Slučaj za Pavla

Autorstvo Poslanice Jevrejima može da bude osetljiva tema (1). Novi zavet stavlja Jevrejima među Pavlove Poslanice, ali sama poslanica ne određuje svog autora; većina skolara misli da je u pitanju neko blizak Pavlu, ali ne i sam Pavle.

Postoje tri naučna stava povodom autorstva Poslanice Jevrejima. Jedna je da Pavle nije mogao da bude pisac. Druga tvrdi da ne znamo pisca. Treća, slična drugoj, kaže da iako ne znamo ko je pisao, Pavle je ipak najverovatnije pisac. Ovaj članak pruža biblijske i istorijske dokaze za drugi i treći stav.

SADRŽAJ

Slučaj protiv Pavla

Većina biblijskih naučnika veruje da je Poslanica Jevrejima dugo nezavisno cirkulisala pre nego što je prihvaćena u kanon Novog zaveta (NZ) i bila je prihvaćena „samo kroz fikciju“ da ju je Pavle napisao (2). Postoji nekoliko razloga za ovaj stav. Najpre, zašto Pavle nije potvrdio svoje autorstvo kao što je činio u svakoj poslanici koju je pisao? Anonimnost dokumenta ne deluje kao slučajnost. Prva rečenica u Jevrejima (Jevrejima 1,1-4), gde bi se Pavle normalno identifikovao, je tako lepa i uravnotežena iz perspektive svoje grčke konstrukcije, da se vidi da je pisac proveo značajno vreme i uložio trud da bi je napisao. Sigurno bi Pavle, da je to želeo, imenovao sebe kao pisca.

Drugo, od samog početka su postojale sumnje povodom autorstva Poslanice Jevrejima. U prvoj polovini drugog veka Nove ere, Markion je odbacio Poslanicu Jevrejima. Zabeleženo je da je Irinej, kasnije tokom istog veka, odbacio Pavlovo autorstvo. Muratorijev Fragmenat, spisak novozavetnih knjiga najverovatnije načinjen pri kraju drugog veka Nove ere, nije uključivao Poslanicu Jevrejima. Na početku trećeg veka Nove ere, Tertulijan je Poslanicu Jevrejima pripisao Varnavi. U tom istom veku, Gaj iz Rima, Hipolit i Arijanci odbacivali su Pavlovo autorsto Poslanice Jevrejima. Zapažanje u staro doba bilo je da su crkve na Istoku očigledno prihvatile Pavlovo autorstvo Poslanice Jevrejima, što je stav koji su odbacile crkve na Zapadu (3).

Treće, crkveni naučnici su rano prepoznali poteškoće u stilu između Poslanice Jevrejima i drugih Pavlovih poslanica. Klement iz Aleksandrije, na početku trećeg veka, predložio je da je Pavle Poslanicu Jevrejima originalno napisao na Jevrejskom i da je Luka preveo na Grčki. Origen predlaže da je Pavle verovatno bio autor ideja ali da je druga osoba hvatala beleške i objavila ih. Zaključio je da samo Bog to zna.

Četvrto i najvažnije, neki tvrde da Pavle ne bi mogao da bude pisac jer pisac obuhvata sebe među one kojima je jevanđelje bilo objavljeno, pošto su ga čuli od onih koji su ga čuli lično od Isusa (Jevrejima 2,3). Pavle je, ipak, tvrdio u Galatima da on nije primio jevanđelje od bilo koga drugog već direktno od Boga (Galatima 1,11.12).

Konačno, postoje važne teološke razlike između Pavlovih poslanica i Poslanice Jevrejima. Jedan primer je da ni jedna Pavlova poslanica ne govori o Isusu kao Prvosvešteniku, što je centralna ideja u argumentu Poslanice Jevrejima.

Iz ova tri osnovna razloga, mnogi biblijski naučnici danas odbacuju ideju da je Pavle pisao Poslanicu Jevrejima (4).

Ovi argumenti, koliko god da zvuče ubedljivo površno gledajući, nisu stvarno veoma jaki.

Najpre, Poslanica Jevrejima ne identifikuje svog pisca, kao što čine druge Pavlove poslanice, jer ona najverovatnije i nije poslanica. Jevrejima se identifikuje kao „reč poučenja“ (Jevrejima 13,22), izraz koji se – i u sinagogi i u crkvi – odnosi na propovedi (5). Jevrejima je, prema tome, verovatno homiletika namenjena određenoj crkvi za koju je dodat postskript, a zatim je poslata kao pismo. Poslanica Jevrejima je nama anonimna ali to nije bila prvobitnim slušaocima. Pisac zahteva od njih da se mole za njega kako bi što pre mogao da im bude vraćen (stihovi 18,19), što ukazuje na to da su znali ko im piše.

Šta više, iako je odbacio Pavlovo autorstvo iz drugih razloga, Harold Atridž je identifikovao 33 paralele između postskripta u Jevrejima 13,20-25 i Pavlovih poslanica – neke od njih veoma su upadljive (6). Na primer, izraz „Bog mira“ (20. stih) nalazi se u Rimljanima 15,33; 16,20; 2.Korinćanima 13,11; Filibljanima 4,9 i 1.Solunjanima 5,23, ali se ne pojavljuje ni u jednom drugom postskriptu poslanica u Novom zavetu.

Izraz „iz mrtvih“ (ek nekron, Jevrejima 13,20), pojavljuje se 17 puta u Pavlovim poslanicama, ali samo dva puta na drugim mestima u novozavetnim poslanicama. Konačno, pisac spominje Timotija, kojeg su sigurno poznavali i pisac i slušaoci (23. stih). Jedini Timotije koji je poznat iz ranih hrišćanskih izvora bio je Pavlov saputnik. Prema tome, ukoliko ovaj dokument nije falsifikat, originalni slušaoci nisu imali nikakav problem da identifikuju autora.

Drugo, iako su neke sumnje o autorstvu Poslanice Jevrejima počele rano, dokazi o autoritativnom primanju Poslanice Jevrejima i njeno poistovećivanje sa Pavlom takođe su počeli veoma rano. Počevši sa najstarijim rukopisom, Jevrejima se uvek pojavljuje kao deo Pavlove kolekcije. Ustvarim među njegovim najranijim rukopisima, samo je Poslanica Rimljanima bolje atestirana nego Poslanica Jevrejima. Slično tome, Poslanica Jevrejima nosila je naslov od najranijih postojećih rukopisa („Poslanica Jevrejima“) koja je slična naslovima Pavlovih poslanica a drugačija od Katoličkih poslanica.

Poslanica Jevrejima prihvaćena je veoma rano kao autoritativna. Najpre Klement, najstarije postojeće delo rane hrišćanske literature, sastavljeno oko 96. godine Nove ere, aludira na Poslanicu Jevrejima (1.Klem 36,1-5) i druge Pavlove spise (npr. 1.Klem. 35,5.6), visoko ih ceneći iako, sa jednim izuzetkom, on ne identifikuje bilo kog autora u tim referencama (7). Pastir Herma, proizveden u Rimu u drugom veku Nove ere, smatra se da je pokušao da odgovori na pitanja koja su postavljena u Jevrejima 6,4-8 i 10,26-

Stav koji govori o potpunom odbacivanju Jevrejima na Zapadu je, ustvari, prenaglašen. Do kraja četvrtog veka, Abrozije, Pelagije i Rufin, svi sa Zapada, su Poslanicu Jevrejima pripisali Pavlu; deset drugih hrišćanskih pisaca na Zapadu citira ili aludira na Jevrejima kao na autoritativnu poslanicu, čak i bez spominjanja autorstva (8).

Bliže ispitivanje pokazuje da je odbacivanje Pavlovog autorstva Poslanice Jevrejima manje značajno nego što se često prikazuje. Markion, koji je odbacio Jevrejima, takođe je odbacio Boga Starog zaveta, kao i celi Stari zavet. Verovatno je odbacio Jevrejima zbog izobilne upotrebe Starog zaveta. On je takođe odbacio i većinu Novog zaveta. Stav da su Irinej i Hipolit odbacili Pavlovo autorstvo Poslanice Jevrejima nastao je iz jednog komentara koji je načinio Gobarus godine 800. Nove ere! Muratorijev fragmenat nije uključio Jevrejima među Pavlove poslanice ali nije odbacio Jevrejima kao što je to učinila „Poslanica Laodikejcima“ i „Poslanica Aleksandrijcima,“ koje su sačinjenje u Pavlovo ime. Tertulijan kaže da je Varnava napisao Jevrejima ali mislio je da je Varnava prenosio Pavlove ideje. Gaj Rimski odbacio je Pavlovo autorstvo Jevrejima, ali takođe je mislio da je Jevanđelje po Jovanu i Knjigu Otkrivenje napisao Kerint, gnostički jeretik. Arijanci, u međuvremenu, verovatno su odbacili Pavlovo autorstvo Poslanice Jevrejima zbog njene visoke hristologije.

Treće, pitanje stila i jezika je nepouzdano u određivanju da li je Pavle pisao Jevrejima. Nemamo jasan stil koji bismo uporedili sa Jevrejima. Osam Pavlovih poslanica spominju koautore pored Pavla (9). Ovi koautori sigurno su imali makar neki uticaj na sadržaj i stil svake Poslanice. Pavle je takođe koristio sekretare (npr. Rimljanima 16,22), koji su verovatno uticali na stil njegovih Poslanica. E. Randolf Ričards je pokazao da su sekretari često funkcionisali kao urednici – u retkim slučajevima čak i kao koautori (10). Konačno, retorički ideal u Helenističkom svetu bio je „prosopopoiia“, što znači „pisati u karakteru.“ Drugim rečima, od pisaca se očekivalo da pišu drugačijim stilovima, prema onome što je situacija zahtevala (11). Prema tome, nije bilo očekivano da će sve Pavlove poslanice imati isti stil.

Četvrto, činjenica da pisac uključuje sebe među onima kojima je jevanđelje potvrđeno od strane onih koji su slušali Isusa (Jevrejima 2,3), ne diskvalifikuje Pavla. Argument tog odlomka nije da su autor i slušaoci

„primili“ (parelabon) ili su bili „naučeni“ (edidachthen) jevanđelju od strane apostola već da su im jevanđelje

„potvrili“ (ebebaiothe) apostoli koji su slušali Isusa (Jevrejima 2,3). Pavle je priznao da je on primio jevanđelje od Boga kroz otkrivenje (Galatima 1,11.12) i 14 godina kasnije, tražio je potvrđivanje od apostola o jevanđelju koje je propovedao (Galatima 2,1.2).

Peto, bez obzira na razlike u teološkom naglasku između Jevrejima i Pavlovih drugih poslanica, ne postoji nikakava kontradikcija. Ustvari, trebalo bi da se očekuje razlika u teološkom naglasku. Pavlove poslanice pisane su u određenu svrhu, za rešavanje određenih problema. Takođe, postoje jedinstvene sličnosti između Jevrejima i drugih Pavlovih spisa. Na primer, Jevrejima 10,16 citira Jeremiju 31,31-33 ali skraćuje formulaciju „s domom Izrailjevim i s domom Judinim“ na „s njima“. Rimljanima 11,27 sadrži istu skraćenu formulu. Citat iz Avakuma 2,4 u jevrejima 10,37.38. razlikuje se u rečima i u Jevrejskom i u Grčkom tekstu (LXX) ali je sličan Pavlovom citatu Avakuma 2,4 u Rimljanima 1,17. Pavle se igra sa dvostrukim značenjem grčke reči diatheke („testament“ i „zavet“) u Galatima 3,15-18 na isti način kao što to čini Jevrejima 9,15-18.

Konačno, stav da je Poslanica Jevrejima dugo nezavisno cirkulisala pre nego što je prihvaćena u novozavetni kanon i da je bilo prihvaćeno „kroz fikciju“ da je Pavle njen pisac nije verovatan iz nekoliko razloga. Prvo, nema nikakvog dokaza u rukopisima da je Jevrejima ikada cirkulisala sama. Drugo, uzimajući u obzira da Jevrejima ne tvrdi da je napisana od strane Pavle i drugačija je u stilu i teološkom naglasku od njegovih drugih spisa, na kojoj osnovi je trebalo da Jevrejima budu uključeni u kolekciju Pavlovih spisa? Sam Pavle je upozorio svoje čitaoce da se čuvaju od primanja poslanica koje deluju kao da su od njega ali nisu (2.Solunjanima 2,1-3). Zato je on potpisivao svoje Poslanice. Jevrejima i Pavlovih drugih 13 Poslanica imaju postskriptume, koji funkcionišu kao potpisi (2.Solunjanima 3,17.18) (12).

Još jedna prepreka za uključivanje Poslanice Jevrejima među Pavlove Poslanice je to što je Jevrejima bila napisana jevrejskim hrišćanima; ipak; Pavle je bio apostol neznabošcima (Galatima 2,6-9; Efescima 3,1-10). Ako se veoma rano verovalo da poslanicu nije napisao Pavle, zašto ta poslanica nije uključena među Katoličke, ili Opšte Poslanice, koje su pisali apostoli i bile su slate Jevrejima (Galatima 2,6-9)? Treće, običaj među drevnih piscima bio je da se čuvaju kopije pisama koje su slali drugim ljudima (13). To bi objasnilo zašto je Jevrejima deo kolekcije Pavlovih pisama, koje je sačuvao za sebe, bez obzira na anonimnost i druge razlike od njegovih ostalih pisama.