidira latinski tekst prema LXX. Ali u toku rada na korigovanju, došao je 392. godine na misao da prevede kanon Starog zaveta sa originala na latinski. Ovaj je prevod završen 405. godine. Iako je nailazio na veliko protivljenje crkve on je ovo delo završio. Od 13. veka ovaj je prevod dobio ime „Vulgata“ („editio vulgata“ znači „prevod za narod“). Na trentskom saboru 1546. godine Vulgata je sa svim svojim apokrifima proglašena svetom i kanonskom. Od tada se ovaj prevod smatra autentičnim za katoličku crkvu (tzv. „katolička Biblija“).
16. lj) Na slovenskom jeziku – Braća Ćirilo i Metodije prvi su preveli sa LXX na slovenski (makedonski) jezik Sveto pismo u 9. veku, pošto su načinili i posebnu azbuku u tu svrhu. Prevod je bio namenjen potrebama slovenske liturgije u Moravskoj. Ovaj prevod je bio temelj gotovo svih prevoda i prepisa u Bugarskoj, Srbiji, Hrvatskoj i Rusiji. Original je izgubljen, postoji samo prepis.

5. Apokrifi Starog zaveta – Izraz „apokrifi“ označava nešto što je sakriveno. Ovaj se izraz upotrebljava da se neke verske knjige označe kao tajanstvene i sumnjive u pogledu svog postanka. Kod protestanata izraz „apokrifi“ označava spise pisane pre Hrista koji se nalaze u LXX, ali ih nema u jevrejskoj Bibliji. Ali katolička i grčko-katolička crkva su prihvatile apokrife kao kanonske i nalaze se u njihovoj Bibliji.

Apokrifi (podmetnuti, lažni spisi) kao i apokrifne dopune kanona Starog zaveta ne spadaju u zbirku (kanon) Starog zaveta iz sledećih opravdanih razloga:

1. Oni se ne nalaze u zbirci (kanonu) jevrejske Biblije.
2. Isus i apostoli nisu prihvatili ove knjige i dopune niti iz njih ma šta navodili.
3. Oni nisu napisani na starojevrejskom jeziku nego na grčkom.
4. Oni su sastavljeni u vreme kad Božji Duh nije više bio u Izrailju. (Uporedi izjave: Josifa Flavija, Talmuda i Avgustina)
5. I sami ne polažu pravo na božansko nadahnuće niti pružaju ikakvo uverenje o njihovoj autentičnosti.

Martin Luter ih je preveo i izdao pod sledećom napomenom: „Knjige koje se ne mogu uporediti sa Svetim pismom, ali su korisne i dobre za čitanje“. Do sabora u Trentu, 1546. godine, kanon Starog zaveta, prihvaćen od hrišćanske crkve, nije sadržavao apokrife Starog zaveta. Katolička crkva je na ovom saboru dodala ove apokrife Svetom pismu (katolička Biblija).

Apokrifne dopune u Starom zavetu

• Molitva cara Manasije (2.Dnevnika 36 u Vulgati na kraju Biblije /Starog zaveta/)

U 2.Dnevnika 33,11-13,18.19 možemo čitati stihove na osnovu kojih se verovalo da je Manasija sastavio molitvu. U jevrejskom starozavetnom tekstu ova molitva nije sačuvana, a u LXX, sirskom, arapskom i etiopskom prevodu postoji s natpisom: „Molitva Manasije, cara judejskog“. U ovoj molitvi se proslavlja svemoć Gospodnja, Njegova milost prema očevima jevrejskog naroda i prema svim ljudima koji se kaju. Dalje se spominju Manasijini gresi, njegovo pokajanje i molitva za oproštenje. Završava se sa Manasijinom nadom da će ga Bog spasti.

Ko je ostavio ovu molitvu ne zna se. Ona se spominje u apostolskim Ustanovama (2,22). Ona je postojala već u IV i V veku posle Hrista. Pretpostavlja se da je napisana u vreme Makabejaca. Ova dopuna nije primljena od katoličke crkve na saboru u Trentu, a u Vulgati je dodata kao apokrifna.

2) Dopuna u Knjizi o Jestiri (10,4 – 16,24)

U ovoj knjizi postoje dopune na sledećim mestima:

1. Mardohejev san (1,1)
2. Zapovest Amana (3,13)
3. Molitva Mardoheja i Jestire (4,17)
4. Razgovor Jestire i Artakserksa (5,1.2)
5. Zapovest Mardohejeva po naredbi Artakserksa (8,13)
6. Tumačenje Mardohejevog sna (10,3)

U raznim prevodima (LXX) i u Vulgati pomenute dopune se stavljaju posebno na kraju knjige od 10,4 – 16,24.

Onaj koji je izvršio ove dopune nije dobro poznavao ovu knjigu. To se vidi po njegovim dopunama. On je bio svakako palestinski Judejac.

Crkveni oci i hrišćanski pisci su navodili iz Knjige o Jestiri sa ovim dopunama. Origen je znao da ovih dopuna nema u jevrejskoj Bibliji, a da ih ima u grčkom prevodu.

Dodaci Knjizi o Jestiri se ne slažu sa kanonskim tekstom. Na primer, prema dopuni, Mardohej je postao dvorski činovnik druge godine carovanja Artakserksa i kao takav doznao za zaveru evnuha kada je spavao na stepenicama dvorca, a po kanonskom tekstu (2,16-23) Mardohej je postao dvorski činovnik tek pošto je otkrio zaveru, kao nagradu za otkriće. Po dopuni Aman je negodovao na Mardoheja zbog optužbe protiv zavere evnuha, a po kanonskom tekstu za nepoštovanje prema njemu, Amanu (3,3-6). Po dopuni određeno je da se Judejci istrebe 14. adara, a po kanonskom tekstu 13.(3,13;9,1)

Dopune imaju neke poučne misli i bude veru i nadu u Boga. One često spominju Božje ime, što nije slučaj u kanonskom tekstu ove knjige. Zato su ih u prošlosti mnogi prihvatili. Ali, jevrejski kanon odbacuje ove dopune.

3) Dopuna u Knjizi o Jovu (O Jovu 42,17 i posle ovog stiha)

Na kraju Knjige o Jovu nalazi se dopuna koja kaže da Jov vodi poreklo od Isava. Tu se govori i o mestu gde su Jov i njegovi drugovi živeli i da su od carskog roda, o čemu kanonski tekst ništa ne kaže. Tamo se izjavljuje da je ova dopuna uzeta iz „Sirske knjige“. Ni ove dopune nema u jevrejskom tekstu Biblije. Nije je bilo ni u staro vreme o čemu svedoče Origen i Jeronim. Ovo se ne kaže ni u sirskom prevodu Biblije „Pešito“. Možda je ovde reč o nekom targumu na ovom mestu u Jovu. Ne zna se ništa o autoru „Sirske knjige“ koji je bio svakako neki palestinski Judejac koji je inače dobro znao sirski jezik. U „Apostolskim ustanovama“ se navodi deo ove dopune.

Tekst ove dopune sačuvao se na grčkom jeziku u svim prepisima LXX. Ona je sačuvana i u starojevrejskom prevodu (Vetus Itala), pa je zato ušla i u Vulgatu. Postoji i u arapskom prevodu. Ali ova je dopuna nekanonska.

4) Psalam 151 (odvojen od Psalama)

Ovaj Psalam se priznaje od mnogih kao „osobeni“ Psalam, ali nema kanonske vrednosti. U njemu se izražavaju Davidova osećanja posle pobede nad Golijatom. Spominje se da je najmanji u porodici, njegova muzička darovitost, Božja pomoć, pomazanje i pobeda nad Golijatom. On ne postoji u jevrejskom tekstu, a i izdavači grčke Biblije ga ne spominju. Niko i ne misli da je Davidov psalam. Izgleda da je ovaj Psalam napisan u vreme posle vavilonskog ropstva. Crkveni oci ga nisu tumačili niti je ikada priključivan psalmima. Pisac je bio Jevrejin u vreme pre Hrista. Nalazi se u starijim prevodima, kao Pešito, i svim prevodima LXX. Sadrži poučne misli, nadu u Boga i proslavljanje Boga.

5) Dopune u Knjizi proroka Danila (Danilo 3,23.24)

Ovde imamo tri dopune:

1. Molitva Azarije i pesma tri druga (Danilo 3,24-90) – U svojoj pokajničkoj molitvi Azarija iznosi sve grehe jevrejskog naroda, priznaje Božju pravdu koja ih je pohodila ropstvom i izražava nadu na spasenje. U pohvalnoj pesmi tri druga proslavlja se Gospod za spasenje iz peći i pojavu anđela među njima. U jevrejskoj Bibliji nema ovog teksta jer nije priznat kao kanonski. U ovoj dopuni se navode jevrejska imena Danilovih drugova, a u kanonskom tekstu haldejska. Pisac je svakako Jevrejin iz Palestine u vreme Makabejaca. Ova dopuna se nalazi u LXX. Svakako je dodata u vreme prevoda LXX. U njoj se lepo izražava osećaj blagodarnosti u pesmi koja je slična Psalmu 148.
2. Priča o Suzani (Danilo 13,1-64) – Ovo je druga nekakonska dopuna u Knjizi proroka Danila. Ona sadrži istoriju čestite Judejke Suzane, lepe žene Joakima, koju su videli dvojica jevrejskih sudija kako se kupa u vrtu. Kad su joj se ponudili, ona ih je odbila. U osveti oni su je optužili za preljubu. Najzad, ona je spasena od smrti mudrošću proroka Danila.

U jevrejskoj Bibliji nema ove priče u Knjizi proroka Danila. Katolici priznaju njenu kanonsku vrednost kao jednog dela Knjige proroka Danila i predstavljaju jevrejski ili aramejski original ove priče, dok je protestanti odbacuju i misle da je original na grčkom. O postanku ove priče teško je nešto kazati. Izgleda da je autor ove priče Judejac u Vavilonu koji je dobro poznavao način tamošnjeg života. Jevreji su rado čitali ovakve priče u vezi sa prorokom Danilom. Ova je priča zajedno sa Knjigom proroka Danila ušla u grčki prevod LXX i Teodociona. Njen postanak nije raniji od 3. veka pre Hrista. U pogledu istorijske važnosti ovog dodatka oduvek je postojala sumnja u verskoj litearaturi. Primedba je da se u samom početku ropstva u Vavilonu, u ovom apokrifnom dodatku, Judejcima pripisuje njihov sopstveni sud s pravom da osudi na smrt kao i to da Joakim ima veliki dom i vrt, što je skoro nemoguće. Dalja primedba je: prenagljeni sud kako nad Suzanom tako i nad starcima.

Ali, treba spomenuti poučan karakter ove apokrifne dopune. Moralna raspuštenost Judejaca, koju su ukoravali i prorok Jeremija i Jezekilj, prešla je i na vavilonske robove, pa čak ni starci nisu bili pošteđeni. Pisac javno izobličava, postiđuje i osuđuje nemoral. Preko čiste Suzane pisac bodri Judejke da se ne boje pretnji od strane muškaraca i čuvaju bračnu vernost i Gospod će im pomoći.

3. Priča o Vilu i aždahi (Danilo 14,1-42) – Ovo su dve priče. U prvoj Danilo otkriva prevaru. On opisuje kako je dokazao da bog Bel (Marduk) ne jede datu mu hranu. On je uveče posuo pepeo i našao stope sveštenika koji su pojeli hranu. Car je ubio sveštenike i razrušio hram. Druga opisuje kako je Danilo uništio aždahu koju su Vavilonci obožavali. Pri hranjenju on je mešao u hranu smolu, dlake i mast, te je aždaha pukla. U gnevu, narod je bacio Danila u lavovsku jamu gde mu je prorok Avakum na čudesan način donosio hranu. Lavovi ga nisu napali. Car je bio tako ganut ovim čudom da je uništio sve Danilove neprijatelje.

O originalnom jeziku ove dopune mnogo se raspravljalo, kao i o jeziku druge dve nekanonske dopune u Knjizi proroka Danila. Origen, Jeronim i Jevsevije (Eusebius) nisu verovali da je ova priča napisana na jevrejskom jeziku. Ove dopune nema u jevrejskoj Bibliji. Izgleda da je njen pisac bio Judejac u Palestini. Za vreme prevoda LXX ova je priča već postojala jer se grčki jezik u potpunosti poklapa sa jezikom LXX u Knjizi proroka Danila. To znači da je ovaj apokrifni deo postojao još u 3. veku pre Hrista. U LXX stoje u početku ove dopune reči: „Iz proroštva Avakuma, sina Isusova iz kolena Levijeva, bio je neki čovek, sveštenik po imenu Danilo, sin Avala, drug cara vavilonskog“. Ovaj početak je u suprotnosti sa istorijom i činjenicama.

Dalje se u ovoj priči opisuje kako je bio neki idol Vil u Vavilonu. Car Kir ga je poštovao. Istina je da je u Vavilonu postojao bog i idol Vil (vidi Isaija 46,1), ali da ga je car Kir poštovao, to je vrlo sumnjivo, jer Persijanci nisu bili idolopoklonici, nego su obožavali Sunce. Oni nisu imali idole. Priča se završava rušenjem ovog idola i hrama od strane Danila, a s dozvolom cara Kira. Ali, prema Herodotu ovaj je hram postojao i posle Kira, za vreme Kserksa, koji ga je opljačkao. U drugom delu ove priče iznosi se da su Vavilonci, a sa njima i Kir, poštovali aždahu. Možda su Vavilonci poštovali aždahu, ali sumnjivo je da je to činio Kir. Isto tako, malo je verovatan zahtev pobeđenih Vavilonaca i pretnje Kiru, da ubije Danila i uništi njegov dom, zato što je uništio aždahu. Zatim, prorok Avakum, Danilov savremenik nije u ono vreme živeo u Judeji. Katolici i protestanti se slažu da ovaj dodatak nije deo kanonske Knjige proroka Danila.

Ova priča, iako je istorijski netačna i čudnovata, pokušava da posrami idolopoklonstvo i neznaboštvo i uzdigne jednoboštvo i pobudi verne ljude.

Apokrifne knjige u Starom zavetu

1. Knjiga o Tobiju – Ova knjiga je dobila ime po dvema glavnim osobama opisanim u njoj. Katolici tvrde da je ova knjiga bila u početku napisana na jevrejskom ili aramejskom jeziku. Ali, ona je do nas došla u prevodu. Ona se nalazi u LXX, ali ne u kanonu jevrejske Biblije.

Knjiga o Tobiji pokazuje istoriju jedne jevrejske pobožne porodice koja je u asirskom ropstvu doživela teška iskušenja i udarce, ali ju je Bog čudesno, preko anđela, izbavio iz nevolje. Tobija, zaštićen anđelom Rafailom, u vidu čoveka putuje iz Ninevije u Ekbatanu. On vadi iz krvožedne ribe iz Tigrisa jetru i žuč i spaljujući to tamjanom tera demona ubicu. On kasnije leči ocu oči pomoću žuči.

Svrha je ove knjige da pokaže delovanje Božjeg proviđenja koje pobožnog čoveka ne štedi od iskušenja, ali na kraju njegovu nevolju pretvara u utehu i radost. Sve ovo se naročito primećuje iz reči anđela upućene Tobiju i njegovom sinu. Osim toga, u ovoj knjizi se iznosi delotvorni uticaj ljubavi prema bližnjima, okušana pobožnost, velika strpljivost, privrženost pravoj veri i čistoti života.

2. Knjiga o Juditi – Ova knjiga je dobila ime po izrailjskoj junakinji Juditi koja je svoj grad i čitavu Judeju spasila od Asiraca. Ona je za vreme opsade grada Betulija pošla smelo u neprijateljski logor i tamo hrabro odsekla glavu asirskom vojskovođi Holofernu njegovim vlastitim mačem.

Pisac knjige nije poznat. Svakako je bio Judejac, jer su mu sva mesta u Judeji dobro poznata. Katolici smatraju da je knjiga napisana na aramejskom jeziku u V veku posle vavilonskog ropstva. Ali, ona nam je poznata samo preko prevoda LXX i Vulgate. Ova knjiga nije ušla u kanon jevrejske Biblije. Tridentski sabor ju je proglasio kanonskom za katolike.

Knjiga o Juditi je namenjena da Judejcima pruži utehu u nevolji. Ova priča o čudesnom spasenju grada trebalo je da utvrdi Judejce u veri da će Bog u nevolji pomoći svom izabranom narodu ako ga narod ponizno zamoli za pomoć i ako mu bude veran.

3. Dve knjige Makabejaca – Izraz Makabejac dolazi od reči „makaba“, a znači „malj“. Taj nadimak je dobio Juda za svoje junačke podvige u ratu protiv Siraca. Sa njega je ovo ime prešlo ne samo na njegovu porodicu, nego i na sve one koji su se borili protiv Siraca.

Kada su se Izrailjci vratili iz vavilonskog ropstva oni su mirno živeli pod vlašću persijskih careva. Kad je Persijsko carstvo palo pod vlast Aleksandra Velikog 332. godine pre Hrista, on je bio blag prema Judejcima. Posle njegove smrti raspala se njegova država na više delova. U to doba borili su se Egipat i Sirija za prevlast u Palestini, koja je bila pozornica njihovog sukoba. Ptolomej I je odveo 200 000 Judejaca 320. godine pre Hrista i u Aleksandriji osnovao veliku judejsku koloniju. Sirski kralj Antioh Veliki pokorio je 198. godine Palestinu. Njegovi naslednici, a naročito Antioh IV Epifan (175-163) hteli su da iskorene judejsku veru, a Judejce da stope sa ostalim mnogobožačkim narodima. Ovo je dovelo do ratova za versku slobodu koje opisuju ove dve knjige.

Prva knjiga Makabejaca iznosi borbu protiv Siraca za slobodu Judejaca u Palestini (175-135. pre Hrista). U uvodu se iznosi uzrok i događaji judejskog ustanka (gl.1.2.), onda se prelazi na ratovanje pod Judom Makabejcem (3,1–9,22) i pod Jonatom (9,23–12,54) i onda oslobođenje od tuđinske vlasti u vreme prvosveštenika Simona (13,1–16,24). Druga knjiga nije nastavak prve. Ona izveštava o verskom proganjanju Antioha Epifana i o ratovima pod vodstvom Jude do pobede nad sirskim vojskovođom Nikanorom. U uvodu su tri pisca i piščev predgovor (gl.1.2.), zatim se opisuju događaji pod Antiohom IV Epifanom do očišćenja hrama (3,1–10,8) i ratovi i pobede Makabejaca pod Eupaterom i Soterom (10,9–15,40).

Ove knjige imaju za cilj da opisuju pobede u odbrani vere i narodnosti Božjom pomoći. Ove knjige iznose isti predmet. Prva knjiga je pisana oko 100. godine pre Hrista, jer se ne opisuje oskvrnjenje hrama od strane Pompeja. Druga knjiga je pisana posle prve.

Pisac prve knjige je Judejac iz Palestine, a druge neki pobožni grčki Judejac, što se vidi po jeziku. Origen i Jeronim tvrde da je originalni tekst prve knjige bio aramejski, a druge grčki. Ali, ove dve knjige ne nalaze se u jevrejskom kanonu Biblije, nego su samo na grčkom jeziku. Zato i ne mogu spadati u kanon Starog zaveta, iako ih je katolička crkva tamo stavila.

4. Knjiga mudrosti – Ova knjiga je dobila ime po svom sadržaju jer govori o mudrosti. Ona preporučuje u životu mudrost tj. znanje i Božji strah. Ova knjiga opominje da se traži mudrost i pokazuje način kako da se nađe. Zatim ukazuje na blagoslov mudrosti kao i na zabludu i propast ludosti. Ova knjiga tvrdi da ju je pisao Solomun. Ona prikazuje kako je Solomun postigao mudrost koja ga je dovela do najvećeg saznanja. Idolopoklonstvo je najveći protivnik mudrosti, kaže se u njoj.

Ova se knjiga u najstarijim grčkim rukopisima naziva „Mudrost Solomunova“: Knjiga se može podeliti u dva dela: Opšte razlaganje o mudrosti (gl.1-9) i opis delovanja mudrosti u istoriji izabranog naroda (gl.10-19). U prvom delu se prikazuju ludi i mudri tj. bezbožni i pobožni u životu (1,16 – 9,18). U drugom delu pisac opisuje najpre delovanje mudrosti kod izabranog naroda od Adama do ulaska u Obećanu zemlju (10,1 – 12,27). Zatim se govori o početku ludosti idolopoklonstva (13,1- 15,19). Na kraju se govori o sudbini Izrailjaca i Egipćana pri izlasku iz Egipta (16,1 – 19,22). Svrha knjige je da se podstakne narod da ide pravom stazom mudrosti u životu.

Pisac ove knjige nije poznat. U grčkom natpisu se kaže da je pisac Solomun, ali ova knjiga po svojoj sadržini i jeziku je iz helenističkog doba. Crkveni pisci negiraju da je ovu knjigu napisao Solomun. Knjiga je napisana u vremenu od 3. do 1. veka pre Hrista, svakako u doba poslednjih Ptolomejaca. Ova se knjiga ne nalazi u kanonu jevrejske Biblije. Napisana je na grčkom; zato nije kanonska knjiga.

5. Knjiga Isusa Siraha (Ekleziastikus) – Ova je knjiga dobila ime po svom sastavljaču, Isusu, sinu Sirahovu. Već rano u hrišćanskoj crkvi ova se knjiga nazivala „Ecclesiasticus“, tj. crkvena knjiga, možda zato što se čitala po crkvama za pouke obraćenika u veri.

Sadržaj ove knjige je sličan sadržaju Priča. U uvodu se iznose koristi od mudrosti (gl.1). U glavnom delu se iznose pouke o ponašanju u raznim prilikama svakidašnjeg života (2,1-43,37.). Kroz čitavo razlaganje provlači se misao: prava je mudrost strah Božji bez koga nema moralnog života i rada. Drugi deo opisuje Božju slavu u istoriji izabranog naroda. Ovo se iznosi u vidu pohvala plemenitim ljudima od Enoha do prvosveštenika Simona (44,1 – 50,26). Knjiga završava sa dva dodatka: zahvalna molitva Isusa, sina Sirahova (51,1.2) i preporuka mudrosti (51,13-30).

Svrha knjige je da svojim poukama u svakidašnjem životu unese veru u Božji zakon. Zatim prikazuje uzvišenost mudrosti ukazujući na plemenite ljude, oce izabranog naroda. Na kraju bodri svoje zemljake da ostanu verni veri svojih otaca.

Pisac knjige je „Isus, sin Sirahov“. Prevodilac ove knjige, piščev unuk, došao je u Egipat 132. godine pre Hrista i počeo da prevodi ovu knjigu. Knjiga je mogla da bude napisana 180. godine pre Hrista. Po tvrđenju katoličke crkve ova je knjiga bila napisana na jevrejskom jeziku, pa prevedena na grčki. Latinski tekst je prevod sa grčkog. Ni ova knjiga nije ušla u jevrejski kanon Biblije jer je pisana na grčkom i to u vreme kada nisu pisane kanonske knjige Starog zaveta.

6. Knjiga Baruha – O Baruhovom životu nam je samo malo poznato iz Knjige proroka Jeremije. On je pisao prve govore proroka Jeremije (Jeremija 36,4). Prema ovoj knjizi i Baruh je bio među prognanima u Vavilonu, kojima je pročitao ovu svoju knjigu.

Knjiga Baruha sadrži najpre istorijski deo (1,1-14). Zatim on priznaje narodne krivice i moli se za prognani narod (1,5 – 3,8). Dalje se navode reči opomene i utehe Baruha (3,9- 5,9).

Protestantski pisci danas uopšte smatraju da je ova knjiga napisana posle razorenja Jerusalima 70. godine posle Hrista da ohrabri Jevreje u ropstvu, podsećajući ih na vavilonsko ropstvo.

Katolička crkva tvrdi da je izvorni tekst ove knjige bio jevrejski, ali do nas je došla samo u prevodima sa grčkog; zato nije ušla u kanon jevrejske Biblije.

U prevodu Vulgate postoji kao 6. glava ove knjige, a u LXX kao poseban spis: Jeremijino pismo. Ovo pismo je naime upravljeno prognanim Judejcima u Vavilonu. U njemu se govori o ludosti idolopoklonstva. Ovo pismo postoji samo u grčkom prevodu. Po predanju pisac ovog pisma je prorok Jeremija.

Pseudo (lažni) – epigrafi

Pod ovim imenom se razumeju spisi koji se pripisuju poznatim biblijskim ličnostima. Oni su se pojavili u isto vreme kad i apokrifi i slični su im. Ovi spisi nisu prihvaćeni ni od Jevreja ni od hrišćana. Katolička crkva ih smatra apokrifima.

Samo ćemo ih spomenuti: 3.Makabejcima; 4.Makabejcima; Jubileji; 1.Enohova; 2.Enohova; 2.Baruhova; 3.Baruhova; 4.Baruhova; Zaveštanje 12 patrijaraha; Sibilina proročanstva; Uznesenje Mojsijevo; Pismo Aristeasa; Knjiga o Adamu i Evi; Mučeništvo Isaijino; Pike Abot; Psalmi Solomunovi; Priče o Ahikasu.

1. SVETO PISMO (KANON) NOVOG ZAVETA

1. Postanak i istorija zbirke (kanona) Novog zaveta

Isus Hristos nije ništa napisao. On je svoju nauku širio živom rečju. Pošto je izvršio plan spasenja, On je dao nalog svojim učenicima i sledbenicima da propovedaju evanđelje, reč večnog života.

U ono vreme se kod Jevreja sve proučavalo usmeno. Narod je bio navikao na usmene pouke. Božanska nauka je trebalo da prodre duboko u ljudska srca i da osvoji najširi krug ljudi. Živa reč je bila svakako mnogo zgodnija za to od mrtvog slova. Novi zavet se u tom i razlikuje od Starog, što Božja Reč treba da je urezana ne na kamene ploče nego u srca ljudi (Jeremija 31,33). Zato treba da se ova reč objavi i ostvari „u novini duha, a ne u starini slova.“ (Rimljanima 7,6)  Kao što je sam Isus samo usmeno propovedao i učio, tako je na to upućivao i svoje učenike. Oni su to i činili. Apostoli su propovedali Božju reč usmeno, najpre u Jerusalimu, Samariji i sve dalje po civilizovanom svetu. Ne smemo izgubiti iz vida da su pravi Hristovi učenici bili „neknjiževni i prosti“ (Dela 4,13), što je u početku ograničavalo propovedanje evanđelja samo na usmeni način.

Ali, uskoro se pokazala potreba da se ponešto i napiše. Nju su izazvale ove dve činjenice:

1. Hrišćanstvo se širilo brzo na sve strane, te apostoli nisu mogli svugde da budu lično i usmeno propovedaju i poučavaju. Oni su se u nekim prilikama morali služiti pismima.
2. Bilo je potrebno da hrišćani imaju pisane dokumente radi dokazivanja istinitosti i pravdanja svoje vere i života. Hrišćani su želeli da to imaju kao što to imaju Jevreji i drugi. Potrebu da se reč apostola pismeno utvrdi izazvalo je i to što su sve više nestajali oni učenici koji su svojim očima gledali i ušima slušali Hrista, te je zato njihova reč o Hristu smatrana jedino istinitom. Njihova svedočenja trebalo je sačuvati za kasnija pokolenja.

Dakle, apostoli i drugi učenici su pod uticajem Svetog Duha propovedali i učili usmeno i pismeno (2.Solunjanima 2,15). Pismena reč se smatrala, isto kao i usmena, Božjom, a ne ljudskom rečju (1.Solunjanima 2,13; 2.Solunjanima 3,14) i izjednačavala se sa „pismima“ Starog zaveta.

Zbirka knjiga Novog zaveta nije postala na nekom saboru. Ona nije rezultat nekog čuda. Istina, postoji i legendarna priča o njenom postanku, ali nema ni najmanje verovatnoće da je zbirka tako postala. Delegati na saboru u Nikeji, želeći da doznaju koje su kanonske knjige a koje ne, tražili su da se sve knjige za koje se tvrdi da su kanonske stave pod sto za kojim su sedeli. Tada su se pomolili da im Gospod pokaže koji su knjige verodostojne tako što će se ove knjige na čudesan način premestiti na vrh gomile. Prema ovoj priči to se čudo dogodilo i tako je utvrđen kanon Novog zaveta. Ovo je samo priča, ali zbirka Novog zaveta je postala na drugi, prirodan način.

Svugde gde se govorio grčki, LXX (prevod jevrejske Biblije kojom su se služili rasejani Jevreji) postala je i Biblija hrišćana. Na ovaj način su hrišćani prihvatili jedvrejsko učenje o božanskom nadahnuću. U knjigama Starog zaveta oni nisu videli reči o Samuilu, Davidu ili Isaiji nego Božju Reč, produkt božanskog duha i mudrosti. Kad su hrišćani razumeli i poverovali da su Jevreji time što su odbacili Hrista izgubili prednosti koje su imali i zato bili odbačeni kao narod, hrišćanska je crkva počela sebe da smatra jedinim pravim tumačem Svetog pisma. A znamo da Stari zavet sadrži proročanstva koja ukazuju na Hrista i ima mnogo obećanja za verni Božji narod. Oni su sebe smatrali da su taj Božji narod i zato im je Stari zavet bio vrlo rano veoma dragocen.

Pored Starog zaveta rana hrišćanska crkva imala je i „Gospodnju reč“ koju su primili od samog Hrista i apostola koji su bili očevici. Crkva je smatrala Hristove reči i proročanstva isto tako nadahnutim kao i reči Starog zaveta. Otuda apostol Pavle izjednačuje Petoknjižje sa „pismima“ (1.Timotiju 5,18; uporedi 5.Mojsijeva 25,4). I Isus je izrekao mnoge reči koje su bile u vezi sa tekstom Starog zaveta (vidi Luka 10,7). Prirodno je da su apostoli, kada su propovedali evanđelje izneli mnoge Hristove reči i sećanja i to sve je usmeno kružilo okolo (uporedi Dela 20,35).

Evanđelje i poslanice

U ovo vreme pojavili su se neki pismeni izveštaji o Hristovom životu i delima. Luka nam o tome piše u uvodu svog evanđelja (Luka 1,1-4). Verovatno je da je većina crkava pri kraju 1. veka imala neka pisana evanđelja. Reč „evanđelje“ u Novom zavetu je izraz kojim se izražava radosna vesto o Hristu. Tek Justin Mučenik (oko 150. posle Hrista) upotrebljava i množinu ovog izraza, evanđelja (grč. ta evangelia) kojim označava pisane izveštaje o Hristovom životu.

Pored spisa koji su sadržavali evanđelje bila su u saobraćaju kod hrišćana i pisma (poslanice) apostola. Njih naročito piše apostol Pavle i u njima raspravlja naročite probleme i daje savete hrišćanima u nekom gradu ili zemlji. Možemo reći da su se poslanice kao i evanđelja pojavile usled potrebe crkve u pojedinim slučajevima. Ponekad se zahtevalo da se ta pisma (poslanice) pročitaju i drugim, susednim crkvama (1.Solunjanima 2,13; Kološanima 4,16). Možemo da verujemo da je pre nego što se ovakvo pismo poslalo drugoj crkvi bilo prepisano za potrebe crkve kojoj je upućeno.  Crkve su svakako imale više ovakvih prepisa i vremenom je to postala zbirka spisa Novog zaveta te crkve. Da su ovakve zbirke postojale u apostolsko doba vidi se jasno iz 2.Petrove 3,15.16 napisane oko 65. godine posle Hrista. I Kliment Rimski piše 30 godina kasnije crkvi u Korintu: „Uzmite poslanice blagoslovenog apostola Pavla.“[42]

Svedoci za rasprostranjenost Pavlovih poslanica u prvoj polovini 2. veka su Jovanovi učenici: Ignacije i Polikarp. Ignacije piše Efescima iz Smirne: apostol Pavle u „svim svojim poslanicama spominje vas u Isusu Hristu“. [43]

Oko sredine 2. veka Polikarp piše Filibljanima o apostolu Pavlu: „Iako nije kod vas, on vam piše pismo koje ako brižljivo proučavate vi ćete naći da je sredstvo vaspitanja u veri koja vam je data.“[44] U ovoj poslanici Polikarp navodi Pavlove reči u Efescima 4,26 kao „pismo“. Ovo potvrđuje da su Ignacije i Polikarp bili dobro upoznati sa poslednjim Pavlovim poslanicama, a oni se nadaju da ih i crkva dobro poznaje. Ovo jasno dokazuje da su Pavlove poslanice bile daleko proširene posle njegove smrti.

Ne samo Pavlove poslanice nego i poslanice drugih apostola bile su vrlo rano proširene. Apostol Petar je uputio svoju 1. poslanicu hrišćanima u provincijama Male Azije i tako joj je dao karakter „kružnog pisma“. Jakov je imao isti cilj kada je svoju poslanicu uputio „svima dvanaest kolena rasejanim po svetu“. Apostol Jovan upućuje Otkrivenje sedam crkava koje su u rimskoj provinciji Aziji. Jasno je da su sve ove poslanice u kojima su se nalazile važne vesti od apostola,  bile visoko cenjene u crkvi i uživale veliki autoritet.

Prvi koji je sastavio neku zbirku novozavetnih spisa bio je jeretik Marcion, u 2. veku. On je bio uopšte veliki protivnik Semita. Jehovu je smatrao za starozavetnog  jevrejskog Boga gneva i pravde koji nema ništa zajedničko sa hrišćanskim Bogom ljubavi. On je za sebe tvrdio da je pravi tumač apostola Pavla i pošto je bio odličan organizator on je sastavio za svoju sektu zbirku novozavetnih spisa onako kako je odgovaralo njegovom učenju. On je odbacio celu zbirku knjiga Starog zaveta kao i neke druge spise iz apostolskog doba. Njegova se zbirka sastojala samo od evanđelja po Luci i poslanica apostola Pavla. Postojala je još i njegova knjiga nazvana „Antiteze“ u kojoj on iznosi svoje dokaze za odbacivanje Starog zaveta. Svoju zbirku Pavlovih poslanica nazvao je „apostolikon“, i ona uključuje sve Pavlove poslanice sem 1. i 2. Timotiju, Titu i Jevrejima. On je čak menjao tekst ovih knjiga.

Ovaj Marcionov postupak prinudio je crkvu da zauzme svoj stav u pogledu pitanja koji spisi mogu imati ugled jednog „pisma“? Nemamo podatke da bi znali kako je crkva postupala po ovom pitanju u sredini 2. veka. Tek na kraju 2. veka postojala je jasnija slika o zbirci Novog zaveta.

Justin Mučenik, koji je bio Marcijanov savremenik, pisao je svoja dela oko 150. godine u Rimu. U njima on smatra evanđelja kao Sveto pismo kao što su i starozavetni spisi. Opisujući službu u hrišćanskim crkvama on piše da su hrišćani kad su se sakupljali čitali „sećanja“ apostola kao i spise proroka pre propovedi. Pišući za mnogobožačke čitaoce, Justin upotrebljava književnu reč „apomnemoneumata“ (sećanja) tj. evanđelja. On spominje evanđelja pre Starog zaveta što znači da su ona uživala veći ugled ili bar bila izjednačena sa spisima Starog zaveta. Justin je poznavao sva četiri evanđelja. On navodi iz njih, mada ne doslovno. Iz njegovih dela se vidi da je poznavao ne samo evanđelja nego i poslanice: Rimljanima, 1.Korinćanima, Galatima, Efescima, Kološanima, 2.Solunjanima, Jevrejima, 1.Petrovu i Dela apostolska. On navodi iz Otkrivenja.

Tacijan, Justinov učenik je sastavio i uskladio četiri kanonska evanđelja oko 170. godine i ovo delo nazvao „Diatesaron“ (znači: kroz četiri evanđelja). On je na ovaj način odvojio ova evanđelja od apokrifnih i dao određeni oblik u kome su se kretali događaji opisani u evanđeljima za hrišćane koji su sirski govorili.

Teofil iz Antiohije izjednačuje evanđelje u svom delu „Antolik“ sa proročkim knjigama Starog zaveta i kaže da su njih pisali ljudi koji su imali Duha Božijeg.

Već u toku 1. veka napisane su mnoge knjige u hrišćanskoj crkvi. Svaka sekta i pokrajina je imala svoje spise, naročito evanđelja. One su prepisivane i širene tako da je hrišćanska literatura bila veoma obimna. Jedan izraz u Muratorijevom fragmentu označava slikovito ova važna dela koja su sva polagala pravo na apostolsko poreklo, a bila ustvari gnostičko učenje: „Žuč se pomešala sa medom“. Jedna druga tendencija u suprotnom pravcu isto je zahtevala potrebu da se utvrdi kanon novozavetnih knjiga. To je postupak jeretika Marciona. On je odbacio ne samo sumnjive spise nego i neke knjige neospornog apostolskog porekla. Jevsevije iznosi u svom delu „Crkvena istorija“ (VI,2) jedan slučaj kako su postupale crkvene vođe u pogledu utvrđivanja kanoničnosti nekog spisa. Oko 200. godine neka crkva kod Antiohije podelila se zbog upotrebljavanja spisa „Petrovo evanđelje“. Članovi ove crkve su izneli svoj spor episkopu u Antiohiji, Serapionu. On je ovo odobrio iako nije bio upoznat sa ovim spisom. Kanisje on je primetio gnostički karakter ovog spisa i onda povukao odobrenje. Čudno je da jedan vođa odobrava upotrebu nepoznatog dela. To je možda zato što je spis nosio apostolsko ime, ali ga je zabranio čim je primetio sumnjivu prirodu ovog dela.

Postanak zbirke (kanona) Novog zaveta

Zbirka poznatih knjiga u smislu kanona Novog zaveta pojavila se tek pri kraju 2. veka. Dokazi o postojanju takvog kanona našli su se u svim krajevima rimskog sveta. Iz samog Rima imamo dokumenat nazvan Muratorijev fragment, iz Galije imamo svedočenja Irineja Lionskog, iz Afrike Tertulijana iz Kartagine, iz Egipta Klimenta Aleksandrijskog. Najraniji poznati spisak knjiga zbirke Novog zaveta je Muratorijev fragment koji je dobio ime po pronalazaču L.A.Muratoriju koji ga je našao u nekom manastiru u Milanu 1740. godine. Početak i kraj ove knjige je izgubljen. Jezik je prost i siromašan latinski jezik.  Uopšte se veruje da je ovaj fragment napisan u Rimu pri kraju 2. veka. On sadrži spisak knjiga koje se mogu javno čitati u crkvi, a spominje i neke knjige koje se ne bi trebale javno čitati.

U ovom fragmentu Lukino evanđelje se spominje kao treće. Zatim, postoji primedba o Markovom evanđelju od koga je sačuvan samo jedan red. Pošto je Lukino evanđelje označeno kao treće, a Jovanovo kao četvrto, nema sumnje da je Matejevo jevanđelje bilo prvo na listi. Zatim slede Dela apostola, pa poslanice ovim redom; 1. i 2. Korinćanima, Efescima, Filibljanima, Kološanima, Galatima, 1. i 2. Solunjanima, Rimljanima, Filimonu, Titu, 1. i 2. Timotiju. On je uključio i poslanice Jude i 1. i 2. Jovanovu. Poslanice Jevrejima, 1. i 2. Petrova i 3. Jovanova su izostavljene. O Petrovom Otkrivenju fragment kaže da iako su ga neki prihvatili, drugi misle da se ne treba čitati u crkvi. Poslanice: Laodikejcima, Aleksandrincima i Jermin „Pastir“ odbacuju se potpuno u kanonu fragmenta. O Otkrivenju se kaže da iako je Jovan pisao za sedam crkava on govori svima.

Kanon Novog zaveta koji je dao Irinej može se lako sastaviti prema njegovim mnogobrojnim navodima iz Biblije. On priznaje četiri evanđelja kao jedino kanonska i smatra ih za stubove crkve (Protiv jeresi, III, 11.8). On prihvata 13 poslanica apostola Pavla, 1. Petrovu, 1. i 2. Jovanovu, Dela apostolska i Otkrivenje. Irinej ne navodi iz Jevrejima, Jakovljeve i 2. Petrove. Možda ove poslanice nije imao u svojoj zbirci knjiga Novog zaveta. On isto ne spominje ni 3. Jovanovu i Judinu poslanicu, možda slučajno jer su kratke. Ali, Irinej smatra izgleda Jerminog „Pastira“ kanonskim spisom. On daje neko navođenje iz ovog spisa rečima: „Pismo objašnjava….“

I Tertulijanova dela pomažu da se načini spisak knjiga Novog zaveta. On naziva Sveto pismo „skriptura“. Iako navodi iz Poslanice Jevrejima, on je ne smatra kanonskom jer misli da ju je pisao Varnava.

Kliment Aleksandrijski je razumeo pod „Starim i Novim zavetom“ ne samo stari i novi ugovor ili savez između Boga i ljudi, nego i knjige koje sadrže te ugovore, pisane pre i posle Hrista. On je širokogrudniji prema svetim spisima nego oni na Zapadu. Pored četiri evanđelja on je koristio i apokrifna evanđelja Jevrejima i Egipćanima. Njegov novozavetni kanon sadrži 14 Pavlovih poslanica gde spada i Poslanica Jevrejima, 1. Petrova, 1. i 2. Jovanova, Judina, Dela apostolska i Otkrivenje, ali i apokrifne spise: Varnavinu poslanicu i Petrovo Otkrivenje, kao i neke druge. Ne zna se da li je poznavao Jakovljevu poslanicu, 3. Jovanovu i 2. Petrovu poslanicu. Iz ovog se vidi da se razlika na apostolske i neapostolske spise pravila samo na Zapadu u ovo vreme.

Dakle, proučavanjem podataka koji potvrđuju koje su knjige spadale u zbirku knjiga Novog zaveta pri kraju 2. veka, jasno pokazuju da četiri evanđelja, 13 Pavlovih poslanica, 1. Petrova, 1. i 2. Jovanova, Judina, Dela apostolska i Otkrivenje su bile poznate kao verodostojne knjige. Na Zapadu se još sumnjalo u Jakovljevu, 2. Petrovu, 3. Jovanovu i Jevrejima poslanicu, dok je na istoku bilo i takvih koji su i apokrifne knjige koristili kao autentične.

Zbirka /kanon/ Novog zaveta od 3. veka na Istoku

Prvi dokaz o upotrebi knjiga kanona Novog zaveta na Istoku u 3. veku jeste onaj koji nam pruža Origen. On kaže da postoji razlika u crkvama u pogledu sadržaja knjiga Novog zaveta.

On je pravio razliku na knjige koje su svugde prihvaćene i one koje nisu. Kasnije Jevsevije iznosi Origenovo (+254) gledište prema kome su četiri evanđelja, poslanice apostola Pavla, 1. Petrova, 1. Jovanova i Otkrivenje svugde bile priznate u njegovo vreme. On je zaboravio da spomene i Dela apostolska za koja je Origen smatrao da spadaju u tu grupu. Origen tvrdi da su bili sporni sledeći spisi: 2. Petrova, 2. i 3. Jovanova i Jevrejima. Ovde spada i Judina, Jermin „Pastir“, Varnavina poslanica i Didahe, iako su bili u kanonskoj zbirci, Origen je bio uveren da nisu apostolski spisi.

U 3. veku nastao je spor  u istočnim crkvama oko Otkrivenja. U početku se nije sumnjalo u ovu knjigu. Sam Origen nije izrazio sumnju u nju, ali njegovi sledbenici su je oštro napali, naročito joj je Dionisije (+265), episkop u Aleksandriji, odricao apostolski autoritet. Uopšte, aleksandrijski pisci su ustali protiv Otkrivenja zbog opisivanja suda i nebeskog carstva u knjizi što nije godilo njihovom alegorijskom i duhovnom tumačenju. Zbog ovog shvatanja i sukoba vera u Otkrivenje je bila jako oslabila kod hrišćana na Istoku što je trajalo više od 100 godina.

Kada je hrišćanstvo bilo ozakonjeno 313. godine, već je bila povučena linija između priznatih i odbačenih spisa. Jevsevije (Eusebius) je oko 325. godine sve spise Novog zaveta za koje se tvrdilo da su verodostojni podelio u 3 grupe: u prvu grupu spadaju tzv. „priznate knjige“. To su knjige koje su od početka do njegovog doba smatrane svetim spisima u svim crkvama. To su: 4 evanđelja, Dela apostolska, 14 Pavlovih poslanica, 1. Petrova, 1. Jovanova i Otkrivenje. Njih je nazvao „homologoumena“, tj. u sva vremena i svugde priznate knjige. U drugu grupu spadaju „sporne knjige“, koje on deli na one koje su poznate većini hrišćana: Jakovljeva, Judina, 2. Petrova i 2. i 3. Jovanova, koje naziva „antilegomena“, tj. delimično pobijane knjige i dela „neoriginalna“: Pavlova Dela apostolska, Jermin „Pastir“, Petrovo Otkrivenje, Varnavina poslanica i Didahe. U treću grupu stavlja Jevsevije „sva opaka i bezbožna“ dela, kao što su Petrovo evanđelje, Toma, Matias.

Jevsevijeva rasprava jasno pokazuje da su hrišćani u spisima Novog zaveta odvojili kukolj od pšenice pre nego što je crkva priznata od države u početku IV veka. Još u ono vreme zbirka Novog zaveta bila je priznata od svih hrišćana kao kanonska knjiga, a lažne knjige su odbačene.

Važna je još izjava Atanasija Aleksandrijskog u njegovom 39. uskršnjem pismu (367) u kome on kao vođa crkve izjavljuje svojim episkopima i narodu da se zbirka Novog zaveta sastoji od 27 knjiga. On ni u jednu od njih ne sumnja, niti pravi razliku među njima. Od svih apokrifnih knjiga on spominje samo Didahe i Pastira i kaže da iako ne pripadaju zbirci svetih knjiga mogu da se koriste za poučavanje onih koji treba da se krste.

Zbirka /kanon/ Novog zaveta od 3. veka na Zapadu

Dela Irineja, Tertulijana i Muratorijev fragment pokazuju da je zbirka knjiga Novog zaveta već u početku 3. veka bila utvrđena na Zapadu. Četiri evanđelja, Dela apostolska, 13 Pavlovih poslanica, 1. Petrova, 1. Jovanova, Otkrivenje, a možda i 2. Jovanova i Judina poslanica, bile su opšte priznate na Zapadu. Tri saborne poslanice, 2. Petrova, Jakovljeva, 3. Jovanova i Jevrejima poslanica još nisu bile priznate, mada su u to vreme čak i neki apokrifi bili prihvaćeni. Istorija kanona na Zapadu posle završetka 2. veka zna uglavnom za prihvatanje ovih poslanica kao i odbacivanje nekih apokrifa.

Zapadna crkva nije imala mnogo čuvenih crkvenih ljudi kao na Istoku. Najzad, zapadna crkva prihvatila je Jevrejima poslanicu jer je veoma branila Otkrivenje koje Istočna crkva nije priznavala u vreme 3. i početkom 4. veka. U to vreme su i Grci primili Otkrivenje u svoju zbirku Novog zaveta.

Saborne poslanice su bile malo čitane na Zapadu za vreme 3. veka. Navoda iz ovih poslanica u spisima latinskih crkvenih otaca skoro nema u ovo doba. Ali u 4. veku saborne poslanice su bile široko prihvaćene. Dva spiska kanona svedoče o tome. Jedan je otkrio Teodor Momsen koji je bio verovatno nađen u Africi. Tu se spominju 5 sabornih poslanica: tri Jovanove poslanice i dve Petrove poslanice. Drugi je „Klaromontanski katalog“, nađen između Poslanice Filimonu i Poslanice Jevrejima u rukopisu D.  Ovaj spisak nabraja svih 7 sabornih poslanica: 1. i 2. Petrovu, Jakovljevu, 1. 2. i 3. Jovanovu i Judinu poslanicu. Konačna odluka u pogledu kanoničnosti sabornih poslanica u latinskoj crkvi donesena je 382. godine kada je papa Damas na rimskom Sinodu službeno oglasio da su 7 sabornih poslanica sastavni deo Novog zaveta. Prema ovoj odluci 1. Jovanova poslanica pripisuje se apostolu Jovanu, ali 2. i 3. Jovanova poslanica nekog drugom Jovanu, prezbiteru. Ovo je učinjeno i u severnoafričkoj crkvi na saboru u Hipu (393), a 397. na trećem Kartaginskom saboru doneta je i odluka.

I Poslanica Jevrejima nije prihvaćena u Zapadnoj crkvi do druge polovine 4. veka. Latinski crkveni oci ili nisu spominjali ovu poslanicu ili su je odbacivali kao Pavlovu. Ali u drugom delu 4. veka latinski pisci i crkvene vođe bili su pod jakim uticajem istočnog učenja gde se u autentičnost Poslanice Jevrejima nije sumnjalo. Ugledne vođe na Zapadu počele su da prihvataju ovu poslanicu kao autentičnu. Najzad ovo je potvrdio rimski sinod 382. godine, koji je objavio da zbirka Novog zaveta sadrži 14 Pavlovih poslanica. To je učinjeno i u Severnoj Africi. Avgustinov spisak knjiga Novog zaveta, kako ga je objasnio u svom delu „De doctrina christiana“ (II. 8,12-14), ne razlikuje se ni u čemu od spiska Atanasija Aleksandrijskog koji je objavio u svom 39. uskršnjem pismu. Od ovog vremena grčka i latinska crkva imaju u zbirci Novog zaveta 27 knjiga.

Apokrifne knjige zbirke Novog zaveta bile su ranije odlučnije odbačene na Zapadu nego na Istoku. Apokrifne knjige su postojale u istočnim crkvama u 3. i 4. veku. To potvrđuju Origen i Jevsevije. U to vreme latinski crkveni oci su ih jednodušno odbacili. Ali, kasniji prepisi Biblije pokazuju da su ipak neke od ovih knjiga ostale sve do srednjeg veka.

Važno je spomenuti da nijedan vaseljenski /ekumenski/ sabor prvih vekova nije se usudio da utvrdi kanon Novog zaveta. Prvi je bio sabor u Trentu 1545-64. Godine, priznat samo od katoličke crkve. On je prvi put postavio svojom odlukom zbirku (kanon) Biblije Starog i Novog zaveta koji obavezuje sve vernike katoličke crkve. Svi raniji sabori nisu bili vaseljenski i odnosili su se samo na neka područja.

Dakle, iz svega rečenog videli smo da kanon od 27 knjiga Novog zaveta nije nastao kao organizovano delo crkve ili odluke papa i vaseljenskih sabora. Kanonska zbirka Novog zaveta se postepeno razvijala skoro četiri veka. Hrišćani su, pod uticajem Svetog Duha, izdvojili i priznali svete spise nadahnute Božjim Duhom.

U ovom radu i izboru, pod uticajem Svetog Duha, prvi hrišćani su odlučili koja knjiga zaslužuje da ima mesto u Svetom pismu, a koja ne. To je razumljivo zavisilo u mnogome od pisca. Novi zavet sadrži radosnu vest o Isusu Hristu kao Spasitelju. Hrišćani su mislili da su ovu vest najbolje mogli prikazati i usmeno i pismeno oni koji su bili sa Isusom. Prema tome, oni su prihvatili samo dela koja su dolazila od apostola i njihovih pomoćnika iz apostolskog doba. Zato su i bile prihvaćene knjige evanđeliste Marka i Luke jer su ih pisali u vreme kada su pisali i apostol Petar i Pavle. Ali, poslanica Varnave, iako je upotrebljavana u II veku, ispala je iz kanona jer je nije napisao neki apostol ili njihov pomoćnik. Isto tako i Jermin „Pastir“ koji se vrlo rano mnogo čitao nije dobio mesto u kanonu zato što je pisan u posleapostolsko doba.

Drugi razlog koji se uzimao u obzir pri izboru knjiga za kanon je sadržina knjige koja se morala unutrašnje slagati sa ostalim knjigama i hrišćanskom nadom. Iz ovih razloga su prvi hrišćani odbacili mnoga gnostička evanđelja i Otkrivenja. Svakako najvažnije od svega bilo je vođstvo Svetoga Duha koji je vodio misli proroka i apostola kad su pisali i uneo pouzdanje u srca onih koji su verovali u Isusa Hrista, da kad čitaju Sveto pismo, da je ono zaista Božja Reč.

2. Rukopisi, pismo, jezik i tekst knjiga kanona Novog zaveta

1. A) Rukopisi – Pisci knjiga kanona Novog zaveta služili su se različitim materijalom za pisanje svojih knjiga. U ovo vreme običan materijal na kome se pisalo bili su komadi razbijenog posuđa, drvene tablice prevučene voskom, razne kože, pergament i papirus. Za duža ili književna dela kao što su bile knjige Novoga zaveta papirus je bio najuobičajeniji i najjeftiniji materijal na kome se pisalo.

Papirus vodi poreklo iz Egipta. U Egiptu su postojale mnoge radionice papirusa koji se odande izvozio po celom tada kulturnom svetu. Egipćani su u zamenu za papirus izvozili kedrovo drvo iz feničanskog pristaništa Gebal. Odande su Feničani papirus proširili po svim obalama Sredozemnog mora i Srednjoj Aziji. Grci su Gebal nazivali Biblos i pošto su materijal na kome su pisali (kao i zavijutke od njih) dobijali iz ovog grada, oni su mu dali ime „biblos“. Kada je Egipat otvorio vrata strancima pod Psametihom I (663-609. pre Hrista), papirus je postao glavni materijal za pisanje u starom svetu. Aleksandrija je za vreme Ptolomejaca i kasnije Rimljana bila grad industrije papira.

Za pismo ili neki kraći tekst bio je dovoljan jedan struk papirusa, ali za duže tekstove potreban je bio zavijutak koji se sastojao od više strukova zalepljenih jedan za drugi. Ovaj zavijutak se zvao na grčkom „biblia“, a na latinskom „volumina“. Oni su se mogli kupiti svugde po javnim i privatnim knjižarama u velikim gradovima.

Evanđelja i poslanice Novog zaveta su bez sumnje pisani na takvim zavijucima papirusa koji su bili dosta dugački da su se na njima mogle napisati pojedine knjige Novog zaveta. Kratke poslanice kao Filimonu poslanica, 2. i 3. Jovanova ili Judina, pisane su bez sumnje na jednostrukom papirusu.

Za vreme 2. veka već su se javljale povezane knjige. One su se sastojale od kraćih, a širih strukova, povezanih i proširenih. Te knjige su izgledale slično našim knjigama. Ovakve knjige su se nazivale codex. Pisalo se u stubovima različite širine (14-30 slova). Pero je načinjeno od trske koja je na kraju bila stučena i prelazila u finu četkicu. Kao mastilo je služila mešavina čađi, vode i smole.

Najbolji i najtrajniji zavijuci Novog zaveta nisu bili od papirusa nego od pergamenta tj. kože mladog jagnjeta, koze ili antilope. One su bile prerađene, izgrebane i izglačane da se može na njima pisati. Pošto su se kože najviše prerađivale u Pergamu i one su dobile ovo ime. Ovo sredstvo za pisanje Grci su nazivali „diftera“, a Rimljani „membrana“. (v. 2.Timotiju 4,13). Kasnije, za vreme Rimske imperije, pergament se upotrebljavao sve više dok je papirus izgubio značaj i vrednost.

Biblijski rukopisi – prepisi, načinjeni su u ovo vreme kao što su Codex Vaticanus i Codex Sinaiticus iz 4. Veka; bili su napisani na pergamentu. Kodeksi od pergamenta bili su načinjeni u vidu pravougaonih knjiga, povezanih i sašivenih. Mastilo za pisanje na pergamentu je bilo načinjeno od gvožđa i žuči. Pero kojim su pisali na pergamentu bilo je od trske ili metala rascepljeno na dvoje pri kraju. Pisalo se samo na jednoj strani. Postojali su naročiti prepisivači. Početna slova su bila ukrašena i rađena zlatnim ili srebrnim mastilom. Za vreme srednjeg veka dodavane su i neke minijaturne figure.

Pergamenti su bili skupi i neke ih crkve nisu mogle imati. Onda se upotrebljavao neki već napisani pergament. On se prao vodom i sapunom i grebao dok se izgubio svaki tekst, pa se na njemu ponovo pisalo. Ovakva knjiga ili kodeks se zvao „codex rescriptus“ (ponovo pisana knjiga); nazivao se još i „palimpsest“ (izgrebani). Ovakvi stari izgrebani tekstovi su često bili od velike važnosti, ali su se teško čitali. Postoje takva dva čuvena kodeksa Svetog pisma: Codex Ephraemi, sada u Parizu, i Sirijsko evanđelje u manastiru Svete Katarine na Sinaju.

