SADRŽAJ
Složenosti jedinstva: Kratka analiza 1. Korinćanima 11,17-34
Pre nekoliko godina imao sam privilegiju da budem pastor u jednoj maloj seoskoj crkvi gde su se vernici skupljali nekoliko puta sedmično da slušaju Božju Reč, traže utehu i uživaju u zajedništvu. Ova bliska zajednica mnoge je privukla Hristu. Sastojeći se od ljudi različitih okolnosti, porekla i talenata – zemljoradnika, lekara, doseljenika – svi su delili porodično zajedništvo. Ipak, nastali su problemi i mala neslaganja su eskalirala, razdirući nekada jedinstvenu zajednicu. Čak su i crkvena bogosluženja i događaji postali uprljani podelama i isključivošću, što se videlo u isticanju bogatstva i statusa. Ova podeljenost ometala je misionski rad. Kao njihov pastor, bio sam veoma očajan i ožalošćen ovakvim razvojem događaja.
Tokom proslavljanja jedne Gospodnje večere, vernici su priznali da su izgubili iz vida njeno pravo značenje; počeli su da priznaju svoje grehe i posvećuju se ponovnom otkrivanju zajedništva i jedinstva. Prepreke su nestajale dok su se ruke pružale da premoste podele. U danima koji su usledili, crkva je težila ka pomirenju, znajući da samo zajedno mogu da daju čast pravoj suštini zajedništva i svojoj veri u Isusa.
Prva poslanica Korinćanima, koju je napisao apostol Pavle, daje fascinantan uvid u teme povezane s jedinstvom u crkvi u kontekstu jedne od najvažnijih Isusovih institucija – Gospodnje večere. Ovaj članak istražuje duboke teme unutar crkve u Korintu, naročito podele i svađe koje se vide u praktikovanju Gospodnje večere, o čemu je Pavle temeljno pisao u 1. Korinćanima 11,17-34.
Korint: Veza raznolikosti
Pavlovo odrastanje obeleženo je trima međusobno povezanim svetovima – judaizmom, helenizmom i rimskom kulturom. Oni su doprineli Pavlovoj jedinstvenoj perspektivi i veoma su uticali na njegove spise, naročito na Prvu poslanicu Korinćanima. Korintova istaknutost i problemi naglašeni su u sledećem odlomku:
„Tokom rimskog perioda, Korint je bio neosporeni politički i komercijalni vođa među grčkim gradovima. Njegova dvostruka luka učinila ga je jednom od velikih morskih sila na svetu… Kao što bismo očekivali u lučkom gradu kao što je Korint, svaki mogući kult pronašao je put u njega… Nije ni potrebno naglašavati da je prostitucija cvetala u lučkom gradu kao što je Korint.“ Bez obzira na kulturološke i verske složenosti, jevanđelje je trijumfovalo u Korintu, vodeći ka uspostavljanju hrišćanske zajednice. Ipak, crkva u Korintu, kao i mnoge naše crkve danas, bila je suočena sa značajnim problemima, a podele i svađe među vernicima postale su jedan od najhitnijih problema (1. Korinćanima 1,11).
Gospodnja večera: Mikrokosmos podele
Podele i svađe unutar crkve u Korintu veoma su se ispoljavale u obredu Gospodnje večere, kao što je Pavle opisao u 1. Korinćanima 11,17-34. Pavlov ukor je jasan i snažan, govoreći o štetnoj prirodi okupljanja Korinćana i drskoj podeli među vernicima tokom svetog obreda.
Crkva u Korintu suočavala se s nekoliko problema i izazova. Ovde se Pavle sprema da govori o jednom od tih problema koji se manifestovao u kontekstu Gospodnje večere. Nijedan problem nije veći ili opasniji unutar hrišćanske crkve od podele i neprijateljstva među vernicima. Nažalost, ova tužna stvarnost vidi se u mnogim našim crkvama danas. Crkva u Korintu nije imala problem u sakupljanju; problem se nalazio u načinu na koji su to činili. Ovo zapažanje o sabiranju ili sakupljanju spominje se u narativu najmanje pet puta.
Društvene podele bile su veoma izražene u okruženju prvog veka. Razlike su prevladavale među Grcima i varvarima, onima koji su govorili grčki i onima koji nisu, pojedincima s prednošću rimskog građanstva i onima bez njega, demarkacijom između intelektualne elite i neobrazovanih, i dihotomijom između slobodnih ljudi i robova. Bez obzira na društveni pejzaž, crkva u Korintu, umesto da zagovara utehu i zajedništvo, kao da je zanemarila značaj koinonije. Teolog Leander Kek je to prikladno artikulisao: „Korinćani koji su zloupotrebljavali Gospodnju večeru umanjili su ili izgubili osnovni Pavlov osećaj da je život vere život zajednice.“
Izraz „šizma“ (rascep) u stihu 18 odnosi se na podelu, provaliju, pukotinu ili rascep. Ova podela postala je istaknuta tokom crkvenih okupljanja. Osnovna tema o kojoj govori Pavle u ovom kontekstu je isključivost i ravnodušnost prema onima koji su imali manje sreće.
U svom poštovanju Gospodnje večere, Korinćani su diskriminisali siromašne. Pavle je osudio ovu pokvarenost, navodeći da Hristos ne bi prihvatio njihov čin obožavanja. Pavlova kritika bila je usmerena na podele među Korinćanima, ali on je već iscrpno govorio o toj temi u poglavljima 1–4. Ovde se usmerio na podele koje su postojale kada su se Korinćani okupljali zajedno kao crkva.
Zloupotreba Gospodnje večere: Isključivanje i ponižavanje
Zlostavljanje se videlo u isključivanju siromašnih dok su bogatiji vernici uživali u bogatim banketima, istovremeno ostavljajući one s margina da gladuju. Ovo zloupotrebljavanje nije samo izdalo koncept koinonije, već je pretvorilo Gospodnju večeru u gozbu koja služi njima samima i nije imala nikakvu svetu svrhu.
Tokom tog vremena, prevladavajući rimski običaj uključivao je bogate pojedince koji su svoje bliske prijatelje pozivali rano na bankete, služeći im najfinija jela u delu koji je poznat kao triklinijum (prostorija za večeravanje). Korinćani su usvojili ovaj rimski običaj. Kao posledica, unutar relativno malog prostora koji je mogao da primi veoma malu grupu ljudi, ugošćeni su intimni prijatelji bogatih vernika. Kao rezultat, pojedinci „nižeg statusa“ unutar crkve bili su proterani u atrijum, mnogo šire područje koje se nalazilo u centru kuće. Verovatno su Korinćani namerno sprovodili ovaj običaj, izazivajući time podelu i razliku, što je označeno izrazom „šizma“, zasnovano na društvenom statusu.
Rana crkva proslavljala je Gospodnju večeru uz velike bankete. Ovi obroci postali su poznati kao „gozbe ljubavi“. Verovatno su svoj vrhunac imali u obredu Gospodnje večere. U njihovim obrocima, Korinćani su bili naklonjeni privilegovanima i bogatima. Da se Gospodnja večera proslavljala u korintskim domovima, bogatima i moćnima verovatno bi bilo dozvoljeno da jedu prvi. Oni su uveličavali štetu tako što ništa nisu ostavljali drugima. Takvi društveni običaji bili su toliko česti da se činilo prirodnim da i crkva radi isto.
I bogati i siromašni pretvarali su događaj u svoje pojedinačne večere, odvajajući ga od namenjenog značaja kao „Gospodnje večere“. Ponižavanje siromašnih, odvajanje u atrijum prema stihu 22, pojačavalo je problem. Pavlova osuda takođe je ciljala preterano konzumiranje hrane i pića, ostavljajući malo za radničku klasu, koja je mogla da stigne kasno, kao što se vidi u stihu 21. Odsustvo svih vernika ili odbijanje nekih zbog društvenog statusa onemogućavalo je pravo okupljanje oko stola. U takvim slučajevima, Hristova prisutnost je bila kompromitovana, a ono što se događalo nije bilo prava „Gospodnja večera“, već samoslužeća gozba obeležena podelama i isključivanjem.
Euharistija
Izraz „eucharisteō“ primenjuje se u stihu 24, odnoseći se na hleb u kontekstu Gospodnje večere, navodeći neke da to intimno povezuju sa žrtvenom konotacijom. Ipak, stvarno značenje ovog izraza suprotno je žrtvenom tumačenju. Euharistija može da se razume kao „biti zahvalan“, „izražavati zahvalnost“ ili „davati hvalu“. Štaviše, glagol „kláō“, koji se koristi za opisivanje prelamanja hleba u istom odlomku, pojavljuje se 15 puta u Novom zavetu. Treba zapaziti da se, u većini slučajeva, ovaj glagol koristi ili kada Isus učini čudo umnožavanja hleba ili tokom Poslednje večere. Posle prelamanja hleba, Isus ga je podelio svojim učenicima, što govori da izraz „prelamanje hleba“ može biti tehnička fraza za koinoniju i zajedničko učestvovanje. Ovaj izraz ne nalazi se samo u prelamanju jedne vekne hleba, već u tome kako se članovi Hristovog tela zajedno sastaju da bi učestvovali u tom hlebu. Ovoj akciji treba pristupati kao razlogu za proslavu, obeleženu radošću i zahvalnošću, umesto da se posmatra kao žrtveni čin.
Meni za spomen
Izraz „meni za spomen“ ponavlja se dva puta u narativu (stihovi 24 i 25) i ima svoje korene u jevrejskom nasleđu. Unutar konteksta Pavlovih triju svetova, judaizam – s naglaskom na sećanju – podsticao je stalno razmišljanje o izrailjskim tradicijama. Ovaj običaj podvlači značaj prisećanja i priznavanja istorijskog konteksta zajedničkih verovanja. U okupljanjima obeleženim koinonijom, samo Hristos zaslužuje uzvišavanje i proslavljanje, naglašavajući isključivu centralnost Hrista u zajedničkim aktivnostima vernika.
Objavljivanje smrti Gospodnje dokle ne dođe
U stihu 26 predstavljenog odlomka, glagol koji se prevodi kao „obznanjivanje“, „kataggellō“, proširuje se izvan ograničenosti vremena i istorije. Njegova primarna referenca je protekli događaj Isusove smrti, značajan događaj koji kao da je bio zanemaren u crkvi u Korintu. Štaviše, glagol ima i sadašnju konotaciju, jer se okupljanja vernika i zajednički obrok sami po sebi mogu posmatrati kao oblik objavljivanja ili kao prilika tokom koje se događa verbalno objavljivanje Isusove smrti.
Štaviše, „kataggellō“ ima eshatološku dimenziju, ukazujući na scenario koji će se ispuniti u eshatonu. Kek naglašava da se njegovo značenje proširuje izvan samog propovedanja. Ono obuhvata širi smisao u kojem pojedinci, u potpunosti utelovljavajući novi život u Hristu, objavljuju svoju veru kroz svoja verovanja i svoje postupke. Ovo živo izražavanje vere utiče na druge, kao što je ilustrovano u 1. Solunjanima 1,8, naglašavajući transformativnu silu života koji se živi u skladu s nečijom verom.
Radost
U 1. Korinćanima 11,17-34, Pavle usrdno poziva vernike crkve u Korintu da ponovo prihvate hrišćanski princip jedinstva. Bez obzira na kulturološke, političke ili društvene pritiske, crkva mora da se uzdrži od ponižavanja ili isključivanja bilo koje grupe. Naprotiv, Božja crkva treba da stoji kao svetionik protiv finansijskih, rasnih i kulturoloških diskriminacija. Gospodnja večera, sveti obred, mora da se prihvati unutar konteksta koinonije, zajednice koja je podstaknuta prisustvom i vođstvom Svetog Duha.
Suština radosti i zahvalnosti mora da prožima svako okupljanje crkve. Štaviše, proslavljanje Gospodnje večere ima ogroman značaj za crkvu, obuhvatajući prošle, sadašnje i buduće konotacije. U svakom slučaju, kada se vernici ujedine da učestvuju u Gospodnjoj večeri, oni stupaju u istovremeno prisećanje na Hristovu žrtvu u prošlosti, zahvalnost za sadašnje prednosti i očekivanje Njegovog povratka u budućnosti. Unutar ovog višestrukog okvira ukorenjeno je duboko značenje i trajna važnost ovog zajedničkog iskustva.
Izdvajamo:
Zašto je toliko teško oprostiti?
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
