Kada Bog vodi 

Jedan trgovac nekretninama je ispričao:

„Dok sam pokazivao kuće ljudima, šest meseci sam proveo pokazujući razne domove jednom paru. Konačno sam pronašao dve kuće koje su im se dopadale, ali nisu mogli da se odluče koju će kupiti.

Žena i ja smo se vratili u drugu kuću i ona je počela da tumara po njoj, razgledajući detaljnije a ja sam čekao na spratu. Konačno mi je rekla da će uzeti prvu kuću. Pitao sam je kako je donela tu odluku.

„Stajala sam u dnevnoj sobi,“ rekla je žena, „i tražila od Boga da mi da znak. Baš u tom trenutku jedan avion je zagrmeo iznad, leteći prema aerodromu i znala sam da ova kuća nije za nas.“ 

Mi uvek tražimo znak, zar ne? Nedavno sam se vozio putem razmišljajući o jednoj važnoj odluci koju je trebalo da donesem. U jednom trenutku uzviknuo sam Bogu, „Zašto mi ne napišeš poruku preko neba, pa da znam šta da uradim?“ 

Zar to ne bi bilo divno? Kada god se suočimo sa nekom odlukom, imali bi smo nebeski telegraf koji nam šalje poruke preko neba. Zanimljivo je što mi, ljudska bića, ne tražimo Božje mišljenje u svakoj odluci, samo želimo da vidimo Božji rukopis na nebu u određenim odlukama – onim teškim.

Gde ću otići na školovanje? S kim ću se oženiti? Kako ću zarađivati za život? Da li treba da promenim posao? U svakom slučaju želimo da nam Bog pokaže znak. Dobar je bilo kakav znak. 

 

Očajni za znakom

Mojsije, veliki starozavetni jevrejski vođa, nije se razlikovao od nas. Želeo je da Bog i njemu pokaže znak. Jednom prilikom Mojsije je bio nasamo s Bogom, podalje od ostatka jevrejskog naroda, da bi tražio pravac.

Želeo je još jedan božanski putokaz, znak, nebeski gest. Ne radi se o tome da Mojsije nije imao pokazatelje duž puta. Ustvari, doživeo je neke zaista neverovatne vizuelne demonstracije. Grm koji gori. Palica koja se pretvorila u zmiju.

Grane drveta koje su očistile zagađenu vodu. Stub od ognja koji vodi narod noću. Stub od oblaka koji ih vodi danju. Nebeski hleb, mana, koji pada svakog dana. Ali sada je Mojsije želeo dalja objašnjenja.

On se moli, slično nama: „Gledaj, Ti mi kažeš: Vodi taj narod. A nisi mi kazao koga ćeš poslati sa mnom, a rekao si: Znam te po imenu i našao si milost preda mnom. Ako sam dakle našao milost pred Tobom, pokaži mi put svoj, da Te poznam i nađem milost pred Tobom; i vidi da je ovaj narod Tvoj narod“ (2.Mojsijeva 33,12.13).

Mojsije traži od Boga da mu pokaže svoj put. 

Zar mi ne želimo da budemo vođeni? Da naučimo Božje puteve? Da upoznamo put kojim ćemo ići? Da nam se pokaže pravi put?

Mismo narod koji je gladan vođstva. Čeznemo za pravcem. Mi smo kao lutalice u pustinji koje viču Bogu, „Pokaži mi put! Daj mi znak! Napiši to na nebu, da mogu da vidim.“ 

Bog nikada nije Mojsiju napisao poruku na nebu. Nikada nije postavio nacrt sa planovima. Koristeći savremene izraze, nije mu poslao faks, i-mejl ili pismo. Učinio je nešto mnogo bolje.

Jednom, dok sam bio mladi pastor, naše odeljenje napravilo je lavirint. On se sastojao od kartonskih kutija koje su išle u cik-cak po društvenoj prostoriji u crkvi. Bio je samo jedan ulaz i jedan izlaz.

Mnogi mračni prolazi, zastrašujuće slepe ulice i neočekivana iznenađenja nalazila su se u lavirintu koji se završavao spuštanjem toboganom u slobodu. 

Mladi su ulazili u lavirint sa različitim emocijama. Oni avanturistički raspoloženi jedva su mogli da dočekaju. Jurili su kroz lavirint uživa jući. Neki su bili hrabri,alioprezni.

Pristupalisuiskustvu kao da je to njihova prva vožnja automobilom, uzbuđenje pomešano sa oprezom. Najzanimljiviji istraživači bili su oni plašljivi. Stajali su na ulazu pitajući se: Koliko vremena mitreba da izađem odavde?

Da li će biti teško pronaći put? Šta ako se izgubim? Kako da znam da idem u dobrom pravcu? Da li vas to podseća na način na koji pristupamo životu? Neki od nas su ambiciozni – drugi plašljivi; neki skeptični. Svi želimo da završimo stazu.

Svi želimo da nam neko pokaže put. Oni koji oklevaju, čekaju, nesigurni su povodom ulaska u lavirint. Što duže čekaju, to se više plaše nepoznatog putovanja. Nekoliko dobro raspoloženih koji su prošli kroz lavirint pokušavali su da uteše i ohrabre strašljive.

Konačno, u očajanju, strašljivi – skoro unisono – su pitali, „Hoćete li da idete sa nama?“ Duboko u njihovom srcu, još više od samog vođstva želeli su vodiča.

 

Nešto bolje od znaka

To je bila ta bolja stvar koju je Bog ponudio Mojsiju. Bog je Mojsiju obećao svoje prisustvo. Bog je odgovorio na Mojsijevu molitvu za znakom govoreći, „Moje će lice ići napred, i daću ti odmor“ (2.Mojsijeva 33,14).

Bog je lično vodio Mojsija i Izrailjski narod. Bog je ponudio nešto bolje od vođstva: obećao je da će biti njihov Vođa. Obećao je da će biti sa njima.

Nije On bio neki udaljeni Bog koji je živeo u svom nebeskom carstvu, već Bog koji je odlučio da siđe i živi sa svojim narodom.

Bog im neće ništa napisati na nebu, već će pružiti ruku Mojsiju i Njegovom narodu i hodati s njima, pored njih, kao prijatelj. 

Iako Biblija nikada ne koristi reč vođstvo, ona govori o Vodiču. Mi možda tražimo vođstvo, ali Bog nam daje nešto bolje – samog sebe. Duboko u našem srcu, više od samog vođstva mi želimo vodiča.

Kada biste se našli jednog dana u nekom novom nepoznatom gradu, šta biste više voleli: mapu grada, ili ljubaznu osobu koja kaže: „Imam nešto slobodnog vremena. Ja ću poći s tobom i pokazaću ti put. Biću tvoj lični vodič?“  

Vođstvo za hrišćane dolazi kroz našu stalnu zajednicu sa Bogom. On želi da Ga poznajemo. Njegovo vođstvo je deo te zajednice. Znaci su privremeni; zajednica je stalna. Znaci mogu pogrešno da se pročitaju ili protumače, ili da seuopšteninevide.

Bog želidanas vodi korak po korak na svakom delu našeg putovanja, a ne samo kroz probleme ili krupne odluke. On to najbolje čini kada hoda s nama, kada ima zajednicu s nama. 

Mojsije je doživeo to prisustvo, tu zajednicu. Jedan od najboljih pokazatelja o Mojsijevom životu zapisan je u 2.Mojsijevoj 33,11: „I Gospod govoraše s Mojsijem licem k licu kao što govori čovek s prijateljem svojim.“

Ovaj stih govori o stvarnosti i dubini komunikacije između Mojsija i Boga. Mojsije je bio Božji prijatelj ne zato što je bio savršen, darovit ili silan. Oni su bili prijatelji jer su verovali jedan drugome, razgovarali jedan s drugim i imali zajednička interesovanja.

Niko nije mogao da ih razdvoji. Mojsije nikada nije znao kuda će otići sa Bogom, Bog nije uvek postavljao putokaze da bi ga usmerio, ali to nije bilo važno. Mojsije je znao s kim ide i to je bilo sve što je bilo potrebno da zna. 

Mojsije je bio stvarna osoba koja je imala stvarne susrete sa stvarnim Bogom. Ova zajednica pružala mu je pravac i vođstvo, kao što je želeo. 

Ako želimo da poznajemo Božju volju, onda moramo da upoznamo Boga. Vođstvo zavisi od zajednice. Ako tražimo Vodiča više nego vođstvo, moguće je da ćemo ugledati znak koji smo tražili. Šta više, imaćemo neke divne prednosti. 

 

Prednosti zajednice 

Mi smo ljudi koji su navikli na prednosti.Želimoih.Ustvari, očekujemo ih. Pošto nas prati Božje prisustvo, imamo neke neverovatne prednosti. Evo paketa prednosti zajednice sa Bogom: 

Imamo Saputnika (14. stih) 

„Moje će lice ići napred “ (2.Mojsijeva 33,14). Bez obzira na naše okolnosti ili stanje, Bog je sa nama. Naše situacije ne menjaju Boga. On je uvek sa nama. 

Tokom teškog putovanja Gledis Ailvard (misionarke u Kini) iz ratom uništenog Jang Čena, za vreme komunističke okupacije, suočila se sa jednim jutrom bez očigledne nade da će stići u sigurnost.

Jedna trinaestogodišnja devojčica pokušala je da je uteši govoreći, „Ne zaboravi šta si nam ispričala o Mojsiju u pustinji“ (misleći na Božje obećanje o Njegovoj prisutnosti), na šta je Gledis odgovorila, „Da, dušo, ali ja nisam Mojsije.“ Devojčica je odgovorila, „Da, ali Bog je još uvek Bog.“ 

Bog svemira hoda sa nama. On je naš saputnik, naš prijatelj. Čitav svet može da nas napusti, ali Bog to neće učiniti. Dao nam je reč. 

 

Doživećemo odmor (14. stih) 

„… i daću ti odmor“ (2.Mojsijeva 33,14). Odmor o kojem se ovde govori je odmor koji dolazi dok smo još na putu. To je odmor koji prožima srž našeg bića. On nije kao slobodan dan u radnoj sedmici, plaćeno letovanje ili garantovani godišnji odmor.

To nije samo prestanak aktivnosti, borbi ili putovanja. To je mir i sigurnost koji nastaje kroz hodanje sa Bogom. U fatalnoj nesreći spejs šatla Čelendžer, ključni službenici u Nasi načinili su kobnu odluku da pokrenu lansiranje nakon što su neprestano radili dvadeset sati, spavajući samo dva do tri sata protekle noći.

Njihova pogrešna procena koštala je života sedam astronauta i skoro je ubila američki svemirski program. Proteklih godina, najteže nesreće u industriji – da spomenemo samo Černobil ili fatalnu navigacionu grešku Korejskog aviona na letu 007 – sve su se dogodile u sred noći, a zamor i stres bili su glavni razlozi.

Odmor je svedočanstvo o poverenju. Postoji priča o dve ptice koje su čučale visoko iznad uzavrelog grada, posmatrajući sve te ljudi kako užurbano jure od jedne do druge aktivnosti.

Crvendać je upitao vrapca, „Zašto ti ljudi tako jure napred nazad?“ Vrabac je odgovorio, „Možda ne shvataju da imaju nebeskog Oca kao što mi imamo, koji se toliko brine za njih.“

Kori ten Bum, žena iz Holandije poznata po tome što je njena porodica skrivala Jevreje tokom Drugog svetskog rata, dok se nalazila u logoru imala je običaj da kaže, „Ne opiri se, samo se ugnezdi.“

Takvo je i poverenje. Prednost života u Božjem prisustvu je što možemo da se približimo našem nebeskom Ocu, znajući da možemo da se odmaramo bezbedni i pobedonosni.

 

C. Bićemo prepoznatljivi (stihovi 15 i 16)

„Ako neće ići napred lice Tvoje, nemoj nas kretati odavde. Jer po čemu će se poznati da smo našli milost pred Tobom, ja i narod Tvoj? Zar ne po tome što Ti ideš s nama?

Tako ćemo se razlikovati ja i narod Tvoj od svakog naroda na zemlji“ (2.Mojsijeva 33,15.16). Pretpostavljam da svi želimo da budemo prepoznatljivi, drugačiji od ostatka društva.

Božje prisustvo to čini u našem životu. Zbog Božjeg prisustva mi smo sveti narod. Sveto znači odvojeno, drugačije. Kada dođemo u Božju prisutnost, mi se nalazimo na svetom tlu. Odvajamo jedan dan sedmično – subotu – kao sveti dan.

Srž ovog teksta je da smo mi sveti narod zbog Božjeg prisustva. Mi nismo sveti zato što smo čudni ili neobični. Mi smo drugačiji zato što nas prati Božje prisustvo. Nismo drugačiji zbog onoga što radimo, već zbog onoga što Bog čini u nama i kroz nas. Sveta osoba ozbiljno shvata Božju prisutnost. 

Razmislite o tome. Mi smo stalno svesni Božjeg prisustva; ono će uticati na naš govor, naše ponašanje i naše misli.

To je gore negokadapastorigra fudbals vama. Božje prateće prisustvo čini da mislimo drugačije, postupamo drugačije, govorimo drugačije, volimo drugačije, i služimo drugačije. „I ako zovete Ocem Onog koji, ne gledajući ko je ko, sudi svakome po delu, provodite vreme svog življenja sa strahom“ (1.Petrova 1,17).  

Božje prisustvo nas poziva da se ističemo u gomili, da budemo odvojeni. On nas poziva da budemo drugačiji. 

Bićemo poznati (17. stih) 

„A Gospod reče Mojsiju: Učiniću i to što si kazao, jer si našao milost preda mnom i znam te po imenu“ (2.Mojsijeva 33,17). Možete li zamisliti da vas Bog poznaje? Susret sa Bogom je intimno iskustvo.

Možemo da Ga upoznamo i On može da poznaje nas. Možete li da zamislite kakav nam značaj to daje? Stvoritelj svemira zove nas po imenu.  

Teško je objasniti, ali kada neko velik zna ko ste, to donosi osećaj zadovoljstva u životu. Bog, najveći u svemiru, zna nas po imenu. Ustvari, On zna sve o nama. 

 

Gledanje znakova u retrovizoru 

Ustvari, Bog nam daje znakove. Ali oni nisu kao putokazi, bilbordi ili natpisi na nebu. Ali ipak su znakovi. Oni su tu ali ponekada ih ne vidimo. Kada hodamo sa Bogom, kada nas prati Njegovo prisustvo, Njegovi znaci su svuda oko nas. 

Znak Njegove slave (18. stih) 

„Opet reče Mojsije: Molim Te, pokaži mi slavu svoju“ (2.Mojsijeva 33,18). Božja slava je ogromna važnost i blistavo veličanstvo koje prati Božju prisutnost. Mikelanđelo se molio, „Gospode, učini da na svakom mestu vidim Tvoju slavu.“

Nebesa je objavljuju. Stvaranje svedoči o njoj. Crkva je utelovljuje. Hrišćani je odražavaju. Božja slava je svuda oko nas. Mojsije je razumeo, osetio i video Božju slavu. Ali Mojsije nije u potpunosti video Božju slavu, a to ne možemo ni mi. 

Znak Njegove dobrote (19. stih) 

„A Gospod mu reče: Učiniću da prođe sve dobro moje ispred tebe…“ (2.Mojsijeva 33,19). Reč dobrota odnosi se na manifestaciju ili suštinu Božjih slavnih atributa, najčešće kroz dela Njegovih ruku.

Božja dobrota je konkretno iskustvo o onomeštojeBog učinioi činiuživotuNjegovognaroda. Mojsije je stalno doživljavao Božju dobrotu, ali nije bio svedok sve Božje dobrote. 

Znak Njegove milosti (19. stih) 

„A Gospod mu reče: … Smilovaću se kome se smilujem, i požaliću koga požalim“ (2.Mojsijeva 33,19). Božja milost je nezaslužena naklonost, izraz Njegovog srca. Božje srce je srce ljubavi i saosećanja.

Mnogo puta na našem putu možda zaslužujemo pravdu, ali umesto toga Bog nam daje svoju naklonost, pokazuje nam svoju blagodat. Mi, Njegov narod, primaoci smo Njegove blagodati, ali ne i sve Njegove blagodati. 

Evo zanimljivosti o Božjim znacima – Njegovoj slavi, dobroti i milosti. Često, kada nas Bog vodi, ovde znake vidimo kasnije. To je kao da u retrovizoru posmatramo naš život – vidimo da se Bog pojavio, obavio svoj posao.

Gledamo unazad i vidimo kako je Bog učinio da se teška situacija povoljno reši po nas. Čak i kažemo, „Samo je Bog mogao to da učini.“ Razmišljamo o seriji događaja i znamo da je te deliće mogla da sklopi samo Božja ruka.

Gledamo unazad na ono što nam se dogodilo a da to nismo zaslužili. Bilo je to Božje delo. Iako naše životno putovanje nije uvek lako, kada pogledamo unazad možemo da vidimo Božje vođstvo. 

Mojsije je želeo da vidi Božju slavu – želeo je znak. Bog mu je rekao da sve vreme vidi Njegove znake – Njegovu dobrotu, slavu – sve je to oko Njega.

Ali pošto je želeo vidljivo pojavljivanje, Bog je rekao sledeće: „Evo mesto kod mene, pa stani na stenu. kad stane prolazitislava moja, metnuću te u raselinu kamenu, i zakloniću te rukom svojom dok ne prođem.

Potom ću dignuti ruku svoju, i videćeš me s leđa, a lice se moje ne može videti“ (2.Mojsijeva 33,21-23). Mojsije je učinio ono što mu je rečeno. Stao je u pukotinu u steni i Bog je prošao.

Vidljiva pojava, ovoga puta u ljudskom obliku. Mojsije Ga je video, ali ne Njegovo lice već Njegova leđa. Zaključak: I mi možemo, kada nas Bog vodi, da vidimo Božja leđa a ne lice.

Zašto?

Ne možemo da vidimo Njegovo lice jer ne možemo da Ga vidimo kako dolazi. Vidimo Božja leđa jer vidimo gde je bio i šta je uradio u prošlosti.

Mi ne možemo da predvidimo Boga. Tek nakon dužeg razmišljanja konačno možemo da shvatimo šta je Bog činio sve vreme.

Moje je iskustvo da Bog ne pokazuje uvek put, već vodi. Kada se osvrnem, vidim to vođstvo. Nadam se da i vi to vidite.

IZDVAJAMO:
Šta imam ovo ti dajem

Potoci blagoslova

Ispunjavajući život službe 

Filemon 

Bog koji otvara i zatvara vrata