34 – Praktično hrišćanstvo

Već duže vreme zajedno proučavamo osnove biblijskog učenja i hrišćanstva. Iz Svetog pisma smo naučili da su verska čistoća i lično religijsko iskustvo izuzetno važni, pa ne želimo i ne smemo umanjiti njihovu važnost. Ako se previše fokusiramo na njih, to ostavlja nezdrave posledice na čoveka.

  • Odgovornost za evanđeosku misiju – 1 Petrova 3,15;Juda 3; Dela 1,8; 4,20
  • Odgovornost prema crkvenoj zajednici – Efescima 4,4-6; 6,18; Galatima 6,1.2; Jakov 5,16; 1 Korinćanima 13,13
  • Odgovornost prema društvu – Jovan 17,5; Rimljanima 13,1-4.7; l Petrova 2,13.14.l7; Dela 5,29

Preterano usmeravnja na ispravno učenje može stvoriti utisak da je hrišćanstvo samo ileologija ili životna filozofija i da praktično iskustvo biblijskih istina  nije toliko važno. Ovo često dovodi do neljubaznog, arogantnog ili preterano kritičkog stava prema onima čija su verovanja suprotna.

Prevelika usredsređenost na sopstveno religijsko iskustvo može dovesti do toga da čovek bude previše zauzet svojim stavovima i osećanjima koje u određenom trenutku doživljava, i to unosi nesigurnost u njegov život. Oni koji su preterano zabrinuti za svoje fizičko zdravlje često osećaju da je njihovo zdravlje mnogo gore, nego što zapravo jeste. Slično je delovanje i na polju duhovnog zdravlja. Jedna od posledica greha je što je čovek izubio osećaj za ravnotežu. Vrlo lako upada u razne krajnosti ili fanatizam svih vrsta. Misija hrišćanstva i rezultat ispravnog odnosa prema Bogu je, između ostalog, obnavljanje uravnoteženog života. Jedna od posledica previše fokusiranja na učenje ili lično iskustvo je gubitak ineresovanja za druge. Pokretačka snaga Isusovog života bila je služba.

Svakako nije zanemario svoj lični odnos sa Ocem, ali dobrobit drugih ljudi bila je na vrhu njegove liste vrednosti. Oni koji sa zabrinutošću definišu najfinije nijanse istine, oni koji se prevashodno brinu za duhovno blagostanje i iskustvo, neće se interesovati za druge, zbog motivacije da ih oplemene, već zato da od toga imaju ličnu korist ili zbog toga što je to njihova dužnost. Iako Božije delo obnove uključuje naše individualno spasenje, ono sigurno time neće biti iscrpljeno.

Spasenje ima ne samo individualne dimenzije, nego i korporativne (odnos prema zajedništvu vernika – braće i sestara) i društveni (odnos prema društvu oko nas).

Ovi aspekti spasenja nisu sekundarni, neobavezni ili veštački. Stoga želimo reći više o praktičnom iskustvu ovih dimenzija hrišćanstva.

Odgovornost za evanđeosku misiju – 1 Petrova 3,15; Juda 3; Dela 1,8; 4,20

Važna misija crkve je da nastavi Hristovo delo. Hristova služba se nije završila njegovim zemaljskim delovanjem, već je zapravo počela. Uloga pojedinih hrišćana ali i crkve u celini je da donosi evanđeosku poruku (Matej 28,18.20). Crkva ne samo propoveda, ona  i prezentuje (demonstrira). To svedoči ne samo o tome, ko je i kakav je Bog, već i o tome što čini u čovekovom životu. Za hrišćane je to prednost , a ne obaveza. Apostolima je bilo drago što su mogli drugima da govore o tome, šta su doživeli (1 Korinćanima  9,16). Ako čovek doživi nešto radosno, njegova prirodna želja je da to podeli sa drugima (Marko 5,19). Iskustvo spasenja automatski dovodi do propovedanja jevanđelja (Dela 4,20).

Jevanđelje treba da se “propoveda celom svetu”, “svim narodima”, “po svemu svetu” (Matej 24,14; 28,19; Dela 1,8). „Misijna polja“ nisu samo tzv. „nehrišćanske države “, već svako mesto, gde se crkva susreće sa nepostojanjem vere. Ovde sigurno spada i moderno sekularno društvo u kome živimo.

U tom kontekstu treba naglasiti, da praktično hrišćanstvo mora nužno da uključuje određenu kontekstualizaciju (uvrštenje u kontekst). Prezentujući jevanđelje, moramo razmotriti situaciju onih kojima se obraćamo. Hrišćansko svedočenje prezentovano univerzitetskom profesoru sigurno će se razlikovati od svedočenja namenjenog pomoćnom radniku. Osnovni sadržaj poruke ostaje nepromenjen, ali način i oblik izvođenja zavisi od slušaoca. Sadržaj poruke dat je Božijim otkrivenjem. Oblik njegovog izvođenja zavisi od vremena i kulture u kojoj živimo i kojoj želimo da se obratimo.

U prošlosti, kao hrišćani nismo uvek dovoljno razlikovali kulturu u kojoj smo primili veru i kulturu u koju dolazimo sa misijom. Ponekad se kultura poistovećivala sa verom, religijom (jasno to vidimo npr. u kolonizaciji). Moramo naučiti da razlikujemo koje se stvari mogu promeniti bez uticaja na sadržaj našeg priznanja vere. Jedinstvo u Hristu sigurno ne znači jednoobraznost hrišćanske prakse. Bog se utelovio u ljudsko telo da se obrati nama na najrazumljiviji mogući način. Novozavetna crkva takođe je imala teške borbe za izražavanje večnih principa u kontekstu epohe koja se menja (Dela 15; 1 Korinćanima 8). Ni jedna generacija vernika ne može da izbegne ovu borbu (Juda 3).

Praktični hrišćanski život zahteva određeni konkretni napor da postignemo ono za šta nam Bog upućuje poziv. Kako Bog u nama ne deluje automatski ili magično, to važi ne samo u ličnom hrišćanskom životu, već i u ispunjenju zajedničke misije koju kao Hristova crkva imamo na ovom svetu. Biblija nam govori da određene stvari činimo, a druge da izbegavamo (Efescima 4,1; 5,21-6,20; 1 Korinćanima 9,27). Paradoks hrišćanskog života je u tome, da su rezultati ovog delovanja proizvod Božije moći. Moramo obaviti neki posao i uložiti ozbiljan napor, ali ne možemo tražiti nikakvo priznanje za naše postupke (Filibljanima 2,12.13).

Odgovornost prema crkvenoj zajednici – Efescima 4,4-6; 6,18; Galatima 6,1.2;Jakov 5,16; l Korinćanima 13,13

Novi zavet obeležava praktičan život hrišćana kao „život u Duhu“. (Rimljanima 5,5; Rimljanima 8,14.16; 2 Korinćanima 1,22).  Prisutnost Svetog Duha u životu hrišćana nije samo znak spasenja, već snaga koja motiviše i izvor je “rodova Duha” (Gal 5,22.23).

Novozavetno razumevanje života u Duhu takođe ukazuje na njegove korporativne i društvene aspekte. Posmatramo delo Svetoga Duha gde ljudi stvaraju novu vrstu zajedništva, doživljavaju nove veze, bilo unutar ili spolja, i žive životom ljubavi i službe.

Glavna sfera delovanja Svetog Duha je u tome, što se događa između ljudi i unutar njih. Život u Duhu naravno uključuje i promenu unutrašnjih i spoljašnjih stavova, ponašanja, odnosno načina života pojedinca. U isto vreme, Sveti Duh takođe utiče na to, kako se ljudi slažu. Stoga apostol Pavle predstavlja crkvenu zajednicu kao „jedno telo i jedan duh“, kde je „Jedan Gospod, jedna vjera, jedno krštenje, Jedan Bog i otac sviju, koji je nad svima, i kroza sve, i u svima nama “ (Efescima 4,4-6). Praktičan hrišćanski život u crkvi znači da se vernici mole jedni za druge (Galatima 6,1), imaju ljubav (1 Petrova 4,8). Naravno, podrška crkve uključuje materijalne i finansijske aspekte (1 Korinćanima 9,1314; 2 Korinćanim 9,1; Galatima 6,6).

Praktičan hrišćanski život koji živi u Duhu motiviše vera, nada i ljubav (1 Korinćanima 13,13). Već smo dovoljno rekli o veri kao suštinskom aspektu našeg odnosa sa Bogom, bezgraničnom poverenju u Boga na osnovu znanja, kao i njegovog sadržaja.

Prava ljubav nije motivisana željom za nagradom. Ne pita se šta će dobiti za ono što čini, ali voli Boga zbog toga kakav je, ne zbog toga šta će od njega dobiti (Matej 22,37).

Takva ljubav spremna je prihvatiti Božiji suverenitet u svim sferama života. Spremna je da stavi na raspolaganje sebe i sve što ima i da Božijoj volji podvrgne svaki detalj života.

Prirodno, ljubav vodi osobu da voli svoje bližnje (Matej 22,39; 5,44-48). Hrišćanin motivisan Božijim postupcima, poštuje druge. Ne odnosi se prema njima kako se oni ponašaju prema njemu.

Hristova ljubav nije samo aktivna i “ispunjava zakon” (Rimljanima 13,8), već je spremna da ide “još jednu milju”, da učini više nego što se od nje traži (Matej 5,l9.20.41). Ljubav je voljna da žrtvuje sopstvene interese za dobrobit druge osobe (Jova 15,13).

Praktična ljubav se ogleda i u porodičnom životu. Hrišćani imaju svoje obaveze bilo da se radi o deci, supružnicima ili roditeljima.

 

Odgovornost prema društvu – Jovan 17,5; Rimljanima 13,1-4.7; 1 Petova 2,13.14.17; Dela 5,29

Hrišćani imaju određene obaveze i prema društvu u kome žive. Biblija nigde ne kaže da bismo trebali da se sastajemo samo sa članovima crkve (1 Korinćanima 6,9.10; Rimljanima 12,18), ili da bi nas naše posvećenje trebalo da dovede do asketskog povlačenja u samoću (Jovan 17,5). Budući da smo deo društva, imamo i određene društvene odgovornosti.

Praktično hrišćanstvo sigurno znači živeti u miru sa drugima (Rimljanima 12,18), izbegavati sve što je protiv zakonito (1 Petrova 4,15) i biti od koristi društvu (2 Korinćanima 8,21; Efescima4,28; 1 Petrova 2,12). Protestantska reformacija nije donela samo naglasak na Sveto pismo i sveštenstvo svih vernika, već je podsetila da svaki poziv koji čovek obavlja u svesti o Božijem prisustvu i „pozivu“ ili koji služi drugima „sveto“ je zvanje.

Iako bi hrišćani trebali da budu uzorni u svom životu i ponašanju, postoje situacije u kojima (poput starozavetnih proroka) ne bi trebalo da ćute zbog zla u društvu i ponižavajućih društvenih uslova. Naravno, ako će društvo ozbiljno shvatiti glas crkve, crkva mora imati određeni autoritet. Dobija ga ne samo uzornim životom svojih članova, već i njihovim društvenim uticajem.

Hrišćanin ne može i ne treba da izbegava svoje građanske dužnosti u svojo zemljskoj domovini (Rimljanima 13,1-4; 1 Petrova 2,13.14). Isus Jevrejima savetuje da caru plaćaju porez  (Matej 22,21).

Ako osoba ostvari prava koja mu je dodelio politički sistem, takođe bi trebalo da bude spremna da ovde i doprinese.

Hrišćanin bi na sve načine trebao biti uzorni građanin. (Rim 13, 7. 1. Petrova 2,17). Naravno, tamo gde postoji jasan sukob između vernosti Božjim načelima i zahtevima države, primenjuju se reči apostola Petra: “Bogu se treba pokoravati više nego ljudima.” U ovom slučaju hrišćani bi trebali biti voljni da hrabro podnose posledice svojih postupaka (1 Petrova 3,13.l7; 4,12.13).

Međutim, hrišćani što se društva tiče, ne smeju da zaborave glavnu svrhu svoje misije. Božija vladavina sveta nije samo duhovna. Spasenje se odnosi na svaku sferu našeg bića, ne samo na duhovnu, već i društvenu i fizičku. Crkva ne sme dozvoliti da društveno angažovanje postane njena glavna i najvažnija misija. Ako se crkva uključi u društvenu i političku transformaciju društva  do te mere, da počne da gubi svoj identitet kada odobrava zlo ili ćuti tamo gde bi trebalo da progovori, onda “so gubi svoj ukus” i prestaje da donosi svetlost jevanđelja (Matej 5,13-16).  Biblija upozorava crkvu protiv iskušenja da duhovne vrednosti stekne političkim sredstvima (Otkrivenje 17 i 18). Za hrišćansku crkvu ostaje stalni izazov da se iznova i iznova trudi da uspostavi ravnotežu između evanđeoske poruke onoga što je Bog u Hristu učinio za čovečanstvo i poziva na promene u ljudskom društvu. Ova dva aspekta moraju ostati u napetosti. Nemoguće je naglašavati jedan na štetu drugoga. Proroci su uvek upozoravali da je čistoća religije nespojiva sa socijalnom nepravdom i bilo kakvim ugnjetavanjem (Amos 5,21-24).

Na hrišćanski život ima veliki uticaj nada hrišćana koja je fokusirana na uspostavljanje Božijeg carstva. Carstvo Božije ne znači samo obnovu celog stvaranja, već i stvaranje savršene zajednice, sredine i odnosa. Pomaže hrišćaninu da održava pravi redosled vrednosti, da vidi smisao onoga što radi iz perspective večnosti, da bude spreman da ulaže u budućnost i da stalno bdi. Nada čezne za drugim dolaskom Isusa Hrista.

Bdeti, znači biti svestan blizine ovog dolaska i mudro iskoristiti jedinstvene mogućnosti koje nudi sadašnjost. Kada god se Hristov dolazak odlaže u daleku i irelevantnu budućnost, donosi negativne posledice na religijski i etički aspekat života vernika (Matej 24,45-51).

Objašnjenje tumačenja

l.Služba svedočenja takođe pripada praktičnom hrišćanskom životu. Podsetimo se, da svaki hrišćanin treba da služi svojim duhovnim darovima. Niko nema sve duhovne darove (1 Kor 12-14). Oko 8-10% vernika ima dar evangelizacije. Svaki hrišćanin bi trebao da bude u stanju u nekoliko minuta kaže o svom životu pre nego je prihvatio Hrista, kakva promena je zatim nastala u njegovom životu šta danas za njega znači Hrist.

2.Hrišćanska duhovnost je često zapostavljeni aspekt praktičnog hiršćanskog života. Budući da to teško možemo da izrazimo u merljivim količinama, hrišanstvo na kraju često pređe u svoju dogmatičnu ekvilibristiku (igra reči) ili precenjuje manifestaciju službe, ili se preterano fokusira na lični rast i savršenstvo karatkera. Ništa ne može zameniti mir i tišinu uz Božiju reč, molitvu, zajedničko okupljnje i svakodnevna iskustva sa Isusom. Svaki neuspeh u hrišćanskom životu i gubitak duhovnog iskustva zapravo su uzrokovani neuspehom u ovoj oblasti. Ovaj aspekat nije moguće dovoljno naglasiti!

3.U današnjem svetu hrišćanin mora da postaviti pitanje sebi o svom odnosu sa drugim (nehrišćanskim) religijama. Potrebno je napomenuti, da je važno proučavati i učiti o drugim religijama. Možemo se nadati da nećemo intelitgno biti spremni “na odgovor svakome koji vas zapita za vaše nadanj “ (1 Petrova  3,15), ako ne znamo versku pozadinu onih kojima želimo da se obratimo.

Zatim moramo svatiti da nisu sve nehrišćanske religije iste. U najboljem slučaju one su odraz ljudske potrage i želje za razumevanjem stvarnosti. U najgorem slučaju mogu biti demonske, obavezujući svoje sledbenike okovima neznanja, sujeverja i straha. Moramo ispitati svaku religiju u njenom najboljem obliku i ne smemo biti zadovoljni odbacivenjem njenog iskrivljenog oblika, što se događa u životima nekih sledbenika.

Ne bi trebalo da prilazimo drugim religijama u stavu supriornosti. Naše razumevanje hrišćanstva daje nam određeno znanje  i sigurnost, ali istovremeno nas čini dužnicima prema drugim ljudima. Možemo voditi dijalog sa onima koji imaju drugačije mišljenje u pravom duhu. Moramo da slušamo i govorimo. Postoje sličnosti, razlike i kontinuitet između hrišćanstva i drugih religija (Dela 17,22-31). Pravo jevanđelje neće prezirati ono najbolje što je ljudski duh otkrio. Uključuje istine koje su predmet posebnog Božijeg otkrivenja..

Praktične implikacije

Praktičan hrišćanski život znači u veri, nadi i ljubavi živeti privilegije i odgovornosti povezane sa time, što smo Božija deca. Zahvalnost za dar spasenja za ono što je Bog učinio u našim životima, pretvara naš život u slavlje. Dominantna tema hrišćanskog života je radost, a ne dužnost. To slavljenje i radost se manifestuje spolja ne samo u zajedničkom i ličnom bogosluženju, već i u priznavanju Božijeg suvereniteta nas svim aspektima našeg života.

Hrišćanin ne živi svoj praktičan život u idealnom svetu. Vera u Boga koji je stvorio svet štiti ga od pesimizma i nihilizma. Pomaže mu da shvati da je svet nastao Božijom rukom, tako da ima smisla angažovati se. Učenje o padu u greh opet objašnjava zlo koje vlada u svetu. Podseća nas da su naši najbolji napori obeležni grehom. Složeni problem ovoga sveta nemaju jednostavno rešenje.

Učenje o spasenju potvrđuje da Bog nije ostavio i napustio svet. Posledice pada u greh Isus je preokrenuo svojim životom i smrću. On nastavlja svoje delo na otklanjanju ovih posledica. Učenje o drugom dolasku Isusa Hrista podseća nas, da je sve samo privremeno. Božiji ideal još nije ostvaren. Najbolje tek dolazi.

Sve o čemu smo govorili u našem proučavanju, treba da nam pomogne da živimo u današnjem svetu tako, da naš optimizam nije naivan i da naša realnost ne postane cinična. Hrišćani žive u svetu, a ipak nisu od sveta (Jovan 17,15.16). Ne mogu da napuste svet. Zato žele da žive u njemu da bi ih Hristova ljubav mogla da preobrazi. Ništa od onoga što smo postigli uz Božiju pomoć, ne možemo identifikovati sa carstvom Božijim. Međutim, Bog deluje u sadašnjosti, tako da mi živimo kao građani njegovog carstva. Živimo u sadašnjosti sa nadom u budućnost, zasnovanom na poverenju koje potiče iz prošlosti.