10 – Pomirenje Boga i čoveka kroz žrtvu Isusa Hrista

Pomirenje je neophodno zbog rata koji je nastao na nebu (Otkrivenje 12). Nastao je greh, koji je ustvari bezakonje i pobuna (1 Jovanova 3, 4). Ovaj problem Bog rešava smrću Isusa Hrista koja ujedinjuje: „I kad ja budem podignut od zemlje, sve ću privući k sebi.“ (Jovan 12, 32).

Uvod:

  1. Pomirenje i služba u svetinji – 2 Mojsijeva 25, 8; Jevrejima 7, 25; 8, 1.2.; 10,4
  2. Hristova smrt i pomirenje – Rimljanima 3, 24-26; 1 Korinćanima 15, 3; 2 Korinćanima 5, 21; 1 Jovanova 2, 2

Pomirenje je jedna od reči koje Biblija koristi u vezi s tim kako će Bog rešiti problem greha i kako će obnoviti poremećeni odnos između njega i stvorenih bića. Sem ovoga u Bibliji se koriste i drugi termini kao spasenje, iskupljenje, nadoknada ili adopcija. Ove metafore pruzete su iz drugih oblasti – trgovina robljem, sudstvo ili porodični život.

U korenu reči „pomirenje“ nalazi se reč „mir“ koja znači uspostavljanja mira, jedinstva i harmonije. „Pomirenje“ je obnova prijateljskih odnosa kojima je prethodilo neprijateljstvo. Moramo imati na umu, da ovaj izraz obuhvata proces koji uklanja barijere koje se protive uspostavljanju mira, a ne samo rezultat koji dobijemo uklanjenjem barijera.

Pomirenje je pretpostavka da su dve ranije ujedinjene strane bile otuđene. To je ustvari obnavljanje poremećenog odnosa ljubavi i poverenja.

Pomirenje je neophodno zbog rata koji je nastao na nebu (Otkrivenje 12). Nastao je greh, koji je ustvari bezakonje i pobuna (1 Jovanova 3, 4). Ovaj problem Bog rešava smrću Isusa Hrista koja ujedinjuje: „I kad ja budem podignut od zemlje, sve ću privući k sebi.“ (Jovan 12, 32). Istu misao nalazimo i kod apostola Pavla: „da se sve sastavi u Hristu što je na nebesima i na zemlji; u njemu“ (Efescima 1, 10). Na drugom mestu kaže: „I kroza nj da primiri sve sa sobom, umirivši krvlju krsta njegova, kroza nj sve, bilo na zemlji ili na nebu“ (Kološanima 1, 19.20). Pomirenje se tiče celog univerzuma, nije namenjeno isključivo ljudima, potrebno je svima. Definicija pomirenja ne sme biti isuviše ograničena.

Pomirenje i služba u svetinji – 2 Mojsijeva 25, 8; Jevrejima 7, 25; 8, 1.2.; 10,4

Kada je Bog želeo da pokaže izraelskoj naciji na koji način planira da reši problem greha, nije imao ni malo lak zadatak. Svi ti bivši robovi,  malo su znali o Bogu koji ih je na čudesan način izveo iz Egipta. Bog nije dao objašnjenja kroz teološko predavanje, već je dao ilustraciju preko šatora od sastanka gde su praktično učestvovali u onome što je Bog želeo da ih nauči.

Ove službe pokazivale su Božiju svetost i ljudsku grešnost. Pokazivale su gadost greha i Božiju volju da oprosti i očisti od greha i da bude sa svojim narodom (2 Mojsijeva 25, 8). Šator od sastanka sastojao se iz tri dela, svaki je imao svoje značenje: predvorje, svetinja i svetinja nad svetinjama. U predvorju se nalazio oltar za žrtve paljenice. Kada je čovek sagrešio, sam je prineo žrtvu. Sveštenik je pregledao životinju. Grešnik je priznao svoj greh, ubio životinju i prineo na oltar.

U prinošenju žrtve u Izraelu i okolnim mnogobožačkim narodima bila je velika razlika. Prinošenjem žrtve pojedinac je priznavao greh koji je počinio, bez Boga nije mogao da ga reši, plata za greh je smrt (Rimljanima 6, 23), a  njegovi gresi prouzrokovali su smrt nevinoj žrtvi (Jovan 1, 29). Ova žrtva bila je predslika Isusove smrti na krstu.

Prinošenjem žrtve čovek je priznavao grehe i primao opravdanje verom. Svoju žrtvu nije prinosio kao mito Bogu, i da mu Bog oprosti, već kao izraz njegove vere u Božije oproštenje i prihvatanje onoga, što mu Bog daje. Takođe je žrtvom izrazio svoju veru u posvećenje posredstvom vere. Pošto je prineo žrtvu na osnovu Božijih uputstava, pokazivao je svoju odluku da bude poslušan.

Žrtveni oltar u predvorju bio je posrednik za predivnu poruku o praštanju greha. Bog želi da nas oslobodi krivice. Prima nas takve, kakvi jesmo. Kada mu se predamo, ophodiće se prema nama kao da nikada nismo sagrešili. Umivaonik u predvorju bio je simbol očišćenja.

Za pojedinca svesnog svoje grešnosti, poruka o praštajućoj Božijoj ljubavi značila je jevanđelje koje oslobađa. Da li je vest, da nam je Bog oprostio grehe jedina koju nam je uputio? Nije! U šatoru od sastanka postoje još dva dela. Deo krvi  žrtve donošena je u svetinju.

U svetinji nalazila su se tri predmeta čija je misija bila ukazati na koji način Bog oslobađa ljude od greha. Bog ne želi samo da oprosti greh, već i da promeni ljudski život. Ti predmeti bili su: sedmokraki svećnjak, sto za prinesene hlebove i kadioni žrtvenik.

Sa leve strane nalazio se sedmokraki svećnjak čije su svetiljke rasvetljavale celu prostoriju. Jevreji su znali, da su ulje i svetlost simboli Duha Svetog. Uloga Duha Svetog je da rasvetljava mračne misli ljudi (1 Korinćanima 2, 12-14). Taj simbol promene nastao je u čoveku koji se kaje (Rimljanima 12, 1. 2). Ova promena uma igra ključnu ulogu za vernikov dalji razvoj.

Sa desne strane u svetinji nalazio se  sto sa 12 hlebova. Izraelci su u tome mogli da prepoznaju simbol održavanja života i nasićenosti Božijom rečju (Jeremija 15, 16).

U sredini nalazio se kadioni oltar načinjen od zlata. Oltar se nalazio do zavese koja se nalazila između svetinje i svetinje nad svetinjama.  Tamjan je predstavljao savršenu pravednost Isusa Hrista. Kada su ljudi pod teretom svoga greha postali svesni svoje nesavršenosti, osetili bi prijatan miris tamjana koji je dolazio iz svetinje. Bilo je to potsećanje na radosnu vest da će Bog uslišiti njihove molbe – ne na osnovu njihove dobrote već na mnogo boljoj osnovi. Jedino je Hrist savršeno pravedan i jedino njegova posrednička služba garantuje da će naše molitve biti uslišene.

Svetinja je dokaz da Bog ne želi samo da oprosti greh, već stavlja na raspolaganje svu nebesku silu čoveku koji čezne da bude oslobođen od greha i da se desi promena u njegovom životu. Šalje nam Duha Svetog koji rasvetljava naš um, daje nam Pismo da nas nasiti, uslišava naše molitve iako nismo toga vredni. Ovako možemo pobediti greh i uživati u pobedi.

Da li je poruka jevanđelja o praštanju i promeni koja dolazi od Boga kompletna? Nije. Postoji još i svetinja nad svetinjama. Bog mora ukazati na pravog krivca od koga je nastao greh u univerzumu, i da reši pitanje odgovornosti  za greh za koji je bio lažno okrivljen pred celim univerzumom.

U svetinji nad svetinjama nalazio se samo zavetni kovčeg u kome su se nalazile dve kamene ploče zakona koje ukazuju na Božiji karakter (tamo su bile još posuda sa manom i Aronova palica). Dekalog je bio prekriven poklopcem čiji je naziv pomirilište. Kada Božiji karakter nije bio shvaćen i pojavio se greh, Bog ga je „pokrio“ (starozavetna reč za „pomirenje“) svojom milošću pa je tako čoveku i svim nebeskim bićima dao novu priliku da shvate Božiji karakter.

Kada je pojedinac prineo žrtvu, sveštenik je uneo malo krvi u svetinju i poprskao ispred zavese koja je odvajala svetinju od svetinje nad svetinjama u kojoj je bila Božija prisutnost. Ovaj čin  simbolično je predstavljao još jedan aspekat greha koji je trebalo rešiti – pitanje krajnje odgovornosti za greh. To je već bila Božija briga. Kako se to odvijalo?

Na Dan pomirenja prinošena su dva jarca koji su predstavljali dve konfliktne strane  univerzuma, strane između dobra i zla. Žrtvovan je jarac za Gospoda, zato što je Bog taj koji je spreman da se žrtvuje za svoja stvorenja. To se dogodilo i u stvarnosti, u životu i smrti Isusa Hrista. Sveštenik je ulazio u svetinju nad svetinjama i poprskao krvlju jarca poklopac kovčega zaveta.  Svetinja nad svetinjama bila je očišćena od greha. Zatim bi sveštenik izašao u predvorje kako bi blagoslovio narod koji se kajao, stavljao bi ruke na jarca za Azazela. Na ovaj način pokazao je ko je odgovoran za greh. Jarac za Azazela  bio je odveden u pustinju gde je uginuo. To je simbolika potpunog uklanjanja greha koji će biti iskorenjen iz univerzuma.

Greh u univerzumu nije nastao tako što je Bog stvorio nesavršena bića ili je od njih previše zahtevao, već zato što je sotona bespravno okrivio Boga, bacio ljagu na njegov karakter  i predstavio ga u pogrešnom svetlu.

Dan pomirenja simbolizuje da će jednoga dana naš prvosveštenik, Isus Hristos napustiti svetinju nad svetinjama u kojoj je vršio delo pomirenja i drugi put će doći na ovu zemlju da blagoslovi one koji su ga sa pokornošću i kajanjem isčekivali (Jevrejima 8, 1.2). Onda će pokazati ko je pravi krivac za poreklo zla – sotona. Konačno će greh i sotona biti uklonjeni.

Starozavetni šator od sastanka na jednostavan način predstavlja istinu o Bogu, čoveku, sotoni i grehu.

Hristova smrt i pomirenje – Rimljanima 3, 24-26; 1 Korinćanima 15, 3; 2 Korinćanima 5, 21; 1 Jovanova 2, 2

Sa gledišta hrišćanske vere Isusova smrt na krstu najvažniji je dođaj koji se desio u istoriji čovečanstva. Bez toga Isus ne bi ispunio svoju misiju na zemlji. Na krstu je dokazano da je naše spasenje potpuno, savršeno i osigurano jednom zauvek.

Kada novozavetni pisci govore o značaju Isusove smrti na krstu – govore kao o „pomirenju“- „nego se hvalimo i Bogom kroz Gospoda svojega Isusa Hrista, kroz kojega sad primismo pomirenje“ (Rimljanima 5, 10), „I on očišća grijehe naše, i ne samo naše nego i svega svijeta“ (1 Jovanova 2, 2).

Da bi smo ispravno shvatili poimanje ovih stihova potrebno je da naglasimo da problem greha nije u tome da je greh promenio odnos Boga prema čoveku, već odnos čoveka prema Bogu. Ako nas Bog ljubi bezuslovnom ljubavlju – a Biblija nas u to uverava, onda nas Bog nikada neće napustiti. Znači da nije neophodno da se pomirimo (Jeremija 31, 3; Jevrejima 13, 8). Pomirenje deluje na nas, a ne na Boga (2 Korinćanima 5, 18-21). Bog nije dao svoga Sina da bi mogao da ljubi, već zato što ljubi (Jovan 3, 16). Krst nije podsticaj, već znak Božije ljubavi. Bog nas je ljubio i tražio još onda kada smo bili njegovi neprijatelji. Inicijativa proističe od njega, ne od nas (Rimljanima 5, 10.11). Pomirenje je bilo potrebno nama, a ne njemu koji se nikada nije otuđio od nas. Pomirenje nas ujedinjuje sa Bogom, menja naš odnos prema njemu, a ne njegov odnos prema nama.

Biblija nam ukazjue da je ovo pomirenje nastalo kada je Božiji Sin umro na krstu (Rimljanima 5, 10; 2 Korinćanima 5, 16; Kološanima 1, 22). Obim ovog pomirenja je neograničen, jer je Isusova smrt značila pomirenje za sav svet (1 Jovanova 2, 2), platio je otkupninu za sav svet (1 Timotiju 2, 5.6; Matej 20, 28). Iako je Bog odredio pomirenje za sve, pomirenje je samo za one koji verom primaju žrtvu Isusa Hrista (Jovan 3, 18; Rimljanima 5, 1.2; Efescima 2, 8; 1 Jovanova 5, 1). Ono što se dogodilo na krstu objektivno je za sve, ima smisao za pojedinca, ali je potrebno prihvatiti i doživeti subjektivno.

Uvek treba da imamo na umu, naročito u diskusiji sa onima koji žele da redukuju pomirenje samo na jedan događaj – Hristovu smrt na krstu, da Stari zavet ne ograničava delo pomirenja sa smrću žrtvene životinje, već obuhvata posredničku službu sveštenika u svakodnevnoj službi kao i delo prvosveštenika na Dan pomirenja (3 Mojsijeva 16, 16-19; 17, 11; 4, 20. 26. 31. 35; 5, 16).

Novozavetni pisci ne koriste samo reč „pomirenje“, govore o tome da je Hristova smrt na krstu za nas obezbedila „spasenje“ i „iskupljenje“.

Jevanđelje je „sila za spasenje“ (Rimljanima 1, 16). Isus je obeležen kao Spasitelj (Filibljanima 3, 20) o čemu svedoči njegovo ime (Matej 1, 21). Koreni potiču iz Starog zaveta gde je Bog predstavljen kao spasitelj i oslobodilac svoga naroda (2 Mojsijeva 5, 12). Grčka reč za „spasenje“ ista je i za „iceljenje“. Želi da nam ukaže, da spasenje ne znači samo spas, već i obnovu i isceljenje. Hristos nas oslobađa ne samo krivice i greha već obnavlja i naše duhovno zdravlje.

Iskupljenje nas potseća na oslobođenje robova iz ropstva, ili zarobljenika iz zarobljeništva. Ako je neko želeo da robovima pokloni slobodu, morao je da ih otkupi (da plati određenu cenu), (Efescima 1, 7; Rimljanima 3, 24). Sam Isus kaže da je došao: „ i da da dušu svoju u otkup za mnoge“ (Marko 10, 45). Mnogi tekstovi govore o tome da smo mi, kao i naše oslobođenje i spasenje  skupo otkupljeni (1 Korinćanima 6, 20; Titu 2, 14; 1 Petrova 1, 18. 19). Ako ovu metaforu ne uzimamo kao doslovnu stvarnost, neispitujemo do tančina (ne postavljamo pitanje, kome je Hristos platio), onda se u njoj ogleda veliki deo istine: Hristovo delo znači pobedu  nad silama zla i oslobođenje od okova koji su nas sputavali. Sotona je pobeđen, a okovi greha pokidani.

Hristova smrt na krstu je predstavljena kao „sredstvo pomirenja“ (Rimljanima 3, 25). To nije slučajna smrt, niti smrt martira ili samoubice. To je smrt onoga koji je podnosio Božiji gnev, iskusio Božiji sud zbog greha – sve radi naših greha (Rimljanima 1, 18; 4, 25; Jevrejima 2, 9).

Objašnjenje tumačenja

Moramo imati na umu, da Novi zavet ne govori, da je smrt Isusa Hrista osigurala naše pomirenje. Prilikom opisivanja Hristovog dela koristi nekoliko metafora. Pokazuje, da je ono što je učinjeno na krstu dovoljno za naše spasenje. Tome ne možemo ništa dodati. Krst je ispunio potrebu spasenja, iako nam Novi zavet ne objašnjava na koji način.

Ljudi su vekovima pokušavali da rasvetle ovo pitanje. Predložene su razne teorije pomirenja koje bi trebalo da pomognu da shvatimo na koji način nam Bog daje spasenje (na primer teorija otkupnine, teorija satisfakcije, terija moralnog uticaja, teorija vladavine, forenzička teorija pravne naknade itd. To je bilo moguće jer nikada tokom istorije crkva nije proglasila zvaničan ortodoksni pogled na pomirenje. Na primer u hristologiji je formulacija Halkedonskog sabora postala standardno izjašnjavanje prave vere hrišćanstva. Ne postoji ništa slično u oblasti pomirenja. Nijedna teorija nije prihvaćena kao jedina tačna.

Danas su najrazrađenije i najpopularnije dve teorije – teorija moralnog uticaja i forenzička teorija pravne naknade. Teorija moralnog uticaja tvrdi  da je smisao Hristove žrtve bila najveći i najmoćniji izraz Božije ljubavi sa ciljem da izazove povratnu ljubav u nama. Ova teorija naglašava kako Hristova žrtva utiče na grešnika, i ponekad se naziva subjektivna teorija. Tvrdnja ove teorije je istinita i veoma je važna. Međutim, zanemaruje neophodnost Isusove smrti. Ako je Hrist umro samo da bi dokazao Božiju ljubav, da li je njegova smrt zaista bila neophodna? Biblija pokazuje da je definitivno tako (Matej 16, 21).

Forenzička teorija pravne naknade tvrdi, da pravednost zahteva da Bog ne dozvoli da prekršaj zakona bude nekažnjen. Zato što je Bog želeo da pomogne čovečanstvu, Hristos je preuzeo na sebe našu kaznu za greh.Ova je teorija takođe tačna u mnogim aspektima. Biblija na više mesta govori o tome, da je Hristos na krstu umro za naše grehe (1 Korinćanima 15, 3). Ono što je Hrist učinio za nas, mi sami nismo mogli. Njegova smrt objektivno je rešenje problema greha u univerzumu. Problem ove teorije je u tome, što potiskuje subjektivni aspekt pomirenja. Po ovoj teoriji opravdanje se odigrava pred Božijim prestolom i nema ništa zajedničko sa čovekom i njegovim umom. Kod ove teorije neispravno je, što odvaja uzrok greha od kazne za greh. Kako bi bio rešen problem greha nije dovoljno samo oprostiti greh. Potrebno je promeniti i očistiti grešnika. Sem toga, ovoj teoriji nedostaje dimenzija konflikta u univerzumu između Boga i sotone koji je veoma bitan za shvatanje plana spasenja. Ova teorija sama po sebi nije dovoljna.

Činjenica da ni jedna teorija pomirenja ne otkriva istinu, ne bi trebalo da nas zaustavi u pokušaju razumevanja ovog važnog aspekta plana spasenja. Svaka teorija nam pomaže da razmemo deo onoga šta znači krst. Neki aspekti istine nalaze se u svim teorijama pomirenja, ali ni jedan od njih ne predstavlja celu istinu. Ne treba mešati metaforu i realnost.

Kao adventisti verujemo, da je krst najsjajnije otkrivenje Božije ljubavi i pravde (Rimljanima 1, 16.17). Ujedno je objektivan, jedinstven i neponovljiv istorijski događaj, bez čega spasenje ne bi bilo moguće. Bog je pokretač procesa pomirenja. Čovek nije sposoban da se sam spasi. Njegovo pokajanje, vera i poslušnost veoma su bitni za spasenje ali ne i zaslužni.

Pomirenje se sastoji iz dva dela: objektivnog i subjektivnog. Objektivan deo je izvan čoveka. To je učinjeno nezavisno od nas, izvan nas i za nas. Subjektivan deo pomirenja tiče se čoveka, njegovih stavova, odgovora na Božije pozive i saradnju sa Božijom silom. Pomirenje je isto objektivno koliko i subjektivno. Ova dva aspekta nisu kontradiktorna. Uvek idu zajedno i moraju biti u uzajamnoj harmoniji. Potrebno je održavati dinamičko jedinstvo  između onoga što je Hrist učinio za nas i onoga što čini u nama, a pritom ne naglašavati jedno na štetu drugog.

Praktične implikacije

Kada je Isus govorio o pomirenju, pomenuo je jedinstvo: „Ne molim pak samo za njih, nego i za one koji me uzvjeruju njihove riječi radi; Da svi jedno budu, kao ti, oče, što si u meni i ja u tebi“ (Jovan 17, 20.21). Biti u „nekom“ znači biti u jedinstvu i harmoniji s njim. Slično jedinstvu između Oca, Sina i Duha Svetog treba da postoji jedinstvo između svih stvorenih bića u svemiru „da i oni u nama jedno budu“ (Jovan 17, 22). Isus nije davao objašnjenja za pojedine teorije pomirenja već je ispričao dirljivu priču o izgubljenom sinu kojeg je ljubazni otac opet primio kući (Luka 15, 11-32). Nažalost, stariji brat nije se radovao takvoj obnovi jedinstva i harmoniji u porodici.

Bog je učinio sve, da ljudi shvate na koji način je greh nastao, kako će se rešiti problem greha i kako će sam greh biti uklonjen. Delo pomirenja bilo je prikazano predslikama starozavetne svetinje, na krstu je učinjeno jednom zauvek, a odbranom Božijeg karaktera i uklanjanjem greha nakon hiljadugodišnjeg carstva delo pomirenja će biti završeno. Nikada više u univerzumu neće se pojaviti greh, pobuna i otpor prema Bogu. Bog je otkrio istinu o sebi i o grehu. Svi će se uveriti da je Bog potpuno pouzdan, ljubazan i da poštuje slobodu. Proučavanje ove lekcije o pomirenju želi da nam pomogne, da zauzmemo takav stav ljubavi, vere i poštovanja prema Bogu.

 

IZDVAJAMO:
01 – Istina o Svemirskom konfliktu između dobra i zla

02 – Istina o ljubaznom i pouzdanom Bogu

05 – Da li samo veruješ u Boga ili veruješ Bogu – Vera i poverenje

BOŽANSTVO – Istina o Bogu Stvoritelju

Značenje krsta

👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg