20 – Moralni i Obredni zakon

Obredni zakon nastao je nakon čovekovog pada u greh. Već su Kain i Avelj prinosili Bogu žrtve (1 Mojsijeva 4,3-5). Tek su Avram (1 Mojsijeva 26,5), a kasnije Mojsije, dobili  konkretne zakone koji su se odnosili na razne oblasti života pojedinca i celog izrailjskog naroda, koji je Bog izabrao da posredstvom njega  predstavi sebe i saopšti svoju volju.

Uvod

U ovoj lekciji „Jevanđelja za danas“ želimo da naš fokus bude  na vezi između Božijeg moralnog zakona Deset Božijih zapovesti i obrednih zakona Starog zaveta. Želimo da pokažemo njihov uzajamni odnos i posledice bitne za naš život.

Poreklo obrednog zakona – 2 Mojsijeva 20,22; 3 Mojsijeva 1,1; 1 Mojsijeva 26,5

Autor obrednog zakona je Bog. Bog je otkrio obredne zakone Mojsiju, a on ih je predao starozavetnom Božijem narodu. Cela poglavlja govore o tome, kako je Bog posredstvom Mojsija učio svoj narod da zna šta treba da čini, a da bude u skladu sa Božijom voljom (na primer 2 Mojsijeva 20,21-23.33; 25,1-30.38; 3 Mojsijeva 1-7.11-16 i sl.).

Obredni zakon nastao je nakon čovekovog pada u greh. Već su Kain i Avelj prinosili Bogu žrtve (1 Mojsijeva 4,3-5). Tek su Avram (1 Mojsijeva 26,5), a kasnije Mojsije, dobili  konkretne zakone koji su se odnosili na razne oblasti života pojedinca i celog izrailjskog naroda, koji je Bog izabrao da posredstvom njega  predstavi sebe i saopšti svoju volju.

Sadržaj obrednog zakona – 1 Mojsijeva 17,10-14; 2 Mojsijeva 25,8; 23,14-16

Obredni zakon sastojao se iz raznih naredbi: od obrezivanja, žrtvenog sistema koji je bio povezan sa svetinjom i obeležavanja različitih praznika u godišnjem ciklusu jevrejskog kalendara.

a) Obrezanje

Obrezanje je dao Bog kao znak za svoj narod, bez obzira što se ovaj čin izvodio kod drugih naroda Bliskog istoka, na primer kod Egipćana. Prvi put je Bog ovu naredbu dao Avramu kao potvrdu zaveta koji je s njim sklopio (1 Mojsijeva 17,10-14.23; 21,4). Svako muško dete  osmog dana nakon rođenja trebalo je da bude obrezano (1 Mojsijeva 17,12; 21,4). Bio je to spoljašnji znak da dete pripada zajednici vernika koji slušaju Boga. Ovde se nije radilo samo o obrezanju tela, već o obrezanju srca (5 Mosijeva 10,16) Narod koji je verovao, trebalo je dobrovoljno, iz ljubavi da sledi Boga.

U Novom zavetu obreznanje kao spoljašnji znak pripadnosti Božijem narodu bilo je poništeno. Ovo potvrđuje i jerusalimski sabor (Dela 15,1.2.9-11) I mnoge Pavlove izjave, na primer Galatima 5,2.3.5.6 i 1 Korinćanima 7,19.

b) Žrtveni sistem

Žrtveni system sastojao se iz svakodnevnih i godišnjih žrtava. Svakodnevno su prinošene žrtve ujutro i uveče. Grešnik je mogao da prinosi svoje žrtve. Ceo žrtveni sistem svetinje kulminirao je godišnjim slavljenjem na Dan pomirenja (3 Mojsijeva 16). Svakodnevne žrtve prinosio je sveštenik, a godišnje žrtve prvosveštenik. Kao žrtva prinošene su uglavnom životinje: janje, ovca, jarac ili bik.

Postojalo je pet glavnih tipova žrtava:

• paljenica – 3 Mojsijeva 1,1-17; 6,8-13;
• prinos od žita – 3 Mojsijeva 2,1-16; 6,14-18 (žrtve hrane -3 Moj 2,1-16; 6,7-11);
• žrtva pomirnica (žrtva društva) – 3 Mojsijeva 3,15-17; 7,11-21;
• prinos za greh – 3 Mojsijeva 4,1-5; 6,24-30 (6,17-23) i
• prinos za prestup – 3 Mojsijeva 5,14-26; 7,1-10.

Svrha ovih žrtava nije bila steći naklonost Boga, dati mu neke darove, nagovoriti ga ili podmititi. Njima je grešnik izrazio svoje prihvatanje i saglasnost sa načinom koji je Bog odredio po pitanju greha. Neke su žrtve bile izraz grešnikove zahvalnosti, odanosti i ljubavi prema Bogu. Sav žrtveni sistem ukazivao je na Gospoda Isusa. On je bio ona prava žrtva, prineta jednom zauvek na krstu Golgote (Jevrejima 9,28; 1 Korinćanim 5,7). Sav  obredni zakon, svi činovi i predmeti svetinje ukazivali su na Mesiju, njegovo delo i službu za čovečanstvo. Za starozavetnog vernika svetinja je bila vizuelno pomagalo da bi mogao da zamisli i bolje shvati Božiji plan spasenja za čoveka.

c) Praznici

Tri puta godišnje svaki Izrailjac morao je doći u Jerusalim i učestvovati u određenim praznicima – (1 Mojsijeva 23,14-17; 5 Mojsijeva 16,16) Kod Izrailjaca postojala su ova tri glavna praznika:

1. Pasha– slavila se u nisanu, prvi mesec jevrejskog kalendara, približno mart –  april (3 Mojsijeva 23,5-14). Ovaj praznik bio je sećanje na Božije milostivo i snažno delo oslobođenja Izraela iz egipatskog ropstva.
2. Pedesetnica – proslavlja se 50 dana nakon Pashe, nakon žetve žita sa njive (3 Mojsijeva 23,15-21; 2 Mojsijeva 34,22)
3. Praznik senica – proslavljao se polovinom meseca tišri, koji je bio sedmi mesec u jevrejskom kalendaru, a to je otprilike naš septembar-oktobar (3 Mojsijeva 23,33-43). Tada je završena berba maslina, vinograda i voća (3 Mojsijeva 23,39).

Deo obrednog zakona bili su i drugi praznici, na primer Nova godina, tj. Dan trubni koji se uvek slavio prvog dana meseca tišrija, i Dan pomirenja – 10. tišrija i ovim danom se završavao godišnji žrtveni sistem u izrailjskoj svetinji.

Ovi praznici takođe su uključivali sedam ceremonijalnih subota, koje su proslavljane mimo sedmičnih subota. Ove obredne subote bile su fiksno određene za neki dan u mesecu, stoga su održavani u različitim danima u sedmici. Praznik su bile i „mladine“ slavio se početkom svakog meseca  (2 Carevima 4,23).

Kasnije, u istoriji Izrailja dodavani su drugi praznici, ako na primer purim (sećanje na oslobođenja Izrailja od Persijanaca za vreme carice Jestire) i praznik svetlosti (slavio se svake godine kao znak ponovnog  osvećenja izrailjskog hrama  godine 164. pre Hrista, nakon njegovog skrnavljenja od strane Antioha IV. Epifana u doba Makavejaca).

Pojedini praznici učili su Jevreje kako treba ispravno pristupati Bogu. Učili su ih, da budu zahvalni za sve što su u životu dobili. Ujedno je na ovaj vizuelni način Bog podsećao na svoja moćna i spasiteljska dela u prošlosti koja su bila predslika Božijih iskupiteljskih dela u budućnosti, kada dođe Mesija i narodu da puni odmor.

Smisao obrednog zakona – 1 Korinćanima 5,7; Kološanima 2,17

Bog želi da živi sa svojim narodom (Isaija 57,15), zato je naredio da se načini svetinja (2 Mojsijeva 25,8). Raznim obrednim zakonima želeo je da usadi svoju svetost u um starozavetnog čoveka. Da bi mogao da spasi čoveka, morao je da mu ukaže, kako je greh stravičan i kako ovaj strašan problem može da se reši. Sva dela u svetinji i pojedini praznici ukazivali su na Hrista i njegovo delo. Žrtve za greh i prestup otkrivali su koliko je greh Bogu gadan i koliko ga osuđuje. Kako bi čoveku bilo oprošteno i njegov greh izbrisan, morala je umreti nevina životinja. Ove žrtve kao na primer žrtveno janje ukazivali su na Hrista (1 Korinćanima 5,7) Služba u svetinji i praznici na vizuelni način objašnjavali su Božiji plan spasenja i približavali su Hristovo delo za čoveka. Na ovaj jedinstveni način Bog je hteo da ukaže ljudima kako će rešiti problem greha i zla. Želeo je da nauči Izrailjce kako treba da misle i ponašaju se, da bi mogli da se raduju zbog punog zajedništva sa Bogom (5 Mojsijeva 10,12.13).

Ovaj zemaljski žrtveni sistem nije bio sposoban da učini ono, što je došao da učini sam Hristos. Bila je to samo senka budućih događanja (Kološanima 2,17). Krv ovaca i bikova nije mogla izbrisati greh. To je mogao učiniti samo Hrist vlastitom žrtvom (Jevrejima 9, 19-22.25-28; 10,1.4; 7,18.19; 5 Mojsijeva 10,12.13) Smrt žrtvenih životinja ukazivala je na Božiji sud nad grehom, i najavljivala je kakva će biti dragocena milost kojom će biti otklupljen čovek (Jovan 3,16).

Važnost moralnog zakona – Rimljanima 3,31; 1 Korinćanima 7,19; Psalam 111,7.8

Moralni zakon je izraz Božije prirode  (Rimljanima 7,12) Večan je, kao što je večan Bog. Moralni principi od kojih zavisi život u celom univerzumu, postoje od davnina. Bog je izrazio taj večni zakon ljubavi u to vreme i rečima koje su odgovarale potrebama čoveka u njegovoj situaciji. Bog je dao Mojsiju Deset Božijih zapovesti na brdu Sinaj (2 Moj 20,1-17), iako su njegovi principi postojali i bili poznati mnogo ranije (npr. 1 Mojsijeva 2,3.15-17; 6,5; 15,6; 26,5 itd.). Preko Deset Božijih zapovesti Bog je izrazio svoju volju, predstavio se, kakav je i pokazao na kakvim zakonima se gradi život.

Novi zavet jasno potvrđuje trajnu važnost moralnog zakona. Isus je izjavio: „Nebo i zemlja proći će ali riječi moje neće proći“ (Mat 24,35). U propovedi na gori naglasio je: „Ne mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke: nijesam došao da pokvarim, nego da ispunim. Jer vam zaista kažem: dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanjega slovca ili jedne title iz zakona dok se sve ne izvrši“ (Mat 5,17.18).

Apostol Pavle takođe svedoči da vera ne krši zakon, već ga potvrđuje (Rimljanima 3,31; uporedi sa Psalmom 111,7.8). U poslanici Korinćanima naglašava: „Obrezanje je ništa, i neobrezanje je ništa; nego držanje zapovijesti Božijeh“ (1 Korinćanima 7,19). Jakov kaže, da onaj ko je prekšio samo jednu zapovest, prekršio je sve zapovesti (Jakov 2,10). Jakov govori o moralnom zakonu, koji naziva zakon slobode ili carski zakon (Jakov 2,8.12). Jovan u Otkrivenju upozorava na ljude u konačnom sporu između dobra i zla, istinom i laži „koji drže zapovijesti Božije i vjeru Isusovu“ (Otkrivenje 14,12).

Šta je krst na Golgoti ukinuo – Danilo 9,27; Efescima 2,15

Snagu krsta vidimo u njegovim posledicama. Isus je svojom smrću na krstu ukinuo obredne zakone. Još je prorok Danilo ovo predvideo, kada je napisao da će Mesija svojom smrću prouzrokovati, da će prestati žrtve i žrtveni prinosi (Danilo 9,27). Dokaz ispunjenja ovoga je, da  se hramovna zavesa u trenu pocepala, kada je Hristos umro na Golgoti (Matej 27,50.51). Apostol Pavle u poslanici Efescima potvrđuje ovim rečima:“Jer je on mir naš, koji oboje sastavi u jedno, i razvali plot koji je rastavljao, neprijateljstvo, tijelom svojijem. Zakon zapovijesti naukama ukinuvši; da iz oboga načini sobom jednoga novog čovjeka, čineći mir” (Efescima 2,14.15). Istu misao izrazio je u poslanici vernicima u Kološanima (Kološanima 2,16.17).

Isus Hrist je svojim bezgrešnim životom i svojom smrću uzvisio moralni zakon. Da je Božiji zakon (Deset Božijih zapovesti)  bio ukinut, Hristos ne bi morao da umre. U Propovedi na gori Isus je zakon produbio . Želeo je da pokaže, da se ne radi o slovu zakona, već o njegovom principu, o „duhu“ zakona. Tako je na primer rekao da ubiti, ne znači samo uzeti oružije i nekoga ubiti, već ubiti možemo i mržnjom ili neljubaznom rečju (Mat 5,21.22). Kada je reč o odnosu između muškarca i žene, izjavio je, da preljuba nije samo kada dvoje zajedno spavaju, već i to kada se partner ponižava i smatra da je samo stvar, koju želimo da iskoristimo za svoje sebična interesovanja ili zadovoljenje svojih strasti. Zato i misli, koje drugog ponižavaju i ne predstavljaju ispravan odnos poštovanja prema njemu, već predstavljaju greh (Matej 5,2,7.28).

Onaj ko odbacuje Božiji moralni zakon, u stvari odbacuje samog  Zakonodavca.  Čovek koji poštuje Golgodu, poštovaće i Sinaj. Ko ne poštuje Sinaj, neće umeti da istinski poštuje Hristovo delo na Krstu. Na Golgoti su se zagrlili Božija ljubav i pravednost, milost i zakon. Između Hrista I njegovog moralnog zakona nema kontradikcije. Oslobođeni smo od greha ali ne od sprovođenja zakona (Rim 6,18.22). Onaj ko je istinski svestan značaja Golgote, ne može biti protiv valjanosti Božijeg zakona kao ispoljavanja Božije volje, ali je uvek protiv zloupotrebe zakona kao puta spasenja.

Deset Božijih zapovesti ukazuju na greh. Obredni zakon je otkrio koliko je Bogu greh odvratan. Bog ga je odredio, jer želi da spasi čoveka, mora umreti nevin, da bi spasio grešnike. Obredni zakon takođe je ukazivao da zbog oslobođenja od greha, mora biti prolivena nevina krv. Spasenje donosi jedino smrt.

Objašnjenje tumačenja

 Poređenje moralnog i ceremonijalnog zakona

Iz ovog pregleda jasno proističe, da je Božiji moralni zakon bolji i savršeniji od obrednog zakona. Zato što je ukazivao na Hrista, imao je samo privremenu funkciju. Kada je Hristos došao, ispunio se obredni zakon koji je mogao da bude ukinut. Moralni zakon je važio, važi i biće stalno važeći. Njegovi su principi osnova Božije vladavine u celom univerzumu, zato stalno važe i na našoj planeti.

2.Apostol Pavle u Poslanici  Kološanima (2,14-16) piše protiv tzv. kološanske hereze. To je  mešavina gnostičkih elemenata zasnovanih na starozavetnim obrednim naredbana i određenim hrišćanskim elemenatima. Apostol Pavle govorio je protiv takve sinkretičke doktrine. Ovi ljudi gradili su svoju veru na raznom praktikovanju iz starozavetne službe u svetinji, i tvrdili da je potrebno očuvati ovakve naredbe i u hrišćanskoj crkvi. To se odnosilo na očuvanje raznih jevrejskih praznika, prinošenje žrtvi, obredno poštovanje subote, naredbe o hrani i piću u odnosu na službu u svetinji itd. Pavle kaže, da niko ne može osuđivati hrišćane zato što ovo ne čine,  bila je to samo senka koja je ukazivala na Hrista. Osnova je Hristos. Vera u njega ukida sve pokušaje spasenja na obredni način ili postizanje ispunjenja Božijeg zakona.

