Suština ljudskog dostojanstva
Gubici na obe strane bili su veliki. Pucnjava je bila intenzivna. Čitavog dana čula se artiljerijska vatra. Zemlja se tresla od neprekidnog bombardovanja od strane «Aksis» aviona. Savezničke snage odgovorile sa svojom paljbom. Neprijateljske vojske bile su ukopane u rovove, jedna naspram druge.
Džo, osamnaestogodišnji mladić oslonio se iscrpljen na zemljani zid svog sveže iskopanog rova. Sunce je bilo na zalasku. Još jedan dan je prošao, a on je još uvek bio živ. Bilo je Božićno veče 1943. godine. Počeo je da razmišlja o svom domu…
Mama, tata … njegov brat Tom … njegova sestra Alisa … sveže ispečena pita od jabuka … domaći kolačići … pečena ćurka … pokloni umotani u ukrasni papir … božićna jelka … osmesi … zagrljaji … drvo koje gori u otvorenoj peći … topla čokolada … mir.
Ali u njegovoj noćnoj mori, nazvanoj rat, smrt ga je gledalo pravo u oči. „Mir na Zemlji i dobra volja među ljudima“ – to je postojalo samo u njegovoj mašti.
Ratište je u tom trenutku bilo mirno. Vazduh je bio svež. Zvezde su sijale okupane mesečinom. Tada je začuo pesmu. Zar je moguće da neko zaista peva? Da li su ga uši varale, te božićne večeri 1943.godine? Da li je reč o nekom lukavstvu? Da li je reč o nečijem opakom planu?
Zvuci poznate božićne pesme uneli su radost u noćnu atmosferu. Iako su reči bile na nemačkom, melodija je bila jasna. „Tiha noć, sveta noć, Spava sve, samo gle, sad u štalici vitlejemskoj bdije Marija u noći toj…“ Nemački vojnici pevali su božićne pesme punim glasom, samo nekoliko stotina metara od američkih rovova. Polako, sa velikom opreznošću, Džo je izašao iz rova. Nešto je dotaklo njegovo srce. Njegove emocije bile su pokrenute. Nije mogao više da se uzdrži: spontano, i on je počeo da peva.
“Tiha noć, sveta noć, Spava sve, samo gle…“ Njegove kolege Amerikanci, pridružili su mu se u pevanju. Ljudi koji su samo pre nekoliko sati uzvikivali ratne pokliče, sada su udružili svoje glasove u hor koji je pevao pesme koje slave Boga. Dve neprijateljske strane približile su se jedna drugoj. Zagrlili su se. Smejali su se. Pevali su. Te jedne večeri bili su braća. Pokazali su svoje ljudsko lice. Borba je prestala. Bombardovanje se prekinulo. Minobacači su zanemeli. Te božićne večeri, za jedan kratak trenutak, neprijatelji su postali prijatelji. U istinskom smislu su iskusili tu veliku istinu koja je izražena u Delima 17:24, 26.
„Bog koji je stvorio svet i sve u njemu, Gospodar je neba i zemlje, i on ne prebiva u hramovima sagrađenim rukom…
Od jednog čoveka stvorio je sve narode da se nasele po svoj zemlji, odredivši vremena i međe njihovog naseljavanja.“
Suština ljudskog dostojanstva jeste zajedničko poreklo pri stvaranju. Činjenica da nas je Bog stvorio jedinstvene, govori o vrednosti svakog ljudskog bića. Bog je naš Otac. Svi imamo iste korene. Mi smo sinovi i kćeri Cara svemira. Pripadamo istoj porodici. Braća smo i sestre koje je osmislio, oblikovao, modelirao isti Bog.
Stvaranje pruža čoveku pravi osećaj lične vrednosti. Stvoritelj svemira me je stvorio. Poseban sam. Kada su geni i hromozomi spojeni u jedinstvenu biološku strukturu tvoje ličnosti, Bog je napravio izuzetak. Nema nikoga u čitavom svemiru koji liči na tebe. Jedinstven si — biće koje je jedino iz te vrste.
Evolucija uskraćuje ljudima njihovo dostojanstvo. Ako sam samo jedna povećana proteinska molekula, ako sam samo produkt iznenadne slučajnosti, ako sam samo jedna napredna vrsta životinje, u tom slučaju život nema puno smisla. Onda sam samo jedan od šest milijardi ljudi koji se bore jedni sa drugima za životni prostor na planeti Zemlji. Stvaranje pruža čoveku moralno pravo na život. Stvorio me je Bog i odgovoran sam Njemu za svoj život. Onaj koji me je stvorio smatra me odgovornim. On je definisao „apsolutne vrednosti“ u svetu „moralnog relativizma.“
Evolucija ne pruža čoveku moralnu etiku za život. Budući da su ljudi smatrani naprednim životinjama, najviši standard je ljudski um. Moralnost definiše sam čovek. Ne postoje apsoluti, večni standardi za regulisanje ponašanja.
Stvaranje pruža čoveku osećaj nade. Taj Bog koji me je stvorio voli me. Brine se za mene. Vodiće me kroz ovaj život.
Evolucija očekuje od čoveka da sam bude dovoljno snažan za suočavanje sa izazovima života. Stvaranje traži izvor osnaživanja van čoveka. Stvaranje ukazuje na svemogućeg i sveznajućeg Boga koji je pun ljubavi. Stvaranje pruža čoveku perspektivu u pogledu budućnosti. Bog koji me voli, koji me je stvorio, koji se brine za mene, pripremio je mesto za mene na nebu. Smrt nije duga noć bez jutra. Grob nije samo jedna mračna rupa u zemlji. Bog je isplanirao slavno novo sutra.
Za evoluciju smrt je kraj. Nema sutra.
Stvaranje govori o nadi.
Evolucija odjekuje smrću.
Stvaranje govori o sigurnoj budućnosti.
Evolucija odjekuje slučajnošću.
Stvaranje pruža odgovor na večna pitanja života.
Odakle potičem? Zašto sam ovde? Kuda idem?
Evolucija pruža deformisan pogled na čovekovo poreklo, nema odgovora na pitanje svrhe ljudskog života i nije u stanju da duši ponudi pravu nadu što se tiče perspektive života.
Stvaranje nas ujedinjuje sa Bogom.
Pruža nam osećaj vrednosti.
Povezuje nas sa čitavim čovečanstvom.
Ukazuje nam na naše zajedničko poreklo.
Podstiče nas na poverenje u Boga koji se brine.
Povezuje nas sa Božjom neiscrpnom silom.
Ohrabruje nas nadom u život nakon smrti.
Stvaranje i Subota
Bog je dao Subotu, jer našem svetu je toliko potrebna vest o stvaranju.
Sredinom 1800-tih godina, kada je hipoteza o evoluciji lansirana u intelektualnom svetu, Bog je poslao poruku neverovatne nade. Ova vest se nalazi u Otkrivenju 14:6, 7.
„Onda videh drugog anđela kako leti posred neba. Nosio je večno jevanđelje da ga objavi stanovnicima zemlje, svim narodima, plemenima, jezicima i narodnostima.
On snažnim glasom reče: “Bojte se Boga i dajte mu slavu, jer došao je čas njegovog Suda! Slavite Onoga koji je stvorio nebo, zemlju, more i izvore voda!'“
Kako zovemo Onoga koji je stvorio nebo, zemlju i more? Stvoritelj. Biblija nas poziva da se bojimo Stvoritelja. Poruka Otkrivenja koja nas poziva Isusu, poziv je da obožavamo Stvoritelja.
Božja poruka za poslednje vreme poziva čitavo čovečanstvo da se vrati obožavanju Boga kao Stvoritelja neba i Zemlje. Osnova obožavanja počiva u činjenici da nas je Bog stvorio. Prihvatanjem evolucije uništava se osnova za obožavanje. Jovan, autor Otkrivenja, sažeto izražava ovo sledećim rečima:
„Dostojan si, Gospode i Bože naš, da primiš slavu, čast i silu, jer ti si sve stvorio i tvojom voljom je postalo i bilo stvoreno.“ Otkrivenje 4:11
On je dostojan s razlogom, pošto je Stvoritelj. Ako nas Bog nije stvorio, ako smo samo evoluirali a život rezultat samo jedne slučajne nesreće u svemiru, u tom slučaju nema razloga za obožavanje.
U doba evolucije, Bog je dao Subotu kao večan simbol Njegove stvaralačke moći i autoriteta. Subota ima funkciju da nas svake sedmice podseti da nismo svoji. On nas je stvorio. Život ne može da postoji bez Njega.
„Jer u njemu živimo i mičemo se i jesmo.“ Dela 17:28
Subota nas poziva da se vratimo svojim korenima
Ona je veza sa našim poreklom. Od samog nastanka Zemlje, stalno je bilo ljudi koji su držali Subotu. Ona nam kaže da nismo samo proizvod vremena i slučajnosti. Ona nas podstiče da budemo usredsređeni na slavnu istinu da smo mi deca Božja. Poziva nas na intiman, blizak odnos sa Njim.
Kada je Šija napunila četiri godina, rodio se njen mlađi brat. Mala Šija neprestano je molila svoje roditelje da je ostave nasamo sa bebom. Oni su se zabrinuli da, kao što je slučaj sa decom sličnog uzrasta, ona ne postane ljubomorna i počne da dira ili udara bebu, pa to nisu odobrili.
Vreme je prolazilo, i budući da Šija nije pokazivala znake ljubomore, predomislili su se i odlučili su da dozvole svojoj ćerki da ostane nasamo sa „bebom.“ Šija je, ushićena, otišla u bebinu sobu. Zatvorila je vrata, ali ne do kraja da bi njeni znatiželjni roditelji mogli da vire i prisluškuju. Videli su malu Šiju kako je tiho prišla svom tek rođenom bratu, prislonila je svoje lice na njegovo i kazala: „Bebo, kaži mi kako da osetim Boga. Počinjem da zaboravljam.“
Istina je da smo svi skloni zaboravljanju. Zbog toga Bog kaže: „Sećaj se.“ Subota je sedmični podsetnik na to kakav je Bog. On nas poziva na novi odnos sa Njim.
Jedna ne-tako-lukava prevara!
U pokušaju da se uništi jedinstvenost našeg stvaranja, đavo je smislio jednu ne-tako-lukavu imitaciju. Ova imitacija, koju prihvataju čak i neki od nas, glasi: Bog je prauzrok stvaranja, ali bili su mu potrebni mnogi vekovi da bi sve stvorio. Koristio je proces evolucije.
Ovaj pristup pokušava da uskladi tzv. „naučne podatke“ sa izveštajem iz 1. Mojsijeve. Tvrdi se da su dani stvaranja dugi, neodređeni vremenski periodi. Prihvata se evoluciono gledište da je Zemlja stara desetine miliona godina. Ovo sinhronizovano gledište stvara više problema nego što ih rešava. U potpunosti ne uvažava tvrdnju psalmiste:
„Rečju Gospodnjom nebesa se stvoriše, i duhom usta njegovih sva vojska njihova…
“Jer on reče, i postade; on zapovedi i pokaza se.“ Psalam 33:6, 9
Ignoriše jasnu izjavu Jevrejima 11:3: „Verom shvatamo da su svetovi sazdani Božijom rečju, i to tako da ono što se vidi nije nastalo od nečeg vidljivog.“
Adventistički hrišćani veruju da je Bog stvorio svet za šest doslovnih dana od 24 časa, sedmog dana se odmarao. Lingvistička struktura 1Mojsijeve 1 i 2 ne dozvoljava drugačije tumačenje.
Jevrejska reč za dan je „yom.“ Kroz Bibliju, kad god redni broj kao pridev prethodi reči „yom“, onda je vremenski period ograničen na period od 24 sata. Ne postoji nijedan primer u Bibliji kada broj prethodi imenici „yom,“ a da „yom“ znači neodređeni period. Reč je uvek o periodu od 24 sata, bez izuzetka.
Prihvatiti lažnu ideju dugih, neodređenih perioda stvaranja, u isto vreme znači staviti pod znak pitanja lingvističku strukturu Pisma. To praktično znači da svoje lično mišljenje stavljam iznad gramatičke strukture Božje reči.
Štaviše, ako Bog nije stvorio svet za šest doslovnih dana, kakav značaj ima Subota kao sedmi dan? Kako je Bog mogao da zapovedi:
„Sećaj se dana od odmora (subote) da ga svetkuješ … Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i što je god u njima; a u sedmi dan počinu.
Zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga.“ 2Mojsijeva 20:8-11
Uopšte ne bi imalo smisla ostaviti Subotu za večno nasledstvo od šestodnevne sedmice stvaranja, ako tih šest dana stvaranja doslovno nisu ni postojali. Prihvatiti duge periode stvaranja znači u isto vreme staviti pod znak pitanja potrebu za sedmim danom, Subotom. To znači uputiti izazov autoritetu Biblije. To znači dovesti u pitanje integritet Pisma.
Ja verujem da sotona svojim napadom na Subotu upućuje izazov samoj suštini Božjeg autoriteta. Subota nije samo jedan dobar savet. To je zapovest potekla od samog Božjeg prestola. Olako ignorisati Subotu, odnositi se prema njoj kao prema običnom danu, znači uništiti suštinu našeg odnosa vere sa Bogom.
Subota je sveti dan, a ne praznik
Iako se kao pojedinci možemo razlikovati u načinu držanja Subote, postoji jedan zajednički princip — Subotu nam je dao Stvoritelj pun ljubavi da bi nas ujedinio sa sobom. Suština Subote je odnos — priznanje činjenice da je Bog dostojan najvišeg stepena naše posvećenosti, naše najdublje odanosti i naše potpune lojalnosti.
Subota i spasenje
Subota osnažuje naše umorno srce i u jednom drugom smislu. Ona nam ukazuje na istinu da možemo imati mir u Hristu u pogledu našeg spasenja. Subota je simbol odmora, a ne rada. Ona je snažan simbol opravdanja verom, a ne legalizma. Ona je glasan poziv da imamo poverenja u Njega, a ne u sebe.
Autor poslanice Jevrejima koristi Subotu kao ilustraciju odmora u Hristu. On tvrdi:
„Dakle, Božjem narodu predstoji Subotni počinak.
Jer ko uđe u Božji počinak, otpočinuo je od svojih dela kao i Bog od svojih.“ Jevrejima 4:9-10
Ulazak u pravi subotni odmor (počinak) znači da prestajemo sa pokušajima da na osnovu svojih napora zaradimo spasenje. Bog nas je spasao u Hristu. Kada je Isus dobrovoljno žvrtvovao svoj život na krstu, umro je smrću koju mi zaslužujemo. Dao je svoj savršen život kao zamenu za naš grešan život. Subota nije simbol legalizma. Reč je više o večnom podsetniku da sa svojim spasenjem počivamo u Njemu.
Tesar iz Nazareta sagradio je posebno mesto prebivanja za nas. Tamo možemo da imamo utočište. Tamo možemo da budemo sigurni. Njegovo delo je kompletno. Savršeno je. Možemo da znamo da nas u Hristu naš ljubljeni nebeski Otac prihvata. Kada se odmaramo u Subotu, mi, u stvari, počivamo u Njegovoj brizi punoj ljubavi. Počivamo u Njegovoj pravednosti.
Subotni odmor je simbol iskustva vere u Isusa
Slikovita je ilustracija našeg poverenja u Njega. Cele sedmice radimo, ali sedmog dana se odmaramo. Okrećemo se od svojih poslova ka potpunom odmoru u Hristu. U Isusu imamo gde da pripadamo. Nije potrebno da nastojimo da stresnim naporima zarađujemo svoje spasenje. Naš život ne treba da bude ispunjen krivicom, strahom i strepnjom. Subota otkriva stav usmeren miru. Spasenje dolazi isključivo kroz Isusa. Mi ga ne zaslužujemo. Ne možemo ga zaraditi. Mi ga primamo verom kroz svoje počivanje u Isusu.
Kada je Isus izdahnuo i pri tom izgovorio svoje poslednje reči „svrši se,“ zatvorio je svoje oči i umro. Delo spasenja bilo je završeno. Odmorio se u Subotu, što je simbolizovalo potpun, završen posao.
Na kraju sedmice stvaranja Bog se odmorio, što je simbolizovalo završen posao. Svake subote dok se odmaramo tog poslednjeg dana sedmice, i mi izjavljujemo tim svojim činom: „Bože, i ja počivam u savršenom delu Hrista na krstu. Ništa nemam u svojoj ruci što bi mogao da ponudim. Jednostavno držim se tvog krsta.“
Postoje i neki drugi detalji koji našu sliku čine kompletnijom. Prorok Jezekilj izjavljuje:
„I subote svoje dadoh im da su znak između mene i njih da bi znali da sam ja Gospod koji ih posvećujem.“ Jezekilj 20:12
Ovde nam se iznosi još jedan razlog zašto je Bog dao Subotu. Tekst nam ukazuje na činjenicu da je Gospod taj koji nas posvećuje. Kako je to moguće? Bog je upravo učinio to sedmog dana. Bila je to ista količina vremena kao i svaki dan u sedmici stvaranja, ali Bog je odvojio ovaj poseban dan. On ga je posvetio. I kroz Subotu nam Bog kaže: „Želim da to i ti učiniš za sebe. Ja sam hteo da te odvojim kao svoje posebno dete. Želim da samog sebe ulijem u tebe. Želim da te posvetim. Želim da podelim svoju svetost sa tobom.“
Subota nas podseća na koji način razvijamo karakter — u odnosu sa nebeskim Ocem i Isusom Hristom. Subota je neprestano živo obećanje Božjeg nastojanja da nam pomogne da rastemo kroz sve uspone i padove, tragedije i pobede svog života. Potrebno nam je posebno vreme sa nebeskim Ocem. Potrebno nam je kvalitetno subotno vreme sa Bogom koji nas posvećuje, sa Bogom koji nam pomaže da rastemo.
Subota se nastavljala u sedmičnim ciklusima od zore stvaranja sve do danas. Subota je počela u Edemskom vrtu i Subota će biti svetkovana i nakon obnovljenja ove Zemlje, nakon drugog Hristovog dolaska. Prorok Isaija govori o vremenu kada će Bog stvoriti novo nebo i novu zemlju. On kaže:
„I od mladine do mladine, i od subote do subote, dolaziće svako telo da se pokloni preda mnom, veli Gospod.“ Isaija 66:23
Subota na predivan način predstavlja večni odnos sa Bogom
Ona se svetkuje od Edemskog vrta, prilikom stvaranja, i svetkovaće se do vrta u koji će Bog preobraziti ovu planetu na kraju vremena. Subota se proteže od izgubljenog do obnovljenog Edema. Potrebna nam je takva vrsta večnog kvaliteta u našem životu. Potrebno nam je mesto koje nas utvrđuje u večnom odnosu sa nebeskim Ocem. Potrebna nam je palata u vremenu, u kojem će se ta sigurnost duboko urezati u nas, palata koja nam kaže da će naš nebeski Otac uvek biti sa nama. U Subotu, možemo da imamo osećaj zadovoljnog odmora. Možemo da dođemo u dodir sa svojim korenima kao Njegova deca koja su u toj palati. Možemo da rastemo i da sazrevamo u toj palati. Da, zaista nam je potrebna ovakva vrsta večne palate koja veže celokupan naš život za večni odnos sa Bogom.
Riders Dajdžest zapisao je o Harviju Peniku u njegovim poznijim godinama: „Devedesetogodišnjem profesionalnom igraču golfa, Harviju Peniku, uspeh je kasno zakucao na vrata.“
Njegova prva knjiga o golfu, koja se zvala Mala crvena knjiga, prodata je u više od milion primeraka. Njegov izdavač , Simon end Šuster (Simon&Schuster), veruje da je ova knjiga jedna od najprodavanijih knjiga o sportu u istoriji. Fascinantna je priča koja se krije iza izdavanja ove knjige. Harvi Penik zasigurno nije napisao ovu knjigu zbog novca.
Godine 1920. Penik je kupio jednu crvenu svesku i počeo da beleži svoja lična zapažanja o golfu. Sedamdeset godina nikome nije pokazao tu knjigu, osim svom sinu. Porazgovarao je o njoj, 1991. godine, sa jednim lokalnim piscem i upitao ga da li smatra da je knjiga vredna publikovanja. Penik je bio oduševljen odgovorom. Odmah je kontaktirao čuvenog izdavača Simon end Šustera. Sledeće večeri izdavač je ponudio $90.000 kao akontaciju. Pomenuti pisac saopštio je ovu vest Penikovoj supruzi.
Kada je kasnije, te večeri, pisac susreo Penika, starac je izgledao potišten. Nešto ozbiljno ga je mučilo. Na kraju, izneo je ono što je imao na srcu. Kazao je da usled visokih lekarskih troškova neće moći da isplati izdavaču akontaciju od $90.000 za objavljivanje svoje knjige. Autor je trebalo da objasni Peniku da nije on taj koji treba da isplati novac, već da je on primalac te sume.
Akontacija od $90.000 bila je njegova a on uopšte nije bio svestan toga. U Suboti Bog nam je dao „akontaciju“ za večnost. Svake Subote nebo dodiruje Zemlju kao što je to jevrejski autor Abraham Hešel vešto zapisao:
Subota je hram u vremenu
Subota nas poziva da se okrenemo od svakodnevnih stvari ka večnim stvarima.
Ona nas poziva da uđemo u Njegov večni odmor. Ona nas poziva da osetimo predukus neba još danas. Ona nas poziva na odnos sa našim Stvoriteljem, koji će se nastaviti kroz čitavu večnost. Subota je očigledno akontacija večnosti. Dolazi još mnogo više, ali u Suboti dobijamo prvu ratu.
Da li je moguće da u užurbanosti života Subota bude dan kada smo suviše iscrpljeni da obnovimo svoj odnos sa Bogom? Da li je moguće da u stresu života Subota postane dan površnog bogosluženja, umesto dan bliskog zajedništva sa Bogom? Da li je moguće da nas Bog poziva na nešto dublje, nešto šire, nešto više, nešto veće od toga što smo ikada iskusili? Da li je moguće da Bog čezne da vidimo jednu novu dubinu značenja u Suboti? Da li je moguće da Bog žarko želi da iskusimo iskreno obnovljenje svog srca ove predstojeće Subote? Da li Ga čuješ kako govori tvom srcu danas:
Dođi … „Dođite k meni, svi koji ste umorni i opterećeni, i ja ću vas odmoriti.“ Matej 11:26-28
Zašto ne bismo otvorili svoje srce Njemu upravo sada dok se budemo molili? Zašto Ga ne bismo zamolili da zadovolji unutrašnju glad naše duše? Zašto Ga ne bismo zamolili da nam podari predukus večnosti već ove Subote? Zašto Ga ne bismo upravo sada zamolili da nam otvori oči da bismo videli novu lepotu u obnovljenom subotnom zajedništvu sa Njim dok se molimo?
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
