“Ne molim se, pak, samo za njih, nego i za one koji me uzveruju njihove reči radi; Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u meni i ja u Tebi; da i oni u nama jedno budu, da i svet veruje da si me Ti poslao” (Jovan 17,20-21). Dok je Isus izlivao svoje srce Ocu u molitvi, učenike je očekivala najveća kriza u njihovom životu. Oni su već objavili svoju izričitu veru u svog Gospoda kao Mesiju. Petar, govoreći za sve njih, rekao je: “Ti si Hristos, Sin Boga Živoga” (Matej 16,16). Možda su bili zbunjeni oko Hristove misije, ali nisu sumnjali u Njegov identitet – sve do sada.
Sa zaprepašćenjem su posmatrali kako Isus dozvoljava da Ga uhapse; On, koji je mnogo puta pre toga pobegao, sada je postao zatvorenik. Bili su zapanjeni dok su posmatrali Njegove ruke vezane iza leđa – ruke koje su lečile gubu i podizale mrtve. Na njihovu sramotu, toliko su se uplašili da su Ga napustili dok su gledali kako Ga pljuju i udaraju. Sve to nalazilo se pred njima kao najveći ispit vere, ali oni to nisu znali. Isus je znao s čime će se suočiti i kako će ih to preplaviti. Rekao im je, citirajući Zaharijino proročanstvo: “Svi ćete se vi sablazniti o mene ovu noć; jer u pismu stoji: Udariću pastira i ovce od stada razbežaće se” (Matej 26,31).
Šta je Isus mogao da kaže svojim učenicima u noći kao što je ova? Koje reči poučavanja bi ih pripremile? On nije tražio od Oca da im pruži više znanja ili čak da poveća njihovu veru. Isus se molio da budu jedno u ljubavi. To izražavanje Božje ljubavi među njima sačuvalo bi ih u času iskušenja. A da su učenici odgovorili na Isusovu molitvu, veza ljubavi između njih sačuvala bi ih.
SADRŽAJ
Važnost međusobne ljubavi
Na početku hrišćanske crkve, vernici su bili organizovani u zajednice kako bi Božji Sin imao telo kroz koje bi demonstrirao svoj život na zemlji. Telo nije ilustracija; Hristov život je život tela. Ali pod uticajem individualizma, crkva je postala više posvećena ličnim pravima i slobodi nego mandatu Božje Reči. U mom ličnom životu, otkrio sam ovu pobunu u samom sebi. Nekada sam bio takva osoba koja, ako bih prišao nekim vratima na kojima je pisalo, “Ne otvaraj,” ja bih ih otvorio.
Heroji naše kulture su pobunjenici i individualci koji idu svojim putem i slušaju samo sopstveni savet; ponosimo se njihovim prkosom prema onome što je uobičajeno. Ali da li je to položaj u kojem želimo da budemo kada nam Isus govori? Zar nije mnogo bolje da svoja individualna prava predamo Hristu kako bismo mogli da budemo Njegove sluge u svetoj nameri? A Njegova namera za nas je da dođemo u potpunu jedinstvenost kao članovi Njegovog tela.
Zanimljivo je zapaziti naglasak raznih prevoda iz Jovana 17,23:
- “… Da tako budu savršeno jedno…” (Stvarnost – Kršćanska sadašnjost)
- “… Da budu savršeno ujedinjeni…” (Čarnić)
- “… Da budu sasvim jedno…” (Bakotić)
- “… Da budu usavršeni u jedno…” (Sinod)
- “… Da budu savršeno ujedinjeni…” (Savremeni srpski prevod)
Zapovest je data u Jovanu 17, ali u Jovanu 13 postavljen je standard: “Novu vam zapovest dajem da ljubite jedan drugog, kao što ja vas ljubih, da se i vi ljubite među sobom” (34. stih). Ovo je ozbiljan izazov za nas. Ko može da odgovori takvom pozivu, da voli kao što je Isus voleo (i još uvek voli)? To je jedna od onih stvari koju Bog mora da učini u nama jer nije u našoj prirodi da tako volimo. Ali ovaj visoki i sveti standard prevazilazi naš kapacitet.
Nijedna ljubav ne dostiže vrhunac Hristove ljubavi sve dok dragovoljno ne žrtvuje sebe za drugoga. To je razlika kod božanske ljubavi – ona je ljubav koja žrtvuje sebe. Koliko nas može da kaže da imamo ovakvu ljubav, ne prema svom bračnom drugu, našoj deci, već prema članovima Hristovog tela? A jedan od najvećih izazova u ovoj ljubavi u zajednici je da je primenjujemo preko rasnih i kulturoloških podela. Ne samo u Isusovoj molitvi, već u čitavom Novom zavetu, biblijski pisci jasno izražavaju imperativ ljubavi u zajednici.
“Da se Hristos useli verom u srca vaša, da budete u ljubavi ukorenjeni i utemeljeni; Da biste mogli razumeti sa svima svetima šta je širina i dužina i dubina i visina, I poznati pretežniju od razuma ljubav Hristovu, da se ispunite svakom puninom Božijom” (Efescima 3,17-19).
“Duše svoje očistivši u poslušanju istine Duhom za bratoljublje nedvolično, od čistog srca ljubite dobro jedan drugog” (1.Petrova 1,22).
Zatim Petar to stavlja u kontekst kraja vremena: “A svemu se kraj približi. Budite dakle mudri i trezni u molitvama. A pre svega imajte neprestanu ljubav među sobom; jer ljubav pokriva mnoštvo greha” (1.Petrova 4,7-8).
Između grupa ljudi u zajednici mogu postojati najmanje četiri nivoa:
Odbacivanje
Ovo ne možemo istinski nazvati zajednicom; to je pre nedostatak zajednice ili odbijanje da se bude u njoj. Kada se dogodi odbacivanje, na primer, zasnovano na nečijoj rasi ili kulturi, to je obično zbog stereotipa, predrasuda ili neznanja. Ne volimo da priznamo ni jednu od ovih karakteristika niti da smo joj doprineli. Ali ako istražimo svoje srce, moraćemo da priznamo da smo bili krivi zbog antipatije prema rasnoj ili kulturološkoj grupi zasnovano na pogrešnim i nefleksibilnim generalizacijama. Teološki, rasna predrasuda – ili bilo kakav drugi tip predrasuda – je oblik idolopoklonstva, vera koja ne počiva na činjenicama niti su joj one potrebne. A kada se ne pokajemo zbog ovakvog ponašanja, ono ostavlja nerešenu krivicu u srcu počinioca i prepreku između uključenih grupa koja sprečava da se ikada oformi prava zajednica.
Tolerancija
Naš stav može biti: “Trpeću te, ali to mi se neće dopadati; moje srce neće biti uključeno. Stegnuću zube i podneću to, ali nikada se neću u potpunosti opustiti u tvojoj blizini. Možda ću to čak nadoknaditi povremenom familijarnošću i praznim komplimentima, kako bih zamaskirao svoju nelagodu.” Za razliku od odbacivanja, tolerancija je vid zajednice, ali nije pozitivna. Ono što bismo mogli da kažemo za ovakvu vrstu zajednice jeste da je tolerancija bolja od odbacivanja, ali ne mnogo. “Kada te tolerišem, neću učiniti ništa da te povredim, ali neću učiniti ništa ni da ti pomognem. Možda me je uvredio neko iz tvoje grupe nekada u prošlosti i ja sam kivan na čitavu vašu grupu.” Vaša nelagodnost će se pokazati, bez obzira koliko pokušavate da je maskirate. Ne možemo da lažiramo naš put u pravu zajednicu; moramo da se molimo za promenu srca.
Prihvatanje
“Shvatam da sam pogrešio što sam te držao na distanci, nisam se ni trudio da te upoznam, tretirao sam te kao kategoriju a ne kao jedinstvenu osobu. Priznajem te za Božjeg sina ili kćer. Prihvatam te takvog kakav jesi, ne samo kada odgovaraš mojim kulturološkim vrednostima. Prihvatam tvoje razlike i učiću da cenim tvoju kulturu. Sedeću pored tebe, podeliću obrok s tobom, slušaću tvoju muziku i pustiću te da govoriš sopstvenim jezikom. Opustiću se i prestaću da se trudim da te impresioniram svojom slobodoumnošću i stvarno ću otvoriti um prema tebi i naučiću šta mogu od tebe.” Ako je to naš stav, na pomolu je prava zajednica. Prihvatanje je veliki korak u hrišćanskoj zajednici, ali koliko god da je važno, prihvatanje još uvek ne odgovara na Isusovu molitvu. Čak ni prihvatanje ne dostiže zenit jedinstva koje je naš Gospod imao na umu za nas. To je početak, ali ne i kraj. Postoji još jedna viša kategorija.
Staranje
Staranje je izražavanje ljubavi koja ne samo što prima, već se i izliva. Ona jednostavno ne prihvata već traži. Ljubav koja se stara ne samo što priznaje druge, već žrtvuje sebe za druge. To je mesto na kojem retko obraćamo pažnju na razlike. Bićemo tolerantni, prihvatićemo, ali nećemo negovati na naš način. “Kada negujem u ljubavi, ja samo ne sedim pored tebe već sa tobom; ja ne delim obrok već učim o tvojoj hrani, ne otvaram samo um prema tebi, već otvaram svoje srce. Nisam slep za boje: vidim tvoju boju, ali ne sudim ti na osnovu toga. U tebi vidim daleko više.” Ovo je veoma važno: “Kada se staram u ljubavi prema tebi, neću ćutati kada te neko u mojoj grupi marginališe zbog tvoje rase ili kulture. Zauzeću se za tebe kao za mog brata ili sestru u Hristu, čak i kada ti nisi tu da to čuješ. Usprotiviću se čak i članovima moje porodice ako nisu u pravu. Ali nikada te neću ostaviti da se sam braniš. Staću na tvoju stranu protiv onih koji svojim predrasudama prete telu.”
Isus je postavio visoki i sveti standard za nas u svojoj strastvenoj molitvi Ocu. Onda je žrtvovao svoj život da bi to ostvario. Isus nije umro zato da bismo mogli da volimo svoju porodicu i pokazujemo ljubaznost našim prijateljima – to rade čak i nevernici (pogledajte Matej 4,47). Isusova ljubav nas vodi do mesta do kojeg prirodna privrženost ne može da stigne. Ljubav na koju nas Isus poziva u Jovanu 17 ne dolazi iz ljudske prirode; samo kroz Hristov život u nama, koji je sačuvan neprestanom molitvom, možemo da se uzdignemo do ovakve vrste ljubavi.
Zaključak
Na toliko mnogo nivoa napredovali smo ka pomirenju razlika u Hristovom telu – ali ne dovoljno da bismo odgovorili na Isusovu molitvu. Ponekada se pretvaramo da volimo kada znamo da to nije istina. Mislimo dobro, želimo da imamo više ljubavi, ali pokušavamo da postignemo zajednicu jeftino, gušeći probleme umesto da se pozabavimo njima. Ne postoji način da ostvarimo pravu zajednicu bez iskrenog rešavanja problema koji stvaraju podelu – bez govorenja istine u ljubavi.
Ovo je vreme za izlivanje Božjeg Duha; i nama kao crkvi to je očajnički potrebno. Ali kako da primimo pozni dažd ako nismo ispunili uslove za rani? “I kad se navrši pedeset dana behu zajedno svi apostoli jednodušno” (Dela 2,1). Božjom milošću, imamo moć da odgovorimo na Isusovu molitvu – i to je mandat upućen svima koji pripadaju Hristovom telu.
IZDVAJAMO:
Pokazivanje ljubavi i poštovanja
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