Apostol Pavle ovde ne govori protiv poštovanja Božijeg zakona. Ne ukida poštovanje svetkovanja subote već je protiv lažnog, formalnog očuvanja subote. Subota svoj smisao ima jedino onda, kada je doživljavamo u odnosu sa Hristom. Subota bez Hrista gubi svoje opravdanje. To je samo vreme kao i svako drugo. Pravi smisao subote je doživeti je tako, da Hrist bude gospodar ovog dana i da imamo blizak odnos s njim. Za one koji ovaj dan drže kao dan odmora, to je velika korist.

3.U starozavetno doba Bog je svom naroda sem moralnog zakona dao i druge zakone: obredne, građanske, poljoprivredne i zdravstvene. Važnost građanskih zakona završila se završetkom Izrailja kao Božijeg izabranog naroda. Moramo biti svesni, da principi građanskog zakona poljoprivrednih  zakona, obrednih zakona itd, važe stalno iako pojedine naredbe, posebno one, povezane sa žrtvovanjem, očišćenjem ili drugim kultnim činovima, su izgubili smisao. Naša zadatak danas je da otkrijemo principe skrivene u tim raznim zakonima, da učimo od njih i  primenjujemo ih bez toga, da se vežemo za razne propise čiji je karakter bio samo privremeni.

4. Poslanica Jevrejima jasno objašnjava odnos hrišćana prema obrednom zakonu. Autor ove poslanice objašnjava, da je Isus Hrist više nego žrtveni sistem, više nego svetinja, više od pojedinih obreda, više od sveštenika. Hristos je naš prvosveštenik. On je žrtva, ujedno i sveštenik, koji prinosi žrtve. Isus je smisao i cilj svega toga što se dešavalo u obrednom sistemu Starog zaveta. Hrišćani više nisu vezani za ove obrede, zato što imaju Hrista koji je umro za njih i njihove grehe. On nas spaja sa nebeskim Ocem.

III. Praktične implikacije

Nakon Isusove smrti na krstu više ne moramo prinositi žrtve životinja. Da postignemo oproštenje greha i imamo pristup Božijem prestolu, nije nam potrebna krv jagneta ili bika. Posredstvom Hrista imamo direktan pristup Bogu (Jevrejima 4,16). On nam je sve.

Hristu možemo smelo da dolazimo u svojim molitvama, on je naš jedini posrednik i sveštenik koji nas spaja sa Bogom (Jevrejima 7,25). Dao je svoj život za nas. Želi da prebiva sa onim ko ima ponizno srce. Ko sa njim neguje blisko zajedništvo, za spasenje mu ne treba ništa, jer u njemu ima sve. Nisu nam potrebni posrednici, sveci, sveštenstvo. Zato primamo protestantski princip sveopšteg sveštenstva (1 Petrova 2,9).

Sav obredni zakon svedoči o tome koliko je odvratan greh i kakvu presudu Bog donosi nad grehom. Bog je pronašao način kako rešiti problem zla. Jedino rešenje je Isus Hristos. Najbitnija stvar u našem životu je negovati blisko prijateljstvo sa Isusom. Samo on može da nam oprosti grehe, da snagu za poslušnost, za svakodnevnu pobedu života i da nam daruje večni život.

Sav obredni zakon i razni zakoni Starog zaveta, koji su prestali da važe na golgotskom krstu ili propadanje izrailjske nacije u celini ukazuju, da je potrebno voditi računa o principima koje je Bog dao svom narodu u starozavetno doba. Mudrost i učenja sadržana u njima za naše su dobro i za našu korist. Briga o njima donosi korist. Zbog toga je potrebno svakodnevno živeti u zajedništvu sa Hristom i snagom golgotskog krsta.

👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg