Komentar prve Korinćanima poslanice

Naslov ove Pavlove poslanice prema papirima Chester Beatty-a je “Pros Korinthins A” (Korinćanima I).  Ovo je najstariji poznat rukopis ove poslanice, napisan u III veku posle Hrista. Ovaj naslov se ne nalazi u originalu.

Opšte je mišljenje da je apostol Pavle pisao ovu poslanicu. Ime pisca se spominje na početku i na kraju poslanice (1,1.2; 16,21). Poslanica je diktirana nekom pisaru, sem pozdrava na kraju poslanice, koji je sam apostol napisao “svojom rukom” (16,21). Ne znamo razlog zašto apostol nije sam pisao, ali znamo da je on obično tako činio (vidi: Rimljanima 16,22; Kološanima 4,18; 2.Solunjanima 3,17).

 Apostol Pavle je ovu poslanicu napisao u Efesu (16,8). Efes je bio centar apostolovog rada (Dela 20,31), a naročito za vreme njegovog trećeg misionarskog putovanja (Dela 19). Kada je apostol pisao ovu poslanicu on je nameravao da otputuje za Grčku i Makedoniju. Veruje se, da je apostol napisao poslanicu u proleće 57. godine posle Hrista.

Crkva u Korintu bila je osnovana za vreme Pavlovog drugog misionarskog  putovanja. On je tamo radio jednu i po godinu. Njegov rad je bio težak, ali uspešan.

Stari grad Korint je bio smešten na prevlaci koja vezuje Pelopones sa Grčkom. Grad je bio smešten u ravnici pod brdom Akro-Korint na kom su se nalazili utvrđenje i hram. Grad se nalazio na putu koji vodi iz Peloponeza u Atiku. Pošto je bio smešten na prevaci između Saronskog i Korintskog zaliva, bio je važan pomorsko-trgovački grad u pravcu Azije i Evrope. U njemu su bili nastanjeni mnogi Feničani koji su se bavili trgovinom. Korint je zbog svog značaja postao raskošan i nemoralan grad.

Samo je Božja milost činila da se u ovom ozloglašenom gradu osnuje crkva.

Glavno božanstvo ovog grada je bila Afrodita, boginja ljubavi, koja je srozana do najnižeg oblika strasti i poroka. U hramu boga Apolona, smeštenom na padini Akro-Korinta nalazilo se oko 1000 lepih i mladih žena, koje su služile kao izabrane javne prostitutke koje su služile oko oltara boginje ljubavi. Njih su izdržavali stranci, a grad je imao dobre prihode preko njih.

Posle osnivanja crkve u Korintu, trogodišnje odsustvo apostola Pavla prouzrokovalo je mnoge teškoće i probleme o kojima govori ova poslanica. Nastao je rascep u crkvi. Mnogi su tvrdili da su Hristovi sledbenici, a odbijali su svako vođstvo.

Neki su se opet vratili svojim starim običajima i navikama (5,1). Dalje, zao glas se širio o hrišćanskoj crkvi zbog njihovih svađa, koje su čak izlazile na gradski sud. Večera Gospodnja se pretvorila u pijanstvo (11,21). Postavljala su se mnoga pitanja u pogledu braka (7,2), hrane žrtvovane idolima (8,1) i ponašanja žena pri bogosluženju (11,2-16). Bilo je nerazumevanja svrhe duhovnih darova (12-14). Neki su postavljali pitanja o vaskrsenju (15).

Apostol Pavle je doznao o stanju u korintskoj crkvi od Apola koji se uklonio iz crkve. Apostol se sa njim našao u Efesu i zahtevao je da se vrati u Korint,  ali on nije pristao na to. Pavle je bio informisan o stanju u ovoj crkvi i od članova Hlojine porodice (1,11), koji su, izgleda, poslali i delegaciju (16,17).

Apostol je uvideo da je stanje u Korintu ozbiljno. On je napisao poslanicu ovoj crkvi (5,9). Možda je i sam posetio korintsku crkvu na kratko vreme, kad se nalazio u Efesu (vidi: 2.Korinćanima 13,1). Pavle je poslao Timotija (4,17) i Tita (2.Korinćanima 2,13) u Korint. Najzad je apostol poslao i ovu poslanicu u kojoj on piše o tim raznim problemima koji su se pojavili u ovoj crkvi.

Cilj pisanja ove poslanice je dvostruk:

1. Pavlov prekor zbog običaja i načina života vernika koji su protiv učenja evanđelja;
2. Pouke u pogledu verovanja i načina hrišćanskog života.

Apostol nije trpeo greh; on nije nikom laskao niti pokrivao greh. On je odlučno ukorio svako odstupanje od pravog puta istine. Ali, on je to činio s ljubavlju. Posle svake duhovne operacije u korintskoj crkvi, on je rane mazao balzamom ljubavi kao na primer u poglavlju 13. Pavle je u ovoj poslanici davao i praktična uputstva o braku, hrani, posvećenoj idolima, ponašanju u crkvi za vreme bogosluženja, o Večeri Gospodnjoj i značaju duhovnih darova.

U V O D (1.Korinćanima 1,1-9)

1. Pozdravi 1, 1-3

“1. Od Pavla voljom Božjom pozvanoga apostola Isusa Hrista[1] i od Sostena brata[2],

2. Crkvi Božjoj koja je u Korintu, osvećenima[3] u Hristu Isusu, pozvanima svetima[4], sa svima koji prizivlju[5] ime Gospoda našega Isusa Hrista na svakome mestu i njihovome i našemu[6].
3. Blagodat vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista.”

 1. Apostol Pavle naglašava u početku svoje poslanice da je on apostol, jer su neki u Korintu to odbijali. On tvrdi da je to bila Božja volja da on bude apostol. Njega nije pozvao čovek na ovu službu nego Bog.

Duh proroštva kaže: “Pavle nije želeo da uzdigne sebe. Ali, kad su laži pretile da unište plod njegovog rada, vernost prema službi zahtevala je da proslavi Boga, braneći svoj karakter i uzdižući svoju službu. On je tvrdio da ima božanski zadatak, jer je “voljom Božjom pozvan apostol Isusa Hrista.”

Kao apostol našega Gospoda, on je osećao svetu odgovornost za blagostanje crkve u Korintu. Njegovim staranjem oni nisu samo primili istinu, nego su toj istini učili i druge.

Pavle nije mogao sebi da dozvoli da lažni učitelji, učitelji koji uvode lažna osećanja i teorije, odvode časne duše od istine, a njega da proteraju sa terena. Crkve moraju da se sačuvaju i opomenu protiv prevare.” (MS, 46.1905)

Ne zna se ko je bio Sosten. Možda je on onaj isti starešina sinagoge koji se spominje kao i Tercije u Poslanici Rimljanima.  Spominjanje njegovog imena ne znači da je on uzimao učešća u sastavljanju ove poslanice. Apostol je imao običaj da spomene svoje saradnike.

2. Ovi “posvećeni” (grč. hagiazo= posvetiti, postati svetim) se još nazivaju “sveti” (grč. hagioi = sveti). Oni su pozvani da postanu sveti.

“Na svakom mestu”.  Ovo se odnosi na reči “pozvani da postanu sveti”[7]. Korintski vernici su deo širokog bratstva svih vernika. Pavle želi time da kaže da vernici u Korintu nisu jedini koji uživaju prednost evanđelja.

Neki misle da je apostol ovde upotrebio kao pozdrav neku poznatu izreku onog vremena. Otkriven je natpis dveju sinagoga sa sledećim pozdravom: “Neka bude mir na ovom mestu i na svim mestima Izrailja.”

“I njihovom i našemu.” Ove reči mogu da se odnose na “mesto” i na “Gospoda”[8]. Ovo drugo je verovatnije. Pavle je hteo da kaže da se isti Gospod priziva na svim hrišćanskim skupovima.

4. Reč “blagodat” (grč. haris) nalazi se 150 puta u Novom zavetu i obično se prevodi sa

milost, ali znači i slavu, radost, zahvalnost itd. Ova reč označava Božje milostivo staranje za čoveka preko Isusa Hrista. Prva hrišćanska crkva je upotrebljavala ovu reč da izrazi hrišćansku ljubav jedan prema drugome. Ovaj izraz je naročito upotrebljen da izrazi Božji odnos i stav prema grešnom čoveku kako je to otkriveno u Isusu Hristu. Ova Božja naklonost prema čoveku ne zavisi od stava čoveka prema Bogu.

Reč “mir” (grč. eirene, od koje je izvedeno ime Irena), znači rod Svetog Duha u životu jedne ličnosti, bez ikakve smetnje, kojim duša stupa u savršeni sklad sa svojim Tvorcem.

2. Preporuka za duhovno rastenje (1,4-9)

“4. Zahvaljujem svagda Bogu svome za vas što vam je dana blagodat Božja u Hristu Isusu,

5. Te se u svemu obogatiste kroza nj[9], u svakoj reči i svakom razumu[10].
6. Kao što se svedočanstvo Hristovo utvrdi[11] među vama.
7. Tako da nemate nedostataka[12] ni u jednom daru, vi koji čekate otkrivenja Gospoda našega Isusa Hrista,
8. Koji će vas i utvrditi do samoga kraja da budete pravi[13] na dan Gospoda našega Isusa Hrista.
9. Veran je Bog koji vas pozva u zajednicu sina svoga Isusa Hrista Gospoda našega.”

 4. Apostol najpre preporučuje vernicima u Korintu da stiču duhovna iskustva. On najpre

ohrabruje crkvu da misli i čini ono što je dobro i na taj način priprema put opomenama i ukorima koji će pomoći da duhovno rastu i prime blagoslov.

5. Bog je bogato blagoslovio vernike u Korintu. On ih je izvukao iz vrlo pokvarene

sredine u kojoj su ranije živeli, istrgao ih iz dubine zla i greha i podario im duhovne darove tako da sad ne oskudevaju ni u jednom daru. Zato ova crkva ne može da se izgovara za nenapredovanje u duhovnom pogledu i otpad.

“U svakoj reči”. Grčka reč logos znači reč, ali se misli na izraz te reči. Ovde Pavle svakako misli na sposobnost da se jasno izraze Božje istine. Ovo je onaj isti dar o kome je reč u 12,8 “reč razuma”.

“U svakom razumu”. Grčka reč gnosis znači poznanje. Poznanje je osnovni temelj hrišćanske vere. Onaj ko želi da postane hrišćanin treba da zna osnovne činjenice o Bogu i razume plan spasenja. Potrebno je da u crkvi ima takvih koji mogu da pruže ovakvo znanje. Apostol Pavle je bio jedan od takvih (vidi: 2.Korinćanima 11,6).

6. Plan spasenja u Hristu bio je jasno objavljen ovoj crkvi. Ona je bila osnovana radom

Svetog Duha. Ova je sila stalno radila u korintskoj crkvi. Nije samo apostol svedočio ovoj crkvi o Hristu, nego i Sveti Duh. Ona je primila i darove Svetog Duha, koji se spominju u 12,1.4-10.28. Pod uticajem ove Božje sile ova je crkva ojačala i utvrdila se i tako je mogla da svedoči o svojoj veri i drugima.

7. Sveti Duh se izlio na njih. Svaki vernik je primio neki dar.

“Vi koji čekate otkrivenje Gospoda našega Isusa Hrista”. Grčka reč apokalipsis znači otkrivenje, otkriće onoga što je bilo sakriveno. Ova reč se upotrebljava za opisivanje Hristovog dolaska (2.Solunjanima 1,7; 1.Petrova 1,7.13; 4,13). Hristos, koji je sada sakriven, odjednom će se otkriti. Upotrebljava se i reč parusia (Matej 24,3). I redovna reč dolazak (grč. erkomai) se često upotrebljava.  Hristov dolazak je bila “blažena nada” (Titu 2,13) hrišćana I veka. Vernici u Korintu su željno očekivali pojavu Spasitelja.

8. Apostol ukazuje na Hrista koji ih jedino može održati i utvrditi do Njegovog dolaska. To znači da nije nemoguće da neki otpadnu od vere i Hristove blagodati.

Oni će se “utvrditi do samog kraja” ako ih Hristos ojača kad su u nevoljama i iskušenjima. Isus hoće da ih osposobi da žive pobedonosnim životom, ali samo onda ako se potpuno predaju. U vreme Njegovog dolaska oni će biti “pravi”[14], jer će ih On pokriti svojom pravdom. “Pravi” su oni koji nisu ništa učinili za šta bi sudija mogao da ih optuži.

9. Božja obećanja su nepromenljiva kao i Njegov karakter. Verni Bog poziva sve da napuste greh, prihvate spasenje u Hristu i tako uđu u zajednicu sa Njegovim Sinom.

I         A P O S T O L    U K O R A V A    N E U R E D N O S T

(1.Korinćanima 1,10-6,20)

1. G R U P I S A N J E   U   C R K V  I

( 1.Korinćanima 1,10-4,21)

1. UKOR ZBOG PARTAIČNOG DUHA 1,10-13

“10. Molim vas pak, braćo, imenom Gospoda našega Isusa Hrista da svi jedno govorite[15], i da ne bude međa vama raspre[16], nego da budete utvrđeni u jednom razumu i u jednoj misli[17].

11. Jer sam čuo za vas, braćo moja, od Hlojinih domašnjih, da su svađe[18] među vama,
12. A to kažem da jedan od vas govori[19]: ja sam Pavlov; a drugi: ja sam Apolov; a treći: ja sam Kifin; a četvrti: ja sam Hristov.
13. E da li se Hristos razdeli?[20] E da li se Pavle razdeli za vas?[21], ili se u ime Pavlovo krstiste?”

10. Posle kratkog uvoda apostol odmah prelazi na probleme u ovoj crkvi. Reči: “da svi jedno govorite” znači na grčkom klasičnom jeziku, da budu složni. Apostol očekuje da prestanu raspre (grč. shizmata = cepanje, odvajanje) među njima. Pavle misli na duh prepiranja i odvajanja po grupama u crkvi. Ova ozbiljna apostolova molba sa željom za jedinstvo je samo ponavljanje onoga što su Isus i apostoli ranije učili.

Reči: “utvrđeni u jednom razumu i u jednoj misli” znači istog shvatanja (duha), mišljenja (osećanja) kao rezultat jedinstva i u mislima.

Duh proroštva kaže: “Snaga Božjeg naroda nalazi se u njegovom jedinstvu sa Njim, preko Njegovog ljubljenog Sina, i njihovom jedinstvu jednog sa drugim. Nema dva lista na drvetu koja su potpuno jednaka, niti svaki razum ide istim pravcem. Ali, upravo zato što je tako, treba da bude jedinstvo u raznolikosti. Hristos je naš koren, a svi koji su nakalemljeni na taj koren pokazaće rod koji Hristos donosi. Oni će otkriti miris Njegovog karaktera u govoru, u negovanju gostoprimstva, ljubaznosti, hrišćanske učtivosti i nebeske uglađenosti.

Pogledajte cveće na livadi i njihova razno obojena vlakna. Sva ona ne bodu, nisu sva zelena ni plava. Razne boje su izmešane da bi se polje ukrasilo. Tako je Bog hteo. Bog nas je namerno postavio tamo gde moramo da se učimo da živimo kao ličnosti. Mi nismo svi sposobni da radimo isti posao, ali Bog je predvideo rad svakog čoveka koji pomaže da se ostvari Njegov plan.” (RH, 1899)

11. Neki iz Hlojinog doma obavestili su apostola o stanju u korintskoj crkvi. Oni su živeli u Korintu i poznaju stanje ove crkve. Neki misle da su to oni koji su spomenuti u 16,17. Oni su obavestili apostola da su u ckrvi “svađe”(grč. evides = prepiranja), koje Pavle spominje kao greh u Rimljanima 1,29-31.

12. Vernici javno izjavljuju da su za Pavla, Apola ili Petra. Pavle ne odobrava nijednu opciju, nijednu grupu. Poređenje jednog duhovnog vođe sa drugim protivno je Hristovom duhu.

Apolo je bio Jevrejin iz Aleksandrije, učenik Jovana Krstitelja, učen čovek. Njega su Akila i Priskila poučili u hrišćanskoj veri i načelima u Efesu. Odatle je Apolo otputovao u Ahaju i radio u korintskoj crkvi (Dela 18,27.28; 3,5-7). Neki su ga zbog njegove učenosti i rečitosti uzdizali iznad Pavla, drugi su ostali verni apostolu, koji im je prvi doneo evanđelje.

Između Pavla i Apola je postojalo jedinstvo. Kad su se pojavila prepiranja Apolo je napustio Korint i vratio se u Efes. Pavle je zahtevao da se Apolo vrati u Korint, ali je Apolo to energično odbio.

Petar (aramejski Kifa = kamen) je prevod na grčki (Petros = kamen). Oni koji su pripadali ovoj grupi cenili su ga jer je bio jedan od dvanaestorice, blizak Hristu i jedan od vođa apostola. Zbog toga su smatrali da je Petar po redu iznad Pavla i Apola. Neki misle da je Petar bio u Korintu, ali ovo se ne može dokazati.

Oni koji su Hrista smatrali za svog vođu odbijali su da slede ljude. Oni su smatrali da je Isus njih naučio.

13. Apostol taktično upotrebljava sebe kao primer. Ovako postavljena pitanja moraju se na grčkom negativno odgovoriti. Prevod bi glasio: “Zar je Pavle razapet za vas?”.

2. APOSTOL BRANI SVOJU SLUŽBU I EVANĐELJE (1,14-2,17)

14. Hvala Bogu što ja nijednoga od vas ne krstih osim Krispa i Gaja;

15. Da ne reče ko da u svoje ime krstih[22].
16. A krstih i Stefanin dom; dalje ne znam jesam li koga drugog krstio.
17. Jer Hristos ne posla mene da krstim, nego da propovedam evanđelje, ne premudrim rečima da ne izgubi silu krst Hristov.”

14. Apostol Pavle nije obavljao obred krštenja nego njegovi saradnici, možda zato da se

ne bi mislilo da same ličnosti naročito posvećuju ovaj obred.

Krisp je bio ranije starešina sinagoge u Korintu (vidi: Dela 18,8). Ovo je rimsko ime.

Gaj je isto rimsko ime. Kod njega je odseo Pavle i kasnije je tu bila crkva (vidi: Rimljanima 16,23). Ovo nije bio onaj Gaj kome je apostol Jovan uputio svoju Treću poslanicu.

15. Izgleda da je u Korintu kružilo mišljenje da su u naročitom odnosu oni koji su krštavali sa onima koje su oni krštavali. Ovakvi se nisu mogli pohvaliti da ih je Pavle krstio i da su zato u njegovoj partiji.

16. Stefanin dom je bila prva porodica koju je apostol krstio u Ahaji (vidi: 16,15). Stefan je bio sa Pavlom kad je on pisao ovu poslanicu (vidi: 16,17).

17. Apostol spominje da njegov glavni rad nije krštavanje nego da poučava ljude da se povere Hristu. On nema nameru da se pohvali velikim brojem krštavanja; glavno je da se grešnici pokaju i prihvate Hrista. Pavle je bio svestan mogućnosti da oni koje su apostoli krstili mogu da poveruju da su nadmoćniji nad drugim vernicima i tako obrazuju grupu u crkvi.

Grci su se hvalili svojim učenim metodama polemike i uglađenim rečnikom svojih besednika. Pavle nije nameravao da se takmiči sa njihovim filozofskim i retoričkim stilom. Jer uspeh evanđelja ne zavisi od toga i zato apostol to nije ni upotrebljavao u svom propovedanju. Zato Grci njegov način propovedanja nisu smatrali mudrošću.

Pavle se čuvao da slavu Hristovog krsta ne zamrači ljudskom filozofijom i retoričkom učenošću i da tako slavi čoveka umesto Hrista. Propovedanje krsta zavisi od Boga, a ne od ljudske sile mudrovanja i dokazivanja. Božje istine mogu da se shvate samo silom Svetog Duha.

“18. Jer je reč krstova[23] ludost onima koji ginu[24]; a nama je koji se spasavamo sila Božija.

19. Jer je napisano: pogubiću[25] mudrost premudrih, i razum razumnih odbaciću.
20. Gde je premudri? Gde je književnik[26]? Gde je prepirač[27] ovoga veka[28]? Ne pretvori li Bog mudrost ovoga sveta u ludost?
21. Jer budući da u premudrosti Božjoj ne pozna svet premudrošću Boga[29], bila je Božja volja da ludošću poučenja spase one koji veruju[30].
22. Jer i Jevreji znake ištu[31] i Grci premudrosti traže,
23. Mi propovedamo Hrista raspeta, Jevrejima dakle sablazan a Grcima bezumlje[32];
24. Onima pak koji su pozvani, i Jevrejima i Grcima, Hrista Božiju silu i Božju premudrost.
25. Jer je ludost Božja mudrija od ljudi i slabost je Božja jača od ljudi.”

18. Reč (grč. logos) tj. propovedanje o krstu je vest o spasenju verom u Hrista. Ova vest je izgleda najveća ludost Grcima naklonjenim filozofiji i Jevrejima koji su se bili predali obredima. Zato su morali da propadnu, dok onima koji su poverovali evanđelju je upravo ova reč o krstu Božja sila za spasenje.

Evanđelje je mnogo više nego samo saznanje o onome što je Isus učinio za ljudski rod kad je umro na krstu. To je prihvatanje Božje sile koja radi na pokajanju i stvaranju novog čoveka.

19. U ovom stihu apostol navodi Isaiju 29,14 prema LXX. Svi napori ljudi da budu spaseni pomoću ljudske filozofije i tzv. ‘zdravog razuma’ uzaludni su i ne vode ničemu.

20. Pod “(pre)mudrim” apostol razume Grke, s njihovom ljubavlju prema ljudskoj filozofiji, a pod “književnikom” Jevreje s njihovom revnošću za obredne zakone. Reč “istražitelj” se odnosi i na jedne i na druge. Pavle tako naglašava da nikakva ljudska mudrost i znanje ne mogu da ostvare spasenje.

21. Iako su ljudi imali dovoljno dokaza o Božjoj mudrosti, oni nisu uspeli da upoznaju Boga i Njegovu mudrost. Ali, Bog je objavio veliku vest o spasenju verom u Hristu. Ova vest, koju mudri ovog sveta smatraju ludošću, postala je za one koji je prihvate sredstvo spasenja.

I pored svoje mudrosti i velikih dostignuća, svet nije uspeo da dođe do poznanja pravoga Boga. Grci su se isticali svojom filozofijom, ali i pored njihove težnje da što više doznaju, njihovo znanje o Bogu koji je sve stvorio bilo je nedovoljno. I Jevreji su se hvalili svojim saznanjem, ali ništa nisu doznali o glavnom poznanju, poznanju istine o spasenju.

“Ludost propovedanja” (grč. kerigma = objavljivanje, propovedanje) je objavljivanje evanđelja o spasenju, verom u raspetoga Hrista, što je za Grke i neverne Jevreje izgledalo kao velika ludost.

22-23. Jevreji su tražili znake, a Grci su se oslanjali samo na razum. Oni su mislili da je razum u stanju da sve shvati i zna.

Evanđelje je bilo sasvim suprotno shvatanju Jevreja o Mesiji. Zato su ga i odbili. Oni su očekivali Mesiju koji je trebalo da vlada na zemlji. Zato je evanđeoska vest o raspetom Hristu bila za njih sablazan. Grčka reč skandalon (mamac klopke kad se hvata životinja) je metafora i znači ono što prouzrokuje greh, zabludu ili nepravdu. Jevreji su smatrali misao o razapinjanju Mesije apsurdom, zato što ga je pogodilo najveće prokletstvo zakona.

Za Grke koji su se oslanjali na filozofiju, logiku i znanje, pomisao da neko, koji je osuđen na najsramniju smrt (što je bilo razapinjanje na krst kod Rimljana) može da spase, smatrana je za veliku ludost.

24. Onima koji su pozvani i primili su poziv propoveda se evanđelje o Hristu, bilo da su to Jevreji ili Grci. Božja sila pomaže ovima da se spasu i oni vide Božju mudrost u Njegovom planu spasenja.

25. Onima koji su zaslepljeni ljudskom filozofijom, Božje sredstvo spasenja ljudi izgleda slabo i nerazumno. Apostol se u ovom stihu izražava retorički. Ustvari, nije reč o slabosti ili ludosti Božjeg sredstva spasenja nego je ljudsko neobraćeno srce takvo. Božji plan o obnovljenju čoveka mnogo je bolje podešen ljudskim potrebama nego svi ljudski planovi i rešenja koje mogu da izmisle sposobni i mudri ljudi.

“26. Jer pogledajte zvanje svoje[33], braćo, da nema ni mnogo premudrih po telu[34], ni mnogo silnih, ni mnogo plemenitih;

27. Nego što je ludo pred svetom[35] ono izabra Bog da posrami premudre; i što je slabo pred svetom ono izabra Bog da posrami jako;
28. I što je neplemenito pred svetom i uništeno[36] izabra Bog, i što nije, da učini ono što jest.
29. Da se ne pohvali[37] telo nijedno[38] pred Bogom.
30. Iz kojega ste vi u Hristu Isusu[39], koji nam posta premudrost od Boga i pravda i osvećenje i izbavljenje.
31. Da (kao što se piše) ko se hvali Gospodom da se hvali[40].”

26. Kad je Hristos osnovao svoju crkvu On nije tražio savete od mudrih učenih ili moćnih u ovome svetu. On je želeo da privuče sve ljude. Sposobni i učeni ljudi u ovom svetu očekuju da ih ljudi hvale, ali ne žele da se ponize pred Bogom. Ovakvi vrlo slabo prihvataju jednostavno evanđelje Isusa Hrista.

27. Često oni koji su poučeni od Svetog Duha, ali nisu mogli da se školuju, posrame jednostavnim i jasnim istinama evanđelja one koji su stekli znanje ovog sveta. I Jevreji su se čudili Isusovom znanju i pitali se: “Kako ovaj zna knjige, a nije se učio?” (Jovan 7,15). I danas znanje mnogih je sračunato samo na položaj ili materijalnu dobit. To je formalno vaspitanje. Pravo vaspitanje prihvata Božju Reč kao svoj temelj.

28. Reč “neplemenito”(grč. agenes = od nikakve porodice) označava običnog, neuglednog čoveka koji ništa ne vredi u ljudskom društvu. Pavle hoće da kaže da Bog ne obraća nikakvu pažnju na ljudsku sposobnost, veštinu ili znanje kad je u pitanju ostvarenje Njegovih namera u planu spasenja. Bog upotrebljava jednostavne ljude kao svoja oruđa da pokaže kako su bedni i beznačajni oni koji se hvale svojim položajem, znanjem i sposobnošću.

Duh proroštva kaže: “Zato što su ljudi ambiciozni i ponosni, Bog je izabrao najjednostavnija i ponizna oruđa da obave njegovo moćno delo. Ova oruđa koja je Bog izabrao nisu ljudi koje svet uzdiže kao velike, sposobne ili slavne. On izabira one koji će da rade u poniznosti i jednostavno, a priznaju Njega za svog vođu i izvor snage.

Veličanstvo neba radi preko onoga preko koga Ono hoće. Njegovo proviđenje izabira po katkad najponiznija oruđa da se obavi najveće delo, jer Njegova se sila otkriva u ljuskoj slabosti. Mi imamo naše shvatanje i merila po kojima oglašavamo nešto velikim, a nešto malim. Ali Bog ne procenjuje po ljudskim merilima. On ne procenjuje i ne meri po njihovoj meri. Mi ne treba da mislimo da ono što je za nas veliko da je i Bogu veliko, a ono što je za nas malo da je i za Njega malo.” (ST, juli 14, 1881)

29. U ovom stihu apostol rezimira ono što je već spomenuto u stihovima 18-28, naglašavajući da nijedan čovek, bogat ili siromah, ugledan ili običan, školovan ili ne, nema nikakvog razloga da se hvali.

30. Apostol hoće da kaže da su vernici u Korintu od Boga. Njihovo biće i život su od Boga i Isusa Hrista. Ovo jedinstvo sa Hristom čini ih jakima, uglednima i mudrima. Oni nisu postigli čast, položaj i snagu sami od sebe; Bog je to učinio preko Hrista. I sve što je potrebno za spasenje ljudi koji su utonuli u greh nalazi se u Hristu. U Njemu mi imamo mudrost, opravdanje, posvećenje i izbavljenje.

31. Ove su reči navod iz Jeremije 9,23.24. Nema opravdanja, hvaljenja i uzvišavanja u životu. Naše hvaljenje je jedino opravdano u činjenici da je Isus naš lični Spasitelj.

Drugo poglavlje:

            “1. I ja došavši k vama, braćo, ne dođoh s visokom rečju[41] ili premudrosti da vam javljam svedočanstvo Božje.

2. Jer nisam mislio da znam šta među vama osim Isusa Hrista, i toga raspeta.
3. I ja bijah među vama u slabosti, i u strahu i u velikom drhtanju.
4. I reč moja i poučenje[42] moje ne beše u nadgovorljivim rečima ljudske premudrosti[43], nego u dokazivanju[44] Duha i sile.
5. Da vera vaša ne bude u mudrosti ljudskoj[45] nego u sili Božjoj.”

1. Apostol govori o svom dolasku u Korint i o radu. Od toga je prošlo 3 godine. Pavle se

tada nije trudio da ljude zadobije govorničkom veštinom niti se oslanjao na mudrost ili filozofiju ovog sveta da bi dokazao istinu evanđelja.

Duh proroštva kaže: “Pavle nije dolazio u crkve kao govornik ili mudri filozof. On nije želeo da zadovolji uši vernika kitnjastim rečima i fraziranjem. On je jednostavno i jasno objavljivao ono što mu je bilo otkriveno. On je mogao da govori silno i sa autoritetom, jer je često primao pouke od Boga u viđenjima.” (MS, 46)

Korinćani nisu imali znanja u duhovnim stvarima; zato je apostol morao vernike da poučava osnovama evanđelja. Za ovo nije bila potrebna govornička veština, jer se evanđelje sastoji od objavljivanja šta je Bog učinio da spase čoveka od greha i povrati vezu sa Njim. Evanđelje iznosi Božji dar u Hristu i Njegovu ljubav za nas.

2. Pavlov način rada nije bio nešto trenutno, nego brižljivo načinjen plan pre njegovog

dolaska u Korint. Apostol je u Atini upotrebio filozofiju i naučne dokaze u borbi protiv grčkog mnogoboštva, ali je imao mali uspeh.

Kad je apostol mislio na iskustvo stečeno u Atini, on je odlučio da u Korintu upotrebi drugi način propovedanja. On je odlučio da izbegava naučna raspravljanja i dokazivanja, a da jednostavno iznese događaje sa Isusom i značaj Njegove smrti. Apostol je propovedao Hrista i Njegovu smrt na krstu, iako je znao da ovo sablažnjava i Jevreje i Grke.

3. Apostol je bio svestan svojih slabosti i neuspeha. On je bio zabrinut zbog ishoda

njegove misije u Korintu, jer je znao da ima mnogo neprijatelja u ovom gradu. Ali, Bog ga je uveravao da će imati uspeha i da ne treba da se boji. (Dela 18,9.10) Pavle je bio svestan da on sam, bez Boga, ne može ništa da učini. Duh proroštva kaže: “Naša najveća snaga se ostvaruje kada osećamo i priznamo našu slabost.” (5T, 70)

4. Apostol Pavle nije upotrebljavao ni u propovedima niti u privatnim razgovorima moć

ljudskog rezonovanja. On nije pokušavao da oduševi i osvoji slušaoce lukavim mudrovanjem kao što su to činili Grci.

Dokaz božanskog porekla onogo što je Pavle propovedao nije trebalo da bude umno dokazivanje nego “pokazivanje” (grč. apodeiksis = siguran dokaz, pokazivanje) Svetog Duha i sile. Apostolov rad u Korintu bio je propraćen čudesima (2.Korinćanima 12,12; Dela 14,3). I darovi Svetog Duha bili su podareni crkvi u velikoj meri. Prisutnost darova Svetog Duha u crkvi bila je dokaz evanđeoske istine koju je propovedao apostol Pavle. Ali, najveće čudo je bilo obraćenje mnogih Korinćana iz mnogoboštva Hristu (Dela 18,8). Mnogi poročni ljudi postali su dobri i uredni. Ova se činjenica nije mogla pobiti.

5. Apostol želi da se Korinćani uzdaju u Božju silu koja menja život ljudi. U svojim

naporima da obrati ljude on se nije služio filozofskom mudrošću. Ljudska volja i napori ne mogu da dovedu čoveka do toga da se pokori Bogu. To može da učini samo Sveti Duh.

“6. Ali premudrost govorimo koja je u savršenima[46], a ne premudrost veka ovoga[47], ni knezova ovoga veka koji prolazi[48].

7. Nego govorimo premudrost Božju u tajnosti sakrivenu[49], koju odredi Bog pre sveta za slavu našu;
8. Koje nijedan od knezova veka ne pozna, jer da su je poznali, ne bi Gospoda slave razapeli.
9. Nego[50] kao što je napisano: što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono ugotovi Bog onima koji ga ljube.”

6. Samo razum koji se pokorio Svetom Duhu može da razume i ceni evanđelje. Pavle

misli na zrele i duhovne hrišćane koje on ovde naziva “savršenima” (grč. teleioi = odrasli, zreli). To su oni koji rastu u znanju istine, a ne hrane se stalno mlekom nego jedu tvrđu duhovnu hranu. (Jevrejima 5,12.13)

7. U ovom stihu apostol govori o Božjoj mudrosti koja se otkrila u planu spasenja

čoveka, a koju Pavle propoveda.

Plan spasenja koji je načinjen još pre stvaranja sveta, a objavljen posle Adamovog pada u greh, je velika tajna (grč. misterion). Ovu tajnu ne razumeju potpuno ni sami anđeli (1.Petrova 1,12),  a kamoli telesni čovek. On ne razume i ne ume da ceni ovu “Božju mudrost”, jer se ona ne slaže sa njegovim shvatanjem života. Čak i dobri vernici ne mogu da razumeju dubinu i značaj plana spasenja.

8. Zbog pogrešnog shvatanja proročanstva starog zaveta o Mesiji, Jevreji nisu

prepoznali u Isusu Hristu obećanog Izbavitelja, “Gospoda slave”. Njihovo pogrešno verovanje da Mesija treba da dođe na zemlju kao vladar Izrailja, koji treba da postane vladajuća nacija na svetu, zavelo ih je, te su odbacili Spasitelja.

9. Grčka reč alla (nego) označava veliku suprotnost nečemu. Ali, ako neobraćeni ljudi

ne razumeju sakrivenu Božju mudrost, Bog ju je otkrio onima koji ga ljube.

Apostol u ovom stihu navodi Isaiju 64,4. Ono što telesno oko, uho i srce ne mogu da primete, može duhovni čovek da razume i prihvati. Duhovne istine ne mogu da se shvate pomoću čula, osećanja i razuma. Ali oni koji žele da ih Bog uči mogu da dobiju veće poznanje o Bogu i duhovnim stvarima. Čovek sam po sebi nije sposoban da shvati i ceni blagoslove evanđelja.

“10. A nama je Bog otkrio Duhom svojim; jer Duh sve ispituje, i[51] dubine Božje.

11. Jer ko od ljudi zna šta je u čoveku[52] osim duha čovekova koji živi u njemu? Tako i u Bogu što je niko ne zna[53], osim Duha Božjega.
12. A mi ne primismo duha ovoga sveta, nego Duha koji je iz Boga[54], da znamo što nam je darovano od Boga.
13. Koje i govorimo ne rečima što je naučila čovečija premudrost[55], nego što uči Duh Sveti; i duhovne stvari duhovno radimo[56].
14. A telesni čovek ne razume što je od Duha Božjega[57]; jer mu se čini ludost i ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda[58].
15. Duhovni pak sve razgleda[59], a njega sama niko ne razgleda.
16. Jer ko pozna[60] um Gospodnji da ga pouči? A mi um Hristov imamo.”

10. Oni koji ljube Boga razumeju duhovne stvari, jer oni cene ono što im On otkriva i

spremni su da prihvate to sakriveno blago. Bog otkriva čoveku nebeske istine preko Svetog Duha koji sve zna. On ne ispituje da bi nešto doznao što ranije nije znao, nego otkriva Božju volju. Sem toga njegov je zadatak da podseti Božji narod na Božju volju i da ih uvede u Božje istine (Jovan 16,13.14)

            Sveti Duh nije neka bezlična sila. Pošto On ispituje, misli i radi, to dokazuje da je On ličnost. Sveti Duh poznaje i razume sve Božje duboke planove i njegove namere.

11. Samo pojedinci znaju potpuno svoje misli, želje i namere. Nijedan čovek ne može to

da zna ako mu se ne otkrije. Drugi će ljudi samo toliko od toga znati koliko im je On otkrio. Isto tako niko od ljudi ne zna Božje misli i namere osim Svetog Duha.

12. “Duh ovoga sveta” je nešto suprotno Božjem Duhu. Oni koji imaju tog duha ne

nalaze radosti u nebeskim stvarima, nego su zainteresovani za prolazne stvari ovoga sveta. Ali, vernici u Korintu su primili Duha koji dolazi od Boga.

Oni znaju šta im je Bog dao. On im je dao svoga Svetog Duha, da mogu da razumeju šta je učinila Božja milost za nas. Božji Duh ne otkriva samo blagoslove evanđelja nego i ostvaruje u njemu Božju volju. Rezultat prihvatanja Svetog Duha vidi se u životu koji je u skladu s Božjom voljom. Takav život je pun plodova Svetog Duha.

13. Reči grčke filozofije ne mogu tačno da prikažu Božje istine. Pavle je poučen od

Svetog Duha. Njegove misli su bile nadahnute Božjim Duhom. Onaj u kome Sveti Duh stanuje i radi, živi u drugačijoj atmosferi nego čovek naklonjen ovom svetu. Takav čovek i govori drugačije. On  duhovne istine izražava duhovnim rečima i izrazima.

14. Nepreporođen, telesni čovek koji nije naklonjen duhovnom razmišljanju ima

interesovanje samo za stvari ovoga života. Takav čovek rešava sve svoje probleme svojom ljudskom mudrošću. On živi da ugodi sebi i zadovolji želje svog neobraćenog telesnog srca. On nije sposoban da razume i ceni Božje stvari. Za ovakve je Božji plan spasenja i divna Božja ljubav samo ludost. On nije u stanju da razlikuje između filozofije ovog sveta i duhovnih istina zato što Božju mudrost mogu da razumeju samo oni koji su pristali da ih Sveti Duh poučava.

15. Obraćeni duhovni čovek je prosvetljen i naučen od Svetoga Duha nasuprot telesnom

čoveku. Ovakvi ljudi razgledaju[61] (grč. anakrino) tj. ispituju, istražuju i brižljivo sude o predmetu koji razmatraju. Vođeni svetim Duhom oni donose pravilne zaključke. Ljudi pokušavaju da razumeju njihova načela, mišljenja i osećanja, ali ne uspevaju u tome, jer njihovo neobraćeno srce ne može da shvati ono što dolazi od Svetog Duha.

16. Prvi deo ovoga stiha je citat iz Isaija 40,13. Neobraćeni čovek ne razume Božji uticaj

na čoveka, zato on i ne može da uči duhovnog koji je pod uticajem Svetog Duha. Duhovni ljudi imaju u sebi Božjeg Duha koji ih uči Božjoj mudrosti.

Čovek u kome je Sveti Duh ujedinjen je sa Hristom, jer prisutnost Svetog Duha znači prisustvo Hrista. Otuda ovakvi imaju “um Hristov”.

NEDOSLEDNOST PARTAIČNOG DUHA (3,1-23)

“1. I ja, braćo, ne mogah s vama govoriti nego kako[62] sa telesnima kao s malom decom u Hristu.

2. Mlekom vas napojih a ne[63] jelom, jer još ne mogaste, i ni sad još ne možete,
3. Jer ste još telesni. Jer gde[64] su među vama zavisti i svađe i nesloga, niste li telesni, i ne živite li po čoveku?[65]
4. Jer kad govori ko[66] ja sam Pavlov; a drugi: ja sam Apolov; niste li telesni?”

1. Grčka reč sarkikos, koja znači telesan, s telesnim osobinama, i reč sarkinos, koja

znači ukorenjen u telu, telesan, ovde i u stihu 3. imaju isto značenje: telesan, puten.

Apostol je morao u Korintu da jednostavno, bez dubine, propoveda evanđelje, jer su Korinćani bili nesposobni da shvate duhovne stvari. On ih je smatrao duhovno malom decom i kao takve ih učio osnovnim temeljima hrišćanstva. On nije mogao da im govori kao duhovno zrelima.

2. Mleko predstavlja osnovna načela evanđelja, a jače jelo (grč. broma = jača hrana)

dublje istine evanđelja. Oni nisu mogli da razumeju dublje tajne hrišćanstva još ni tada kad im je Pavle pisao ovu poslanicu.

3-4. Reči “još ste telesni” ne treba tako razumeti da su se oni odali potpuno telesnom

životu, nego da su još uvek delimično pod uticajem telesnih želja. Njihove želje i osećanja koja izviru iz njihovog telesnog srca, još nisu savladane Hristovom silom, zato i nisu sposobni da razumeju i cene plan spasenja. Njihove zavisti, svađe i nesloge to dokazuju.

Reči “niste li telesni” (grč. sarkikoi = telesni) upotrebljene su u smislu antropoi, ljudski, kao čovek.

“5. Ko je dakle Pavle, a ko li Apolo do samo sluge kroz koje verovaste[67], kao što i svakome Gospod dade[68]

6. Ja posadih, Apolo zali, a Bog dade te uzraste.
7. Tako niti je onaj što koji sadi, ni onaj koji zaliva, nego Bog koji daje te raste.
8. A onaj koji sadi i koji zaliva jednaki su; i svaki će primiti svoju platu po svome trudu.
9. Jer mi smo Bogu pomagači, a vi ste Božja njiva, Božja građevina.”

5. Pitanjem “ko je Pavle” i “ko je Apolo” apostol hoće da naglasi kakav je pravi položaj Hristovog sluge. Pavle nije pozvan da postane vođa jedne otpadničke grupe. On je samo sluga (grč. diakonos = sluga) koji želi da dovede svoje bližnje do spasenja. On, Apolo i druge sluge Hristove obavljaju svoje dužnosti kako se to traži od njih.

6-7. Svako je trebalo da obavi svoj povereni mu zadatak.  Neki su pioniri; oni seju seme Božje Reči.  Drugi opet prikupljaju plodove kasnije.  Bog upotrebljava razna oruđa da bi grešnici došli do Hrista. Ljudi su samo sredstva koja Bog upotrebljava u delu spasavanja duša, a čast pripada Bogu.

U stihu 7. Pavle daje odgovor na pitanje: ko je Pavle i ko je Apolo? Bog koji daje da raste je nešto; uspeh zavisi od Njegovog blagoslova.

8. Onaj koji seje i onaj koji zaliva rade na istoj stvari. Oni imaju zajednički cilj i zadatak. Oni nisu supraničke vođe. Svako će od njih primiti svoju platu za službu koju su obavili. Da će biti različita plata potvrđuje Isusova priča o talantima (Luka 19,16-26).

9. Propovedanje evanđelja je Božji posao, a ljudi su Božja oruđa. Oni treba da rade ne po svom mišljenju, nego u saradnji sa glavnim Majstorom, na način kako je On to planirao. One koji mu se stave u službu i u svemu pokore, Bog može korisno da upotrebi kao svog saradnika.

Reč “njiva” (grč. georgion = obradiva zemlja) odnosi se na crkvu u Korintu koju Bog obrađuje da bi donela plod za Njegovo carstvo.  Bog je vlasnik i domaćin.

Reč “građevina” (grč. oikodome dolazi od oikos = kuća i demo= zidati) upotrebljava apostol kao metaforu. Bog je arhitekta, majstor ove duhovne građevine, crkve.

“10. Po blagodati Božjoj koja mi je dana ja kao premudri neimar postavih temelj, a drugi zida u visinu[69]; ali svaki neka gleda kako zida.

11. Jer temelja drugoga niko ne može postaviti osim onoga koji je[70] postavljen, koji je Isus Hristos.
12. Ako li ko zida na ovom temelju zlato, srebro, drago kamenje, drvo, seno, slamu,
13. Svako će delo izaći na videlo; jer će dan pokazati[71], jer će se ognjem otkriti[72], i svako delo pokazaće oganj kao što jest[73].
14. I ako ostane čije delo što je nazidao[74], primiće platu[75].
15. A čije delo izgori, otići će u štetu[76]: a sam će se spasti tako kao kroz oganj[77].”

10. Apostol naglašava da sve što je on učinio za osnivanje crkve u Korintu, učinio je Božjom milošću. Bog ga je postavio za apostola mnogobošcima sa zadatkom da osniva crkve među njima. On je radio kao “mudar neimar” (grč. arhitekton, od reči arhi = glavni i tekton = majstor). Izraz “mudar neimar” (sofos arhitekton) nalazi se u LXX u Isaiji 3,3, a prevodi se kao “vešti umetnik”. Dakle, on se pokazao samo kao vešti majstor. Na ovom temelju drugi evanđeoski radnici nastavili su da zidaju.

Pavlovi sledbenici su dužni da paze kako zidaju na temelju koji je apostol već postavio. On ovde skreće pažnju na lažne učitelje, koji se nisu držali istina evanđelja. Mladi vernici treba da budu zaštićeni od učenja lažnih učitelja i zavođenja fanatika.

11. Postoji samo jedan Spasitelj. Oni koje ljudi proglašavaju za spasitelja nisu Spasitelj (uporedi: Jovan 14,6).

12. Ove reči se odnose na vođe crkve u Korintu.

Kad Pavle nabraja materijal za zidanje u ovoj metafori on misli bez sumnje na duhovne pouke učitelja i ličnosti uzidane u ovoj zgradi. Apostol ovde naglašava značaj obrazovanja zdravog hrišćanskog karaktera. I apostol Petar piše u 1.Petrovoj 2,5 vernicima i crkvi kao “živom kamenju” i “kući duhovnoj”.

“Zlato, srebro i drago kamenje” predstavlja zdravu hrišćansku pouku i visoki duhovni život vernika, a “drvo, seno i slama” predstavljaju lažna učenja i neduhovne vernike. Ima mnogo lažnih učenja, fanatizma i preteranih zahteva, uzbuđenja i oduševljenja.

13-14. Svako ljudsko delo otkriće se u pravoj njegovoj svetlosti ako ne na ovom svetu onda u “onaj dan”[78] kada Gospod “uzasudi tajne ljudske” (Rimljanima 2,16).

“Jer će se ognjem otkriti[79]”.  Kad neka zgrada izgori, ostaje samo onaj materijal koji ne može da izgori. Vatra, to je vreme kušanja u nevolji, koje sve pogađa i koje će jednom iskušati sve koji žive na zemlji (Otkrivenje 3,10).  U vreme nevolje otkriva se vera onih koji tvrde da su Božja deca. Vera obraćenih jača kad su progonstva, ali vera onih koji su naklonjeni svetu i filozofiranju neće podneti kušanja i otpašće od Hrista.

15. Onaj koji nije razumno zidao, prema savetima mudrog Majstora, videće kako njegovo delo propada. On, najzad, može i da se pokaje i Bog će ga primiti, ali posledice njegovog pogrešnog rada ne mogu da se promene. To će biti večni gubitak.

Neko može svojim rečima i delima pogrešno da predstavlja Isusa i Njegovo učenje i tako seje seme sumnje i pomogne da poraste ljubav prema svetu. Zbog toga mnogi mogu da ne prihvate evanđelje, nego zablude ili lažnu nauku. Ovakav može to kasnije da uvidi i ozbiljno se pokaje. Bog može da mu oprosti i da dobije spasenje. Ali, ipak, zbog njegovog pogrešnog zidanja, odbijene i otpale duše njegovom greškom neće ući u Božje carstvo.

“A sam će se spasti tako kao kroz oganj!”. Ako površno čitamo stihove 12-15 možemo da dođemo do pogrešnog zaključka, da apostol ovde uči individualnoj predestinaciji, bez obzira na lični izbor. Da to nije tako vidi se iz teksta u stihovim 3-15, kad se pažljivo prouči.

Apostol u ovoj glavi govori o svom radu kao apostol i o radu drugih Božjih slugu koji su radili u Korintu. “Plata” o kojoj je reč u 8. stihu je plata za rad u propovedničkoj službi, a ne za lični život kao hrišćanina.

Čovek koji zida na ovom temelju “drvo, seno i slamu” može se u poslednjem trenutku mogućnosti pokajati i spasti se, ali njegov život je bio besplodan. Ovaj grešnik je u poslednjem času prineo manjkavu žrtvu.

“16. Ne znate li da ste vi crkva[80] Božja, i Duh Božji živi u vama?

17. Ako pokvari[81] ko crkvu Božju, pokvariće njega Bog: jer je crkva Božja sveta, a to ste vi.”

16. Grčka reč naos označavala je unutrašnji deo mnogobožačke svetinje u hramu gde je bio postavljen kip mnogobožačkog boga. Treba razlikovati naos od hieron tj. zgrade hrama.

Apostol se obraća ovim rečima onima koji sačinjavaju Božji duhovni hram gde Bog stanuje, da ne čine ništa što bi povredilo crkvu u Korintu. I svaki pojedini hrišćanin je mesto gde Božji Duh stanuje.

17. Ako neko “pokvari”[82] Božji hram, Bog će njega uništiti. Apostol preti onima koji

cepanjem uništavaju korintsku crkvu. Ovo se može primeniti i na svakog pojedinca. Kao što je hram gde se javlja Bog svet, tako isto su i vernici sveti,  jer Sveti Duh stanuje u njima.

“18. Niko neka se ne vara: ako ko među vama misli da je mudar na ovome svetu, neka bude lud da bude[83] mudar.

19. Jer je premudrost ovoga sveta ludost pred Bogom, jer je pisano: hvata premudre u njihovom lukavstvu.
20. I opet: Gospod zna pomisli mudrih da su ništa.
21. Zato niko neka se ne hvali čovekom[84], jer je sve vaše[85].
22. Bio Pavle, ili Apolo, ili Kifa, ili svet, ili život, ili smrt, ili sadašnje, ili buduće: sve je vaše.
23. A vi ste Hristovi, a Hristos Božji.”

18. Apostol opominje one koji su sebe smatrali mudrima da budu ponizni i da sebe ne

smatraju takvima jer je zbog ovakvih nastala pometnja u crkvi. Oni koji su se smatrali uglednima među vernicima u Korintu u opasnosti su da se uzvise. Oni treba da se ponize pred Bogom i traže pravu mudrost i znanje koje dolazi od Boga. Ovakvi treba da uvide da je njihovo mišljenje o sebi samo obmana i bez ikakve vrednosti za spasenje. Oni treba da se ponizno pokore vođstvu Svetog Duha i da ne gledaju na to što ih svet smatra ludima. Glavno je da su oni mudri u Božjim očima.

19-20. Ljudsko mudrovanje i filozofiranje ne vode Bogu nego uzdižu sebe. Mišljenja grčkih filozofa o veri Bog je smatrao ludošću. Bog poznaje nesavršenost ljudske mudrosti, jer jedino On zna šta je stvarnost. Sve što čovek želi da doda jednostavnom Hristovom evanđelju Bog smatra nesavršenim. Lažni učitelji koji su stvarali nemir u korintskoj crkvi kombinovali su i mešali svoje misli i špekulacije sa evanđeljem.

Ma kako da su ljudi mudri, lukavi i vešti, oni ne mogu Boga da prevare niti pronađu bolji plan od Božjeg plana spasenja.

Tekst iz 20. stiha je navođenje iz Psalma 94,11.

21-22. Pavle donosi zaključak svega što je rekao. Zato što stvarna mudrost ne dolazi od čoveka, ma ko on bio, nego od Boga, nijedan vernik ne bi smeo da uzdiže čoveka, kojim se Bog služi da objavi svoju istinu.

“Jer je sve vaše”. Svi proroci, apostoli i sluge Božje koje Bog upotrebljava, služe crkvi kao celini, a ne samo jednom delu vernika. Pogrešno je reći da neko pripada nekom Božjem sluzi, na primer Pavlu, ili Apolu. Oni su oruđa koja Bog upotrebljava da ostvari svoje ciljeve. Oči svih vernika moraju da budu upravljene na Boga i Hrista, od kojih dolazi mudrost.

23. Pavlove reči: “A vi ste Hristovi” su vrhunac apostolovog objašnjenja i dokazivanja. Kad bi svi vernici pripadali Hristu bila bi samo jedna velika partija u crkvi. Isus želi da se postigne ovakvo jedinstvo u svakoj crkvi.

4. KAKVE TREBA DA SU DUHOVNE VOĐE? (4,1-21)

“1. Tako da nas drže[86] ljudi kao sluge Hristove i pristave[87] tajna Božjih.

2. A od pristava se ne traži više ništa, nego da se ko veran nađe[88].
3. A ja malo marim što me sudite vi[89] ili čovečiji dan[90]; a ni sam sebe ne sudim.
4. Jer ne znam ništa za sebe[91]; no za to nisam[92] opravdan, ali onaj koji mene sudi Gospod je.
5. Zato ne sudite ništa pre vremena, dokle Gospod ne dođe, koji će izneti na videlo što je sakriveno u tami i objaviće savete[93] srdačne i tada će pohvale biti svakome od Boga.”

1. Apostol očekuje od Korinćana da njega i njegove saradnike smatraju Božjim slugama

i pristavima koji su postavljeni ne od ljudi nego od Boga. Oni su pozvani od Boga u službu evanđelja i zato ne žele da ih smatraju vođama raznih protivničkih partija u crkvi. Hristos ih je učinio odgovornima za širenje evanđelja u svetu. Oni ne smeju da propovedaju i uče mišljenja ljudi nego samo čistu vest spasenja, neizmešanu s ljudskom filozofijom.

Oni kojima je povereno propovedanje evanđelja Božje su sluge (grč.hiperetai = sluge, pomoćnici, pratioci) i viši oficiri u vojci. Oni su pratioci nebeskog Komandanta, Hrista. Oni su ljudski predstavnici duhovnog carstva.

Reč “pristav” (grč.oikonomoi = pristav, upravitelj) se upotrebljava da označi upravitelja imanja, svojine ili doma, dakle sve one kojima je povereno staranje o domaćinstvu bilo da su to slobodni ili robovi. Oni se staraju o domaćinstvu. Njihova je odgovornost bila velika. Upotreba ove reči za Božje sluge je vrlo pogodna. Slugama evanđelja je povereno staranje oko crkve od čega zavisi njen napredak.

Za pristava je najpotrebnije da bude veran. Čovek nema apsolutno pravo i svojinu ni na čemu na ovom svetu, jer svi predmeti i sposobnosti pripadaju Bogu. Čovek nije svoj. On je stvoren i otkupljen. I zemlja i sve što je na njoj, pripada Bogu kao Tvorcu. On je pravi vlasnik svega.

Ali, čoveku je poverena Božja svojina i tako je on postao pristav koji odgovara Gospodaru kako upravlja Njegovom svojinom. Pravi Božji sluga i vernik savesno će upravljati i starati se za fizičku, umnu i duhovnu svojinu svog Gospodara. On ništa od toga neće koristiti da bi zadovoljio svoje želje i ciljeve. Ovo je prikazano u Hristovoj priči o talantima u Mateju 25,14-30.

Božje “tajne” (grč. misteria = tajne) su Božji plan o obnovljenju jedinstva sa Bogom. U Starom zavetu ljudi nisu jasno razumeli ovaj plan; njega je tek Isus Hristos otkrio i objasnio. Odgovornost za proširenje radosne vesti o spasenju u Hristu počiva ne samo na propovednicima nego na svim vernicima, jer su svi oni pristavi tih Božjih tajni.

2. Od pristava se naročito traži da se pokaže veran (grč. pistos = poverljiv). Ovo je

najvažnija osobina čoveka koju Bog naročito ceni. Samo ovakvi će biti građani nove zemlje. Mi smo verni pristavi kad proslavljamo Boga u najmanjim pojedinostima našega života.

3. Pavle dalje govori o kritikovanju koje je upravljeno protiv njega u ovoj crkvi. Kao

pristav Božjih tajni, on nije odgovoran ljudima nego Bogu za svoj rad. On se nije uznemiravao zbog mišljenja ljudi o njemu i njegovom radu kad je vršio Božju volju. On nije potcenjivao dobre savete i ispravno mišljenje vernika, ali njegov glavni cilj i namera je bila da služi Onome koji ga je pozvao da bude apostol. Zato se apostol držao više Božjeg suda u onaj dan nego ljudskog mišljenja.

Pavle se nije oslanjao na svoje lično mišljenje. Kad apostol smatra da ne može da se osloni na svoje lično mišljenje ne može se očekivati da se drži mišljenja kritike, ma kako da su oni koji kritikuju merodavni za to. Nijedan čovek ne može da zna pobude i uzroke stava svog bližnjeg, jer ne poznaje stanje njegovog srca niti može da čita njegove misli. Zato ne možemo da kritikujemo druge.

4. Apostol nije primetio neku grešku u svom načinu rada, niti ikakvu neispravnost u

svom životu. On je znao kako je to opasno kad se ima poverenja u sebe i veruje da je nešto ispravno a to nije tako. Pavle nije farisejski postupao kad je rekao da on ne vidi neku grešku u svojoj službi. To jasno izlazi iz reči: “…no za to nisam još opravdan”. On je bio svestan da je samo čovek i da može da pogreši. On zna da ga njegovo uverenje o vernosti Bogu ne oslobađa  od greške. Ali jedino Bog koji može da čita srce i poznaje pobude, zna pravo  stanje. Zato Pavle ne obraća pažnju na svoje mišljenje o sebi, niti na sud onih koji ga kritikuju, nego se pokorava Božjem sudu, znajući da je to jedini isrpravni sud. Apostol daje savet da i vernici u Korintu ovako misle o sudu i kritici drugih.

5. Pavle naglašava da nije ispravno iznositi grubo i neprilično svoje mišljenje o

bližnjima. Pošto smo i sami nesavršeni ne možemo tačno da procenimo karakter drugih.

Naročito je neispravno zlonamerno kritikovati Božje sluge. Hrišćanin ne može izbeći da vidi očigledne nedostatke u ponašanju svojih bližnjih, ali on treba da se čuva da ne sudi o pobudama i da ne donosi zaključke o duhovnom stanju i odnosu svojih bližnjih prema Bogu.

Apostol dalje govori o vremenu (grč. kairos = pogodno, naročito vreme) koje je Bog odredio za suđenje. Čovek može da sakrije svoj pravi karakter pred ljudima, ali Bog je odredio vreme kada će se sve otkriti, pa i tajne misli i namere. Tada će Bog dati svakome zasluženu platu tj. pohvalu, a ne čovek. Božje sluge su samo Njegova oruđa koja Bog upotrebljava da ostvari svoje namere. Samo Bog treba da bude uzdizan i hvaljen.

“6. A ovo, braćo moja, prigovorih sebi i Apolu vas radi[94], da se od nas naučite[95], da ne mislite za sebe više nego što je napisano, i da se koga radi ne nadimate jedan na drugoga[96].

7. Jer ko tebe povišuje?[97]Šta li imaš što nisi primio? A ako si primio, što se hvališ[98] kao da nisi primio?”

6. Apostol je uzeo kao primer sebe i Apola, s kim je bio usko povezan, da bi u načelu

poučio vernike.

Pavle ukazuje Korinćanima na opšta pravila u Božjoj Reči o ponašanju prema bližnjima. Ta se pravila nalaze u Starom zavetu, tj. Božjoj Reči, koja je jedini autoritet za Božju decu.

Dalje, apostol osuđuje one koji se ponose što pripadaju svojoj partiji a ne nekoj drugoj u crkvi. Vernici treba druge da smatraju sebi ravnima, a ne nižima ili da nekog preziru.

7. Niko nema razloga da se hvali. Sve darove smo primili od Boga, koji nam je dao

snagu, zdravlje, razum da se razvijamo. Zato niko u crkvi nema razloga da je ponosan i da traži prvenstvo. Oni koji su nešto postigli primili su darove i snagu od Boga. Zato niko ne treba da se hvali[99] (grč. kaikaomai = hvaliti se). Treba samo Boga veličati i uzvisivati.

“8. Eto[100] ste siti[101], eto se obogatiste, bez nas carujete. O, da biste[102] carovali, da bismo i mi s vama carovali.

9. Jer mislim da Bog nas apostole najstražnje postavi[103], kao one koji su na smrt osuđeni; jer bismo gledanje[104] i svetu i anđelima i ljudima.
10. Mi smo budale[105] Hrista radi, a vi ste mudri u Hristu, mi slabi, a vi jaki; vi slavni, a mi sramotni[106].
11. Do ovoga časa i gladujemo i trpimo žeđ, i golotinju, i muke[107], potucamo se,
12. I trudimo se radeći svojim rukama. Kad nas psuju, blagosiljamo; kad nas gone, trpimo[108];
13. Kad hule na nas[109] molimo se[110], postasmo kao smetlište sveta, po kome svi gaze do sad.”

8. Apostol pokušava da probudi vernike u Korintu da bi bili svesni svog blagostanja, pa

da bi prihvatili savete i pomoći od svog iskusnog vođe. Vernici u ovoj crkvi bili su zadovoljni svojim znanjem i zato nisu osećali nikakvu potrebu da nešto više saznaju.

Apostol nastavlja u ironiji i kaže da se Korinćani smatraju bogatim u duhovnim stvarima. Oni su počeli da vladaju kao carevi. Ovo je vrhunac njegove ironije. Ovi vernici “caruju” bez apostola i njegovih pomoćnika. Oni se osećaju sposobni da vode život uspešno i da se staraju za crkvu. Njima Pavle nije potreban; oni mogu da budu bez njega. Ali, kako oni mogu da caruju u takvim prilikama. On bi ipak želeo da oni u istini caruju.

9. U ovom stihu Pavle slikovito prikazuje apostole kao da su poslednji uvedeni u

amfiteatar i osuđeni da se biju sa gladijatorima ili da ih rastrgnu divlje zveri. Ni jedan ne može da izbegne svoju sudbinu.

Ove igre su se priređivale u celoj Rimskoj imperiji i svi su ih poznavali. Apostol često navodi ove igre kao primer. Ovde on apostole predstavlja kao one koji su osuđeni da zabavljaju surove gledaoce svojom smrću. Tako su oni postali “gledanje” (grč. theatron = gledanje, prizor) svima. Božje sluge koje verno svedoče o Njemu, postali su centar pažnje stanovnika ovog sveta, ali i neba. Naša zemlja je poprište sukoba između greha i pravde, istine i zablude.

Kada bi vernici verovali da su oči svemira upravljene na njih onda bi i probuđenje bilo kao u prvo vreme.

10. Apostoli su, zbog propovedanja vesti o spasenju u Hristu, smatrani nerazumnima i

ludima.

Svaki hrišćanin može da očekuje da ljudi ne mogu da ga shvate, ali to ne sme da ga zbuni. On treba da zna da Božji putevi nisu ljudski putevi i da zato telesno ljudsko srce ne može da ih razume.

Kako je velika razlika između poniznog i posvećenog apostola, koji je došao u Korint “u slabosti, i u strahu, i u velikom drhtanju” (2,3), i samopouzdanih, uobraženih i grubih vernika u Korintu koji su se smatrali moćnim i mudrim.

Vernici u Korintu su sebe visoko cenili zbog napretka u svetskoj mudrosti i tobožnjem duhovnom uzrastu, a apostoli su bili prezirani i omalovažavani. Pavle je učinio ovu razliku da bi im pokazao besmislenost i ludost samohvalisanja i samouzvišenja i da im pomogne da uzdignu Hrista, a o sebi u poniznosti da misle.

11. U svom radu apostoli su doživljavali razna iskušenja i nevolje koje se opisuju u

stihovima 11-13. Oni su sve to strpljivo podnosili. Apostoli su gladovali, bili žedni, trpeli siromaštvo i golotinju i dobijali batine. Oni su mnogo putovali i nisu uživali prednost i ugodnost doma.

12. Iako je bio pozvan od Boga na ovu službu, Pavle se izdržavao svojim radom (Dela

18,3; 20,34; 1.Solunjanima 2,9; 2.Solunjanima 3,8.9). Kad su zlo postupali prema njemu on se nije svetio nego sve to strpljivo podnosio.

Hristovi sledbenici ostavljaju osvetu Božjoj pravednosti. Ponekad nije pogrešno ako pokažemo svoje osećanje pravednosti, ali ovakva osećanja treba da izrazimo samo onda ako se Bog omalovažava ili sramoti.

13. Kad se rđavo govori o njima (grč. disfemeo = ocrnjivati, ogovarati, sramotiti),

apostoli uzvraćaju lepim (grč. parakaleo = govoriti prijateljski).

Zaslepljeni ljudi pod uticajem Sotone, mrze i preziru verne Hristove svedoke i smatraju ih kao “smetlište” (grč. perikatormata” = nečistoća prikupljena kad se nešto očistilo).

Već je Isus opominjao svoje učenike da će svet rđavo postupati sa njima. Ne može se očekivati da Sotona mirno posmatra propovedanje istine, koja je protiv njegove namere i planova. Pavle se radovao kad je imao nevolje, jer je znao da je njegov rad uspeo i da je Sotona zbog toga gnevan. Ali, ovo ne znači da hrišćanin treba sam da izazove progonstvo. On treba da izbegava teškoće, ali ne sme da odstupa pred teškoćama.

“14. Ne pišem ja ovo da posramim[111] vas, nego da vas učinim kao svoju ljubaznu[112] decu.

15. Jer ako imate i trista[113] učitelja u Hristu, ali nemate mnogo otaca. Jer vas ja u Hristu Isusu rodih evanđeljem.
16. Nego vas molim, ugledajte se na mene kao i ja na Hrista.”

14. Apostol sa hrišćanskom ljubaznošću i obazrivošću, pazi da ne prouzrokuje osećanja

neugodnosti kod onih koji su u zabludi pogrešili. Ali, bilo je razloga kod nekih vernika da se postide zbog svog protivljenja i međusobnog prepiranja.

Pavle smatra vernike u Korintu kao svoju duhovnu decu oko kojih se on trudio. On se pokazuje kao njihov otac koji im želi samo dobro. Svaki podpastir želi da olakša nevolje svog stada.

Ono što je apostol izneo u stihovima 7-13 on nije napisao u nameri da ih izgrdi. On ne želi da ih obeshrabri nego da im pruži dobar savet kao otac koji ih voli i želi da ih spasi od nesreće i pomogne da se popravi stanje u crkvi.

Uopšte, opomena ili ohrabrenje, treba da se daju u duhu saosećanja za one koji čine greške i koji treba da se vrate na put poslušnosti Bogu.

15. Grčka reč “paidagogoi”(učitelji, čuvari, tutori) je ime za robove koji su vodili

dečake u školu i brinuli se o njima u slobodnim časovima. Oni nisu uvek bili i učitelji, a morali su da čine samo ono što im je domaćin porodice dao u zadatak.

Pavle naglašava da iako vernici u Korintu imaju mnogo učitelja ili tutora niko ne može da bude u ovom odnosu sa njima kao on. Samo on ima prava da ih posavetuje ili opomene, jer je on njihov duhovni otac.

16. Sasvim je prirodno da deca podražavaju svog oca u načinu života. Tako bi trebalo da

čine i vernici u Korintu. Oni bi trebalo da slede primer apostola u vernosti prema Bogu.

I svaki propovednik bi trebalo da bude svestan svoje odgovornosti da bude primer dobrog duhovnog  života pred vernicima. Istina je da vernici treba da gledaju na Hrista kao svog glavnog uzora, ali ljudi su skloni da posmatraju svoje učitelje, zato oni moraju da budu dobar primer vernicima.

“17. Zato poslah k vama Timotija, koji mi je sin ljubazni u veri u Gospodu; on će vam opomenuti puteve moje[114] koji su u Hristu Isusu, kao što svuda i u svakoj crkvi učim.”

17. Prema 16,10 izgleda da je Timotije već bio na putu za Korint, ali apostol nije

očekivao da stigne pre pisma. Ovo je pismo napisano, bez sumnje, da bi ovoj crkvi skrenuo pažnju na dolazak svog pomoćnika koga treba lepo da prime i pripaze na njegove savete i pouke, koje treba da prihvate kao da su od samog apostola.

Pavle je i vernike u Korintu nazvao “decom”,  a sada im šalje svog ljubljenog duhovnog “sina” kojega je on, kao i njih, rodio svojim propovedanjem evanđelja. Timotije je bio Pavlov saradnik u putovanju i evanđeoskom radu, zato je mogao da im kaže šta apostol uči i kako živi.

“18. Neki se naduše[115] kao da ja neću doći k vama.

19. Ali ću vam doći skoro, ako Bog da, i neću gledati na reči onih što su se naduli nego na silu[116].
20. Jer carstvo Božje nije u reči nego u sili,
21. Šta hoćete? Da dođem k vama s prutom ili s ljubavlju i duhom krotosti?[117]”

18. Pavle hoće u ovom stihu da kaže: pošto nije uspeo da ih poseti do tada, neki su

uobrazili da on ne sme da dođe. Možda su neki mislili da ga je zaplašila njihova izjava kojom smatraju druge svojim vođom i da sve što Pavle može da učini jeste da ih opomene i ukori preko pisma. Upućivanje Timotija i Tita u ovu crkvu dalo im je još više povoda da veruju, da se apostol boji da se suoči sa njima.

19. Ali, apostol piše da on namerava da dođe, ako je to po Božjoj volji. On očekuje

odobrenje i priliku za to. Pavle sa nada da može doći tek posle Duhova (16,7.8)

Sve sluge Božje bi trebalo, kao ovaj apostol, da svoje planove rada i putovanja podnesu Bogu na odobrenje.

Ovaj stih nam pokazuje da je Pavle imao hrabrost da dođe. Ova hrabrost je dolazila od saznanja da on to čini po Božjoj volji kao apostol evanđelja i učitelj istine, a ne zbog svoje lične hrabrosti ili prestiža. On želi da verno obavi svoju dužnost.

20. Božje duhovno carstvo na zemlji nije osnovano i ne održava se hvalisanjem,

tvrđenjima i zahtevima niti bevrednim ljudskim rečima. Nešto više se zahteva nego samo uveravanje, oslanjanje na ljudski autoritet i pozivanje na svoj položaj kao vođe.

Božju crkvu održava sila (grč. dinamis = sila) Svetog Duha, koja radi u životu potpuno posvećenih ljudi. Božji Duh vodi vođe u crkvi i daje im silu da mudro upravljaju Božjim carstvom na zemlji.

21. Apostol najzad upućuje apel neurednim vernicima u Korintu. Prut je simbol

roditeljske strogosti. Pavle podseća vernike da je on kao apostol i učitelj evanđelja ovlašćen da održava red i disciplinu u svakoj crkvi. Crkvi u Korintu je ovo potrebno.

Ali, popravljanje treba da se obavi u ljubavi. I, ako je potrebno da se energično postupa da bi se crkva očuvala od nereda, i kazna je katkad neophodna i potrebna da bi se duhovno stanje sačuvalo i pojedinci zaštitili.

Apostol želi da izbegne primenu strogih mera. On se nada da krotost i blagost mogu da omekšaju srca.

1. S L U Č A J     R O D O S K R V L J E N J A

(1.Korinćanima 5,1-13)

“1. Vrlo se glasi[118] da je kurvarstvo[119] među vama, i takovo kurvarstvo kakovo se ni među neznabošcima ne čuje, da nekakav ima ženu očinu[120].

2. I vi se još nadimate[121], mesto da plačete[122], da se izvadi[123] između vas onaj koji je učinio to delo.
3. Jer ja, koji ako nisam kod vas telom ali duhom tu živim[124], već odsudih[125] kao da sam tamo, da se onaj koji je to tako učinio,
4. U ime Gospoda našega Isusa Hrista kad se saberete[126] vi i moj duh, sa silom Gospoda našega Isusa Hrista,
5. Da se on preda sotoni na mučenje tela[127] da bi se duh spasao u dan Gospoda našega Isusa Hrista.”

1. Apostol naglo prelazi na drugi predmet. Reč je o jednom slučaju nemoralnosti u

crkvi. Ovaj slučaj nisu Korinćani spomenuli u pismu koje je crkva uputila Pavlu (vidi: 7,1). Ovo je apstol izgleda doznao od nekog pripadnika Hlojinog doma. Ovo nije bilo neko rekla-kazala, nego dobro poznata (grč. holos = opšta) činjenica za koju se znalo među vernicima.

Grčka reč porneia označava blud. Dosta bi bilo da je reč uopšte o bludu, ali među vernicima u Korintu našao se blud koga nema čak ni među mnogobošcima. Greh koji je odvratan i čak među mnogobošcima trpio se među vernicima u ovoj crkvi.

U ovom slučaju nije reč o majci nego očevoj ženi što je isto bilo zabranjeno prema 3.Mojsijevoj 18,8. Ovaj se greh kažnjavao smrću (3.Mojsijeva 20,11). Grčki tekst dozvoljava da se misli da se s njom oženio ili živeo u bludu. Možda je otac ranije već umro ili je žena pobegla od njega ili se rastavila.

2. Umesto da su se vernici stideli i žalili zbog ovakvog slučaja, oni su se ponosili svojim

duhovnim stanjem iako su se događale ovakve stvari među njima. Trebalo je da se ponize pred Bogom i da poprave stanje u crkvi.

Nije trebalo da se gneve protiv onoga koji je to učinio ili ponosito uzvisuju nad njim, nego da žale slučaj i pokažu bratsku ljubav prema palom bratu i pomognu mu da se vrati na pravi put i da se staraju da drugi ne bi pali u istu grešku.

Onaj koji svesno i hotimično živi u bludu treba da bude isključen iz crkve. Crkva ne može da dozvoli otvoreno prestupanje Božjeg zakona i da to trpi.

3-4. Apostol je bio u Efesu kad je pisao ovu poslanicu. Ali, pošto je doznao za ovaj slučaj (vidi: 1,11), možda i Božjim otkrivenjem (vidi: AA, 302), mogao je da donese svoj sud o ovom slučaju kao da je prisutan u Korintu. Apostol je pažljivo proučio ovaj slučaj i njemu je bilo jasno šta treba da se uradi. On daje crkvi uputstvo šta da radi u ovom slučaju jasnog i otvorenog prestupa Božjeg zakona.

Oni treba da postupaju po datom uputstvu u ime Isusa Hrista. Pavle ih uči kao izabrani apostol za mnogobošce šta da rade u ovom slučaju. Prema Hristovom uputstvu treba da se povede redovan postupak u crkvi. Vođe crkve treba da pozovu crkvu na sastanak i povedu disciplinski postupak prema prekršitelju Božjeg zakona. Ovakvu odluku prima i Nebo.

Pavle se u ovom teškom slučaju nije pokazao kao neki revni diktator. On je njima samo kazao svoje mišljenje i uputio ih na redovan postupak. On nije naređivao ništa bez saglasnosti crkve.

Ovaj nam slučaj potvrđuje da Božji sluga nema prava da odlučuje o postupku i da nešto učini bez saglasnosti crkve. Sam Bog poštuje autoritet crkve gde je ona nadležna.

5. Apostol sada objašnjava zašto takvoga treba ukloniti i pustiti ga da ide svojim putem. Postoje samo dva duhovna carstva: Božje i Sotonino. Kad neko napusti Božje carstvo on onda spada u Sotonino carstvo. Takav se sam udalji od Boga, što se označava njegovim isključenjem.

Izraz “uništenje tela” se obično razume kao umrtvljavanje telesnih želja. Ovde se uključuje i “mučenje” tela koje Sotona prouzrokuje. Takav čovek mora da pati jer je to posledica njegovog rđavog puta. Kada pravednici vaskrsnu oni će dobiti nova, duhovna tela i tako će i novo telo i duh biti spaseni.

Cilj ovakvog postupanja je lečenje ljudi. Ovakav je bio i slučaj sa Irinejom i Aleksandrom, koje je Pavle “predao sotoni da se nauče ne huliti” (1.Timotiju 1,20). Crkvena disciplina ima zadatak da probudi one koji su na pogrešnom putu i da im ukaže na njihovo opasno stanje i potrebu pokajanja. Pošto su bili ukoreni i kažnjeni, oni koji greše mogu da promene svoj život; njihova vera može da ojača, a stanje da se promeni.

Cilj crkvene discipline nije neka osveta nego popravljanje. Isključenog vernika ne treba prezreti nego se starati oko njega. Treba uložiti napore oko njegovog duhovnog obnovljenja.

“6. Nije dobra vaša hvala[128]. Ne znate li da malo kvasca sve testo ukiseli?

7. Očistite dakle stari kvasac da budete novo testo, kao što ste presni[129], jer i pasha vaša zakla se za nas, Hristos.
8. Zato da praznujemo ne u starome kvascu, ni u kvascu pakosti[130] i lukavstva[131], nego u presnom hlebu čistote i istine.”

6. Vernici u Korintu nemaju nikakvog razloga da se hvale svojim duhovnim stanjem. Oni su se trudili da ostave utisak da je sve dobro u crkvi. Oni su se toliko privikli na rđave navike koje su postojale oko njih, da nisu ni osetili zlo i nemoral u svojoj sredini.

Hvalisanje zbog napretka nije nikad na svom mestu, zato što je ono znak ponosa i samouzvišenja. Ako se misli na Golgotu, ljudsko hvalisanje ne može da se pojavi ni u kom vidu. Apostol hoće da kaže da njihovo hvalisanje jasno pokazuje da su oni zaboravili duboku istinu ove izreke. Kad se mala količina kvasca stavi u testo on prožme čitavo testo. Sem toga, i prisutnost jednog prestupnika u crkvi vrši rđav uticaj na celu crkvu.

Kad se neki bivši vernik, poznati prestupnik vrati u crkvu, jer neki žele da mu se da prilika da se popravi, postoji opasnost njegovog uticaja na celu crkvu. Bolje je i za crkvu i za ovakve da ne budu u crkvi nego ih pustiti da poremete mir i zloupotrebe pruženu im priliku.

7. Apostol zahteva potpuno uklanjanje onog koji ostaje u grehu. Grčka reč ekkathairo znači potpuno očistiti. Ovde nije samo u pitanju isključenje iz crkve nego i zadovoljstvo što zlo ne postoji više u crkvi.

Izraz “stari kvasac” označava greh. Jevreji je trebalo da pažljivo pretraže celu kuću pre pashalne večere, da se u njihovom domu ne nađe ni malo hrane sa kvascem. Slično je Pavle tražio i od crkve u Korintu, u pogledu greha, a naročito u pogledu nemoralnosti.

Uklanjanjem prestupnika i čišćenjem crkve od greha, crkva će se očistiti i tako postati slobodna od uticaja greha.

Vernici u Korintu su nekad bili očišćeni od greha. Oni treba da se podsete na to i potrude se da očuvaju svoju čistotu, jer su obećali da će biti čisti “kao i On što je čist” (1.Jovanova 3,3). Isusov primer treba uvek da im je pred očima.

“Hristos, pasha naša”. Klanje pashalnog jagnjeta je slika Hristove smrti, a pasha podseća na oslobođenje iz Egipta. Anđeo koji je imao zadatak da ubija prvence prolazio je pored kuće čiji dovratnik je namazan krvlju.

Na kraju istorije ovo sveta opet će ovakav anđeo obaviti sličan zadatak. Samo oni koji su ostavili greh i stali na stranu pod Hristovom zastavom uprskanom krvlju, biće pošteđeni. Božja crkva mora da bude čista, što se prikazuje pomoću kvasca.

8. Hrišćanin treba stalno da se čuva od “starog kvasca” tj. greha. Izgleda da je bilo vreme pashe, tj. proleće, kad je apostol pisao ovu poslanicu. On poziva vernike u Korintu da napuste “stari kvasac” i prihvate novi način života. Oni treba da odbace “kvasac pakosti” (grč. kakia = zla volja), pri čemu Pavle misli svakako na osećanja koja su prouzrokovala cepanje i partije u Korintu i “kvasac licemerstva”[132] pod kojim misli na nemoral zbog koga ih apostol i kori. Kao što u pashalnom hlebu nema ni mrvice kvasca tako isto treba i karakter Božjeg deteta da je potpuno slobodan od greha i veze sa njim.

“9. Pisah vam u poslanici da se ne mešate[133]sa bludnicima.

10. I to ja ne rekoh[134] za bludnike ovoga sveta, ili tvrdice[135] ili idolopoklonike; jer bi ste morali izaći iz sveta.
11. Ali sad vam pisah da se ne mešate ako koji, koji se brat zove, postane bludnik[136], ili tvrdica[137], ili idolopoklonik, ili kavgadžija[138], ili pijanica ili hajduk[139]; s takovima i da ne jedete.
12. Jer šta je meni stalo[140] da sudim (i) one koji su napolju? Ne sudite li vi one koji su unutra?[141]
13. A one koji su napolju sudiće Bog. Izvadite[142] zloga između sebe.”

9. Poslanica o kojoj apostol piše u ovom stihu nije nam poznata. Pavle je pisao mnoge poslanice raznim crkvama koje je on osnovao i organizovao. On ih podseća da im je pisao da nisu prisni i da se ne druže sa nemoralnima. Bog ne želi da se Njegov narod meša sa onima koji poročno žive. Ovde apostol ne zabranjuje da se ovakvima govori i da ih se pouči, nego da nemaju sa njima prisne odnose.

10. Apostol ovde ne misli na grešnike koji su napolju i ne veruju. Oni ne tvrde da su prihvatili Hristov put. Pavle ne piše da ne treba imati nikakvog posla sa onima koji ne veruju ili koji su pohlepni ili bezobzirni i idolopoklonici. To bi bilo praktično neizvodljivo za vernike u Korintu, koji je bio grad poroka i idolopoklonstva.

Hrišćani su okruženi grešnicima. Oni ne mogu da se izdvoje iz ljudskog društva. Njihova dužnost je da žive među njima i rade za njih. Oni treba svetu da govore i svedoče o sili evanđelja. To mogu samo onda ako održavaju vezu sa ljudima u svetu. I Isus je bio među ljudima. On je posećivao u njihovim domovima i nudio im lek protiv greha i put spasenja. To se očekuje i od Njegovih sledbenika.

11. Ove reči se odnose na ovu Pavlovu poslanicu. Apostol pored bluda, navodi još neke grehe koji isključuju vernike iz zajednice sa Bogom i crkvom. Vernici treba da se čuvaju onih koji tvrde da su hrišćani, ali čine ove grehe. Sa ovakvima venici ne treba da se druže.

“S takvima i da ne jedete”. Ovde apostol misli na zajedničke obede kao i na Večeru Gospodnju. Vernici ne treba ničim da pokažu svetu da oni prestupnike Božjeg zakona smatraju hrišćanima i ispravnom braćom i sestrama. Ovo je bilo naročito važno za prilike u Korintu, gde je trebalo da vernici se odvoje od nepokajanih otpadnika i tako pokažu da takvi ne pripadaju crkvi.

12. Pavle dobro zna da on nije ovlašćen da sudi onima koji ne pripadaju crkvi. On daje savete i pouke samo Božjoj deci kao pravim pripadnicima Hristove crkve.

Crkva ima pravo da odvede pod disciplinu samo svoje vernike, a ne one koji su napolju. Apostol ovo naglašava da bi istakao pravo crkve u Korintu da upotrebi svoj autoritet nad onima koji otvoreno greše.

13. Bog će suditi svim ljudima, njihovim mislima, rečima i delima. Zato vernici treba da budu mirni i strpljivo podnose zloupotrebu i nepravdu. Bog će sve jednom izneti na videlo i svaki će dobiti što je zaslužio.

Reči: “Izvadite zloga između sebe” je navođenje iz 5.Mojsijeve 17,7  prema LXX.

1. P A V L E     O S U Đ U J E     P A R N I Č E N J E     P R E D    S U D O M

(1.Korinćanima 6,1-20)

“1. Sme li koji od vas, kad ima tužbu[143] na drugoga, ići na sud nepravednima, a ne svetima?

2. Ne znate li da će sveti suditi svetu? Kad ćete dakle vi sveti suditi niste li vredni suditi manjim stvarima?
3. Ne znate li da ćemo anđelima suditi, a kamoli stvarima ovoga sveta[144]?
4. A vi kad imate tužbu za stvari ovoga sveta, uzmite za sudije one koje u crkvi ne broji niko ni u šta!
5. Na sramotu vašu govorim[145]: zar[146] nema među vama nijednoga mudra koji može rasuditi među braćom svojom?
6. Nego se brat s bratom sudi, i to pred nevernicima!
7. I to je već vrlo sramotno[147] da imate tužbu[148] među sobom. Zašto radije ne trpite nepravdu? Zašto radije ne pregorite štetu?
8. Nego vi sami činite nepravdu i štetu, pa još braći?”

1. Apostol dalje piše o jednoj ozbiljnoj grešci u crkvi. Vernici su pokretali sporove

međusobno pred mnogobožačkim sudovima kad je nastajao nesporazum među njima. Ovakav postupak je bio suprotan Hristovim poukama (vidi: Matej 18,15-17), pa zato nehrišćanski. Pavlove reči: “Sme li ko od vas?” pokazuju iznenađenje da neki vernik tako nešto čini u sporu sa bratom!

I među vernicima u crkvi biće uvek razlike u mišljenju. To se ne može izbeći. Ali, mora da se pazi na način kako da se ovaj spor reši. Ovaj slučaj jasno pokazuje da u ovoj crkvi nije postojao duh jedinstva i ljubavi.

Jasno je da odgovornost za ovaj slučaj leži na tužitelju. On odlučuje pred kim će izneti spor sa svojim bratom. Izraz “nepravednima” (grč. adikoi = nepravedni) je suprotan izrazu “sveti” i odnosi se na nehrišćane. Ali to ne mora da znači da su odluke tog suda uvek nepravedne.

2-3. Apostol ukazuje vernicima na nešto što će se dogoditi posle Hristovog dolaska. Kada se posle Hristovog dolaska spaseni popnu s Hristom na nebo, oni će s Njim sačinjavati sud koji će osuđenim palim anđelima i nepokajanim grešnicima odrediti veličinu kazne. To će se dogoditi u vreme hiljadugodišnjeg carstva na nebu. Ovo određivanje kazne biće na osnovu izveštaja o njihovom životu na zemlji.

Pavle pita, kada će oni to činiti, zar nisu sposobni da svoje sporove rešavaju među sobom u crkvi, nego svoje nesporazume iznose pred nevernike? Ovi su sporovi svakako bili mali i vernici su mogli, pomoću Božjeg Duha, lako da ih reše. Ako neko ne prima Isusov savet dat u Mateju 18,15-17, on se sam izdvaja iz kruga vernika i sa njim treba da se postupa kao sa nevernikom (stih 17).

4-5. U ono vreme sudovi u Korintu su bili iskvareni i nepravedni jer su sudije bili nekarakterni, nemoralni i podmitljivi. Hrišćani nisu mogli da imaju poverenja u takve sudove. Zar da im takvi ljudi sude, pita se apostol; ljudi koji ne poznaju Boga i u koje crkva nema poverenja? U svojim privatnim poslovima oni to nikad ne bi uradili. Zar to nije sramota da vernicima sude ovakvi ljudi? Zar smeju rasprave i lični interesi da budu pretežniji od ugleda crkve?

Vernici u Korintu su se hvalili svojom mudrošću i znanjem i zbog toga se uzdizali nad drugima. Da su oni stvarno takvi oni bi našli nekog između sebe u crkvi za  koga znaju da je mudar i pravedan i on bi presudio spor.

6. Već je dosta kad se vernici svađaju i ne mogu da se pomire, ali još je gore kad oni idu na sud kod nevernika. To je dokaz da oni nisu svesni kome pripadaju. Oni se vraćaju na stari život i njihovo nepreporođeno srce privlači ponos, častoljublje i osveta umesto duha praštanja, ljubavi i jedinstva.

Nevernici (grč. apistoi = oni koji ne veruju) su oni koji ne veruju u jednog, pravog Boga i ne poznaju Božje osobine i načela. Oni ne poznaju Božju pravednost i zato nisu pogodni da reše sporove među hrišćanima.

To važi i za danas. Sramota je za Božji narod da se vernici, koji poznaju Božji plan spasenja i načela neba, obraćaju onima i traže pravdu kod onih koji ne znaju božansku istinu i pravdu.

7-8. Postupak nekih vernika u Korintu je stvarni poraz (grč. hetema = poraz) za njih. Oni su se time odvojili od Boga i napustili bratsku ljubav, jedinstvo i snošljivost, za šta se i sam Isus molio.

Apostol dalje kaže kako može da se izgladi spor ako neko smatra da mu je neki vernik učinio nepravdu.

Nije greh ako se zahteva da se nešto učini što je pravo i obavezno. Na primer, da se radniku isplati dnevnica. Ali, Pavle piše da je neispravno kad se ide na sud radi parničenja među vernicima. Božje dete će mirno i strpljivo da podnosi nepravdu ili uvredu, pa i štetu. Hrišćanin neće da traži zadovoljenje zakonskim putem. On više ljubi Hrista i Njegovu stvar nego svoje lične interese. On će pre da pregori štetu, bilo materijalnu ili ličnu uvredu, nego da sramoti Hrista, Njegovu crkvu i ide na sud pred nevernicima.

“9. Ili ne znate da nepravednici neće naslediti carstva Božjega? Ne varajte se: ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubočinci, ni adžuvani, ni muželožnici[149];

10. Ni lupeži[150], ni lakomci, ni pijanice, ni kavgadžije[151], ni hajduci[152], carstva Božjega neće naslediti.
11. I ovakovi bijaste neki[153]; nego se opraste i posvetiste i opravdaste imenom Gospoda našega Isusa Hrista i Duhom Boga našega.”

9-10. Apostol očekuje pozitivan odgovor: “Vi sigurno znate”. Oni toliko znaju ma kako da su se udaljili od učenja evanđelja.

Nepravedni su sebični i gramžljivi ljudi koji izvlače korist na štetu bližnjih. Njihov karakter nije u skladu sa samoodricanjem, zato ne mogu da budu stanovnici Božjeg večnog carstva.

Možda Pavle ovim misli na one koji sramote crkvu i odvlače vernike na sud pred mnogobošcima. Greh zaslepi tako da oni koji ga čine ne uviđaju da čine zlo. Njihova savest je potamnela; oni su odrvenili popuštanjem grehu. Takvi i ne primećuju opasnost.

U 9. i 10. stihu apostol iznosi teške poroke koji su postojali među mnogobošcima u Korintu. Najgori i najrašireniji porok je bio blud. Blud je bio veoma razvijen među mnogobošcima, naročito u vezi sa njihovim idolopoklonstvom. Oni su bili veliki preljubočinci. Zatim, adžuvani (grč. malakoi = slab, popustiljiv). Kad Pavle nabraja seksualne poroke ovaj porok označava homoseksualnost. Ovde se misli na one koji su moralno slabi i dozvoljavaju da se ovakav neprirodni akt izvrši nad njim. I najzad, muželožnici (grč. arsenokoitai). Ovo je drugi izraz za homoseksualce. Tu se misli na one koji vrše ovaj akt nad drugim.

Nabrajanjem poročnih greha u 9. i 10. stihu obuhvaćeni su glavni telesni gresi. Svi oni koji ovo čine neće ući u Božje carstvo. Oni koji robuju ovim izrazito telesnim gresima fizički, duhovno su nesposobni i za ovaj život.

11. Pre krštenja neki od vernika u Korintu su isto bili ovakvi. Ali, oni su sada “oprani” od ovakvih greha Hristovom krvlju.

Oni su i “posvećeni” tj. ne smatraju se više krivim nego pravednim. Opravdanje je moguće zato što se vera obraćenog vernika uračunava njemu u pravdu (Rimljanima 3,24-26; 4,3.5).  Bog Otac, gledajući na obraćenog grešnika, vidi na njemu ogrtač Hristove pravde, u koji se pokajani grešnik ogrnuo, a ne njegov grehom umrljani i prljavi ogrtač.

“12. Sve mi je slobodno, ali nije sve na korist; sve mi je slobodno, ali neću da što ovlada mnome[154].

13. Jela su za trbuh, i trbuh je za jela; ali će Bog, i ova i onoga pokvariti[155]. A[156] telo nije za blud nego za Gospoda, a Gospod za telo.
14. A Bog i Gospoda podiže[157], i nas će podići silom svojom.”

12. Ove reči nemaju apsolutni smisao. To se vidi iz prethodnih stihova gde se nabrajaju neki gresi, na koje se ove reči ne odnose.

Apostol u ovom stihu misli na ono što po sebi ne mora da bude greh. Hrišćanin je slobodan da čini ono što je dobro i korisno za njegov fizički i duhovni život. Ljubav prema Bogu i bližnjima je načelo koje vlada u životu hrišćanina i on prema njoj vrši svoj izbor. Mudar čovek neće da dozvoli sebi da ga nešto što nije dobro zarobi. On će sebe da kontroliše i uzdrži se u svemu. On neće da dozvoli da se kod njega razviju navike koje mogu da nadvladaju njegovu volju. Ima stvari koje su duhovnom verniku ostavljene na slobodan izbor, ali nije mudro da on čini ono što neće da bude korisno za njega ili Božju stvar na zemlji.

13. Jela (grč. bramata = hrana), tj. svaku hranu koju je Bog odredio čoveku da jede, i želudac koji probavlja (vari) tu hranu dao je Bog.

Čovek treba sa zadovoljstvom da jede određenu mu hranu, ali hrišćanin ne sme da jede po svome prohtevu sve što hoće i koliko hoće. On treba da misli da je otkupljen Hristovom krvlju i zato je dužan da održava svoje telo u dobrom stanju.

Ovo telo će jednom da bude uništeno, zato vernik ne treba da posveti svu pažnju samo telu nego da razvija karakter na koji Bog gleda. Oni koji žele da imaju duhovno i telesno zdravlje treba da budu umereni u jelu. Umerenost u jedenju i najbolje hrane pomaže zdravlju i razumevanju duhovnih istina.

Ako je stomak određen da služi probavi hrane, telo nije određeno za razuzdanost i blud. Ono je određeno da služi Gospodu. Vernici u Korintu su to znali, ali oni su živeli među narodom koji je blud smatrao normalnim načinom života. Zato se blud u Svetom pismu oštro žigoše kao greh. Apostol ovde hoće da naglasi da je Bog čoveka stvorio po svom obličju, da odsjajuje Njegovu slavu. Zato je hrišćanin dužan da očuva svoje telo neuprljano.

14. Svojom verom Božje dete se ujedinjuje sa Hristom. Bog će ga podignuti iz mrtvih i

dati mu proslavljeno telo. Ovo telo biće slično Hristovom proslavljenom telu.

“15. Ne znate li da su telesa vaša udi Hristovi? Hoću li dakle uzeti ude Hristove i od njih načiniti ude bludnice? Bože sačuvaj!

16. Ili ne znate da ko se s bludnicom sveže[158] jedno telo s njom postane? Jer, reče, biće dvoje jedno telo.
17. A ko se Gospoda drži[159] jedan je duh s Gospodom.”

15. Crkva je Hristovo telo, a Isus je glava telu. Kao što glava vodi i kontroliše ude tela u njihovom radu, tako i Isus kao duhovna glava crkve vodi i upravlja svoje telo, crkvu. Hrišćani su ujedinjeni u Hristu i zato je nemoguće ni pomisliti da vernici kao Hristovi udovi prljaju telo u moralnom pogledu. Hristos je čist i Njegovi sledbenici su isto čisti kao i On. Oni se trude da do Njegovog drugog dolaska očuvaju tu čistotu.

U ovom stihu apostol izražava svoju odvratnost od same pomisli da se vernici odvoje od Njega i postanu udi bludnice.

16. Pavle zasniva svoj zaključak na Svetom pismu. Brak je zakonska veza muža i žene (1.Mojsijeva 2,24), a blud je nezakoniti odnos, nedozvoljena zajednica. Neki vernici u Korintu su mislili da ih blud ne lišava zajednice kao vernike crkve, niti oni time postaju jedno sa bludnicom. Oni su mislili da je takvo mišljenje preterano.

17. Oni koji ljube Gospoda i imaju poverenja u Njega žele da se potpuno sjedine sa Njim. Oni odbacuju sve što se Bogu ne dopada, a prihvataju samo ono što je u skladu sa Njegovom voljom. Ovo jedinstvo sa Gospodom Pavle izjednačuje sa pravdanjem verom. Vernik ne gubi svoju ličnost i istovetnost nego se samo priključuje Hristu tako da on misli kao Hristos i želi samo ono što Hristos. Ova zajednica se upoređuje sa bračnom zajednicom.

“18. Bežite od bluda; jer svaki greh koji čovek čini osim tela je[160], a koji čini blud on greši svome telu.

19. Ili ne znate da su telesa vaša crkva[161]Svetoga Duha koji živi u vama, kojega imate od Boga, i niste svoji?[162]
20. Jer ste kupljeni skupo. Proslavite dakle Boga u telesima svojim, i u dušama svojim, što je Božje.[163]”
21. U originalu je upotrebljena reč koja označava naviku i stalnu želju za bežanjem. Duh

proroštva kaže da je opasno raspravljati se u mislima i savesti. Jedini pravi postupak je odmah pobeći od kušanja (CH, 587).  Josif nam daje dobar primer. Sigurni smo od moralne nečistote kad okrenemo oči od predmeta koji izaziva nečiste misli u nama.

Nijedan drugi greh ne uprlja toliko telo kao blud u raznom vidu. Laž, sebičnost ili požuda su gresi u mislima, ali blud napada samo telo. Iako su pijanstvo i žderanje gresi učinjeni preko tela, oni nisu nastali u telu. Ali, blud je direktna pobuda i akcija tela. Ovaj odvratni greh je nešto suprotno lepom simbolu jedinstva u braku. Bog je imao cilj da brak bude doživotna veza između čoveka i žene koju ne sme ništa da prekine. Blud prekida tu vezu.

19. Ovo je jedan dalji razlog protiv nemoralnosti. Telo vernika je mesto gde prebiva Sveti Duh. Zato ovo mesto (grč. naos = hram) ne sme da bude uprljano grehom. Otuda je nemoralnost greh učinjen u našem telu protiv Tvorca i Svetog Duha. Muž ne pripada sebi. On nema pravo da svoje snage i telo koristi po svojoj želji, nego treba da živi u umnom, fizičkom i duševnom pogledu prema Božjoj volji.

20. Bog visoko ceni ljudski rod jer je otkupljen velikom cenom, žrtvom Isusa Hrista. Zato je svako ljudsko biće od velikog značaja. Isus bi se žrtvovao i za samo jednog čoveka (8T, 73). Pošto je Bog skupo otkupio čoveka, on je obavezan da drži Božje zapovesti i “bega” od svakog vida nemoralnosti i poročnosti. Otuda je dužnost čoveka da održi svoje telu u najboljem stanju i tako proslavi Boga.

Duh proroštva kaže: “Bog je otkupio nas i On polaže pravo na presto u našem srcu. Naš razum i telo moraju da se potčine Bogu, a navike i ukus da se pokore višoj volji duše. Mi ne možemo da budemo samostalni u ovoj stvari. Ne možemo da sami sebe sigurno vodimo. Sveti Duh mora da nas obnovi i posveti. U Božjoj službi ne sme da bude polovičnog rada.” (Sp.T.A. No 7, p.39).

II          O D G O V O R    N A    P I T A N J A    K O J A    S U    P O S T A V I L I

V E R N I C I    U    K O R I N T U  (7,1 – 11,1)

1. S A V  E T I    Z A    B R A K

(1.Korinćanima 7,1-40)

1. UZAJAMNO PRIZNAVANJE BRAČNIH PRAVA (7,1-6)

“1. A za ono što mi pisaste[164]: dobro je čoveku da se ne dohvata do žene:

2. Ali zbog bluda svaki da ima svoju ženu, i svaka žena da ima svojega muža;
3. Muž da čini ženi dužnu ljubav[165], tako i žena mužu.
4. Žena nije gospodar od svojega tela, nego muž; tako i muž nije gospodar od svojega tela, nego žena.
5. Ne zabranjujte se jedno od drugoga[166], već ako u[167] dogovoru za vreme, da (se) postite i molite Bogu; i opet da se sastanete, da vas sotona ne iskuša vašim neuzdržanjem[168].
6. Ali ovo govorim po svetu, a ne po zapovesti[169].”

1. Ovim stihom počinje novi odsek u ovoj poslanici.

Apostol odgovara na neka pitanja koja mu je postavila ova crkva. U 5. i 6.  poglavlju

apostol Pavle je već dao odgovor na prvo i najvažnije i najozbiljnije pitanje o braku. Ali, postojala su i druga pitanja.

Na primer, neki su pitali da li neka stroga pravila za Jevreje, koja naređuju da se muškarci žene, važe i za hrišćane? Neku u ovoj crkvi nisu želeli da se žene. Oni su pitali da li mogu da ostanu neženjeni? Drugi su verovali da je brak izuzetno stanje koje treba da se izbegava.

Grčka reč kalos znači pogodno je ili odgovara i ne označava dobrotu u moralnom pogledu. Ove Pavlove reči ne treba tako razumeti da on celibat smatra moralno boljim ili uzvišenijim od braka. To se ne bi slagalo sa njegovim tvrđenjima na drugim mestima, gde on bračnu vezu upoređuje sa verom koja postoji između Hrista i crkve (Efescima 5,22-27).

            Izraz “da se ne dohvata do žene” je sinonimni izraz za brak u ovim stihovima. Ovde apostol ne misli na zabranu ili potcenjivanje braka.

2. Zbog (grč. dia = zbog, radi) izbegavanja bluda tj. da bi se izbegao blud kod hrišćana

u Korintu, apostol preporučuje da se žene, s obzirom na veliku nemoralnost u ovom gradu. Brak, dakle, znači zaštita protiv bluda koji je bio tako raširen u Korintu, ali Pavle ne misli da je to jedini razlog zašto ljudi stupaju u brak.

3. Ovim rečima apostol iznosi dužnost muža i žene jednog prema drugome kao

supružnika i partnera u seksualnom pogledu. Oni su vezani u ovom pogledu u životu i zato treba da pokažu ljubav i pažnju jedno prema drugom. Bilo je potrebno da im Pavle ovako piše zato što su neki mislili da to je naročita vrlina ili žrtva ako se odvoje od bračnog druga. Ali, u tom slučaju onaj koji se odvaja od svog bračnog druga izlaže ga kušanju u seksualnom pogledu.

4. Apostol iznosi da muž i žena imaju jednaka prava u ovom pogledu. Niko nema prava

da svom bračnom drugu otkaže bračne dužnosti. Ali ovo načelo ne odobrava zloupotrebu ili krajnost. Od hrišćana se očekuje ovde umerenost i obzir. Brak je prisna i dublja zajednica naročito nežnog odnosa. Ako dođe do kušanja bračne vernosti onda treba da se pomisli na prisnu i svetu vezu braka i pobedi kušanje. Hrizostom kaže: “Kad te neka bludnica kuša kaži joj: Moje telo nije moje nego moje žene. To isto neka kaže i žena.” (Homilije, XIX)

5. Hrišćani ne treba da se uskraćuju (grč. apostereo = uskraćivati, lišavati, oduzimati)

jedan drugome od prisnih bračnih seksualnih dužnosti, osim za neko vreme po uzajamnog dogovoru. Apostol iznosi i razloge za to. To su neke verske dužnosti, post i molitva koji su određeni ili među njima dogovoreni. Posle ovog određenog vremena treba da se nastavi normalni bračni život u seksualnom pogledu.

Brak štiti moralnu porodičnu čistotu, zato duže uzdržavanje od bračnih seksualnih odnosa ne bi bilo nikakva zaštita protiv bluda.

6. Apostol dodaje da sve ovo (stih 5) nije obavezno, niti njegova zapovest. Oni nisu

dužni da čine taj uzajamni sporazum. Ako žele mogu da učine taj sporazum. To je njima ostavljeno da oni na to pristanu. Grčka reč sugnome znači dopuštanje, sporazum ili uzajamno mišljenje. Ipak, ne treba ovo tako razumeti da Pavle nije to pisao pod uticajem Svetog Duha ili kako kaže Karadžićev prevod, da je to pisao “po svetu”. On isto tako nikog i ne prisiljava u Korintu da se ženi. On samo daje razne savete, a odluka je stvar pojedinca.

2. BEZBRAČNOST SAMO POD IZVESNIM USLOVIMA (7,7-11)

“7. Jer hoću[170] da svi ljudi budu kao i ja; ali svaki ima svoj[171]dar od Boga: ovaj dakle ovako, a onaj onako[172].

8. A neoženjenima i udovicama velim: dobro im je[173]ako ostanu kao i ja (što sam).
9. Ako li se ne uzdrže[174], neka se žene i udaju; jer je bolje ženiti se negoli upaljivati se[175].
10. A oženjenima zapovedam, ne ja nego Gospod, da se žena od muža ne razdvaja[176].
11. (Ako li se pak i razdvoji, da se više ne udaje, ili da se pomiri sa svojim mužem); i muž da ne pušta[177] žene.”

7. Ne znamo da li je apostol Pavle bio oženjen. Prema navodu iz Dela 26,10 Pavle je

glasao u Sinedrionu protiv hrišćana po čemu možemo da mislimo da je bio član Sinedriona. Članovi Sinedriona su morali da budu oženjeni (Talmud, Sanhedrin 36/b; DA, 133). Kao farisej on je sve propise izvršavao. I saveti u ovom poglavlju o braku otkrivaju da je apostol bio oženjen.

Svi ljudi ne gledaju jednako na brak. Ako se sve čini u skladu sa Božjim savetima ispravan je stav i onih koji hoće da se žene i onih koji to neće.

8. Apostol ovde ima u vidu neoženjene i udovice.

9. Nisu svi ljudi jednaki. Neki ne mogu da se uzdrže u seksualnom pogledu, drugi su

možda navikli na brak. Oni koji ne mogu da savladaju svoje nagone bolje je da se žene nego da “izgaraju od strasti”[178]. Ovaj apostolov savet je jasan i u skladu sa onim što je ranije rekao. Čak i onda kad se uzme u obzir progonstvo i razne nevolje u porodici (uporedi 26. stih), bolje je da se ovakvi žene, misli apostol Pavle.

10-11. Oženjenim hrišćanima apostol jasno kaže i naglašava samo Hristovo učenje. Isus je objavio da je brak sveta nepromenljiva veza (Matej 5,31.32; Marko 10,2-12; Luka 16,18). Isus ne odobrava rastavu braka iz ma kojih razloga što čine građanski sudovi. Jevreji i Rimljani su lako dobijali rastavu braka, ali hrišćani nisu to odobravali jer je Bog odobrio rastavu samo u jednom jedinom slučaju. To je preljuba. (Matej 19,9)

            Pavle naglašava da se žena ne rastavlja od muža zato što je javno mišljenje obično naklonjeno ženi koja kao slabije biće pati zbog surovosti muža. To vodi popustljivosti u ovoj zapovesti. Možda je apostolu bio neki takav slučaj spomenut.

Ako neka žena ne prihvati savet iznesen u 10. stihu, a ima decu u tom braku, ona ne treba da se preudaje nego da pokuša da se izmiri sa mužem radi dece. Izraz “razdvoji” (grč. afiemi = ostaviti, rastaviti) je strožiji izraz od izraza u 10. stihu “razdvojiti”, mada izgledaju kao sinonimi.

3. PROBLEM MEŠOVITIH BRAKOVA (7,12-16)

“12. A ostalima govorim ja a ne Gospod: ako koji brat ima ženu nekrštenu[179] i ona se privoli[180] živeti sa njim, da je ne ostavlja.

13. I žena ako ima muža nekrštena i on se privoli živeti s njom, da ga ne ostavlja.
14. Jer se posveti muž nekršten ženom krštenom, i posveti se žena nekrštena od muža krštenoga[181]; jer inače deca vaša bila bi nečista, a sad su sveta.
15. Ako li se nekršteni[182] razdvaja, neka se razdvoji; jer se brat ili sestra u takvom događaju ne zarobi[183]; jer nas na mir dozva Gospod[184].
16. Jer šta znaš ženo, da ako muža spaseš? Ili šta znaš, mužu, da ako ženu spaseš.”

12-13. Apostol ovde raspravlja pitanje odvajanja ili rastavljanja sa nevernim bračnim

drugom. Postavlja se pitanje da li treba jedan vernik da se svojevoljno rastavi od nevernog bračnog partnera i u kom slučaju? Možda on ne želi da živi u bračnoj zajednici sa onim koji ne veruje.

Isus je dao jasnu pouku o neraskidivoj i svetoj prirodi bračne veze (Matej 19,4-6.9). Isus nije objavio neko izričito učenje o pitanju koje apostol ovde raspravlja, zato on i kaže: “Govorim ja, a ne Gospod”. Apostol Pavle je ovaj savet dao pod uticajem Svetog Duha, ali on nije imao tekst u Svetom pismu na koji bi se mogao pozvati.

Možda neka žena koja ne veruje neće da živi sa mužem koji je prihvatio hrišćansko učenje. U ovakvom slučaju muž ne može da spreči rastavu. Ali, ako žena koje ne veruje želi da napusti muža koji veruje, on ne može da traži rastavu braka. Bračni zavet je svet i ne može da se raskine iz verskih razloga. Samo onaj koji ne veruje može da raskine ovaj brak i stupi u drugi. Stih 13. iznosi obrnuti slučaj.

14. Apostol neće ovde da kaže da muž ili žena koji ne veruju postaju sveti nego samo da su čisti i prikladni za zajednički život. Ako je brak po zakonu onda ga crkva priznaje i vernik tada ne treba da se rastavlja. Deca iz takvog braka nisu “više nečista” nego sveta, tj. zakonita i “čista”.

15. Ako bračni drug koji ne veruje želi da se rastavi, bračni drug koji veruje nije dužan da

po svaku cenu očuva brak. On nije obavezan da živi u bračnoj vezi protiv volje nevernog bračnog druga.

Hrišćanin treba da se trudi da živi u miru i slozi sa nevernim bračnim drugom ali bez nekog pogađanja. Hrišćanstvo je vera mira i ono zahteva da se izbegavaju svaki nesklad i svađa. Ako mir ne može da se postigne i neverna strana želi da se rastavi to treba da bude na miran način.

16. Pavlov razlog što bračni drug koji veruje ne treba svojevoljno da napusti druga koji ne veruje jeste mogućnost da neverni prihvati Hrista, kao Spasitelja. Obraćenje bračnog druga koji nije verovao je velika sreća i blagoslov za porodicu i njega samog.

4. OBRAĆENJEM SE NE MENJA DRUŠTVENO

STANJE OBRAĆENOG (7,17-24)

“17. Samo kao što je Bog razdelio[185] svakome, i kao što je svakoga pozvao Gospod onako neka živi. I tako zapovedam po svim crkvama.

18. Je li ko pozvan obrezan, neka se ne gradi neobrezan[186]; ako li je ko pozvan neobrezan, neka se ne obrezuje.
19. Obrezanje je ništa, i neobrezanje je ništa; nego držanje zapovesti Božjih.
20. Svaki neka ostane u onome zvanju u kome je pozvan.
21. Jesi li pozvan rob[187], ne brini se[188]; nego ako i možeš svoj biti, još radije budi[189].
22. Jer koji je pozvan u Gospodu rob, slobodnjak je Gospodnji[190], tako i onaj koji je pozvan slobodnjak, rob je Hristov.
23. Kupljeni ste skupo[191], ne budite robovi ljudima.
24. Svaki, braćo, u čemu je ko pozvan u onome neka ostane pred Gospodom[192].”

17. Prihvatanje hrišćanstva ne mora da znači i promenu zanimanja, ekonomskog i društvenog stanja. Obraćeni obično žele da ubuduće u životu žive i rade samo za ono što je duhovno, jer u tome nalaze smisao i sreću u ovom životu. Neki čak žele da napuste svoje zanimanje i redovni posao. Ali, Bog ne želi da naglo prestane red i tok postojećeg života, nego da se sve to izmeni postepeno. Glavno je da u njima bude novi duh. To hoće da kaže Pavle u ovom stihu.

18. Jevreji kad se obrate ne treba da kriju da su obrezani, jer je ovaj obred sam Bog naredio Avramu, ali se obrezanje ne traži od mnogobožaca koji su se obratili u hrišćanstvo.

19. Obrezanje i neobrezanje ne mogu da utiču na lični odnos vernika prema Hristu.

Novorođeno Božje dete nije to postalo nekom svojom zaslugom nego verom u Hristovu zaslugu. Avram, čija je vera primer za sve koji veruju, nazvan je ocem svih onih koji imaju Isusovu veru, bez obzira da li su obrezani ili ne. Svaki čovek, bilo obrezan ili neobrezan, može da čini Božju volju. To je glavno, a ne održavanje verskih obreda.

20-21. Svako treba da ostane u onom stanju u kom je bio kad je pozvan.

Kad su robovi (grč. dulos = sluga) prihvatili Hristov poziv oni time nisu bili oslobođeni od svojih gospodara. Ova činjenica ne treba da bude razlog žalosti ili straha jer to nije Božja nemilost. Oni koji su upoznali duhovnu slobodu ne treba da očajavaju zbog svog fizičkog stanja robova, nego da se uče da budu zadovoljni stanjem u kome su upoznali Hrista. Tako će oni posvedočiti da je u njima sila evanđelja. Bog se brine za svoju decu. On daje milost i snagu kad je potrebno.

Pavlove reči “još radije budi” nisu jasne i mogu da se odnose na ropstvo ili oslobođenje od ropstva. Ovo drugo mišljenje je više u vezi sa Pavlovim savetom, koji on daje u pogledu mešovitih brakova u stihu 15.

22. Obraćeni rob je slobodnjak u Hristu, jer je slobodan od greha, blagodareći Hristu.

Ovako apostol hrabri obraćene robove i bodri ih. Ropstvo grehu, zbog koga su i oni u svom strašnom stanju, mnogo je gore nego fizičko ropstvo. Oni su sad slobodni od ovog ropstva. Njihovo je stanje bolje nego ranije. Možda su neki njihovi gospodari u težem stanju nego oni, jer su još robovi grehu. I to može da bude uteha za neke od njih.

I slobodan građanin koji prihvati Hrista postaje Isusov ‘rob’, jer je potpuno zavisan od Njega. Čovek može da bude ili bedni rob grehu ili srećni, svojevoljni rob Spasitelja. Poslušnost Božjem zakonu, bilo kao rob ili slobodan, je znak poštovanja i pripadništva Bogu.

23. Cena otkupa je skupocena krv Isusa Hrista. Robovi koji su prihvatili evanđelje, iako

su lišeni građanske slobode i vezani za gospodara, imaju veliku vrednost u Božjim očima. Oni su Isusovi robovi i služe mu preko zemaljskih gospodara, ako verno obavljaju službu kao da je učinjena Hristu (vidi: Efescima 6,5-8).

Smisao reči “ne budite robovi ljudima” nije jasan u ovim stihovima. Izgleda da apostol daje ovaj savet svim hrišćanima, i robovima i slobodnima. Svi oni ne smeju da prestupaju Božji zakon ni u kom slučaju da bi udovoljili zahtevu ljudi (Dela 5,29). Bog koji je platio cenu njihovog spasenja zahteva potpunu odanost. Oni ne smeju nikome da dozvole da diktira njihovoj savesti da li da obave svoja prava i dužnosti prema Bogu. Sveti Duh je vođa i učitelj hrišćanima. Bog nam je dao savest da nas Duhom Svetim preko nje vodi i zato ne dozvolimo kontrolu u ovom pogledu ni jednom čoveku ili vlasti.

24. Ovaj stih je ponavljanje ranije rečenog u 20. stihu. Zašto se ovo ponavlja i naglašava?

Svakako da bi se istakla činjenica da hrišćanstvo ne želi da ukine ili promeni društveni poredak. Hristova crkva nema zadatak da ruši ljudsko društvo. Ali, hrišćanstvo smatra ropstvo velikim zlom za čovečanstvo. Ono ne treba da postoji u ljudskom društvu. Svaki hrišćanin treba na tome da radi da se ono ukine.

5. SAVETI U POGLEDU DEVOJAKA (7,25-40)

“25. A za devojke nemam zapovesti Gospodnje, nego dajem savet, kao koji sam pomilovan od Gospoda, da budem veran[193].

26. Mislim, dakle, ovo da će biti dobro za sadašnju nevolju da je čoveku dobro tako biti[194];
27. Jesi li se privezao za ženu, ne traži da se razdrešiš[195]; jesi li se odrešio od žene[196], ne traži žene.
28. Ako li se i oženiš, nisi sagrešio; i devojka ako se uda, nije sagrešila: ali će imati takvi nevolje telesne; a ja vas žalim[197].”

25. Apostol dalje prelazi na odgovor na pitanje koje su mu vernici u Korintu postavili.

Pavle nema nijedno mesto u Svetom pismu o savetu koji on daje po pitanju udaje

(uporedi stih 10). Ali ovo ne ukida niti umanjuje značaj i nadahnuće njegovog saveta u ovom pitanju. Pavle je posvetio svoj život da bi proslavio Boga i činio Njegovu volju. Zato on može da dâ samo dobar i nadahnut savet.

26. Apostol ovde iznosi da predstoje teška vremena i nevolje koje će uskoro doći na

hrišćane. Grčka reč anagke = nevolje upotrebljena je i u Luci 21,23. gde je reč o nevolji na zemlji u vreme razorenja Jerusalima.  Pavle savetuje, s obzirom na nevolje koje uskoro dolaze, da vernici izbegavaju da ulaze u odnose koji će još više povećati njihove nevolje i teškoće.

27. Brak je čvrsta veza koja se ne može lako razdrešiti. U časovima nevolja i progonstva

supružnici moraju da budu verni jedno drugom. To nije vreme kad oni mogu da prekidaju vezu i dužnost jedno prema drugom, niti mogu da izbegnu patnje zbog stradanja svog bračnog druga.

Ako je neko neoženjen, apostol mu daje savet da ne stupa u brak.

U ovom stihu Pavle ne ustaje protiv braka niti ga smatra nezakonitim, kao što su možda neki vernici u Korintu mislili (stih 28). Apostol samo želi da spase neke hrišćane od nepotrebnih nevolja.

28. Pavle ostavlja svakom da pitanje stupanja u brak sam reši. On ovaj savet daje samo

zbog okolnosti, ali svako treba odluku sam da donese. Apostol samo naglašava okolnosti u kojima nije mudro da se ženi, ali on nikom ne preporučuje celibat.

U vreme progonstva i nevolja brige oko muža, žene i deca, kao i druge porodične dužnosti, pričinjavaju velike muke. “Nevolje telesne” označavaju ovde teškoće oko zaštite života, brige za hranu i odevanje i očuvanje svojine porodice. U danima progonstva mnogi se zatvaraju, muče i ubijaju. Zatim rastavljanje i bežanje. U ovakvim okolnostima bolje je da čovek ostane sam, kaže im apostol Pavle, jer želi da ih sačuva od takvih nevolja.

“29. A ovo govorim[198] braćo, jer je ostalo vreme prekraćeno[199], da će i oni koji imaju žene biti kao oni koji nemaju.

30. I koji plaču kao koji ne plaču[200]; i koji se raduju kao koji se ne raduju[201]; i koji kupuju kao koji nemaju;
31. I oni koji ovaj svet upotrebljavaju kao da ga ne upotrebljavaju: jer prolazi obličje ovoga sveta.”

29. Isus i apostoli prikazuju vreme pripremanja pred drugi Hristov dolazak kao kratko

vreme (grč. kairos = naročiti period vremena). U naše doba istražni sud se privodi svom kraju. Kad se on završi biće kasno da se pripremamo za Božje carstvo. Sada treba da osiguramo mesto u ovom carstvu, jer je ovaj život prolazan i nesiguran. Vreme našeg pripremanja za večni život nije duže od našeg kratkog vremena života, zato ne treba da se previše vežemo vezama ovog sveta i života.

Ništa, pa ni radost bračne veze ne sme da nam bude glavni cilj ovog života. Apostol ovde iznosi veliku istinu da ljubav prema Bogu i poslušnost Njegovoj volji treba da zauzmu prvo mesto u našem životu. Ovo ne znači da treba da zanemarimo ljubav i pažnju u bračnom životu nego samo da Bog treba da je na prvom mestu.

30. Oni koji su u nevolji neće tužiti jer imaju nadu u večni život. Vera u Boga i Njegova

obećanja umiriće njihovo ožalošćeno srce.

Ali i oni koji treba da se osećaju srećni u njihovom zemaljskom blagostanju neće imati radosti. Pa ipak, mi treba da smo zahvalni za život, zdravlje i sve što imamo, i srećni smo što imamo nebeskog Oca, koji se stara za nas.

Samo onaj koji ima može da kupuje. Ali sva zemaljska dobra su samo privremena. Sve moramo da ostavimo kad umremo, zato ne oslanjajmo se na materijalna dobra.

31. Mi se koristimo stvarima ovog sveta (hranom, odećom itd.) da bi održali život. Ovo

“upotrebljavanje” (grč. kraomai = upotrebiti) sveta je sasvim prirodno. Ali, hrišćanin treba da bude mudar u ovom upotrebljavanju stvari ovog sveta. Oni ne smeju da ih upotrebljavaju u cilju zadovoljavanja sebičnih ciljeva i proslavljanja čoveka. Onda je to “neupotrebljavanje”.

U originalu je upotrebljen grčki izraz karakraomai = upotrebiti do kraja, zloupotrebiti. Ali, ponekad se ova reč po značenju malo razlikuje od reči kraomai. Zato ova rečenica može ovako da se prevede: “I oni koji upotrebljavaju ovaj svet kao da ga ne upotrebljavaju.”

Obličje (grč. shema = spoljni oblik) sveta, tj. svet u sadašnjem stanju prolazi. I kao što se svet u svom sadašnjem stanju primiče svome kraju tako isto nerazumno je da svoje srce predamo prolaznim stvarima ovog sveta.

“32. A ja hoću da ste vi bezbrižni[202]. Ko je neoženjen brine se za Gospodnje, kako će ugoditi Gospodu;

33. A koji je oženjen brine se za svetsko, kako će ugoditi ženi. Drugo je žena, a drugo je devojka,
34. Koja je neudata[203] brine se za Gospodnje, kako će ugoditi Gospodu, da bude sveta i telom i duhom, a koja je udata brine se za svetsko, kako će ugoditi mužu.”

32. Iz ovih stihova se vidi da apostol daje ovaj savet za teške dane kao što je progonstvo

zbog vere u Hrista u Rimskoj imperiji, u I veku posle Hrista. Onima koji nisu bili oženjeni bilo je lakše. Oni se nisu brinuli još i za porodicu. Neoženjeni su mogli svu svoju pažnju da posvete napretku Božjeg carstva. Pavle je tako činio.

Ali, on sam kaže da za mnoge je bolje da su oženjeni. Bezbračnost nije sama po sebi nikakav preduslov za višu moralnu čistotu ili čast. Ova činjenica je važna jer štiti crkvu od fanatičnog shvatanja ovog poglavlja.

33-34. Oženjen čovek želi da zadovolji svoju ženu, što je ispravno. Ali, on može pri tome da zanemari svoje duhovne dužnosti.

Neudata, kao i neoženjen, brinuće se više u danima nevolje o Gospodnjem, jer nisu vezani za porodicu.

Rečenica: “Drugo je žena, a drugo je devojka”, se razno prevodi. Novi prevodi obično ne sadrže ovu rečenicu. RSV povezuje ovu rečenicu iz st. 33 sa prvom rečenicom iz stiha 34. Ali, nije važno kako će se čitati, jer pouka ostaje ista, a to je, da su neoženjeni i neudati u lakšem položaju u vreme nevolje i progonstva.

“35. A ovo govorim na korist vama samima, ne da vam nametnem zamku na vrat[204], nego za lepu i pristojnu službu Gospodu bez smetnje[205].

36. Ako li pak ko misli da je sramota za njegovu devojku kad ostane usedelica, neka čini šta hoće, ne greši ako je uda.
37. A koji stoji tvrdo u srcu[206], a ima vlast nad svojom voljom[207] i ovo je rasudio[208]u srcu svojemu da zadrži devojku, dobro čini.
38. Tako i onaj koji udaje svoju devojku da sačuva svoju devojku[209], dobro čini; ali koji ne udaje bolje čini.”

35. Pavle uverava vernike u Korintu da je sve ovo što im je on pisao o braku za njihovo dobro. On nema nikakvog interesa niti namerava da ih navodi na bezbračnost, mada je za njega lično bolje, s obzirom na njegovu službu u propovedanju evanđelja, da ostane neoženjen.

U ovom pitanju nema s njegove strane nikakve zle namere. Svako treba brižljivo da prouči njegov savet i onda da sam, slobodno, donese odluku. Ali, svaki hrišćanin treba da izabere put na kome će imati najmanje teškoća da verno služi Bogu.

Apostol ne želi da ih zavede. On sve ostavlja njihovoj savesti i volji. On neće da ih odvrati od onoga na šta imaju pravo po zakonu i što je dobro za čoveka u redovnim prilikama. On ne želi da remeti njihovu sreću, ali ipak hoće da im pomogne i skrene pažnju na okolnosti u vreme nevolja i progonstva.

36. Stihovi 38-38. mogu da se odnose na oca devojke (RSV) ili na njenog verenika. Prema grčkom originalu ovaj se stih može odnositi na devojku ili na verenika, ako devojka zbog njega ostane devojka.

37. Ma kakva odluka da je donesena, ona iz st. 36 ili ova iz ovog stiha, ne treba misliti da Bog to smatra kršenjem Njegovog zakona.

38. Nije pogrešno ako se devojka uda ili mladić se oženi svojom verenicom, kao što nije greh ni ako se ne uzmu. Ali, bolje je, s obzirom na nevolje i progonstva (st.26), ako to ne čine.

“39. Žena je privezana zakonom dokle joj je živ muž; a ako joj umre muž, slobodna je za koga hoće da se uda, samo u Gospodu.

40. Ali je blaženija ako ostane tako[210] po mojemu savetu; jer mislim da i ja imam Duha Božjega.”

39. Božja je namera da ništa osim smrti ne rastavlja muža i ženu (Matej 19,5-9; MB, 63-65).

Nema greha ako se žena preuda posle muževljeve smrti, ali ona je dužna da prihvati Božje uputstvo u izboru druga. Ako želi da se uda to treba da bude “u Gospodu”. Dužnosti prema Bogu treba da budu na prvom mestu, na šta hrišćanska udovica treba da misli.

Brak između vernika i nevernika je rušenje sreće i ometanje korisnog života na ovoj zemlji.

40. S obzirom na naročito doba i ako neka udovica može da se uda za vernika, bolje i pametnije je da to ne čini, nego neka ostane sama.

Apostol napominje, kad već neki tvrde da su nadahnuti Duhom, da je i on pod nadahnućem Svetog Duha i zato ovu njegovu poslanicu treba da prihvate ne kao mišljenje čoveka nego kao Božju mudrost dobijenu preko čoveka.

Ova izjava je bila potrebna da bi Pavle paralisao rad lažnih učitelja u Korintu.

1. SAVETI U POGLEDU MESA

POSVEĆENOG IDOLIMA

(1.Korinćanima 8,1-11,1)

1. TREBA IMATI OBZIRA PREMA NEKIMA KOJI SU JOŠ SLABI U VERI

(1.Korinćanima 8,1-13)

“1. A za meso što je klato[211]idolima znamo[212], jer svi razum imamo[213]. Razum[214]dakle, nadima, a ljubav popravlja[215].

2. Ako li ko misli da što zna, ne zna još ništa kao što treba znati.
3. A ko ljubi Boga, Bog ga je naučio[216].”

1. Ovim stihom prelazi apostol na pitanje za koje je crkva u Korintu tražila savet od

njega. Reč je o mesu koje su mnogobošci posvećivali svojim idolima.

Kad se životinja prinašala na žrtvu u mnogobožačkim hramovima jedan deo životinje je pripadao svešteniku koji obavlja službu. On je to meso prodavao. Ovo meso je moglo da se kupi na pijaci.

Dva su se pitanja postavljala:

• Da li je dozvoljeno da se kupuje ovakvo meso na pijaci?
• Da li je ispravno da se jede ovakvo meso kad se ide u dom prijatelja koji su bili mnogobošci?

Na saboru u Jerusalimu doneta je odluka po ovom pitanju (Dela 15,20).  Vernici u Korintu su znali šta je idol. Oni su znali da on nije ništa i da zato nema nikakvog značenja.

Samo znanje dovodi čoveka do ponosa i čudnih stvaranja i mišljenja, pa i samih postupaka prema bližnjima. Ali, ljubav popravlja i izgrađuje. Grčka reč ovde upotrebljena za ljubav je agape. Ona ne označava čulnu privlačnost, nego ono osećanje koje se zasniva na načelu. Ta ljubav vidi u bližnjem veliku vrednost koju mu Bog pridaje kao biću za koga je Hristos umro. Ovakva ljubav se ne nadima. Ona izgrađuje, a ne ruši. Ona želi uvek da pomogne drugima.

Pavle poučava vernike u Korintu da ne treba da se oslanjaju na ljudsku mudrost. Kad srce nije u pravilnom odnosu sa Bogom, znanje podstiče čoveka na ponos i pouzdanje u svoju mudrost i snagu. Tako on može da pomrači svoj razum i skrene sa prave vere.

Pitanje upotrebe ovakvog mesa ne treba da se zasniva samo na znanju nego i na ljubavi prema bližnjem. Ljubav rešava svaki moralni, socijalni i doktrinalni problem.

2. Apostol u ovom stihu osuđuje ponos intelektualnog dostignuća koje vodi do

nepriznavanja i nepoštovanja prava i interesa onih koji manje znaju. Oni koji su ponosni na svoje znanje i preziru druge gazeći njihova prava i interese, pokazuju tima da još nisu naučili osnovna slova pravog znanja. Stvarno učen čovek je ponizan, skroman i ima obzira prema drugima. On se ne nadima i želi sreću i drugima.

Pavlova pouka u ovom stihu je da znanje bez ljubavi ništa ne vredi i da primena samog znanja ne služi interesima bližnjih.

3. Prva i najveća zapovest: ljubi Boga, donosi pravu mudrost. Ona se jasno vidi u

nesebičnoj ljubavi prema bližnjima. Čovek koji ljubi Boga, poznaje Boga. Bog je u prisnoj vezi samo sa onim koji ga ljubi i njemu odgovara na njegovu ljubav. On ga smatra i svojim naročitim prijateljem. Sam Bog kaže da ne poznaje one koji ga ne ljube i nisu mu poslušni.(Matej 7,23)

“4. A za jelo[217] idolskih žrtava, znamo da idol nije ništa na svetu i da nema Boga drugoga osim jednoga.

5. Jer ako i ima[218]koji se bogovi zovu, ili na nebu ili na zemlji kao što ima mnogo bogova i mnogo gospoda;
6. Ali mi imamo samo jednoga Boga, Oca, od kojega je sve, i mi u Njemu[219] i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz koga je sve, i mi kroza Nj.[220]”

4. U ovom stihu apostol ostavlja za trenutak glavnu temu, koju je najavio u 1. Stihu, da

bi naglasio da ovo pitanje ne može da se reši samo znanjem, nego da je tu još nešto drugo potrebno, a to je ljubav.

U originalu se naglašava da idol nije ništa. To je samo drvo, kamen ili metal i nema nikakve duhovne vrednosti ni na nebu ni na zemlji. Ovde Pavle ne misli samo na predmet nego i na boga koji on predstavlja. Apostol hoće da kaže da takvi bogovi ne postoje u stvarnosti. Sve to je samo ljudska mašta. Postoji samo Bog, Otac, tvorac svega.

5. Mnogobošci su verovali u svojoj mašti i klanjali se zamišljenim bogovima. Oni su

obožavali sunce, zvezde, vatru, vodu, životinje, i mišljenja božanstva, koja nemaju nikakvu silu. Ali, pošto je Sotona stajao iza tog verovanja ljudi su držali da i bogovi imaju silu. Tako je Sotona održavao ljude u njihovoj zabludi, te su se klanjali ovim lažnim bogovima. Mnogobošci su verovali da su nebo i zemlja puni bogova i raznih gospoda koji se razlikuju po svojoj sili.

6. Hrišćani znaju da postoji samo jedan Bog i da On vlada nad svim. To je Otac koji

ljubi, koji je milostiv i pun razumevanja za druge. On je stvorio ljude da budu srećni. On štiti ljude kao otac svoju decu. On ima saosećanja i pomaže im jer ih ljubi. Mnogobošci nisu verovali u boga kao oca nego kao moćno biće koje vlada nad njima kao apsolutni gospodar.

Bog je sve stvorio kroz Isusa Hrista. Mnogobošci su verovali da ima mnogo bogova u svetu, ali hrišćani veruju samo u jednoga koji je sve stvorio, Isusa Hrista. On je Tvorac i Spasitelj.

“7. Ali nema svako razum[221]; jer neki koji još i sad misle da su idoli nešto, kao žrtve idolske jedu[222], i savest njihova slaba budući[223], pogani se.

8. Ali jelo nas ne postavlja pred Bogom[224]: jer niti ćemo biti veći ako jedemo, ni manji ako ne jedemo[225].
9. Ali se čuvajte da kako ova sloboda vaša ne postane spoticanje slabima.
10. Jer ako tebe, koji imaš razum[226] vidi ko u idolskoj crkvi gde sediš za trpezom, neće li njegova savest, slaba budući, osloboditi se[227] da jede idolske žrtve?
11. I s tvoga razuma[228] poginuće[229] slabi brat, za kojega Hristos umre.
12. Tako kad se grešite o braću, i bijete njihovu slabu savest[230], o Hrista se grešite[231].
13. Zato ako jelo sablažnjava brata mojega, neću jesti mesa doveka[232] da ne sablaznim brata svojega.”

8. Mada je većina vernika u Korintu verovala da postoji samo jedan Bog i da idoli nisu ništa, neki su teško napuštali svoje zablude i raniji način života.

Bilo je među vernicima i takvih koji nisu meso, koje je žrtvovano idolima, smatrali samo kao hranu iako nisu više verovali u idole. Za njih oni koji su jeli ovakvo meso značilo je da su se vratili na staru, mnogobožačku veru. Njihova savest nije bila dovoljno jaka da bi savladala sve ranije predrasude i verovanja. Oni su verovali da je to kršenje vere i obećanja i otuda kaljanje ili opoganjenje savesti (Rimljanima 14,23).

Meso, koje je bilo žrtvovano idolima, bilo da ga se jede ili ne jede, neće nikog preporučiti Bogu niti pravilno postaviti pred Njim. Bog gleda na srce i pobude zbog kojih donosimo odluke. On ne gleda na beznačajne stvari, kao u ovom slučaju da li se jede ili ne jede meso žrtvovano idolima. Bog ne gleda na telesne stvari nego na duhovnu stranu kad meri našu vernost i službu Njemu.

9. Poznanje istine da su idoli ništa, ne daje pravo da se svesno sablažnjavaju “slabi u

veri”. Ovo je opšte načelo hrišćanskog ponašanja prema bližnjima, koje naročito važi za stvari od manjeg značaja. Istina je da hrišćanin ima pravo ili slobodu (grč. eksusia = pravo, ovlaštenje) da nešto čini ili ne čini, npr. da jede meso žrtvovano idolima, ali nije mudro i preporučljivo da to uvek čini, s obzirom na neke vernike koji nisu “jaki u veri”.

            Spoticanje je nešto što prouzrokuje skretanje sa puta istine kod drugih, a možda i njihov pad u greh. Postojala je opasnost da oni čija savest nije bila uznemirena jedenjem mesa žrtvovanog idolima, prouzrokuju kod drugih da popuste i padnu u greh.

Svako treba da bude čuvar svoje braće, a osobito “slabih u veri”. Naša je dužnost da tako živimo da ni rečima ni delima ne napravimo teškoće da žive u skladu sa Božjom voljom. Mislimo na to da naše reči i dela utiču na druge.

10. U ovom stihu Pavle navodi jedan primer. Možda prilikom službene svečanosti na

priređenoj gozbi neki vernik jede posvećeno meso u mnogobožačkom hramu.

Apostol navodi ovaj primer, jer je bilo moguće da vernici i ovo čine. Svaki koji poznaje idolopoklonstvo smatraće da ovakvo držanje jednog hrišćanina nije ispravno. Pavle podvlači da takav loš primer može da navede ili ohrabri[233] nekoga da nešto učini. Apostol upotrebljava ovu reč u ironiji. Neki vernici u Korintu tvrdili su da je njihovo postupanje “izgrađivanje” slabe savesti nekih vernika. Pavle podvlači da su oni umesto da ‘izgrade’ rušili savest slabih u veri.

11. “Slab” brat u veri je ujedinjen sa Hristom i plan iste porodice kao i “jaki” On

ima pravo na ljubav i pomoć od drugih u crkvi. Sve treba da se učini da bi se izbegla sablazan i spoticanje slabih.

Ništa ne bi smelo da se učini što bi ometalo da se jedna duša koristi prolivenom krvi Isusa Hrista i da bude spasena.

12. Pogrešno je mišljenje da imamo pravo da kažemo i radimo šta hoćemo ne gledajući

na posledice našeg postupanja kod bližnjih, samo da ne činimo nešto što je protivno zakonu. Ko radi protiv svojih vernika on radi i protiv samog Hrista (Matej 25.40).

13. Ljubav prema bližnjima je osnovno načelo u našem životu. Apostol bi se pre odrekao

da jede meso (grč. kreas = meso;  reč koja se nalazi samo ovde i u Rimljanima 14,21), koje je dozvoljeno da se jede, nego da to bude spoticanje “slabom” bratu u veri. Ovo može da se primeni na mnogo šta u životu: odevanje, rekreacija, muzika, itd. Odricanje nečega za dobro bližnjega je dokaz da smo Hristovi sledbenici.

2. PAVLOVO OBJAŠNJAVANJE HRIŠĆANSKE SLOBODE (9,1-27)

“1. Nisam li ja apostol[234]? Nisam li ja sam svoj?[235] Ne videh li ja Isusa Hrista, Gospoda našega? Niste li vi delo moje u Gospodu?

2. Ako drugima i nisam apostol, ali vama jesam, jer ste vi pečat mojega apostolstva u Gospodu.
3. Moj odgovor onima koji me uspitaju ovo je[236].”

1. Apostolova pitanja: “Nisam li ja slobodan?” i “Zar nisam apostol?” povezuje ovaj

stih sa onim što je rečeno na kraju 8. poglavlja. Oni mogu da potvrde da je on to zaista. Pa, eto, i on sam isto to čini, da bi vernici gledajući u njega, duhovno napredovali.

Možda bi neko stavio primedbu da on nije bio sa Hristom dok je On živeo na zemlji. Sam Isus naziva apostole svojim svedocima. Ali, iako Pavle nije bio pre Hristovog vaskrsenja među apostolima, on ga je video posle vaskrsenja i zato i on spada u tabor apostola.

Apostol ih podseća i na činjenicu da su se oni obratili posredstvom njegovog rada. To je isto dokaz da ga Isus priznaje za svog apostola i da je blagoslovio njegov rad. Bog ne bi mogao da blagoslovi varalicu. Dakle, to što je on osnovao crkvu u Korintu isto je dokaz njegovog apostolstva. Sve što je on učinio kod njih učinio je “u Gospodu” tj. njegovom silom.

2. Ako Pavle i nije apostol za druge, među kojima on nije radio, ali za njih on je apostol, jer je dugo, naporno i uspešno radio među njima i za njih. Oni imaju dovoljno dokaza da je on poslan na veliko delo. Otuda oni su pečat ili potvrda njegovog apostolstva.

3. Na sve optužbe protiv apostola, gore spomenute, je njegov odgovor ili odbrana (grč. apologia = odbrana) na optužbu od strane onih koji sude i donose odluke da on nije apostol.

“4. Eda li[237] nemamo vlast[238] jesti i piti?

5. Eda li nemamo vlasti sestru ženu[239] voditi, kao i ostali apostoli, i braća Gospodnja, i Kifa?
6. Ili jedan[240] ja i Varnava nemamo vlasti ovo činiti[241]?”

4. U stihovima 4-6 nabraja apostol prava (grč. eksusia =pravo, ovlaštenje) i ovlaštenja

koja imaju i drugi apostoli.

Pavle misli na pravo da “jede i pije” kao apostol koga treba crkve za koje on radi, da izdržavaju, kao što izdržavaju i druge apostole.

Znamo da su Pavle i njegov pomoćnik Varnava radili da bi se izdržavali (Dela 18,3.6). Ovo je moglo da izgleda da oni to zato čine što se ne smatraju apostolima! Apostol u ovom stihu naglašava da je takvo mišljenje pogrešno. Oni to zato nisu činili da crkve ne bi prinuđavali da to čine.

5. Kao što crkve treba da izdržavaju Božje sluge, muževe, one treba da se brinu i za njihove žene. Neki tumače da se ovaj stih odnosi na verne sestre koje pomažu apostolima kao što su to činile i samom Hristu. Ali, to što se spominje Petar, koji je bio oženjen, potvrđuje da je ovde reč o ženama Božjih slugu. Čudnovato je da oni koji se smatraju Petrovim sledbenicima ne žene se.

Reči “kao i ostali apostoli” potvrđuju da je kod apostola bio običaj da se žene. Ima razloga što su žene pratile muževe na putovanjima. Na Istoku nije bilo moguće da muškarci posećuju i poučavaju žene, ali njihove žene su to mogle lako da učine. One su isto pomogle u slučaju bolesti ili progonstva.

Pavlov slučaj nije neki biblijski osnov da se Božje sluge ne žene. Njemu je to više odgovaralo zbog njegove službe i rada.

Isusova braća u početku nisu verovala u Njega (Jovan 7, 3-5). Oni su poverovali tek kasnije i priključili se propovedanju evanđelja. Jasno je da su oni vodili svoje žene na putovanja (Dela 1,14).

6. Varnava je bio bogati zemljoposednik na ostrvu Kipru. On se priključio hrišćanima u Jerusalimu i razdao svoje bogatstvo siromašnim vernicima u Jerusalimu. On je bio poslan da nadgleda evanđeoski rad u Antiohiji (Dela 11,22). On je pozvao Pavla da mu pomogne u radu (Dela 11,25.26). Kasnije su njih dvojica pošli na prvo misionsko putovanje. Radvojili su se na drugom misionarskom putovanju zbog Marka. U ovoj poslanici apostol prvi put spominje Varnavu od kako su se odvojili.

Mnogobošci su posmatrali život i rad stranaca koji su došli da žive među njima. Zato je apostol odlučio da ne traži od njih kao evanđeoski učitelj nikakvu materijalnu pomoć. Hrišćanski judaistički učitelji, koji su pravili mnoge smetnje apostolu, pokušavali su da Pavlovo neprihvatanje pomoći objasne kao opravdani razlog jer on nije apostol.

“7. Ko vojuje[242] kad o svome trošku? Ili ko sadi vinograd i od roda njegovog da ne jede. Ili ko pase stado i od mleka stada ne jede?

8. E da li ovo govorim po čoveku?[243]Ne govori li ovo i zakon?
9. Jer je u Mojsijevom zakonu napisano: da ne zavežeš usta volu koji vrše. E da li se Bog brine za volove?
10. Ili govori jamačno za nas? Jer se za nas napisa: koji ore treba u nadanju da ore; i koji vrše u nadanju da će dobiti od onoga što vrše.
11. Kada[244] mi vama duhovna[245] sejemo, je li to što veliko ako mi vama telesno[246] požnjemo?
12. Kada se drugi mešaju u vašu vlast[247], a kamoli da ne bi mi[248]? Ali ne učinismo po vlasti ovoj[249], nego sve trpimo da ne učinimo kakve smetnje evanđelju Hristovu.”

7. Apostol se pita ko ide u vojsku (grč. strateno = služiti kao vojnik u ratu ili miru) o

svom trošku? Ovo je vojnički izraz. Vojnik ide u vojsku da brani svoju zemlju po cenu svog života, ali on očekuje da se država brine za njega. Kad vojnici primaju platu onda je pravo i da sluge evanđelja izdržavaju oni kojima oni služe. To je prva slika koju daje Pavle.

Druga slika je uzeta iz poljoprivrede. Čovek koji sadi vinograd očekuje da jede njegov rod, isto tako pravedno je da i sluge evanđelja, koji rade u Božjem vinogradu, crkva izdržava i pomaže.

Treća slika je crkva kao stado ovaca, a Božji sluga je pastir (Efescima 4,11). Ovde apostol daje crkvi u Korintu važnu pouku. Pastiri su potrebni stadu da ih duhovno pasu. Ali čovek je po prirodi sebičan i nagomilava bogatstvo. Pomaganje Božjih slugu je znak zahvalnosti Bogu za Njegovu ljubav i staranje za crkvu preko svojih slugu.

8. Da li je ovo što apostol piše samo ljudsko mišljenje? Neki tako misle i tvrde da to

njegovo mišljenje nema biblijsku podlogu. Ali, Pavle kaže da o tome piše i u Mojsijevom zakonu koji su judejski hrišćani mnogo cenili. Apostol je uvek svoja tvrđenja zasnivao na Starom zavetu. To je činio i ovde.

9. Apostol navodi reči iz Mojsijeve 25,4. Ovo vezivanje usta volu bilo je na taj način

što su mu vezali brnjicu kaišem ili privezali na usta korpicu tako da je mogao da diše, ali nije mogao da jede. Zakon je dozvoljavao volu da jede zrno dok vrše. Sam Bog se starao za ove životinje.

Ovo je samo slika opšteg načela koje dolazi od Boga, a koje ljudi, pod uticajem Sotone, namerno izvrću. Mnogi radnici ne primaju srazmerno onom što su radili. Oni ne dobijaju plodove svog rada i napora. Sam Bog obećava da će to biti drugačije u Njegovom carstvu (vidi: Isaija 65, 21.22).

10. Načelo ovde spomenuto, odnosi se na sve, a ne samo na volove. Ono se odnosi i na

sluge evanđelja. Pavle to ističe ne zato što mu je plata glavni cilj, nego zato što Bog na taj način pokazuje svoju ljubav prema svojim slugama.

Sluge evanđelja rade svesno i savesno na spasenju svojih bližnjih, ali oni ne treba to da čine bez ikakve naknade u materijalnom pogledu i nade u buduću platu od Boga. Oni treba da rade sa pouzdanom sigurnošću da će uživati plodove svog truda. To će im pomoći da se potpuno i odano predaju svome radu.

11. U Svetom pismu slika sejanja predstavlja propovedanje evanđelja. Pogodnost ove

slike je u tome što sejanje znači rasipanje semenja po njivi. Sluga evanđelja propoveda Reč Božju raznim ljudima u raznim okolnostima. On propoveda svima koji slušaju i ne zna ko prihvata seme istine, a ko ne. Njegova je dužnost samo da seje, a Bog daje da donese rod.

Božje sluge seju duhovna dobra. Oni objavljuju evanđelje s njegovim blagoslovima i utehama. Oni upoznaju ljude sa Bogom i Njegovim planom spasenja. Oni pozivaju ljude na poznanje koje im može doneti večni život.

Ono što Božje sluge dobijaju za uzvrat za ono što daju daleko je manje vrednosti. To su samo prolazna zemaljska dobra.

12. Ove reči se odnose na učitelje van crkve u Korintu, a možda i na neke u crkvi (vidi:

1.10,11; 3,3) koji su bili vođe raznih partija i očekivali da ih crkva sluša. Možda su neki od njih odbijali apostolu Pavlu pravo na apostolstvo.

Apostol sada naglašava da ako ovakvi imaju pravo da traže podršku i pomoć od crkve, on ima još više pravo. On je bio njihov prvi učitelj i doveo ih Hristu. On je pomogao da se organizuje crkva u Korintu. On je dugo radio za njih, učio ih i otkrio im duhovna dobra.

Iako je Pavle imao više prava od svih ovih na materijalno i duhovno podupiranje crkve on to nije tražio od njih, nego je radio svojim rukama za svoje izdržavanje. On je ovako radio da ne bi nekima dao prilike da ga optuže da on radi iz materijalnih pobuda i da se zbog toga neki vernici sablazne.

Ovo je dokaz da je apostol bio potpuno posvećen službi spasavanja ljudi za Božje carstvo. On je bio spreman da sve podnosi da bi se evanđelje objavilo. Ništa nije smelo da ometa širenje evanđelja.

“13. Ne znate li da oni koji čine[250] svetu službu od svetinje[251] se hrane? I koji oltaru služe s oltara dele?

14. Tako i Gospod zapoveda da oni koji evanđelje propovedaju od evanđelja žive.”

13. Bilo je opšte poznato da su se svi oni koji su služili u hramu (sveštenici i leviti)

izdržavali od hrama. Bog se brinuo za njih na taj način što su oni dobijali desetak i delove žrtvovanih životinja za svoje izdržavanje. Sveštenici su prinosili žrtve, a leviti ih pripremali za žrtvovanje i starali se oko posuđa za tu službu.

14. Sam Gospod je zapovedio (grč. diataso = urediti, postaviti, dati naredbu) da njegove

sluge propovedaju evanđelje i od njega se izdržavaju. Sam Isus je rekao da je radnik dostojan svoje plate (Luka 10,7). Izrailjci su davali desetak od svega što su imali i zaradili (3.Mojsijeva 27,30.32). Sam Isus je ovo potvrdio u Mateju 23,23  i zato hrišćanska crkva treba ovo isto da čini.

Davanjem desetka i darova izdržavaju se Božje sluge i unapređuje Božja stvar na zemlji. Kad se ovo čini Božji blagoslov počiva na onima koji daju i onima koji primaju. Tako se sebičnost savlađuje i interesovanje za Božju stvar na zemlji raste, a cilj crkve se ostvaruje.

“15. A ja to nijedno ne učinih[252]. I ne pišem ovo da tako bude za mene[253]; jer bih voleo umreti nego da ko slavu moju uništi[254].

16. Jer ako propovedam evanđelje, nema mi hvale[255]; jer mi je za nevolju[256]; i teško meni ako evanđelje ne propovedam.
17. Ako dakle ovo činim od svoje volje, platu imam[257]; a ako li činim za nevolju[258], služba mi je predata[259].
18. Kakva mi je, dakle, plata?[260] Da propovedajući evanđelje učinim bez plate evanđelje Hristovo.”

15. Pavle se ceo posvetio Gospodu i Njegovoj stvari i napustio svoja prava i interese

samo radi onih koji treba da se spasu. On je dao više nego što se tražilo od njega.

Apostol dalje piše u ovom stihu da mu je naročito stalo do slave. On ovde ne misli na svoju slavu nego Božju, što se vidi iz narednih stihova.

16. Stihovi 16. i 17., u kojima on iznosi svoje dokaze u vezi sa stihom 15., teško su

razumljivi i zato se različito tumače.

Apostol piše u 15. stihu da ima razloga za hvaljenje i proslavljanje, ali u ovom stihu on jasno kaže da to nije zbog njegovog propovedanja evanđelja. To mu ne daje pravo da se hvali, jer je primoran da propoveda. Njegova nada za nagradu je vezana za nešto što on čini dobrovoljno, a ne za ono što on prinudno čini. Ovo prinudno se bez sumnje odnosi na njegov poziv na evanđeosku službu, koje se on ne može odreći.

“Teško meni ako evanđelje ne propovedam”. Apostol zna posledice ako ućuti. On zna da mu je Bog poverio objavljivanje radosne vesti o oslobođenju od greha i ako on to ne učini neće imati više mira, ne može biti u vezi sa Hristom, ni biti srećan.

Oni koji su pozvani od Boga da propovedaju evanđelje ne mogu da budu srećni i zadovoljni ako rade nešto drugo. Ako neko može mirne savesti da napusti propovedanje evanđelja, on ne treba da uđe u ovu službu (G.W.437). Služba evanđelja je vrlo odgovoran poziv, zato ovu službu treba da prihvate samo oni koji su voljni da ih Sveti Duh vodi i imaju smisao za ovu svetu službu.

17. Pavle neće ovde da kaže da on radi svoj posao na silu i bez volje, nego da njegova

služba nije rezultat njegovog ličnog plana da nešto postigne u svom životu.

Nije jasno na koju platu ovde misli Pavle. Možda on misli na to, da kad bi on bio uposlen u službi propovedanja kao neki drugi učitelji, on bi tada stvarno i primio neku platu kao i oni što primaju. Ali on ne želi ovakvu nagradu.

Pavle je bio pozvan na službu kada je imao druge planove pred sobom, zato činjenica da on propoveda evanđelje nije nikakav razlog za proslavljanje, jer to nije bila njegova volja.

Apostolu je poverena služba (grč. oikonomia = dužnost, zadatak). U ono doba pristavi su često bili izabrani od robova koji su se starali za domaćinstva. Ovde nije reč o potcenjivanju Pavlove službe. Ova reč je upotrebljena samo zato da bi se prikazao način Pavlovog naimenovanja za apostola.

Pavle neće da kaže da on samo prisilno propoveda evanđelje zato što je on taj teret stavio na sebe ili da se njegova služba ne slaže sa onim što bi on želeo da radi. Naprotiv, kada je primio ovaj poziv on je radosno prihvatio i odgovornost kao pristav. On veliča svoju službu i želi da je ispravno i nesebično obavi. Apostol je punim srcem na ovome poslu, on ima radosti jer voli ovu službu.

18. Pavlov razlog za ovaj stav možemo da nađemo u njegovom ranijem neprijateljstvu

prema Hristu i Njegovim sledbenicima, njegovom čudnom obraćenju i velikoj odgovornosti koja mu je poverena. On je svestan svoje grdne zablude kad je progonio Hristove sledbenike i velike milosti kad mu je oprošteno neprijateljstvo prema evanđelju. Bog oprašta grešniku koji se iskreno kaje.

Apostol priznaje Božje milostivo postupanje prema njemu i zahvaljuje na velikom poverenju koje mu je učinjeno kad je dobio apostolsku službu. On radosno prihvata ovaj zadatak i oseća se da je dužan da svima propoveda evanđelje. Zato je on i odbijao opravdanu materijalnu pomoć. On radi za bližnje iz ljubavi. Pavle ne može nikako da dozvoli da mu se oduzme ova prednost (stih 15). Njegova je plata to što ga Bog smatra dostojnog visokog poziva u službu evanđelja. Zato je on hteo da pokaže svoju ljubav prema Spasitelju spasavanjem duša o svom trošku.

Apostol još jednom naglašava u ovom stihu da ima pravo na izdržavanje, ali on nije hteo da korsti ovo svoje pravo. Da je tako učinio to bi bilo smetnja da propoveda evanđelje i dobije onu platu koju je on želeo da dobije nuđenjem evanđelja bez ikakve materijalne obaveze.

Iz stihova 15-18, gde se iznosi lični Pavlov stav, ne može da se zaključi da Božje sluge, koje propovedaju evanđelje, treba da rade da bi se izdržavali i da ne treba da očekuju da ih crkva izdržava. Njegov slučaj je izuzetak, a ne pravilo (vidi: stihove 5-7.9).

“19. Jer premda sam slobodan od sviju[261], svima sebe učinih robom, da ih više pridobijem.

20. Jevrejima bio sam kao Jevrejin da Jevreje pridobijem; onima koji su pod zakonom bio sam kao pod zakonom, da pridobijem one koji su pod zakonom;
21. Onima koji su bez zakona bio sam kao bez zakona, premda nisam Bogu bez zakona, nego sam u zakonu Hristovu, da pridobijem one koji su bez zakona.
22. Slabima bio sam kao slab, da slabe pridobijem; svima[262] sam bio sve, da kako spasem koga.
23. A ovo činim za evanđelje, da bih imao deo u njemu[263].”

19. Apostol se vraća na ono što je ranije spomenuo u 8,9-13 gde kaže da neće da koristi

svoju slobodu ako će to da sablazni slabe u veri.

Pavle želi da radi za druge kao što rob radi bez plate svom gospodaru. Da bi zadovoljio svog gospodara, apostol se trudi da primi običaje, navike i misli drugih, pod uslovom da to nije protivno načelima evanđelja. I Božje sluge treba da su spremne da se prilagode prilikama i ljudima među kojima rade.

Ceo Pavlov život je imao samo jednu svrhu – propovedanje evanđelja i spasavanje duša.

20. Apostol je svoje ponašanje podešavao svakoj narodnosti i sloju u narodu. On je

mnogo govorio Jevrejima i pokušavao da im se približi. On je obraćao pažnju i na njihove običaje, koje je dobro poznavao. On ih nije napadao i vređao. Pavle nije Jevreje odvraćao od Mojsijevih zakona niti je odbijao da nešto čini po ovim zakonima, što nije bilo protivno načelima evanđelja. Njegov cilj je bio da Jevreje pridobije za evanđelje.

21. U ovom stihu je reč o mnogobošcima. Pavle, koji je upoznao Hrista i bio mu

poslušan, trudio se da zadobije mnogobošce za Hrista i Njegov zakon.

22. Pavle se trudio i oko onih koji su teško razumevali istine evanđelja i lako se spoticali.

On je pazio na svoje ponašanje kad je bio sa ovakvima da ne bi izazvao njihove predrasude i omeo njihovo ograničeno razumevanje istine. On je imao obzira prema njihovom shvatanju o odevanju, hrani i ponašanju.

Apostol se svima prilagođavao u onim stvarima koje nisu bile predmet načela evanđelja, ali u načelnim pitanjima nije popuštao. On je ovako činio samo da bi spasao ljude koji su poverovali evanđelju.

Prilagođavanje je veoma korisna osobina koju treba Božje sluge da neguju da bi mogle uspešno da rade na pridobijanju ljudi za Božje carstvo.

23. U ovom stihu se iznosi osnovna Pavlova pobuda koja ga je vodila da ovako radi. On

je bio nadahnut Hristovom ljubavlju i verom u Njegovu milost, da je radio na spasenju ljudi ma šta da ga je to stajalo.

Pavle je želeo da i on ima učešća u nagradi večnoga života sa onima za koje je on radio i trudio se. Ovo je bio vrhunac njegove težnje i nade. Apostol je pokazao onu istu ljubav za bližnje koju je imao i Mojsije, koji nije želeo ni sam da bude spasen ako Bog ne oprosti narodu.

“24. Ne znate li da oni što trče na trku[264], svi trče, a jedan dobija dar[265]? Tako trčite da dobijete[266].

25. Svaki pak koji se bori od svega se uzdržava[267]: oni, dakle, da dobiju raspadljiv venac, a mi neraspadljiv.
26. Ja, dakle, tako trčim, ne kao na[268]nepouzdano; tako se borim, ne kao onaj koji bije vetar;
27. Nego morim telo svoje i trudim[269]da kako sam drugima propovedajući izbačen ne budem[270].”

24. U stihovima 24-27 apostol iznosi dobro poznate olimpijske igre koje su se održavale

u grčkom svetu da bi pomoću njih lakše ilustrovao predmet njihove rasprave.

On pomoću ovog upoređenja iznosi potrebu vežbanja samoodricanja da bi pomogao da se ljudi spasu. U stihovima 26-27 on ovu slikovitu pouku primenjuje na sebe. Korinćani su bili dobro upoznati sa ovim igrama.

Mnogi trče ali samo jedan dobija nagradu u igri. Ipak, svi se oni dobrovoljno pokoravaju teškim vežbama da bi dobili kao nagradu venac od lovorovog ili maslinovog lišća.

Svi su se učesnici jako borili da dobiju nagradu. Oni su ulagali svu svoju veštinu i snagu, niko nije bio bezbrižan ili nemaran.

Isto tako i venac večnog života se nudi svima, ali dobijaju ga samo oni koji se stalno vežbaju i hrabro i ispravno bore. Oni se drže načela Biblije, a ne popuštaju svojim telesnim željama.

25. Oni koji su se takmičili u ovim igrama stalno su se trudili, vežbali i nisu popuštali.

Oni su vršili samokontrolu u željama i hrani. Njihovo telo se moralo potpuno pokoriti razumu, a njihove urođene naklonosti morale su da se savladaju. Oni su morali da odbace sve što ih je uznemiravalo ili dražilo i da sprovedu samokontrolu u svemu.

Kad su se ljudi toliko žrtvovali i borili za raspadljivi venac od lišća i zemaljsku slavu, koja brzo prolazi, koliko više treba hrišćanin da se žrtvuje i borbi za neraspadljiv venac – večni život!

Bog zahteva od svog naroda da sprovodi samokontrolu i drži se zdravstvene reforme u životu. Čovek ne sme da živi da bi sebe zadovoljio u pogledu načina života, a na štetu zdravlja. On je dužan da se drži Božjih naredbi za zdravlje. Hrišćanin neće dozvoliti da ga vode apetit i strasti nego će se držati Božjih duhovnih saveta.

Duh proroštva kaže: “Apostol želi da nas pokrene da uđemo u plemenito takmičenje, u trku u kojoj se neće videti sebičnost, nepoštenje ili podmuklost. Mi treba da koristimo svaki duhovni mišić i živac u borbi za venac života. Oni koji upotrebe svu svoju volju neće biti pobeđeni u ovoj borbi. Kako moraju oni koji su ušli u trku evanđelja da se uzdržavaju od nedozvoljenog popuštanja apetitu i da se odriču telesnih želja koje vojuju protiv duše. Oni treba uvek da su umereni. Ono isto uzdržavanje koje im daje snagu da izvojuju pobedu, ako ga se stalno drže, pruža im i veliku prednost u trci za venac života.” (MS, 74. 1903)

“Današnji hrišćanin treba dobro da se čuva u pogledu svoga apetita. On treba da se potčini  strogom uzdržavanju, da ne bi neodređeno ili nasumice trčao, ne videći svoj cilj i ne trudeći se da ga postigne. Fizičke, umne i moralne snage moraju da budu u najboljem stanju ako želi da dobije Božju potvrdu.” (MS, 93.1899)

26. Pavle je tačno znao gde ide i šta radi. Kod njega nije bilo dvoumljenja kojim putem

da pođe. On je išao sa sigurnošću ka svom cilju. I kada se približavao kraj njegovom životu i radu on je bio uveren da će primiti venac života sa ostalim vernim hrišćanima (2.Timotiju 4,7.8)

            Apostol se borio (grč. pukteuo = boriti se pesnicama, boksovati). Borba pesnicama je bila stara olimpijska borba.

Ovde Pavle menja metaforu. On ne govori više o trčanju, nego sad govori o boksovanju. Kada bokser vežba onda on udara naprazno, tj. bije vetar ili kad njegov protivnik izbegne udarac, onda on uzaludno troši svoj napor.

Pavle ovde slikovito prikazuje da on ne gubi uzalud svoje vreme i snagu, njegov udarac je siguran. On se ozbiljno bori protiv želja svog grešnog tela i telesne prirode. On želi da njegove grešne želje nestanu, zato se i bori energično protiv ovakvih misli i osećanja.

27. Potrebna je čvrsta disciplina i samodisciplina da bi se želje i naklonosti tela savladale.

Polumere nisu dovoljne. On zna da se borba mora voditi do kraja ma šta ga stajala. Želje apetita i prohteva moraju da se unište, a ovo je moguće ako se pokorimo Hristu.

Apostol ne dozvoljava da ga ma šta omete da ne postigne svoje spasenje. On je spreman da učini sve što Bog želi da bi se osposobio za večni život.

Pavle nastavlja da govori u metafori o olimpijskim igrama i prikazuje sebe kao učesnika u trkama pozivajući i druge na trku. Kao učesnik on želi da se naročito drži pravila trke za večni život. On vrši čvrstu kontrolu nad svojom grešnom prirodom i traži od Boga snagu da bude pobednik.

3. OPOMENA PROTIV IDOLOPOKLONSTVA (10,1-22)

“1. Ali neću vam zatajiti[271], braćo, da ocevi naši svi pod oblakom biše, i svi kroz more prođoše.

2. I svi se u Mojsija[272] krstiše u oblaku i moru.
3. I svi jedno jelo duhovno jedoše;
4. I svi jedno piće duhovno piše; jer pijahu od[273]duhovne stene koja iđaše za njima[274]: a stena beše Hristos.
5. Ali mnogi od njih ne bijahu po Božjoj volji, jer biše pobijeni[275] u pustinji.”

1. Iako su Izrailjci, koji su napustili Egipat bili pod Božjom milošću, oni nisu ušli u

obećanu zemlju. Kada su oni kao Božji narod radi kojeg je Bog činio tolika čudesa pali, vernici u Korintu ne treba da se uobraze i misle da to ne može da bude i njihova sudbina. Oni su znali za događaje sa Izrailjem u pustinji. Pavle je želeo da ih podseti na sve to da bi tako uticao na njih. Korintska crkva sastojala se od mnogobožaca i nekadašnjih Jevreja. To je sada Božji narod, a Izrailjci su bili njihovi duhovni oci.

Oblak je bio vidljivi znak Božje prisutnosti i zaštite, a noću se javljao ognjeni stub. Dalje, znak zaštite i milosti bio je prolazak kroz Crveno more.

2. Prolazak kroz more je simbol krštenja. Oblak je bio nad njima, a more sa strane. Oni

su prošli kroz more i to je bilo njihovo krštenje. Ovo je prikazivalo čišenje od njihovih greha i ropstva u Egiptu i obećanje vernosti Bogu.

Kad im je Mojsije naredio da uđu u more, Bog je otvorio put pred njima. Tada su se oni podvrgli Mojsijevom vođstvu, priznali njegov autoritet i obećali da će ga slušati. Tako su oni bili kršteni “u Mojsija” da bi slušali Boga i služili mu. Bog je postavio Mojsija za vođu svog naroda koji će im objaviti Njegove zakone i planove.

3. Apostol u ovom stihu piše o mani kao duhovnoj hrani, dok u 10,4 piše o Hristu kao

duhovnoj steni koja gasi žeđ.

Sam Bog je dao manu Izrailjcima s neba od koje su oni živeli u pustinji. Svako ko bi odbio da jede manu morao bi da umre u pustinji. Tako isto Spasitelj je i nebeska hrana koja duhovno održava hrišćanina u životu. Oni koji jedu od ove hrane tj. od Božje Reči o Isusu Hristu, neće propasti nego će večno živeti.

4. Uz “duhovno jelo” postoji i “duhovno piće”. Hristos je dao to piće Izrailjcima kad su bili bez vode u pustinji. Neki misle da Pavle ovde ima u vidu rabinsko predanje po kome je stena iz koje je izvirala voda, pratila Izrailjce za vreme putovanja po pustinji. Ali ako je tako, Isus je svakako ovom predanju dao smisao i značaj kao što je dao i priči o bogatašu i Lazaru. To je bila samo pouka.

Hristos se u ovom stihu prikazuje kao stena od koje pokajani grešnik može da primi osveženje, koje gasi žeđ za božanskom istinom, koja nas uči da je Isus uvek sa svojim narodom kroz ceo ovozemaljski život i da mu pomaže. Ovaj svet je suva pustinja u kojoj nema ni hrane ni pića za dušu koja je gladna i žedna duhovne istine. Ali, Isus je voljan da pomogne, nauči i ohrabri one koji ga traže.

5. Iako je Bog pokazao svoju silu nad Izrailjem malo je bilo onih koji su bili voljni da ga slušaju. Mnogi su mrmljali i bunili se pošto su prošli kroz Crveno more. Bog im je rekao da će On da ih vodi, uči, brine se za njih i štiti, ali oni su odbili da poveruju i budu poslušni.

Neverni i neposlušni Izrailjci bili su pobijeni (grč. katastronumi = rasejani po zemlji usput) u pustinji, jer nisu verovali nego su bili telesni.

Apostol napominje vernicima u Korintu da se Božji blagoslovi i prednosti dobijaju samo pod izvesnim uslovima. Oni treba da su stalno na oprezu zbog greha.

“6. A ovo biše ugledi nama[276], da mi ne želimo zala[277], kao i oni što ne želeše.

7. Niti bivajte idolopoklonici, kao neki od njih, kao što stoji napisano: sedoše ljudi da jedu i da piju, i ustaše da igraju.
8. Niti budimo bludnici, kao što su neki od njih bili, i pade ih u jedan dan dvadeset i tri hiljade.
9. Niti da kušamo Hrista, kao što neki od njih kušaše, i od zmija izgiboše,
10. Niti da vičemo na Boga[278] kao neki od njih što vikaše, i izgiboše od krvnika[279].”

6. Ovo je primer za nas šta ne smemo da činimo nego treba da izbegavamo. Ono što se Izrailjcima dogodilo na putu od Egipta do Hanana jasan je prikaz onoga što će se dogoditi Božjem narodu, koji putuje prema nebeskom Hananu, ako učini iste greške i bude neposlušan Bogu kao Izrailjci u pustinji. Ista kazna neće izostati ni nad hrišćanima. Što je veće znanje, veća je i odgovornost.

Izrailjci su bili pod uticajem svojih zlih želja, a nisu dozvolili da razum radi. Opasnost je da Božji narod čini iste greške kao i Izrailj. Zato Isus i daje opomene u Mateju 24,37-39 i Luci 17,26-30.

7. Ovde se pre svega misli na službu zlatnom teletu, kome se narod klanjao dok je Mojsije bio na Sinaju. Ovo je podsećanje naročito važilo za vernike u Korintu koji su, izgleda, uzimali učešća pri svetkovinama u mnogobožačkim hramovima (vidi: 8,10).

Apostol navodi tekst iz 2.Mojsijeve 32,6. Izrailjci nisu zaboravili ono što su videli i činili u Egiptu gde je idolopoklonstvo isto bilo državna vera. Oni su bili dobro upoznati sa priredbama u vezi sa mnogobožačkim bogosluženjem koje su oni bez sumnje obavljali pri bogosluženju zlatnom teletu. Te svečanosti i pijanstvo tako su zarobile razum da ljudi nisu mogli više da razlikuju između dobra i zla. Oni su postali robovi telesnih želja i poroka.

8. U ovo vreme pojavio se blud (5. glava) među vernicima u Korintu. Zato ih apostol podseća na Izrailjce kada su se nalazili u Moavskoj zemlji. Moavke su ih zavodile na blud i idolopoklonstvo (4.Mojsijeva 25,1-5). Bog ih je opominjao da su u opasnosti da otpadnu i prihvate idolopoklonstvo.

9. Pavle ih dalje podseća na događaj u pustinji opisan u 4.Mojsijevoj 21,4-6 kada su se Izrailjci obeshrabrili dugim boravkom u pustinji i korili Mojsija što ih je izveo iz Egipta. Zbog toga, i zbog mrmljanja protiv mane, Bog im je poslao otrovne zmije.

Oni su tom prilikom kušali Gospoda tj. Hrista, jer On je bio sa njima u pustinji kad su se bunili i mrmljali protiv Njega. Apostol opominje vernike u Korintu da ne kušaju Gospodnje strpljenje vraćanjem na svoje stare običaje, želje i zadovoljavanje apetita.

10. Pavle ih savetuje da ne mrmljaju na Gospoda. U Tori su opisana dva slučaja kada su

Izrailjci bili kažnjeni smrću zbog mrmljanja: u vezi sa deset uhoda (4.Mojsijeva 13,14) i posle pobune Korejeve družine (4.Mojsijeva 16).

“11. Ovo se pak sve događaše ugledi njima[280], a napisa se za nauku[281]nama, na koje posledak sveta dođe[282].

12. Jer koji misli da stoji neka se čuva da ne padne.
13. Drugo iskušenje ne dođe na vas osim čovečijega[283]; ali je veran Bog koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete[284], nego će učinit s iskušenjem i kraj[285] da možete podneti.”

11. Apostol neće ovde da kaže da su Izrailjci prolazili kroz razna iskušenja i nevolje samo

zato da to bude primer hrišćanima, nego samo to da ta iskušenja mogu da posluže njima i budu im primer šta ne treba da čine. Pavle je ovde upotrebio staru grčku reč koja se može prevesti najbolje sa ugledi.

            Ovi događaji ili iskušenja treba da opomenu hrišćane svih vremena da se ne oslone na svoju snagu ili mudrost. Neposlušnost je dovela Izrailjce do pada u pustinji, pa i kasnije do odvođenja u ropstvo.

Ova opomena Izrailjcima iz njihove prošlosti, naročito je pogodna kao neka svetlost za sve one koji se približavaju drugom Hristovom dolasku. Mnogi su Izrailjci propali pri samom kraju putovanja za Hanan. I hrišćani, koji su upoznali evanđelje o Hristu, i doznali za Njegov skori dolazak, treba da se čuvaju da ne budu prevareni i padnu pred ulazak u nebeski Hanan.

Izraz “posledak sveta”[286] (grč. tele ton aionon = krajevi vekova) označava završavanje ili prestajanje nekadašnjeg velikog i značajnog vremena Božjeg rada i nastojanja oko spasavanja čoveka. U Jevrejima 9,26 govori se o prvom Hristovom dolasku kao nečemu što se dogodilo na “svršetku veka”. Apostol kaže da se sve ovo već odnosi na njegovo doba (“za nauku našu”).

Jasno je da se to odnosi još više na nas koji živimo neposredno pred Hristov dolazak.

12. Ovo “jer” je zaključak o svemu onome što je rečeno u stihovima 6-11. Hrišćani treba

naročito da obrate pažnju na istoriju putovanja Izrailjaca po pustinji. Oni treba da se uče iz neuspeha Izrailjaca, koji je došao kao rezultat njihovog samopoverenja u njihovu vlastitu snagu.

Reči “koji misli da stoji” mogu da se primene uopšte, a naročito i posebno na vernike u Korintu. Oni su mislili da su dovoljno jaki u pogledu upotrebe mesa koje je žrtvovano idolima, kao i po pitanju uzimanja učešća u mnogobožačkim svečanostima. Ovakvi samo misle da je nepotrebno bojati se uticaja dodira sa idolopoklonstvom.

Ali, samopouzdanje je opasno. Svi treba da prihvate opomenu i budno se čuvaju, jer čovek obično misli da za njega nema opasnosti, a upravo u tom ponosu leži opasnost.

13. Braća u Korintu nije trebalo da misle da su okolnosti u kojima oni žive izuzetno

teške. Njihove teškoće i iskušenja nisu teži od teškoća i iskušenja drugih hrišćana. Ona su samo čovečija (grč. antropinos = ljudska, koja čovek može da nosi) iskušenja. Oni mogu da otpadnu, zato neka paze. Ipak njihova iskušenja nisu jača od njihove snage.

Bog je veran svojim obećanjima. Kada bi On dozvolio da dođu iskušenja koja su jača od njihove snage, tada Njegova obećanja ne bi bila stvarna. Ako se oslonimo na sebe onda nema nikakve sigurnosti, ali ako se potpuno oslonimo na Boga i Njegova obećanja, bićemo spaseni. Međutim, apostol nas podseća da Bog neće da spasi onoga koji namerno srlja u iskušenja.

Nije Božja volja da ljudi pate. Sam čovek je zbog neposlušnosti navukao na sebe ovakvo stanje. Bog samo koristi ovo ljudsko stanje da čovek i pod ovakvim okolnostima može da razvija karakter, koji je po Božjoj volji. Kad iskušenja dođu čovek treba da zna da su ona došla ne zato što ih je Bog poslao, nego što ih je On dozvolio. Ali, ako čovek zauzme pravi stav i osloni se na Božju silu, to kušanje postaje samo sredstvo da on postane čvršći u veri i jača u Božjoj milosti. Kad čovek zna da je Bog obećao da iskušenja neće biti jača od naše snage, sam čovek je kriv za svoj pad u greh.

Za svako iskušenje Bog je dao i mogućnost da se ono izbegne[287]. Taj “sretan ishod” ne znači uklanjanje kušanja nego izlazak iz mogućeg pada u greh. Iako Bog dozvoljava da iskušenje dođe, On nudi i sredstvo kojim možemo da pobedimo to kušanje i izbegnemo greh. Isus je našao taj “sretan ishod” u Božjoj pisanoj Reči, Svetom pismu (Luka 4,4.8.12). I mi možemo da taj “sretan ishod” nađemo u Hristu, živoj Reči.

“14.Zato, ljubazna[288] braćo moja, begajte od idolopoklonstva.

15. Kao mudrima govorim, sudite vi šta govorim[289].
16. Čaša blagoslova koju blagosiljamo nije li zajednica krvi Hristove? Hleb koji lomimo nije li zajednica tela Hristova?
17. Jer smo jedan hleb, jedno telo[290] mnogi; jer svi u jednome hlebu imamo zajednicu[291].
18. Gledajte Izrailja po telu[292]: koji jedu žrtve nisu li zajedničari oltara[293].
19. Šta, dakle, govorim[294]? Da je idol što?[295] Ili idolska žrtva da je što?[296]
20. Nije; nego što žrtvuju neznabošci, da đavolima žrtvuju a ne Bogu; a ja neću da ste vi zajedničari s đavolima.
21. Ne možete piti čaše Gospodnje i čaše đavolske; ne možete imati zajednicu u trpezi Gospodnjoj i u trpezi đavolskoj.
22. Ili da prkosimo[297] Gospodu? E da li smo jači od Njega?”

14. Apostol savetuje vernike u Korintu da se čuvaju i izbegavaju svaku vezu sa

idolopoklonstvom. On im odgovara na njihovo pitanje pod kojim uslovima mogu oni da budu u vezi sa mnogobožačkim hramovima, priredbama i ishranom. Opasnosti od idolopoklonstva u raznom vidu su tako velike da Gospod poziva svoj narod, da ne održava nikakvu prisnu vezu sa idolopoklonicima.

15. Pavle se obraća vernicima u Korintu kao razumnim ljudima, koji mogu da prosuđuju

o onome što im on kaže. On ima određen i siguran stav po ovom pitanju. U ovom poglavlju on iznosi opravdane razloge za svoj stav. Svako treba da brižljivo ispita apostolove razloge i savete i sam o tome donese svoj sud.

16. Apostol dalje ukazuje na opasnosti koje nastaju kada se jede ono što je žrtvovano

idolima. Uzimanjem učešća u Večeri Gospodnjoj vernici postaju jedno sa Hristom preko primanja simbola Njegovog tela i krvi. I pošto su tako posvedočili jedinstvo sa Hristom, zar mogu oni kasnije da budu prisutni na idolskim obredima i na taj način ulaze u zajednicu sa zlim duhovima, kojima se te žrtve prinašaju?

Za vreme Večere Gospodnje izgovara se blagoslov nad čašom koja predstavlja Hristovu krv. Isus je dao hvalu nad čašom što znači isto što i molitva zahvalnosti za prolivenu krv. Ova se čaša pruža svima koji uzimaju učešća u ovom obredu. Kad hrišćani piju ovu čašu oni zahvaljuju Bogu u svojim srcima za sve blagoslove koje su primili blagodareći Hristovoj krvi. On ga u duši hvali za izbavljenje iz ropstva greha i pruženu mogućnost da postanu Božji sinovi i kćeri.

Krv predstavlja smrt Božjeg Sina, a vernici koji uzimaju učešća u ovom obredu, učesnici su u ovoj smrti, dok oni koji uzimaju udela u mnogobožačkim žrtvama, učesnici su u ovakvim žrtvama. Isto tako, kao što se za vreme Večere Gospodnje hleb lomi pre nego se nudi onima koji u ovom obredu uzimaju učešća, tako se i Isusovo telo lomilo u korist svih ljudi, ali samo oni koji priznaju svoje grehe i mole za oproštenje imaće koristi od Hristove žrtve.

17. Pavle dalje objašnjava da smo svi mi hleb koji se lomi u mnogo komada i koji vernici

posle jedu. I kao što su svi ovi komadi delovi jednog hleba, tako isto i svi učesnici u ovom obredu, ujedinjeni u Hristu, koji se prikazuje kao izlomljeno telo, označavaju se simbolički kao izlomljeni hleb. Uzimanjem učešća u ovom obredu hrišćani otvoreno pokazuju da su ujedinjeni i da pripadaju velikoj porodici, kojoj je glava Hristos.

18. Apostol ukazuje na Izrailjce koji su bili potomci Avramovi. Iako nisu priznali Isusa

kao Mesiju i odvojili se od Boga, oni su se ipak držali obreda koje im je Bog dao. Sveštenici i narod bili su ujedinjeni u službi žrtvenika. To je bila njihova vidljiva zajednica sa Bogom. Ovo jedinstvo jevrejskog sakralnog sistema žrtvenika obeležavalo ih je kao Božji narod koji služi Jahvi, pravom Bogu.

19. Pavle im objašnjava šta je hteo da im kaže. Treba li posle svega ovoga što je rekao da

veruju da idoli stvarno postoje? Svakako ne. Idoli nisu ništa, a meso žrtvovano njima ostaje samo meso.

20. Ali, mada idoli nisu ništa, to ne opravdava vernike korintske crkve da uzimaju učešća

u obredima po mnogobožačkim hramovima.

Apostol poučava i opominje vernike u Korintu da se čuvaju idolopoklonstva i ne uzimaju učešća u mnogobožačkim obredima. Oni treba da znaju da, kad mnogobošci prinose žrtve u njihovim hramovima, oni se onda povezuju sa Sotonom i prinose žrtve đavolima (grč. daimonia = demoni; u LXX, Psalam 96,5 – jevr. reč elilim znači ništa; a u 5.Mojsijevoj 32,17 jevr. reč šedim znači zli dusi, demoni; u Novom zavetu grčka reč daimonia uvek znači demon).

Hrišćani su se potpuno posvetili Hristu i ne mogu da daju čast drugom osim Njemu. To je Pavlov razlog zašto vernici ne smeju da uzimaju učešća u mnogobožačkim obredima i žrtvovanju.

21. Kako mogu oni koji su se posvetili pravome Bogu da uzimaju učešća u obredima i pijenju žrtvenih pića?

Čaša Večere Gospodnje je posvećena Gospodu; ona je zajednica u Njemu, preko vina koje predstavlja Njegovu krv, a “čaša đavolska” je proslavljanje bogova. Ne može da bude nikakve zajednice između Boga i Sotone, između Božje vladavine i vladavine Sotone i greha, između dobra i zla. Svaki čovek mora da se odluči kome želi da služi. Nemoguće je da služimo Bogu i Sotoni u isto vreme.

22. Pavle pita da li treba hrišćani da izazivaju ili prkose Bogu. Treba li oni da uzimaju učešća u idolopoklonstvu mnogobožaca? Druga zapovest kaže šta to ne sme da se čini. Ako se to čini ma u kom vidu, to je izazivanje Boga i donosi svoje posledice.

Da bi pokazao svoju ljubav prema čoveku, Bog upotrebljava simbol braka (Jevrejima 6,2; 2.Korinćanima 11,2). Idolopoklonstvo se prikazuje kao preljuba. Bog kao ženik svoje crkve želi da Njegova nevesta (crkva) pripada samo Njemu i On je veoma ljubomoran. Pravi hrišćanin neće nikada izazvati Božju ljubomoru.

Niko  ne bi smeo da se prepire sa Bogom niti da ga izaziva, naročito ne tamo gde je On tako ljubomoran. Nerazumno je boriti se protiv Božje volje i namere. Ali, glavna pobuda naše službe Bogu ne treba da bude neminovna kazna za neposlušnost, nego uviđanje Božje velike ljubavi i vernosti.

4. PRAVA UPOTREBA HRIŠĆANSKE SLOBODE (10,23-11,1)

“23. Sve mi je slobodno, ali nije sve na korist; sve mi je slobodno[298], ali sve ne ide na dobro[299].

24. Niko da ne gleda šta je njegovo[300], nego svaki da gleda što je drugoga[301].
25. Sve što se prodaje na mesarnici[302] jedite, i ništa ne ispitujte savesti radi;
26. Jer je Gospodnja zemlja i što je na njoj.
27. Ako li vas ko od nevernika pozove[303] i hoćete ići, jedite sve što se pred vas donese, i ne premišljajte[304]ništa savesti radi.
28. Ako li vam pak[305] ko reče: ovo je idolska žrtva[306], ne jedite radi onoga koji vam kaže[307]i radi savesti; jer je Gospodnja zemlja i što je na njoj.
29. Ali ne govorim[308] za savest tvoju, nego drugoga; jer zašto da moju slobodu sudi savest drugoga?
30. Ako ja s blagodaću uživam, zašto da se huli na mene za ono zašto ja zahvaljujem,[309] zašto da me kore za ono zbog čega ja hvalu dajem?”

23. 23. Mada je hrišćaninu dozvoljeno da čini sve ono što nije suprotno Božjoj volji, ponekad nešto nije korisno da učini s obzirom na druge, koji ga posmatraju. Hrišćanin treba da odmeri kako da se ponaša da bi bratu ili sestri pomogao u njihovom nastojanju da ispravno žive i ponašaju se. Ako bi ono “slobodno”[310] ponašanje bilo uzrok za spoticanje bližnjega, on bi trebalo da se uzdrži od onoga što njegovog brata dovodi u zabunu i spoticanje.

Hrišćansko ponašanje treba da odgovara hrišćanskim načelima, proslavljanju Boga i da bude na korist bližnjima. Ako je to što činimo samo naša želja, ono može da bude štetno za naše bližnje. Iako nije greh da se jede meso žrtvovano idolima postoje razlozi da se u nekim okolnostima ne bi trebalo jesti. Oni koji ljube Boga učiniće sve što mogu da utiču na ljude da se okrenu od greha i služe Bogu. Takvi će tako da se ponašaju da njihov uticaj bude na blagoslov drugima. Hrišćanin ne ruši nego izgrađuje (grč. oikodomeo = izgrađivati). To je dopušteno.

24. Pravi hrišćanin ima najpre u vidu blagostanje bližnjih, a ne traži nikakvu korist za sebe niti se veliča i ne traži zadovoljenja.

Mnogo šta možda je i dozvoljeno, ali to može bližnjem da naškodi. Zato hrišćanin treba da odustane od takvih postupaka. On treba da radi na tome da se zaštiti blagostanje i interesi drugoga. Mi treba da smo prožeti Hristovim duhom, a ne sebičnim pobudama.

25. Posle prinašanja žrtava u mnogobožačkim hramovima delovi žrtvovanih životinja prodavali su se na tržnici u gradu.

Arheolozi su iskopali veliku tržnicu u Korintu sa stubovima i malim radnjama oko popločane pijace. Na popločanom podu jedne ovakve radnje nađena je mramorna ploča koja nam otkriva da se tu nalazila pijaca (lat. macelum, od koje je izvedena grčka reč makelon). To je bila riblja pijaca, a u blizini su bile svakako i mesare.

Pošto se meso žrtvovane životinje nije držalo odvojeno, hrišćani su mogli da kupe meso koje je bilo žrtvovano idolima. Pavle piše vernicima da takvo meso mogu da kupuju bez raspitivanja kod prodavca da li je od prinesenih žrtava.

26. Pavle navodi Psalam 24,1. Jevreji su ovaj stih upotrebljavali kao redovnu zahvalnost pre jela, možda već i u Pavlovo doba. To je zato što Bog čini da sve raste i tako se brine za svoju decu.
27. U ovom stihu Pavle piše o obedima po privatnim kućama rođaka ili prijatelja vernika koji su bili mnogobošci.

Hrišćani ne treba da prekinu svaku društvenu vezu sa bližnjima. Oni treba da koriste ovakvu priliku da im svedoče o Isusu, Njegovoj ljubavi za sve ljude i o svojoj veri. Razume se da apostol ovde ne misli da hrišćanin može tom prilikom da jede svaku hranu. To su dobro razumevali i oni koji pozivaju svoje prijatelja, hrišćane, na obed.

Pavle piše da hrišćani ne treba da ispituju u takvom slučaju da li je meso od životinja žrtvovanih idolima, jer nisu u pitanju hrana niti savest.

28. Apostol ne kaže da li je taj što naglašava poreklo mesa mnogobožac ili hrišćanin, ali

ovo drugo je verovatnije. To mogu da budu oni hrišćani koji su “slabi” u veri (vidi: Rimljanima 14,1).

U ovakvom slučaju hrišćanin ne treba da jede zbog savesti tog vernika. On ne treba da jede ono što bi sablaznilo njegovog brata i ohrabrilo mnogobošce time što on svesno jede takvo meso.

29. Hrišćanin neće svesno i nepotrebno da povredi ničija osećanja. On će pre da se uzdrži

od nekog jela i tako izbegne nepotrebno vređanje savesti bližnjih. Treba se odreći svoga prava da se ne bi povredio brat. Hrišćanin treba da se trudi da njegova sloboda ne bude kamen spoticanja za druge.

30. Ovde Pavle misli na hvalu koju on u molitvi pred obed upravlja Bogu. Ako čovek

zahvaljuje Bogu za hranu koja je pred njim i jede bez ikakve griže savesti, zašto da se takav čovek izlaže kritici drugih ili da ga neko kori?

“31. Ako dakle, jedete, ako li pijete, ako li drugo što činite, sve na slavu Božju činite.

32. Ne budite na sablazan ni Jevrejima, ni Grcima, ni crkvi Božjoj.
33. Kao što i ja u svačemu svima ugađam[311], ne tražeći svoje koristi nego[312] mnogih, da se spasu.

            11, 1. Ugledajte se na mene kao ja na Hrista.”

31. Na kraju apostol iznosi jednostavno, ali jasno i razumljivo pravilo. Hrišanin treba sve

da učini da u svakodnevnom životu proslavi Boga.

Ovo se najpre odnosi na jelo i piće uopšte, a ne samo na pitanje porekla mesa. Čoveku je dat izbor, ali čovek treba da ostane u granicama Božje volje po pitanju ishrane. I zdravlje treba da se sačuva kao i karkater, a tu je izbor hrane od naročitog značaja. Mnoge bolesti nastaju zbog pogrešne ishrane. (MH,295; CD,122) Bog zahteva od nas da čuvamo svoje telo da bi moglo da bude zaista hram Svetog Duha. Hrišćani treba da se uče kako da izaberu hranu i tako održavaju u ispravnom stanju duh i telo. (CD,118.119)  Već je Izrailjcima obećano da će im Bog održati zdravlje ako prihvate Njegove savete. Dobra i korisna ishrana je ona koju je Bog dao još u raju.

Reči “ako li drugo što činite” odnose se na sve što planiramo i radimo u životu. Hrišćanin je dužan da svaku misao, reč i delo uskladi sa Božjom voljom koja nam je otkrivena. Hristova vera obuhvata celokupnog čoveka, njegov fizički, intelektualni i duhovni život. Spasenje u Hristu znači spasenje celokupnog čoveka. Zato, sve što činimo treba da bude na proslavljanje Boga.

32. Hrišćanin ne sme da čini ono što bi na nekog uticalo da čini zlo. Pavle spominje tri

vrste građana u verskom pogledu koji su postojali u njegovo vreme: Jevreji, hrišćani i mnogobošci. Hrišćani nisu smeli da sablažnjavaju Jevreje, stupajući u ma kakvu usku vezu sa idolopoklonstvom koje su oni prezirali. To bi ih još više udaljilo od Hrista. Oni nisu smeli isto tako ni u čemu da ohrabre idolopoklonstvo mnogobožaca i tako zbune ili sablazne slabe u veri. Pravi hrišćanin neće nikada učiniti nešto što sablažnjava Jevrejina, mnogobošca ili brata u veri, hrišćanina. On će ih voditi Bogu, s ljubavlju i mudro.

33. Apostol je imao samo jedan cilj pred sobom: da spase ljude. On je upotrebio svako

dopušteno sredstvo da postigne svoj cilj. Pavle je žrtvovao sebe i svoje interese da bi radio u korist drugih, koje je želeo da privuče Hristu.

Čovek po svojoj grešnoj prirodi pokušava da sebe istakne, da sprovede svoje misli i planove bez obzira na misli i osećanja drugih. Ali, hrišćanin ponižuje sebe, a uzvisuje Hrista, a svoj život posvećuje spasavanju drugih. On radi na spasenju ljudi svih rasa i društvenog stanja.

11, 1. Ovaj stih nije neki uvod u 11. poglavlje, nego više zaključak 10. poglavlja.

Apostol savetuje vernicima u Korintu da čine ono isto što i on sam čini, pošto im je izneo u kakvom je on odnosu prema Božjoj volji. Ovim rečima on završava izlaganje o jedenju mesa žrtvovanih životinja prilikom mnogobožačkih verskih svečanosti.

Pavle poziva vernike da se ugledaju na njega kao što se i on ugledao na Učitelja. Apostol je imao pred sobom Hrista kao primer, zato savetuje vernike da i oni to isto čine, jer je Isus najbolji i najveći primer za sve ljude.

III    ISPRAVNO PONAŠANJE U VREME BOGOSLUŽENJA

(1.Korinćanima 11,2 – 14,40)

1. POKRIVANJE ŽENA ZA VREME BOGOSLUŽENJA

(1.Korinćanima 11,2-16)

“2. Hvalim vas, pak, braćo, što sve moje pamtite[313] i držite zapovesti[314] kao što vam predadoh.”

2. Pavle je uvek pohvalio vernike kada je to bilo opravdano. Vernici u Korintu bili su

voljni da se drže reda kako ih je to apostol poučavao.

Možda im je apostol pisao u prethodnoj poslanici o pokrivanju žena pri bogosluženju, pa su oni hteli da im on kaže svoje mišljenje u tom pogledu.

Apostol im piše o propisima (grč. paradoseis =uputstva, propisi) za vreme bogosluženja. Pavle je, kad je propovedao evanđelje i osnivao crkve, davao i pouke u pogledu bogosluženja i života u kući među ljudima. Novoobraćeni su bili poučeni o redu i upravljanju u crkvi, kao i o društvenom i porodičnom životu.

“3. Ali hoću da znate da je svakome mužu glava Hristos; a muž je glava ženi; a Bog je glava Hristu.

4. Svaki muž koji se s pokrivenom glavom moli Bogu i prorokuje, sramoti glavu svoju[315].
5. I[316] svaka žena koja se gologlava moli Bogu ili prorokuje, sramoti glavu svoju[317]; jer je svejedno kao da je obrijana[318].
6. Ako se dakle ne pokriva žena, neka se striže[319]; ako li je ružno ženi strići se[320], neka se pokriva.”
7. Ali muž da ne pokriva glave, jer je obličje i slava Božja; a žena je slava muževljeva.
8. Jer nije muž od žene nego žena od muža.
9. Jer muž nije sazdan[321] žene radi, nego žena muža radi.
10. Zato žena treba da ima vlast na glavi[322], anđela radi.
11. Ali, niti je muž bez žene, ni žena bez muža u Gospodu[323].
12. Jer kako[324]je žena od muža, tako je i muž iz[325]žene; i sve je od Boga[326].”

3. Pre odgovora na pitanje o pokrivanju glave kod žena, Pavle im skreće pažnju na neke stvari koje će im pomoći da pravilno shvate ovo pitanje.

Muž treba da prizna Hrista kao Gospoda i Učitelja, a žena, koja priznaje Hrista kao Gospoda nad svima, treba da prizna i da je pod vođstvom i zaštitom muža u porodičnom životu.

Hristos, koji je jednak sa Ocem, priznaje Oca za glavu u Božanstvu. Dakle, i među jednakima postoji ipak glava.

Vlast i dostojanstvo muža zavisi od njegovog odnosa prema Hristu kao njegovoj glavi, a zavisnost žene od njenog odnosa prema mužu kome je Hristos glava. Ovde nema nikakve degradacije ličnosti.

4. U stihovima 4-16 apostol piše o predmetu pokrivanja glave naročito za vreme bogosluženja.

Pavle ovde govori uopšte o načelima prikladnosti, velikoj pristojnosti i dobrom ukusu s obzirom na običaje i ponašanje svoga vremena. Bez sumnje ova načela su bila različita u razna vremena i u raznim zemljama. Sam Bog je naredio Mojsiju da skine obuću, jer je mesto gde stoji sveto. To je bio običaj u onom kraju sveta kad se stupalo na neko sveto mesto. Ali ovo nije bila Božja izričita naredba za bogosluženje svugde po svetu, pa čak ni u zemljama Bliskog Istoka. Načela poštovanja svetog mesta ostaje i dalje, ali način njegovog izražavanja se menjao u razna vremena i u raznim zemljama.

Ovako treba da se razumeju i Pavlove reči u ovoj glavi gde on iznosi načelo verske pristojnosti, i dobrog ponašanja u crkvi u njegovo doba. Mi nemamo podataka koji bi nam pomogli da upoznamo običaje i način češljanja u Korintu. Ali jedno je jasno da je postojao običaj da muževi ne pokrivaju glavu, a žena da je pokriva. Ovo možemo da zaključimo iz Pavlovog izlaganja.

Apostol je isto tako više puta naglašavao hrišćansko načelo dostojanstva ženskog roda i njeno oslobađanje od poniženog stanja u kome su one bile u mnogobožačkom svetu. On tvrdi da u hrišćanskom svetu nema rasne i klasne razlike kao ni razlike na muško i žensko, jer su svi jednaki pred Bogom. (Galatima 3,28)

Nema sumnje da su neke vernice svojim slobodnim ponašanjem dovodile crkvu u nezgodan položaj. Zbog ovakvih počeli su da se šire glasovi da su hrišćani nemoralni. Bilo je potrebno da hrišćani paze na svoje ponašanje i odevanje.

Celokupno Pavlovo izlaganje u stihu 4-16 treba uzeti kao uvod za ono što će apostol kasnije da kaže. On nije imao nameru da ženama postavi neke zakone ili teret koji će one morati da nose kroz vekove sve do našeg doba.

Reči “koji se moli Bogu ili prorokuje” odnose se na glavne delove bogosluženja. Kad se neko javno moli onda on to čini u ime svih, a kad prorokuje, tj govori, on je tada oruđe Svetog Duha, preko koga Bog iznosi svoju vest svojoj crkvi. Apostol u ovom stihu opominje žene da ne misle da one isto mogu da uzimaju učešća u raznim službama pri bogosluženju otkrivenom glavom.

Reči “sramoti glavu svoju” mogu da se odnose na Hrista, koji je glava i poglavar svakog muža ili doslovno na muževljevu glavu, jer bi on bio osramoćen ako bi pokrio glavu. Muž koji bi kao Božji sluga odbio da javno pokaže poštovanje Hristu, sramoti i Gospoda i svoju glavu.

Korint je bio grčki grad. Pavle je učio da se, bez obzira na grčke običaje, vernici pri bogosluženju drže uobičajenog načina poštovanja kad su u pristunosti svog poglavara, Hrista. Taj način je bio da pred Bogom priklanjaju svoje otkrivene glave za vreme bogosluženja. Što se tiče žena, njihove glave treba da su pokrivene.

5. U ovom stihu se jasno vidi razlika u običaju koji je tada postojao između muškog i

ženskog pola.

U Starom zavetu kao i Novom, spominju se žene koje su bile obdarene duhom proročanstva. To je, izgleda, bio razlog što su neki mislili da se i žene mogu pojaviti na bogosluženju nepokrivene glave. Drugi su naglašavali da u evanđelju nema razlike u polu. Ali, Pavle tvrdi da je ovakvo mišljenje pogrešno.

U ono vreme je bio običaj da žene pokrivaju svoje glave velom kao dokaz da su udate i znak skromnosti. Smatralo se sramotom za muža i bestidnost za ženu ako bi se pokazala u javnosti bez vela.

Isto tako otkrivanje ženske glave u crkvi smatralo bi se sramotnim i nepristojnim, naročito u slučaju ako bi žena obavljala neku službu pri bogosluženju. Veo se smatrao oznakom pola i položaja među ljudima. Ovakvo postupanje žene smatralo bi se nepoštovanje prema mužu, ocu, muškom rodu, pa i Hristu.

Kratka kosa se smatrala kao znak žene lošeg glasa. Ako bi žena pri bogosluženju uzela učešća gologlava, ona bi se time skoro izjednačila sa ovakvim ženama.

6. Ovo nije neka Pavlova naredba ženama nego on hoće da samo to kaže, da ako žena hoće da bude muškarac i radi kao on, onda onda treba da ošiša kosu kao što muževi čine. Ali, to bi onda bilo sramota za nju. Zato ona treba da pokrije glavu.

7. Apostol dalje kaže da, ako bi muž nosio veo i pokrio glavu, to bi bio znak potčinjenosti ili manje vrednosti. On treba da bude tako odeven da se može lako prepoznati da je on Božji predstavnik na zemlji. On je Božja slika i slava (grč. doksa = odsjaj, svetlost, veličanstvo) kada radi u skladu sa Božjim načelima.

Ovde se vidi kako je velika odgovornost čoveka pred Bogom. Tvorac ga je postavio da bude glava svetu koji je On stvorio. On mu je dao vlast nad celom zemljom. Bog želi preko njega da otkrije svoju mudrost, staranje i vodstvo u svemiru. I posle pada u greh ostala je čovekova odgovornost za vođstvo i staranje porodice i doma. Ništa se od ovoga nije izmenilo do Pavlovog doba. Ali, neke su žene u korintskoj crkvi htele da promene to stanje.

Dalje, Pavle govori o odnosu žene prema čoveku (mužu). Ovde je reč ne o odnosu prema Bogu, nego prema mužu. Žena je odsjaj muževljeve slave, a samo preko njega, i Božje slave. Sva njena lepota i draž je izražavanje čovekovog dostojanstva i časti. To je razlog zašto žene u korintskoj crkvi kad dođu na bogosluženje treba da pokriju svoje glave velom.

8-9. Bog je najpre stvorio Adama, a posle Evu da mu bude družbenica. Stvaranje Adama je nešto posebno i nezavisno, što nije slučaj sa ženom. Ona je stvorena od čoveka i on ju je smatrao kao deo samog sebe (1.Mojsijeva 2,23). Žena je stvorena od čovekovog mesa i kostiju, radi njega, a ne da bude nezavisna od njega, niti da vlada nad njim, nego da mu bude pomoćnik, uz njega, a ne rob.

10. Apostol naglašava da žena prema Božjoj izričitoj želji i nameri, treba da se pokori običaju, da žena nosi veo pri javnom bogosluženju. “Vlast na glavi” se odnosi na veo kao znak muževljeve vlasti (grč. eksusia = autoritet, vlast nad ženom). Žena nosi veo u javnom životu, kojim ona potvrđuje vlast svoga muža nad sobom. Time je njen položaj određen u društvu. Ona pripada jednom čoveku i uživa njegovu zaštitu.

Reči “anđela radi” različito se tumače, ali bez sumnje one se odnose na nebeske vesnike koji su prisutni na bogosluženju i pred kojima žene treba da se smerno ponašaju. I sami anđeli pokrivaju svoje lice iz poštovanja prema Bogu kad se izgovori Njegovo ime. Nepoštovanje Boga pri sakupljanju vernika na bogosluženju je uvreda Tvorca i ožalošćavanje anđela.

11. Svaki pokušaj da se muž uzdigne nad ženom nije opravdan ni ispravan. Muž i žena zavise jedno od drugoga. Pavle ne smatra da je muž nezavisan od žene. Crkva se sastoji od vernika oba pola, jer u Hristu, “nema muškog ni ženskog” (Galatima 3,28). Ni muž ni žena nisu ništa sami za sebe; oni zavise jedno od drugoga.

Ovakav odnos među polovima dao je sam Gospod. Božja je namera da budu uzajamno zavisni. Oni treba da rade na sreću i blagostanje jedno drugome. Oni su zato potrebni jedno drugome. Ova činjenica je dovoljan razlog da se muž ne hvali.

12. U ovom stihu je reč o ulozi žene. Adam je postao neposrednim aktom Božjeg stvaranja u kome žena nije imala udela.

Ali, svako muško je zavisno od žene u pogledu svog dolaska na svet. Bog je ovako odredio množenje ljudske rase. Ovo treba kod muškarca da pokrene osećanje poštovanja prema ženi u pogledu razmnožavanja ljudskih bića.

Bog je stvorio sve u svemiru po planu i sve to postoji na slavu Božju (Isaija 43,7; Otkrivenje 4,11). Greh je pokvario ovaj plan, ali plan spasenja ima zadatak da obnovi prvobitnu Božju nameru. Muž i žena treba da sarađuju sa Bogom, a ne da su nezadovoljni  i da se žale. Žena, koja prihvata Božju mudrost, treba da je zadovoljna svojim položajem koji joj je Bog odredio. Muž treba isto ponizno da prizna da je sadašnje stanje na zemlji nastalo zbog greha i da ne teži za prevlašću nad ženom. Oboje treba složno da podupru Božji plan obnovljenja.

“13. Sami među sobom sudite je li lepo[327] da se žena gologlava moli Bogu?

14. Ili[328] ne uči li vas i sama priroda da je mužu sramota ako gaji[329] dugačku kosu;
15. A ženi je slava[330] ako gaji dugačku kosu. Jer joj je kosa dana mesto pokrivala[331].”

13-14. Pavle poziva vernike da se pitaju za svoje lično uverenje, ne vodeći računa o nekom autoritetu koji nešto zahteva, da ne bi bili pod njegovim uticajem.

Sem toga ženi ne dolikuje da je gologlava ni po običaju ove zemlje.

I sam prirodni red stvari koji su ljudi prihvatili, naklonjen je ovom običaju. U ono doba bio je običaj kod Jevreja, Grka i Rimljana da muškarci nose kratku kosu. Kod starih Izrailjaca bilo je nečasno da čovek nosi dugu kosu, osim u slučaju nazirejstva.

15. Sama priroda uči čoveka da je dugačka kosa ukras žene, a kratka kosa odgovara mužu. Apostol neće da kaže da žena zbog dugačke kose može da bude bez vela (pokrivala), jer u 6. stihu kaže da one koje žele da ne nose pokrivalo trebalo bi da odseku kosu. On želi samo da kaže da sama dugačka kosa potvrđuje prikladnost vela (pokrivala). Grčku reč peribolaion (koja pada ili pokriva okolo) prevodi Bakotić sa “koprena”.

“16. Ako li je ko svadljiv[332], mi takvog običaja nemamo, niti crkve Božje[333].”

16. Posle svega što je apostol rekao o ovom pitanju, možda je još uvek bilo nekoga među

vernicima u Korintu koji su mislili da Pavlovo tvrđenje u pogledu žena i njihovog pokrivanja glave nije opravdano i da mogu da protestuju u crkvi protiv ovakvog mišljenja. Sad apostol naglašava da to nije običaj u hrišćanskim crkvama. Ovakvi vernici treba da razumeju da sam Bog vodi svoju crkvu kao celinu, a ne pojedine i zato lično mišljenje treba da se prilagodi Božjim nadahnutim savetima i poukama. Sami vernici treba da proučavaju Sveto pismo i posvedoče drugima o njegovim istinama.

Ni apostoli, ni crkve u Judeji i drugim zemljama, nemaju običaj da se žene pojave u crkvi nepokrivene glave. Ova činjenica treba da je dovoljna za pravilnu odluku hrišćanki u Korintu. Neprihvatanje ovog opšteg stava crkve otkrivalo bi nerazumevanje ili negativan stav prema crkvi kao celini.

1. PRAVO OBAVLJANJE VEČERE GOSPODNJE

(1.Korinćanima 11,17-34)

“17. Ali ovo zapovedajući ne hvalim[334]da se ne na bolje nego na gore sabirate[335].

18. Prvo dakle kad se sabirate u crkvu[336], čujem da imaju[337] raspre među vama; i nešto verujem od ovoga.
19. Jer treba i jeresi[338] da budu među vama, da se pokažu pošteni[339] koji su među vama.
20. A kad se skupite na jedno mesto, ne jede se Večera Gospodnja[340].
21. Jer svaki svoju večeru uzme najpre[341] i jede, i tako jedan gladuje, a drugi se opija.
22. E da li[342] dakle nemate kuća da jedete i pijete? Ili ne marite za crkvu Božju, i sramotite one koji nemaju[343]? Šta ću vam reći?[344] Hoću li vas pohvaliti za to?[345]”

17. Apostol ne može da ih pohvali u pogledu njihovog ponašanja na bogosluženju,

naročito za vreme Večere Gospodnje. U crkvi je nastala prepirka zbog nekih koji su uzimali veću slobodu nego što su smeli. Redovni sastanci vernika trebalo je da posluže za duhovno uzdizanje i ohrabrenje vernika. Ali, njihovo ponašanje je bilo štetno za duhovno podizanje crkve. Zato i Pavle mora da ih ukori. On im dalje iznosi kao primer nedozvoljeno ponašanje za vreme Večere Gospodnje.

18. Pavle je već govorio o njihovim svađama i pocepanosti u crkvi u 1,10-12. Sada on piše o raznim grupama i njihovom ponašanju za vreme obavljanja Večere Gospodnje.

Sem toga, u 12. i 14. poglavlju Pavle iznosi i druge stvari gde treba da se poprave, a to su priroda i svrha raznih duhovnih darova.

Reči “kad se sabirate u crkvu”[346]  ne znače dolazak u bogomolju. Grčka reč eklesia (sakupiti, sabrati) ne označava zgradu nego skup vernika.

Pavle je često čuo o njihovim raspravama na sastancima vernika. Njemu je bilo teško jer je on osnovao ovu crkvu. Među njima nije bilo jedinstva nego rasprave i cepanja (grč. šizmata; vidi 1,10). Pavle se uverio da  je mnogo šta od onoga što je čuo o ovoj crkvi  istina.

19. U ovom stihu grčka reč hairezeis (mn.) znači u jednini mišljenje, izabrano. Ovu reč ovde upotrebljenu ne treba uzeti u lošem smislu kao što je danas upotrebljavamo nego samo u smislu – mišljenje. Prve hrišćanske crkve sastojale su se od različitih staleža i narodnosti i zato su postojala različita mišljenja po pitanju vere i života. Zato je bilo toliko mišljenja i raspravljanja u crkvama.

Ove rasprave su pomogle da se otkriju nastrani i nezadovoljni elementi u crkvi. Ovakvi nisu dozvoljavali da ih vodi Sveti Duh nego su ostajali pri svom mišljenju. Pavle je preporučivao da se ovakvi izbegavaju (vidi Rimljanima 16,17). Kukolj je trebalo da se odvoji od pšenice.

21. Kad se vernici sakupe da obave obred Večere Gospodnje ne treba da misle na jelo.

Ovaj obred ne može da se obavi u ovakvom duhu. Oni ne treba da dođu na večeru, jer Večera Gospodnja nema taj cilj. Potrebna je duhovna atmosfera da se ona obavi. Vernici u Korintu nisu smeli da misle da se ovako kao što oni čine može obavljati ovaj sveti obred.

Večera (obed) ljubavi (grč. agape), rani hrišćanski običaj, prethodio je Večeri Gospodnjoj (grč. kiriakon deipnon = večera koja pripada Gospodu), tj. večera koja je posvećena Gospodu ili koju je Gospod ustanovio. Večera Gospodnja je sećanje na poslednju Pashu kada je Isus ustanovio ovaj obred (Matej 26,17-21.26-28; 1.Korinćanima 11,23-26).

Večera ljubavi je bila svečani obed za koji su svi vernici donosili hranu koju su svi zajednički jeli, da bi tako izrazili međusobnu ljubav i zajednicu bez ikakvih podvojenosti i klasa u hrišćanskoj crkvi. Ovaj obed, posle kojeg je obavljena Večera Gospodnja, trebalo je da pokaže kako svi uzimaju učešća u Božjem staranju za svoj narod, kako u materijalnom tako i u duhovnom pogledu i da među njima nema nikakve razlike.

Ovaj običaj je postojao sve do kraja IV veka kada se zbog rasprostranjenosti hrišćanstva i nedostatka mesta večera ljubavi morala odvojiti od Večere Gospodnje.

22. Duh ljubavi i bratstva je vremenom počeo da se gubi među vernicima u Korintu. Loši

odnosi među njima otkrili su se pri održavanju večera ljubavi, na kraju kojih se obavljala Večera Gospodnja. Svaki vernik je donosio svoju hranu i sam ju je pojeo bez ikakvog čekanja na druge. Bogati su izobilno jeli, a siromašni često nisu imali ništa da jedu. Tako se vremenom izgubio značaj ovog obeda. Pavle kaže da su mogli da jedi i kod svojih kuća.

Ovakvo postupanje je smetalo ugledu svetoga obreda Večere Gospodnje. Uzrok ovome je bio razdor među vernicima. Izgleda da su neki vernici jeli odvojeno od drugih iz nekog ponosa. Oni su odbijali da se ponize i sjedine sa ostalim vernicima.

Siromašni vernici očekivali su ovom prilikom više ljubavi i razumevanja od bogatije braće, ali su bili razočarani njihovom sebičnošću i ponosom.

Grčka reč metno (opijati se, zaneti se) odnosi se na preteranu upotrebu hrane i pića tako da se izgubi kontrola nad sobom. Pavle ovde hoće da kaže da su vernici preterano jeli i pili u ovim prilikama, tako da je obred Večere Gospodnje bio pretvoren u izopačeni formalizam.

Izgleda čudnovato da su se hrišćani još u vreme apostola, i to još od njega poučeni, ovako pokazali i da su čak Večeru Gospodnju pretvorili u svečanost po uzoru njihovog ranijeg mnogoboštva. Ali, mora se misliti na to da su vernici u Korintu do nedavno bili mnogobošci. Njima je bio još u krvi običaj da preterano jedu i piju u čast bogova. Oni su mislili da i Večera Gospodnja treba da se obavlja na sličan način. Svađe među njima ometale su ih da postanu uredni i duhovniji.

23. Apostol ih kori za njihovo nerazumno postupanje. Ako žele da se dobro najedu i

napiju, to mogu da učine kod svojih kuća, a ne da kvare dobre odnose i obesvećuju Hristove obrede. Oni su potpuno izgubili iz vida značaj Večere Gospodnje i dopustili da za vreme ovog svetog obreda preovlada zavist, žderanje, ponos i bezobzirnost prema sirotoj braći. Zato su zaslužili ozbiljan ukor.

Najzad, apostol Pavle im iznosi značaj Večere Gospodnje u stihovima 23-30.

“23. Jer ja primih od Gospoda što vam i predadoh, [347]da Gospod Isus onu noć u koju bijaše predan[348] uze hleb,

24. I zahvalivši prelomi i reče: uzmite, jedite, ovo je telo moje koje se za vas lomi[349]; ovo činite meni za spomen.
25. Tako i čašu po večeri, govoreći; ovo je čaša novi zavet u mojoj krvi; ovo činite, kad god pijete, meni za spomen.
26. Jer kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju obznanjujete, dokle ne dođe.”

23. Apostol Pavle nije bio prisutan kada je Isus ustanovio Večeru Gospodnju, ali on zna o njoj ne samo od apostola ili iz predanja, nego i od samog Spasitelja otkrivenjem. Pavle im je već saopštio ovo otkrivenje i kako obred treba da se obavi. Apostol najpre podseća vernike u Korintu na trenutak kada je Hristos ustanovio ovaj obred u gornjoj sobi.

Zavera protiv Isusa je već bila u toku kada je On dao uputstva kako da se obavlja ovaj obred uspomene na Njegovu smrt. Isus je hteo da vernicima u Korintu istakne značaj i svečanost ovog obreda, i uporedi sa njihovom ohološću, žderanjem i pijanstvom. Ovaj obred ima za zadatak da oživi uspomenu i nežne simpatije prema Isusu kao i da podseti na izdajstvo onoga koji se izdavao za Hristovog prijatelja.

24. Izraz euharistija, koji dolazi od grčke reči euharisteo (dati hvalu), primenjuju neki

teolozi na Večeru Gospodnju kao žrtvu zahvalnosti za sve Božje darove. U II veku crkveni oci su ovu reč upotrebljavali za hleb i vino koje se upotrebljavalo u ovom obredu.  Matej (Matej 26,26) i Marko (Marko 14,22) upotrebljavaju za ovaj obred reč eulogeo (hvaliti, blagosiljati), a Luka (Luka 22,19) i Pavle (1.Korinćanima 11,24) upotrebljavaju reč euharisteo. Obe reči imaju slično značenje. One označavaju posvećenje hleba uz zahvalno priznanje Božje milosti i ljubavi.

Isusovo lomljenje hleba, koje od ovog trenutka treba da se obavlja “dokle ne dođe” predstavlja simbol njegovih muka za ljudski rod.

Značenje reči “ovo je telo moje” (Matej 26,26) daje sam Isus u Jovan 6,47.51.54-58.63 (DA,660.661). Fizičku hranu dobijaju svi ljudi Božjom milošću i silom. Svaki čovek je fizički onakav kako (čime) se hrani. Isto tako i svaki onaj koji proučava Božju Reč i podešava svoj život prema njoj, pomoću Svetog Duha, menja svoj život. On nije više buntovnik prema Bogu nego postaje poslušno Božje dete i tako odsjajuje obličje svog Tvorca.

Večera Gospodnja, koja je zamenila Pashu kao uspomenu na oslobođenje iz Egipta, nije uspostavljena kao žrtva nego da se vernici živo sećaju na ono što je Hristova žrtva ostvarila za celokupni ljudski rod.

25. I vino simboliše istu veliku istinu kao hleb. Reči “tako i čašu” pokazuju da je Gospod dao hvalu pre nego što su počeli da piju iz čaše.

Reč zavet (grč. diateke = zavet, savet, ugovor) odnosi se na sporazum koji je Bog načinio sa čovekom, prema kome je temelj pomirenja Hristova smrt. Bog daje večni život svima koji uzveruju u Hrista (Jovan 3,16.36; 5,24). Na osnovu ove vere već je Avram bio spasen.

Ali, zašto onda Isus kaže “novi zavet”? On nije bio novi u pogledu vremena nego potvrde Hristovom krvlju.

U Starom zavetu bio je običaj da se potvrdi ili zapečati sporazum, učinjen među dvema stranama, klanjem životinje (uporedi: 1.Mojsijeva 15,9-18). Stari zavet je potvrđen životinjskom krvlju (2.Mojsijeva 24,3-8), a novi, koji se zasnovao čisto na Božjim obećanjima, Isusovom krvlju. Grešnik koji se kaje i prihvata Božji plan, stupa u novi zavet i to potvrđuje pijenjem iz zajedničke čaše, koja simbolički prikazuje Hristovu krv koja potvrđuje zavet.

Vreme pashe je bilo zakonom određeno (2.Mojsijeva 12,1-20), ali to nije slučaj za Večeru Gospodnju. Svakako da oni koji osećaju potrebu za Hristom obavljaće ovaj obred češće. Naša crkva je postavila vreme od tri meseca.

26. Uzimanjem učešća u obredu Večere Gospodnje hrišćani objavljuju svetu svoju veru u spasenje Hristovom krvlju i Njegov drugi dolazak.

Iz ovog stiha jasno izlazi da svi vernici treba zajednički da jedu hleb i piju vino za vreme obreda, a ne samo neki službenici. Uzimanjem hleba i vina vernici obznanjuju (grč. katagelo = objaviti, obznaniti) svoju veru u pomirenje s Bogom i veru u Hristov povratak na zemlju po svoj narod. To treba da se obnavlja sve do Hristovog dolaska. Obred Večere Gospodnje objavljuje da je Isus platio kaznu za grehe ljudskog roda.

“27. Tako[350] koji nedostojno jede ovaj hleb ili pije čašu Gospodnju, kriv je telu i krvi Gospodnjoj.

28. Ali čovek da ispituje sebe, pa onda od hleba da jede i od čaše da pije;
29. Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tela Gospodnjega.”

27. Nedostojno jede hleb i pije čašu onaj koji ne pokazuje dužno poštovanje prema Gospodu, na čiju se žrtvu i patnje podseća. Ovo se može odnositi na njegovo ponašanje ili nedostatak žive vere u Hristovu žrtvu. On time pokazuje nepoštovanje prema Hristu i zato je kriv pred Bogom.

28. Svaki vernik treba pre primanja Večere Gospodnje da sebe ozbiljno ispita molitvom da bi bio osvedočen, da je spreman da uzme učešća u obredu. On treba da ispita sebe da li je nanovo rođen i kakav stav ima prema Bogu i ljudima. On treba da zna koliko je napredovao u svom karakteru i koliko odsjajuje Isusovim obličjem. Pošto je tako ispitao svoj život u Gospodu, vernik treba sa puno zahvalnosti da pristupi Gospodnjoj trpezi.

29. Onaj koji nedostajno uzima učešća u Večeri Gospodnjoj izlaže se Božjem nezadovoljstvu, jer ne razlikuje običnu hranu od simbola ovog obreda.

Možda neko misli samo na ono što se nekad dogodilo u prošlosti. Ovakvi ne razumeju šta je Boga koštao greh i šta ljudi duguju Spasitelju.

“30. Zato su među vama mnogi slabi i bolesni, i dovoljno ih spavaju[351].

31. Jer kad bismo sebe rasuđivali, ne bismo osuđeni bili.
32. Ali kad smo suđeni, nakaruje nas Gospod, da se ne osudimo sa svetom[352].”

30. Opšte je mišljenje da Pavle ovde misli na fizičke bolesti i patnje. Možda su neumerenost vernika, želje za gozbama i preterano jedenje bili uzrok slabosti, bolesti i smrti.

31. Apostol hoće da kaže da kada bi sami sebe ispitivali (grč. diakrino = upoznati, praviti razliku), onda bi upoznali svoje sopstveno moralno ponašanje u svetlosti Božjeg merila. U tom slučaju ne bismo bili osuđeni od Boga. Dakle, samoispitivanje spasava vernika od Božjeg suda i osude.

Ovo je pouka svim hrišćanima. Kad bismo svoje misli, osećanja i pobude strogo ispitivali i kontrolisali imali bi mnogo veće blagoslove od učešća u obredu Večere Gospodnje i izbegli bi zasluženo Božje negodovanje.

32. Nevolje koje Gospod dozvoljava da dolaze na vernike u Korintu zbog neispravnog obavaljanja ovog obreda, samo su blaga sredstva popravljanja grešnika. Za nas je uvek bolje da nas Gospod kažnjava da bi pošli dobrim putem, nego da nastavimo da živimo u grehu i tako propadnemo.

“33. Zato, braćo moja, kad se sastajete da jedete, iščekujte[353] jedan drugoga.

34. Ako li je ko gladan, neka jede kod kuće, da se na greh ne sastajete[354]. A za ostalo urediću kad dođem.”

33. Ove Pavlove reči odnose se na red u ponašanju za vreme večere ljubavi. Neki su se razmetali i nisu pokazivali ljubav prema siromašnima nego su preterano jeli i pili. Sve ovo je bilo protivno Hristovom duhu.

Bog zahteva red i nebesku atmosferu na sastancima vernika, naročito za vreme obavljanja Večere Gospodnje. Vernici u Korintu nisu smeli da pokažu nikakav ponos, sebičnost, preterano uživanje u hrani i piću. Misli treba da su upravljene na Hrista i Njegovu žrtvu, a ne na ove stvari.

34. Apostol misli na fizičku glad. Večera Gospodnja nije smela da bude vreme kad se

utoljava glad i žeđ. Ona je uspomena na najveći i najsvečaniji događaj na svetu, a nije gozba.

Bez sumnje bilo je i drugih problema i pitanja koja su se javljala među vernicima u Korintu. Pavle je smatrao da je bolje da na njih da odgovor kad dođe. To znači da je on imao nameru da poseti korintsku crkvu.

1. MESTO I ULOGA DUHOVNIH DAROVA

(1.Korinćanima 12,1  –  14,40)

1. Izvor i raznolikost duhovnih darova (1.Kor. 12,1-31)

“1. A za duhovne darove neću vam, braćo, zatajiti[355].

2. Znate, da kad beste neznabošci, idoste k idolima bezglasnima, kako vas vođahu[356].
3. Zato vam dajem na znanje da niko ko Duhom Božjim govori neće reći: anatemate Isusa[357]; i niko ne može Isusa Gospodom nazvati osim Duhom Svetim[358].”

1. Od ovog poglavlja apostol prelazi na novi predmet sve do poglavlja 14. Taj predmet

su duhovni darovi oko kojih je bilo mnogo nerazumevanja i protivurečnosti.

Posle Hristovog vaznesenja na nebo, crkva je dobila na naročiti način duhovne darove (Efescima 4,8.11). Oni su imali za cilj da crkvu dovedu do jedinstva. Izgleda da su vernici u Korintu postavljali pitanje koji su duhovni darovi najveći. Neki su se, izgleda, hvalili da je njihov duhovni dar veći od darova koje su drugi vernici dobili (vidi: 12,18-23). Apostol je koristio priliku da im objasni rad Svetoga Duha u crkvi.

Duh Sveti nije počeo da radi tek u Novom zavetu. On je i ranije delovao. Božja namera je da Njegov narod bude snabdeven darovima Svetog Duha sve do kraja vremena. Mnogi proroci su dokaz da su oni postojali i pre Hrista.

Svi su duhovni darovi od Boga, zato ljudi ne treba da se hvale da su oni naročito Božje oruđe preko kojeg se izlila Božja sila na druge.

Treba naglasiti da duhovni darovi nisu isto što i “rod[359]Duha” (Galatima 5,22.23). Duhovni darovi su sposobnosti koje božanska sila daje pojedincima u crkvi da bi se ostvarila Božja namera u pogledu usavršavanja Njegove crkve. Duhovni darovi su izvesne sposobnosti koje se pokazuju kod vernika, koji su se sasvim predali vođstvu Svetog Duga i rade pod Njegovim uticajem.

Pavle se bojao da vernici u Korintu, kao doskorašnji mnogobošci ne poznaju prirodu i delovanje duhovnih darova. Oni su imali malo saznanja o otkrivenju pravog Boga i radu Svetog Duha. Oni nisu bili sposobni da obrazuju pravilno mišljenje o svemu tome.

2. Vernici u Korintu bili su većinom mnogobošci. Grčka reč etne (mnogobošci, narodi)

označava sve one koji nisu Jevreji. Ali apostol ovde misli i na hrišćanski smisao ove reči, tj. da su bili idolopklonici, bez poznanja pravog Boga. Reči “dadoste se slepo voditi”[360] jasno pokazuju da nisu imali kontrole nad sobom, zato su bili odvučeni na službu idolima silom koja je radila preko njihovih želja i apetita misleći da im to donosi korist. Ovi idoli su nemi za razliku od živog Boga, koji se otkrio u svojoj Reči i koji daje duhovne darove preko kojih ljudi govore u Njegovo ime.

3. Apostol im odmah u početku svog izlaganja daje merilo po kome mogu jasno da

razlikuju laž od istine. Onaj koji radi pod uticajem Svetog Duha ne može nikad da proklinje (grč. anatema = određen za uništenje) Hrista. Ko to učini otkriva da se ne nalazi pod uticajem Božjeg Duha.

Niko koji nije pod uticajem Svetog Duha neće priznati da je Hristos Božji Sin. Istina, neko može u šali ili iz gneva i to da tvrdi, ali to ne dolazi od srca nego samo sa usana. Samo onaj koji se dozvoli voditi od Svetog Duha voleće Isusa, poštovati Njegovo ime i ceniti Njegov rad. Takav neće da dozvoli da ga vode želje i naklonosti njegovog nepreporođenog srca.

Svako ko olako govori o Isusu, potcenjuje Njegovo delo ili svesno uči suprotno Njegovoj Reči, dokazuje time da ga ne vodi Sveti Duh! Odbijanje rada Svetog Duha je gonjenje Hrista iz srca, a posledice toga su hladnoća, mrak i duhovna smrt.

“4. Darovi su različiti, ali je Duh jedan[361].

5. I različite su službe, ali je jedan Gospod.
6. I različne su sile[362], ali je jedan Bog koji čini sve u svemu[363].
7. A[364] svakome se pojavljuje Duh na korist[365].
8. Jer jednome se daje Duhom reč premudrosti[366]; a drugome reč razuma[367] po istome Duhu.
9. A drugome vera, tim istim Duhom; a drugome dar isceljenja, po tome istom Duhu;
10. A drugome da čini čudesa, a drugome proroštvo, a drugome da razlikuje duhove, a drugome različni jezici, a drugome da kazuje[368] jezike.
11. A ovo sve čini jedan i taj[369] isti Duh razdeljujući po svojoj vlasti svakome kako hoće.”

4. Reč darovi (grč. harizmata = darovi milosti) se odnosi na različite darove Svetog

Duha koji na poseban način utiču na ljude. Ovi darovi se nabrajaju u stihovima 4-11.

Svi ovi darovi dolaze od Svetog Duha koji ih daje i kontroliše. Pavle naglašava da su svi oni od istog izvora i da ne treba nijedan potceniti ili prezreti. Niko ne sme da potcenjuje drugog što nema ovih darova ili što ima drugi dar.

5. Postoje razne službe (grč. diakoniai = službe) i poslovanja, a samo je jedan Gospod,

kako su apostoli nazivali Isusa. Pavle ovo naglašava zato što su sve ove službe i poslovi u vezi sa Hristom. Niko ne bi smeo da se hvali svojim naimenovanjem za neki veći položaj u crkvi ili da se razočara što mu je određena manja služba.

6. Reč sile (grč. energemata = delanja, akcije, radovi) odnosi se na božanska delovanja

u crkvi, a možda i u prirodi. Ova se reč upotrebljava u Novom zavetu samo ovde i u stihu 10. Ove sile proizlaze od Boga Oca, Sina i Svetoga Duha.

7. U ovom stihu Pavle govori o duhovnim darovima koji dolaze od Svetog Duha i

koriste svima u crkvi.

U ranijoj hrišćanskoj crkvi ovi darovi su bili obilno razdeljeni među vernicima. Oni su služili na dobro i korist cele crkve kao i nekim pojedincima. I crkva u Korintu je primila ove darove (1,7).

8. Oni koji su primili dar mudrosti nisu samo bili mudri nego su pomogli da se i drugi

umudre. Mudrost znači pravilna primena znanja.

Znanje je sposobnost da se razumeju činjenice. Znanje primenjeno u evanđelju je sposobnost da se duhovne istine shvate i pravilno iznesu drugima. Sve ovo zavisi od revnog proučavanja Svetog pisma pod uticajem Svetog Duha.

9. Vera o kojoj je reč u ovom stihu nije vera koju imaju svi hrišćani. To je naročita vera

koja osposobljava da se čini nešto naročito za Gospoda.

Dar isceljenja ne odnosi se na redovne molitve za isceljenje bolesnih i nemoćnih koje Bog uslišava. Ovde je reč o naročitom daru koji su imali apostoli (Marko 16,18) i neki drugi verni ljudi. Sam Bog je ovakve uputio da obave ovakvo isceljenje.

10. Činjenje čudesa je bio naročiti dar koji se izvršavao po naročitom Božjem uputstvu.

Ovakvi su imali prednost nad drugima što je Bog uslišio njihove molitve za čudesne Božje intervencije kad je Bog izabrao to sredstvo.

Proroštvo je dar Svetoga  Duha preko koga se autoritativno govori u ime Boga. Proroštvo ili proriče budućnost ili objavljuje Božju volju za sadašnjost.

Proroštvo je sredstvo koje je Bog izabrao da služi kao veza između Njega i čoveka. Čovek je dobio Sveto pismo pomoću ovog dara (2.Timotiju 3,16). Sveto pismo svedoči o Isusu, a ovaj se dar naziva “Isusovo svedočanstvo” (Otkrivenje 19,10; 12,17). Božja je namera da ovaj važni dar Svetog Duha bude u Njegovoj crkvi sve do kraja. Proroštvo je znak prave Hristove crkve. Preko njega je Bog od Adamovog pada u greh objavljivao svoje namere svetu.

Razlikovanje duhova je dar sposobnosti razlikovanja Božjeg od lažnog nadahnuća (1.Jovanova 4,1-3; TM,228.229). Sam Isus opominje crkvu da će se lažni proroci pojaviti naročito u poslednje vreme.

Apostol su imali sposobnost da razlikuju lažne od pravih proroka i duhova. Ovaj dar je bio naročito važan i potreban prvoj crkvi.

Apostol Pavle naročito opisuje dar različitih jezika kao i dar tumačenja jezika, koji je bio potreban da bi se mogle razumeti i objasniti dobijene vesti od Boga (pogl. 14).

11. Jedan te isti Duh (Sveti Duh) snabdeva crkvu svim ovim darovima preko vernika.

Sam Bog kontroliše podeljene darove da bi radili u skladu sa Njegovim planom o ostvarenju spasenja.

“12. Jer kao što je telo jedno i[370] ude ima mnoge, a svi udi jednoga tela premda su mnogi, jedno stu telo: tako i Hristos[371].

13. Jer jednim Duhom mi se svi krstismo u jedno telo, bili Jevreji ili Grci, ili robovi, ili sami svoji[372]; i svi se jednim Duhom napojismo.”

12. Čovečje telo je organizam koji je sastavljen iz raznih delova i udova i svaki ima svoju

funkciju, a svi su zajedno jedna hramonična celina. Svaki deo je odvojen i radi za sebe, ali je važan za celinu.

Pavle prikazuje crkvu kao Hristovo telo. Hristos je glava crkve i zastupa celu crkvu, a svaki službenik i vernik su udovi i delovi crkve. Da bi mogli da obave svoje funkcije u crkvi oni su primili razne darove prema potrebi za službu. Svi oni su ujedinjeni sa Hristom i odgovorni Njemu.

13. Krštenje vodom nema nikakve vrednosti ako neko nije kršten Svetim Duhom i

nanovo rođen. Samo radom Svetog Duha čovek postaje udom ili delom Hristovog tela. Nikakva rasna, nacionalna, porodična niti socijalna razlika ne igra ove niakkvu ulogu. Svi koji su prihvatili Hrista kao svog ličnog Spasitelja napoje su Svetim Duhom prilikom krštenja i dobil su razne duhovne darove.

“14. Jer telo nije jedan ud, nego mnogi.

15. Ako reče noga: ja nisam ruka, nisam od tela, e da li zato nije od tela?
16. I ako reče uho: ja nisam oko, nisam od tela, e da li zato nije od tela? Kad bi sve telo bilo oko, gde je čuvenje[373]?
17. A kad bi sve bilo čuvenje, gde je mirisanje[374]?
18. Ali Bog postavi sve ude u telu kako je koga hteo.
19. A kad bi svi bili jedan ud gde je telo[375]?
20. Sad su pak mnogi udi, a jedno telo[376].
21. Ali oko ne može reći ruci: ne trebaš mi; ili opet glava nogama: ne trebate mi.
22. Nego još koji se udi tela čine da su najslabiji, najpotrebniji su[377].
23. I koji nam se čine da su najsramotniji na telu, na one udaramo najveću čast[378].
24. I nepošteni naši udi najveće poštenje imaju; a pošteni ude ne trebaju[379]. Ali Bog složi telo i najhuđemu udu dade najveću čast[380].
25. Da ne bude raspre u telu, nego da se udi jednako brinu jedan za drugoga.
26. I ako strada[381] jedan ud, s njim stradaju svi udi; a ako li se jedan ud slavi[382], s njim se raduju svi udi.”

14. U stihovima 14-26 apostol slikovito prikazuje jedinstvo i organizaciju crkve pomoću

slike o ljudskom telu. Telo uključuje sve ude i delove od kojih svaki ima svoju funkciju. Nijedan deo tela ne može da radi nezavisno ako telo treba da se uspešno kreće i radi.

Telo se sastoji od mnogo udova i svaki treba da obavi svoj zadatak. Tako je i sa crkvom. Svako mora da obavi svoju funkciju. U telu nema nijednog dela ili uda koji nešto ne obavlja za ceo organizam. Tako je i u crkvi.

15-17. Nijedan ud tela ne može da kaže da nije potreban i nije od tela jer ne obavlja neku drugu ili veću funkciju u telu. Tako je i sa Hristovim telom – crkvom.

Kad bi svi vernici dobili iste duhovne darove i imali iste službe u crkvi, šta bi bilo sa propovedanjem evanđelja i kakvo bi bilo duhovno stanje u crkvi? Crkva ne može da bude lišena nijedne službe i funkcije.

18. Bog je po svojoj mudrosti dao svakom udu i organu u telu njegovu funkciju. Tu čovek ne može ništa da menja. Tako je i sa službama u korintskoj crkvi. Bog je dao i duhovne darove onima koji obavljaju razne službe u crkvi.

19-20. Oni koji nisu imali veće službe u crkvi nisu bili zadovoljni svojim službama u crkvi. Pavle pokušava pomoću primera čovečjeg tela da naglasi neopravdanost ovakvih nezadovoljstava.  Telo se ne može sastojati samo od jednog uda ili organa. Isto je tako i sa crkvom. U crkvi moraju da postoje razne službe i sve treba da su povezane u jednu celinu kao u telu.

Jedinstvo u raznolikosti donosi najbolji uspeh.

21. Pavle kori one koji su imali važnije službe u crkvi zbog njihovog ponosa. Oni su zavisni od raznih manjih službi bez kojih crkva ne može normalno da radi. Nema nikakvog razloga za ponos ili nezadovoljstvo.

22. Ne znamo na koje je udove tela Pavle ovde mislio, svakako na nežnije, kojima je potrebna zaštita. Čovek može da živi ako nema nogu, ruku, pa i uho ili oko, ali ne može da živi bez srca ili mozga. Iako su slabi i treba ih štititi, ipak su od većeg značaja i veoma korisni.

23-24. Pavle ne kaže koji su to delovi tela, ali oni se obično pokrivaju. To su svakako polni organi i organi koji luče. Lice ne pokrivamo jer ga smatramo običnim delom tela.

Dakle, manje važne službe u crkvi ne treba potcenjivati nego ih ceniti kao i one od većeg značaja jer su potrebne za celo telo. Sve službe u crkvi treba da funkcionišu skladno i u jedinstvu.

25. Apostol naročito naglašava da razni urođeni talenti i duhovni darovi koje imaju

vernici ne treba da budu razlog za raspre (grč. shizma), tj. odvajanje ili partije u crkvi. Pavle ovde spominje stanje koje je nastalo u korintskoj crkvi. Niko ne treba da misli da on pripada nekoj partiji zbog svojih sposobnosti i darova ili zato što smatra da ih nema.

26. Ako se povredi samo jedan ud tela, celo telo pati zbog toga, jer je taj ud u vezi sa

ostalim delovima tela. Tako treba da je i u crkvi, među vernicima. Ako je neko siromah, crkva treba da mu pomogne; ako je progonjen zbog vere svi treba da saosećaju i pomažu mu. Cela crkva oseća kad jedan vernik strada.

Isto tako i ako je jedan ud tela zdrav i dobro mu je, to oseća celo telo. Tako treba da bude i u crkvi. Zdravlje ili blagostanje jednog vernika osećaju i drugi vernici u crkvi.

“27. A vi ste telo Hristovo, i udi među sobom[383].

28. I jedne dakle postavi Bog u crkvi prvo apostole, drugo proroke, treće učitelje, a potom čudotvorce[384], onda darove isceljenja[385], pomaganja, upravljanja, različne jezike.
29. E da li su[386] svi apostoli? E da li su svi proroci? E da li su svi učitelji? E da li su svi čudotvorci?
30. E da li svi imaju darove isceljivanja? E da li svi govore jezike? E da li svi kazuju[387]?
31. Starajte se pak za veće darove; pa ću vam još bolji put pokazati[388].”

27. Pavle se obraća vernicima korintske crkve među kojima je bilo i onih koji su pravili

razdor u crkvi, imali još vezu sa idolopoklonstvom i bili nemoralni. Trebalo je da se oni još poprave i da postanu dobri vernici. Kao udovi jednog istog tela oni treba da održavaju živu vezu sa glavom i jedan sa drugim. Svaki pojedini vernik lično je odgovoran za službu Bogu na svome mestu kao deo celine.

28. Dok 11. stih kaže da Sveti Duh deli duhovne darove, ovde kaže da je to Bog, zato što

Trojstvo radi složno i jedinstveno.

Apostol najpre spominje apostole kao najvažniju službu u crkvi, koja je i po vremenu bila prva. Oni su imali opšta ovlašćenja u crkvi.

Zatim spominje proroke koji su objavljivali Božju volju.

Učitelji su bili obdareni sposobnošću da tumače Pisma. Oni su otkrivali tajne Božjeg carstva.

Propovedanje i učenje su u tesnoj međusobnoj vezi. Propovednik objavljuje istinu, pokreće srca slušaoca i goni ga da ostvari ono što je srcem prihvatio. Učitelj analizira prihvaćenu istinu, čini je jasnom i logičnom i tako bolje razume prihvaćenu vest.

Dar činjenja čudesa je bio najočigledniji dar Svetog Duha. Čudesa su igrala posebno važnu ulogu u Hristovoj službi na zemlji. Isus je snabdeo svoje učenike silom da čine čudesa. Ovo je bilo potrebno da bi Njegova stvar napredovala na zemlji.

I dar ozdravljenja je bio potreban. (vidi: 9. stih)

Dar pomaganja je sposobnost koju su primali đakoni koji su bili odgovorni da se staraju za bolesne i siromašne. Ovaj se dar ne primećuje tako u javnosti, ali je bio potreban za funkcionisanje crkvenog života. Posećivanje i pomaganje siromašnih i bolesnih, fizički i duhovno je jako sredstvo za privezivanje srca za Hrsita. Samo Sveti Duh može da pokrene ljude da se stvarno staraju za siromašne i bolesne.

Dar upravljanja je sposobnost za administrativne poslove u crkvi.

O daru različitih jezika je više reč u 14. poglavlju.

29-30. Ovi stihovi dokazuju da Bog nije razdelio spomenute darove svakom pojedincu, nego prema potrebi i stanju u crkvi.

Duhovni darovi nisu razdeljeni da bi se čovek uzdizao i hvalio nego da bi se ostvarile Božje namere. Darovi nemaju veze sa ljudskim shvatanjima i mišljenjima. Nisu svi vernici u korintskoj crkvi bili sposobni da obave pojedine službe u crkvi nego samo oni kojima je Sveti Duh dao potrebne darove za obavljanje tih službi.

31. Apostol podstiče vernike da ozbiljno mole Gospoda da izlije Svetog Duha na njih i da im razdeli darove koji su potrebni ovoj crkvi. Njima su potrebni veći (grč. kreitona = veći, bolji) darovi da  bi se njihova crkva izgradila, usavršila i ujedinila u Hristu.

Pavle bi želeo da im pokaže još bolji i uzvišeniji put. Taj put je put ljubavi koji apostol opisuje u 13. poglavlju.

2. Ljubav, naročiti dar (13,1-13)

“1. Ako jezike čovečije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni[389], ili praporac koji zveči[390].

2. I ako imam proroštvo[391] i znam sve tajne i sva znanja[392], i ako imam svu veru da i gore premeštam[393], a ljubavi nemam, ništa sam[394].
3. I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne pomaže[395].”

1. U 12. poglavlju je apostol nabrajao sve duhovne darove, a u ovom poglavlju on tvrdi

da posedovanje svih ovih darova kao i drugih dobrih osobina, ne čine čoveka još hrišćaninom ako nema uzvišeni dar ljubavi.

Poglavlje 13. sadrži najjače, najdublje i najlepše Pavlove reči koje imamo u Svetom Pismu. Tu se opisuje najveći od svih duhovnih darova koji mogu svi da imaju.

Pavle misli ovde na obdarenost izražavanja koju imaju veliki govornici ili na poznavanje raznih jezika, koje ljudi upotrebljavaju na zemlji. Ako čovek nema ljubavi, koja je Božja osnovna osobina, njegova sposobnost i znanje je bezvredno za objavljivanje Božjeg carstva. On je kao komad bronze (gong) koji zveči ili kimvale (borbeni zvuk) koje ječe (1.Jovanova 4,8; DA, 22; GC,487.493).

            Apostol dalje ispravlja pogrešno shvatanje vernika u Korintu o daru jezika koji su oni toliko cenili. On ih podstiče da teže za najvećim duhovnim darom – ljubavlju, koja je veća i od samog jezika anđela.

“A ljubavi nema”. Grčka reč agape označava najuzvišeniju ljubav, ljubav koja se zasniva na načelu, a ne na pobudama. To je ona ljubav koja postoji između Oca i Isusa (Jovan 15,10; 17,26) i koja je spasila čovečanstvo. Reč ljubav ne može da izrazi sve ono što se sadrži u reči agape. Reč agape ne treba razumeti onako kako mi razumemo reč ljubav. Sve osobine koje se zasnivaju na osećanjima i pobudama, a koje su središte nas i naših želja ne sadrži pojam reči agape. Ova ljubav je usredsređena na interese i dobrobit drugih i stara se da ih ostvari.

Korintska crkva je bila jako uznemirena zbog ličnog neslaganja, odvajanja i cepanja. Mnogi su se hvalili svojim sposobnostima, darovima i zaslugama. Apostol ističe u ovom poglavlju da posedovanje raznih duhovnih darova ne koristi mnogo ako čovek nema Božje ljubavi.

2. Proroštvo je dar koji dobijaju oni koji govore u Božje ime. Pomoću njega crkva

dobija savete i pouke s neba. Ovaj duhovni dar je veći od dara jezika i drugih darova (14,1.39). Prorok koji stoji između Boga i čoveka i otkriva Božju volju ljudima mora da ima ljubav, inače njegova vest neće imati nikakvog uspeha.

Čovekov razum je oslabio zbog pada u greh. Njegova sposobnost da razume tajne života postala je znatno manja nego ranije. Ljudi se trude da otkriju tajne (grč. misteria ; Matej 13,11; Rimljanima 11,25) i pobude u duhovnom životu, ali ljudski razum, nadvladan grehom ne može da razume Božje stvari. Ljudska duhovna priroda, pod uticajem greha, potpuno se promenila. Zato Bog mora preko svojih slugu, proroka, da otkrije svoju volju.

Pod izrazom “sva znanja” Pavle ne misli na znanje uopšte nego znanje duhovnih stvari (12,8), a pod “svom verom” dar vere opisan u 12,9.

Pošto je narbojao neke duhovne darove, apostol tvrdi da iako su vrlo važni ništa ne vrede bez ljubavi.

Razum koji nije pokoren Hristu i na koga ne utiče Sveti Duh pod kontrolom je Sotone koji utiče na njega da ispunjava svoje želje (5T, 515). Sama umna razvijenost, bez Božje ljubavi, ništa ne pomaže duhovnom razvijanju čoveka. I sav njegov trud da dobro čini bližnjima ne donosi mnogo ploda niti se na taj način ostvaruje Božja namera.

3. Pavle ovde govori o naročitom pomaganju siromašnih što je bio, izgleda, običaj u

njegovo vreme. Darodavci su delili nešto od svoga imanja siromašnima da bi ih ljudi što više hvalili. Ovo se tada smatralo velikom vrlinom. Isus je ukorio ovu želju za popularisanjem (Matej 6,1-4). Pavle naglašava da i ako neko ovako razda svo imanje a nema ljubavi, to je samo licemerje i nema nikakve duhovne vrednosti iako se čini neko dobro bližnjima.

Ako bi ovakvi predali i svoje telo da se spali, to im ne bi ništa pomoglo, jer bi to učinili ne iz ljubavi nego da se pohvale. Ovo je samo Pavlovo slikovito opisivanje, a nije reč o mučeništvu.

U Pavlovo vreme nije bio običaj da se ljudi spaljuju. Oni su bili kamenovani, razapeti ili bi im se odsekla glava mačem. Pavle spominje spaljivanje jer se verovalo da je ono najmučnija i najteža smrt. Ako li se neko i spalio, a nije imao Božju ljubav, on ne može da se nada večnom životu. Za njega je sve propalo.

Dakle, ljubav je vrednija i veća od duhovnih darova koje su vernici u Korintu toliko želeli. Ništa ne može da zameni Božju ljubav, a Bog prihvata samo službu i žrtvu iz ljubavi.

“4. Ljubav dugo trpi, milokrva je[396], ljubav ne zavidi, ljubav se ne veliča[397], ne nadima se[398],

5. Ne čini što ne valja[399], ne traži svoje, ne srdi se, ne misli o zlu,
6. Ne raduje se nepravdi, a raduje se istini,
7. Sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi.”

4. U stihovima 4-7 apostol opisuje Božju ljubav. On ističe sedam naročitih

karakteristika ove ljubavi i osam dela koja su protivna njenoj prirodi. Nabrajajući osobine ljubavi Pavle iznosi u isto vreme greške koje čine vernici u korintskoj crkvi.

Dugo trpljenje i podnošenje u svetu gde nestrpljivost i nepodnošljivost vladaju, osobina je prave ljubavi. Ona dugo trpi pogreške, mane i slabosti bližnjih. Ljubav prepoznaje da su ljudi slabi i da zato treba biti miran kad se kod bližnjeg pokažu spoljni znaci ljudske, grešne prirode. Ovakvi ljudi podnose lažne optužbe, pa i progonstva. Oni koji dugo trpe pokazuju plodove jednog duhovnog dara.

Ljubav je puna dobrote[400]. Ona uvek pokazuje rečima i delima simpatiju i pomoć kad su bližnji u kakvoj teškoći ili nevolji. Ljubav je uvek blaga i plemenita pa i usred briga i nevolja. Ona je sušta suprotnost mržnji, osveti i grubosti. Čovek koji stvarno nekoga voli uvek je ljubazan prema njemu, plemenit i želi da mu učini dobro. On ne želi da povredi njegova osećanja nego da ga učini srećnim.

Ljubav ne zavidi (grč. zeloo = biti ljubomoran ili zavidan u dobrom ili negativnom smislu). Ovde je ova reč uzeta u lošem smislu, kad se pokušava da se izazovu nelagodna osećanja prema nekom radi svog interesa. Ovakva osećanja raspiruju svađe i razdore što je suprotno Isusovom učenju, koji je učio da se ljudi međusobno ljube i žive u jedinstvu. Zavist i ljubomora su najveće od svih ljudskih slabosti. Samo ljubav može da istisne zavist i ljubomoru.

Ljubav je ponizna, ne uzvisuje se i ne traži hvale. Ona ne vidi ništa čime bi se pohvalila, jer misli na Isusov život i smrt. Ljubav, koja je dar Svetoga Duha, misli samo na ono što je dobro koje dolazi od Gospoda i zato nema čime da se pohvali.

Ljubav se ne nadima (grč. fisioo = naduvati se, nadimati se, slikovito: ponositi se). Ona nije naduvana sujetom. Ona ne trpi samouzvišenje, ne hvali se da je najbolji duhovni dar i da zato treba da se istakne. Ona odbija misao o velikoj važnosti i ne traži laskanje.

5. Ljubav nikad nije neprilična tj. ne čini što ne treba da čini (grč. askemoneo =

neprilično se ponašati). Ona nikad ne vređa osećanja drugih. Isus je uvek pokazao razumevanje za ljudska osećanja i bio ljubazan. Svaki Hristov sledbenik je uvek pristojan i ljubazan. Ljubav želi uvek da uveća sreću bližnjih i izbegava sve ono što bi vređalo i smetalo blagostanju i radosti bližnjih.

Apostol je svakako mislio kad je pisao ove reči na neke vernike u Korintu čije ponašanje pri bogosluženju i među mnogobošcima nije bilo na svom mestu. Hrišćansko ponašanje odbacuje fanatizam i neuravnoteženost jer oni prouzrokuju raspre i nejedinstvo.

Traženje prvenstva, uticaja i časti suprotno je prirodi prave ljubavi. Telesni čovek najpre misli na sebe, a duhovni tek na kraju. Ova sebična priroda telesnog čoveka jasno dokazuje da je greh potpuno okrenuo red stvari kod palog čoveka. Obraćen čovek zaboravlja sebe i sav je zauzet u poslu da ostvari Božju volju. Zato on može da žrtvuje svoj život u službi za bližnje. Niko ne može da bude pravi Hristov sledbenik koji živi samo za sebe i jedino želi da ostvari svoje ciljeve i interese. Hrišćanin je onaj koji sledi Hrista.

Ljubav ne može da izazove i stvori srdnju ili gnev. Hrišćanin zna da se naše grešno srce protivi Božjoj volji i zato se on predao Hristu, a umro grehu. On se ne gnevi nego sve prebacuje na Isusa pod čijom je on zaštitom i kontrolom. Zato je hrišćanin, koji je pod uticajem Svetog Duha, miran, blag i plemenit. Svi napori Sotone da ga uznemiri uzaludni su.

Pavle nabraja još jednu osobinu Božje ljubavi. Ona ne misli na zlo. Ona ne traži greške i zlo kod bližnjih niti računa sa njima, a još manje da drugima pripisuje zle pobude.

6. Ljubav ne nalazi radosti u nikakvoj “nepravdi” (grč. adikia = nepravda), bilo kod

prijatelja ili neprijatelja. Pošto je nepravda greh ona je potpuno strana ljubavi. Onaj koji ljubi ne nalazi zadovoljstvo ni u čemu što nije u skladu sa Božjom voljom. Ljubav se ne raduje zlu niti je zadovoljna što su neki zli. Ona ne žli da čuje o nekima koji greše.

Neposvećeno srce je radosno kad neprijatelj padne u greh ili kad neki “jači” napravi grešku i padne u nemilost. To ljubav ne čini. Naprotiv, ona pokušava da pomogne i neprijatelju ako je u nevolji.

Izraz “istina” u ovom stihu je suprotnost izrazu “nepravda” i označava vrlinu, pravednost i dobrotu. Ljubav voli kad istina napreduje i ljudi su srećni i zadovoljni.

Ljubav ne nalazi zadovoljstvo u grehu i kažnjavanju grešnika nego se raduje oslobođenju čoveka od ropstva grehu zato što ga ono dovodi u vezu sa istinom i mogućnošću da postane kandidat za spasenje.

7. Ljubav pokriva pogreške drugih, dok sebično, telesno srce ukazuje drugima na njih.

Ljubav ne želi da istražuje slabosti bližnjih nego da ih snosi (grč. stego = pokrivati).

Kad Pavle kaže da ljubav sve veruje to ne znači da onaj koji ljubi veruje i nemoguće, ili da ne ume da pravi razliku između istine i neistine. Ona je dobronamerna i istražuje pobude postupaka i reči, jer neće sve da veruje osim nepobitne činjenice. U odnosu prema Bogu ona veruje bez pogovora sve ono što je Bog otkrio čoveku.

Ljubav se uvek nada dobrom ishodu ma kako da je teško stanje i mračni izgledi. Ona stalno ostaje takva, pa i ako su najteže okolnosti. Ljubav se zasniva na poverenju i uzdanju u Boga.

Ljubav trpi sve teškoće i iskušenja zbog okolnosti ili od ljudi. Ona mirno podnosi sve napade koje je Bog dozvolio da neprijatelj učini. Onaj koji ljubi snosi svako loše postupanje koje ima za cilj da ga uvredi ili načini štretu zato što on u svakom čoveku vidi dušu za koju je Hristos umro, ali koju je Sotona zaveo. Zato on želi da mu pomogne, a ne da ga osudi.

“8. Ljubav nikad ne prestaje, a proroštvo ako će i prestati[401], jezici ako će umuknuti, razum[402] ako će nestati.

9. Jer nešto znamo[403] i nešto prorokujemo[404].
10. A kad dođe savršeno, ona će prestati što je nešto[405].
11. Kad ja bijah kao malo dete kao dete govorih, kao dete mišljah, kao dete razmišljah[406], a kad postadoh čovek odbacih detinjstvo[407].
12. Tako i sad vidimo kao kroz staklo u zagonetki[408], a onda ćemo licem k licu; sad poznajem nešto, a onda ću poznati kao što sam poznat.
13. A sad ostaje vera, nad i ljubav, ovo troje, ali je ljubav najveća među njima.”

            8-9. Prava Božja ljubav neće nikad prestati (grč. /ek/pito = otpasti, propasti, iščeznuti). List na drvetu ili cvet pokazuju svoju lepotu dok je toplo i sunce sija. Ali vetar i mraz utiču na njih i oni najzad otpadnu.

Ovako nije sa ljubavlju. Ona uvek ostaje, u svetlim i u tamnim danima. Ovo je zato što je njen temelj Božji zakon, koji je večan. Svaki vernik može da ima i neguje ljubav, taj plod Duha.

Bog je dao dar proroštva s ciljem da vodi crkvu kroz vekove. Ali, kad jednom ne bude više potrebe za ovakvim vođenjem, pošto Božji narod uđe u Božje večno carstvo, proroštvo će prestati. I dar jezika je služio korisno prvoj hrišćanskoj crkvi kao i proroštvo. Ali, i ovaj dar treba da prestane. Nestaće i dar znanja koji je bio potreban da se istina logično i jasno objavi. S nestankom Božjeg carstva nestaće i crkva i ova potreba. Ali, ljubav neće nikad prestati jer je ona glavna Božja osobina.

Darovi proroštva i znanja otkrivaju samo mali deo riznice božanskog poznanja. Ovo ograničeno saznanje nadoknadiće nam veća svetlost kao što lampa izgubi svoj značaj kad se pojavi sunce.

10. Ljudsko znanje je beznačajno u poređenju sa znanjem u svemiru. Zato hvalisanje nekih vernika u Korintu nije opravdano. Ljudska delimična svetlost i saznanje kad Isus dođe potpuno će izbledeti u svetlosti Božjeg otkrivenja i poznanja.

Jano je da tada neće prestati poznanje istine, jer je istina večna, i njeno znanje će večno ostati; nego će ljudsko znanje, koje je samo delimično, prestati u trenutku pretvaranja smrtnog čoveka u besmrtnog da bi postalo novo, potpuno znanje.

11. Pavle iznosi ilustraciju da bi istakao razliku između iskustva iz doba detinjstva i muževnog doba.

Velika je razlika u sposobnosti razumevanja i poznanja stvari sada i poznanja stvari u nebeskom carstvu. Znatna je razlika između deteta koje tek uči da hoda i odraslog čoveka tj. saznanja zemaljskog i onog večnog Božjeg carstva.

Kad neko dođe u muževno doba on napusti sve misli i osećanja detinjstva, koja su mu nekada bila tako važna. Isto će tako biti kada spaseni uđu u Božje carstvo. Sve misli i osećanja, kojih su se držali u ovom životu i smatrali ih važnima, smatraće ih beznačajnima.

Razumevanje malog deteta je usko i nesavršeno, a njegovo znanje malo; njegovo rasuđivanje je kratkovido, nelogično i pogrešno. Isto tako pokazaće se velika razlika između razumevanja, mišljenja i rasuđivanja u nebeskom carstvu od onog u ovozemaljskom životu.

12. Apostol daje još jedno upoređenje da bi pokazao nesavršenstvo i najvećeg znanja koje možemo da dobijemo na ovoj zemlji. On to čini pomoću ogledala (grč. esoptron = ogledalo). U ono vreme ogledala su bila izrađena od komada glačanog metala. Ovakva ogledala su davala nejasnu i mutnu sliku.

Tako je i naše znanje nejasno (grč. en ainigmati = zagonetno) u poređenju sa onim u nebeskom carstvu. Ali, ona nam donosi radost i onakva kakva je sada. U nebeskom carstvu će slika biti potpuno jasna.

Čovečje poznanje Boga u ovom životu samo je delimično, ali Božje poznanje čoveka je potpuno. Apostol upoređuje najveće poznanje koje čovek može da stekne u ovom svetu s Božjim poznanjem čoveka u ovom životu.  Ipak, ljudsko poznanje ne može nikad da se uporedi sa Božjim, ni izbliza. Pavle hoće ovde samo to da kaže, da će naše nesavršeno poznanje biti savršeno.

13. Svi duhovni darovi i sve o čemu je bilo reči u ovom poglavlju prestaće da imaju značaj – osim vere, nade i ljubavi koja je najveća među njima.

Vera, o kojoj je ovde reč, nije duhovni dar vere, poznat kao vera (12,9), nego je to ona vera ili iskustvo koje Pavle opisuje u Jevrejima 11. Ova vera je od večne vrednosti. Ta vera ostaje zauvek osnova skladnog života na novoj zemlji.

Nada, koja izražava želju i očekivanje da se ona ostvari, treba prirodno da bude do iskustva u Božjem carstvu, gde će uvek biti prilike da Božji narod istražuje i ima nova zadovoljstva. Bogatstvo neba spaseni ne mogu odmah da upoznaju. A kad postoji želja i nešto se očekuje u budućnosti, postoji i nada.

Ljubav je veća od svih duhovnih darova. Ljubav prema Bogu i bližnjima najbolji je izraz sklada sa Bogom. Ona stvara jedinstvo među vernicima, što dokazuje svetu da je Bog zaista poslao svog Sina da spasi ljudski rod. Ljubav je Božji način kojim Njegov narod svedoči za istinu evanđelja. Božja ljubav se ne uzdiže, pravda ili veliča, nego posvećuje službi spasenja bližnjih.

3. O darovima jezika i proroštva (14,1-40)

“1. Držite se ljubavi, a starajte se[409] za duhovne darove, a osobito da prorokujete.”

1. Apostol Pavle poziva vernike u Korintu da neguju i razvijaju Božju ljubav na prvom

mestu. Sem toga oni treba da ozbiljno žele i staraju se da imaju u svojoj sredini duhovne darove, a naročito proročki dar (12,10).

U ovom poglavlju apostol upoređuje dar proroštva sa darom jezika i naglašava da je proroštvo od veće koristi za vernike nego dar jezika. On to čini zato što su vernici u Korintu više cenili i uzdizali dar jezika nad darom proroštva. Možda su neki i potcenjivali i prezirali proroštvo kao što je bio slučaj u Solunu (1.Solunjanima 5,20).

Ljudi ne bi smeli da traže duhovne darove da bi uzdizali sebe nego da bi time bolje poslužili Bogu i pomogli Njegovoj crkvi.

“2. Jer koji govori jezike, ne govori ljudima nego Bogu: jer niko ne sluša[410], a on duhom govori tajne,

3. A koji prorokuje govori ljudima za popravljanje i utehu i utvrđenje[411].
4. Jer koji govori jezike sebe popravlja, a koji prorokuje crkvu popravlja.
5. Ali ja bih hteo da vi svi govorite jezike, a još više da prorokujete: jer je veći onaj koji prorokuje negoli koji govori jezike, već[412] ako ko kazuje[413], da se crkva popravlja.”
6. Postoje dva osnovna mišljenja kad je reč o daru ‘jezika’ o kome Pavle raspravlja u ovom poglavlju.

1) Dar ‘jezika’ dovode neki u vezu sa događajem opisanim u Delima 2. Neki su na dan Duhova mogli da govore drugim (stranim) jezicima tako da su ih stranci dobro razumeli. Ali, kada se u korintskoj crkvi govori jezikom koji niko ne razume, tu onda nema svrhe ovog dara. Ovo je bila ta greška koju apostol naglašava.

2) Drugi misle da je ovde reč o nečem drugom, a ne o onom što se dogodilo na Duhove. Ovaj ‘jezik’ kod vernika u Korintu nije bio jezik kojim su ljudi govorili i zato niko nije mogao da ga razume. Da bi se razumelo ono što takav govori bio je potreban tumač koji je imao dar duha da razume ovaj jezik (12,10). Zadatak ovog jezika je bio da novoobraćene ojača u veri kao i za lično duhovno izgrađivanje. Pavle ukorava što se ovo obavlja javno na sastancima vernika, a određeno je za lično duhovno podizanje.

Znamo da je dar drugih jezika, izliven na Duhove, bila sposobnost da se govori stranim jezicima, a cilj je bio da se olakša širenje evanđelja (AA, 39.40). Drugi zadatak drugih jezika na Duhove može se uočiti u događaju sa kapetanom Kornelijem u njegovom domu kada je ovaj dar uverio apostola Petra i hrišćane iz obrezanja koji su bili sa njim, da je Bog primio i mnogobošce (Dela 10,16).

Iz svega što je apostol pisao o daru ‘jezika’ izlazi da to nije bio neki lažni dar. On navodi ‘jezike’ među darovima duha (12,8-10). Pavle nigde ne kaže da dar ‘jezika’ (14,2) nije od Boga. Naprotiv, oni treba da traže i imaju taj dar (14,5.39). On u ovom poglavlju samo ukazuje na njegovo mesto i zadatak u crkvi, i opominje da se ne čini zloupotreba.

Da su svi vernici to činili jasno je. Oni su govorili ‘jezike’ kada u crkvi nije bilo tumača, zato je samo onaj koji je govorio ‘jezike’ imao koristi od toga. Izgleda da je nekoliko njih govorilo u isto vreme kada su drugi proricali, učili itd. Tako je dolazilo do opšte zabune (stihovi 26-33.40).

Tumači Svetog pisma mnogo su raspravljali da li su ovi ‘jezici’ bili jezici koje su ljudi govorili, niko ih nije govorio ili samo neartikulisani glasovi. Jedno je sigurno, a to je da pojava dara drugih jezika na Duhove (Dela 2) znatno se razlikuje od dara ‘jezika’ u Korintu. Dar ‘jezika’ koji se manifestovao u Korintu služio je da se duhovno izgrađuje sam govornik, a ne drugi. Zato je apostol savetovao da se to ne čini u javnosti ako nije prisutan i tumač ‘jezika’ (st. 4.19). Pavle ne preporučuje korišćenje ovog dara u crkvi, jer se obraća Bogu a ne ljudima (st.2.28), a i sam govornik je u duhu, a razum mu miruje (st.14).

Sve ovo je drugačije kad je reč o daru koji je sišao na apostole za vreme Duhova. Oni su blagodareći drugim jezicima podizali druge i to ne posredstvom tumača. Ono što su oni govorili ovim darom bilo je upućeno ljudima, a ne Bogu, a govornik nije bio u duhu.

Nije nam mnogo poznat pravi način upotrebe dara ‘jezika’ o kome apostol ovde piše niti kako se on izražavao i tumačio. Jasno je da je Sotona još u ono vreme pokušavao da vešto imitira ovaj dar i njegovo tumačenje. Zato je Pavle i nastojao da ukloni zloupotrebe da bi ovaj dar, koji je trebalo da obavi svoj zadatak bio pravilno upotrebljen.

3. Prorok koji govori pod uticajem nadahnuća govori jezikom koji slušaoci razumeju.

On im donosi ohrabrenje, pouke i utvrđuje ih u veri, dok onaj koji govori ‘jezike’ izgrađuje samo sebe. Prorok koga je Bog pozvao, Božje je oruđe kroz koje On otkriva ljudima svoje tajne.

4. Oni koji imaju dar ‘jezika’ nemaju zadatak da popravljaju crkvu, osim ako je prisutan

i tumač (st. 5-19). U ono vreme nije bilo mnogo prepisa Starog zaveta, zato je bilo potrebno više ličnog otkrivenja istine. Prorok koji je bio snabdeven Božjim otkrivenjem, objavljivao je to otkrivenje crkvi kao celini.

5. Pavle piše da ga neki ne bi optuživali da umanjuje značaj dara ‘jezika’, da i on želi da

svi vernici imaju ovaj dar. Bez sumnje ovaj dar je imao svoje mesto u ono vreme u duhovnoj izgradnji crkve.

Dar proroštva je bio veći i značajniji za crkvu u ono vreme, zato su ga vernici i više posedovali nego dar ‘jezika’.

“Već[414] ako ko kazuje[415].” Onaj koji je govorio ‘jezike’ izgleda da nije bio uvek i sposoban da tumači ono što mu je otkriveno. Ovakvima Pavle savetuje da se mole da znaju i da tumače (stih 13). Ali, on opominje ako nema nikoga koji može da tumači da onda ćuti tj. da ne govori ‘jezike’ u crkvi (st.28).

“6. A sad, braćo, ako[416] dođem k vama jezike govoreći, kakvu ću korist učiniti[417] ako vam ne govorim ili u[418]otkrivenju ili u razumu[419], ili u[420] pororštvu, ili u[421] nauci?

7. Kao neke stvari bezdušne koje daju glas, bila svirala[422] ili gusle[423], kako će se razumeti[424] šta se svira (ili gudi)?
8. Ako truba da nerazgovatan glas, ko će se pripremiti na boj?
9. Tako i vi ako nerazumljivu reč rečete jezikom[425], kako će se razumeti šta govorite? Jer ćete govoriti u vetar.”
10. Pavle je tvrdio vernicima u Korintu da on govori ‘jezike’ bolje nego svi oni (st.18). Ali, ako im on ne govori ništa o onome što Bog želi da otkrije ljudima, a do čega ljudi nikako ne mogu da dođu svojim razumom, kakve će koristi oni imati od toga što je došao i govorio im ‘jezike’? Isto to važi i za dar Božjeg poznanja, nadahnute izjave o poznatim istinama i nauci (grč. didake = učenje).

7-8. Već i sami instrumenti kao svirala (grč. aulos, LXX; u Novom zavetu frula) ili gusle (grč. kitara = citra), koji su mrtve stvari pa ipak utiču na osećanje slušača, mogu se razlikovati po zvuku koji daju.

I sama truba daje razumljiv glas vojsci. Ako ne bi dala jasan zvuk kao znak nastala bi zabuna među vojnicima.

9. U ovom stihu Pavle govori o nerazumljivim ljudskim rečima, a ne o ‘jezicima’.

“10. Ima na svetu bogzna[426] koliko različitih glasova, ali nijedan nije bez značenja[427].

11. Ako dakle ne znam sile glasa[428], biću nemac[429]onome kome govorim, i onaj koji govori biće meni nemac.
12. Tako i vi, budući da se starate za duhovne darove, gledajte[430] da budete onima bogati[431] koji su na popravljanje crkve[432].”

10. Neki prevodioci prevode grčku reč fonai (glas, zvuk, ton) sa jezici[433]. To je zato što se pomoću njih misli prenose slušaocima.

11. Pavle upotrebljava reč ‘varvarin’ da označi tuđinca tj. onog koji ne poznaje grčki jezik i kulturu.

12. Ovde Pavle prikazuje razne pojave sile Svetog Duha kao ‘duhove’ tj. duhovne darove. Nema ničeg pogrešnog ako vernici nastoje da dobiju duhovne darove. Bog želi da blagoslovi svoj narod. Ali, cilj izlivanja Svetog Duha je crkva kao celina. To je svrha duhovnih darova. Vernici ne treba da traže ove darove iz sebičnih pobuda, da bi sebe isticali i zadovoljavali lične ambicije.

“13. Zato onaj koji govori jezikom neka se moli Bogu da kazuje[434],

14. Jer ako se jezikom molim Bogu, moj se duh moli, a um je moj bez ploda[435].
15. Šta će se dakle činiti? Moliću se Bogu, duhom, a moliću se i umom, hvaliću Boga duhom, a hvaliću i umom.
16. Jer kad blagosloviš duhom kako će onaj koji stoji mesto prostaka reći amin po tvome blagoslovu[436] kad ne zna šta govoriš?
17. Ti dobro zahvaljuješ ali se drugi ne popravlja.
18. Hvala Bogu mojemu što govorim jezike većma od sviju vas.
19. Ali u crkvi volim pet reči umom svojim reći da se i drugi pomognu[437] negoli hiljadu reči jezikom.”

13-14. Ako neko već ima dar ‘jezika’, Pavle takvom savetuje da se moli Bogu da može i da tumači jezike jer onda i crkva ima koristi od njegovog dara. Ona će tad razumeti šta je Bog govorio tom verniku koji ima dar ‘jezika’.

Oni koji su imali dar ‘jezika’ bili su pod uticajem Svetog Duha jer ovakav “Duhom govori tajne” (stih 12). Ova pojava je izgleda bila nešto slično kao viđenje proroka.

Onaj koji samo govori ‘jezike’, njegov se duh istina moli Bogu, ali njegova je molitva nekorisna za crkvu, jer vernici ne razumeju i prema tome nemaju od toga nikakve koristi. Njegov razum je neaktivan za vreme rada ovog dara, dok kod proročanstva prorokov razum radi, jer on saopštava viđenje.

15. Šta je bolje? Šta je ispravno i šta treba da se izabere? Ako onaj koji govori ‘jezike’

može u isto vreme i da tumači, slušači će razumeti jer im je isti jezik.

16-17. Iz drugih se stihova vidi da je u ovom stihu reč o prostom tj. nenaučenom čoveku (grč. idiotes = bez stručnog znanja, nevešt, neodgojen). Ovde je reč o nenaučenom čoveku u pogledu dara ‘jezika’. Ako neko koristi svoj dar ‘jezika’ u crkvi bez tumačenja, prisutni nisu u stanju da uzimaju učešća i prate bogosluženje. Onda su oni lišeni blagoslova tog bogosluženja.

Kad je crkva kazala amin (jevr. amen, grč. amen = utvrđeno, čvrsto) na završetku propovedi ili molitve to je značilo potvrdu onoga što je bilo rečeno. Jevrejski običaj u sinagogama da se odgovori na amin sa amin prihvatila je vrlo rano hrišćanska crkva.

Pavle kaže da je sve ovo ispravno i dobro, ali nema duhovnog podizanja i popravljanja u crkvi. To vredi samo za onog koji to čini.

18-19. Bog je taj koji daje ove darove ‘jezika’. Ove reči su dokaz da apostol ne potcenjuje ili prezire ovaj duhovni dar. Sveto pismo ne spominje nijedan slučaj iz koga se može jasno videti da je Pavle koristio ovaj dar. Ali, on tvrdi da ga je imao.

Apostol ne misli ovde na zgradu u kojoj se sakupljaju vernici, nego pod crkvom (grč. eklesia, Matej 18,17) podrazumeva skup vernika ma gde se nalazili. On više voli da kaže nekoliko reči pomoću razuma, jer to razumeju prisutni, nego preko dara ‘jezika’ da govori. Dakle, mnogo je bolje i korisnije za crkvu da se malo kaže razumljivim jezikom, jer to podiže i poučava (grč. katekeo = poučiti usmeno) prisutne, nego da se održi dugačak govor, a da ga niko od slušalaca ne razume.

“20. Braćo! Ne budite deca umom, nego pakošću detinjite, a umom budite savršeni[438].

21. U zakonu piše: drugim jezicima i drugim usnama govoriću narodu ovome[439] i ni tako me neće poslušati, govori Gospod.
22. Zato su jezici za znak ne onima koji veruju, nego koji ne veruju, a proroštvo ne onima koji ne veruju, nego koji veruju.
23. Ako se, dakle[440], skupi crkva sva na jednom mestu, i svi uzgovorite jezicima, a dođu i prostaci[441], ili nevernici, neće li reći da ste poludeli?
24. A[442] ako svi prorokuju, i dođe kakav nevernik ili prostak, bude pokaran od sviju i suđen od sviju[443].
25. I tako tajne srca njegova bivaju javljene[444], i tako padnuvši ničice[445] pokloniće se Bogu i kazaće[446] da je zaista Bog s[447] vama.”

20. Vernici u Korintu su se hvalili svojom mudrošću, ali su se pokazali kao deca u

pogledu duhovnih darova. Oni su se više interesovali za one duhovne darove koji su se spolja manifestovali, kao što je dar ‘jezika’, nego za one koji se ne primećuju čulima ali su važni za crkvu, kao što je proročanstvo. Time su oni pokazali da su daleko od mudrosti kojom su se hvalili i da su kao deca.

Oni treba da budu kao deca, bezazleni kao što Isus kaže, kad je u pitanju zloća (grč. kakia = zloba, pakost). Grčka reč nepiazo znači biti malo dete, beba, a reč paidia znači deca.

Pravi, novorođeni hrišćanin ne poznaje moralnu pokvarenost ovog sveta. Isus je imao u vidu ovu osobinu deteta kad je rekao da ne možemo da uđemo u Božje carstvo ako ne budemo kao deca. Ali, ne treba misliti da su oni bebe kad je reč o zloći.

21. Ovaj zakon (grč. nomos) je ceo Stari zavet (Jovan 10,34). Pavle navodi Isaija 28,11.

Ovde je reč o opomeni Izrailju zbog njegovog neverovanja i zbog zlog postupanja sa Božjim vesnicima. Pošto odbijaju njegove jednostavne pouke koje Bog šalje preko svojih proroka, njih će poučiti drugi narodi koji ne govore njihovim jezikom i načinom govora. Ovde se misli na mnogobožačke narode, naročito Asirce i Vavilonjane koji su ih odveli u ropstvo. Izgleda da apostol primenjuje ovaj stih iz Starog zaveta da bi slikovito rekao da isto tako kao što je Bog upotrebio druge jezike da bi ih nekad poučio, tako isto on i sad upotrebljava dar ‘jezika’ da bi na taj način postigao svoj cilj u Novom zavetu.

22. Kao što je Bog nekada upotrebio Vavilonjane i Asirce da uveri i pouči neverne

Izrailjce, tako je On isto i u Pavlovo vreme upotrebljavao dar ‘jezika’ da bi uverio neverne i slabe u veri da evanđelje nosi Božji pečat.

Primer za ovo je silaženje Svetog Duha na okupljene mnogobošce u kući kapetana Kornelija (Dela 10, 24.44-47). Silaženje Svetog Duha i dobijanje dara ‘jezika’ je bio znak za one koji nisu verovali. Ono je prestalo ubrzo da bude znak, ali se i dalje radilo na duhovnom podizanju ovih vernika.

Proroštvo pak, podiže duhovno crkvu i određeno je da vaspitava vernike. On je znak stalne Božje prisutnosti u crkvi.

23. Ovaj primer treba da pokaže pogrešnu upotrebu dara ‘jezika’. Ovaj dar je određen da

bude znak nevernicima (stih 22). Ali, ako se upotrebi, kao u Korintu, gde su u isto vreme svi govorili, ovaj će dar imati suprotno dejstvo.

Mnogobošci i Jevreji dolazili su na skupove hrišćana da čuju i vide šta hrišćanska vera uči. Nered i zbrka koja nastaje ako bi svi govorili ‘jezicima’ ne bi mogli da uvere posetioca o istinitosti i svetosti ove vere. Oni bi dobili lošu sliku o hrišćanstvu. Hrišćanstvo bi im izgledalo kao zbrka i besmislica.

24-25. Apostol naglašava kakav će biti rezultat dara proroštva kada neupućeni posetioci koji ne veruju sve to čuju i vide. Onaj koji prorokuje govori na jeziku koji prisutni razumeju što je sasvim suprotno haosu kada svi govore ‘jezicima’. Sve to što slušaju može da ih uveri o njihovoj grešnosti.

Ovako mogu posetioci da se obrate, blagodareći vesti koja im se jasno iznosi. Njegova savest, koja se probudila, blagodareći uticaju Svetog Duha ili otkrivenjem tajnih stvari posetiocu, biće ubedljivo svedočenje o Božjoj moći. To će da ga prinudi da poveruje u Božju silu, a njih da smatra Božjim narodom.

“26. Šta će se, dakle, činiti braćo?Kad se sabirate[448] svaki od vas ima psalam, ima nauku, ima jezik, ima otkrivenje[449], ima tumačenje; a sve da[450] biva na popravljanje.

27. Ako govori ko jezikom, ili po dvojica, ili najviše po trojica[451], i to poredom[452]; a jedan da kazuje[453].
28. Ako ne bude nikoga da kazuje[454], neka ćuti u crkvi, a sebi neka govori i Bogu[455].
29. A proroci dva ili tri neka govore, a drugi neka rasuđuju.
30. Ako li se otkrije što drugome koji sedi, neka čeka dok prvi ućuti.
31. Jer možete prorokovati svi, jedan po jedan, da se svi uče, i svi da se teše[456].
32. I duhovi proročki pokoravaju se prorocima,
33. Jer Bog nije Bog bune[457], nego mira, kao po svima crkvama svetih[458].”

26. Pavle pita vernike šta da se radi. Nemaju svi vernici sve duhovne darove, ali svaki dar se nalazi u crkvi među vernicima.

Neko ima dar da izrazi na naročiti način psalme ili duhovne pesme. Neko ume da sastavi stihove ili komponuje duhovne pesme, a drugi recituju i pevaju pred crkvom. Neko drugi ume dobro da poučava, a neko ima dar ‘jezika’. Zatim, neko ima dar proroštva, koji je veza sa Bogom u korist cele crkve, dok neko drugi ima dar da tumači.

27. Ako više njih imaju dar ‘jezika’ treba da govore najviše njih trojica i to redom, a ne svi u isto vreme. Po mogućnosti jedan treba sve njih da tumači.

28. Onaj koji je obdaren darom ‘jezika’ može sebe da savlada i da govori kad dođe red na njega. Ako nema tumača on može sebi i Bogu da govori, a ne crkvi. Iz ovoga proizilazi da je cilj dara ‘jezika’ u korintskoj crkvi bio lično izgrađivanje.

29. Savet prorocima je sličan savetu onima koji govore ‘jezike’. Cilj je da se izbegne

haos. Ako ima drugih koji imaju ovaj dar oni neka ćute i rasuđuju (grč. diakrino = razlikovati, rasuđivati) o onom što je rečeno. Oni treba da prosuđuju da li su izrečena proricanja od Boga nadahnuta (1.Solunjanima 5,21; 1.Jovanova 4,1). Još je Isus rekao da će se pojaviti lažni proroci da bi zaveli vernike. Crkva treba stalno da je na oprezu, tim pre što se kraj približava.

30. Bog može da dâ otkrivenje nekom koji ima dar proricanja dok sedi i sluša drugoga.

On treba mirno da sluša dok završi onaj koji govori. Samo jedan treba da govori.

Iz ovog stiha možemo da zaključimo da su u ono vreme vernici sedeli i slušali, a onaj koji je govorio on je stajao.

31. Ako je red i mir u crkvi svako može reći šta ima da kaže kad dođe red na njega. Tako

se svi mogu poučiti jedan od drugoga.

32. Izgleda da su neki tvrdili da ne mogu da ostanu mirni kad Božji Duh utiče na njih.

Apostol pobija ova tvrđenja. Božji pravi prorok ima kontrolu nad svojim razumom i jezikom. Božje nadahnuće ne oduzima čoveku ni ličnost ni slobodu. Proroci izražavaju svoje misli i vesti na svoj svojstven način.

33. Pravo bogosluženje ne sme da bude nered ni u kom pogledu. To je osnovno Božje

načelo koje treba da se poštuje u hrišćanstvu. Bog je Bog mira, zato hrišćani nastoje da bude mir za vreme bogosluženja.

Pavle napominje da ovo načelo važi za sve crkve, zato treba da se sprovede i u Korintu. Svugde gde god je Bog, tamo mora da bude i mir i red.

Reči “kao i u svim crkvama svetih” neki smatraju da spadaju u 34. stih.[459]

“34. Žene vaše da ćute u crkvama, jer se njima ne dopušta da govore, nego da slušaju, kao što i zakon kaže.

35. Ako li hoće čemu da se nauče, kod kuće muževe svoje neka pitaju; jer je ružno[460] ženi da govori u crkvi.
36. E da li[461] od vas reč Božja iziđe? Ili samim vama[462] dođe?”

34. Već u ovo vreme postojao je opšti običaj po crkvama da žene ne govore javno u

crkvi. Da je takav običaj postojao potvrđuje i 1.Timotiju 2,11.12.

35. Da se ne bi prekidalo i ometalo bogosluženje i tako izbeglo remećenje mira ili neka

pometnja, žene, ako nešto nisu razumele, mogu da pitaju kasnije muževe kod kuće.

I Jevreji i Grci su imali običaj da žene u javnosti sede u pozadini. Kršenje ovog običaja smatralo se nepristojnim i zasluživalo je ukor crkve.

36. Apostol je osnovao crkvu u Korintu ne na početku nego na kraju svog rada. Zato ona

ne može da propisuje pravila ponašanja drugim crkvama ili da se odvaja od njih. Zato oni treba da prihvate opšta načela ponašanja pri bogosluženju.

Ova crkva je prihvatila neke neuobičajene stvari. Oni dozvoljavaju ženama da se pojavljuju javno u službi nepokrivene i da javno govore što je nepoznato drugim crkvama. Ova crkva treba da shvati da je njihova dužnost da se prilagode opštim običajima i praksi hrišćanskih crkava.

“37. Ako ko misli da je prorok ili duhovan[463], neka razume šta vam pišem, jer su Gospodnje zapovesti[464].

38. Ako li ko ne razume, neka ne razume[465].”

37. Svi oni koji tvrde da su primili razne duhovne darove, a odbacuju da prihvate Pavlove savete kao dobijene od Boga, time pokazuju da njihovo nadahnuće nije od Boga.

Apostol im ne piše u svoje, nego u Božje ime. Prihvatanjem ovih saveta dokazaće da su voljni da ih Bog vodi.

38. Pavle hoće da kaže, da ako ko neće da razume (grč. agnoeo = priznati, prepoznati) da je apostol nadahnut Božjim Duhom, i neće da prihvati njegove pouke kao dobijene od Boga, on radi na svojoj sopstvenoj propasti. Pavle je do sad dao dosta dokaza da mu je Bog poverio ovaj posao. Ko odbacuje savete, mora sam da snosi posledice. Ko odbije Božje savete, Bog neće moći da ga prizna.

“39. Zato, braćo moja, starajte se da prorokujete[466], i ne zabranjujte govoriti jezicima.

40. A sve neka biva pošteno[467] i uredno.”

39. Apostol na kraju još jednom daje prednost daru prorokovanja. Vernici treba ozbiljno da traže (grč. zeloo = revnovati) duhovni dar proricanja, jer se crkva preko njega duhovno podiže.

Pavle kaže da ne treba praviti nikakve smetnje kad se pojavi dar ‘jezika’. Jedina smetnja da se ovaj dar upotrebi jeste ako u crkvi nema tumača koji može protumačiti ovaj dar.

40. Pavle završava ovaj problem zahtevom da sve što se događa na bogosluženju odgovara svrsi.

Grčki izraz kata taksin = po redu, uredno, ispravno je vojnički izraz koji se odnosi na red u vojsci.

Postavlja se pitanje kakav je bio red i program u crkvama u to vreme? Svakako da oni koji su se sakupili da proslave Boga neće praviti neke istupe jer to ne odgovara bogosluženju. Isto tako nema mesta ni pometnji, nepotrebnoj galami ili neredu. (Avakum 2,20; Ev.314.636.637; Ed. 243; P.K. 48.49; 4T. 626)

            Pri bogosluženju Bog ne gleda na spoljni izgled i talente nego na ozbiljnost i izražavanje ljubavi prema Bogu u molitvi i proslavljanju. Pri bogosluženju, da bi se pokazalo pravo poštovanje Boga, treba svi prisutni da uzmu učešća. Zato davanje mesta jeziku koji prisutni ne razumeju, nikako ne odgovara, osim ako je prisutan neko koji ume da tumači.

IV     U Č E N J E    O    V A S K R S E N J U

(1.Korinćanima 15,1-58)

1. IZVESNOST VASKRSENJA

(1.Korinćanima 15,1-34)

“1. Ali vam napominjem[468], braćo, evanđelje, koje vam objavih[469], koje i primiste, u kome i stojite,

2. Kojim se i spasavate ako držite kako vam objavih, već da uzalud verovaste[470].”

1. Sada apostol menja temu i daje uvod u novu temu, o vaskrsenju.

U ovom poznatom poglavlju ove poslanice apostol najpre naglašava da su Hristova smrt i

vaskrsenje bili predmet proročanstva i da su ove događaje potvrdili živi svedoci. Ovo je najranije pisano svedočanstvo o vaskrsenju. Ono je pisano 25 godina posle ovog događaja.

Među greškama koje su se uvukle u korintsku crkvu bilo je i odbacivanje verovanja u vaskrsenje (3,3; 5,1.2). Pavle smatra da je potrebno da ih podseti na njegovo propovedanje, a naročito o smrti i vaskrsenju Hristovom, što je bila glavna tačka njegovog propovedanja. On se seća kako su oni prihvatili evanđelje i još uvek veruju u njega. Pavle je osnovao ovu crkvu u Korintu (Dela 18). Sasvim je razumljivo da ih on i podseća na velike istine na kojima je ova crkva osnovana.

2. Oni će biti i spaseni samo ako tu istinu drže. Držati znači ne samo sećati se nauke nego i čvrsto verovati u nju. Ako vera nije jaka ona i nema velike vrednosti, ali ako je jaka ona će ih dovesti do spasenja.

“3. Jer vam najpre predadoh što i primih da Hristos umre za grehe naše, po pismu,

4. I da bi ukopan[471] , i da usta[472] treći dan, po pismu,
5. I da se javi Kifi, potom jedanaestorici[473] apostola.
6. A potom ga videše[474] jednom više od pet stotina braće, od kojih mnogi žive i sad, a neki pomreše;
7. A potom se javi Jakovu, pa onda svima apostolima;
8. A posle sviju javi se i meni kao kakvom nedonoščetu.”

3. Apostol nikad nije tvrdio da je evanđelje koje je on propovedao njegovo. On izjavljuje da je to evanđelje primio od Gospoda (11,2.23; Galatima 1,12; Efescima 3,2.3). On naglašava ovde da je ova njegova nauka božanskog porekla.

Isus, Božje Jagnje, umro je kao žrtva zbog naših greha. Ovo je prva velika činjenica koju je Pavle učio vernike u Korintu. Ali sila greha nije mogla da drži Hrista pod svojom vlašću, jer On nije činio greh. Zato je ustao iz mrtvih.

Pavle je onima koji su se obraćali govorio na temelju Pisma. On im je izneo proročanstvo o Mesiji u Starom zavetu.

4. Isusova sahrana potvrđuje da je On bio umro. Josif iz Arimateje je zatražio Isusovo mrtvo telo da bi ga sahranio. To, i postavljanje straže kod groba, dokazuje da je Hristos umro. Isus je prema rečima Starog zaveta vaskrsnuo posle tri dana. Glagoli umreti i sahraniti su u aoristu, što pokazuje istorijske događaje prošlosti, a glagol ustati (vaskrsnuti) je u perfektu, što znači ne samo da je ustao kao živ nego da se još nalazi u tom stanju.

5. Vaskrsli Isus najpre se javio Kifi (jevr. Kefa, grč. Kefas, kad se prevede na grčki Petros; Matej 4,18). Pavle ovde spominje one koji su znali za vaskrsenje, a naročito one koji su još živi i mogu da potvrde da je ovo istinita činjenica.

U ovom trenutku koji Pavle opisuje, bilo je samo jedanaest apostola, jer se to dogodilo posle Judine smrti, a pre izbora Matije za apostola (Dela 1,26). Hristos se pojavio prvi put samo desetorici apostola, jer Toma nije bio prisutan (Jovan 20,24).

6. Evanđelja ne spominju da se Isus pojavio ovako velikom broju ljudi, ali apostol Matej

piše nešto u svom evanđelju o jednom sastanku u 28,10.16. Jedanaestorica su poslušali Isusovo uputstvo i otišli u Galileju. Iz ovog jasno izlazi da je Hristos imao mnogo više pristalica nego što se mislilo.

Kad je apostol pisao ovu poslanicu mnogi od ovih pet stotina ljudi bili su još u životu. Svi oni koji su još živi mogli su da potvrde stvarnost činjenice da su videli Hrista posle Njegovog vaskrsenja. Ovakva se izjava ne bi mogla lako opovrgnuti.

7. Ne znamo na kog Jakova apostol ovde misli. Većina tumača misle da je reč o Jakovu, Gospodnjem bratu, koji je postao starešina crkve u Jerusalimu. Pavle ga je kasnije sreo u Jerusalimu i od njega to doznao; zato on ovde i njega spominje.

Isus se javio svim apostolima pre svog vaznesenja na nebo (Dela 1,6-12).

8. Prema ovom redu Pavle je bio poslednji od apostola kome se Isus javio posle vaskrsenja kao nekom nedonoščetu (grč. ektroma = posmrtče). U poređenju sa ostalim apostolima Pavle je kao neko posmrtče. Dok su ostali apostoli sazreli za svoju službu, on je kao ubačen u ovu službu. On ovako izražava svoju nedostojnost da bude jedan od apostola.

“9. Jer sam ja najmlađi među apostolima, koji  nisam dostojan nazvati se apostol, jer gonih crkvu Božju.

10. Ali po blagodati Božjoj jesam što jesam[475], i blagodat njegova što je u meni ne osta prazna[476], nego[477] se potrudih više od sviju njih, ali ne ja nego blagodat Božja koja je sa mnom.
11. Bio dakle ja ili oni, tako propovedamo, i tako verovaste.”

            9-10. Pavle priznaje da nije dostojan da bude apostol, pogotovo on koji je gonio crkvu. On nikada nije zaboravio da je ranije svom silom gonio hrišćane, zato je i bio ponizan i zahvalan Gospodu.

Sve što je postigao u Božjoj službi Pavle to dovodi u vezu sa Božjom milošću i silom. On je znao da njegova revnost, pobožnost i sposobnost, kao i uspeh, sve je to nezaslužena Božja milost prema njemu. Njegovo posvećenje i trud doneli su plodove. Ali, za to on daje hvalu samo Bogu.

11. Pavle upoređuje sebe sa apostolima i najzad zaključuje da su ličnosti sporedne, a glavno je Božja sila koja preko njih radi. Svi apostoli svedoče o Hristovom vaskrsenju; zato je sporedno koji je apostol njima doneo vest o vaskrsenju. Ovo važno načelo je od opšteg značaja. Ljudska bića su samo usta koja Sveti Duh koristi da se ljudima objavi istina.

Pavle podseća vernike u Korintu da su i oni prihvatili ovu nauku koju propovedaju svi apostoli.

“12. A ako se Hristos propoveda da ustade iz mrtvih, kako govore neki među vama da nema vaskrsenja mrtvih?

13. I ako nema vaskrsenja mrtvih, to ni Hristos ne usta[478].
14. A ako Hristos ne usta, uzalud[479] dakle, propovedanje naše, a uzalud i vera vaša.
15. A nalazimo se[480] i lažni svedoci Božji što svedočimo za Boga da vaskrse Hrista, kojega ne vaskrse kad mrtvi ne ustaju[481].
16. Jer ako mrtvi ne ustaju, ni Hristos ne usta.[482]
17. A ako Hristos ne usta, uzalud vera vaša: još ste u gresima svojim.
18. Dakle[483] i oni koji pomreše u Hristu, izgiboše.
19. I ako se samo u ovom životu uzdamo u Hrista, najnesrećniji[484] smo od sviju ljudi.”

12. Apostol je izneo u stihovima 5-8 istorijsku osnovu vaskrsenja, blagodareći mogućnosti svedočenja mnogih stvarnih očevidaca. Ali, on se sada pita kako u prisustvu utvrđenih činjenica, neki vernici u Korintu mogu da poriču opšte vaskrsenje mrtvih. U stihovima 13-19 Pavle iznosi posledice ovog poricanja. Ovakvo tvrđenje se ne slaže sa utvrđenom činjenicom da je Isus vaskrsnuo.

13. Ako se smatra da je vaskrsenje mrtvih nemoguće onda ni Hristos nije vaskrsnuo. Ovakvo tvrđenje ruši hrišćansku nadu u večni život.

14. Ako Hristos nije vaskrsnuo, propovedanje evanđelja je neosnovano (grč. kenos =

prazno, bezsadržajno). Ako Isus nije vaskrsnuo, propovedanje hrišćana je neosnovano i nedozvoljeno iz dva razloga:

• Isus je sam rekao da će vaskrsnuti, a nije vaskrsnuo. Dakle, on je varalica.
• Apostoli zasnivaju svoje propovedanje na događaju koji se nije dogodio, a to je prevara. I sama hrišćanska vera je u tom slučaju neopravdana.

15-16. U tom slučaju bi propovedanje da je Hristos ustao iz mrtvih bio greh, jer se tvrdi da je Bog učinio nešto što nije učinio.

Sotona pokušava da potkopa veru u vaskrsenje da bi ljudi mogli lakše da prihvate onu prvu veliku laž, da smrt nije kazna za neposlušnost. Ako čovek stvarno ne umire kad mu dođe kraj na zemlji, onda nije potrebno ni vaskrsenje. Ali, s druge strane, ako je smrt prestanak postojanja, onda bi stvarno dalji život zavisio od vaskrsenja.

17-18. Vernici u Korintu nisu dozvoljavali da im se kaže da je njihova vera bez ikakve vrednosti (grč. mataios = bez vrednosti, uzaludan).

Ali, kao što je istina da je Hristot umro za naše grehe, istina je da je vaskrsnuo za naše opravdanje (Rimljanima 4,25; 10,9).

            Da Isus nije vaskrsnuo, On bi bio varalica. Tada vera u Njega ne bi donela oproštenje za greh i onda bi grešnik ostao u svojim gresima. Sem toga, krštenje koje je simbol smrti, pogreba i vaskrsenja, ne bi imalo nikakvog smisla, ako nema vaskrsenja.

Pavle navodi još jednu posledicu ako se porekne vaskrsenje. Ako nema vaskrsenja onda oni koji su pomrli ostaju zauvek mrtvi.

Hrišćanstvo bi onda bilo teška zabluda, jer bi svi pravednici koji su pomrli ostali zauvek u svojim grobovima. Nijedan hrišćanin, pa ni vernici u Korintu, ne bi mogli da se pomire s ovakvim mišljenjem.

19. Pavle naglašava da se hrišćanin uzdaje u Hrista ne samo u ovom nego i za budući život. A neverovanje u vaskrsenje oduzima čoveku sigurnost u pogledu života posle smrti i čini ga neaktivnim u veri za vreme ovog života.

Pavle neće da kaže da pobožnost i život po Božjoj volji u ovom životu ne mogu da pruže sreću i zadovoljstvo. Naprotiv, onaj koji veruje ima razloga da bude srećniji od drugih ljudi. Ali, ako je vaskrsenje samo zabluda, onda su hrišćani više za žaljenje nego drugi ljudi, jer oni nemaju nadu da žive u večnosti. I zato njihovo razočarenje ne može da bude tako duboko kao kod hrišćana. Zato apostol kaže da bi hrišćani u tom slučaju bili najnesrećniji (grč. eleinos = bedan, nesreća, za sažaljenje).

“20. Ali Hristos usta iz mrtvih, i bi novina[485] onima koji umreše.

21. Jer budući da kroz čoveka bi smrt[486], kroz čoveka i vaskrsenje mrtvih.
22. Jer kako po Adamu svi umiru, tako će i po Hristu svi oživeti.
23. Ali svaki u svom redu: novina[487] Hristos; a potom oni koji verovaše Hristu o njegovu dolasku.
24. Onda kraj[488], kad[489] preda carstvo Bogu i Ocu[490], i kad ukine svako poglavarstvo i svaku vlast i silu.
25. Jer njemu valja carovati dokle ne položi sve neprijatelje svoje pod noge svoje,
26. A poslednji će se neprijatelj ukinuti smrt.[491]
27. Jer sve pokori pod noge njegove. A kad veli da je sve Njemu pokoreno, pokazuje se da je osim Onoga koji mu pokori sve[492].
28. A kad mu sve pokori onda će se i sam Sin pokoriti Onome koji mu sve pokori da bude Bog sve u svemu.”

20. Pavle je najpre istorijski dokazivao istinu o Hristovom vaskrsenju (st. 5-8) i opisao štetno dejstvo poricanja vaskrsenja (st. 13-19).

Sada on tvrdi da je Isus stvarno vaskrsnuo i iznosi pozitivnu stranu verovanja u vaskrsenje.

Stari Izrailjci su prinosili sveštenicima prvi snop požnjevenog ječma, koji su oni obrtali pred Gospodom kao jemstvo za bogatu glavnu žetvu koja će tek nastati. Pasha se jela 14. nisana, a 16. nisana obavljala se ova svečanost prinošenja prvih snopova. Ovo obrtanje predstavlja Hrista kao garanciju glavne žetve, koja će nastati kad svi umrli pravednici vaskrsnu, za vreme drugog Hristovog dolaska.

Duh proroštva kaže: “Prvi snop u žetvi bio je posvećen Gospodu. Njega nisu mogli ljudi da koriste nego je bio prinesen kao zahvalna žrtva Bogu. Gospod se time priznao za gospodara žetve.” (M.S.115)

Kao što je prvi snop prikazivao garanciju i jedinstvo prikupljanja cele žetve tako isto i Hristovo vaskrsenje je garancija da će svi oni koji su mu poverovali vaskrsnuti iz mrtvih.

21. U ovom stihu Pavle prelazi na upoređenje između prvog i drugog Adama (uporedi: Rimljanima 5,12-19).

            Greh je ušao u ljudski rod zbog neposlušnosti jednog čoveka, a njegova posledica je smrt svih ljudi. Da čovek nije sagrešio ne bi ni umro. Da nema greha ne bi bilo ni smrti.

Pošto je greh došao preko grešnog čoveka prirodno je da oslobođenje od smrti treba da dođe preko bezgrešnog čoveka, Isusa Hrista. Greh je ušao u ljudski rod preko čoveka; on može samo da bude uklonjen preko Čoveka.

22. Apostol hoće ovde samo da naglasi razliku između onog što je učinio Adam u svom životu (“svi umiru”) i onog što je učinio Hristos (“svi će živeti”);/uporedi Rimljanima 5,12-18/.

            Svi ljudi su podložni smrti usled Adamovog greha i njihovog grešenja. Ali, samo oni koji su “po[493]Hristu” imaće koristi od Hristovog vaskrsenja.

23. Izraz red (grč. tagma = red, stavljeno u red) je vojnički izraz koji označava neko ređanje ili niz. Hristos je po redu vaskrsnuo ujutro rano, ali Njega će slediti redovi Njegovih vernih koji su zaspali u Njemu.

Hristos je prvina, prvenac (st. 20). Ostali pre Njega (Mojsije i Lazar) vaskrsli su istina pre nego što je Isus ustao iz groba, ali samo blagodareći Hristovoj smrti i vaskrsenju (DA, 530). Bez Hristove pobede nad smrću nijedno vaskrsenje ne bi bilo moguće. U ovom smislu Hristos je prvi (prvi snop, prvenac) od svih onih koji su oživeli.

Izraz potom (grč. epeita = posle, potom) se upotrebljava da označi ređanje događaja, dakle hronološki red. Ovde se misli na one koji su umrli u nadi u Spasitelja. To su oni koji su se opravdali verom u Starom zavetu, oni koji su verovali u Hrista u Pavlovo vreme kao i oni koji su ga verovali u vreme Njegovog dolaska (grč. parusia = dolazak).

24. Grčka reč eita (onda, posle toga) nikad ne označava isto vreme. Ono što sledi neće se

dogoditi u isto vreme kad i vaskrsenje pravednika. Ova reč označava jedno novo, drugo doba, koje nastaje posle spomenutog vremena. Reč hotan (u vreme kad, kad, pošto) upotrebljava se za događaje koji će sigurno nastati, ali se ne zna kada.

Taj događaj je uspostvaljanje nebeskog carstva, kad sam Isus preda ovo carstvo u ruke svom Ocu. Tada će prestati svako protivljenje i nastati jedinstvo u svemiru. Onda će prestati svako veličanstvo, vlast i sila na nebu i zemlji koje su se protivile Ocu.

25. Prema Božjem planu, Hristos će nastaviti da vlada sve dokle ne pokori sve Očeve

neprijatelje. St. 27-28 potvrđuju da Hristos ovo čini po Očevom nalogu.

26. Ovde apostol personifikuje smrt, kao što to čini apostol Jovan u Otkrivenju 6,8. Kraj

smrti će nastati kad i kraj greha. Gde nema greha, nema ni smrti, jer je smrt produkt greha (Rimljanima 6,21.23; Jakov 1,15).

Mnogi tvrde da nema vaskrsenja i da je smrt kraj. Ali, apostol tvrdi da po Božjem planu konačno neće više postojati smrt. Ona će biti uništena tj. ukinuta.

27-28. Ovi stihovi dalje objašnjavaju ono što je napisano u stihovima 24-25 u vezi sa Psalmom 8,6. Pavle najpre spominje vlast čoveka nad onim što je Bog stvorio i dovodi to u vezu sa Hrsitovom vlašću nad svim. Prvi Adam je izgubio vlast i postao smrtan, drugi Adam – Hristos, povratio je izgubljenu vlast i uništio smrt. Sve će se Njemu pokoriti, pa i sama smrt.

Bog Otac je dao Hristu ovlašćenja da ostvari plan o uništenju greha. Sve u svemiru, osim Oca, stavljeno je pod Hristove noge.

Kad Hristos završi svoj zadatak i svi Božji neprijatelji budu pokoreni, tada će se i sam Sin pokoriti “Onome koji je Bog i Otac” (st. 24- Bak.). Hristos neće mirovati dok svemir ne prizna Očevu prevlast i sve ne dođe pod Očevu vlast i kontrolu.

“29. Šta, dakle, čine oni koji se krste mrtvih radi? Kad mrtvi jamačno ne vaskrsavaju, što se i krštavaju mrtvih radi?[494]

30. I mi zašto podnosimo muke i nevolje svaki čas?[495]
31. Svaki dan umirem, tako mi, braćo, vaše slave[496], koju imam u Hristu Isusu Gospodu našemu.
32. Jer ako sam se po čoveku[497] borio sa zverovima u Efesu, kakva mi je korist ako[498] mrtvi ne ustaju? Da jedemo i pijemo, jer ćemo sutra umreti[499].
33. Ne varajte se: zli razgovori[500] kvare dobre običaje.
34. Otreznite se jedanput kao što treba, i ne grešite; jer neki ne znaju za Boga, na sramotu vam kažem[501].”

29. Ovo je jedan težak stih u Pavlovim poslanicama, za koji nema opšteg tumačenja. Postoje razna tumačenja.

Jedno je sigurno da se ove reči ne mogu nikako tako razumeti, da hrišćani mogu da se krste umesto ili u korist umrlih rođaka ili prijatelja. Svako mora lično da veruje u Hrista i prizna svoje grehe da bi bio kršten i spašen.

Izgleda da je u ovom stihu reč o jednom daljem dokazu o vaskrsenju. Ovde je reč o apostolima koji su se stalno suočavali sa smrću. Smisao ovog stiha bio bi: Ako nema vaskrsenja, kakve koristi bi imali vesnici evanđelja da stalno prkose smrti zbog ljudi koji su inače određeni da večno propadnu?

30. Pavle se pita, zašto bi apostoli rizikovali svoje živote i propovedali veru i pokajanje u Hristu ako nema vaskrsenja? Oni nemaju druge namere na zemlji i moru nego da objave istinu o Božjem carstvu.

31. Život ovog velikog apostola mnogobožaca bio je ispunjen nevoljama, progonstvima, opasnostima i iskušenjima. Njegov život je bio stalno u opasnosti. Ova njegova svakodnevna opasnost za život bila bi ludost ako nema vaskrsenja!

Pavlove reči: “Svaki dan umirem” otkrivaju tajnu njegovog iskustva i pobede. Život hrišćanina je stalna borba koja ne prestaje dok Hristos ne dođe. Ali, pomisao na vaskrsenje i život koji će tada nastati daje snagu da se podnose nevolje.

32. U ovom stihu apostol slikovito govori o svom iskustvu kad se borio sa svojim neprijateljima u Efesu. Rimski građanin nije smeo da bude osuđen da se bori sa divljim zverima.

Pavle se pita: kakvu korist bi imao kad bi se izložio opasnosti borbe sa divljim zverima, ako vaskrsenje za večni život nije istina? Zašto bi se izložio ovom riziku objavljujući jedno lažno učenje?

Nije nam poznato na koje iskustvo misli Pavle kad spominje Efes. Obožavaoci boginje Dijane ličili su više na divlje zveri nego na ljudska bića, ali Pavle nije mogao da misli na njih jer se njegov slučaj u Efesu dogodio posle pisanja ove poslanice. (16,8.9)

Pavle dalje navodi tekst iz Isaije 22,13 po LXX. Ako je smrt kraj onda bi on iskoristio ovaj život u veselju i uživanju kao što je učila epikurejska filozofija.

33. Izreka “Zlo društvo kvari dobre običaje”, što je rekao pesnik Menader (343-280),

bila je, izgleda, narodna izreka. Stvarno, sredina i prijatelji jako utiču na ljude – zato je potrebno obratiti veliku pažnju na ljude s kojima se družimo.

Pavle savetuje vernike da se čuvaju laskanja i ljubaznosti lažnih učitelja koji poriču vaskrsenje mrtvih. Treba izbegavati ovakvo društvo.

34. Apostol savetuje vernicima da se otrezne (grč. eknefo = probuditi se iz dubokog sna).

Ova reč se upotrebljava da označi buđenje posle nekog trovanja. Ovde je reč o protresanju nekog od duhovne zablude, o trzanju od velike zabune i odvraćanju od ludila ako neko sumnja u istinu o vaskrsenju. Pavle ih poziva da se vrate sa zablude na prave misli i čuvaju od obmane.

Odbacivanje verovanja u vaskrsenje vodi potpunom nesavlađivanju i razuzdanosti koje imaju svoje teške posledice.

Među vernicima u Korintu bilo je i takvih koji nisu poznavali Boga kao živog i sveznajućeg. Njihova vera je bila samo teorijska, zato su i prihvatili tako lako ovo neistinito učenje. Prisustvo ovakvih ne služi crkvi na čast. Zato njih ne treba trpeti u crkvi.

“35. Ali će reći ko: kako će ustati mrtvi? I u kakvom će telu doći?

36. Bezumniče! Ti što seješ neće oživeti ako ne umre.
37. I ako seješ ne seješ telo[502] koje će biti, nego golo zrno, bilo pšenično ili drugo kako.
38. A Bog mu daje telo kako hoće i svakom semenu svoje telo.”

35. Neko može da postavi pitanje: kako može čovek da vaskrsne? Znamo da posle smrti

nastaje raspadanje čoveka i kako onda može da se pojavi ona ista ličnost?

36-37. Na prvi pogled to izgleda nemoguće. Ali, kad pomislimo na čudnovate pojave u prirodi koje nam inače izgledaju sasvim razumljive, onda drukčije mislimo. Kad posejemo zrno pšenice, ono se raspadne i umire. Ali ovaj proces mora da bude da bi nastala nova biljka. Dakle, sama nas priroda uči da je moguće vaskrsenje.

Ono što sejemo to je golo zrno, bez stabljike i lišća. Biljka koja iznikne nije istog oblika kao seme koje je posejano. Isto tako i telo koje će vaskrsnuti za vreme vaskrsenja nije istovetno telu koje će vaskrsnuti, mada ima neke sličnosti.

Novo telo se ne sastoji od istih čestica materije od kojih je sastavljeno staro telo. Ali, ono što je ostalo isto to je istovetnost ličnosti.

38. Sam Bog je izvor svakog života, oblika i rastenja. To se jasno vidi u prirodi. On je dao svakom i svoj oblik. Nema ništa u klici po sebi samoj što stvara u proleće novi život bez ičije pomoći. (8T,259.260) Isto tako nema ništa ni u mrtvom telu što bi po sebi dovelo do vaskrsenja mrtvog čoveka.

Ali, sam Bog je tako odredio da ima vaskrsenja: Ovo čudo može da se dogodi Njegovom silom. Pri vaskrsenju svako će dobiti telo koje je njemu svojstveno. Pravednici će ustati u proslavljenom telu, a grešnici u telu koje nosi obeležje svog naročitog stanja (G.C. 644.662)

“39. Nije svako telo jedno[503] telo, nego je drugo telo čovečije, a drugo skotsko[504], a drugo riblje, a drugo ptičje.

40. I imaju[505] telesa nebeska i telesa zemaljska: ali je druga slava[506] nebeskima, a druga zemaljskima.
41. Druga je slava suncu, a druga slava mesecu, i druga slava zvezdama, jer se zvezda od zvezde razlikuje u slavi[507].”

39. U prirodi postoje razna tela. Ona nisu ista, tj. ona su sastavljena od različite supstance. Bog je načinio razna tela na zemlji i zato ne treba da se čudimo ako čovek ima drugačije telo nego životinje ili ptice.

40. Grčka reč epurania znači nebeska, koja postoji na nebu. Neki smatraju da Pavle ovde misli na anđele, nebeska bića, a drugi na nebeska tela.

Apostol želi samo da ukaže na postojanje ove razlike. Ali, ovo drugo tumačenje je verovatnije zato što u sledećem stihu Pavle upoređuje nebeska i zemaljska tela. On time hoće da kaže da će postojati velika razlika između sadašnjeg ljudskog – zemaljskog i budućeg tela.

41. I nebeska tela se razlikuju po veličini, lepoti i sjaju. U 40. stihu Pavle kaže da postoji razlika između tela i tela na nebu i na zemlji. Dakle, nebeska tela se razlikuju ne samo od zemaljskih nego i sama nebeska jedna od drugih. Bog koji je načinio ovu raznolikost u prirodi, na nebu i zemlji, može da načini za pravednike i jedno novo telo koje će oni dobiti pri vaskrsenju.

“42. Tako i vaskrsenje mrtvih: seje se za raspadljivost, a ustaje za neraspadljivost[508].

43. Seje se u sramotu, a ustaje za neraspadljivost, seje se u slabosti, a ustaje u sili[509].
44. Seje se telo telesno[510], a ustaje telo duhovno.[511]Ima telo telesno, i ima telo duhovno.”

42. Pavle sada upoređuje biljni svet sa čovekom. On govori o telima spasenih kao posejanom semenu u zemlji, seme koje će da dâ žetvu za Božje carstvo. Groblje je kao neka vrsta Božje njive. Mirno truljenje i raspadanje prethodi slavnom vaskrsenju kad dođe večno proleće. Ova istina je najveća nada onih koji veruju.

43. Stavljanje mrtvaca u zemlju nije nimalo slavno nego tužno i žalosno, ali vaskrsenje spasenih, slično Hristovom vaskrsenju, je divno i slavno.

Izraz slabost (grč. asteneia = nedostatak snage, slabost) ne označava samo slabost čovečjeg tela dok je živ nego i njegovu nemoć da se odupre smrti i raspadljivosti. Ali, pri vaskrsenju pokazaće se Božja sila (grč. dinamis = sila, moć) koja čini čudo.

44. Reč telesno (grč. psihikos, od reči psihe) označava ono što pripada ovom svetu. Zato Bakotić prevodi sa ‘zemaljsko’. Ova reč nema smisao materijalnog, fizičkog, jer nije reč o materijalnom i nematerijalnom telu. Vaskrsli će imati stvarno telo. Apostol podvlači ovde razliku između ovozemaljskog tela i slavnog tela spasenih koji će večno živeti.

Poslednja rečenica ovog stiha nije jasna. Izgleda da Pavle hoće da kaže  da kad postoji niže, smrtno telo, postoji i ono više, besmrtno.

“45. Tako je i pisano[512]: prvi čovek Adam postade u telesnom životu[513], a poslednji Adam u duhu koji oživljava[514].

46. Ali duhovno telo nije prvo, nego telesno, pa onda duhovno[515].
47. Prvi je čovek od zemlje, zemljan[516]; a drugi je čovek Gospod s neba[517].
48. Kakav je zemljani taki su i[518] zemljani; i kakav je nebeski taki su i [519] nebeski.
49. I kako nosimo obličje[520] zemaljskoga tako ćemo nositi i obličje[521] nebeskoga.”

45. Pavle navodi ono što je napisano u Svetom pismu (1.Mojsijeva 2,7) u parafrazi. On dodaje reči ‘prvi’ i ‘Adam’. U tekstu stoji grčka reč psihe.

“Poslednji Adam” to je Hristos. Kao što ljudi dobijaju svoju zemaljsku prirodu od prvog čoveka, Adama, tako će isto i spaseni dobiti novo telo vaskrsenjem blagodareći Hristu. Adam je rodonačelnik telesnog, zemaljskog postojanja, a Hristos novog duhovnog tela koje će večno potrajati.

“Poslednji Adam” je Biće koje ima silu da dâ život[522]. Adam je postao ‘živa duša’, ali Hristos, drugi Adam, je Onaj koji daje život. Sam Isus kaže da ima vlast da podiže u život i da je on vaskrsenje (Jovan 5,21.26; 11,25). To je On i dokazao za svoga života na zemlji.

Duh proroštva kaže: “Naša lična identičnost biće sačuvana u vaskrsenju, ali ne i iste čestice materije ili materijalne supstance koje su otišle u grob. Čudnovata Božja dela su tajna za čoveka. Duh, karakter čoveka, vraća se Bogu da tamo bude sačuvan. Pri vaskrsenju svaki će čovek imati svoj vlastiti karakter. Bog će u svoje vreme pozvati mrtve, dajući im ponovo dah života i pozivajući suve kosti da ožive. Pojaviće se isti oblik, ali on će biti slobodan od bolesti i svakog nedostatka. Ponovo oživljuje sa istom individualnošću, tako da će prijatelj prepoznati prijatelja. Bog će pravednicima koji su umrli dati telo koje se Njemu dopada.

Novo ljudsko telo će se sastojati od mnogo finije materije, jer je ono novo stvorenje, novo rođenje. Seje se telo telesno, a ustaje telo duhovno. (MS, 76.1900)

46-47. Duhovna tela još ne postoje, ona će nastati tek u vreme vaskrsenja kao neka nova tela koja proističu iz ranijih tela koja su bila zemljana (grč. kaikos = načinjena od praha zemlje).

48-49. Svi Adamovi potomci su pali ljudski rod. Oni su podložni smrti kao i on. Prilikom vaskrsenja preobraziće se tela pravednika i ona će ‘tada’ da budu slična telu slave njegove – Hristove. (Filibljanima 3,20.21)[523]

“50. A ovo govorim[524], braćo, da telo[525] i krv ne mogu naslediti carstva Božjega, niti raspadljivost neraspadljivost nasleđuje.

51. Evo vam kazujem tajnu: jer nećemo svi pomreti, a svi ćemo se pretvoriti[526].
52. Ujedanput, u trenuću[527] oka u poslednjoj trubi[528], jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi, i mi ćemo se pretvoriti[529].
53. Jer ovo[530] raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost, i ovo[531] smrtno da se obuče u besmrtnost.”

50. Pavle ponavlja i rezimira ono što je rekao u st. 35-49. Vaskrslo telo će biti drugačije od sadašnjeg tela, jer ovo telo nije podešeno da živi pod uslovima u savršenom Božjem carstvu.

Neki tvrde da Pavle u ovom stihu hoće da kaže da se vaskrslo telo neće sastojati od mesa i krvi. Ovo je pogrešno mišljenje. Izaz “meso i krv” je slikovito označavanje zemljanog čoveka (uporedi: Matej 16,17; Galatima 1,16; Efescima 6,12). Da će vaskrslo telo imati meso i krvi može se zaključiti iz činjenice da će ono biti slično Hristovom vaskrslom telu (Filibljanima 3,21) koje se sastojalo od “mesa i kostiju” (Luka 24,39; DA. 803). Novo ljudsko telo neće se mnogo razlikovati od prvobitnog Adamovog tela. Da Adam nije pao, njegovo bi telo ostalo zauvek isto.

51-52. Pavle naglašava da u vreme Hristovog dolaska neće svi biti mrtvi. Biće i živih koji će se trenutno preobraziti. To preobraženje će učiniti da će i oni postati isti kao i vaskrsli pravednici. Ono “svi” odnosi se na žive i mrtve prvednike. Živi će u trenutku izmeniti svoje smrtno telo u besmrtno, a umrli će ustati u besmrtnom telu.

Izraz “u trenuću oka” (grč. en atomo = u trenutku, u nedeljivoj tački vremena; reč atomos nalazi se samo ovde u Novom zavetu, od nje vodi poreklo reč atom) označava brzinu kojom se ova promena dešava. To će biti u vreme drugog Hristovog dolaska kada će da odjekne “truba Gospodnja” i mrtvi da ustanu.

53. Važno je da ova promena mora da se dogodi ili u trenutku vaskrsenja ili preobraženja, jer staro telo ne može da ide na nebo. Reči “da se obuče” jasno pokazuju da će se očuvati lična identičnost kad se promena dogodi. Svaki spaseni će zadržati svoj vlastiti karakter. (COL. 332; 2T. 266; 5T. 215.216).

“54. A kad se ovo[532] raspadljivo obuče u neraspadljivost i ovo se[533] smrtno obuče u besmrtnost, onda će se zbiti[534] ona reč što je napisana: pobeda proždre[535] smrt.

55. Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je pakle[536] pobeda?
56. A žalac je smrti greh, a sila je greha zakon[537].
57. A Bogu hvala koji nam dade pobedu kroz Gospoda našega Isusa Hrista.”

54. Pavle navodi Isaiju 25,8. Ove reči ne odgovaraju doslovno ni jevrejskom originalu ni LXX. Veliki čovekov neprijatelj, Sotona, neće više mučiti spasene. Tada će se ostvariti ove reči.

55. Apostol misli na Osija 13,14. U ovom stihu grob i smrt se personifikuju. Tu se misli na spasene, koji se zauvek oslobađaju od patnje i straha zbog smrti.

56. Greh je taj žalac. Smrt ima, kao i škorpija, svoj žalac koji prouzrokuje smrt. To je greh. Ali, spaseni neće više nikad počiniti greh i zato neće više osetiti žalac smrti.

57. Spaseni će večno zahvaljivati Bogu za pobedu nad silom greha (vidi: Otkrivenje 5,11-13).

“58. Zato, braćo moja ljubazna, budite tvrdi[538], ne dajte se pomaknuti[539] i napredujte jednako u delu Gospodnjem znajući[540] da trud vaš nije uzalud[541] pred Gospodom.”

58. S obzirom na veliku istinu koja je vernicima u Korintu otkrivena o vaskrsenju, oni treba da se ohrabre i učine velike napore da Sotona ne bi poljuljao njihovu veru u Hrista i vaskrsenje.

Pavle ih uverava da njihov trud  neće biti uzaludan nego da će rezultat biti spasenje njihovih duša.

1. Z A V R Š E T A K P O S L A N I C E     I    Z A K L J U Č A K

(1.Korinćanima 16,1-24)

1. UPUTSTVA O PRIKUPLJANJU POMOĆI ZA SIROMAŠNE U JERUSALIMU

(1.Korinćanima 16,1-4)

“1. A za milostinju[542] svetima, kao što uredih po crkvama galatijskim onako i vi činite.

2. Svaki prvi dan nedelje[543] neka svaki od vas ostavlja kod sebe i skuplja koliko može[544] da ne bivaju zbiranja kad dođem[545].
3. A kad dođem, koje nađete za vredne one ću s poslanicama[546] poslati u Jerusalim neka odnesu vašu pomoć.
4. A ako bude vredno[547] da i ja idem, poći će sa mnom.”

1. Apostol Pavle je načinio naročiti plan da se pritekne u pomoć siromašnim vernicima

u Jerusalimu. Ranije je on sam nosio darove za vernike kad je nastala glad u Antiohiji.

Ekonomski uslovi života u Palestini bili su vrlo teški za Jevreje i hrišćane. Građanski i verski porezi iznosili su 40% ličnog dohotka. Narod je osiromašio. Sem toga, vernici u Jerusalimu podnosili su i razna progonstva. Oni su bili siromašni, a mnogima su i oduzeta imanja kad su postali hrišćani. Njima je bila potrebna pomoć, zato je apostol često prikupljao pomoć u raznim crkvama kao u Ahaji i Makedoniji (Rimljanima 15,25.26). To je činio i u Korintu.

2. Grčka konstrukija rečenice je takva da izražava redovno ostavljanje na stranu svakog

prvog dana nedelje. Grčke reči par heanto znače kod sebe, u smislu kod kuće i to da stavlja na stranu na određeno mesto. On treba da odvaja prema tome koliko ga je Gospod blagoslovio.

Ovaj se stih često uzima da bi se dokazalo svetkovanje nedelje. Ali, on se odnosi na Pavlov plan o sakupljanju za siromašne vernike u Jerusalimu, a nije reč u koji dan sedmice treba hrišćani da prestanu sa radom i da se odmaraju. (3T.413)

3-4. Korintska crkva je trebalo da odredi one koji će odneti ovaj novac uz objašnjenje i preporuku apostola Pavla. Ako se pokaže da je dobro, da zbog veće sume novca pođe i sam aspostol u Jerusalim sa određenima, on je voljan da im se priključi. Ovde se vidi s kakvom brigom su se obavljali ovakvi poslovi u hrišćanskoj crkvi.

1. PAVLOVI PLANOVI (16,5-12)

“5. A k vama ću doći kad prođem Makedoniju, jer ću proći kroz Makedoniju.

6. A u vas može biti da ću se zabaviti[548], ili i zimovati, [549]da me vi pratite kud pođem[550].
7. Sad vas u prolaženju neću videti, a nadam se neko vreme ostati kod vas, ako Gospod dopusti.[551].
8. A u Efesu ću ostati do Trojičina dne[552];
9. Jer mi se otvoriše velika i bogata vrata[553], i protivnika ima mnogo.”

            5-7. Pavle više voli da se duže zadrži u Korintu nego da ih samo vidi u prolazu kad dođe iz Makedonije. On namerava da radi u Mekadoniji, a zimu da provede u Korintu. Zato apostol ne želi da ih samo u prolazu poseti.

8-9. Otvaranje vrata za propovedanje evanđelja u Efesu razlog je što Pavle želi da tamo duže ostane pre nego što prođe Makedoniju i stigne u Korint. Efes je bio važan centar mnogobožačke vere. Bog je hteo da pokaže svoju silu upravo u ovom centru preko apostola.

Iako se pojavilo protivljenje,  Pavle nije napustio ovaj centar mnogoboštva, idolopoklonstva i sujeverja. Ovo protivljenje je bilo dokaz da je Sotona uznemiren što je Božji duh počeo da radi u ovoj tvrđavi idolopoklonstva.

“10. A ako dođe Timotije, gledajte da bude kod vas bez straha[554], jer on radi delo Gospodnje kao i ja.

11. Da ga niko, dakle, ne prezre, nego ga ispratite s mirom da dođe k meni, jer ga čekam s braćom.”

10. Timotije je poslan crkvi u Korintu da im pomogne u radu i rešavanju crkvenih problema (4,17). Pavle opominje vernike u Korintu da budu gostoljubivi i ljubazni prema njegovom pomoćniku. Oni ne treba da zbune mladog Timotija kad ih on bude savetovao i poučavao.

11. Oni ne bi trebalo da ga omalovažavaju (grč. eksutereo = ne uzimati u obzir, ne ceniti, prezirati). Treba da se pokažu da su dobre volje prema njemu, jer misli da između njega i njih nema nerazumevanja.

Apostol je čekao Timotija u Makedoniji da mu podnese izveštaj o stanju u korintskoj crkvi.

“12. A za[555] brata Apola, mnogo ga molih da dođe k vama s braćom: i nikako ne beše mu volja da sad dođe, ali će doći kad imadbude kad[556].”

12. Jevrejin po imenu Apolo, rodom iz Aleksandrije, bio je učen čovek. On je ranije živeo i radio u Korintu. Kad su nastala prepiranja Apolo je napustio Korint i vratio se u Efes. (Dela 18,24; 19,1)

            Apostol je molio Apola da se vrati u Korint, ali on tada nikako nije pristao na to. (1,12)

1. OPOMENE I PODSTICAJI (16, 13-18)

“13. Pazite, stojte u veri[557], muški se držite, utvrđujte se.

14. Sve što činite neka bude u ljubavi.”

13. Vernici u Korintu treba da bdiju kao straža oko logora. Ova opomena je naročito važila za vernike u Korintu gde su se nalazili lažni učitelji i širili lažne nauke i gde je bio jak uticaj idolopoklonstva i štetnih običaja.

Oni treba da se muški (grč. andrizo = raditi kao čovek) drže. Ne smeju da budu kukavice. Ovakav karakter se razvija samo pod Hristovim vođstvom.

14. Tamo gde je ljubav (grč. agape = ljubav kao načelo) svi problemi mogu da se reše.

Ovo je najbolji savet koji je apostol mogao da im dâ. Ljubav prema Bogu i nesebična ljubav prema bližnjima mogu da uklone svaki ponos , mržnju i svađe.

“15. Molim vas, pak, braćo, znate dom Stefanin da je novina[558] od Ahaje, i na služenje svetima odredi se[559].

16. Da ste vi pokorni takovima[560], i svakome koji pomaže i trudi se.”

15. Stefanin dom je bila ugledna porodica čije članove je krstio sam apostol (1,16). Oni

su bili prvi snopovi u Ahaji, grčkoj pokrajini koja se sastojala od Peloponeza i Grčke na kopnu, severno od Makedonije. Glavni je grad bio Korint.

16. Ovakve verne ljude u crkvi treba poštovati i njihovo mišljenje i savet prihvatiti.

“17. Ali se obradovah dolasku Stefaninu i Fortunatovu i Ahajikovu, jer mi oni naknadiše što sam bio bez vas[561];

18. Jer umiriše duh moj i vaš. Pripoznajte, dakle, takove[562].”

• Ova trojica ugledne braće bili su iz Korinta. Oni su izgleda doneli pismo sa

pitanjima upućenim Pavlu (7,1), a možda su i apostolovu poslanicu, poznatu kao Prva Korinćanima poslanica, odneli Korinćanima.

1. ZAVRŠNI POZDRAVI (16,19-24)

“19. Pozdravljaju vas crkve azijske. Pozdravljaju vas u Gospodu mnogo Akila i Priskila s domašnjom svojom crkvom[563].

20. Pozdravljaju vas braća sva. Pozdravite jedan drugoga celivom svetim.”

19. Prvi hrišćani su se sastajali na bogosluženje po privatnim kućama. Bogomolje su se pojavile tek pri kraju II veka.

20. Vernici u Efesu su se interesovali za svoju braću i sestre u Korintu kao i za ostale članove velike Božje porodice po svetu.

            Poljubac je uobičajeni oblik pozdravljanja na Istoku. Sveti poljubac je bio znak hrišćanske ljubavi među vernicima (Rimljanima 16,16; 1.Solunjanima 5,26; 1.Petrova 5,14). Prema palestinskom običaju poljubac se davao na obraz, čelo, bradu, ruke, ali ne na usta.

            “21. Pozdravljam vas ja Pavle svojom rukom.”

21. Izgleda da je apostol obično diktirao nekom pisaru svoje poslanice. Kao dokaz verodostojnosti poslanice, Pavle je svojom rukom napisao pozdrave i na kraju sam napisao svoje ime (Kološanima 4,8; 2.Solunjanima 3,17). Ovaj potpis je bio dokaz da je poslanica od njega i da se on stara za crkvu.

“22. Ako ko ne ljubi Gospoda Isusa Hrista da bude proklet, maran ata.”

22. Ovde se nalazi grčka reč fileo (ljubiti ljudskom ljubavlju) za razliku od reči agape (ljubav iz načela). Prvi deo ovog stiha možemo ovako da prevedemo: “Ako neko nema ljudske ljubavi prema Gospodu Isusu Hristu”.

            Grčka reč anatema znači proklet, tj. određen za propast. Oni koji ne veruju i ne ljube Gospoda Isusa Hrista određeni su za propast, tj. nema za njih nade za spasenje. Oni su svojom voljom i odlukom odbili jedino sredstvo za spasenje i tako su izabrali večnu propast.

Reč maranata u grčkom originalu je uzeta iz aramejskog jezika. Ova reč se sastoji iz reči marana i ta. Ova reč se jedino ovde nalazi u Svetom pismu. Ona se sa aramejskog može prevesti sa: “Naš Gospod dolazi”, ili “Naš, Gospode, dođi”. Poslanica je pisana na grčkom jeziku, ali narod u Palestini je govorio aramejski koji je Pavlu bio maternji i odomaćen jezik. Na kraju svoga poziva vernicima u Korintu da ostave lažne nauke i običaje i da se predaju Gospodu, Pavle upotrebljava ovu reč, koja označava Hristov dolazak u originalu, a ne u prevodu.

U prvoj hrišćanskoj crkvi izraz maranata upotrebljavali su vernici kao pozdrav.

“23. Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista s vama,

24. I ljubav moja sa vama u Hristu Isusu. Amin.[564]”

23. Pavle završava svoju poslanicu opštim blagoslovom kao i u Rimljanima 16,24.

24. Apostol završava ovu poslanicu izražavanjem ljubavi prema svima u ovoj crkvi u kojoj su se neki udaljavali od nauke i činili razne zloupotrebe u crkvi.

U nekim kasnijim rukopisima postoji dodatak posle 24. stiha u kome se tvrdi da je poslanica napisana u Filibi, dok sam Pavle piše da se nalazi u Efesu (16,8). Jedan rukopis iz IX veka spominje u ovom dodatku Efes umesto Filibe. Ovaj dodatak je kasnijeg datuma i nema veze sa originalnim tekstom poslanice.

[1] „Pavle, pozvan voljom Božjom za apostola“ (Stvarnost)

[2] „i brat Sosten“ (Bakotić)

[3] „posvećenima“ (Stv.)

[4] „pozvanim da postanu sveti“ (Bakotić)

[5] „prizivaju“ (Stefanović)

[6] „Isusa Hrista, Gospodina i njihova i našega“ (Stv.)

[7] Bakotić

[8] Stvarnost

[9] „U Njemu“ (Stefanović)

[10] „poznanju“ (Bakotić)

[11] „učvrstilo“ (Stv.)

[12] „da ne oskudevate“ (Stv.)

[13] „neporočni“ (Stv.); „savršeni“ (Bakotić)

[14] „savršeni“ (Bakotić)

[15] „da svi budete složni“ (Stv.)

[16] „razdora“ (Stv.)

[17] „nego da budete potpuno složni, u jednom dugu i u jednom osećanju“ (Bakotić)

[18] „prepiranja“ (Stv.)

[19] „Hoću da kažem da se kod vas govori“ (Bakotić)

[20] „Je li Hristos razdeljen?“ (Bakotić)

[21] „Je li Pavle bio za vas razapet?“ (Bakotić)

[22] „da ste u moje ime kršteni“ (Stefanović)

[23] „reč o krstu“ (Stefanović)

[24] “propadaju” (Bakotić)

[25] „uništiću“ (Stefanović)

[26] „mudri“ (Bakotić)

[27] „istražitelj“ (Šarić)

[28] „sveta“ (Stefanović; Stvarnost)

[29] „Budući da svet svojom mudrošću nije upoznao Boga u Božjoj mudrosti“ (S)

[30] „odluči Bog one koji veruju spasiti ludošću propovedanja“ (S)

[31] „I dok Židovi zahtevaju znakove“ (S)

[32] „ludost“ (Bakotić)

[33] „sebe koji ste pozvani“ (S)

[34] „mudrih po ljudskom mišljenju“ (Stef.)

[35] „što je ludo u očima sveta“ (S)

[36] „neznatno i prezreno“ (Bakotić)

[37] „ponosi“ (Stef.)

[38] „niko“ (Stef.)

[39] „Ali ste vi po Njemu u Isusu Hristu“ (Bakotić)

[40] „Da bude kao što stoji napisano: ‘Ko se hvali Gospodom da se hvali’“ (Stef.)

[41] „govorom“ (S)

[42] „propovedanje“ (Bakotić)

[43] „nije se sastojalo u uverljivim rečima mudrosti“ (S)

[44] „pokazivanju“ (Bakotić)

[45] „ne oslanja na ljudsku mudrost“ (S)

[46] „Ali ono što mi propovedamo to je ipak mudrost za savršene“ (Bak.)

[47] „ali ne mudrost ovoga sveta“ (S)

[48] „ni vladara ovoga sveta koji prolazi“ (Stef.)

[49] „Mi propovedamo mudrost Božju, tajnu i sakrivenu“ (Bak.)

[50] „propovedamo“ (Stef.)

[51] „čak“ (S)

[52] „čovekove tajne“ (S)

[53] „Tako niko ne zna Božjih tajni“ (S)

[54] „koji dolazi od Boga“ (S)

[55] „I mi o tom govorimo, ne rečima kakve uči ljudska mudrost“ (S)

[56] „i o duhovnim stvarima duhovnim jezikom govorimo“ (Bak.)

[57] „ne prima ono što dolazi od Duha Božjega“ (S)

[58] „prosuđuje“ (Šarić)

[59] „prosuđuje“ (S)

[60] „poznaje misao“ (Bak.)

[61] „prosuđuju“ (S)

[62] „kad“ (S)

[63] „jačim“ (Bak.)

[64] „kad“ (Bak.)

[65] „Zar to nije dokaz za to, da ste telesni i živite sasvim kao drugi ljudi?“ (L. Albrecht)

[66] „kad jedan od vas govori“ (S)

[67] „sluge kroz koje ste poverovali“ (Stef.)

[68] „svaki je od njih sluga onako kako mu je Gospod dao“ (S)

[69] „dalje“ (Stef.)

[70] „već“ (S)

[71] „To će pokazati onaj Dan“ (S)

[72] „okušati“ (Bak.)

[73] „ i oganj će pokazati kakvo je čije delo“ (Bak.)

[74] „A ako delo koje je neko na tom temelju podigao ostane“ (Bak.)

[75] „nagradu“ (Bak.)

[76] „štetovaće“ (S)

[77] „slično čoveku koji se spasao od vatre“ (J.B. Phillips)

[78] (Stvarnost)

[79] „iskušati“ (Bakotić)

[80] „hram“ (Bak.)

[81] „razara“ (S)

[82] „razori“ (S)

[83] „da bi bio“ (Stef.)

[84] „ne ponosi ljudima“ (S)

[85] „vama pripada sve“ (S)

[86] „Neka nas smatraju“ (S)

[87] „upravitelje“ (Stef.)

[88] „da se svaki pokaže veran“ (S)

[89] „A ja ni malo ne marim što me vi sudite“ (Stef.)

[90] „ili drugi ljudski sud“ (S)

[91] „Jer ne znam da sam što kriv“ (Stef.)

[92] „još“ (Bakotić)

[93] „namere“ (Stef.)

[94] „primijenio sam na se i Apolona zbog vas“ (S)

[95] „da na nama naučite šta znači“ (S)

[96] „da se ne uznosite što pristajete uz jednoga protiv drugoga“ (S)

[97] „A tko tebi daje prednost pred drugima?“ (S)

[98] „ponosiš“ (S)

[99] „ponosi“ (S)

[100] „već“ (S)

[101] „zasićeni“ (Šarić)

[102] „u istini“ (Bak.)

[103] „učinio poslednjima“ (S)

[104] „postali smo prizorom“ (S)

[105] „ludi“ (Bak.)

[106] „bez časti“ (S)

[107] „tuku nas“ (Stef.)

[108] „strpljivo podnosimo“ (S)

[109] „ocrnjuju nas“ (S)

[110] „uzvraćamo lepim“ (S)

[111] „izgrdim“ (Bak.)

[112] „ljubljenu“ (Bak.)

[113] „hiljadu“ (Bak.)

[114] „napomenuti moju hrišćansku nauku“ (Stef.)

[115] „uobražavaju“ (S.Albrecht)

[116] „već što mogu“ (S)

[117] „blagim duhom“ (S)

[118] „Mnogo se govori“ (Bak.)

[119] „blud“ (Bak.)

[120] „živi sa ženom očinom“ (Stef.)

[121] „I vi ste naduveni“ (Stef.)

[122] „da ste žalosni“ (Bak.)

[123] „ukloni“ (Bak.)

[124] „duhom sam tamo“ (Stef.)

[125] „presudio sam“ (Stef.)

[126] „pošto ste se sastali“ (S)

[127] „Da se ovaj čovek prepusti sažaljenju sotone, tako da bi, pošto njegovo telo upozna uništavajuću silu greha njegov duh ipak mogao biti spasen“ (J.B. Fillips)

[128] „Nije na mestu vaše hvalisanje“ (S)

[129] „beskvasni“ (Bak.)

[130] „zloće“ (Stef.)

[131] „pokvarenosti“ (S)

[132] „pokvarenosti“ (S)

[133] „družite“ (S)

[134] „To ne znači“ (S)

[135] „pohlepne“ (Bak.)

[136] „A sad, ono što vam pisah to je da se ne mešate s onim koji se zove brat, pa postane bludnik“ (Bak.)

[137] „pohlepan“ (Bak.)

[138] „klevetnik“ (S)

[139] „razbojnik“ (S)

[140] „šta ja imam“ (Bak.)

[141] „Zar ne sudite vi one koji su unutra?“ (Stef.)

[142] „uklonite“ (S)

[143] „parnicu“ (S)

[144] „u običnim stvarima“ (Stef.)

[145] „ovo“ (Stef.)

[146] „zaista“ (Stef.)

[147] „I to je već sramno za vas“ (Bak.)

[148] „parnice“ (S)

[149] „pederasti“ (Stef.)

[150] „lopovi“ (S)

[151] „opadači“ (Stef.)

[152] „razbojnici“ (Stef.)

[153] „Vi ste – neki takvi bili“ (S)

[154] „neću ničemu robovati“ (S)

[155] „Bog će i jedno i drugo uništiti“ (Stef.)

[156] „Ali“ (Stef.)

[157] „uskrse“ (Bak.)

[158] „združi“ (S)

[159] „združi“ (S)

[160] „svaki drugi greh koji čovek učini izvan tela je“ (S)

[161] „hram“ (Bak.)

[162] „Ne znate li da ne pripadate sami sebi?“ (S)

[163] „Proslavite, dakle, Boga telom svojim“ (Stef.)

[164] „A sada o onome što ste mi pisali“ (S)

[165] „Neka muž vrši svoju dužnost prema ženi“ (S)

[166] „Jedno se drugome nemojte uskraćivati“ (S)

[167] „po“ (S)

[168] „da vas ne bi sotona zbog vaše slabosti u uzdržljivosti uveo u napast“ (S)

[169] „Ali ovo govorim kao dopuštanje, a ne kao zapovest“ (Stef.)

[170] „Ja bih hteo“ (Bak.)

[171] „posebni“ (S)

[172] „jedan ovakav, drugi onakav“ (S)

[173] „ipak velim da je za njih dobro“ (S)

[174] „ne mogu da se uzdrže“ (Stef.)

[175] „izgarati od strasti“ (S)

[176] „rastavlja“ (S)

[177] „otpušta“ (S)

[178] Stvarnost

[179] „koja ne veruje“ (Stef.)

[180] „pristane“ (S)

[181] „brakom“ (Stef.)

[182] „onaj koji ne veruje“ (Stef.)

[183] „nisu vezani“ (Bak.)

[184] „Bog nas je pozvao da živimo u miru“ (S)

[185] „dao“ (Stef.)

[186] „neka ne taji obrezanje“ (S)

[187] „Jesi li bio pozvan kao rob?“ (Bak.)

[188] „ne uznemiruj se za to“ (Bak.)

[189] „ali ako možeš postati slobodan, koristi se radije time“ (Bak.)

[190] „jer onaj koji je kao rob pozvan da bude u Gospodu – slobodnjak je Gospodnji“ (S)

[191] „Skupo ste otkupljeni“ (Bak.)

[192] „Svaki, braćo, u stanju u kome se nalazio kad je pozvan u onome neka ostane pred Bogom.“ (Bak.)

[193] „kao onaj koji, zahvaljujući Gospodnjem milosrđu, zaslužuje poverenje“ (S)

[194] „da je dobro za čoveka da tako živi“ (S)

[195] „rastave“ (S)

[196] „nisi li se privezao za ženu“ (Bak.)

[197] „a ja bih da vas sačuvam od toga“ (Stef.)

[198] „vam kažem“ (Stef.)

[199] „vreme je kratko“ (Stef.)

[200] „kao da ne plaču“ (S)

[201] „kao da se ne raduju“ (S)

[202] „bez brige“ (Bak.)

[203] „ili devojka“ (RSV)

[204] „postavim zamku“ (S)

[205] „već da vas navedem na ono što je časno i što bez podeljenosti veže uz Gospoda“ (Šarić)

[206] „Ali koji je tvrdo rešio“ (Bak.)

[207] „ne silom, već od svoje volje“ (Bak.)

[208] „odlučio“ (Bak.)

[209] „kao devojku“ (Stef.)

[210] „kako jest“ (S)

[211] „žrtvovano“ (Stef.)

[212] „jasno nam je“ (S)

[213] „svi imamo znanje“ (S)

[214] „znanje“ (S)

[215] „izgrađuje“ (S)

[216] „Ovoga je On upoznao“ (Šarić)

[217] „jedenje“ (Stef.)

[218] „stvorenja“ (Bak.)

[219] „i za koga smo mi stvoreni“ (Stef.)

[220] „i po komu postojimo takođe i mi“ (S)

[221] „poznanje“ (Bak.)

[222] „Jedu meso kao meso žrtvovano idolima“ (Stef.)

[223] „jer je slaba“ (Šarić)

[224] „Jelo nas ne preporučuje Bogu“ (Šarić)

[225] „niti šta dobijamo ako jedemo, niti šta gubimo ako ne jedemo“ (S)

[226] „poznanje“ (Bak.)

[227] „navesti ga“ (Bak.)

[228] „I tako će s tvog poznanja“ (Bak.)

[229] „propašće“ (Bak.)

[230] „ranjavate njihovu slabu savjest“ (S)

[231] „griješite protiv Hrista“ (S)

[232] „nikad“ (S)

[233] Stvarnost prevodi sa ‘izgradi’  grč. oikodomeo = graditi

[234] „slobodan“ (Bak.)

[235] „Zar nisam apostol?“ (S)

[236] „To je odbrana moja od onih koji me tuže“ (Bak.)

[237] „Zar“ (Stef.)

[238] „pravo“ (S)

[239] „sestru kao ženu“ (Bak.)

[240] „samo“ (Bak.)

[241] „nemamo pravo ne raditi rukama“ (S)

[242] „Ko služi u vojsci“ (Bak.)

[243] „Je li ovo samo ljudska reč?“ (Stef.)

[244] „Ako“ (S)

[245] „dobra“ (Bak.)

[246] „zemaljska dobra“ (S)

[247] „Ako drugi imaju pravo na vas“ (S)

[248] „zar nemamo veće mi“ (S)

[249] „Ali se nismo poslužili ovim pravom“ (S)

[250] „obavljaju“ (S)

[251] „hrama“ (Bak.)

[252] „Ali ja ne upotrebih nijedno od tih prava“ (Bak.)

[253] „da bih se na njih u svoju korist pozvao“ (Bak.)

[254] „uzme“ (Bak.)

[255] „to mi daje pravo na slavu“ (S)

[256] „jer mi je to dužnost“ (Bak.)

[257] „imam pravo na nagradu“ (S)

[258] „Ako to na vlastitu pobudu ne činim“ (S)

[259]“ to je samo vršenje poverene mi dužnosti” (S)

[260] „Koja je onda moja nagrada?“ (S)

[261] „Iako sam slobodan s obzirom na sve“ (S)

[262] „njima“ (S)

[263] „da bih s njima bio dionikom njezinih obećanja“ (S)

[264] „na trkalištu“ (Stef.)

[265] „nagradu“ (Stef.)

[266] „da je odnesete“ (S)

[267] „uzdržava se od mnogih stvari“ (Bak.)

[268] „u“ (S)

[269] „nego mučim telo svoje i pokoravam ga“ (Stef.)

[270] „da sam ne budem odbačen, pošto sam drugima propovedao“ (Stef.)

[271] „Hoću da znate“ (Stef.)

[272] „za pripadnike Mojsiju“ (S)

[273] „iz“ (S)

[274] „koja ih je pratila“ (S)

[275] „padoše“ (Bak.)

[276] „nama za primer“ (S)

[277] „da nemamo zlih želja“ (Bak.)

[278] „ne mrmljajte“ (Bak.)

[279] „od onoga koji ubija“ (Stef.)

[280] „za ugled“ (Bak.)

[281] „opomenu“ (S)

[282] „a napisano je za opomenu nama kojima je zapalo da živimo u poslednjim vremenima“ (S)

[283] „Snašlo vas je samo čovečije kušanje“ (Stef.)

[284] „preko vaših snaga“ (S)

[285] „nego će vam zajedno s kušanjem dati sretan ishod“ (S)

[286] „poslednja vremena“ (S)

[287] „sretan ishod“ (S)

[288] „ljubljena“ (Bak.)

[289] „prosudite sami ono što ću reći“ (S)

[290] „mi“ (Stef.)

[291] „jer svi od jednoga hleba jedemo“ (Stef.)

[292] „Posmatrajte zemaljskog Izrailja“ (S)

[293] „u zajednici sa žrtvenikom“ (S)

[294] „Šta, dakle, hoću da kažem“ (Stef.)

[295] „Da je meso žrtvovano idolima nešto?“ (S)

[296] „I da je idol nešto“ (S)

[297] „izazivamo ljubomoru“ (RV)

[298] „dopušteno“ (S)

[299] „ne izgrađuje“ (S)

[300] „Neka niko ne traži korist svoju“ (S)

[301] „nego svaki korist drugoga neka traži“ (Bak.)

[302] „tržnici“ (S)

[303] „na jelo“ (S)

[304] „ispitujte“ (Bak.)

[305] „ali“ (Bak.)

[306] „ovo je meso žrtvovano idolima“ (S)

[307] „radi onoga koji vas na to opominje“ (Bak.)

[308] „ne mislim“ (Stef.)

[309] „Ako ja jedem hvalu dajući“ (Stef.)

[310] “dopušteno” (S)

[311] „nastojim da svima ugađam“ (Bak.)

[312] „korist“ (S)

[313] „što se sećate onoga što sam vas učio“ (J.B.Phillips)

[314] „propise“ (Šarić)

[315] „poglavara svoga“ (Bak.)

[316] „naprotiv“ (S)

[317] „poglavara svoga“ (Bak.)

[318] „u tome je i posve jednaka ošišanoj ženi“ (S)

[319] „ako žena neće da nosi veo, neka se ošiša“ (S)

[320] „ako je sramota za ženu ošišati se“ (S)

[321] „stvoren“ (Bak.)

[322] „na svojoj glavi znak vlasti od koje ona zavisi“ (Bak.)

[323] “Ali u Gospodu niti je žena bez čoveka što ni čovek bez žene” (Stef.)

[324] „kao što“ (S)

[325] „po“ (S)

[326] „i sve dolazi od Boga“ (S)

[327] „da li dolikuje“ (S)

[328] „zar vas“ (S)

[329] „nosi“ (S)

[330] „dika“ (Bak.)

[331] „vela“ (S)

[332] „hoće da se prepire“ (Bak.)

[333] „ni mi, ni crkve Božje nemamo takva običaja“ (S)

[334] „A kad ovo naređujem, ne mogu vas hvaliti“ (Stef.)

[335] „što vaši sastanci ne bivaju na korist nego na štetu“ (S)

[336] „sastajete“ (Stef.)

[337] „postoje“ (Bak.)

[338] „krive nauke“ (Šarić)

[339] „valjani“ (Stef.)

[340] „nije to zato da se jede večera Gospodnja“ (Stef.)

[341] „odmah“ (Stef.)

[342] „Zar“ (Bak.)

[343] „siromahe“ (S)

[344] „Šta da vam kažem?“ (Stef.)

[345] „U tome vas ne mogu hvaliti“ (S)

[346] „sastajete“ (Stef.)

[347] „a to je „ (Bak.)

[348] „kad bi predan“ (Bak.)

[349] „predaje“ (Bak.)

[350] „zato“ (Bak.)

[351] „i mnogi su već mrtvi“ (Bak.)

[352] „A Gospod nas kaznama popravlja da ne budemo osuđeni sa svetom.“ (Bak.)

[353] „pričekajte“ (S)

[354] „da vam vaš sastanak ne bude na osudu“ (S)

[355] „kazaću vam“ (Stef.)

[356] „dadoste se slepo voditi k nemim idolima“ (Šarić)

[357] „Anatema na Isusa“ (Bak.); „proklet Isus“ (S)

[358] „nego pod djelovanjem Duha Svetoga“ (S)

[359] „plod“ (Bak.; S)

[360] Šarić

[361] „isti“ (S)

[362] „delovanja“ (Šarić)

[363] „svima“ (S)

[364] „u“ (Bak.)

[365] „svima“ (Bak.)

[366] „mudrosti“ (Bak.)

[367] „znanje“ (S)

[368] „tumači“ (Bak.)

[369] „i te“ (S)

[370] „ako“ (S)

[371] „tako je i sa Hristom“ (Bak.)

[372] „slobodni“ (Bak.)

[373] „gde bi bio sluh“ (Bak.)

[374] „njuh“ (Bak.)

[375] „gde bi bilo telo“ (Bak.)

[376] „udi su mnogi, a telo je jedno“ (S)

[377] „Štaviše, najpotrebniji su oni udovi koji se čine najslabiji“ (S)

[378] „I s većim poštovanjem pazimo na one ude tela, koje smatramo manje ugledne“ (Šarić)

[379] „I nepristojne svoje ude pokrivamo s osobitom pristojnošću. A pristoji naši ne trebaju ništa.“ (Šarić)

[380] „Ali je Bog složio telo dajući veću čast onome udu koji je nema.“ (S)

[381] „pati“ (S)

[382] „ukazuje čast“ (S)

[383] „a svaki je od vas ud celine“ (Bak.)

[384] „zatim one koji imaju dar da čine čudesa“ (Bak.)

[385] „ozdravljenja“ (S)

[386] „Jesu li“ (Stef.)

[387] „zar ih svi mogu tumačiti“ (S)

[388] „čeznite za većim darovima! A pokazaću vam još uzvišeniji put“ (S)

[389] „mjed što ječi“ (S)

[390] „ili cimbal koji jekne“ (Bak.)

[391] „kad bih imao i dar proricanja“ (Bak.)

[392] „i znanje svih tajni, i celo poznanje“ (Bak.)

[393] „tako da bih brda premještao“ (S)

[394] „bio bih ništa“ (S)

[395] „ništa mi sve to ne bi pomoglo“ (Bak.)

[396] „puna dobrote“ (Bak.)

[397] „hvali“ (Stef.)

[398] „ne oholi se“ (S)

[399] „ne treba“ (Bak.)

[400] Bakotić – grč. krestenomai = biti plemenit, ljubazan

[401] „Proroštvo će prestati“ (Bak.)

[402] „znanje“ (S)

[403] „jer nesavršeno je naše znanje“ (S)

[404] „naše je prorokovanje samo delimično“ (Bak.)

[405] „nestaće ono što je nepotpuno“ (Bak.)

[406] „prosuđivah“ (Bak.)

[407] „što je detinje“ (S)

[408] „kroz ogledalo, nejasno“ (Stef.)

[409] „težite“ (Bak.)

[410] „jer ga niko ne razume“ (Bak.)

[411] „utvrđuje ih, bodri i teši“ (Bak.)

[412] „osim“ (S)

[413] „tumači“ (Stef.)

[414] „osim“ (S)

[415]“tumači” (Stef.)

[416] „kad bih“ (Bak.)

[417] „što ću vam koristiti“ (S.)

[418] „po“ (S)

[419] „po poznanju“ (Bak.)

[420] „po“

[421] „po“

[422] „frula“ (Bak.)

[423] „ako neživa glazba – svirala ili citra – jasno ne daju glasove“ (S)

[424] „poznati“ (S)

[425] „ako govoreći tuđim jezikom ne govorite razumljivo“ (S)

[426] „ne znam“ (S)

[427]“smisla” (S)

[428] „značenje glasa“ (S)

[429] „tuđinac“ (S)

[430]“nastojte” (Bak.)

[431] „da se njima obogatite“ (Bak.)

[432] „za napredak crkve“ (Stef.)

[433] Bakotić, Stefanović, Šarić, RSV i dr.

[434] „da dobije dar tumačenja“ (Bak.)

[435] „nema od toga koristi“ (S)

[436]“Inače ako hvalu daješ duhom, kako će prost slušalac reći ‘amen’, po tvom davanju hvale” (Bak.)

[437] „da i druge poučim“ (S)

[438] „ne budite deca u prosuđivanju, nego u lukavstvu budite deca, a u prosuđivanju budite zreli ljudi“ (Bak.)

[439] „Preko ljudi koji govore drugim jezikom i usnama tuđinaca govoriću narodu ovome“ (Stef.)

[440] „recimo“ (S)

[441] „prosti ljudi“ (Bak.); „neupućeni“ (S)

[442] „Naprotiv“ (S)

[443] „biće uveren od sviju i ocenjen od sviju“ (Bak.)

[444] „I tajne će srca njegova otkriti“ (Bak.)

[445] „na lice svoje“ (Bak.)

[446] „priznati“ (S)

[447] „među“ (S)

[448] „sastajete“ (Šarić)

[449] „ili“ (Bak.)

[450] „neka sve to“ (Bak.)

[451] „Ako ima ko koji govori jezikom, neka to čine dvojica ili najviše trojica“ (Bak.)

[452] „i to po redu“ (Bak.)

[453] „a jedan da tumači“ (Bak.)

[454] „tumači“ (Bak.)

[455] „neka govori sam sebi i Bogu“ (S)

[456] „potaknu“ (S)

[457] „nereda“ (S)

[458] „Tako je u svim općinama svetih“ (Šarić)

[459] Bakotić, Stvarnost, Stefanović, R.S.V. i dr.

[460] „ne dolikuje“ (S)

[461] „ili je možda“ (S)

[462] „samo k vama“ (S)

[463] „obdaren duhovnim darovima“ (S)

[464] „da ono što vam pišem su Gospodnje zapovesti“ (Bak.)

[465] „Tko to prezire njega će prezreti /Gospod/“ (S)

[466] „čeznite za darom prorokovanja“ (S)

[467] „pristojno“ (Bak.)

[468] „Podsećam vas“ (S)

[469] „propovedao“ (S)

[470] „jer biste inače uzalud verovali“ (Bak.)

[471] „sahranjen“ (Stef.)

[472] „uskrsnuo“ (S)

[473] „dvanaestorici“ (Bak.)

[474] „pojavi se“ (Bak.)

[475] „Milošću sam Božjom ono što jesam“ (S)

[476] „bez uspeha“ (S)

[477] „naprotiv“ (S)

[478] „uskrsnu“ (Bak.)

[479] „neosnovano je“ (S)

[480] „Tad izlazi da smo“ (S)

[481] „ako zbilja mrtvi ne vaskrsavaju“ (S)

[482] „Ako naime mrtvi ne vaskrsavaju, ni Hristos nije vaskrsnuo“ (S)

[483] „Tada“ (S)

[484] „bjedniji“ (Šarić)

[485] „prvenac“ (S)

[486] „da je po čoveku došla smrt“ (S)

[487] „prvenac“

[488] „Onda će doći kraj“ (Bak.)

[489] „pošto“ (Bak.)

[490] „onome koji je Bog i Otac“ (Bak.)

[491] „A poslednji neprijatelj koji će se uništiti to će biti smrt“ (Bak.)

[492] „izuzima se jasno Onaj koji mu je sve podložio“ (S)

[493] „u“ (S)

[494] „Ako mrtvi uopšte ne ustaju, kakve se koristi ima od krštenja za smrtno telo?“ (L.Albrecht)

[495] „Čemu li se mi svaki čas izlažemo pogiblima?“ (S)

[496] „tako mi slave koja ste vi, braćo“ (S)

[497] „samo kao čovek“ (Stef.)

[498] „zbilja“ (S)

[499] „Onda ‘da jedemo i pijemo jer ćemo sutra umreti’.“ (Stef.)

[500] „zla društva“ (Bak.)

[501] „Uistinu, neki ne poznaju Boga. Neka vas je stid što sam prisiljen ovo reći.“ (S)

[502] „lik“ (S)

[503] „isto“ (S)

[504] „stoke“ (S)

[505] „Postoje“ (S)

[506] „sjaj“ (Bak.)

[507] „sjaju“ (Bak.)

[508] „seje se telo raspadljivo i ono vaskrsava neraspadljivo“ (Bak.)

[509] „seje se nejako i vaskrsava silno“ (Bak.)

[510] „zemaljsko“ (S)

[511] „Ako“ (Bak.)

[512] „napisano“ (Stef.)

[513] „postade duša živa“ (Bak.); „živo zemaljsko stvorenje“ (Stef.)

[514] „duh koji oživljuje“ (Bak.)

[515] „Ali ono što je duhovno nije prvo, nego je prvo telesno, a duhovno posle dolazi“ (Bak.)

[516] „zemaljski“ (Bak.)

[517] „nebeski“ (Bak.)

[518] „svi“ (S)

[519] „svi“ (S)

[520] „sliku“ (S)

[521] „sliku“ (S)

[522] „Duh koji oživljava“ (Bak.)

[523] Bakotić

[524] „kažem“ (Stef.)

[525] „meso“ (Stef.)

[526] „preobraziti“ (S)

[527] „tren“ (S)

[528] „na poslednji znak trube“ (Bak.)

[529] „preobraziti“ (Bak.)

[530] „telo“ (Bak.)

[531] „telo“ (Bak.)

[532] „telo“ (Bak.)

[533] „telo“ (Bak.)

[534] „ispuniti“ (Bak.)

[535] „proguta“ (S)

[536] „smrti“ (Bak.)

[537] „a snaga je greha u zakonu“ (S)

[538] „čvrsti“ (Bak.)

[539] „nepokolebljivi“ (S)

[540] „svesni“ (S)

[541] „uzaludan“ (S)

[542] „pomoć“ (Stef.)

[543] „Neka svakog prvog dana u sedmici“ (S)

[544] „stavi na stranu ono što mogne uštedeti“ (S)

[545] „da se ne sabira kad uspem doći“ (S)

[546] „preporukama“ (S)

[547] „prilično“ (S)

[548] „zadržati“ (S)

[549] „pa“ (Bak.)

[550] „nastavim put“ (S)

[551] „Ne bih hteo da vas sada vidim samo na prolazu. Nadam se, štaviše ostati neko vreme kod vas, ako Gospod dopusti“ (S)

[552] „pedesetnice, Duhova“ (Bak.)

[553] „velika vrata za rad“ (S)

[554] „da bude obezbeđen kod vas“ (Bak.)

[555] „Što se tiče“ (Bak.)

[556] „kad mu se ukaže prilika“ (Bak.)

[557] „Bdijte, budite čvrsti u veri“ (Bak.)

[558] „prvina“ (Bak.)

[559] „i da su se posvetili službi svetih“ (S)

[560] „Budite i vi susretljivi prema takvima“ (Bak.)

[561] „vašu odsutnost“ (S)

[562]„Dakle, takovim ljudima dajte priznanje“ (S)

[563] „crkvom koja se sastaje u njihovoj kući“ (S)

[564] „Ljubim vas sve u Hristu Isusu“ (S)

👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg