Piter Maršal bio je Škotlanđanin koji je sredinom dvadesetog veka postao jedan od najpoznatijih propovednika u Americi. Kroz svoje izvanredne aktivnosti, uzdigao je službu kapelana u Senatu Sjedinjenih Država na sasvim novi nivo.
Dok je još bio u Britaniji, gde je radio jednog leta pre dolaska u Ameriku, jednom se peške vraćao na mesto gde je boravio. Noć je bila mračna, bez zvezda isablasna. Hodao je preko pustih vresišta razmišljajući kako treba da ide prečicom.
Znao je da se u blizini nalazi duboki, napušteni rudnik krečnjaka, ali je mislio da može da ga izbegne. Čuo se samo zvuk vetra i povremeno udaljeno blejanje ovaca.
Ali iznenada je čuo kako ga neko zove, „Piter!“ U tom glasu čula se velika hitnost. Stao je. „Da, ko je to? Šta želite?“
Slušao je par trenutaka, ali nije bilo odgovora, samo zvuk vetra. Vresište je bilo potpuno pusto. Misleći da je pogrešio, načinio je par koraka.
Zatim je ponovo čuo, zvučeći još hitnije, „Piter!“ Trenutno je stao, pokušavajući da gleda kroz tamu, ali iznenada se spotakao i pao na kolena.
Spuštajući svoju ruku, nije mogao da pronađe tle. Dok je pažljivo istraživao, pipajući u polukrug, otkrio je da se nalazi na samoj ivici napuštenog rudnika. Još jedan korak i pao bi u sigurnu smrt.
Piter Maršal nikada nije ni najmanje posumnjao čiji je to bio Glas.
Osećao je da Bog ima neku veliku nameru za njegov život, kada je tako specifično intervenisao.
Da li nam Bog govoridanas? Možemo li da čujemo Njegov glas? Da li je iskustvo Pitera Maršala jedinstveno?
Pre nego što odgovorimo na ova pitanja, hajde da pogledamo još nekoga ko je čuo Božji glas. Njegovo ime je Ilija.
Približite se Bogu
U izveštaju o Iliji postoji zanimljiv preokret. Zbog Jezaveljine pretnje, „on videći to usta i otide duše svoje radi“ (1.O carevima 19,3). Ilija je pobegao. Udaljavao se od svih, od civilizacije. Ostavio je sve iza sebe.
Želeo je da ga ostave na miru. Zaspao je, kao da je njegov cilj bežanja bio ostvaren. Sada je mogao da zaboravi sve što je propatio i sve što ga je brinulo.
Da li vi bežite? Znam da se ljudi premeštaju i sele, ali pitam se da li i ljudi beže od nečega?
Da li bežite od odgovornosti? Dužnosti? Službe? Posvećenosti?
Samog sebe?
Od Boga?
Ilija je pobegao, bukvalno. Ali u svojoj fizičkoj iscrpljenosti i emotivnoj istrošenosti, Bog se postarao za njegove fizičke potrebe. „A gle, anđeo taknu ga i reče mu: Ustani, jedi“ (1.O carevima 19,5).
Vidite li to? Vidite li hleb i vodu, obrok? Naravno, pravo mu je pred očima. Ali pogledajte ponovo. Šta Ilija nije video? Nije video ko se nalazi iza hleba.
Nije video anđela Gospodnjeg. Tako često vidimo samo hleb i vodu, ali ne vidimo anđela.
Bog se umešao. On ga nije grdio, nije ga osuđivao i nije davao odgovore na sva pitanja i sumnje. Jednostavno je dao dar, dar hleba i vode. I Ilija je ponovo zaspao. Anđeo ga je nahranio i dao mu priliku da se odmori.
Bog mu je pružio doručak a ne propoved. Dao je nešto materijalno, a ne duhovno.
To se ponovo dogodilo – dodir anđela i obrok.
Ali ovoga puta poruka je imala još reči: „… jer ti je put dalek“ (1.O carevima 19,7). Anđeo je govorio o putovanju, Božjem cilju i svrsi. Hrana je imala značenje.
Bog je ispunjavao njegove potrebe iz određenog razloga. „A on ustavši jede i napi se; potom okrepivši se onim jelom ide četrdeset dana i četrdeset noći dokle dođe na goru Božju Horiv“ (1.O carevima 19,8).
Evo kako ja to vidim. Najpre je Ilija bežao, ne na neko posebno mesto, već samo daleko. Ali sada, ojačan hranom, beži negde određeno. Gde je on otputovao? Na Horiv, Božju goru.
Ovog puta on je imao određeni cilj, geografsku tačku koja je imala ime Božja gora Horiv. Ali nije išao tamo da bi posmatrao prirodu. Zašto je išao tamo? „Iziđi i stani na gori pred Gospodom.
I gle, Gospod prolažaše“ (1.O carevima 19,11). Ilija nije odlazio na određeno mesto, već kod određene osobe. Ilija je išao da sretne Boga. Možda to nije znao u tom trenutku, ali Ilija je imao božanski sastanak.
Trebalo je da se sastane sa Bogom na Božjoj gori. Doživeće lično otkrivenje Boga. Najpre, Ilija je morao da se približi Bogu.
Traženje Božjeg glasa (stihovi 11-13)
„I gle, Gospod Pred Gospodom Veliki Jak Vetar, koji brda razvaljivaše i stene razlamaše; ali Gospod ne beše u vetru; a iza vetra dođe trus; ali Gospod ne beše u trusu; A iza trusa dođe oganj; ali Gospod ne beše u ognju.
A iza ognja dođe glas tih i tanak. A kad to ču Ilija, zakloni lice svoje plaštom i izašav stade na vratima od pećine“ (1.O carevima 19,11-13). Tri znaka koja obično prate Božje pojavljivanje u Starom zavetu iznenada je doživeo i Ilija na obronku gore.
* Najpre tu je bio vetar, možda tornado, sa takvom silom i snagom da je čupao stene iz korena i bacao ih u dolinu, kaoda su teksemekoje raznosi vetar. Bog se nije nalazio u ovoj strašnoj demonstraciji sile.
* Posle vetra nastao je zemljotres. Dok se zemlja grčila, otvarajući pukotine u dolini i zatim ih ponovo s treskom zatvarajući, to je sigurno bilo dovoljno strašno da bude definitivni znak da je Bog prisutan. Ali On nije bio tu.
* Konačno, oganj se spustio kao munje i kiša je udarala svuda po planini. Bog se često otkrivao u ognju (npr, Mojsije i grm koji gori, što se dogodilo na tom istom mestu; kao i za Iliju ranije, kada je Bog spalio oltar na gori Karmil).
Ali ponovo, Bog nije bio prisutan. Bog je možda pokrenuo sve ove događaje ali nije bio u njima.
Bog je napravio pravu predstavu od vetra koji je duvao, zemlje koja se tresla i ognja koji je buktao, ali On se nije obraćao Iliji kroz bilo koji od ovih silnih i vidljivih načina.
Ilija je učio da Bog, koji je jednom govorio ognjem koji je spalio vodom natopljenu žrtvu na oltaru, ne otkriva sebe uvek na silne, čudesne načine.
Šta to govori nama? Neki ljudi misle da će naći Boga samo kada se dogodi nešto veliko, impresivno ili čudesno. Tražimo Boga u spektakularnom ali Ga ne nalazimo u tišini. Ponekada se Bog otkriva na tiše, smirenije načine.
Jednom je jedan pastor rekao, „Ponekad sam tako suptilan da me niko ne shvata.“ Ponekada je Bog toliko suptilan da Ga niko ne vidi ili ne čuje. Ponekada Bog govori tiho – na način koji ne očekujemo.
Božji putevi nisu naši putevi. Nemojte se iznenaditi ako čekate da čujete kako Bog govori a On odgovori na način koji niste očekivali. To se dogodilo Iliji.
Ilija je možda očekivao da Bog progovori u vetru, zemljotresu i ognju. Ali Bog se nije otkrio kroz ova sredstva. Najčešće Bog ne govori u buci i zbrci. On je privukao Ilijinu pažnju tihim, malim glasnom – nežnim šapatom. Kako je to nedramatično.
Kako dosadno. Tako drugačije od Holivuda. Ali, kako uspešno. Ponekada što je glas tiši, poruka je glasnija.
Bog govori tihim glasom. On govori u tišini, u miru. On je Bog čudesa, ali takođe je i Bog šapata, prekida. Ovde je Bog prekinuo tišinu. Bez obzira na naš uspeh, usprkos našoj patnji, Božji glas može da se čuje. Bog uglavnom ne viče – mi vičemo.
Bog ne grmi – mi se tresemo i besnimo. Umesto toga, On nam prilazi u tišini.
Slušanje Božjeg glasa
Piter Maršal je čuo Božji glas. Kao i Ilija. Da li ga vi čujete? Da li želite da čujete kako vam Bog govori? Dozvolite mi da vas ohrabrim da učinite sledeće:
Pronađite mesto na kome možete da čujete Boga
Ako želimo da čujemo Boga, treba da se stavimo na mesto gde Bog najbolje može da dopre do nas. Za Iliju to je bila gora Božja. Nalazio se na pravom mestu da čuje Božji glas. U savremenom društvu, sotona je stručnjak za tri stvari: buku, žurbu i gužvu.
Ako uspe da nas uvali u nešto od toga, biće zadovoljan. Da bismo čuli Boga, moramo da se uklonimo od užurbanosti, buke, haotičnog životnog ritma. Zato imamo crkvenu zgradu. Crkvena zgrada je mesto utočišta i zaštite.
Gde je vaše utočište? Gde je vaša gora Božja? Gde je najbolje mesto na kojem Bogmožeda vamseobrati?Pronađiteilistvoritetiho mesto osmišljeno za tišinu i usamljenost. Iskoristite mala mesta tišine koja ispunjavaju naš dan.
Planirajte da se uklonite od redovne rutine. Idite u park, pronađite neki plakar, dođite u crkvu tokom sedmice.
Tišina koja je okružila Iliju kada je susreo svoj unutrašnji glas govori da i mi periodično treba da potražimo tišinu da bismo čuli Božji šapat.
Čekajte da čujete Božji glas
Često se ne radi o tome da li Bog govori, već da li smo mi dovoljno mirni i tihi da čujemo. Bog ne može da se čuje u sred buke i nemira. Bog je prijatelj tišine. On može da se čuje, ako slušamo. Da li slušate?
Slušanje Boga je duhovna disciplina. To je naročita vrsta slušanja, gde osoba sluša srcem kao i ušima, gleda srcem kao i očima.
Budite poslušni Božjim uputstvima (stihovi 15-18)
Uvijena u umirujuću tišinu, ova unutrašnja reč daje Iliji hrabrosti da izađe iz svog skloništa u pustinji i ponovo se suoči sa Bogom i svojim odgovornostima.
Ilijino putovanje nije bilo samo do gore, da se sretne s Bogom, već ga je vratilo nazad u odgovornost, u službu i zadatke. Bog nas nikada ne suočava sa sobom da bismo ostali tu gde smo. Kao što pogledamo u ogledalo pre nego što se suočimo sa svakim novim danom, naš susret sa Bogom je priprema za službu.
Bog nije bio gotov sa Ilijom. Njegov posao nije bio završen. Bog je davao Iliji novi zadatak – da pomaže cara; novog prijatelja – Jelisija; i novu nadu – nije sam, 7,000 ljudi još uvek sledi Boga.
Često, kada čujemo Boga, sagledamo našu situaciju iz nove perspektive i počinjemo da gledamo druge ljude u novom svetlu. Ako se uključimo u život drugih ljudi, postajemo sud koji Bog ispunjava svojom ljubavlju, silom i milošću.
Dozvolite da vam Bog da novu svrhu i novi pravac. On nije završio s vama. On ima planove za vas, baš kao što je imao za Iliju. On vas je doveo na ovo mesto da ispuni svoj plan i svoju nameru u vašem životu.
Da li se krećete ka Bogu?
Da li Ga poznajete? Da li imate zajednicu s Njim?
Možete li da čujete Božji glas? Da li se nalazite na mestu na kojemBogmože da komunicira s vama?
Da li slušate Božji glas? Da li ste poslušni kada Bog progovori?
Bog želi nešto da vam kaže. Vaša obeshrabrujuća situacija je prilika da Bog u potpunosti privuče vašu pažnju.
Hoćete li slušati Njegov glas?
IZDVAJAMO:
Bog koji otvara i zatvara vrata
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