Pergamenti su bili najvažniji materijal na kome se pisalo sve do XVI veka kada je počeo da se uvozi papir. Kinezi su već u 2. veku pre Hrista upotrebljavali papir koji  je zapadni svet počeo da upotrebljava od 13. veka, mada su ga Arabljani preneli na Zapad u 8. veku.

Glavni rukopisi:

1.Papirusi – Da bi se označili novozavetni papiri upotrebljava se slovo P s malim brojem nad njim (P¹,P², itd.). Iako je najviše prepisa kanona Novog zaveta učinjenih u prva tri veka posle Hrista bilo na papirusu, bila su do 1930. godine poznata samo 44 odlomka od ovakvih prepisa. Oni nemaju mnogo vrednosti za istoriju teksta kanona Novog zaveta zbog svog malog obima.

Godine 1930. učinjeno je otkriće koje je od velikog značaja. Negde u pokrajini Fajum, u Egiptu, urođenici su našli neke papire. Oni su ih podelili međusobno i prodali nekim evropskim i američkim prikupljačima rukopisa. Među ovim rukopisima bila su i tri novozavetna rukopisa-kodeksa. Veliki deo od ovoga dospeo je u ruke A. Chester Beatty-a iz Engleske. Drugi veliki deo dobio je univerzitet u Mičigenu. Neki odlomci bili su u privatnim rukama u Austriji, Italiji i drugde. Oni su bili u teškom stanju i slepljeni, ali najpoznatiji stručnjak za papiruse dr Hugo Ibscher[45] iz Berlina brižljivo ih je rastavio i proučio. Fr. Kenyon, stručnjak za grčke rukopise objavio je sve biblijske papire tamo nađene od 1933-1937. godine.

Tri novozavetna papirusa-kodeksa tamo nađena su iz 3. veka. To znači da su 100 godina stariji od do tada poznatih u odlomcima. Kodeks koji se sastoji od evanđelja i Dela apostolskih (P⁴⁵) ima 30 lista i sadrži četiri evanđelja i 14 poglavlja Dela apostolskih. On predstavlja rukopis iz 3. veka. Drugi papirus-kodeks (P⁴⁶) sastoji se iz 86 malo oštećenih listova i sadrži Pavlove poslanice. Veruje se da se sastojao od 104 lista. Treći papirus-kodeks sastoji se od 10 oštećenih listova i sadrži delove iz Otkrivenja 9. i 17.  Cela knjiga je izgleda imala samo 32 lista. Ona je vrlo važna jer ima malo ranih rukopisa knjige Otkrivenja. Iako su ova tri papirusa-kodeksa samo u delovima, oni imaju veliku vrednost zato što nam daju tekst 15 mesta novozavetnih knjiga koji je 100 godina stariji nego tekst za koji se znalo do 1930. godine.

Jedan drugi značajan odlomak papirusa jeste Ryland papirus No.457 (P⁵²) objavljen 1935. godine. On je donesen u knjižaru ovog imena u Mančesteru, u Engleskoj 1920. godine. Ali njegova vrednost se otkrila tek 1935. godine kada ga je C.H.Roberts proučio. Ovaj mali papirus-odlomak sadrži Jovan 18,31-33. Svi stručnjaci za papiruse se slažu da je napisan u prvoj polovini 2. veka, za vreme cara Trajana (98-117). Iako je mali po sadržini, ovaj papirus je od ogromne vrednosti. On pobija mišljenja da su četiri evanđelja napisana pri kraju 2. veka.

2. Pergamenti – Ima oko 190 poznatih majuskula-rukopisa na pergamentu. Skoro 100 godina bio je običaj da stručnjaci označavaju glavne majuskule po latinskoj abecedi (A,B,C, itd.). Kad je trebalo jače da se istaknu onda su označavani po grčkoj azbuci, a ako se zahtevalo još više oznaka onda su se upotrebljavala jevrejska slova. Tako je čuveni Vatikanski kodeks označavan sa B, Koridetijanski grčkim T, a Sinajski jevrejskim slovom alef. Pošto ni u jednoj azbuci nema mnogo znakova, a majuskula je bilo više C.R.Gregori je predložio i da se rukopisi na pergamentu označavaju sa O, O1, O2 itd. Iako je ovaj sistem dobar, nije naišao na pristalice.

Iako ima 190 rukopisa majuskula, malo njih sadrže sve knjige Novog zaveta. Ima ih samo četiri. Od majuskula kojih ima 2300 samo 46 sadrže sve knjige Novog zaveta. Zbirka svih knjiga Novog zaveta je bila veoma skupa; zato većina papirusa sadrže samo jedan deo knjiga Novog zaveta, naročito evanđelja, poslanice apostola Pavla ili saborne poslanice.

Navešćemo od majuskula-rukopisa (na pergamentu) samo one najvažnije:

1481. Codex Vatikanus (B) – Ovaj kodeks je jedan od dva najstarija rukopisa Svetog pisma na pergamentu koji nam je sada poznat. Kako je on došao u vatikansku biblioteku nepoznato je, ali je postojao u prvom katalogu knjiga ove biblioteke već 1481. godine. Nekoliko vekova on je ležao tamo neupotrebljen. Ni naučnicima nije bilo dozvoljeno da pogledaju u njega. Tek je Konstantin Tischendorf 1876. dobio odobrenje da ga objavi. Naučno opremljen, štampan je 1904. godine kao skupoceni dokumenat.

Ovaj kodeks ima 759 listova od kojih 142 pripadaju Novom zavetu. On vodi poreklo iz 4. veka. Napisan je čisto i lepo, samo je rukopis pretrpeo promene. Nečija je ruka od 8. do 10. veka ponovo popravljala ono što se slabo videlo i dodavala neke znake. Ovaj nepoznati pisac bio je kritičar teksta jer nije hteo da ponovo ojača one reči koje mu nisu odgovarale. Dva kasnija korektora su to isto činila. Ovaj kodeks sadrži: evanđelja, Dela apostolska, saborne poslanice i Pavlove poslanice do Jevrejima 9,14. Ostalo je izgubljeno. Pisan je u tri stupca.

1844. Codex Sinaiticus (S.alef) – Ovo je onaj drugi od dva najvažnija kodeksa. Tischendorf je pronašao 1844. godine prvi put samo 129 lista u korpi za otpatke u manastiru Sveta Katarina na Sinaju. Od njih je uspeo da dobije samo 43 lista jer su bili prodati univerzitetskoj biblioteci u Lajpcigu. Pri drugoj poseti 1853. nije našao ništa, ali 1859. je našao ostatak listova. Manastir je poklonio ovaj kodeks ruskom caru Aleksandru II koji ga je predao carskoj biblioteci u Petrovgradu. 1933. godine sovjetska uprava ga je prodala Velikoj Britaniji za 100 000 funti i od tada se nalazi u Britanskom muzeju u Londonu. Godine 1862. Tischendorf je objavio ovaj kodeks u četiri knjige. Fotografska reprodukcija je od 1911. godine. Ovaj se kodeks sastoji od 346 listova. Ceo Novi zavet zauzima 145 listova. U ovaj kodeks su uključeni i apokrifi: Varnavina poslanica i trećina Jerminog „Pastira“. Ima 4 stupca po 48 redaka. I ovaj kodeks ima više ispravki. Rukopis je iz 4. veka, izgleda nešto stariji od vatikanskog.
1845. Codex Alexandrinus (A) – Nekoliko vekova ovaj majuskul-rukopis bio je jedini biblijski rukopis poznat u Evropi. On je postao u 5. veku u Egiptu. Grčki patrijarh Kiril Lukar doneo ga je iz Aleksandrije u Carigrad kad je postavljen za patrijarha u ovom gradu. Posle 7 godina on ga je pokazao engleskom kralju Karlu I. Godine 1757.  kralj Džordž II smestio je ovaj kodeks u Britanski muzej. Njegov novi zavet je izdat 1786. godine, a fotografska reprodukcija učinjena 1879. A drugo izdanje je izašlo 1909. godine.

Ovaj rukopis ima 773 lista od kojih su 144 novozavetni. Nedostaju Matej 1-24, dva lista od Jovanovog evanđelja i 3 lista od 2. Korinćanima poslanice. Uz kanonske knjige postoje i dve poslanice Klimenta Rimskog.

1453. Codex Ephraemi Rescriptus (C) – Ovaj palimpsest je iz Carigrada odakle je prenesen u Firencu kada je Carigrad pao u ruke Turcima 1453. godine. Kad je Katarina Mediči postala verenica francuskog kralja Henrija II u 16. veku, ona je ovaj rukopis dobila u miraz i odnela u Pariz gde se i danas nalazi u Narodnoj biblioteci. Ovaj rukopis potiče iz 5. veka, ali njegov tekst je u 12. veku izbrisan i zamenjen sa 38 traktata sirijskog crkvenog oca Efraima od koga je ovaj kodeks i dobio svoje ime. Iako je njegov tekst smatran nečitljivim, Tischendorf je posle mučnog rada od dve godine, pročitao rukopis i objavio njegov Novi zavet 1843. godine.

Rukopis sadrži 209 listova od kojih su 145 Novog zaveta. Ima samo jedan stubac. Sve knjige su tu osim 2. Solunjanima i 2. Jovanove poslanice.

Drugi važni rukopisi majuskuli su sledeći:

4. Codex Freerianus (W) – On je pisan pri kraju 4. ili početkom 5. veka i sadrži samo evanđelja. Godine 1906. kupio ga je Ch. Feer u Kairu. On je danas u njegovoj galeriji umetnosti u Vašingtonu. Ovaj rukopis je čudnovat u pogledu teksta. Luka 8,13-24.53 i Jovan 1,1 – 5,13 imaju vizantijski tip teksta, a ostatak u ovim evanđeljima se slaže sa vatikanskim i sinajskim tekstom. Marko 1,1 – 5,30 ima zapadni tekst, a ostatak Marka cezarejski.
5. Codex Bezae Cantabrigiensis (D) – Ovo je rukopis majuskul iz 6. veka. On sadrži evanđelja i Dela apostolska na grčkom i latinskom jeziku. Zove se tako zato što je bio svojina francuskog reformatora Teodora Beza koji ga je poklonio 1581. Univerzitetskoj biblioteci u Kembridžu. On je pisan negde u Južnoj Francuskoj ili Južnoj Italiji. U njemu ima nekih osobenosti naročito u Lukinom evanđelju, slično starom sirijskom i latinskom prevodu.
6. Codex Claromontanus (D) – Ovom kodeksu je data oznaka „D“ pošto sadrži samo Pavlove poslanice koje kodeks Bezae-ov nema, a i on je pripadao Beze-u. Ovaj rukopis je dobio ime po manastiru Clermontu kome je neko vreme pripadao. Danas se nalazi u narodnoj biblioteci u Parizu. I on je iz 6. veka. Ima i prevod na latinski.
7. Codex Koridethianus (grčko T) – Ovaj rukopis majuskul sadrži evanđelja, ali se razlikuje od do sad spomenutih. On je iz kasnijeg doba, možda 9. veka. Prepisivao ga je neki prepisivač koji je vrlo malo znao grčki. Ime je dobio od manastira Korideti na Kavkazu gde se ranije nalazio. On je sada u Tiflisu u Rusiji. Ovaj rukopis je koristan zbog svoga teksta, naročito za Evanđelje po Marku, cezarejskog tipa, koji vodi poreklo bar iz 3. veka.

Zatim postoje ovi kodeksi: Codex Laudianus (E₂) iz 7. veka; nalazi se u Oksfordu i ima samo Dela apostolska na grčkom i latinskom. Codex Basilieusis (E) iz 8. veka; ima 4 evanđelja, nalazi se u Bazelu. Codex Cyprius (K), iz 9. veka; nalazi se u Parizu, sadrži evanđelja. Moskovski Codex Mosqueusis (K₂) iz 9. veka ima samo Pavlove i saborne poslanice. Codex Beratinus (F) iz 6. veka, nađen u Arabiji 1885. godine, sadrži Matejevo i Markovo evanđelje, itd.

3. Lekcionari – Lekcionari su kolekcije mesta iz Svetog pisma (tzv. „perikopi“, odlomci iz Svetog pisma), koji su bili propisani da se čitaju svake nedelje pri bogosluženju.

Gregori je sastavio listu od 1550 ovakvih poznatih lekcionara iz srednjeg veka. Njihova je vrednost za sastavljanje prvobitnog teksta Svetog pisma vrlo mala jer su to mahom kasniji prepisi, ali pomažu da se odredi poreklo ili rasprostranjenost nekog spisa.

Iz svega ovog se jasno vidi da postoje neki rukopisi koji nisu po vremenu tako daleko od doba kada su pisci Svetog pisma pisali svoje knjige, čiji se prepisi nalaze u kanonu Svetog pisma. Poznati vatikanski i sinajski majuskuli prepisivali su svoje kodekse 250 godina posle apostola, a papirusi Chester Beatty-a su za 100 godina bliži originalnim rukopisima pisaca Svetog pisma.

1. B) Majuskuli i minuskuli – Stari rukopisi-prepisi knjiga kanona Novog zaveta, postali od 1. do 4. veka, pisani su isključivo velikim slovima (tzv. „majuskuli“, inicijali), a od 9. veka su pisani malim slovima (tzv. „minuskuli“, kurzivi). Kod majuskula-rukopisa slova su nepovezana međusobno, a kod minuskula-rukopisa slova su povezana. Po ovom se može znati kada je koji rukopis-prepis učinjen.

Kod Grka je uopšte postojala velika razlika u pisanju običnog, svakodnevnog teksta, kao što su pisma ili računi, i u pisanju književnih dela. Prva su pisana malim slovima ili minuskulima koja su bila povezana, a druga su pisana isključivo rastavljenim velikim slovima ili majuskulima. Ovaj običaj je postojao sve do 8. veka. Grčko pismo nije znalo za nikakvo rastavljanje prazninama kao kod jevrejskih rukopisa.

Minuskuli – Najvažniji biblijski rukopis koji je pisan minuskulima jeste grčki tekst iz 835. godine, koji se sada nalazi u Lenjingradu. Od 9. veka minuskuli su počeli da zamenjuju majuskule sve više i više dok majuskuli nisu potpuno nestali u 11. veku. Biblijski rukopisi od 9. veka su svi pisani majuskulima, a od 11. veka minuskulima. Tako pismo pomaže da utvrdimo doba jednog rukopisa. Drugi dokazi su oblik slova i rukopis, upotrebljene skraćenice itd.

Kada se počelo pisati na pergamentu, pošto je prostor bio veći, pisalo se u više stubaca nego na papirusu. Najstariji potpuni rukopisi Novog zaveta, sinajski, vatikanski i aleksandrijski imaju po četiri, tri i ili dve kolone. Najviše rukopisa imaju dve kolone. Minuskuli su nastavili da imaju samo jednu kolonu na stranici.

Minuskula ima više od 2300. Njihova vrednost je daleko manja nego majuskula jer su kasnijeg datuma. Samo 46 od njih sadrže ceo Novi zavet, svi drugi sadrže samo jedan deo, najviše evanđelja. Oni se označuju arapskim brojevima.

Iako su minuskuli-rukopisi kasnijeg vremena, neki među njima su prepisani sa vrlo starih rukopisa. Na primer minuskul 33 ima tekst sličan Vatikanskom kodeksu. Neki minuskuli su slični i obrazuju jednu grupu kao na pr. Br. 1,118,131 i 209. Oni su vrlo starog tipa, slični onom grčkom Novom zavetu koji je još Origin upotrebljavao u Cezareji, nazvan „cezarejskim“ tekstom.

Pošto u ono vreme nije postojala interpunkcija, mnogi su odvajali reči po svom nahođenju kao na pr. Luka 23,43. Isto tako podela na glave i stihove nije ranije postojala. Neki misle da je Stefan Laugton, kenterberijski arhiepiskop (+1228.) uveo podelu na glave, a drugi tvrde da je to učinio španski kardinal Hugo Santo Caro 1250. godine. Podela na stihove je uvedena tek kad ih je izdavač Robert Stefan iz Pariza stavio u svom grčko-latinskom izdanju 1551. godine da bi našao ista mesta u dva različita teksta.

4. C) Jezik – U vreme Hrista i apostola grčki jezik je bio sveopšti jezik u Rimskoj imperiji. On se proširio po kulturnom svetu pri kraju 4. veka pre Hrista kada je car Aleksandar Veliki širio svoje carstvo i grčku kulturu. Njegovi naslednici su bili isto grčki vladari koji su dalje podupirali širenje ovog jezika. Grčki jezik se tako ukorenio da kada su Rimljani osnovali svoju imperiju od Atlantika do Persije u 1. veku pre Hrista, nisu mogli više da ga potisnu. Čak u Italiji, gde se govorio latinski kao maternji jezik, školovani i ugledni ljudi služili su se grčkim kao drugim jezikom. Na primer, pismo Klimenta, kao rani hrišćanski spis koji nije ušao u Sveto pismo iako je pisan u Rimu, sastavljen je na grčkom. Među stotinama papira otkrivenih u ruševinama kuće nekog učenog čoveka u Herkulanumu koji je uništen 79. pre Hrista erupcijom Vezuva, nađeno je samo 12 rukopisa na latinskom, a svi drugi su bili na grčkom.

Heleniziranje Male Azije nastalo je naročito za vreme rimske uprave. I sami Rimljani su se na istoku držali grčkog jezika. U Siriji i Egiptu se širila grčka kultura i jezik. Ali, za Jevreje u Palestini grčki jezik je uvek  ostao strani jezik, premda je već u 2. veku pre Hrista prodro i kod njih. Mnogi Jevreji koji nisu živeli u Palestini nisu znali aramejski nego su najviše govorili grčki.

Službeni jezik na Istoku nije bio latinski već grčki. Vladari iz Irodove dinastije su znali aramejski i narodu su govorili njihovim jezikom, ali sa rimskim činovnicima su govorili grčki. Među hrišćanima u prvoj hrišćanskoj crkvi govorilo se aramejski i grčki. Apostoli su u početku među Judejcima propovedali aramejski, a kasnije u Antiohiji i uopšte izvan Palestine propovedali su samo grčki. Oni su i pisali svoje spise na grčkom jeziku.

Grčki jezik na kome su apostoli pisali nije bio književni jezik, jezik istoričara, pisaca drama i naučnika koji je bio sasvim stran prostom narodu, nego narodni jezik. Ovaj jezik kojim je govorio običan narod zvao se „he koine dialektos“ ili skraćeno „koine“ što znači opšti za razliku od ranih dijalekata grčkog jezika, atičkog, dorskog, jonskog ili eolskog. Koine je mešavina ovih dijalekata, ali bliže atičkom nego drugim. Ovaj jezik ima novoskovanih kao i stranih pozajmljenih reči koje izražavaju hrišćanske pojmove. Na primer, od latinske reči „centurio“ (kapetan) načinjena je reč „kenturion“, od reči „census“ reč „kensos“ (porez). Od reči „titulus“ reč „titlos“, itd. Reč „gaza“ (blago) je persijska reč, „bisos“ (platno) feničanska, „nardos“ (nard, miris) sanskritska itd. Zatim, koine je pun jevreizama.

1. D) Tekst – Naučnim metodama je utvrđeno da je veliki deo varijanata i grešaka u novozavetnom tekstu raznih rukopisa čisto spoljašnje, otrografske ili gramatičke prirode. Mnoge rukopise su pisali neizučeni prepisivači, naročito u prvim vekovima kada su crkve bile siromašne. Oni nisu bili upućeni u veštinu prepisivanja i zato su pravili razne greške.

Pri prepisivanju naročito su činjene greške kod sinonimnih reči kao na primer, „govoriti“, „reći“ ili „izreći“, itd. Ali kod ovakvih slučajeva nije se morao i smisao menjati. Na mnogim mestima je red reči različit u raznim rukopisima mada je smisao ostao isti. Ali ovo nema neki naročiti značaj. Na primer: Matej 4,1 ima različit red reči u raznim tekstovima. Ponekad se događa da su izostavljene reči, izrazi ili ceo red. U drugim slučajevima je tekstu ponešto dodato. Na primer, doda se član koga nema u originalu sa koga se prepisivalo ili je reč „Hristos“ dodata gde je u originalu stojalo samo ime Isus. Isto na reč „Duh“ dodala se reč „Sveti“.

Pored ovih običnih nenamernih promena, zbog kojih su nastale varijante u rukopisima-prepisima ima i slučajeva kada se pokušavalo da se teška i nejasna mesta načine jasnijim i razumljivijim pomoću nekih znakova. Negde su grublje reči zamenjen lepšim. Neke konstrukcije su promenjene u poznatije ili koje su se upotrebljavale u to vreme.

Pošto su knjige Novog zaveta bile daleko raširene i mnoge prepise načinili ljudi sa različitim znanjem jezika, nije čudo da su nastale te male promene u rukopisima. Crkvene vođe su s vremena na vreme pokušavale da ih poprave upoređivanjem sa drugim rukopisima koji nisu ni bili rani rukopisi.

3. Prevodi kanona Novog zaveta

Kada se hrišćanstvo počelo širiti u zemljama gde se nije govorio grčki, pojavila se potreba za prevodima „svetih pisama“ na jezik tih naroda. Otuda se pri kraju 2. veka preveo Novi zavet na sirski, jedan oblik aramejskog jezika kojim se govorilo u Siriji i Gornjoj Mesopotamiji. Za hrišćane u Italiji i Severnoj Africi preveden je na latinski skoro u isto vreme. Zatim, za potrebe u Gornjem Egiptu preveo se Novi zavet na koptski pri kraju 2. veka. Kasnije se Novi zavet prevodio i na germanski, aramejski, georgijski, etiopski i arapski jezik.

Tri najstarija prevoda, sirski, latinski i koptski imaju velikog značaja za tekst Novog zaveta. Njihov je značaj u tome što su oni načinjeni pre ijednog postojećeg grčkog rukopisa – prepisa. Zato oni služe kao uzor za tekst iz vremena pred kraj 2. veka. Ali i njihova korist je ograničena u tome što to nisu prevodi sa originala i što se ti prevodi nalaze samo u kasnijim prepisima. Isto se može reći i za kasnije prevode kao što su: arabljanski, anglo-saksonski, valdenžanski i starogermanski. Neki su prevodi od prevoda Vulgate ili grčkog teksta.

1. Sirski prevodi:

Sirija je bila jedna od prvih istočnih zemalja gde je doprla Hristova nauka. Iz Antiohije se hrišćanstvo brzo širilo po Siriji. Kako se, osobito u istočnoj Siriji, slabo znalo grčki, pojavila se potreba da se prevedu novozavetni spisi sa grčkog na sirski jezik. Ovakvih prevoda je bilo više.

1) Diatesaron – Ovo su 4 evanđelja koja je prevodio apologetik Tacijan u drugoj polovini 2. veka. Samo ime prevoda „kroz četiri“ označava da je reč o upoređivanju 4 evanđelja. Mada se sirijska crkva služila nekoliko vekova ovim prevodom, umesto posebnih evanđelja nije sačuvano nijedno Tacijanovo delo. O njemu se zna samo iz nekih prevoda na arapski, latinski, nizozemski i jednoga lista grčkog teksta.

2) Kuretonijev sirijski (Codex Syrus Curetonianus, Sc.) – Ovaj rukopis evanđelja je nađen u koptskom manastiru u Egiptu. Nalazi se u Britanskom muzeju od 1842. godine. Pisan je u 5. veku, a ime je dobio po svom sadašnjem izdavaču Cureton-u. To je prevod 4 evanđelja sa spisa koji je napisan pri kraju 2. veka.

3) Sinajski sirijski – On je pronađen u manastiru Svete Katarine na Sinaju 1892. godine. Ovo je jedan palimpsest[46]. To je prevod sa nekog rukopisa koji je, izgleda, ranijeg datuma nego gore navedeni. Nijedan rukopis neke druge knjige Novog zaveta, osim evanđelja, nije nađen, i ne znamo koliko kanonskih knjiga se upotrebljavalo u sirskoj crkvi na njihovom maternjem jeziku, dok se nije pojavio prevod Pešito u 5. veku.

4) Pešito (znači „običan“ ili „za narod“) – On se upotrebljava od 9. veka, možda zato što je postao opšti jer je bilo i drugih prevoda. Ovaj prevod je izvršio Rabula, episkop u Edesi 411-435. godine. Ovaj prevodilac je uzeo kao osnovu stare sirske prevode, popravio ih i dopunio zbirku Novog zaveta prevodeći sa grčkog rukopisa nekog tipa kodeksa od koga se našao primerak u Antiohiji. U ovom prevodu nema 4 saborne poslanice (2. Petrova, Judina, 2. i 3. Jovanova) i Otkrivenja. Ovaj novi prevod je brzo potisnuo stare prevode. Nađeno je oko 200 rukopisa-prepisa od kojih su 10 iz 5. veka. Svi su dobro prepisani i ima malo razlike među njima.

1. b) Latinski prevodi:

1) Itala – To su ustvari prevodi na latinski pre Jeronimove Vulgate, načinjene pri kraju 4. veka. Bilo je više rukopisa koji su se znatno razlikovali međusobno. Avgustin, kada je o ovome govorio, rekao je da se zna broj onih koji su jevrejsku Bibliju preveli na grčki, ali to se ne može reći za broj onih koji su izvršili latinske prevode. Poznata su 44 rukopisa starolatinskih prevoda od 4. do 13. veka. Ovi su prevodi slični grčkom tekstu Beza, a nešto starosirskom prevodu. Ovaj izraz „Itala“ koji se upotrebljava za ove starolatinske prevode nije ispravan. On se zasniva na pogrešnom razumevanju neke Avgustinove izreke. Izgleda da se ovaj izraz odnosi samo na prevod koji se upotrebljava u Gornjoj Italiji.

2) Vulgata („običan“ ili „za narod“) – Velika razlika u tekstu između raznih starolatinskih prevoda zahtevala je veliko ispravljanje. Po nagovoru pape Damasa, Jeronim se prihvatio ovog posla. On je koristio starolatinski tekst evropskog tipa i popravljao ga upoređivanjem sa grčkim rukopisima. On je svoj rad otpočeo 382. godine. Godine 405. on je preveo Stari zavet. Pošto je ovaj prevod bio poduprt od Rima, Jeronimov prevod je postepeno zamenio ranije prevode i kasnije dobio ime „Vulgata“ zato što su ga kasnije svi upotrebljavali. On je u toku vremena bio popravljan i menjan, zato ne možemo da kažemo da je „Vulgata“ čisto Jeronimovo delo. Ovaj je prevod u početku bio primljen sa nepoverenjem, čak je i Avgustin sumnjao u njega. Ali je papa Gregor Veliki (+604) stao na stranu prevodioca i ovo je pomoglo da ovaj prevod dobije autoritet. Na Tridentskom saboru 1546. godine ovaj prevod je proglašen autentičnim za katoličku crkvu sa svim njegovim starozvetnim apokrifima.

9. c) Koptski prevodi – Jezik koji se u hrišćansko doba govorio u Egiptu nazivao se koptski. Dijalekt ovog jezika koji se govorio u Donjem Egiptu zvao se buhairski, a dijalekt Gornjeg Egipta, sahidijski. Više od 120 novozavetnih rukopisa nađeno je iz doba 9. do 12. veka na buhairskom dijalektu. To su dobri prepisi sa malo razlike. Tip teksta je sa grčkih rukopisa, sa vatikanskog i sinajskog. I sahidijski prevodi postoje. Oni su po tekstu slični buhairskom. Ovi prevodi su iz doba 5. do 9. veka. Izgleda da je sahidijski prevod sa rukopisa iz 3. veka.
10. d) Gotski prevod – Ovo je prevod s grčkog originala, gotskog biskupa Ulfile (+383). Tekst evanđelja je sačuvan u tzv. „Codex Argenteus“-u (tekst pisan na purpurnoj osnovi zlatnim i srebrnim mastilom) iz 5. veka. On se danas nalazi u Univerzitetskoj biblioteci u Upsali, u Švedskoj.
11. e) Abisinski ili etiopski prevod – Prevod je sa grčkog teksta iz 4. do 6. veka, ali je kasnije popravljan prema arapskom i egipatskom prevodu. Najstariji rukopis ovoga prevoda je iz 13. veka.
12. f) Jermenski prevod, iz 5. veka. Preveo ga je Mesroba, pronalazač jermenskog pisma. Na njemu se primećuje snažan uticaj sirskog teksta. Kasnije je propravljan prema Vulgati. Prvo štampano izdanje Novog zaveta pojavilo se 1666. u Amsterdamu.
13. g) Arapski i persijski prevodi – Arapski prevod se javlja kada je islam pokorio mnoge krajeve u Aziji, Africi i Evropi. Arapski jezik je postao u tim zemljama društveni jezik. Jedni su prevodili sa originala, drugi sa sirskih ili egipatskih prevoda. Poznata su i dva persijska prevoda iz kasnijeg doba. Ona sadrže samo evanđelja. Mnogo je dodavano.
14. h) Slovenski prevodi:

1) Prevod Ćirila i Metodija – Ovaj prevod je nastao u 9. veku radom slovenskih apostola, solunske braće Ćirila i Metodija. Oni su još u detinjstvu znali dobro slovenski. Na molbu moravskog kneza Rastislava (862), vizantijski car Mihajlo III poslao je u Moravsku Ćirila i Metodija, da tamo prošire i utvrde hrišćansko učenje na slovenskom jeziku. Još kao sveštenik, Konstantin (Ćirilo), pre polaska na put, sastavio je slovensku azbuku (glagoljicu) i sa svojim bratom počeo prevoditi Sveto pismo sa grčkog na staroslovenski. Ne zna se šta su sve ova braća prevela. Ne zna se isto tako šta se sve sačuvalo od njihovog prevoda koji se proširio među svim Slovenima.

Najstariji kodeksi slovenskog prevoda su:

11. Asemanovo ili Vatikansko evanđelje – Ovo je iz prve polovine 11. veka. Napisano je bugarskom glagoljicom. Ime je dobilo po vatikanskom bibliotekaru Asemanu koji ga je, putujući po Istoku radi sakupljanja starih rukopisa kupio 1736. godine od nekog Slovena, pravoslavnog kaluđera u Jerusalimu. Ovaj se rukopis i danas nalazi u Vatikanu.
12. Marijinsko evanđelje – Ono je iz 10. veka. Nazvano je ovako po svetogorskoj isposnici sv. Bogorodice (Mariji), gde ga je našao neki ruski naučnik 1844. Pisano je glagoljicom.
13. Zagrafsko evanđelje – Napisano je glagoljicom u 10. veku u Bugarskoj ili Makedoniji. Ime je dobilo od svetogorskog zagrafskog manastira gde ga je 1843. godine pronašao hrvatski sakupljač starina Mihanović.
14. Savina knjiga (Savino evanđelje) – Ono je iz 11. veka. Pisano je ćirilicom. Na kraju knjige stoji da ju je pisao pop Sava. Nalazila se u Rusiji.
15. Rejmsko (sazavoemansko) evanđelje – Ono je iz 11. veka. Rejmsko se zove zato što se od 16. veka čuva u Reims-u, u Francuskoj, a sazavoemansko po češkom, saravskom manastiru, gde ga je napisao Prokopije ili po praškom manastiru Emans-u, gde se neko vreme čuvao. Izdao ga je 1843. godine u Parizu ruski car Nikolaj Pavlović.

Svi su ovi rukopisi na staroslovenskom jeziku.

2) Na srpsko-slovenskom jeziku imamo:

12. a) Miroslavljevo evanđelje – Ono je iz 12. veka. Napisao ga je „grešni Gligorije đak“, za kneza Miroslava, sina Zavidina, brata Nemijina. Pisano je zlatnim mastilom. Ne zna se kako je dospelo u svetogorski manastir. Kada je 1896. godine srpski kralj Aleksandar I posetio manastir Hilandar, dobio ga je pri polasku kao poklon od monaha. Izdato je sa fotografskom reprodukcijom 1897. u Beogradu.
13. b) Šišatovački apostol – Napisan je za Stefana Dečanskog (1321-1331) u gradu Zgrelu kod Peći. Dobio je ime po manastiru Šišatovcu na Fruškoj Gori. Miklošić ga je izdao 1853. godine.
14. c) Vukanovo evanđelje – Napisao ga je Simeon stranac 1202-1203. godine za vreme velikog župana Vukana, Nemanjinog sina, u gradu Rasu. Izdato je u Rusiji.
15. d) Nikoljsko evanđelje – Pisao ga je „Hvalj – hrišćanin“ u 14. veku ili prvoj polovini 15. veka. Ime je dobilo po manastiru Nikolji u Srbiji. Izdao ga je Đ. Daničić 1864. godine u Beogradu.

Celo Sveto pismo na slovenskom jeziku nalazi se u jednom kodeksu u Oksfordu iz 1429. godine, a tri druga nalazila su se u Moskvi. Najstarije je iz 1499. godine.

3) Srpski prevod – Sveto pismo Novog zaveta potiče od srpskog filologa Vuka Stefanovića Karadžića (1787-1864). Godine 1819. putovao je Vuk u Rusiju. Kako je Vuk već tada bio poznat kao dobar poznavalac srpskog jezika, rusko biblijsko društvo mu je ponudilo da prevede Sveto pismo na srpski jezik, a društvo bi ga štampalo o svom trošku. Vuk je obećao da će to učiniti čim se vrati kući. On je to i učinio. Za 6 meseci je preveo Novi zavet na lep i čist srpski jezik kojim je narod govorio. Kako nije znao grčki to nije mogao prevoditi sa originala nego sa slovenskog prevoda, služeći se pri tom ruskim i nemačkim (Luterovim) prevodom. Kopitar i kasnije Miklošić su mu pomogli. Godine 1847.  štampao je Vuk u Beču ceo svoj prevod Novog zaveta pod naslovom „Novi zavet Gospoda našega Isusa Hrista“. Pravoslavna crkva gledala je na Vukov prevod sa nepoverenjem jer nije imao teološke spreme za to. Ali narod je prevod rado prihvatio i čitao.

Na našem jeziku imamo još sledeće prevode Novog zaveta:

• Dr Dimitrija Stefanovića, profesora univerziteta, sa grčkog
• Dr Luja Bakotića, sa grčkog
• Dr Ivana Šarića, bivšeg nadbiskupa u Sarajevu, isto sa grčkog.

4. Apokrifi Novog zaveta

Širenjem kanonskih spisa širili su se i drugi spisi koji su se povezivali sa kanonskim i izdavali za takve, a ustvari nisu bili nadahnuti Božjim Duhom nego lažni, podmetnuti. Ovakvi spisi se danas nazivaju apokrifnim spisima ili apokrifima.

Već vrlo rano pojavio se veći broj spisa koji su za svoje pisce podmetali poznate ličnosti iz Svetog pisma. Ovakvi spisi se zovu pseudoepigrafi. Oni su u početku, možda, pisani u dobroj nameri da se nešto objasni ili razvije religiozni osećaj kod vernika. Ali, ovim načinom su se služili i rani lažni učitelji, stavljajući na njihovo čelo imena apostola ili njihovih pomoćnika i učenika. Svi ovi spisi su isto lažni i podmetnuti.

Važniji novozavetni apokrifi su:

1. a) Od evanđelja:
2. Evanđelje Jevrejima – Njega su znali Kliment Aleksandrijski, Origen, Jeronim i dr. Jeronim je ostavio i neke odlomke od njega. Ono je nastalo, izgleda, preradom Matejevog evanđelja na aramejskom jeziku. Ono je kasnije prevedeno i na grčki. Njega su čitali umereni judaistički hrišćani već krajem I i početkom II veka.
3. Evanđelje 12 apostola – Ovim evanđeljem su se služili evioniti, ekstremniji judaistički hrišćani. Epifanije (+403) je sačuvao nekoliko odlomaka iz ovog evanđelja. Tu se ustaje protiv žrtvovanja životinja i jedenja mesa.
4. Evanđelje Egipćanima – To je zbirka tobožnjih Hristovih, asketizmom nadahnutih, govora. Od ovog evanđelja sačuvao je Kliment Aleksandrijski jedan razgovor između Isusa i Salome.
5. Petrovo evanđelje – Ono je pronađeno 1886. godine. Nađeno je samo 60 stihova u kojima se govori o Hristovom stradanju, smrti i vaskrsenju. To je bilo evanđelje dokita tj. onih koji su poricali da je Hristos došao u pravom ljudskom telu. Prema ovom evanđelju Isusova braća su bila Josifova deca iz ranijeg braka.
6. Jakovljevo evanđelje (Jakovljeva knjiga) – Ovaj apokrif je iz druge polovine 2. veka, možda i ranije. Napisano je da dokaže kako je Marija i posle porođaja ostala devojka. Za ovu knjigu je znao Origen. Ovaj apokrif je najbliži kanonskim evanđeljima. Pisac iznosi Joakimov i Anin zavet i odvođenje trogodišnjeg deteta u hram. Marija dolazi u 12. godini pod brigu udovca Josifa. Josif i Marija piju vodu očišćenja. Isusovo rođenje. Čudesno spasenje Jovana Krstitelja od pokolja vitlejemske dece. Ali, njegovog oca Zahariju ubili su između hrama i žrtvenika (uporedi Matej 23,35).
7. Nikodimovo evanđelje – Ovaj apokrif je sastavljen iz dva spisa: Akta Pilatova i Hristov silazak u ad. Ovi su spisi iz II veka. Priča se kako je Isus uzeo Adama za ruku i sa njim se vazneo na nebo. Tamo je njega i ostale dovedene predao arhanđelu Mihajlu.
8. Tomino evanđelje – Ovo je evanđelje izgleda iz II veka. Ono je puno smešnih i glupih čudesa. Na primer, Isus pravi od blata vrapce; udara dlan o dlan, a vrapci ožive i odlete. Tako pisac dokazuje Hristovu božansku moć.
9. Evanđelje Arabljanima – Ovaj lažni spis je iz 5. veka. Počinje sa polaskom Josifa i Marije u Vitlejem radi popisa, a završava sa dvanaestogodišnjim Hristom u hramu.
10. Evanđelje o rođenju Marije – U njemu se govori o rođenju Marije u Nazaretu, o njenoj mladosti, veridbi sa Josifom i Hristovim rođenjem.
11. Istorija Josifova – Potiče iz 5. veka. Opisuju se događaji sa Josifom od kako se verio sa Marijom, pa do smrti.

Papirusi nađeni u novije vreme svedoče da se lažna nauka širila i pomoću kratke zbirke Hristovih izreka tzv. logia.

1. b) Od Dela apostolskih:

Mora da je bilo naročito mnogo apokrifnih „Dela apostolskih“, jer kanonska Dela apostolska ne iznose iscrpno istoriju nijednog od apostola nego samo nešto kažu o radu apostola Petra i Pavla. Ova je praznina naročito dobro došla piscima apokrifnih „Dela apostolskih“. Oni su tako mogli da zadovolje interesovanje ljudi koji su želeli da nešto doznaju iz života pojedinih apostola. U ovim lažnim spisima apokrifni pisci podešavali su život i nauku pojedinih apostola kako je odgovaralo njihovoj lažnoj nauci. Spomenućemo samo ova apokrifna „Dela apostolska“:

1. Petrova „Dela apostolska“ – Za ovaj lažni spis je znao pesnik Komodijan (sredina 3. veka), a spominje ga i odbacuje i Jevsevije. Ovde se uglavnom iznosi borba apostola Petra sa Simonom Vračarem i rad poslednjih dana apostola Petra u Rimu. Ovde se spominje kako je apostol Petar bežao iz Rima i na putu sreo Gospoda i zapitao ga: „Domine, quo vadis?“, na što mu je Gospod odgovorio: „Roman venio iterum crucifigo“. Posle ovih reči Petar se vratio u Rim, kaže se u ovom apokrifu.
2. Pavlova „Dela apostolska“ – Za ovo delo zna Tertulijan, Origen i Jevsevije, koji ih spominju kao lažna. Codex Claromontanus sadrži ovaj apokrifni spis. Tertulijan tvrdi da ih je u dobroj nameri napisao neki starešina zbog čega je bio lišen svoga zvanja. Postoji samo nekoliko delova.

Izgleda da je deo ovog spisa i tzv. spis „Dela Pavlova i Teklina“. Tu se u obliku romana iznose događaji iz života Tekline koju je Pavle svojim propovedima odvratio od braka sa nekim nevernim čovekom. Time je Tekla navukla na sebe mržnju svog bivšeg verenika i svojih roditelja i zato je morala mnogo da pati. Bila je osuđena na borbu sa zverima, ali se čudesno spasla smrti. Kasnije je revno propovedala evanđelje. Tu se opisuje i apostol Pavle kao čovek niskog rasta, ćelave glave, krivih nogu sa drugim nosom i sraslim obrvama.

3. Učenje Adajevo – Sirski lažni spis koji potiče iz 3. veka. Ovaj apokrif sadrži tobožnje pismo edeskog vladara Avgare Ukame (Crnog) Isusu, da dođe da ga isceli. Isus je, naime, na pismo usmeno odgovorio. Dalje se govori kako je „apostol“ Adaj (Tadej), jedan od 70 učenika, došao docnije u Edesu i izlečio ga i krstio njega i stanovnike grada.

Da samo spomenemo još: Jovanova „Dela“ (lažna nauka iz druge polovine 2. veka); Andrijina „Dela“;  Tomina „Dela“;  Petrova i Pavlova „Dela“ (iz kasnijeg vremena) itd.

1. c) Od poslanica:

Ima nekoliko lažnih poslanica pod imenom apostola Pavla:

1.“Poslanica Laodikejcima“ – Povod da se pojavi ovaj apokrif nalazimo u Kološanima 4,16 gde se spominje takva poslanica. Na Zapadu su je dugo imali u zbirci Novog zaveta. Muratorijev fragment se zajedno sa „Poslanicom Aleksandrijcima“ ubraja u apokrife; zatim „Treća poslanica Korinćanima“ (koja je svakako postala na osnovu spominjanja poslanice u 1.Korinćanima 5,9). Ona se u 4. veku nalazila u zbirci sirske crkve, odakle je prešla u zbirku jermenske crkve gde se i danas nalazi. Najstariji crkveni pisci ne znaju za nju. Učenje je slično Pavlovom.

2. Jeronim spominje „Korespodenciju između Seneke i apostola Pavla“. Dugo se verovalo da je filozof Seneka zaista pisao Pavlu 8 pisama, a Pavle mu odgovorio na 6. Njihov stil dokazuje da su podmetnuta i napisana u 4. veku u nameri da se ugledni ljudi pokrenu da čitaju Pavlove poslanice.

3.“Pismo Hristovo edeskom vladaru Avgaru Ukami“ koje navodi Jevsevije, a u čiju autentičnost izgleda da je verovao i sam Jevsevije. To je apokrif iz polovine 3. veka. U ovom apokrifu se priča kako je Isus na pismenu molbu Avgarovu odgovorio rečima: „Blago tebi, Avgare, što si u mene poverovao, a nisi me video“ (uporedi Jovan 20,29).  Isus mu je, naime, odgovorio da mu ne može ispuniti molbu jer mora da izvrši svoj zadatak u Palestini, ali kad se vrati Ocu poslaće mu učenika koji će ga izlečiti i izvesti na put spasenja, njega i njegov narod. Navod Jovan 20,29 je najbolji dokaz da je spis apokrif.

1. d) Od Otkrivenja:
2. Petrovo Otkrivenje – Godine 1886. našlo se 34 stiha spisa o kome govori Muratorijev fragment kao knjizi koju je crkva primila, ali koju neki neće da čitaju. Za ovaj spis je znao još Kliment Aleksandrijski, a Jevsevije ga računa u apokrife. U nekim crkvama u 5. veku se čitao na veliki petak. U ovom spisu se živim rečima slika blaženstvo, a strašno opisuje pakao.
3. Ostala Otkrivenja ćemo samo spomenuti: Pavlovo „Otkrivenje“ (svakako postalo na osnovu 2.Korinćanima 12,2-4); Tomino „Otkrivenje“; Stefanovo „Otkrivenje“; Vartolomejevo „Otkrivenje“ itd.

1. POSEBNI DEO

1. KANON STAROG ZAVETA

Uvod

Knjige Svetog pisma napisane pre Hrista zovu se Stari zavet. Sveto pismo (kanon) Starog zaveta su knjige u kojima je zapisano sve što je Bog objavio pre Hrista. Stari zavet ima 39 knjiga.

Knjige kanona Starog zaveta se obično danas dele na: istorijske, poučne i proročke knjige.

1. Istorijske knjige – Njih ima 18, i to: Pet knjiga Mojsijevih (Tora), Knjiga Isusa Navina, Knjiga o sudijama, Knjiga o Ruti, 1. i 2. Samuilova, 1. i 2. O carevima, 1. i 2. Dnevnika, Knjiga Jezdrina, Knjiga Nemijina, Knjiga o Jestiri.
2. Poučne knjige – Njih ima 5 i to su: Knjiga o Jovu, Psalmi, Priče Solomunove, Knjiga propovednika i Pesma nad pesmama.
3. Proročke knjige – Ima ih 16. To su knjige sledećih proroka: Isaija, Jeremije, Plač Jeremijin, Jezekilja, Danila, Osije, Joila, Amosa, Avdije, Jone, Miheja, Nauma, Avakuma, Sofonije, Ageja, Zaharije i Malahije.

1. ISTORIJSKE KNJIGE

1. Petoknjižje (Pet knjiga Mojsijevih)

Petoknjižje (jevr.“tora“ znači „zakon, pravilo ili pouke; grč. „pentateuh“ pet knjiga) je značajno delo koje se u Bibliji različito nazivalo: „Knjiga zakona Božjih“, „Knjiga zakona Mojsijevih“ ili samo „Zakon“.

Svih pet knjiga ne označavaju ime pisca. Jevrejsko predanje pripisuje Petoknjižje Mojsiju, osim događaja njegove smrti na kraju pete knjige. Izgleda da je ove poslednje događaje dodao Isus Navin, Mojsijev zamenik.

Podela na pet delova ili knjiga učinjena je vrlo rano još pre 5. veka pre Hrista i spominje se kod Filona i Josifa Flavija. Izgleda da je ovu podelu učinio Jezdra posle vavilonskog ropstva.

Petoknjižje sadrži istorijske događaje od stvaranja sveta do ulaska Izrailjaca u Obećanu zemlju kao i zakone božanskog otkrivenja. U njemu se nalazi 10 zapovesti (dekalog) i versko-moralne istine, ustanove i propisi koji su važili za vreme „maloletstva“ Božjeg naroda do Hrista. (vidi Galatima 3,23-25)

1. Postanje (1.Knjiga Mojsijeva) – Jevreji su označavali ovu knjigu prema prvim rečima jevrejskog teksta „Berešit“ (znači „u početku“). Talmud je naziva „Knjiga o stvaranju sveta“, a Grci su je nazivali „Genesis“ (poreklo, izbor), tj. Postanje, izraz koji su prihvatili skoro svi prevodioci na strane jezike. Grčki izraz označava sadržinu knjige.

U ovoj knjizi se iznosi stvaranje sveta i čoveka. Tu se opisuje istorija čovečanstva na našoj zemlji do potpunog rasejavanja ljudi po zemlji. Zatim, opisuju se bogobojazni ljudi koji su voleli Boga i verno mu služili i bezbožni potomci Adama i Eve koji su duboko pali pošto su napustili Boga. Dalje se opisuje istorija života i vere praotaca izrailjskog naroda tzv. patrijaraha: Avrama, Isaka i Jakova i njegovih 12 sinova.

Ova knjiga ima značaj i u pogledu biblijskog učenja. Ona izveštava o stvaranju sveta, živih bića i čoveka, o pojavi greha i Božje obećanje spasenja. Ona uči da je čovek slobodno biće sa slobodnom voljom i da je prestup Božjeg zakona uzrok zla i ljudskih nevolja. Ovde se daju razlozi i pouke o svetkovanju subote kao dana odmora i o svetosti braka i porodice. Zatim, iznosi se nagrada za poslušnost i kazna za greh.

2. Izlazak (2.Knjiga Mojsijeva) – Jevreji su označavali ovu knjigu prema prvoj rečenici u jevrejskom tekstu „Velešemot“ što znači „ovo su imena“. Izraz Izlazak je prevod na našem jeziku uobičajenog grčkog naslova „Exodus“ što znači „izlazak“ (Izrailjaca iz Egipta). To je naslov ove knjige grčkog prevoda LXX. On označava glavnu sadržinu ove knjige. Ime „Druga knjiga Mojsijeva“ ne postoji u jevrejskom tekstu. Ono je dodato kasnije.

Ova nam knjiga iznosi kako je Bog načinio Izrailj svojim naročitim narodom. Od Jakovljeve porodice postao je čitav narod u Egiptu. On je pao tamo u ropstvo i Bog je nameravao da ga najpre telesno i duhovno oslobodi od ropstva i odgoji za svoj narod. Robovanje je izazvalo čežnju kod Izrailjaca za domovinom otaca, Obećanom zemljom i slobodom. Bog je upotrebio Mojsija da preko njega izvede svoj narod iz Egipta, dovede ga na podnožje Sinaja gde mu je dao svoj zakon, razne uredbe i naredbe i učinio zavet sa njim. Ali, telesni Izrailj krši ovaj zavet pri prvom kušanju. Mojsijevim posredovanjem i moljenjem prihvata Gospod nanovo pokajnički narod i naređuje da mu se načini šator od sastanka u kome će On, među narodom, stanovati.

Glavna svrha Mojsijevog pisanja ove knjige je da opiše Božje divno staranje za svoj narod, izbavljajući ga iz ropstva i sklapajući zavet ili ugovor sa njim kao znak milosti. Bog je time pokazao da ni njihovo neverstvo ni neprijateljstvo velikih naroda ne mogu osujetiti njegov plan sa njima. Događaji u ovoj knjizi hrabre mlade i daju nadu starijima. Oni bodre na poverenje u Božje vodstvo i pozivaju nas da Boga sledimo ponizno gde god nas On vodi.

3. Levitik (3.Knjiga Mojsijeva) – Ova knjiga je dobila svoje ime po tome što se ona najviše bavi sveštenstvom i njegovom službom, koja je poverena Levijevom plemenu. Jevreji su je nazivali „Vajikra“, prema prvim rečima ove knjige. Talmud je naziva „Zakon za sveštenike“ ili „Zakon za žrtvovanje“. Njen naslov „Treća knjiga Mojsijeva“ nije originalan, nego je kasnije stavljen. Izraz Levitik dolazi od grčke reči „Levitikus“, izraz LXX za ovu knjigu o sveštenicima.

Ova knjiga sadrži sve zakone koji regulišu odnos izrailjskog naroda prema Bogu kao i propise za obrede. Bog je hteo da ih odgoji za sebe i zato im je naredio da načine svetište gde će se prizivati Njegovo ime i otkrivati Njegova slava. Preko službe u svetištu Bog je stalno prisutan u svome narodu.

U Levitiku nam se iznose osnovna načela starozavetnog bogosluženja. Zato je ova knjiga od naročitog značaja i treba je dobro proučavati. Žrtve su poznate još iz doba pada u greh, ali u levitskim obredima se jasnije prikazuje Spasitelj na koga ukazuju sve te žrtve. Simboličke radnje sa krvlju kojom se mažu rogovi žrtvenika ili prskanje krvlju pred zavesom u svetištu ili služba u svetinji nad svetinjama ukazuju narodu na vezu između greha i žrtve. Načelo prenošenja greha, posredovanje i pomirenje, sve se to prikazivalo u svakidašnjem obredu po kome je onaj koji prinosi žrtvu pružao ruku nad žrtvom i ispovedao svoj greh. Sveštenici su služili kao posrednici između Boga i ljudi. Zatim, večernja i jutarnja svakidašnja žrtva i prvosvešteničko ulaženje jednom godišnje u svetinju nad svetinjama tj. u Božju prisutnost. U svemu ovome narod je trebalo da vidi delo pomirenja Onoga koji je uzeo naše grehe na sebe i umro, da bi se mi „njegovom ranom iscelili“. Ova je knjiga ko neko pre-evanđelje i treba dobro da se proučava ako želimo da pratimo Božje Jagnje.

Levitik je centar Mojsijevih knjiga. Ona je kao začetnik evanđelja. Pomoću nje bolje razumemo Novi zavet tj. evanđelje. Hristos je naš sveštenik i prvosveštenik, Božje Jagnje i žrtva za greh, koja je zaklana i čijom krvlju je poprskan žrtvenik. Kao hleb koji dolazi odozgo, kao svetlost sveta, kao miris koji se diže gore. Sve se ovo ne može razumeti dobro bez ove knjige. Apostol Pavle često misli na ovu knjigu kad iznosi nauku hrišćanske vere. Ova knjiga mora dobiti svoje pravo mesto pri proučavanju biblijske hrišćanske nauke. Duh proroštva kaže: „Evanđelje je dato u poukama u Levitiku.“ (6T,392)

4. Brojevi (4.Knjiga Mojsijeva) – Ova knjiga dobila je ime Brojevi prema grčkom naslovu knjige „Aritmoi“ (lat. „numeri“) u LXX. U jevrejskoj Bibliji se zove „Benidbar“ prema početnim rečima ove knjige: „u pustinji“. Naslov „Četvrta knjiga Mojsijeva“ je dat kasnije.

U ovoj se knjizi govori o prebrojavanju sposobnih Izrailjaca za vojsku. U njoj se opisuje vođenje izrailjskog naroda kroz pustinju od Sinaja do granice Obećane zemlje na Jordanu. Vreme koje ona obuhvata jeste od 2. meseca 2. godine do 10. meseca 40. godine posle izlaska iz Egipta. Bog ih je doveo do Sinaja i prihvatio ih za svoj narod, pod uslovom da drže njegove zapovesti. Oni su bili organizovani, imali su potrebne verske i građanske zakone tako da su mogli ući u Obećanu zemlju.

Ova knjiga ukazuje na duhovni život Božjeg naroda u ono vreme. Njegov glavni cilj je trebalo da bude da proslav Jakhe kao Boga u Njegovom veličanstvu i svetosti. Ali, i pored nekog napretka u narodu je izbila Korejeva buna sa sebičnim ciljevima. Narod je nezadovoljan i mrmlja jer nema strpljenja. Ali sve se završava za uzdizanjem Mojsija, od Boga izabranog vođe naroda.

5. Ponavljanje (Peta knjiga Mojsijeva) – Ovo je peta i poslednja knjiga Mojsijevog Petoknjižja. Ona je kod Jevreja poznata pod imenom „Ovo su reči“, tj. prve reči ove knjige na jevrejskom jeziku. Naslov „Ponavljanje“ dolazi od grčke reči „deuteronomium“ koja je odomaćena u prevodima, a dolazi od naziva u LXX. On je pogodan jer tačno označava sadržinu ove knjige. Ali, ova knjiga ne sadrži ponavljanje zakona nego poučno izlaganje i objašnjenje važnih zavetnih zakona, ističući duhovnu stranu zakona. Ona ispunjava i završava Petoknjižje.

Ova knjiga iznosi od Boga nadahnute Mojsijeve govore narodu. Mojsije je želeo da 10 zapovesti i uredbe utisne u njihova srca, da bi ih držali kad pređu s druge strane Jordana. Ove svoje govore održao je Mojsije u Moavskoj zemlji, s one strane Jordana, na pragu Obećane zemlje. On gleda na proteklih 40 godina putovanja po pustinji, podseća narod na Božju ljubav i sud nad svojim  narodom, objašnjava zakone i opominje ih da ih drže. On vidi budućnost unapred, te predviđa događaje s bolom ili radošću. Ističe tri momenta u budućnosti Božjeg naroda: otpad, kaznu i pomilovanje.

Ova se knjiga sastoji uglavnom od četiri Mojsijeva govora narodu. U prvom govoru Mojsije im objavljuje svoju predaju službe i vođstva. On počinje kratkim istorijskim pregledom, a završava savetima da drže zakon. U drugom govoru podseća narod na 10 zapovesti kao temelj ugovora između Boga i Izrailja i savetuje ih da budu poslušni. U trećem govoru reč je o blagoslovima i prokletstvima. Četvrti govor počinje kratkim pregledom istorije i opominjanje da drže zakon i imaju zavet u srcu.

Mojsije ih savetuje da podese život po otkrivenoj im Božjoj volji. Poslušnost znači život. Neposlušnost smrt. On ih opominje na opasnost od idolopoklonstva, da ne služe Bogu samo spolja nego u duhu i da njihovo bogosluženje bude duhovne prirode. Njihova revnost će se videti u držanju zakona, uredbi i naredbi.

Uticaj „Ponavljanja“ i njegovo mesto u verskom životu Izrailjaca je vrlo velik. Kada je bila otkrivena „knjiga zakona“ u vreme cara Josije, njeno čitanje je pokrenulo veliku obnovu (vidi 2. O carevima 22,23; 2. Dnevnika 34,35; PK, 392-406). Ponavljanje je postalo temelj jevrejskog verskog poštovanja. Svaki pravi Izrailjac je dnevno izgovarao napamet po neku glavu ove knjige.

2. Knjiga Isusa Navina

Knjiga Isusa Navina (Jozue Nunova) dobila je ime od svog pisca, Isusa Navina (4.Mojsijeva 13,17), iz plemena Jefremovog. On se ranije nazivao Avsije (Ozeje, orig. „Hošea“, 5. Mojsijeva 32,44; 4.Mojsijeva 13,8.16), što znači Spasitelj ili spasenje. Mojsije je promenio njegovo ime u „Jehošua“ što je u vezi sa skraćnim oblikom Jehova (Jahve). Ovo novo ime ima značenje: „Jahvino spasenje“. Jošua (Isus) je skraćeni oblik od Jehošua, izraz koji se uvek nalazi u jevrejskom tekstu Starog zaveta. U LXX se on naziva „Jesus huios Naue“ (Isus, sin Naue, tj. Nuna). U Novom zavetu on se izričito naziva Isus (Jevrejima 4,8).

U ovoj knjizi Isus Navin opisuje svoja dela, osvajanje i deobu Obećane zemlje izrailjskim plemenima. Izveštaj o smrti Isusa Navina i još neki drugi izveštaji pripisuju se drugom piscu. Ova knjiga obuhvata vreme od smrti Mojsijeve do smrti Isusa Navina.

Knjiga Isusa Navina je vrlo važan deo Starog zaveta. Nju ne treba odvajati od Petoknjižja, jer je ona njen zaključak. Ova knjiga je povezana sa pet Knjiga Mojsijevih slično Delima apostolskim prema 4 evanđelja. Evanđelja daju izveštaj o službi Isusa Hrista, hrišćanskog Zakonodavca, a Petoknjižje daje izveštaj o službi Mojsija, Božjeg predstavnika i zakonodavca za Izrailja onog doba (uporedi 5.Mojsijevu 18,18).

Dok su ljudi bili pod uticajem Svetog Duha, prva hrišćanska crkva je napredovala; dok su Isus Navin i Izrailj bili potpuno zavisni od Boga, osvajanje Hanana je napredovalo. Bog radi kroz ljude kao svoja oruđa. Kada se ljudi oslone na svoju vlastitu mudrost a ne na Boga, događaju se mnoge nesreće.

Svrha ove knjige je da se pokaže kako verni Bog zaveta dovodi svoj izabrani narod, preko svog posvećenog sluge, u Obećanu zemlju (Isus Navin 21,43-45).

3. Knjiga o sudijama

Ova knjiga je dobila ime od naziva ljudi koji su upravljali Izrailjem posle smrti Isusa Navina. Veruje se da je ovu knjigu napisao Samuilo. Mojsije je dao uputstvo u pogledu upravljanja u Izrailju, kad se budu nastanili u Obećanoj zemlji. On je naredio da se postave „sudije i upravitelji po svim mestima koja ti dâ Gospod Bog tvoj“ (5.Mojsijeva 16,18). Mojsije nije posle ove izjave još dugo živeo da bi mogao da vrši zakonodavnu vlast. Isto tako ni Isus Navin. Zato je trebalo da budu postavljene „sudije“ koje će imati najvišu građansku vlast na zemlji.

Ova knjiga opisuje događaje u Obećanoj zemlji neposredno posle smrti Isusa Navina do proroka Samuila. Sudije su bili ljudi koji su delili pravdu Izrailju u duhu Božjih zakona i uredaba.

Pored obavljanja ove dužnosti, sudije su se naročito odlikovale svojim radom na oslobođenju izrailjskog naroda od neprijateljskog porobljavanja i nasilja (vidi Sudije 2,1.16-19). Posle svakog oslobođenja Božjeg naroda, taj sudija – oslobodilac je vladao ostatak svog života nad narodom.

Knjiga Isusa Navina, koja je ustvari biografija velikih vođa, opisuje konačnu fazu osvajanja Obećane zemlje. Kad otvorimo ovu knjigu mi čitamo samo o vojnim pripremama i ratovima. Veliki ratnici ustaju i pobeđuju neprijatelja. Ali, iako su Izrailjci proterali Hanance iz brdovitih krajeva, nisu mogli osvojiti ravnicu duž Sredozemnog mora odakle ih je neprijatelj stalno napadao. Oni su morali neprestano da se brane od invazije i ropstva. Sa severa su dolazili Mesopotamci, sa jugozapada Moavci, sa istoka Madijanci i Amonci, a sa severozapada Filisteji. Zbog otpada, idolopoklonstva i slabljenja narodnog jedinstva…

…Ove knjige su skup izabranih podataka o vladanju pojedinih careva. U njima ima dosta istorijskog materijala dobijenog iz carskog dvora ili hrama.

Mada ove dve knjige sadrže istoriju jevrejskih vladara od vladavine Solomunove do uništenja izrailjskog i judinog carstva, njihov prvi cilj nije da se iznesu istorijske činjenice nego da se pokažu Božji planovi i ciljevi u vezi sa događajima  i iskustvima Jevreja u ovo vreme. Dakle, sastavljač ovih knjiga je imao dublje verske pobude i praktične ciljeve pri sastavljanju knjiga. Izrailjski narod je imao da ispuni određeni zadatak, da ostvari načela nebeskog carstva na zemlji. Ako vladari i narod ne bi ispunili svoj zadatak, Izrailj kao narod ne može da opstane. Ova narodnost nema razloga da postoji bez Boga i Njegove pravde. Da bi se ovo bolje razumelo Bog je u ovo vreme naročito slao svoje proroke.

Iako istorija nije glavni zadatak ovih knjiga, njeni podaci imaju velikog značaja. U njima ima podataka kakvih nema u analima okolnih naroda. Dok su izveštaji okolnih naroda veličali ljude, izveštaji ovih knjiga proslavljaju Boga.

7. Prva i Druga knjiga dnevnika

Kao i Knjiga o carevima i ove dve knjige bile su u početku jedno delo poznato u jevrejskoj Bibliji pod imenom „Dibre haijamim“ (Događaji dana). Ovaj je naslov skraćen sa reči „knjiga“ tj. dnevnik koji se na istočnim dvorovima vodio svakog dana (2.O carevima 14,18.28; 1.Dnevnika 27,24 itd.). Prevodioci LXX podelili su ovu knjigu na dva dela pod naslovom „paraleipomenon“ a i b, tj. prvi i drugi deo. Iz ovog naslova se vidi da su grčki prevodioci smatrali ovu knjigu kao neki dodatak knjigama Samuilovim i knjigama o carevima, napisanim u nameri da se dopune pojedinosti koje su u prethodnim knjigama izostale. Izraz „Dnevnik“ (hronika) je izveden od reči „chronicon“ koju je Jeronim upotrebio za jevrejsko ime ove knjige i to u množini „Chronicorum liber“ tj. „Knjiga hronika“.

Ovoj knjizi „Hronike“ (u početku jedna knjiga) masoreti su označili sredinu u 1.Dnevnika 27,25. Josif Flavije, Origen, Jeronim i Talmud smatraju je kao jednu knjigu. LXX je deli u dve, što je učinjeno i u prevodu Vulgate. Jevreji to čine i danas.

Proučavajući jevrejski tekst ove knjige tj. knjiga, uopšte se uzima da ih je napisao Jezdra. U prvoj knjizi se iznosi rodoslovlje od Adama do Davidovog vremena, događaji u to vreme i njegova smrt.

U drugoj knjizi se opisuje istorija cara Solomuna pa do propasti Judinog carstva, završavajući sa Kirovom naredbom kojom se dopušta da se Judejci vrate u svoju domovinu.

Knjige Dnevnika nisu istorijska dopuna Knjigama o carevima, nego posebno delo koje ima svoj pravac i cilj. Ove knjige su sastavljene ili bar dopunjene u 5. veku pre Hrista. To se može zaključiti putem geološke liste koju one daju.

8. Knjiga Jezdrina

U jevrejskoj Bibliji rukopisi Jezdre i Nemije nalazili su se u jednoj knjizi sve do 1448. godine kada je Vulgatina podela na dve knjige uvedena i u jevrejski rukopis tog vremena. Ova zajednička knjiga se obično zvala „Jezdra“. Ali, u LXX ona je bila podeljena u dva dela, nazvana 2. i 3. Knjiga Jezdrina, jer je 1.Knjiga Jezdrina bila apokrif koji samo daje neke izvode iz knjiga Jezdre i Nemije. Jeronim je prvi dao ovim knjigama ime „Knjiga Jezdrina“ i „Knjiga Nemijina“. On je tzv. 1.Knjigu Jezdrinu iz LXX označio kao 3.Knjigu Jezdrinu i stavio među apokrife.

Jevrejsko predanje (Talmud) smatra Jezdru piscem ove knjige (Baba Bathra 15-a), a Nemiju onim koji je dopunio ovo delo. U ovoj knjizi se iznosi izvođenje Božjeg plana za obnovljenje Judeje i oslobođenje Jevreja koji treba da sarađuju sa ovim planom što ih jedino ovlašćuje na postojanje kao narod. Tako će se proročanstva proroka Isaije i Jeremije ispuniti. Ovde se vidi da i jedan mali narod može, ako ozbiljno i nesebično radi, da učini velike stvari za Boga.

9. Knjiga Nemijina

Knjiga Nemijina ili Druga Jezdrina opisuje povratak Nemije pod Artakserksom I i njegovu političku i versku reformu, ponovno zidanje jerusalimskih zidova i uređenje verskog života.

Pisac ove knjige nije Jezdra nego Nemija, ugledni Izrailjac kod persijskog cara Artakserksa. Bog mu je dao veliki duh, plemenito srce i veliku ljubav prema svome narodu da ga hrabri i teši.

Svrha knjige je da se pokaže kako je Bog ne samo doveo svoj narod u domovinu nego ih je tamo čuvao od spoljnih i unutrašnjih neprijatelja.

10. Knjiga o Jestiri

Ova knjiga je dobila ime po ličnosti koja se u njoj opisuje. Njeno jevrejsko ime je Adasa (Jestira 2,7). Ona je svakako u vreme svoje udaje za cara Asvira (Kserksa 486-465. pre Hrista) dobila ovo ime. Njeno jevrejsko ime Adasa znači „mirta“, a Jestira je persijsko ime koje znači „zvezda“. Mardohej, Jestirin rođak ju je usvojio posle smrti njenih roditelja i dao joj persijsko ime da se ne bi znalo njeno poreklo (Jestira 2,1.10)

Ova knjiga opisuje dramatičan događaj u kome je Bog upotrebio lepu i mladu ženu da spase svoj narod u času nevolje kada je Jevrejima pretilo istrebljenje. Jestira je postala carica. Ona je razumela pitanje koje joj je uputio njen usvojitelj: „Ko zna nisi li za ovo vreme došla do carstva?“ (Jestira 4,14). Predana Bogu i u molitvi ona je smelo rizikovala svoj život da bi spasila Božji narod koji je bio rasejan po svetu. Ovaj nam događaj pokazuje šta mogu da učine, po Božjem proviđenju, i najslabiji. Pisac ove knjige je nepoznat. Veruje se da je to bio Jezdra, koji je znao prilike na dvoru i bio savetnik cara Artakserksa.

Knjiga o Jestiri je bila jedna od pet knjiga koje su se čitale u svakoj sinagogi u vreme pet godišnjih praznika. Ona opisuje važan događaj, opasnost koja je pretila uništenju Božjeg naroda. Oruđe izbavljenja preko koga je Bog radio bila je jedna mlada Jevrejka koja je bila plemenita i požrtvovana. Ona je bila hrabra i odlučna, što se vidi iz njenih reči: „I ako poginem neka poginem.“ (Jestira 4,16)  Ovaj događaj je bio uzrok da se postavi veliki jevrejski praznik „Purim“ kao sećanje na ovo izbavljenje.

1. POUČNE KNJIGE

Poučne knjige Starog zaveta su one knjige u kojima se nalaze moralne pouke. Te knjige su sledeće: Knjiga o Jovu, Psalmi Davidovi, Priče Solomunove, Knjiga propovednika i Pesma nad pesmama. Ovih pet knjiga spadaju u naročitu grupu knjiga Starog zaveta u pogledu njihovog književnog oblika. Zato se one nazivaju još „pesničke knjige“.

1. Knjiga o Jovu

Knjiga o Jovu je najveće umetničko delo jevrejske književnosti. Ova knjiga nam govori o večnom problemu patnje čoveka. Čovek se stalno pita: Zašto dobri i pravedni Bog koji je svet stvorio i održava ga, dozvoljava da dobar čovek pati? U ovoj knjizi se pokušava u obliku epskog pripovedanja, a u dramatičkom dijalogu, da reši ovaj problem. Raspravljanje o ovom problemu se izvodi u tri ciklusa u kojima uzimaju učešća Jov i njegovi prijatelji.

Ova knjiga ima tri dela: predgovor (prolog), glavni deo i završetak (epilog). Glavni deo je sastavljen u pesničkom obliku.

Nikada se nije sumnjalo da ova knjiga spada u kanon Starog zaveta. Pisac ove knjige je svakako bio Izrailjac jer u knjizi stalno izbija na površinu versko mišljenje Izrailjaca.

Što se tiče pisca ove knjige, rano jevrejsko predanje je pripisuje Mojsiju. Mnogi komentatori i moderni tumači odbijaju ovu mogućnost. Neki misle na Solomuna, Jezdru ili nekog anonimnog pisca. Ali, ima mnogo razloga da se veruje da je jevrejsko predanje tačno. Mojsije je proveo 40 godina u Midiji, u pustinji i to mu je dalo arabljanski smisao i ukus koji se oseća kroz ovu knjigu. Mojsijevo dobro poznavanje egipatskog života objašnjava češće aludiranje na egipatski način života i običaje koji se javljaju u Knjizi o Jovu. Zatim, slika o Bogu kao Tvorcu i Održavaocu sveta potpuno se slaže sa onim što Mojsije piše u svojim knjigama.[47] Neke reči u ovoj knjizi nalaze se u Petoknjižju i nigde više u knjigama Starog zaveta.

Svrha ove knjige je da se odgovori na postavljeno pitanje: kako da se dovedu u sklad nevolje pravednika sa Božjom pravednošću? Praktično rešenje je u tome da se onome koji podnosi nevolje preporuči kao pravilo za život da se ne prepire sa Bogom nego da se u poniznosti poveri Njegovom mudrom vođstvu. Knjiga o Jovu uopšte hoće da nam kaže kako treba podnositi nevolje i patnje na zemlji.

2. Davidovi psalmi

Psalmi ili Psaltir su ime od zbirke psalama (grč. „psalmoi“, množina „psalmos“) tj. pesama koje su se pevale uz muzičke instrumente sa strunama. U jednom rukopisu naslov ovih pesama je „Psalterion“ odakle je izvedena reč „Psaltir“. „Psalmos“ je grčki prevod jevrejskog „mizmor“, izraz za grupu psalama. Koren reči „mizmor“ je „zamar“ što znači pevati uz pratnju instrumenta ili hvaliti pesmom. U jevrejskoj Bibliji je naslov za ovu knjigu psalama „Tehilim“ („hvale“), a u rabinskoj književnosti „Sefer tehilim“ („knjiga hvalospeva“). Reč „Tehilim“ je izvedena iz korena „halal“ (hvaliti) odakle je izvedena reč „haliluja“.

Jevreji su delili svete spise Starog zaveta na zakon (tora), proroke (nebiim) i životopise (ketubim). Životopise su sačinjavale sledeće knjige: tri pesničke knjige (Psalmi Davidovi, Priče Solomunove, Knjiga o Jovu); zatim pet spisa (zavijutaka) tzv. „megilot“: Pesma nad pesmama, Knjiga o Ruti, Plač Jeremijin, Knjiga propovednika i Knjiga o Jestiri, kao i istorijske knjige: Knjiga proroka Danila, Knjiga Jezdrina, Knjiga Nemijina i Knjiga dnevnika. Pošto su se Psalmi smatrali veoma važnim, ovo ime je stajalo na čelu grupe. Jevreji su često govorili i pisali o trostrukoj podeli svetih spisa na: zakon, proroke i psalme (vidi Luka 24,44).

Najvećim delom Psalmi su Davidovi, ali ima i psalama pevačke porodice Koreja, zatim Asafovi psalmi, Mojsijevi, Etanovi, Solomunovi i drugi. Pevanje psalama je bilo deo bogosluženja u hramu. Hor je pitao u pesmi, a prisutni su odgovarali. Prema Mišni svaki dan su bili određeni psalmi za pevanje u hramu pri žrtvovanju.

Nijedna druga knjiga Starog zaveta nije tako mnogo navođena kao psalmi u spisima Novog zaveta. Prvi hrišćani su uneli psalme u svoje bogosluženje. Sadržina psalama je veoma raznovrsna. Za svakodnevni život i iskustva nađe se po nešto u psalmima. Psalmi su omiljeni u hrišćanskom svetu i mnogo se upotrebljavaju pri bogosluženju i u privatnom životu hrišćana.

Psalmi su vrlo rano podeljeni u pet grupa (knjiga):

1.grupa – Psalmi 1-41, koja završava doksologijom (Psalam 41,13)

2.grupa – Psalmi 42-72, koja završava dvostrukom doksologijom „amin“ (Psalam 72,19)

3.grupa – Psalmi 73-89, koja završava doksologijom i dvostrukim „amin“ (kao kod prve grupe)

4.grupa – Psalmi 90-106, koja završava doksologijom, „amin“ i haliluja (Psalam 106,48)

5.grupa – Psalmi 107-150, završava sa „aliluja“ na početku i završetku Psalma 150.

3. Priče Solomunove

Naslov ove knjige je uzet iz prve reči u knjizi. Jevrejska reč za „priče“ dolazi od korena „mašal“ što znači biti sličan, uporediti.

Da je Solomun pisac ove knjige jasno izlazi iz Priče 1,1; 10,1; 25,1. Poznato je da je Solomun izgovorio 3000 priča (1.O carevima 4,32). O piscu i verodostojnosti ove knjige nije se raspravljalo među Jevrejima i hrišćanima. Solomun je napisao priče u ranim godinama svoje vladavine kad je još bio poslušan Božjem Duhu.

Sadržaj Priča Solomunovih je mnogovrstan. Najveći deo Priča govore o važnim odnosima čoveka prema Bogu i bližnjima; o dužnostima starešina prema potčinjenima, roditelja prema deci i prijatelja prema prijatelju. Osnovna misao ove knjige je: „Početak je mudrosti strah Gospodnji“ (Priče 9,10).

Svrha ove knjige je da se uzdigne mudrost koja se opisuje kao „strah Gospodnji“ (Priče 1,1-7; 9,10). Iako je mudrost temelj pravog odnosa sa Bogom, ova knjiga ne sadrži versku raspravu. Mnoge pouke su više etičke i moralne prirode nego duhovne. Ova knjiga pokazuje ljudima put ka srećnom životu.

4. Knjiga propovednika

Naslov ove knjige na jevrejskom je „kohelet“ („propovednik“). Ovu titulu pisac primenjuje na samog sebe (Propovednik 1,12). Ona se odnosi na oruđe saopštavanja božanske mudrosti kao i na ličnost preko koje se to čini. Grčki i latinski naslov za ovu knjigu je „Ecclesiastes“ što je samo prevod jevrejskog naslova. Značenje je slično. Reč „kohelet“ dolazi od jevrejske reči „kahal“ (sazvati zbor), a imenica označava „skup“. Grčka reč „skup“ je od glagola „kaleo“ (pozvati), a imenica je „ekklesia“ (crkva).

Za mudre reči u ovoj knjizi se kaže da su kao žaoke i kad su skupljene one su kao klinovi uređeni i udareni od jednog samog majstora (Propovednik 12,11[48]). U Propovedniku 12,9 se kaže za propovednika da je učio narod mudrosti. Iako se car Solomun ističe među jevrejskim carevima i po mudrosti i blagostanju, on uviđa da te prednosti ne mogu da donesu pravu i trajnu sreću. Čovek može da dođe do prave i trajne sreće samo ako sarađuje sa Tvorcem. Solomun, uveren da je sve na ovoj zemlji samo taština, želi da dâ pouku narodu iz svog sopstvenog života i iskustva.

5. Pesma nad pesmama

Ova je knjiga uopšte poznata kao „Pesma Solomunova“: Njen jevrejski naslov je „Šir Hošširim“ („pesma pesama“), možda u smislu najbolja, najlepša pesma. Na latinskom je naslov „Canticum Canticorum“. Prema 1.O carevima 4,32 Solomun je sastavio 1005 pesama. Dok su nam njegove priče, tj. izreke sačuvane, od pesama je ostala samo ova koja je ušla u jevrejski kanon.

Pesma nad pesmama je lepa pesma prema istočnom idealu ljubavi, pisana više u stilu poetske idile, a ne toliko u epskom ili lirskom književnom obliku. Dok je ova pesma po svom spoljašnjem obliku jedna od Solomunovih ljubavi sa nekom devojkom iz Severne Palestine sa kojom se oženio iz ljubavi, po svojoj primeni ona je alegorijska slika Hristove ljubavi prema Njegovoj crkvi i svakom pojedinom verniku.

III.  PROROČKE KNJIGE

Šesnaest starozavetnih proroka od proroka Amosa do proroka Malahije ostavili su nam svoje spise. Oni su živeli i svedočili četiri veka, od 800. do 400. pre Hrista. Većina od njih su ostavili hronološke podatke o svojoj službi, samo za proroka Joila i Avdiju nema tačnih podataka.

Mnoge vesti i proročanstva se mogu dobro razumeti jedino ako se poznaje doba u kome su radili ti proroci i ako se poznaju događaji koji su se dogodili. Treba proučiti Izrailjeve i Judine careve za čije su vreme radili ovi proroci. Isto tako treba poznavati i asirske, vavilonske i persijske careve, naročito one koji su spomenuti u Svetom pismu. Treba poznavati i političko stanje onog vremena kada je neki prorok živeo i radio.

Hronologija proroka u Starom zavetu

1. a) Asirsko doba

1. Knjiga proroka Jone

Prema predanju ovu knjigu je napisao prorok Jona. U knjizi se ne spominje pisac. Neki veruju da je ova knjiga napisana posle vavilonskog ropstva, ali stari aramejski oblici i izrazi dokazuju da je napisana mnogo ranije. Jona je bio Galilejac iz Gatefera, severno od Tabora. U 2.O carevima 14,25 se kaže da se Izrailj proširio u njegovo vreme i uživao blagostanje. To se dogodilo za vreme Jerovoama II. Ovo proročanstvo je objavljeno pre nego što je Jerovoam II došao na presto (c.793. pre Hrista) ili u prvim godinama njegove vladavine. Jona je bio među prvima od onih 16 pomenutih proroka koji su pisali svoje knjige. Izgleda da je prorok Jona nastupio kao prorok 790. godine pre Hrista. Zato spada kao prvi u proroke koji su se javljali u asirsko doba. Doba njegovog nastupanja u Nineviji može da bude jedino u vreme vladanja Adad-nirarija III (810-782) pre Hrista. U njegovo vreme je Asirija napustila mnogoboštvo i prihvatila monoteističku  religiju  boga  Nabu.

Ova knjiga opisuje prorokov zadatak u Nineviji. Trebalo je da objavi propast ovom gradu ako se ne pokaje. U početku on je odbio Božji nalog da opomene Nineviju, ali kasnije, pošto je stekao iskustvo sa Bogom u utrobi ribe, on pristaje i objavljuje vest opomene ovom gradu. Ovaj prorok je pokazao čudan karakter. On je imao jevrejsko uskogrudo shvatanje o spasenju i zato je morao da bude poučen od Boga.

Sam Isus ukazuje na ovu knjigu čime potvrđuje njenu verodostojnost. Time otpada mišljenje nekih da je ova knjiga alegorija a ne istorijska knjiga. Da je ova knjiga samo legenda ili mit, Isus je ne bi spominjao.

2. Knjiga proroka Amosa

Ovaj prorok predstavlja sam sebe čitaocima svoje knjige. On je pastir iz Tekuje, sela južno od Vitlejema. Ime „Amos“ znači „breme“, ono što je teško. U uvodu u svojoj knjizi on kaže da je nastupio kao prorok pod Ozijom, carem Judinim, i Jerovoamom II, carem u Izrailju. Znamo da je Ozija vladao u Judeji od 767. do 750. godine pre Hrista, a Jerovoam II od 782-753. Prema ovome njegova služba je bila u vreme 767-753. godine pre Hrista. Amos je bio podanik Judeje, ali je proricao i za Izrailj. Neka njegova proročanstva se odnose i na druge narode.

U vreme proroka Amosa cvetalo je blagostanje u obe jevrejske države. Neprijatelji: Edomci, Filisteji, Amonci i Sirci bili su savladani. Niko u ovim državama nije mislio na neko zlo ili nesreću. Ali, Asirija se počela naglo podizati. Amos je predosećao opasnost. On ne spominje neprijatelja, ali kaže: „Zato ću vas preseliti iza Damaska…“ – to veli Gospod (Amos 5,27).

Severno ili Izrailjevo carstvo je bilo više ugroženo zato se Amos uputio u Vetilj, njihovo sedište svetišta sa zlatnim teletom i carskim dvorom. On je hrabro opominjao protiv idolopoklonstva, nepravde i nasilja. On je ustao i protiv formalizma. Bog ne može da primi od ovakvih ljudi službu i proslavljanje. On zahteva pravdu i čistotu srca. Amos je bio prorok Božje pravde.

Prorok Amos je prvi od proroka koji je napisao veći proročki spis. On spada u red najvećih proroka. Amos prelazi uske granice svog naroda i vidi Boga kako vlada po svojoj pravdi nad svim narodima sveta.

3. Knjiga proroka Osije

Knjiga proroka Osije je prva knjiga od 12 knjiga tzv. „malih proroka“ u Starom zavetu. Ime Osija (jevrejski „Hošea“) znači „Jahve spasava“. Ništa nam drugo nije poznato o ovom proroku osim što je rečeno u početku ove knjige. On je bio iz Severnog ili Izrailjevog carstva u vreme kad je vladao Jerovoam II, koga on naziva „car naš“ (Osija 7,5). On je bio mlađi savremenik proroka Amosa; to se vidi iz upoređenja njihovih proročanstava. On je počeo da radi kao prorok za vreme Judinog cara Ozije i izrailjskog cara Jerovoama II (Osija 1,1) i ostao je sve do Judinog cara Jezekije (Osija 1,1). Ali, sva njegova proročanstva su upućena Severnom carstvu.

U Knjizi proroka Osije se ne spominje odvođenje u asirsko ropstvo Izrailja 722. godine pre Hrista, što je dokaz da je on svoja proročanstva objavio pre ovog ropstva. Prema svemu tom vidi se da je njegova služba bila c.755-c.725. godine pre Hrista. U početku njegove službe je bio mir i napredak za vreme cara Jerovoama II. Ali, Asirija je stalno jačala i opasnost je postajala sve veća. Jerovoamov sin Zaharija je najavljivao opasnost. Za 25 godina izmenjalo se pet careva i stanje je bilo sve teže, a vreme sve opasnije. Ali, pošto ova knjiga ne spominje asirsko odvođenje u ropstvo jasno je da je pisana pre ovog događaja.

Vreme blagostanja je bilo u isto vreme i doba moralnog i duhovnog opadanja Božjeg naroda. Prorok Osija je stalno napominjao da je idolska služba teletu, koju je postavio Jerovoam I (vidi 1.O carevima 12) glavni greh Izrailja. Iako je još bio mir i blagostanje, za vreme Jerovoama II bilo je razvrata, nemorala, nasilja i krvoprolića. I sami sveštenici su se priključili narodu. Zato je stanje bilo tako teško.

Prorok Osija je ustao ozbiljno protiv ove bujice greha, bezboštva i zla. On je ukoravao narod i pozivao ga da prihvati Božju ljubav i pokaje se, ali su knezovi i narod ostali uporni jer su bili ogrezli u grehu. Osija je bio prorok Božje ljubavi, ako se narod pokaje i vrati.

4. Knjiga proroka Miheja

Mihej je bio prorok iz Moreseta Gotskog (Mihej 1,1.14) u Južnoj Judeji. Ovog proroka ne treba zameniti sa Mihejom, Jelminim sinom (vidi 1.O carevima 22,9.28), koji je bio prorok u Izrailju u Ahavovo vreme (9. vek pre Hrista), jer je prorok Mihej o kome je ovde reč živeo više od 100 godina kasnije.

Ova knjiga je dobila ime po proroku koji iznosi svoju vest. Ime Mihej (jevr. „Mika“) je skraćeno od „Mikaja“ što znači: „Ko je sličan Jahvi“?

Sam prorok kaže da je vršio službu proroka za vreme Joatama (Jotama), Ahaza i Jezekije (Mihej 1,1). Pošto je Jotamova samovladavina počela tek posle smrti njegovog oca Ozije 740. godine pre Hrista, to je njegova služba mogla biti tek posle ove godine. Prema tome, on je bio mlađi savremenik proroka Isaije. To se vidi iz nekih izraza kad se uporede (uporedi Mihej 4,1-4 sa Isaija 2,2-4). Isto tako, prorok Jeremija (Jeremija 26,18) navodi proroka Miheja (Mihej 3,12), što znači da je Mihej prorokovao za vreme vladavine Judinog cara Jezekije. Sve ovo nas navodi da zaključimo da je prorok Mihej živeo i radio c.740-c.700. pre Hrista.

Mihej je kao i Amos poreklom sa sela. Njega su nazivali „prorokom siromašnih“ jer se starao za nemoćne i siromašne. On je hrabro ustao i govorio protiv ugnjetača i pokvarenih sudija.

5. Knjiga proroka Isaije

Naslov ove knjige u jevrejskom rukopisu i LXX je „Isaija“ (na jevrejskom Ješajahu znači „Gospod je spasenje“). On je bio iz ugledne porodice. Radi svojih mesijanskih proračanstava Isaija se naziva „evanđelistom Starog zaveta“. U Luki 4,17 njegova se knjiga naziva: Knjiga proroka Isaije.

Ova knjiga se u jevrejskoj Bibliji nalazi u delu nazvanom „Proroci“ i ima mesto odmah posle knjiga o carevima. Za njom slede Knjige proroka Jeremije, Jezekilja i tzv. „malih proroka“.

Prorok Isaija je prvi od proroka koji je pisao proročku knjigu. On je bio prorok Južnog carstva. Isaija je igrao važnu ulogu za vreme cara Ahaza kad je izbio rat između Izrailja i Sirije i za vreme cara Jezekije, kada je asirski car Senaherib opseo Jerusalim. Ohrabrenje cara Jezekije i naroda da se pouzdaju u Boga, čemu je ovaj prorok najviše doprineo, značilo je spasenje Jerusalima.

Njegova rana služba pada u vreme cara Ozije, ali njegov poziv u javnu, proročku službu pada u poslednju godinu vladanja cara Ozije (740/39. godine pre Hrista; Isaija 6,1). On je bio prorok za vreme tri cara: Joatana, Ahaza i Jezekije (Isaija 1,1). Isaijina služba od Ozije do Manasije, Jezekijinog sina, trajala je više od 50 godina.

Ovaj prorok je živeo u nemirno vreme. Ovo je bilo vreme opasnosti za Judu i Izrailja. Narod je bio ogrezao u grehu. I pored materijalnog blagostanja duhovno stanje je opadalo. Ovo stanje opisuju, pored proroka Isaije i njegovi savremenici: prorok Mihej, Amos i Osija.

Prorok Isaija je opominjao narod da takvo stanje ne može dugo da traje. Jahve mora da napusti narod koji kaže da ide za pravdom a pošao je zlim putem. Prorok je dobio viđenje o svetosti Boga. Narod treba da se upozna sa ovim svetim Bogom pravde i ljubavi. Ako odbiju, doći će kazna na njih.

Isaija je bio ne samo prorok nego i državnik. On je voleo svoj narod i hrabro je ustao protiv pravca kojim je narod udario, a koji nije bio u njegovom interesu. On je ustao protiv saveza sa Egiptom koji je vodio narod u propast. Prorok je tražio da se vođe i narod oslone na Boga, a ne na saveznike.

U poslednjem delu svoje knjige (poglavlja 40-66) prorok Isaija, pod uticajem Svetog Duha, opisuje Mesiju i Njegove muke (Isaija 53). Ovo je slika o Božjoj veličini i dobroti. On opisuje Hrista koji će doći kao „svetlost mnogobošcima“. Mesijina vest o spasenju treba da bude „videlo narodima, da bude Božje spasenje do krajeva zemaljskih.“ (Isaija 49,6)

Prorok Isaija je bio veliki Božji prorok. On se naziva mesijanskim prorokom. Nijedan drugi prorok nije imao tako jasnu sliku o Božjoj veličini i svetosti, o ličnosti i zadatku Mesijinom i Božjoj slavnoj nameri sa Njegovom crkvom.

6. Knjiga proroka Nauma

Ova knjiga dobila je ime po proroku koji ju je napisao. Jevrejsko ime „Nahum“, znači „utešen“ ili „ohrabren“. Ovo se ime inače ne spominje u Svetom pismu. Sam prorok kaže da je Elkošanin (Naum 1,1). Elkoš (ili Elkos) je nepoznato mesto; napominje se više mesta sličnih ovom imenu.

Poznato je da je ovaj prorok živeo i radio u Južnom carstvu (Judeji). Njegova proročanstva su u vezi sa Asirijom, naročito sa Ninevijom. Vreme pisanja knjige nije poznato, ali Naum piše o padu No-Amona (Naum 3,8) kao o događaju koji se već dogodio. Ovaj egipatski grad koji je više poznat po svom grčkom imenu Teba razorio je asirski car Asurbanipal 663. godine pre Hrista. Ovaj datum postavlja gornju granicu Naumovog proročanstva. S druge strane, uništenje Ninevije se opisuje u knjizi kao događaj koji će se tek dogoditi (Naum 3,7). Ova asirska prestonica je osvojena i porušena od strane midske i vavilonske vojske 612. godine pre Hrista. Ovo može biti samo poslednje vreme pisanja ove proročke knjige. Prorok živo opisuje propast Tebe i to ostavlja utisak da je ovaj događaj još svež u sećanju naroda, a Asirija još tada nije bila došla svom kraju. Godina 640. pre Hrista bi bila sredina između ovih dveju granica tj. uništenja Tebe i propasti Ninevije. To je otprilike doba službe proroka Nauma.

Prorok Naum je prorok uništenja Ninevije. Proročanstvo ovog proroka je u vezi sa vešću proroka Jone. Jona je propovedao pokajanje Ninevije. I pošto su se car i stanovnici ovog grada ponizili i pokajali, grad je bio pošteđen. Ali, oni su ponovo pali u greh i sad je prorok Naum dobio zadatak da objavi Božju osudu na uništenje ovog grada. Mera oholosti, surovosti i idolopoklonstva Ninevije dostigla je svoj vrhunac. Asirski car i narod su prezreli Božju vladavinu i odali se idolopoklonstvu. Opadanje asirske sile opisuje prorok Isaija (Isaija 37,21-38), a prorok Naum proroče propast glavnog grada ove svetske sile.

7. Knjiga proroka Avakuma

Ime knjige je kao i kod drugih „malih proroka“, prema piscu Avakumu (jevr. „Habakuk“ što znači „zagrliti“). Ništa nam nije poznato o ovom proroku osim imena. Izgleda da je bio pevač u hramu pošto je treće poglavlje posvetio „načelniku pevačkom uz žice“. (Avakum 3,19)

Iako u ovoj knjizi nema doba njenog postanka možemo nešto indirektno doznati o vremenu pisanja ove knjige. U njoj se kaže da hram još postoji (Avakum 2,20), što dokazuje da je knjiga napisana pre razorenja Jerusalima 586. godine pre Hrista od strane Navuhodonosora.

Dalje, pokret Haldeja i njihova najezda na zapadu je prorečena, ali je to u ovo vreme izgledalo neverovatno (Avakum 1,5-7).

Prema ovome, vreme rada ovog proroka je verovatno bilo pre podizanja haldejskog carstva pod Navuhodonosorom koji je počeo da vlada 622. godine pre Hrista, a koji je sa Miđanima uništio Asiriju, približno 630. godine pre Hrista.

Knjiga proroka Avakuma je dijalog između proroka i Boga. On se žali na pokvarenost koja se nalazi oko njega. Gospod mu odgovara da je sredstvo kazne već pripremljeno: to su Haldejci. Ali, prorok podseća da Vavilonci nisu ništa bolji od Izrailjaca, a Bog mu odgovara da će i Vavilonci biti kažnjeni u svoje vreme.

Treća glava ove knjige je veličanstvena pesma koja počinje teofanijom. Misao koja preovladava je Božja neograničena vladavina. On raspolaže narodima i čini što se njemu dopada. Svi bezbožni i neverni će biti uništeni, a pravednik će živeti od vere.

8. Knjiga proroka Sofonije

I ova knjiga dobila je ime po piscu, proroku Sofoniji (jevr.“Sefanija“ znači „Gospod štiti“). Prema rodoslovu Sofonija 1,1 on je bio praunuk Jezekijin. Pošto je pripadao carskoj porodici, on je dobro poznavao prilike na dvoru (Sofonija 1,8). Njegova služba, izgleda, nije dugo trajala. On sam tvrdi da je bio prorok za vreme cara Josije (Sofonija 1,1), koji je vladao 640-608. godine pre Hrista.  Razorenje Ninevije koje je bilo 612. godine pre Hrista opisuje se u Sofonijinoj knjizi kao događaj koji će se ispuniti u budućnosti. Dalje, neprestano spominjanje pokvarenosti u Judinom carstvu ukazuje nam na vreme pre Josijine reforme 622/621. pre Hrista. Iz ovoga izlazi da je ovaj prorok radio u prvim godinama Josijinog vladanja u Judeji, možda 630. godine pre Hrista. Sofonija je bio savremenik Avakuma.

Sofonija je bio prorok „dana Gospodnjeg“. Knjiga ovog proroka, kao i Knjiga proroka Joila koncentriše se na „dan Gospodnji“. Šta znači ovaj izraz kaže nam se u Isaiji 2,12. Ovaj prorok ne samo da otkriva sud koji treba da dođe na Izrailja nego i opominje na kaznu koja će stići sve narode. Kad prorok Sofonija preti strogim sudom on time samo opominje narod na pokajanje da „traže pravdu, krotost“ (Sofonija 2,3) da bi tako izbegli kaznu.

9. Knjiga proroka Joila

Pisac ove knjige je bio Joilo (jevr. „Joel“) što znači „Jahve je Bog“. Nemamo nikakvih podataka o piscu osim imena oca. On je rodom iz Judeje. Misli se da je bio levit i da je stanovao u Jerusalimu, zato je dobro poznavao hram i njegove obrede. U knjizi nemamo nikakvih podataka o vremenu kada je živeo. Ne zna se ništa ni o skakavcima koje prorok tako živo opisuje i upoređuje sa sudom koji će doći.

Postoje razna mišljenja u pogledu vremena kada je ovaj prorok radio. Stariji komentatori ga stavljaju u 9. vek pre Hrista, a neki danas misle da je on živeo u doba cara Josije (7.vek pre Hrista) ili u vreme posle vavilonskog ropstva. Najverovatnije je da je prorok Joilo živeo i radio za vreme cara Josije, kad se asirska sila privodila svome kraju, a Vavilon tek jačao kao carstvo. Zato prorok ništa i ne spominje o ovim carstvima. Kad je car Josija stupio na presto on je još bio dete, zato prorok ne spominje cara u Judeji.

Dalje, pošto se u ovom spisu spominju Grci (Joilo 3,6), koji se do 7. veka pre Hrista nisu javljali u istoriji Bliskog Istoka, ovo doba je najverovatnije vreme pisanja ove knjige.

Glavne crte ovog spisa su: neprijatelji Božijeg naroda Feničani, Edomci i Egipćani prete da unište Judeju, kao što skakavci uništavaju zemlju.

Zato prorok poziva narod na pokajanje, post i molitvu. Bog će na ovo odgovoriti praštanjem,a njegovi će se sudovi izliti na njihove neprijatelje i oni će biti uništeni. Tada bi nastalo novo carstvo u Jeruslimu i Palestini i Bog bi, izmiren sa svojim narodom, nastavao u Sionu zauvek.

Prorok Joilo zauzima vidno mesto među prorocima Starog zaveta i upoređuje se sa Isaijom.

1. b) Vavilonsko doba

1. Knjiga proroka Jeremije

I ova knjiga ima naslov prema imenu svog pisca, Jeremije (jevr. „Jermeja“, grč. „Jeremias“) čije je značenje nepoznato. Završetak imena na „ja“ ili „jahn“ dolazi od Jahve. Ime Jeremija bi moglo da iznači „Jahve utvrđuje“. Prorokov otac je bio iz svešteničke porodice i stanovao je u Anatotu, gradiću kod Jerusalima.

Jeremija je prorok koji opisuje poslednje dane Judinog carstva pred odvođenje u ropstvo. On je pokušavao da Judino moralno opadanje zaustavi, ali njegov trud oko naroda nije doneo ploda. Njegov poziv na pokajanje nije naišao na odjek. Za vreme Joakima umalo što nije izgubio život zbog svoje hrabre opomene (Jeremija 36,26).

Jeremija je bio plemenit prorok. On je bio častan i imao je naročito čvrst karakter. On nije odstupao ni pred čim. Njega su lažno optužili u pogledu njegove misije u narodu, ali on je hrabro podneo progonstva. Za vreme Sedekije, poslednjeg Judinog cara, prorok Jeremija je bio bačen u zatvor pod optužbom da je izdajnik (Jeremija 37,11-16), jer savetuje narodu da se pokore Vaviloncima.

On je ustao protiv licemerstva i površnosti. Učio je da pokvarenost dolazi iz opakog i prevarnog srca (Jeremija 17,9) i da bez novog srca, misli i duha čovek je nesposoban za dobra dela (Jeremija 13,23). Ovakva promena srca može da nastane samo Božjom silom (Jeremija 24,7; 31,31-34).

Ovaj je prorok, slično drugim prorocima, opominjao da se Juda ne zapliće u saveze sa raznim državama (Jeremija 2,36). On je savetovao Judejcima da se pokore vavilonskoj vlasti i opominjao da buna može dovesti narod do propasti. Jeremija je proricao da će posle tadašnje tame i nevolja nastati slavna budućnost (PK, 464). Na kraju će se povratiti oba carstva, Juda i Izrailj, i ujediniti u jedan narod (PK 474). Oni će opet biti Božji narod i On će biti njihov Bog (Jeremija 32,37-41). Ako Izrailj prihvati reformu narod će se ponovo ujediniti i načiniti novi zavet (Jeremija 31,31-34).

Prorok Jeremija je bio prorok vere od srca. Njegova vest je borba protiv svega što je spoljašnje i površno. On je imao mnogo žalosti u duši jer je video veliko duhovno opadanje i propast u skoroj budućnosti. Katastrofa će biti neminovna. Narod mora biti kažnjen. On će biti odveden u ropstvo ali neće biti uništen. Posle 70 godina oni će se opet vratiti u svoju postojbinu.

Ovaj prorok je bio vesnik Božje pravde. On objavljuje narodu da je kazna opravdana. Ali ova žalosna vest se dopunjuje radosnom vešću o obnovljenju. Najzad, obećanje novog zaveta označava vrhunac Jeremijinog proročanstva.

Posle pada Jerusalima 586. godine pre Hrista Navuhodnosor je dozvolio proroku Jeremiji da ostane s ostatkom naroda kojem je bilo dopušteno da ostane u zemlji (Jeremija 40,1-6). Posle smrti Godolije, novog upravnika Judeje, bojeći se Navuhodonosorove osvete, prorok Jeremija sa svojim pisarom Varuhom kao i mnogi drugi, beži u Egipat (Jeremija 43,6). U Egiptu je Jeremija podigao glas protiv idolopoklonstva Jevreja koji su tamo živeli (Jeremija 43,44). On je tamo i umro. Jevrejska legenda kaže da su proroka kamenisali Jevreji.

Jeremijin plač. Prva reč u knjizi Jeremijin plač je na jevrejskom „eka“ (kako?). Ova reč je upotrebljena kao naslov za ovu knjigu proroka Jeremije u jevrejskoj Bibliji. Talmud kaže da stari Jevreji poznaju ovu knjigu pod imenom „Kinot“ (plač ili tugovanke). Ovaj naslov je prihvatila LXX.

I Jevreji i hrišćani smatraju da je ovu knjigu napisao prorok Jeremija.

Više od 100 godina pre pada Jerusalima, prorok Mihej je prorekao njegovo uništenje zato što je Juda „gradio Sion krvlju i Jerusalim bezakonjem“ (Mihej 3,10). Jeremija je 40 godina opominjao Judu da se pokaje. On ih je opominjao da će sigurno doći propast ako ne napuste grehe. Jeremijin plač je vrhunac ovih proročanstava. On potvrđuje ispunjenje suda koji je Bog objavio. Ali, ni ova vest nije bez nade. Pored ove slike uništenja, iznete u ovoj tugovanki, postoji i nada da će Gospod oprostiti i ublažiti nevolje svoga naroda. U poslednjem poglavlju ova nada prelazi u molitvu: „Obrati nas Gospode sebi, i obratićemo se; ponovi dane naše kako bijahu pre.“ (Plač Jeremijin 5,21)

Jeremijin plač se sastoji od pet pesama; svako poglavlje je jedna pesma. Peta pesma je više molitva nego tužaljka.

2. Knjiga proroka Avdije

O proroku koji je napisao ovu knjigu znamo samo ime. On se zvao Avdija (jevr. „Abadijah“ znači „Jahvin sluga“). Za njega se misli da je iz Judinog carstva. Pošto se u njegovoj knjizi ne spominje car pod kojim je on radio, moramo iz same knjige da izvadimo vreme pisanja (vidi stihove 10-14). Neki misle na upad Filisteja i Arabljana za vreme cara Jorama u 9. veku pre Hrista. Ali, više odgovara istini da se ovo zlo za Judejce dogodilo u 6. veku pre Hrista, u vreme vavilonske najezde koja je završena razorenjem Jerusalima 586. godine pre Hrista. I prorok Jeremija optužuje Edom za nebratski postupak prema Judejima (Jeremija 49,7-22), a isto i prorok Jezekilj (Jezekilj 25,12-14). Između izveštaja proroka Avdije (stihovi 1.3.4) i proroka Jeremije (49,14.16) ima sličnosti u samim izrazima.

Ovaj proročki spis opisuje kaznu koja će pogoditi Edom zbog njegovog surovog postupanja prema Judejcima u trenutku njihove velike nevolje. Kad je car Navuhodonosor razorio Jerusalim, Edomljani su se tome radovali i hvatali razbegle Judejce, te ih predavali neprijatelju. Prorok proriče propast Edomu i obnovljenje Judeje.

Prorok Avdija, pisac ovog kratkog spisa od samo 21 stiha je prorok odmazde Edomu zbog njegovog nebratskog postupanja i surovosti.

3. Knjiga proroka Jezekilja

Prorok Jezekilj (jevr.“Ječezkel“ znači „onaj koga Bog hoće da ojača“) je bio sin sveštenika. Njegovo dobro poznavanje hrama i službe u njemu potvrđuje nam da je i on bio sveštenik (Jezekilj 1,3). On je bio isto jedan od onih uglednih ljudi Jerusalima koje je car Navuhodonosor 597. godine pre Hrista odveo u ropstvo sa carem Joahinom (vidi 2.O carevima 24,10-16). Jezekilj je bio građanin Judeje, ali je prorokovao i za Izrailjsko carstvo. Prvo svoje viđenje imao je prorok Jezekilj kod reke Herar pete godine od kako je car Joahin zarobljen (593/2. godine pre Hrista).

Vekovima su proroci savetovali i opominjali Božji narod, ali narod je sve dublje zalazio u otpad. Bog ih je morao da pošalje u ropstvo da tamo nauče lekciju koju nisu hteli da uče u doba mira i blagostanja. Da su vođe i narod bili voljni da uče lekciju oni bi ostali u Judeji, i Jerusalim i hram bi bili pošteđeni.

Ali, i u ropstvu Bog ih nije sasvim napustio nego im je bio učitelj da ih nauči, da budu poslušni i da sarađuju sa Njim. Proroci Jeremija, Jezekilj i Danilo su bili određeni da narodu otkriju nebesku nameru sa ljudima i da ih privole na saradnju. Jeremija je bio poslan Jevrejima koji su bili ostali u Judeji, dok je prorok Jezekilj imao svoj zadatak kod Jevreja koji su odvedeni u ropstvo. Prorok Danilo je opet bio kao neki poslanik neba na dvoru.

Knjiga proroka Jezekilja se može podeliti u dva dela. Prvi deo, Jezekilj 1,1 – 33,20, iznosi vesti roblju kod reke Herar, blizu Vavilona. Drugi deo, Jeremija 33,21 – 48,35 je određen da im nadahne nadu u povratak iz ropstva u domovinu.

Cilj ove proročke knjige  je dvostruk:

• da vodi narod na pokajanje
• da otkrije narodu potrebu božanske pomoći za budućnost

Postoji velika sličnost između službe proroka Jezekilja i proroka Jeremije. Dok je Jeremija imao svoj zadatak da obavi u Judeji, prorok Jezekilj je imao službu među robljem u Vavilonu. Jevreji i Vavilonjani su se stalno nadali da se brzo vrate u postojbinu. Jezekilj je trebalo da ih izvede iz zablude. On se trudio da im ukaže na grehe i nedostatak pokajanja i zasluženu kaznu. Božja je namera bila da se preko proroka Jezekilja uputi poziv Izrailjcima u ropstvu da prihvate božansku odluku za njih.

Prorok Jezekilj nije bio samo mislilac i filozof nego i čovek od akcije i vođa. U njegovoj knjizi se proteže kao glavna misao Božja svemoćnost i vernost. Za njega se kaže da je bio prorok Božje slave.

4. Knjiga proroka Danila

Ova knjiga je nazvana po svom piscu, Danilu (jevr. „Dani-el“ = “Bog je moj sudija“). Ovo ime su nosile još dve osobe: jedan od Davidovih sinova (1.Dnevnika 3,1) i neka osoba koja je živela posle proroka Danila. Danilo je na vavilonskom dvoru dobio drugo ime, Valtazar.

Knjiga proroka Danila je jedna od najznačajnijih proročkih knjiga Starog zaveta. U ovoj knjizi se nalazi otkrivena budućnost naše planete. Otuda se ona još naziva „Otkrivenje Starog zaveta“.

Prorok Danilo je bio odveden 605. godine pre Hrista u vavilonsko ropstvo, ali tek 3. godine u ropstvu (druge godine carovanja cara Navuhodonosora), on je dao dokaze svog proročkog poziva (Danilo 1,5.17; 2,1.19). Otuda godinu 603. pre Hrista možemo smatrati početkom Danilove proročke službe.

Za neko vreme prorok Danilo je imao visok položaj na dvoru (Danilo 2,48) i bio savetnik cara Navuhodonosora. Za vreme Navuhodonosorovih sledbenika prorok Danilo je bio jedno vreme po strani, ali u vreme pada Vavilonskog carstva on je ponovo došao do ugleda (Danilo 5). On je imao ugledan položaj i za vreme Persijskog carstva, koje je nastalo posle pada Vavilona.

Sva viđenja (Danilo 7-12) prorok Danilo je dobio pri kraju svoga života: prvo viđenje je dobio prve godine cara Valtazara (Danilo 7;  c.522. godina pre Hrista), a poslednje treće godine cara Kira (Danilo 10-12; c.536/35. pre Hrista). On je tada bio star oko 90 godina. Njemu je bilo naređeno da zapečati svoju knjigu (Danilo 12,4.13). Dakle, njegov proročki dar se prostire od 603. do 535. godine pre Hrista.

Proročanstva ove knjige su veoma karakteristična i najlepša u celom Svetom pismu. Ona nam daju nacrt čitave svetske istorije od početka do kraja i najzad govori o vremenu kada će se pojaviti Božje carstvo na zemlji.

Prorok Danilo nije bio redovni prorok, tj. on nije živeo i radio usred Božjeg naroda, kao na primer njegov savremenik prorok Jezekilj, ali on je bio za Božji narod „prorok Božjeg carstva“. On je stajao kod prestola vladara ovoga sveta kao svedok za živoga Boga.

1. c) Persijsko doba

1. Knjiga proroka Ageja

Knjiga je dobila ime po svom piscu, Ageju (jevr.“Hagaj“ znači „svečan“, možda zato što je rođen na neki praznik).

Prorok Agej je prvi od tzv. „malih proroka“ posle vavilonskog ropstva. I o njemu se ne zna ništa drugo osim što je napisao u svojoj knjizi i što je rečeno o njemu u Jezekilj 5,1; 6,14.  Neki veruju da je on  bio veoma star kad je izneo svoja proročanstva napisana u svojoj knjizi jer je svojim očima video raniji hram (Agej 2.3) Ali, u svakom slučaju ovaj prorok je veza između ranijeg i novog hrama.

Služba ovog proroka je bila odgovorna jer je trebalo da nastavi dalje zidanje hrama u vreme cara Darija I, pošto je rad zastao za neko vreme (Jezdra 4,24; 5,1). Prorok kori vođe i narod za njihovu nemarnost i ravnodušnost, ali ih i hrabri i daje obećanja, jer se mesijansko doba približilo. Agej i Jezekilj su oživeli nadu naroda.

Četiri vesti koje se nalaze u Knjizi proroka Ageja imaju cilj da podignu klonuli duh naroda i da ga podstreknu da radi više za Boga. Prorok naglašava značaj hrama koji je sedište Božje prisutnosti i veza potrebna narodu da bi ostao veran i poslušan zakonu. Agej hrabri povraćeno roblje da ulože sav napor za nastavljanje zidanja hrama. Njegovo propovedanje je bilo vrlo jednostavno, ali i vrlo uspešno.

Svaki deo njegove knjige ili četiri vesti sadrži i vreme kada su objavljene. Te vesti su objavljene od septembra do decembra 520. godine pre Hrista.

2. Knjiga proroka Zaharije

Ime Zaharija (jevr. „Zakarija“)  znači „Jahve se setio“. Ovo je poznato jevrejsko ime. On je izgleda bio levit i možda i sveštenik. Zaharija je bio rođen u Vavilonu. On je počeo svoju službu 16 godina posle povratka iz ropstva, a to je 520. godine pre Hrista. Poslednji datum koji je ovaj prorok dao u svojoj knjizi bio je 4. godina cara Darija (Zaharija 7,1). Veruje se da je Zaharija doživeo da vidi dovršetak hrama, nešto kasnije, 515. godine pre Hrista (vidi Jezdra 6,15).

Prorok Zaharija je savremenik proroka Ageja i njegov saradnik na istom delu obnavljanja koje je dobilo poleta 520. godine pre Hrista. Izveštaj Zaharija 1-8, prema datom vremenu određuje se na 520-518. pre Hrista, a Zaharija 9-14, koje Jevreji i hrišćani pripisuju ovom proroku, ne određuju vreme posletka, bilo u vreme ropstva ili posle sastavljanja Zaharije 1-8. O tome se mnogo raspravljalo.

Proroka Zahariju, kao i Ageja, je postavio Bog da podignu duh i rad Jevreja koji su zbog smetnje od strane neprijatelja pod vladom Lažnog Smerdisa (522. pre Hrista) prestali da zidaju hram. Zaharijine vesti bile su određene da podignu i ohrabre klonuli duh Jevreja. Rezultat nadahnutih vesti i vođstva proroka Ageja i Zaharije bio je da je hram završen (vidi Jezdra 6,14.15).

Zaharijino proročanstvo, da će se podignuti slava u Jerusalimu u budućnosti, je bilo uslovno (Zaharija 6,15). Jevreji koji su se vratili iz ropstva nisu ispunili uslove za njihovo duhovno i telesno blagostanje i zato se ovo proročanstvo nije ispunilo. Ali, ono će se ispuniti u hrišćanskoj crkvi.

3. Knjiga proroka Malahije

Prorok Malahija ništa ne izveštava o svom životu i radu kao Božji sluga. Samo znamo da je on poslednji prorok u Starom zavetu. Ime Malahija (jevr. „Malakija“) znači „Jahvin vesnik“. Ovo se ime nigde više ne spominje.

Jevreji su skoro zaboravili vavilonsko ropstvo. Imali su svoj hram i bogosluženje. Ukori koje Malahija upućuje slični su ukorima koje je Nemija nekada dao Jerusalimu. Misli se da je prorok napisao ovu knjigu 425. godine pre Hrista.

Izgleda da je prorok Malahija radio u Judeji i Jerusalimu između Nemijinog prvog i drugog dolaska u Jerusalim. Prorok Malahija opisuje žalosno stanje i duhovno opadanje u Božjem narodu. U srcima naroda ostala je i dalje neposlušnost prema Bogu. Čak su i sami sveštenici potcenjivali bogosluženje. Bog nije mogao da primi takvu službu.

Bog je naredio proroku Malahiji da objavi ozbiljnu opomenu i da podseti Judejce na poslušnost i pozove ih da se vrate Bogu i održe zavet. Oni treba ozbiljno da se pokaju jer se dan konačnog suda približava. Bog ih još ukorava preko proroka Malahije što odbijaju da shvate svoje loše duhovno stanje.

S prorokom Malahijom završavaju se proročanstva Starog zaveta.

1. KANON NOVOG ZAVETA

Uvod

Knjige Svetog pisma ili Biblije napisane posle Hrista zovu se Novi zavet. Sveto pismo /kanon/ Novog zaveta su knjige u kojima je zapisano sve što je Bog objavio preko Hrista i posle Njega preko Njegovih očevidaca, apostola. Novi zavet ima 27 knjiga.

Knjige kanona Novog zaveta se mogu podeliti, kao i knjige Starog zaveta, na istorijske, poučne i proročke knjige.

1. Istorijske knjige – njih ima 5 i to: četiri Evanđelja (po Mateju, Marku, Luci i Jovanu) i Dela apostolska.
2. Poučne knjige – To su Poslanice apostola Pavla (14) i saborne ili sveopšte (katoličke) poslanice (7). Poslanica ima 21 i to su: Rimljanima, dve Korinćanima, Galatima, Efescima, Filibljanima, Kološanima, dve Solunjanima, dve Timotiju, Titu, Filimonu, Jevrejima, Jakovljeva, dve Petrove, tri Jovanove i Judina poslanica.
3. Proročke knjige: Otkrivenje.

I  ISTORIJSKE KNJIGE

1. Četiri Evanđelja

Reč „evanđelje“ nije naslov ovih knjiga, nego označava vest o spasenju (grč. „eu-agelion“ = radosna vest o spasenju; vidi Luka 2,10). Pod evanđeljem razumevalo se u prvo vreme samo usmeno propovedanje o radosnoj vesti spasenja i otkupu Isusa Hrista. To usmeno evanđelje je kasnije napisano (Luka 1,1) i tako je nastala pisana vest koja se isto zvala evanđelje.

U apostolskom dobu bilo je sastavljeno više evanđelja, ali u kanonu se nalaze samo ona četiri priznata. Druga su apokrifna, lažna.

Dva su razloga bila da se napišu evanđelja:

• Hrišćanstvo se naglo širilo, te apostoli nisu mogli svuda da budu prisutni, i
• Bilo je potrebno da hrišćani imaju pisani dokumenat svoje vere i učenja.

Sva četiri Evanđelja prikazuju na različit način jedno te isto evanđelje o Hristu. Evanđelja su u stvari pisma pojedinih apostola ili njihovih pomoćnika. Natpisi pojedinih evanđelja koji označavaju pisca nisu od samih evanđelista, ali su iz najstarijih vremena jer za njih znaju već Irinej (+202) i Kliment Aleksandrijski (+217).

Iz kojih izvora potiču evanđelja najbolje nam je izneo evanđelista Luka u svom predgovoru (Luka 1,1-4). Rad evanđelista se sastojao u tome da prikupe sve Hristove reči i dela. Luka je, na primer, pošto se dobro raspitao kod očevidaca, po izvesnom redu događaja napisao svoje evanđelje. To je bio zadatak evanđelista. Ovo je, prorodno, zavisilo od njihove obdarenosti i duhovnog stanja. Otuda svako evanđelje ima svoje osobenosti i pečat ličnog karaktera pisca. Četiri evanđelja su četiri slike Isusovog života i rada.

Prva se tri evanđelja upadno podudaraju po predmetu i vidu prikazivanja. Ali četvrto, Jovanovo evanđelje, ima drugu sadržinu i pisano je na drugi način. Zato se prva tri evanđelja zovu sinoptička (slična) evanđelja, a četvrto se zove duhovno evanđelje jer više iznosi Hristovo božanstvo i učenje nego sam život Isusov na zemlji kao što iznose sinoptičari.

1. Evanđelje po Mateju – Matej, pisac prvog evanđelja, je očevidac događaja. Evanđelista Matej (Levi) je bio carinik u Kapernaumu (Dela 1,13). Ime znači „Božji dar“. Ovo prvo evanđelje je pisano između 60. i 70. godine posle Hrista u Palestini, pre razorenja Jerusalima (vidi Matej 24,15-20). Papije tvrdi da je Matej skicirao Hristove govore na aramejskom („logia kiriou“) i da je kasnije prevedeno na grčki i dopunjeno. Za ovo nema dokaza. On je pokušao da događaje grupiše i svrsta ih u grupe. Zato se Matej držao hronološkog reda. On odlično prikazuje Isusove propovedi i razgovore kao što je Beseda na Gori (matej 5-7), pouke dvanaestorici (Matej 10), beseda kraj mora (Matej 13), učenje u hramu (Matej 21.22), o Hristovom ponovnom dolasku (Matej 24.25) i dr.

Matej iznosi u svom evanđelju Isusa kao Mesiju i Božjeg Sina koji je obećan u Starom zavetu, a koga su Jevreji očekivali.

2. Evanđelje po Marku – Jovan (Marko) bio je rodom iz Jerusalima. U kući njegove majke skupljali su se hrišćani u Jerusalimu. Apostol Petar ga naziva svojim sinom u duhovnom smislu. Pomagao je Pavlu i Varnavi, pa se povukao. Kasnije ga nalazimo u Rimu sa apostolom Pavlom.

Po svemu što je poznato evanđelista Marko nije bio očevidac događaja koje opisuje. On nije apostol nego pomoćnik apostolski. Veruje se da je podatke dobio od apostola Petra. On je više pisao ono što je Isus činio nego što je govorio. Ovo evanđelje je samo kratka biografija Isusovog života. Hronološki on je tačniji od Mateja. Sličnost između Matejevog i Markovog evanđelja je veoma primetna.

U događaju u Getsimanskom vrtu (Marko 14,51.52) reč je o nekom mladiću koji je tajanstven. Izgleda da je to bio sam Marko koji tako lepo opisuje ceo događaj.

Mnoge događaje koje je opisao u svom evanđelju čuo je Marko svakako od apostola Petra, koji je na njega i uticao. Ovo Evanđelje je sastavljeno 64. ili 65. posle Hrista, svakako pre početka rata sa Rimljanima koji je počeo 66. godine posle Hrista.

Evanđelista Marko je hteo da istakne božansko posinaštvo Isusa Hrista. On opisuje Isusa kao inicijatora i začetnika vesti o spasenju.

3. Evanđelje po Luci – ovo evanđelje je pisao pomoćnik apostola, evanđelista i lekar Luka. Postao je hrišćanin posle kamenisanja Stefana. Izgleda da je bio mnogobožac (uporedi Kološanima 4,14 sa 4,11). Kada se priključio apostolu Pavlu ostao je njegov pratilac sve do Rima.

Ovo evanđelje je pismo upućeno grčkom plemiću po imenu Teofil (Luka 1,1-4). Luka nije bio očevidac događaja. Očigledno je da je bio prijatelj i saradnik apostola Pavla. Njegovo evanđelje je najpotpunije. On je imao čist istorijski smisao i zato je pravi istoričar života i rada Isusa Hrista. Ovo je evanđelje pisano pre Markovog, otprilike kao i Matejevo evanđelje 63. ili 64. godine posle Hrista.

Njegov uvod (Luka 1,1-4) predstavlja čisto grčki stil. Takve uvode su imali samo pisci velikih istorijskih dela u ono vreme. Iz Dela 1,1 vidi se da je isti pisac i Dela apostolskih. Prva knjiga napisana Teofilu bilo je Lukino evanđelje.

Ovo evanđelje objavljuje pravo mnogobožaca da i oni učestvuju u spasavanju verom u Isusa Hrista. Pobuda pisanja ovog evanđelja je da smo spaseni verom (blagodaću), što je apostol Pavle naročito tvrdio i propovedao. Očigledno je da je pisac ovog evanđelja bio prijatelj i saradnik apostola Pavla.

Luka je napisao ovo evanđelje za grčki svet. To izlazi iz samog uvoda.

4. Evanđelje po Jovanu – Jovan (znači „Gospod je milostiv“) je mlađi brat apostola Jakova. On je bio ranije učenik Jovana Krstitelja. Jovan je radio u Jerusalimu sa Jakovom i Petrom kao vođa i stub u crkvi. Dugo je radio u Efesu i Maloj Aziji. Bio je prognan na ostrvo Patmos zbog propovedanja evanđelja. Umro je pod carem Trajanom (vladao 97-117.).

Jovan je bio apostol i očevidac događaja od početka. Pošto je Jovan, kad je pisao svoje evanđelje već ima pred sobom tri ranija evanđelja, on je samo hteo da ih dopuni. Zato je ovo evanđelje napisano poslednje, u vreme od 100. do 105. godine posle Hrista.

Jovan je pisao svoje evanđelje za Grke u maloj Aziji. To se jasno vidi iz njegovog Prologa u kome on aludira na filozofske spekulacije. On kaže da je „logos“ ili Božja Reč.

Svrha pisanja ovog evanđelja je, kao što sam apostol kaže u Jovanu 20,30.31 da uveri one koji će ga čitati da veruju Hrista kao Božjeg Sina ili Logosa.

Jovan je napisao svoje evanđelje u vreme kada je crkvi pretilo gnostičko učenje koje je odricalo stvarnost utelovljenja kao i mnoge druge lažne nauke. Prošlo je 30 godina kada su se pojavila sinoptička evanđelja. Ostao je u životu još samo Jovan od apostola, a crkvi je pretila lažna nauka i razdor. Ljudi su morali da imaju dokaze o velikim istinama objavljenim u evanđelju. Oni su morali da veruju da je Isus zaista Hristos i Božji Sin koji ih jedino može spasti. Zato je apostol Jovan napisao svoje evanđelje koje je duhovno i razlikuje se od sinoptičkih.

2. Dela apostolska

Od najstarijih vremena ova knjiga je poznata pod imenom „Dela apostolska“, ali se ovo ime ne nalazi u samoj knjizi. U najranijem prepisu poznatom pod imenom „Papirus 45“ i Codex Sinaiticus naslov knjige je „Dela“ i ne spominju se apostoli. Ovo je opravdano jer u ovoj knjizi se ne opisuje istorija svih apostola. Nekoliko poglavlja opisuju rad apostola Petra i Jovana. Ostali delovi knjige opisuju obraćene i rad apostola Pavla do njegovog odvođenja u Rim kao zatvorenika.

Od 2. veka postoji mnoštvo raznih životopisa i opisa događaja apsotola. I oni se nazivaju „Dela“. Ovi apokrifni spisi su se razlikovali od kanonskih „Dela“ što su se nazivali: „Delanja apostola“, „Dela svih apostola“ ili „Dela apostola“.

Uvod u ovu knjigu (Dela 1,1-4) odmah objašnjava da je Evanđelje po Luci kao i ovu knjigu pisao isti pisac. Prva crkva nije nikada postavljala pitanje verodostojnosti ove knjige. Ona je vrlo rano zauzimala mesto među novozavetnim knjigama. Muratorijevi fragmenti, Kliment Aleksandrijski, Polikarp i drugi to potvrđuju.

Apostol Luka kaže u Delima 1,1 da je u svojoj „prvoj knjizi“ napisao „šta poče Isus i tvoriti i učiti“. On je hteo time da kaže da je već ranije napisao u evanđelju šta je Isus u početku počeo da uči i radi. Ali, to je bio samo početak Njegovog dela dok je bio na zemlji. Luka je sada hteo da opiše nastavak Hristovog rada preko Njegovih apostola. U ovoj knjizi evanđelista Luka opisuje kako se hrišćanska vera širila, posle Hristovog vaznesenja iz Jerusalima do dalekih krajeva Rimskog carstva.

Hrišćanska crkva je u početku imala čisto jevrejski karakter, ali ona ne bi mogla u granicama ograničenog jevrejstva da ispuni svoju svetsku misiju. Crkva se morala izdvojiti. Luka iznosi u ovoj knjizi postepeno odvajanje od jevrejstva. On tu opisuje rast hrišćanstva od jevrejske sekte do svetske religije. Evanđelista Luka je bio pogodan da piše istoriju ovoga pokreta za narode jer je bio mnogobožac.

Pisac Dela apostolskih naglašava značaj i ulogu Svetog Duha u razvijanju crkve. Sveti Duh je bio vođa i savetnik prvoj crkvi i njenim vođama. Luka iznosi kako je Sveti Duh radio na organizovanju prve crkve. Zato ovoj knjizi možemo dati naslov: „Rad Sv.Duha na organizovanju i širenju prve hrišćanske crkve“.

II  POUČNE KNJIGE

1. Poslanice apostola Pavla

1. Poslanica Rimljanima

Ova poslanica je pismo koje je napisao apostol Pavle vernicima u Rimu i zato i nema nikakvog naslova. Ona je poznata pod imenom „Rimljanima“ (grč. „Pros Rhomaious“) u najstarijim rukopisima. Kasniji prepisi su imali naslov: „Poslanica apostola Pavla Rimljanima“. Za nju zna Kliment Rimski, Justin i Irinej i Muratorijevi fragmenti.

Pisac ove poslanice je apostol Pavle. On ju je napisao u Korintu 57/58. godine posle Hrista, za vreme svog trećeg misionarskog putovanja. Pavle je nameravao, kad je napisao ovu poslanicu, da ode u Palestinu i posle da krene za Španiju. Usput on je nameravao da se zadrži u Rimu. On do tada nije bio posetio hrišćane glavnog grada Imperije. Pavle je želeo da ih upozna (vidi Rimljanima 1,13) i to je sad bila prilika jer je želeo da radi na zapadu Evrope.

Hrišćanstvo je doprlo u Rim dosta rano. Zbog progona u Jerusalimu mnogi hrišćani pobegli su u Rim, gde su osnovali crkvu. Apostol je pisao ovu poslanicu da pripremi svoj dolazak u ovu crkvu. Isus je izabrao Pavla da propoveda evanđelje svim mnogobošcima, pa i Rimljanima.

Glavna sadržina ove poslanice je naglašavanje grešnosti ljudi i Božje milosti koja je našla put da se grešnicima oproste gresi i da dođu do spasenja. Sve ovo je moguće samo kroz Isusa Hrista. U ovoj poslanici apostol iznosi ceo problem greha i plan spasenja ljudi. Svi su ljudi sagrešili i otpali od Boga, zato su svi krivi pred Bogom. Ali, njihovo stanje nije bez nade. Kada se pokore Božjoj volji, onda će doći do pomirenja i oproštenja. Ali to može da se dogodi samo verom koja je potrebna grešniku da dobije snagu da bi živeo po Božjoj volji.

2. Dve Poslanice Korinćanima

Korint je bio jedan od prvih grčkih gradova po bogatstvu, trgovini i umetnosti, ali je bio u isto vreme i razvratan i nemoralan grad zbog kulta boginji Afroditi. Rimljani su ga razorili 146. godine pre Hrista, ali ga je 46. godine ponovo podigao Julije Cezar i naselio Rimljanima i Grcima, a bilo je i dosta Jevreja. Novi Korint je brzo dostigao onaj raniji zao glas.

Hrišćansku crkvu osnovao je apostol Pavle za vreme svog drugog misionarskog putovanja (Dela 18,1-7). Vernici su bili većinom hrišćani iz mnogoboštva. Pavlov rad je nastavio Apolo. On je bio sjajan govornik i imao mnogo pristalica u crkvi i veliki ugled kao i Pavle. Kad su se u Korintu nastanili i neki učenici apostola Petra koji su bili hrišćani iz jevrejstva, nastale su stranke u crkvi i bile razmirice među njima.

Kad je apostol Pavle boravio u Efesu za vreme svog trećeg misionarskog putovanja, on je o svemu tome bio obavešten preko posebnog izaslanstva iz Korinta (1.Korinćanima 16,17). Apostol Pavle je tada poslao ovoj crkvi poslanicu koja nije došla do nas. Posle toga napisao je on drugu poslanicu. Ono izaslanstvo je odnelo ovu poslanicu korintskoj crkvi. To je prva poslanica Korinćanima.

Izgleda da prva Pavlova poslanica nije imala mnogo uspeha, a isto tako i dolazak Timotija u Korint (1.Korinćanima 4,17). Zato je apostol Pavle odlučio da lično poseti korintsku crkvu. Pavle je bar tri puta posetio ovu crkvu i napisao, izgleda, četiri poslanice.

Prva poslanica Korinćanima – Najstariji rukopis iz 3. veka ima naslov: „Pros Korinthious A“. Ova je poslanica napisana u Efesu 56. ili 57. godine posle Hrista. U njoj apostol osuđuje rasprave, odvajanja i partaičnost u crkvi. On ih opominje da se ne mešaju sa poznatim grešnicima, ne parniče na sudu i čuvaju od raskalašnog i nemoralnog života. On im daje i mnoge druge savete potrebne da bi vodili čist hrišćanski život i imali dobro ponašanje.

Druga poslanica Korinćanima – Najstariji rukopis ove poslanice nosi naslov: „Pro Korinthious B“ /ili 2/. Pošto je poslao svoju prvu poslanicu apostol Pavle šalje Tita da prouči stanje u ovoj crkvi i da ga izvesti o svemu. Ovu drugu poslanicu Korinćanima napisao je Pavle posle Titovog izveštaj o stanju u crkvi, krajem 57. godine posle Hrista.

Iz poslanice se vidi da se većina u korintskoj crkvi žalila na događaje u prošlosti i obećavala apostolu vernost i odanost (2.Korinćanima 1-9). Ali, ima još dosta takvih koji su se pod uticajem judaista bunili i napadali na apostola. Pavle je poslao Tita s ovom drugom poslanicom u Korint da opravda svoj rad kao apostol i da ih podstakne da budu duhovni i složni, kao i da ih oduševi da prikupljaju pomoć za siromašne hrišćane u Jerusalimu. U ovoj poslanici on oštro i odlučno ustaje protiv jevrejskog rovarenja i lažnog učenja u Korintu (2.Korinćanima 10-13).

Ova druga poslanica Korinćanima razlikuje se znatno od one prve. Prva je više objektivna i praktična, druga je subjektivna i lična; prva je mirna i umerena u tonu, a u drugoj se primećuje Pavlova briga i strah za crkvu u Korintu kao i oštar ukor onima koji prave razdor i nemir u crkvi.

Jedno pismo Klimenta Aleksandrijskog upućeno korintskoj crkvi oko 95. godine posle Hrista, otkriva staro zlo u ovoj crkvi. On hvali crkvu za njeno dobro stanje u različitom pravcu, ali je ukorava zbog svađe i partaičnog duha. To je poslednji izveštaj koji postoji o ovoj crkvi u apostolsko doba.

3. Poslanica Galatima

Galatija je pokrajina na visoravni usred Male Azije. Stanovnici su bili Kelti, Grci i Jevreji. Apostol Pavle i Varnava osnovali su neke crkve u gradovima Galatije za vreme drugog misionarskog putovanja.

Ova poslanica nalazi se u najstarijoj zbirci novozavetnih knjiga. Za nju zna Polikarp, Ignacije i Justin Mučenik.Smatra se da je napisana u zimu 57/58. godine posle Hrista u Korintu, kao i poslanica Rimljanima. U ovim poslanicama iznosi apostol pitanje pravdanja verom i odnos zakona i evanđelja.

Povod za pisanje ove poslanice bio je otpad koji je pretio crkvama u Galatiji. Neki hrišćani iz judejstva došli su iz Judeje u Antiohiju i počeli da šire lažno učenje. Apostol Pavle je energično ustao protiv lažnog učenja da se čovek može spasti sam ako se drži „zakona“. Postojala je opasnost opšteg otpada.

Apostol Pavle je u ovoj poslanici naglasio da se čovek pravda verom u Isusa Hrista. Ovo je bilo u potpunoj suprotnosti sa učenjem Jevreja da se pravda postiže delima. Pavle odbacuje misao da se čovek može opravdati svojim delima. Ko tako misli gubi Hristovu milost. Hrišćani drže 10 zapovesti ne zato da bi dobili spasenje nego zato što su spaseni.

4. Poslanica Efescima

Prva hrišćanska crkva je bila jednodušna da je ova poslanica bila upućena crkvi u Efesu i svi rukopisi imaju naslov: „Efescima“. Reči u Efescima 1,1: „…koji su u Efesu“ (grč. „eu Epheso“) nema u Codexu Vaticanusu i Codexu Sinaiticusu, dva najstarija rukopisa, kao i u najstarijem rukopisu MS, 46. Izgleda da je ova poslanica poslata na crkvu u Efesu kao glavnom gradu provincije Azije sa namerom da se pošalje i drugim crkvama. Otuda ima prepisa bez reči „eu Epheso“.

Za ovu poslanicu znali su Kliment Rimski, Ignacije, Polikarp i Justin. I Muratorijev fragment je navodi kao Pavlovu. Ovu poslanicu je Pavle napisao kao sužanj u Rimu gde je proveo dve godine u tamnici (Efescima 3,1; 4,1; 6,20). Ova poslanica je napisana 62. godine posle Hrista.

Predmet ove poslanice je jedinstvo u Hristu. Ona je napisana za crkvu u kojoj je bilo obraćenih Jevreja i mnogobožaca iz Azije i Evrope, robova i slobodnjaka. Trebalo je da se oni ujedine da bi bili Hristovo telo. Svi su vernici jedno telo kome je Hristos glava. Zato treba svi da žive u duhu jedinstva. Lažne nauke su se širile na sve strane i prava vera je bila u opasnosti od ranih lažnih učitelja. Ovo stanje je bio povod pisanju ove poslanice.

Kada se apostol Pavle vraćao u Jerusalim on je pozvao sve starešine iz efeske crkve na ostrvo Milet da se oprosti sa njima. Tom prilikom im je skrenuo pažnju da će ljudi u samoj crkvi ustati i izvrtati nauku i povući učenike za sobom (Dela 20,29.30). To se i dogodilo.

Svrha ove poslanice je da se Efežani utvrde u veri i hrišćanskom životu. Svi treba, kao Hristovo telo, da žive u jedinstvu i jednoj veri.

5. Poslanica Filibljanima

Ova je poslanica upućena vernicima u poznatom gradu u Makedoniji, Filibi. Ovo je bio prvi grad u Evropi gde se posejalo seme evanđelja. Car Avgust je ovaj grad naselio Rimljanima i načinio ga rimskom kolonijom. Naslov u rukopisima je: „Pros Philippesius“ (Filibljanima).

Apostol Pavle je na svom drugom misionarskom putovanju došao u Filibu i tu osnovao prvu crkvu u Evropi (Dela 16,11-40). Kada su vernici u ovoj crkvi doznali da je Pavle u Rimu, u zatvoru, oni su poslali uglednog čoveka, starešinu Epafrodita sa novčanom pomoći da mu olakšaju.

Epafrodit je teško oboleo u Rimu. Zato ga je Pavle, čim je ovaj ozdravio, poslao kući s ovom poslanicom vernicima u Filibi.

Prvi hrišćani smatraju da je Pavle pisac ove poslanice. Polikarp, Irinej i Kliment Aleksandrijski spominju Pavla kao pisca ove poslanice. Apostol je napisao ovu poslanicu kao sužanj za vreme svog prvog tamnovanja u Rimu. Prošlo je 10 godina od kako je apostol doneo evanđelje ovoj crkvi. Luka opisuje kako je Pavle dobio viđenje da pređe u Evropu i tamo donese evanđelje (Dela 16). On je odmah to učinio i crkva je osnovana u Filibi.

Iz ove se poslanice jasno vidi stanje u ovoj crkvi. Oni su se umnožili, ali je bilo i progonstva (Filibljanima 1,1.29). U ovoj crkvi nije bilo lažnih nauka i moralne pokvarenosti. Oni su voleli apostola Pavla i brinuli se za njega. Duh proroštva kaže da je Pavle kad je bio oslobođen još radio u ovim crkvama koje je on osnovao (vidi AA,487).

Uzrok pisanja ove poslanice je bila teška bolest Epafrodita u Rimu. Kad je Epafrodit ozdravio i pošao kući, Pavle je koristio ovu priliku da im piše i zahvali na poslatim darovima. On im piše o svojim okolnostima i hrabri ih da ostanu verni. Ova poslanica je pismo upućeno braći i prijateljima. Pavle im daje duhovne savete. Sadržina poslanice je radost „u Gospodu“.

6. Poslanica Kološanima

Kao i ostale Pavlove poslanice ni ova nema naslova jer je pisana kao pismo. Najraniji rukopis ima samo naslov: „Pros Kolossaeis“ (Kološanima). Prva hrišćanska crkva je priznaje za Pavlovu poslanicu. Za nju su znali Ignacije, Justin i Irinej. Pavle je prošao Frigiju za vreme svog drugog i trećeg misionarskog putovanja, ali, izgleda da on nije osnovao ovu crkvu. Ne zna se kada i kako je osnovana crkva u Kolosi.

Iako apostol Pavle nije osnovao ovu crkvu on je bio njen duhovni otac. Epafras je doneo apostolu u Rim izveštaj o ovoj crkvi i Pavle im je odmah odgovorio poslanicom. Opasnost je bila od lažne nauke koja se proširila među njima. Tamo se uvuklo neko judaističko učenje koje se još i izmešalo sa istočnim mnogoboštvom. Učenje o redovima anđela je poznato u jevrejskoj verskoj književnosti koju su Kološani izmešali sa učenjem o emanaciji koju uče gnostici. Učilo se o posredničkim pomoćnim bićima koja, naime, proizilaze od Boga i posreduju između Njega i ljudi. Tražilo se da vernici žive asketskim životom da bi se tako očišćeni mogli predati nekom kultu anđela koji će im otkriti tajne svemira.

Pavle je napisao ovu poslanicu protiv ovog lažnog učenja u Rimu oko 62. godine posle Hrista. On oštro istupa protiv ovih učitelja jer ovde nije imao posla samo sa judejskim legalizmom, nego i mnogobožačkim verovanjem koje je nanosilo štetu Hristovoj službi pomirenja. Po njihovom učenju Isus je bio samo viši duh koji je privremeno živeo u telu čoveka po imenu Isus. Zato su učili da nije potrebno obožavanje Isusa. Pavle je napao ovo učenje i dokazivao da je samo Hristos Tvorac i posrednik. Nisu potrebni nikakvi posrednici i emanacije. Pavle je izneo u ovoj poslanici jasno učenje da se spasavamo milošću na osnovu vere.

7. Dve poslanice Solunjanima

U najstarijem grčkom rukopisu naslov ovih poslanica je: „Pros Thessalonikeis“ A i B (tj. 1. i 2. Solunjanima). Kasnije su imale duži naslov: „Prva (ili druga) poslanica apsotola Pavla Solunjanima“.

Solun je bio poznati trgovački grad u Grčkoj. Stanovnici su bili većinom Grci, nešto Rimljani i dosta Jevreji. Na svom drugom misionarskom putovanju došao je apostol Pavle u Solun. Uspeh je bio slab zbog jakog protivljenja Jevreja. Ali Grci su bili naklonjeni Hristovoj nauci. Zavidni Jevreji podigli su bunu protiv Pavla i on je morao da napusti Solun (Dela 17,1-10).

Da bi mladu crkvu koju nije mogao da poseti ohrabrio, apostol je poslao Timotija iz Atine u Solun da pomogne i čuje kakvo je stanje u crkvi (1.Solunjanima 3,1-5).

1. Prva poslanica Solunjanima – Povod ovoj poslanici bio je Timotijev izveštaj o stanju u solunskoj crkvi. Timotije je došao u Solun i doznao stanje. Vesti što ih je doneo iz Soluna bile su uglavnom povoljne. Vernici su živeli u ljubavi međusobno i održali veru i pored mnogih nevolja. Apostol Pavle se radovao za ovaj izveštaj. On je želeo da ih poseti, ali nije imao vremena.

Timotije je obavestio Pavla o problemima i patnjama Solunjana. Neki su bili ožalošćeni jer su se bojali da njihovi mili koji su umrli, pošto su primili istinu, neće vaskrsnuti kad Hristos dođe. Neki su bili fanatici pa nisu hteli da rade čekajući Hrista. Neki su otpali i odali se nemoralu. Drugi, naklonjeni nezavisnosti, nisu priznavali vođstvo crkve. Pavle im u ovoj poslanici odgovara na sve ovo. Glavna tema mu je praktična pobožnost s obzirom na Hristov ponovni dolazak. On ih poučava o Hristovoj smrti i vaskrsenju kao i vaskrsenju vernika kad Isus dođe. On im piše o budućoj nagradi i kazni, o posvećenju i spasenju.

Ovu poslanicu spominju Ignacije, Irinej i Kliment Aleksandrijski. Napisana je u Korintu svakako 51. godine posle Hrista.

2. Druga poslanica Solunjanima – Iako je apostol Pavle u svojoj prvoj poslanici dao jasne pouke i savete o njihovom životu i ponovnom Hristovom dolasku ipak se duhovi nisu smirili. Među vernicima su se pojavile i lažne Pavlove poslanice sa suprotnim učenjem. Neki su mislili da je Hristov dolazak na pragu pa su u strahu zanemarivali svoje svakodnevne poslove, besposličarili i neuredno živeli (2.Solunjanima 2,1.2; 3,6.11).

Apostol Pavle se trudi u ovoj poslanici da pobije ove zablude i laži. On ih prekorava za neurednost i mnoge mane. Apostol im ukazuje na potrebu da se pripreme za Hristov ponovni dolazak svojim urednim životom. Mnogi su mislili da i apostol Pavle očekuje neposredni Hristov dolazak; zato ih on podseća da im je govorio, da najpre mora da dođe veliki otpad i da se pojavi antihrist. U vezi sa ovim on je već u prvoj poslanici ukorio neradnike, ali u ovoj poslanici on im zapoveda i moli ih u Hristu da to ne čine. On traži da crkva preuzme disciplinske mere protiv ovakvih.

Dakle, sadržina ove druge poslanice Solunjanima, kao i prve, je praktična pobožnost (2.Solunjanima 1,11.12). Klonuli moraju da se ohrabre i razni revnitelji da se umire. Pavle im je izneo pravu nauku i dao praktične pouke. On ih poziva da verno vrše svoju hrišćansku dužnost.

Ove poslanice su slične po svojoj sadržini i obliku. One su bile pisane kratko vreme jedna za drugom. Ova druga je napisana u Korintu. O njoj naročito svedoče Polikarp, Justin, Irinej, Kliment Aleksandrijski i dr.

8. Dve poslanice Timotiju

Ove dve poslanice i Poslanica Titu nazivaju se „pastirskim poslanicama“  jer imaju cilj da pouče i upute u vršenju pastirskih dužnosti u crkvi.

Timotije, najomiljeniji Pavlov učenik je iz Male Azije. Majka mu je bila Jevrejka, a otac mnogobožac. Apostol Pavle ga je našao i obratio na svom prvom misionarskom putovanju (Dela 16,1-3). Timotije je bio stalno u pratnji apostola Pavla koji ga je slao na raznovrsne teške zadatke. Kad je apostol ponovo bio zatvoren u Rimu, želeo je da Timotije bude uz njega i pozvao ga je u Rim.

U najstarijem rukopisu naslov ove poslanice je „Pros Thimotheon A“, a one druge je „Pros Thimotheon B“, tj. Timotiju 1. i 2. poslanica.

Nastale su one teškoće koje je Pavle nagovestio u svom oproštajnom govoru na ostrvu Miletu. Lažni učitelji su napali Hristovo stado kao grabljivi vuci. Timotiju nije bilo lako da se bori protiv ovih lažnih učitelja. Apostol Pavle je hteo da ovim poslanicama pomogne mladom saradniku. On mu daje potrebne savete.

1. Prva poslanica Timotiju – Ovu poslanicu je napisao apostol Pavle Timotiju kada je on bio pastor u Efeskoj crkvi. Ona se sastoji najviše od saveta Timotiju kao vođi crkve. Apostol ga savetuje da se ponaša kao Božji sluga i da se stara oko stada koje mu je Gospod poverio. On mu nalaže svetu dužnost da propoveda reč i brani učenje Svetog pisma. Apostol u ovoj poslanici upućuje Timotija na crkvenu organizaciju i administraciju. On ga poučava u biblijskoj nauci.

Pošto je Timotije bio po prirodi miran i blag, Pavle ga ohrabruje da u službi bude energičan. On ga poučava da ustane protiv lažnih učitelja i brani zdravu, biblijsku nauku kojoj ga je on učio. Starešine treba da su ispravne u javnom i porodičnom životu. On ga savetuje kako da postupa u crkvi sa raznim staležima i klasama.

Ova je poslanica napisana kasnije, svakako između Pavlovog prvog i drugog sužanjstva, oko 65. godine posle Hrista u Filibi, u Makedoniji. Ova se poslanica smatra Pavlovom od najstarijih vremena. Nju spominju Irinej, Muratorijev fragment, Origen i drugi.

2. Druga poslanica Timotiju – Ova Pavlova poslanica je napisana za vreme apostolovog drugog tamnovanja u Rimu oko 66/67. godine posle Hrista. Smatra se da je Pavle pušten na slobodu pre leta 64. godine posle Hrista, kad je nastalo Neronovo progonstvo hrišćana. Posle toga je on putovao u Španiju i izgleda još jednom posetio Malu Aziju, Makedoniju i Grčku.

Kasnije je apostol opet dopao u zatvor, ne zna se kako i zašto, ali se on 67. godine posle Hrista po drugi put nalazi u Rimu u zatvoru. Po njegovom svedočenju, preko ove poslanice, apostolu je bilo vrlo teško jer je njegov položaj bio težak. Apostol gleda smrti u oči. Svi su ga sada napustili, osim Luke. Apostol je želeo da još jednom vidi omiljenog učenika Timotija; zato mu piše u Efes da što pre dođe u Rim sa Markom. Iz ove poslanice doznajemo poslednje Pavlovo stanje.

Ova je poslanica nazvana „poslednja želja i oporuka velikog apostola mnogobožaca“. Za ovu poslanicu znaju Irinej, Kliment Aleksandrijski, Tertulijan i drugi.

9. Poslanica Titu

U najstarijim rukopisima ova poslanica ima naslov „Pros Titon“ (Titu). Pošto je ovo pismo privatno Pavlovo pismo ono i nema neki naročiti naslov.

Tit je bio mnogobožac (Galatima 2,1.3). Izgleda da ga je Pavle obratio jer ga naziva „sinom u veri“. On je pratio apostola na ranim putovanjima i obavljao važne zadatke. Kad je Pavle pisao ovu poslanicu Tit se nalazio na Kritu (Titu 1,5).

Iz ove poslanice se vidi da je na Kritu bilo u raznim mestima dosta grupa vernih. Oni još nisu bili potpuno organizovani, a bilo je smetnji od lažnih učitelja. Izgleda da su to bili poluobraćeni Jevreji. Oni su se raspravljali o rodoslovima, širili neke mitove i raspravljali se o zakonu. Pavle šalje Titu savete kako da postupa da bi mu pomogao da učvrsti novobraćene hrišćane u pravoj hrišćanskoj veri i životu. Ova je poslanica praktične prirode. Apostol Pavle poučava Tita da dâ dobru organizaciju crkvama i savetuje ga da postavi sposobne starešine. Vernici na Kritu treba da budu plemeniti, krotki, mirni, da se ne svađaju i da slušaju svoje pretpostavljene i gospodare.

Za istinitost ove poslanice svedoče Kliment Rimski, Justin i drugi. Jevsevije kaže da je Tit bio starešina na Kritu i odande propovedao evanđelje po okolnim ostrvima. Prema 2. Timotiju 4,10 Tit je bio u Dalmaciji i tamo propovedao evanđelje.

Veruje se da je ova poslanica napisana između Pavlovog prvog i drugog tamnovanja u Rimu, oko 65. godine posle Hrista.

10. Poslanica Filimonu

Pošto je ova poslanica bila privatno pismo apostola Pavla nema nikakvog naslova. Najraniji rukopisi imaju naslov „Pros Philemona“ (Filemonu).

Filimon je bio imućni građanin grada Kolose (uporedi Kološanima 4,9). Njega je zadobio za hrišćanstvo apostol Pavle, možda u Efesu jer Pavle nije bio u Kolosi.

Odbegli Filimonov rob Onisim (Filimonu 15) dospeo je u Rim gde je upoznao apostola Pavla koji ga je zadobio za hrišćansku veru (Filimonu 10). Pavle je zavoleo Onisima, ali nije hteo da ga zadrži kod sebe, nego ga je poslao natrag gospodaru s ovom poslanicom u kojoj moli Filimona da oprosti Onisimu i da ga primi natrag u kuću, ali ne kao roba već kao brata.

Ova poslanica ne sadrži neku nauku, savete ili ohrabrenja za crkvu. To je privatno pismo koje otkriva Pavlovu ljubav i takt kao Hristovog apostola. Ovo pismo jasno pokazuje kolika je bila prepiska Pavlova sa vernicima.

Iako je ova poslanica najmanja i ne od opšteg značaja, ipak nju spominje Muratorijev fragment, Tertulijan i Origen. Ona je pisana u Rimu pri kraju 63. godine posle Hrista.

11. Poslanica Jevrejima

Ova poslanica ima naslov u najstarijim rukopisima „Pros Hebraious“ (Jevrejima). Pisac poslanice nije označen. Sve do danas se mnogo raspravljalo ko je pisac ove poslanice. Neki misle na Varnavu, Apola, Silu, đakona Filipa, Priskilu itd. Ali, najviše se misli da je pisac apostol Pavle. Crkveno predanje pripisuje ovu poslanicu apostolu Pavlu.

Kliment Aleksandrijski vrlo rano navodi iz ove poslanice, ali ne spominje njenog pisca. Ignacije i Polikarp se sećaju ove poslanice. I Panten, učenik Klimenta Aleksandrijskog (krajem 2. veka) spominje ovu poslanicu, ali se ne usuđuje da kaže da je Pavlova. Tek posle Origena (+254) ova se poslanica počela smatrati Pavlovom poslanicom. Aleksandrijski episkop Dionisije se pozivao na reči Pavlove iz ove poslanice. Od tada je opšte mišljenje da je apostol Pavle pisac ove poslanice.

Istočna crkva je rano prihvatila ovu poslanicu kao Pavlovu, ali na zapadu ona nije bila u zbirci katoličke crkve jer se nije smatrala Pavlovim delom. Njena verodostojnost je utvrđena tek krajem 4. veka na sinodu u Hipu (393) i Kartagini (397). Od tada je ona kanonska 14. Pavlova poslanica.

Reformacija je ponovo izazvala sumnju u autentičnost ove poslanice. Luter ju je smatrao za delo Apola, a mnogi drugi za Varnavino delo. Primedba je zbog Jevrejima 2,3 gde se kaže da pisac nije bio neposredni slušalac evanđelja nego je doznao slušanjem od drugih, a Pavle kaže da je lično primio otkrivenjem evanđelje od Hrista. Ali, ne treba misliti da se ovo odnosi na Pavla. Osim toga, u ovoj se poslanici govori o Timotiju, Pavlovom saradniku (Jevrejima 13,23). Primedba da jezik i stil nije Pavlov može se pravdati time da je tekst bio na jevrejskom, pa je preveden na grčki.

Ova poslanica je namenjena hrišćanima jevrejskog porekla bez obzira na jezik kojim su govorili.

Već od početka palestinski hrišćani su naginjali starozavetnim obredima jer su na njih navikli. Ali, Pavle im skreće pažnju na Hrista kao žrtvu i prvosveštenika. On je nadmoćniji i od anđela i od Mojsija. Isus je centralna ličnost spasenja. Dakle, cilj je pouke obraćenim hrišćanima jevrejskog porekla koji su počeli, razočarani, da se vraćaju natrag u sinagoge i starozavetnom bogosluženju.

Mesto pisanja ove poslanice je nepoznato. Zna se samo da je napisana u Italiji, svakako u Rimu (Jevrejima 13,24). Poslanica je napisana kasnije. Ona je upućena hrišćanima već drugog pokolenja. Ali, ona je bila napisana pre razorenja Jerusalima 70. godine posle Hrista, jer se, prema poslanici, još obavljala služba u jerusalimskom hramu (Jevrejima 8,4.5; 9,9; 13,11). Misli se da je bila napisana u vreme 64-67. godine posle Hrista, izgleda kada se apostol vratio iz Španije.

1. B) Saborne /katoličke/ poslanice

Poslanice drugih apostola, osim apostola Pavla, počele su se nazivati vrlo rano sabornim (katoličkim – opštim) poslanicama. Njih ima sedam i to: Poslanica Jakovljeva, 1. i 2. Petrova poslanica, 1. 2. i 3. Jovanova poslanica i Poslanica Judina.

Ove se poslanice zovu opštim imenom jer imaju opšti karakter. Pavlove su poslanice upućene pojedinim osobama i crkvama, a saborne imaju opšti sadržaj i ne odnose se na pojedince i pojedine crkve, nego na sve crkve i na sva vremena.

1. Poslanica Jakovljeva

Ova poslanica kao pismo nije imala nikakvog naslova. Jedan od najranijih rukopisa Codex Sinaiticus nema naslova u početku ove poslanice, ali se ona završava potpisom „Jakovljeva poslanica“. Drugi rani rukopisi imaju naslov na grčkom „Jakobon Epistole“ (Jakovljeva poslanica).

Jevsevije nabraja ovu poslanicu kao prvu od 7 sabornih poslanica jer je poslata crkvi kao celini. U ranijim rukopisima svih 7 sabornih poslanica imale su mesto posle Dela apostolskih, a pre Pavlovih poslanica.

Jakov, koji je pisao ovu poslanicu, izgleda nije bio apostol Jakov, Zavedejev sin, a brat apostola Jovana, jer ovaj apostol je poginuo rano, mučeničkom smrću (Dela 12). U prvim godinama posle Hristovog vaznesenja ovaj Jakov je bio veoma ugledan u prvoj crkvi. Apostol Pavle ga naziva, uz Petra i Jovana, „stubom“ u crkvi (Galatima 2,9). On je bio pobožan i veran pa su ga nazivali „pravednim“. Neki misle da je to Jakov, „brat Gospodnji“. Ipak se ne može sa sigurnošću reći koji Jakov je pisac ove poslanice; samo se po stilu i pisanju vidi da je dobro poznavao grčki jezik i prilike u svetu.

Ova je poslanica namenjena „svima dvanaest kolena rasejanih po svetu“ tj. hrišćanima iz jevrejstva izvan Jerusalima i Palestine. Ova poslanica spada među najstarije spise Novog zaveta. Nju su smatrali verodostojnom već Kliment, Polikarp, Justin, Irinej i drugi.

Jakovljeva poslanica iznosi praktično hrišćanstvo. Ona govori o delima žive vere i životu Hristovih sledbenika. Jakov pokazuje kakva je razlika između prave i lažne vere. Njegovo izlaganje je homiletičko sa mnogo dobrih i lepih ilustracija. Njegov stil je jasan i određen. On piše otvoreno i od srca i često aludira na Besedu na Gori. Slabosti i mane judeohrišćana dale su povoda Jakovu da napiše ovu poslanicu.

2. Dve poslanice apostola Petra

U najranijim rukopisima stoji naslov za ove poslanice: „Petru A i B“ (Petrova prva i druga).

Ove poslanice je napisao apostol Petar iz Vitsaide. On je ranije bio ribar na Genizaretskom jezeru. Njegovog brata Andriju je Isus prvog pozvao u apostolsku službu. Petra je Hristos nazvao „Kifa“, što znači „kamen odvaljen od stene“. Petar je zauzimao vidno mesto među Hristovim apostolima i učenicima.

1. Prva Petrova poslanica – Ova je poslanica upućena hrišćanima u Pontu, Galatiji, Kapadokiji, Aziji i Vitiniji (zapadni deo Male Azije). Vernici u ovim pokrajinama nalazili su se u velikoj nevolji i iskušenju jer su ih neverni zemljaci klevetali, ismejavali i gonili zbog njihove vere (1.Petrova 4,12). Ovo je dalo povoda apostolu Petru da napiše ovu poslanicu. On je hteo da ih ohrabri i uteši. Petar nije bio u tim pokrajinama, niti im je propovedao; zato ne spominje nijedno ime. On je želeo da ovom poslanicom ojača njihovu veru i da im pomogne da se pripreme da sretnu Gospoda. Da bi se usavršili i pripremili, on im daje razne savete: za sluge (1.Petrova 2,18), za žene (3,1-6), za muževe (3,7), za starešine (5,1-4) i za mlade u crkvi (5,5-9). U poslanici provejava nežni duh jednog hrabrog i odlučnog starešine.

Prema 1. Petrovoj 5,12 izgleda da je ovu poslanicu pisao Silvan po diktatu apostola Petra. Zato je u njoj dobar grčki jezik.

Za ovu poslanicu su znali već Kliment Rimski, Polikarp, Papije i Irinej. Ona je napisana u Vavilonu oko 60. godine posle Hrista. Ne može se tvrditi da se pod Vavilonom ovde treba razumeti Rim, jer je ovo poslanica, a ne otkrivenje gde se sve simbolički prikazuje. Ako je Petar uopšte došao u Rim, on nije stigao tamo „pre Pavlovog konačnog zatvaranja“. (AA, 537)

2. Druga Petrova poslanica – Povod da apostol Petar napiše ovu poslanicu bili su lažni učitelji koji su se javili među hrišćanima i nagovarali vernike na nemoralan način života. Oni su i izvrtali učenje apostola Pavla i obećavali neku slobodu koja ne mari za moralni zakon. Oni su govorili da Gospod dugo neće ponovo doći. Da bi posavetovao i ohrabrio verne Petar im piše ovu poslanicu.

Kao i Prva poslanica apostola Petra tako je i ova poslanica pastirska. Petar ozbiljno poziva verne da duhovno rastu u blagodati i duhovnom znanju, da bi se Božji plan mogao ostvariti nad njima. Apostol predoseća svoju skoru smrt, a to mu je objavio i Hristos (2. Petrova 1,14). Zato on šalje njima svoje poslednje opomene. Oni treba da se čuvaju lažnih učitelja koji propovedaju lažnu nauku i potkopavaju hrišćansko učenje i red. Ovi lažni učitelji zbog toga „dovodiće sebi naglu pogibao“ (2.Petrova 2,1).

Apostol Petar je umro mučeničkom smrću 67. godine posle Hrista. Otuda se smatra da je on ovu svoju poslanicu napisao kratko vreme pred smrt. Ne zna se mesto gde je napisana, ali neki veruju da je to bio Rim.

Ovu poslanicu spominje Kliment Rimski, Polikarp, Teofil Antiohijski i Irinej.

3. Tri saborne poslanice apostola Jovana

U najranijim rukopisima naslovi Jovanovih poslanica su: „Joannon“ A, B i G (tj. Jovanova 1. 2. i 3.). Da je apostol Jovan pisao ove poslanice svedoči nam crkvena tradicija kao i sama sadržina poslanica.

1. Prva Jovanova poslanica – Ova Jovanova poslanica je pastirska. Jovan ovde piše svojoj duhovnoj deci da žive boljim hrišćanskim životom. Temelj ovoj poslanici je ljubav. Bog je ljubav i ljubav je od Boga. Bog nas je ljubio i poslao svoga Sina; zato mi treba da se ljubimo međusobno.

Razna lažna učenja i otpadi su pretili crkvi, a lažni učitelji su pokušavali da podriju veru. Iako su napustili crkvu oni su nastavili da je ruše. Apostol Jovan je napisao ovu poslanicu da bi sprečio njihov rad, a istinu načinio privlačnom i da vernici ne bi bili zavedeni.

Temelj lažnog učenja koje je prouzrokovalo otpad bio je neka vrsta prognosticizma koji je učio lažni „gnosis“ tj. lažno znanje. Ono je dolazilo od docetizma i Kerintovog učenja koji su lažno učili o Hristovoj prirodi. Docetizam je poricao utelovljenje i učio da samo tako izgleda da je Hristos imao telo. Kerint je opet širio judaističko učenje. On je učio da je Isus bio telesni sin Josifa i Marije, a da je Hristos ušao u Isusovo telo pri krštenju, a napustio ga pre razapinjanja na krstu. Apostol Jovan naziva učitelje i pristalice ovih jeresi „antihristi“ (1.Jovanova 2,18.22; 4,3) i „lažni proroci“ (1.Jovanova 4,1). Da bi pobio ova lažna učenja apostol Jovan ističe Hristovu ljudsku prirodu za vreme utelovljenja (1.Jovanova 1,1-3). On tvrdi da je Hristos došao u telu (1.Jovanova 4,2). Vernici treba da upoznaju istinitog Boga (1.Jovanova 5,20) i da odbace lažni „gnosis“ (znanje).

Ova poslanica je kao neko propratno pismo njegovom evanđelju. On je u ovoj poslanici prikupio glavne misli iz svog evanđelja i iz toga izvodio praktične zaključke za život vernika, a to je: ljubav prema Bogu i bližnjima.

Istinitost ove poslanice potvrđuju navodi Polikarpa, Papija, Muratorijevog fragmenta, Irineja i dr. Poslanica je napisana svakako u Efesu.

2. Druga Jovanova poslanica – Ova poslanica je lično pismo upućeno jednoj ličnosti ili grupi što zavisi od izraza „izabranoj gospođi i deci njezinoj“ (2.Jovanova 1). Da li je izraz „Kiria“ (gospođa) ime ili samo titula ne zna se. Neki čak razumeju ovde neku hrišćansku crkvu. „Kiriji“ i njenoj deci je apostol napisao ovu poslanicu u kojoj ih poziva da žive kao i do sada po Božjoj volji i u međusobnoj ljubavi. Treba da se čuvaju lažnih učitelja koji poriču da je Hristos došao u telu. Neka se ne druže sa njima.
3. Treća Jovanova poslanica – Treća je poslanica upućena nekom Gaju koji je misionare rado primao u svoj dom. Dok je druga poslanica napisana da opomene protiv lažnih učitelja, ova treća je poslata u cilju da se Gaj odupre otpadničkim namerama i radu Diotrefa. Izgleda da je Diotref bio starešina crkve i da je primio neku lažnu gnostičku nauku. Kada je Jovan pisao crkvama da ih opomene ili ukori zbog lažne nauke, Diotref je odbijao da vernicima čita pismo. On je isto odbijao Jovanovim pomoćnicima da ih čuje i ometao ih u radu. Apostol dalje piše da će ga pozvati na odgovornost zbog toga kada dođe k njima. Možda se misli da ga smeni kao starešinu crkve. Jovan savetuje Gaju da ne gleda na one koji zlo čine i da se ne sablažnjava.

Igleda da su Druga i Treća poslanica napisane u Efesu posle prve.

4. Poslanica Judina

U najstarijim rukopisima stoji naslov „Iudas“ (Juda). Ova poslanica nije poslana jednoj osobi nego „zvanima koji su osvećeni“ (Juda,1). Zato ova poslanica spada u grupu sabornih poslanica.

Sam pisac sebe spominje u poslanici kao pisca. On je sluga Isusa Hrista, a brat Jakovljev (Juda 1). U Svetom pismu se više puta spominje ovo ime. Juda Iskariotski (Marko 3,19), Juda Neiskariotski (Jovan 14,22), Juda iz Damaska (Dela 9,11), Juda zvani Varsava (Dela 15,22), Juda „brat“ Isusov (Marko 6,3). Potpuno se slaže da je Jakov „Gospodnji brat“ onaj Jakov koji je predsedavao Jerusalimskom saboru (Dela 12,17; 15,13). Neki misle da je on pisao Jakovljevu poslanicu. Pisac Judine poslanice može da bude brat ovog Jakova tj. brat Isusov, Juda, jer u početku poslanice se kaže: „Od Jude, Isusa Hrista sluge, a brata Jakovljeva“ (Juda 1).

Juda je svoju poslanicu uputio hrišćanskim crkvama iz judejstva u kojima se zloupotrebila sloboda, pa je došlo do raspuštenosti. Čak su neki i poricali Hristovo božanstvo (Juda 4.8.). Sve ovo je pokrenulo Judu da napiše ovu poslanicu u kojoj ih odvraća od raspuštenosti i lažnog učenja. Juda pokazuje veliku odlučnost prema lažnim učiteljima. I da bi ohrabrio verne on je raskrinkao varalice i ukazao na njihovu vezu sa nekadašnjim buntovnicima na nebu protiv Božje uprave. On moli vernike da izbegavaju ove varalice i da se posvete pripremanju da sretnu Gospoda koji će doći u svojoj slavi.

Ova poslanica je napisana pre razorenja Jerusalima, jer bi se ovaj događaj spomenuo u poslanici kad se nabrajaju nesreće u stihovima 5-7. Ovu poslanicu spominju Muratorijev fragment, Kliment Aleksandrijski, Tertulijan i Origen. Neki misle da je napisana između 62. i 67. godine posle Hrista.

III  PROROČKE KNJIGE

1. Otkrivenje Jovanovo

Najstariji grčki rukopisi daju ovoj knjizi naslov: „Jovanovo Otkrivenje“. Grčka reč „apokalipsis“ ima smisao „otkriti“, a misli se na otkrivenje budućnosti. Kanonski naslov ove knjige je „Pismena zabeleška o otkrivenjima koja je dobio apostol Jovan o Gospodnjem ponovnom dolasku“.

Pisac ove knjige više puta imenuje sebe (Otkrivenje 1,1.4.9; 21,2; 22,8). Grčki oblik ovoga imena „Ioannes“ je u stvari jevrejsko ime „Johanan“. On sebe ne naziva apostolom nego „Hristovim slugom“. Samo ovo ime je bilo dovoljan dokaz da je ovu knjigu napisao apostol Jovan jer u 1. veku nije bilo pseudonima.

Apostol Jovan je napisao svoje Otkrivenje za vreme prvog progonstva na ostrvu Patmosu gde je bio prognan „radi reči Božje i radi svedočanstva Isusova (Otkrivenje 1,9). U to vreme su mnogi mnogobošci i Jevreji ustajali protiv hrišćana u Maloj Aziji. Mnogi su se pitali šta će biti od hrišćanstva. Odgovor na ovo pitanje daje Otkrivenje, koje objavljuje pobedu Božjeg carstva.

Tek sredinom 3. veka počeli su neki pisci da sumnjaju da je apostol Jovan pisac Otkrivenja. Dionisije Aleksandrijski je izneo hipotezu da je pisac ove knjige prezbiter (starešina) Jovan. Ali, mnogi pisci 2. veka tvrde da je apostol Jovan pisac ove knjige: Justin Mučenik, Irinej Lionski, Tertulijan i Kliment Aleksandrijski.

[1] Bakotićev prevod

[2] „koji jest, i koji beše, i koji će doći“

[3] „sedam duhova koji su pred prestolom njegovim“

[4] „Isusa Hrista, koji je svedok verni“

[5] „viči“ (Bakotić)

[6] Adolf Erman, „Priručnik egipatske religije“, str. 105

[7] „Church Manual“, 1963, p.29

[8] „Protiv Ariona“ I, 8

[9] „O Monarhiji“, 1,1

[10] Bakotić

[11] Frank L. Marsh, „Evolucija ili posebno stvaranje“, str. 17

[12] „Velika borba“, 7

[13] 1.SM, 21

[14] Elen Vajt, „Velika borba“, 7

[15] Elen Vajt, „Rani spisi“, 220.221

[16] MS. 16, 1888. „Svedočanstvo o Isusu“, 12,13

[17] 6T, 706.

[18] „Postaraj se“ ovde znači uložiti ozbiljne i razumne napore da bi ljudi u nama prepoznali decu Božju. Ovde spada i dobro poznavanje Svetog pisma.

[19] „Ne izostaju od vaših crkvenih skupova“ (J.B. Phillips)

[20] Stefanović

[21] Bakotić

[22] Bakotić

[23] Stefanović

[24] Bakotić

[25] „Očevi, ne izazivajte svoju decu da se gneve.“ (R.V.)

[26] Stefanović

[27] Stefanović

[28] Stefanović

[29] Bakotić

[30] „Ispovesti“

[31] R.H. 9,1883.

[32] E.G.Vajt, “Velika borba”, str. 484

[33] E.G.Vajt, „Velika borba“, str. 486

[34] Komentar o Mateju, deo 28

[35] Josif Flavije, „Protiv Apiona“ 1,8

[36] PK, 609

[37] Josif Flavije, „Starine“ XI 8,4.5

[38] Stefanović

[39] Stefanović

[40] Josif Flavije, „Protiv Apiona“  1,8

[41] Bakotić

[42] Kliment, glava 47.

[43] Ignacije Efescima, glava 12.

[44] Polikarp Filibljanima , glava 3.

[45] Ibšer

[46] palimpsest (grč.: opet ostrugan), rukopis pisan na već jednom upotrijebljenom papirusu ili pergamentu s kojega je izbrisan prvotni tekst.

[47] Ed. 159

[48] Bakotić

👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg