Kako to Bog govori jezikom svih naroda?
Danas ćemo pogledati kako to Bog govori jezikom svih naroda, kako govori našim jezikom. Na samom početku Biblije vidimo da je bio potreban samo trenutak da čovek svojom slobodnom voljom pokvari sve što je Bog zamislio za njegov večni život. Kasnije vidimo da Bog čoveka nije napustio, nije se oprostio od njega rečima: „Sad si pogrešio i zato ću te izgnati i stvoriti novog, poslušnog čoveka“, već je verno ostao pored čoveka. U Starom zavetu čitamo o naraštajima koji su čekali seme ženino koje će stati na glavu zmiji – Sotoni, koja je predstavljala iskušenje u edemskom vrtu. Svaki put kada bi se rodilo dete, roditeljima bi se zasijale oči i rekli bi: „Sigurno je on taj!“ Ali nije bio. Čitamo da Bog nije odabrao bilo kog čoveka, već je Svog sina poslao da reši problem greha u kome se nalazimo. Čitamo i da je naša slobodna volja izrazito važna da bismo izašli iz ovog prokletstva, iz situacije u kojoj se nalazimo.
Jednom prilikom je jedan pisac zapisao jednu izmišljenu priču. Zamislimo mračnu, duboku pećinu u kojoj živi zajednica pećinskih ljudi. Pećina je vlažna, ustajalog vazduha, poprilično hladna i potpuno mračna. Ponekad se iz pećine začuje urlik bola propraćen komentarom: „Dosta mi je! Hladno je. Smrzavam se. Ništa ne vidim. Boli me. Opet sam se sudario sa zidom.“ S vremena na vreme ponovo se čuje taj isti uzvik bola. Jednom prilikom se stranac približio ulazu u pećinu i uzviknuo: „Čuo sam urlike. Došao sam da pomognem.“ U pećini je vladala mrtva tišina, a zatim je poglavica rekao: „Ko si ti? Šta hoćeš?“ Zatim su čuli kao da neko slaže granje na gomilu, a onda ih je odjednom zabljesnula svetlost – vatra. Pećinski ljudi su prekrili oči i rekli: „Ovako nešto još nikada nismo videli! Ovo boli!“ Stranac im je objasnio: „Da, prvi put kada svetlost dospe do naših očiju, ona izaziva bol, ali vremenom će se oči prilagoditi. Ova vatra na daje samo svetlost, već i greje. Priđite bliže.“„Da priđemo? Neka, dobro nam je ovde gde smo.“ Jedna žena je odlučila da priđe vatri. Prišla joj je sasvim blizu, a zatim dobacila ostalima: „Ovaj čovek je u pravu! Stvarno je toplo! Baš mi je lepo. I znate šta još, svetlost više ne smeta mojim očima. Vidim onoga ko nam je doneo vatru. Priđite bliže.“ Njen muž joj je na to naredio: „Ženo, vrati se u mrak!“ Na to je žena pogledala u stranca i rekla mu: „Jeste li čuli šta je rekao moj muž? On zaista želi da i dalje živimo u vlazi, mraku i hladnoći.“ Stranac joj je odgovorio: „Na vama je odluka. Vi morate da odlučite šta ćete učiniti sa svetlošću i toplotom koju sam vam doneo kao pomoć.“
Upravo je o ovome reč u predivnom planu koga je Bog osmislio za spasenje čoveka. Ljubav zbog koje je Bog odlučio da će posetiti ovaj svet opisana je u Novom zavetu u Jovanu 3,16 – u stihu koga bismo svi trebali da poznajemo ne samo spolja – nego i iznutra: „Jer Bogu tako omile svet da je i Sina svojega Jedinorodnoga dao, da nijedan koji Ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.“ Ova ljubav se ispoljava kroz krst na Golgoti i kroz Žrtvu koja je na njemu prinesena.
Zašto toliko mnogo ljudi razmišlja o Golgoti? Zašto je uopšte Isus Hristos uzdignut na krstu na Golgoti? Jovan u svom jevanđelju, pokušavajući da poveže žrtvu Isusa Hrista, Sina Božjeg sa starozavetnim događajima, pokušavajući da ih prikaže kao jednu celinu, u 14. stihu piše: „I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba Sin čovečiji da se podigne.” (Jn 3,14) Zašto On treba da se podigne? Do vremena kada se Isus rodio na ovoj Zemlji, ljudi su postali toliko uobraženi i ponositi, da Bog nikako nije mogao da dođe do njihovog srca. Hristos je morao da bude podignut na krst Golgote da bi mogao da se približi našim srcima. Da bi mogao da izgradi most između Božjeg i čovečijeg srca. Dok čitamo Jovanovo jevanđelje, primećujemo da želi da nas podseti na jedan specifičan događaj u Starom zavetu. Spominje bakarnu zmiju koju je Mojsije podigao u pustinji i koja je na neki način dala nadu Božjem narodu. Šta znamo o Mojsiju i o zmiji? Iako je Mojsije bio Božji izabrani vođa, ipak on nije bio izbavitelj Božjeg naroda. On nije bio taj koji je stao na glavu zmiji. Ali je on uradio nešto drugo sa zmijom. Četvrta Mojsijeva nam opisuje lutanje Izrailjskog naroda kroz pustinju. Na neki način nas ovi opisi podsećaju na naše lutanje.
Ako biste posetili neku pustinju, videli biste koliko je vruća, prašnjava. Čovek posle samo jednog minuta pešačenja poželi da pije vodu. Vruće je kao u pećnici u kojoj se peče cement. Po takvoj pustinji je 40 godina lutao Izrailjski narod. Bili su izloženi napadima škorpija, zmija i drugim opasnim okolnostima. Izgleda kao da dugo godina nisu imali nikakvih većih problema. A onda je, odjednom, narod odlučio da skrene sa Božjih puteva. Bog je samo na trenutak povukao svoju zaštitu od njih i zmije su odmah napale njihov tabor i počele da ujedaju ljude. Zbog otrova zmija mnogi su umrli tražeći Božju pomoć, a znamo da kada čovek traži Boga, kada vapi Bogu,tada Bog čuje njegov vapaj. Čuo je vapaje Svog naroda i odgovorio: “I načini Mojsije zmiju od bronze, i metnu je na motku, i koga god ujede zmija on pogleda u zmiju od bronze, i ozdravi.” (4Mojs. 21,9) Šta se ovde dešava? Kako je Bog dozvolio da Mojsije iskoristi zmiju kao simbol koga će ljudi gledati i ozdravljati? Do ovog trenutka u istoriji zmija je predstavljala Sotonu, ona je predstavljala greh. A sada saznajemo nešto novo, nešto izvanredno. U bronzanoj zmiji nije bilo otrova. Ni u Isusu Hristu nije bilo greha. Apostol Pavle to prelepo objašnjava u 2. Korinćanima 5,21: “Jer Onoga koji ne znaše greha nas radi učini grehom, da mi budemo pravda Božja u Njemu.” Mojsije uzdiže zmiju i kaže: “Ova zmija je drugačija.”
Probajmo da zamislimo ljude u okolu: “Šta? Da gledam u zmiju? Dovoljno problema mi je prouzrokovala. Ne želim zmije.” Ali kada shvate da u ovoj zmiji nema otrova, da ju je Bog odredio da ih izbavi iz problema i opasnosti od smrti, da je rekao: “Pogledajete je vi koji ste pod senom smrti. Izvadio sam otrov iz nje”, odlučuju da je pogledaju. Tako je pri uzdizanju na Golgotski krst Isus Hristos primio otrov smrti i njen žalac. Zato danas u našem životu mi ne osećamo ujed smrti, već samo njen sen. Kakav sistem simbola pronalazimo u Bibliji. Kada mislimo na Isusa Hrista u ovom opisu i ako bismo pročitali sva imena u Starom i Novom zavetu koja se koriste za Isusa Hrista videli bismo da je On predivno prikazan. Ako bismo trebali da Ga opišemo, mogli bismo da kažemo da je imao božansku prirodu, a ipak se rodio na ovoj Zemlji. Sotona ga je ranio, ali je On bio taj koji je stao na glavu zmiji i potpuno je pobedio. Sve je spasio. Jedino sebe nije, jer je odlučio da sebe žrtvuje za čovečanstvo. Greh nije poznavao, ali je ipak postao greh zbog nas. Na sebe je uzeo moj greh i vaš greh, samo da bi nam dao nadu. On je veličanstveni car, a ipak su mu na glavu stavili trnovu krunu i sa njom na glavi je spasio svoj narod. On je knez života, a ipak je umro na krstu Golgote. Zbog toga Njega možemo da posmatramo kao pravog izbavitelja, onoga koji će konačno da stane na glavu zmije i koji će pokazati da imamo nadu.
godine pastor Damijen je odlučio da se preseli na ostrvo Molokai. Ovaj mladi pastor nije osećao da u svom okrugu, u svojoj maloj crkvi može bilo kome da pomogne. Na ostrvu Molokai, u Americi, je u 19. veku bila smeštena kolonija gubavaca. Brodom su slali gubave da umru na tom ostrvu. Kada je 1873. godine stigao na ostrvo video je da ljudi žive u nehumanim uslovima. Trebalo je obezbediti negu za 700 gubavaca. On je odlučio da će ovde izgraditi bolnicu. Odlučio je da izgradi i crkvu. Pozivaće ljude na molitvu svakog jutra. Od 1873. svakog jutra kada bi stao pred ljude, pozdravio bi ih sa rečima: “Dragi moji prijatelji.” Tako je započinjao svaku poruku koju je smatrao da Bog želi da im uputi preko njega, jer je smatrao da može da im pomogne. U toku 12 godina njegove službe svojim rukama napravio je 600 kovčega, sahranio je 600 ljudi. Kako su gubavci umirali, tako su slali nove obolele sa kopna i time im je broj na ostrvu bio stalno između 700 i 1.000. On je sve činio da bi poslednje dane njihovog života učinio što humanijim i dostvojanstvenijim. 1885. godine posle 12 godina službe oglasilo se zvono crkve dajući znak kojim se ljudi pozivaju na hitan sastanak. Stao je pred njih sa velikim osmehom na licu i suzama u očima i saopštio im: „Dragi moji gubavci i ja sam gubav.” I on je dobio ovu strašnu bolest. Od tog trenutka je život među gubavim ljudima na ostrvu počeo da se menja, jer su gubavci govorili da je među njih došao čovek koji može da oseti i razume kako je njima. Kako je Isus, sin Božji mogao da siđe na ovu Zemlju kojom vlada guba? Da dođe na ostrvo u Univerzumu koje nastanjuju gubavci? A opet je došao. On se poistovetio sa nama da bi mogao da razume naš život, naše probleme i naše muke. Isus je ujedinitelj.
A kako Bog govori jezikom svih naroda? Kroz Svog Sina. Bog ne samo da čuje vapaj ljudi nego i odgovara na njihove vapaje. Odgovara Rečju. A reč upućuje na Osobu koju zovemo Isus Hristos. Apostol Pavle opisuje Isusa Hrista u Filibljanima 2. poglavlju od 8. stiha u okviru poznate novozavetne himne o Hristu: „Nego je ponizio sam sebe uzevši obličje sluge, postavši kao i drugi ljudi i na oči nađe se kao čovek. Ponizio sam sebe postavši poslušan do same smrti, a smrti krstove. Zato i Bog Njega povisi, i darova Mu ime koje je veće od svakog imena. Da se u ime Isusovo pokloni svako koleno onih koji su na nebu i na zemlji i pod zemljom.” (Fil. 2,7-10) Ličnost Isusa Hrista ujedinjuje ne samo ljude na Zemlji, nego i ceo svemir. Ljubav kakvu je Hristos pokazao svojom žrtvom, svet do tada nije video.
Ljudi koji su preživeli zarobljeničke i radničke logore u Sibiru pričali su o strahotama koje su tamo doživeli. Logori su bili organizovani tako da osobe koje su govorile istim jezikom nisu bile smeštene zajedno. U grupama obično nije bilo sveštenika, a ako bi ih i bilo, oni bi govorili svojim jezikom koji niko u grupi nije razumeo. Jedan od preživelih, koji je i danas živ, ispričao je šta se desilo kada je jedan od logoraša umro: „Otišli smo i iskopali raku. Iako nismo razumeli jedni druge, pokazujući rukama i nogama uspeli smo da se sporazumemo. Kada je grob bio gotov, okupilo se mnoštvo ljudi a jedna osoba je stala pored groba i, pre nego što smo sahranili pokojnika, skinula je kapu i počela da ponavlja: ‘Isus, Isus, Isus’. Nakon jednog minuta ponavljanja Isusovog imena svi su znali o kome je reč i jedan za drugim su skidali kape iz poštovanja prema ovom imenu. Čovek je nastavio da ponavlja Isusovo ime. Posle 2 minuta mnogi od zatvorenika stajali su sa suzama u očima. Posle 3. minuta su svi klečali priznajući da je jedini Isus taj koji može da ih izbavi iz zarobljeništva kao što je logor u Sibiru.“ Kakvo je ime Isus? Isus Hristos je naš Spasitelj. On želi da svi shvatimo da postoji Bog na nebu, Bog koji nas čuje, Bog koji nam govori. Kroz Isusa nam poručuje da nas voli. On je prisutan među nama. Kako bi dobro bilo kada bi naše iskustvo bilo isto kao iskustvo psalmiste. Kada čitamo 139. Psalam zapažamo kako psalmista vidi Boga, da od Boga ne može da se sakrije niti pobegne, ali da ni ne želi, jer ga Bog poznaje u potpunosti. Psalmista kaže: „Sastrag i spred Ti si me zaklonio, i stavio na me ruku svoju.“ (Ps 139,5) Kakav doživljaj može biti za čoveka to što ga Bog okružuje, čuva, štiti i jedva čeka da ispuni naše želje, molbe, da ponovo obnovi vezu koja je prekinuta grehom, da ponovo slobodno komunicira sa nama. Imamo Boga koji govori svakome, Boga koji ne čeka da neko sa Biblijom u ruci propoveda jevanđelje nego nam On lično govori. On ne samo da čuje naše vapaje, nego nam i odgovora. Jov je to izjavio na sledeći način: „Jedan put govori Bog i dva puta; ali čovek ne pazi.“ (Jov 33,14)
Da li mi čujemo Božji glas u 21. veku kada smo se okružili raznim izvorima buke? Kada vidimo mlade na ulici sa slušalicama u ušima kako slušaju muziku, radio, predavanja, uviđamo da su uvek okruženi bukom. Ali kada Isus progovara, On govori jednom ili dvaput i nikoga neće izostaviti. I nama govori. I vama je već progovorio. Progovorio vam je jezikom kojim vi govorite. Možda vam ponekad pošalje neki san. Možda vam progovori kroz neko dete. Možda dobijete neko pitanje, ili se možda zbog nekog predavanja zapitate u kom pravcu ide vaš život. Kao da nam Bog prilazi blizu, stavlja ruku na naše rame i pita nas: „Jel’ dobro to tako, dete moje? Nebi li trebalo nešto da se promeni?“ Bog ne samo da nam progovara, On nas i vidi. Imamo Boga koji sve vidi. Vidi nas i onda kada smo u mraku. Vidi nas i kad smo u inostranstvu. Vidi nas i kada neodgovorno vozimo auto, ili kada pretimo, vređamo vozača ispred ili iza sebe. Ako pročitamo celu Bibliju i ceo zapis o Bogu, videćemo da je On čoveka načinio središtem svoje pažnje. Ostavio je po strani upravljanje univerzumom da bi nas nadgledao, čuvao i savetovao. Video je Agaru kad je pobegla od svoje gospodarice. Video je Jonu u utrobi ribe. Video je Filipa kako se moli. Video je Zakheja na drvetu. Vidi naše suze, naše uspehe, naš osmeh, našu radost, naše odluke i sve zna. Kakav Bog! Nikad se ne meše na silu i nikad nasilno ne menja pravac našeg života. Bog ne samo da vidi, nego se i zanima za nas.
Agara je pobegla od svoje gospodarice Sare, jer ju je ova zlostavljala. Agara je bila sluškinja, sluškinja u vlasništvu Avramove porodice. Kada su videli da se ne ispunjava obećanje o sinu, Avram i Sara su odlučili da pomognu Bogu. Sara je zapovedila, a Avram je Agaru uzeo za ženu. Tu nema reči o ljubavi, već ju je uzeo za ženu da bi pomogao Bogu, da bi dobio sina. U trenutku kada je Agara ostala trudna, shvatila je da ima mogućnost da bude glavna. Sara ovo nije mogla da podnese, već je odlučila da će da joj pokaže ko je gazdarica u kući. Zlostavljala je Agaru kako samo jedna žena zna da muči svoju suparnicu. U 1. Mojsijevoj, u 16. poglavlju, čitamo kako je Agara odlučila da ne trpi Sarino zlostavljanje i trudna pobegla. Ali ju je Bog video, čuo je njen vapaj i umešao se u njen život. Šesnaesto poglavlje, 7. stih, opisuje ovaj događaj: „Ali anđeo Gospodnji nađe je kod studenca u pustinji, kod studenca na putu u Sur.“ (1Mojs. 16,7) Bog je pronalazi na putu za Sur, jer je prati. Bog ne samo da je vidi, nego je i pita u sledećem stihu: „I reče joj: Agaro, robinjo Sarina, otkud ideš, kuda li ideš? A ona reče: Bežim od Sare gospođe svoje.“ (1Mojs. 16,8) Odakle dolaziš i kuda ideš? Bog ne želi da zna samo gde smo, nego nas pita odakle dolazimo i gde idemo. Da li smo deo Božje istorije, ili smo odlučili da ćemo da pišemo svoju, potpuno drugačiju?
Agara ide putem koji vodi u Sur. Jevrejska reč sur znači zid. Koliko smo često u svom životu udarili u zid? Svi smo mi tvrdoglavi ljudi koji često odlučujemo isključivo samo svojom glavom i tom istom glavom udarimo u zid. Tada shvatamo da Bog vidi i taj neuspeh i da može da iskoristi i udarac glavom u zid da bi nas ponovo upitao: „Odakle dolaziš i kuda ideš? Da li ideš u dobrom pravcu kada se sudaraš sa zidom?“ Bog nam otvara vrata i kapije, a mi se stalno iznova ne odvajamo od zida. Šta predstavlja ovaj zid? U Isaiji, u 59. poglavlju u 2. stihu, čitamo: „Nego bezakonja vaša rastaviše vas s Bogom vašim, i gresi vaši zakloniše lice Njegovo od vas, da ne čuje.“ (Isa. 59,2) Greh je podigao zid između čoveka i Boga. Naravno, nije tako visok da Bog ne može da nas dosegne, ali je dovoljno visok da mi ne možemo da dođemo do Njega. Zato se On spušta do nas i pita nas: „Odakle dolaziš i kuda ideš?“ Način na koji se Bog meša u život čoveka je neverovatan.
U jednoj porodici u Americi sin je polagao vozački ispit. U njegovom kraju je bio običaj da kada mladi polože vozački ispit od roditelja dobiju polovan automobil kojim će kasnije moći da idu sami na fakultet. Otac je svog sina mesec dana pred polaganje vozačkog ispita zamolio: „Sine, hajde samnom. Idemo u vožnju.“ Odveo ga je na auto plac, na kome su se prodavali polovni automobili. Sin je pogledao sve automobile, a jedan mu se posebno dopao. Otac mu je rekao da može i da se provoza. Zajedno su provozali taj automobil i od tog trenutka pa nadalje momak je samo o njemu sanjario. Verovao je da će dobiti taj auto. Otac mu ništa nije rekao, samo mu je na kraju dana zahvalio što je sa njime otišao do auto placa. Položio je vozački ispit. Dobio je maksimum bodova i sa vozačkom dozvolom se vratio kući. Te večeri otac mu je dao upakovani poklon – Bibliju. Momak je bio toliko besan da je bacio Bibliju na sto i proderao se: „Šta?! Svi moji prijatelji dobiju auto, a ja jednu Bibliju? Običnu knjigu? Jeste li poludeli? Idem odavde!“ Otišao je i nikada se nije vratio svojoj porodici. Prošlo je dosta godina, a onda je saznao da mu je otac umro. Došao je kući na sahranu. Posle sahrane ušao je u kuću. Biblija je bila na istom mestu gde ju je ostavio. Uzeo je u ruke i otvorio je. Lako ju je otvorio jer je na sredini bio ček. Iznos na čeku je bio visine vrednosti automobila koji je želeo. Mogao je da kupi auto. Bog nam progovara i želi da sledimo Njegova uputstva. Voleo bi da primimo poklon koji nam daje, da vidimo da nam je dao u ruke mapu pomoću koje možemo da izbegnemo zid i vidimo pravac u kome naš život treba da ide. Da na pitanje „Odakle dolaziš i kuda ideš?“ znamo da odgovorimo da dolazimo iz velike bede. I da nas je mučio neprijatelj. Ali sada kada smo se sreli, sada sa Tobom, Bože, želimo da idemo dalje.
Bog progovara Agari. Zanimljiv je savet koji Bog daje ovoj ženi. Kaže joj: „Vrati se. Idi, Agaro, tamo odakle si došla.“ U 1. Mojsijevoj 16,9 čitamo: „A anđeo joj Gospodnji reče: Vrati se gospođi svojoj, i pokori joj se.“ Kakav je to savet da se vrati odakle je došla? „Da, vrati se nazad i pokušaj ponovo“, kaže Bog Agari. Poniznost je prvi korak u borbi protiv greha. Moramo da se ponizimo. Nismo mi najvažniji na ovom svetu. Ima važnijih od nas. I zato nas ponekad Bog šalje nazad da bismo stekli iskustvo u popravljanju odnosa. Ako neko od nas ima nerešene odnose, mora da se vrati nazad. Ako je potrebno, neka traži oproštaj. Ako treba neka oprosti. Pružite toj osobi ruku! Ispitajte i vidite kakav uzvišeni mir možete da doživite kada imate dobre, sređene odnose sa ljudima.
Bog je video Agaru, ali šta je ona videla? Biblija kaže: „Tada Agara prizva ime Gospoda koji govori s njom: Ti si Bog, koji vidi…” U jevrejskom je ime koje je Agara dala Bogu baš tog značenja da je On Bog koji sve vidi i sve zna. “…Jer govoraše: Zar još gledam iza Onog koji me vide?“ (1Mojs. 16,13) Jevrejski prevod drugog dela teksta kaže da je videla Boga otpozadi, s leđa, Boga koji joj je pomogao u nevolji. To je fantastično kod Boga. Umeša se, uradi, reši problem, a mi to ni ne primetimo. Stalno se žalimo i kukamo, a kada se stvari odjednom reše kao da nam se zavesa povuče sa očiju i budemo svedoci velikog iskustva izbavljenja. Ali On ne samo da vidi, nego nam i daje. A kada On daje, daje nam u izobilju. U Rimljanima čitamo šta je Bog bio spreman da nam da iako to nismo zaslužili: „Koji, dakle, svoga sina ne poštede, nego ga predade za sve nas, kako, dakle, da nam s Njim sve ne daruje?“ (Rimlj. 8,32) Imamo takvog Boga koji poklanja, koji daje, Boga koji grešne ljude više voli nego Svog jedinog sina. Poslao je Svog sina da On stane na glavu zmiji i bude svetlost ljudima.
Bog govori međunarodnim jezikom – blagodaću. Blagodat je ta koja doseže sve, jer ne možete da se ne sretnete sa njome u toku svog života, u toku svakoga dana. Možete da je odbacite ili prihvatite. Rimljanima 5,17 kaže: „Jer kad za greh jednoga carova smrt kroz jednoga, koliko će većma oni koji primaju izobilje blagodati i dar pravde u životu carovati kroz jednoga, kroz Isusa Hrista!“
Paulo Koeljo (Paulo Coelho) je zapisao sledeću priču: Mudri kralj Josif zatražio je jednom prilikom da poseti zatvor u palati. Išao je redom do svakog zatvorenika i upitao ih zašto su tu, u zatvoru.
– “Ja sam nevin”, rekao je čovek optužen za ubistvo. “Ovde sam samo zato što sam hteo da uplašim svoju ženu, ali sam je slučajno ubio.”
– “Bio sam optužen za uzimanje mita”, rekao je drugi, “ali sam u stvari samo primio poklon”.
Svi zatvorenici su tvrdili da su nevini, dok jedan od njih, mladić od dvadesetak godina nije rekao: – “Ja sam kriv. Ranio sam svog brata u tuči. Razočarao sam svoje roditelje i zaslužujem da budem kažnjen. Ovo mesto me je naterao da se pokajem i shvatim koliki bol sam prouzrokovao.”
– “Odmah uklonite ovog kriminalca iz zatvora!” povikao je kralj Josif. “On će iskvariti sve ostale, potpuno nevine zatvorenike.”
Pustili su na slobodu mladića, jer je priznao da je pogrešio. Shvatio je da je kriv.
Često poznavaoci Biblije misle da se Božja blagodat pojavljuje samo u Novom zavetu posle Isusovog dolaska na Zemlju. Ali postoji događaj koji jasno pokazuje da je Božja blagodat bila poznata i da se pojavljivala i u Starom zavetu. Blagodat nije ništa drugo do bezuslovno prihvatanje. U 2. Samuilovoj 9. poglavlju čitamo sledeće: “I reče David: Ima li jošte ko da je ostao od doma Saulovog? Da mu učinim milost radi Jonatana.” (2Sam. 9,1) David se pita da li je živ još neko iz Jonatanove porodice, iz porodice njegovog prijatelja? Često se suočavamo sa iskušenjem da želimo da budemo neko. Ako bi vas pitali da se predstavite pred velikim mnoštvom ljudi, da li biste rekli: “Ja sam taj i taj i postigao sam to i to”, ili biste rekli: “Ja sam niko i ništa, ali želeo bih svima da saopštim da postoji Neko, Isus Hristos, koji može da promeni život svakoga na ovoj Zemlji?” Car David pita: “Da li ima još nekog?” Ne nekoga ko je dostojan milosti, nego bilo koga. David se koristi istom rečju koja se spominje u jevanđelju po Jovanu 3,16: “…nijedan koji ga veruje ne pogine nego da ima život večni.” To je prihvatanje koje ne klasifikuje. Ono se zasniva na bezuslovnoj ljubavi koju prvi put doživljavamo preko ljubavi svoje majke. Posle mnogo traženja pronašli su nekoga. Ko je to bio? Jedan sluga po imenu Siva dolazi kod cara. U 3. stihu evo šta kaže caru: “…A Siva reče caru: Još ima sin Jonatanov, hrom na nogu.” (2Sam. 9,3) Sluga Siva koji poznaje okolnosti, koji zna da postoji neko, kao da caru šapuće: “Ima tu neko, ali uzvišeni caru, on je niko! Taj čovek se neće dobro uklopiti u carski sjaj i bogatstvo, zato ga ostavi tamo gde je, nemoj da se opterećuješ njime.” Da ste vi car i da ste pitali da li ima nekog, čuli da ima, ali je hrom da li biste pitali: “Siva, priđi samo malo bliže. Koliko je hrom? Na obe noge, ili samo na jednu? Da li uopšte može sam da hoda?” Ali, blagodat uvek postavlja ispravna pitanja. David postavlja samo jedno pitanje: “Gde je on?” Želi da zna gde je čovek koji je hrom na obe noge, koji prividno ne zaslužuje carevu pažnju i njegovu milost. U sledećem stihu čitamo: “I reče mu car: Gde je? A Siva reče caru: Eno ga u domu Mahira sina Amilovog u Lodevaru.” (2Sam. 9,4) U prevodu nemamo objašnjenje imena Lodevar. Lo znači ne, a var znači pašnjak. Što bi značilo da Lodevar i nije baš bio neki pašnjak, već jedna vrsta pustinje, mesto u koje niko ne bi voleo da ode, jedno napušteno mesto, kako bi danas ljudi rekli: “Bogu iza leđa.”
Ko je ovaj čovek i koliko je hrom? Dok proučavamo Bibliju saznajemo šta je dovelo do toga da postane hrom. “I imaše Jonatan, sin Saulov, sina hromog na nogu, kome beše pet godina kad dođe glas o smrti Saulovoj i Jonatanovoj iz Jezraela, te ga uze dadilja njegova i pobeže, i kad brzo bežaše, on pade i ohronu; a ime mu beše Mefivostej.” (2Sam. 4,4) Šta se dogodilo? Kada su Saula i Jonatana, njegovog sina, Filisteji ubili, stigla je vest da je situacija kritična. Dadilja je uzela dete sa namerom da se sakrije, ali se u velikoj zbrci saplela i pala na petogodišnje dete koje je zbog toga postalo hromo na obe noge. Ipak je Mefivostej živeo porodičnim životom. Imao je porodicu. Neko ga je voleo. Jedna žena se udala za njega. Rodila mu je decu. Jednoga dana dok gleda kroz prozor, vidi da se približavaju vojnici. Gleda svoju porodicu i kaže im: “Dragi moji, hvala što ste me voleli do sada. Nažalost, sada moramo da se oprostimo. Dolaze vojnici da me odvedu caru, jer sam ja jedini Saulov potomak. Sigurno će me ubiti.” Zamislimo ovaj dirljivi rastanak. Mefivostej pušta da ga vojnici dovedu caru i stiže pred njega. Tada se događa nešto veoma zanimljivo. “A kad dođe k Davidu Mefivostej sin Jonatana sina Saulovog, pade na lice svoje i pokloni se. A David reče: Mefivosteju! A on reče: Evo sluge tvojega.” (2Sam. 9,6) U to vreme nije bilo ličnih karti, ali su utvrdili da je to Mefivostej. On je sam priznao da je to on. Bacio je svoje štake i uveren da je tu kraj pao na lice pred cara. Ali nam Biblija u ovom događaju otkriva čudo Božje blagodati. “A David mu reče: Ne boj se; jer ću ti učiniti milost Jonatana radi oca tvojega, daću ti natrag sve njive Saula oca tvojega; a ti ćeš svagda jesti za mojim stolom.” (2Sam. 9,7) Kakav je ovo događaj! U trenutku kada je pao licem pred cara mislio je da mu je život završen, ali blagodat donosi neverovatan preokret.
Karl Meninger (Karl Menninger) zapisivao je detalje putovanja velike vojske predvođene Tomasom Džefersonon (Thomas Jefferson) sa juga na sever Amerike. Stigli su do reke na kojoj nije bilo mosta. Mogli su da je pređu samo na konjima. U blizini plićaka stajao je jedan prosjak. Posmatrao je vojnike kako odlaze i prelaze reku. Nijedan nije imao neko odlikovanje. Kada je na red došao Džeferson, koji je u to vreme već bio predsednik, prosjak ga je pogledao i upitao: “Gospodine, da li biste me preveli na drugu stranu?” Džeferson je klimnuo glavom, na šta je prosjak skočio na konja i seo iza njega. Kad su stigli na drugu stranu, prosjak je sišao sa konja, a jedan vojnik ga je upitao: “Kako si smeo da pitaš predsednika da te prenese preko reke?” Prosjak je od straha počeo da se trese. “Ja nisam znao da je on predsednik.” “Zašto si onda baš njega pitao? Pre njega je više od sto vojnika prešlo reku.” Prosjak mu je odgovorio: “Gospodine, ja samo jedno znam. Znam da je određenim ljudima na licu ispisano ne, a drugima da. On je bio prvi na čijem je licu bilo ispisano da.”
To je iskusio i Mefivostej. Kada je podigao glavu i ugledao carevo lice, video je “da”. Bog ovako postupa i prema nama. Setimo se šta se dogodilo sa našim praroditeljima. Kada su Adam i Eva dospeli u nevolju, hteli su da pobegu, da se sakriju. Sapleli su se i postali duhovno hromi. Ali ih je Neko potražio. Pozvao ih je da budu deo Njegove porodice. Adam i Eva su, kao i Mefivostej, znali kako je biti u prisustvu Cara i jesti za Njegovim stolom. Do kraja života mogli su toga da se sećaju. Bog pruža mogućnost svakom čoveku da se vrati i bude deo porodice. Mefivostej nije mogao da plati kako bi zadobio carevu milost. Nije čak ni probao. On je samo pao na lice i čekao kraj. Setimo se svoje prošlosti. Bez obzira na sve grehe, Bog će staviti svoju ruku na naše rame i reći nam: “Ti si moj! Ovako hrom, duhovno hendikepiran, sa štakama sa kojima se poštapaš.” On nas poziva za svoj sto. Kakva slika blagodati! Bog govori jezikom svakog naroda. Jezikom svih naroda, svojom blagodaću, poziva nas kući. Zato što će doći dan kada ćemo svi biti za Njegovim stolom, a stolnjak će prekriti naše hrome noge i ugledaćemo predivno lice na kome je ispisano veliko “da”.
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
