Komentar poslanice Kološanima

UVOD U POSLANICU

            Kao i sve ostale poslanice apostola Pavla i ova poslanica nema nikakvog naročitog naslova, jer je samo pismo. Najraniji prošireni rukopis ima samo naslov: „Pros Kolossaeis“ (Kološanima), koji je, izgleda, kasnije dodat kada su se prikupljale poslanice apostola Pavla.

            Pisac ove poslanice je apostol Pavle. U poslanici se navode imena apostola Pavla i Timotija kao pisaca poslanice (1,1), ali se iz kasnijeg izlaganja jasno vidi da je stvarni pisac samo apostol Pavle. Prva hrišćanska crkva ovu poslanicu jednoglasno pripisuje apostolu Pavlu.

            Grad Kolosa ležao je u Južnoj Frigiji. Nekada je ovo bio čuveni grad. Apostol Pavle je za vreme svog drugog i trećeg misionarskog putovanja prošao Frigiju, ali samo njen severni deo. Zato oni kaže da Kološani „ne videše lica mojega u telu“ (Kološanima 2,1). Prema tome, apostol Pavle nije osnovao crkvu u Kolosi.

            Ne zna se tačno kada i kako je osnovana ova crkva. Centar Pavlovog misionarskog rada za vreme tri i po godine bio je Efes (Dela 20,31). U Delima 19,10 nam Luka govori o radu apostola Pavla u ovim krajevima: „Svi koji življahu i koji čuše reč Gospoda Isusa“. To isto je tvrdio i protivnik Dimitrije (Dela 19,26). Kad je apostol pri kraju svoga bavljenja i rada u Efesu i okolini napisao svoju Prvu poslanicu Korinćanima, on im šalje pozdrave rečima: „Pozdravljaju vas crkve azijske“ (1.Korinćanima 16,19). To je dokaz da je rimska provincija Azija bila Pavlovo misionarsko polje rada u to vreme. Iz velike efeske luke apostol je proširio vest evanđelja po Maloj Aziji i Istoku.

            Ali ipak, apostol Pavle je bio duhovni otac i vođa ove crkve i on se oseća kao takav. On dobro poznaje njihove potrebe i opasnosti. Epafras je doneo apostolu Pavlu u Rim izveštaj o ovoj crkvi na šta im je apostol odmah odgovorio poslanicom. Opasnost je bila zbog lažne nauke koja se proširila među njima. Neki misle da se ovde radi o judaizmu i gnosticizmu. Bez sumnje neko judaističko učenje se i tamo uvuklo u crkvu. Ali, izgleda da se ono još izmešalo sa istočnim mnogoboštvom. Jevrejska apokaliptička literatura kao i spisi pronađeni kod Mrtvog mora potvrđuju postojanje ove mešavine. Učenje o redovima anđela (1,15) je dobro poznato u jevrejskoj literaturi. Kološani su to pomešali sa učenjem o emanacijama koje se spominju u gnostičkim spisima. Izgleda da apostol ovde upotrebljava izraz „tajna“ i „znanje“ kao izraze lažnih učitelja, ali ih objašnjava u hrišćanskom smislu (1,26.27; 2,3). Izraz „punina“ (grč. pleroma /1,19/), za koju apostol Pavle kaže da je“u Hristu“ je bio gnostički izraz na emanacije, tj. pomoćna posrednička bića za koja se učilo da proizilaze od Boga i posreduju između njega i sveta. Lažni učitelji u Kolosi su učili da postoje anđeoska bića razvrstana u razne rangove i da oni posreduju između Boga i sveta. Oni rade za ljude i donose im spasenje i zato zaslužuju obožavanje. Ovi lažni učitelji su se u isto vreme pridržavali i krajnjeg zakonskog ceremonijala po jevrejskom uzoru i pazili na obrezanje, jevrejska čišćenja i praznike.

            Ovi lažni učitelji su išli dalje i tražili da hrišćani, radi nekog višeg znanja i savršenstva (2,2-4.8.23), žive asketski da bi bili potpuno čisti i slobodni od telesnih želja i da bi tako mogli da se predaju nekom naročitom kultu anđela koji će im otkriti to više znanje tj. tajne svemira (Kološanima 2,18). Apostol Pavle je napisao ovu poslanicu protiv ovih lažnih učitelja u Kolosi. Mesto pisanja je svakako bio Rim oko 62. godine posle Hrista, za vreme apostolovog prvog tamnovanja.

            Apostol Pavle u ovoj poslanici oštro istupa protiv lažnog učenja u crkvama. On ovde nije imao posla samo sa judejskim legalizmom nego i s nekim mnogobožačkim verovanjem koje je nanosilo štetu verovanju u Hristovu službu pomirenja sa Bogom.

            Ovi lažni učitelji su smatrali Isusa za nekog višeg duha, koji može da progoni niže duhove. Prema njihovom mišljenju Isus je samo viši duh koji privremeno živi u telu čoveka po imenu Isus (uporedi 2,18). Oni su se odavali nekoj samoizabranoj službi anđela i tvrdili da obožavanje Isusa nije potrebno, nego samo obožavanje anđela koji su nad njim i imaju mnogo veću svetlost. On je napao učenje o anđeoskom posredovanju pri stvaranju i u posredničkoj službi. Pavle tvrdi da je samo Hristos Tvorac i posrednik između Boga i ljudi (1,16.20). U Hristu nema dualizma. On je „glava“ (vidi 1,18) svim materijalnim i duhovnim stvarima. On je nad svima. I u Njemu je sve (1,17). On je Bog (1,15) i u Njemu je sva punina (1,19). Nisu potrebni nikakvi pomoćnici ili posrednici niti emanacije. Za spasenje nije potrebno neko tajanstveno znanje o raznim stepenima anđela. On osuđuje obožavanje anđela, što su učili ovi lažni učitelji. Apostol piše o moralnoj strani učenja ovih lažnih učitelja. On osuđuje preterani asketizam kao i neobuzdanost strasti (2,16.21; 3,5.8.9), jer je sve to štetno za čoveka. Apostol iznosi Hrista kao Tvorca i obožavatelja svemira, kao glavu, posrednika i spasitelja crkve.

            Za Poslanicu Kološanima znali su već Ignacije (Ad.Eph.16) i Justin (Dial.138), a Irinej (Adv.Haer. 3,14) i Kliment Aleksandrijski (Strom. 1,1) je citiraju kao poslanicu apostola Pavla. U najnovije doba  su neki ustali protiv autentičnosti ove poslanice zbog njenog stila i jezika i zato što ne odgovara duhu apostola Pavla. Ali, apostol je ovu poslanicu pisao kasnije pod drugim okolnostima i to ljudima koje je on lično poznavao. Ipak je njegovo učenje jasno izraženo u ovoj poslanici: spasenje milošću na osnovu vere; upoređivanje crkve sa telom i hramom itd. Apostol Pavle je ovde morao da lažnoj „mudrosti“ odgovori hrišćanskom mudrošću. On ovde uči o Hristu kao Božjem Sinu, punini božanstva, biću koje je Tvorac i Spasitelj.

UVOD

(Kološanima 1,1-13)

            „1. Od Pavla, po volji Božijoj apostola Isusa Hrista i brata Timotija,

2. Svetima koji su u Kolosima i vernoj braći u Hristu Isusu: blagodat vam i mir od Boga oca našega i Gospoda Isusa Hrista.“

                                                                                    (1,1.2)

1. Apostol Pavle se naziva apostolom jer želi da im kaže da je on Božji poslanik po Božjoj volji, a ne po ljudskoj. On im saopštava da je i Timotije sa njim. On to čini i u drugim poslanicama.
2. Kolosa je grad u Frigiji istočno od luke Efes. U ono vreme Frigija je bila priključena rimskoj provinciji Aziji. Grad se nalazio na obalama Like, nedaleko od Jeropolja /Hieropolis/ i Laodikeje. Nekada je ovaj grad imao veliki značaj. Ksenefon spominje da je Kolosa bila veliki i napredan grad. Ali u vreme posle Hrista grad je imao malo stanovnika. Apostol Pavle rečima „vernoj braći u Hristu Isusu“ dodaje poznati izraz „sveti“ da bi ih pohvalio za njihovu vernost i pouzdanost. Najzad, apostol im šalje uobičajeni blagoslov od Boga.

„3. Zahvaljujemo Bogu i ocu Gospoda svojega /našega/ Isusa Hrista, moleći se svagda za vas,

4. Čuvši veru vašu u Hrista Isusa, i ljubav koju imate k svima svetima,[1]
5. Za nad ostavljeni vama na nebesima,[2] za koji napred čuste u reči istine jevanđelja,[3]
6. Koje je u vama, kao i u svemu svetu,[4] i plodno je i raste, kao i u vama,[5] od onoga dana kako čuste i razumeste blagodat Božiju u istini,[6]
7. Kao što i doznaste od Epafrasa, ljubaznoga našeg drugara[7] u služenju, koji je za vas verni sluga Hristov,
8. Koji nam i javi vašu ljubav u duhu.“

                                                                                                (1,3-8)

3. Apostol iznosi zahvalnost Bogu zbog Kološana. Uzrok ove zahvalnosti je stvarni napredak u veri u Isusu Hristu i čvrstoj nadi. Apostol im piše da se stalno mole za njih. Vesti o prilikama u njihovoj crkvi dobio je od Epafrasa (stihovi 7 i 8).
4. Njihova je vera bila ne samo misao nego poverenje u Isusa Hrista. To je u stvari predaja Božjoj volji i Njegovom planu za njih. Oni su prihvatili Božji put. Onaj koji je „u Hristu Isusu“ je veran Njegovim zakonima i načelima. On živi u njima. Zato je Isus izvor i zaštitnik njihovog života. Kada načelo ljubavi (gr. agape) prema Bogu i bližnjima deluje, svi hrišćani su sjedinjeni. To su onda „sveti“. To može da učini samo prava vera. Apostol se raduje radi napretka braće u Kolosi.
5. Apostol Pavle iznosi treću od hrišćanskih vrlina. Vera i ljubav su dve sile ove nade koja je i njihov cilj. Kološani su slušali o spasenju i ova se nada rodila u njihovim srcima. Ova nada je i bila sila koja im je pomagala u njihovom hrišćanskom iskustvu i životu. Ali, ovoj nadi prethodi vera. Bog je već načinio plan spasenja; otuda je ova nada moguća. Hrišćani imaju nadu na „nasledstvo nepropadljivo“ „koje neće istrunuti ni uvenuti, sačuvano na nebesima“ (1.Petrova 1,4). Kološani pokazuju ovu nadu koja proizilazi iz vere i ljubavi, nadu na ostvarenje Božje namere. Apostol Pavle podseća verne na njihovu radost i oduševljenje kada su prvi put čuli vest evanđelja. On želi da oni ostanu u toj veri i radosti koju su tada imali i da ne slušaju i prihvataju sumnju i lažnu nauku koju im sada iznose lažni učitelji.
6. Drvo donosi svoj plod zato što je živo i cveta. Tako isto i hrišćanin stalno donosi duhovne rodove jer Hristov život je živo načelo u njemu. Gde god se Hristovo načelo propoveda pokazuju se i rodovi. Apostol prelazi sa opšte istine da evanđelje donosi svoje plodove na pojedinačnu primenu kod Kološana. Bog vodi i ovu crkvu u saglasnosti sa svojim opštim ciljem koji je – spasenje čoveka.

„I zaista poznali blagodat Božiju“[8]. Grčku reč epiginosko = poznati, potpuno znati, znati iskustvom treba prevesti „potpuno poznati“. Ovo poznanje se postiže samo iskustvom i to kad prihvatimo Božju blagodat. Pravo poznanje Boga  je samo Božja milost.

7. Epafras je bio rodom iz Kolose (vidi 4,12). Misli se da je on čuo evanđelje u Efesu i posvetio se službi evanđelja. On je postao misionar svom narodu i doneo vest evanđelja u Kolosu. Njega apostol naziva „drugom u služenju“. U Poslanici Filimonu (stih 23) Pavle ga naziva drugom u sužanjstvu i pomagačem.

„Za vas“ – dve zamenice u grčkom su slične (hemou = nas  i  humou = vas). Otuda je dozvoljeno čitati „za vas“ ili „za nas“.

8. Epafras je izneo apostolu Pavlu stanje u ovoj crkvi. Ne zna se da li ovde apostol misli na Svetog Duha ili na ljudski duh. Svaka prava ljubav je rod Svetog Duha u životu čoveka. Ali, možda apostol misli na onu ljubav koju smo dužni da pokažemo prema bližnjima.

„9. Toga radi i mi od onoga dana kako čusmo ne prestajemo za vas moliti se Bogu i iskati da se ispunite poznanjem volje njegove u svakoj premudrosti i razumu duhovnome,[9]

10. Da živite pristojno Bogu na svako ugađanje i u svakome dobrom delu da budete plodni[10], i da rastete u poznanju Božjemu,
11. Jačajući svakom snagom po sili slave njegove, i u svakom trpljenju i dugom podnošenju s radošću;[11]

                                                                                                                        (1,9-11)

9. Apostol Pavle zahvaljuje Bogu za napredak Kološana u veri. On ovde misli na sve ono izneseno o Kološanima u stihovima 4-8. Njegovo srce je radosno za dobru vest koju je doneo Epafras o crkvi u Kolosi. Dan sastanka sa Epafrasom je značajan za apostola. Apostol Pavle već spominje u 3. stihu da se on molio i ranije za njih. Vest koju mu je doneo Epafras nagoni ga da se od sada redovno moli za ovu crkvu, naročito da upoznaju Božju volju kako da se ponašaju u pogledu Božjih namera sa njima. Onaj koji to zna razume svaki problem i detalj svoga života jer on vidi da Bog ima plan za njegov život, i on sam radi na tome da se ispuni taj plan. Mudrost (grč. sofia; uporedi Luka 2,52) o kojoj je ovde reč je sposobnost da se znanje primeni u životu. U životu ne znači da onaj koji ima znanje ima i ovu mudrost. Zato se apostol i moli da bi Kološani bili obdareni ovom duhovnom mudrošću. Razumevanje o kome je ovde reč je duhovno razlikovanje koje osposobljava hrišćanina da zna šta je istina, a šta pogrešno. Iskušenje i zamke neprijatelja mogu da se primete samo kad nam to rasvetli Sveti Duh. Kada smo našu volju potpuno predali Bogu mi ćemo izabrati ono što bi nam sam Bog dao.
10. Cilj znanja nebeskih istina, mudrosti i duhovnog razlikovanja dobrog od lažnog je da se živi životom koji Bog očekuje od svoje dece. Pravila hrišćanskog ponašanja su Božja volja. Cilj je da Mu ugodimo u svakidašnjem životu. Mi smo otkupljeni  da bi se njegove namere mogle potpuno ostvariti u našem životu. Sve što nije po Božjoj volji je greh.

U izrazu „svakom dobrom delu“ je obuhvaćena punina hrišćanskog karaktera. Hristos ne želi da ima sledbenike s pola srca ili one koji su neuravnoteženi. Skladni razvoj celokupnog čoveka je ideal koji Bog stavlja pred nas. Plodnost jednog drveta je rezultat života u samom drvetu. Plod dokazuje postojanje drveta. Plod na drvetu ne osposobljava drvo da živi, nego drvo donosi plod zato što ono živi. Ovim primerom apostol pokazuje Kološanima šta je rezultat prisutnosti Hristove u njihovim srcima. Samo prisutnost Hrista u njihovom srcu može da proizvede duhovne plodove. Sticanjem pravog poznanja mi postepeno počinjemo i duhovno da razlikujemo stvari jer nam Božje poznanje pomaže da ih produbljujemo. Upoznavanje istine je postepeno.

11. Božanska sila osposobljava čoveka da može da rešava svaki problem u svom životu, bilo sa bližnjima ili u sukobu sa oruđima Sotone. Apostol želi da Kološani dobiju ovu silu. Tada će Sveti Duh biti u njima i oni će činiti velika dela za svoga Spasitelja. Onda će oni imati potrebno podnošenje i „strpljivost“. Kada ova Božja sila radi u čoveku, onda podnošenje i strpljivost kontrolišu ljudske strasti. Božje dete posmatra podnošenje svoga Učitelja i tako se i ono uči istom. Tada u njegovom srcu raste i jača i strpljivost, pa i istrajnost i čvrstina kada se jave smetnje, a najzad i mir pred samu smrt. Podnošenje je suprotnost obeshrabrenju, a strpljivost je sušta suprotnost gnevu i osveti.

            „12. Zahvaljujući Bogu i ocu, koji nas prizva u deo nasledstva svetih u videlu;[12]

13. Koji nas izbavi od vlasti tamne, i premesti nas u carstvo sina ljubavi svoje,[13]“

                                                                                                (1,12.13)

            12-13. Zahvalnost je znak saglasnosti sa Božjom voljom, a nedostatak zahvalnosti krije u sebi koren pobune i anarhije. Saosećajnost i zahvalnost su dva znaka rastenja u hrišćanskom životu. Stihovi 12 i 13 nam kažu ko je načinio i sprovodio plan spasenja. To je Otac koji je dao svoga Sina. On nas je načinio i sposobnim[14], znači On nas je osposobio. Dakle, ovo osposobljavanje nije čovek zaslužio ili zaradio. To je dar onima koji verom prihvataju Isusa Hrista (uporedi Efescima 2,8). Bog Otac nas je osposobio[15] da uzmemo učešća u nasledstvu svetih.

Reč „u svetlosti“[16]  je upotrebljena samo kao kontrast reči „tamne“[17] u 13. stihu. Reči „vas“ i „nas“ treba ovako razumeti: reč „nas“ se nalazi u stihu 13, a reč „vas“ u stihu 12. i njih apostol Pavle upotrebljava za Kološane kojima se obraća.

„On nas je izbavio od vlasti tamne“.  Ovde je upotrebljena ista grčka reč ruomai = istrgnuti, spasiti, izbaviti koju apostol Pavle upotrebljava u Rimljanima 7,24: „Ko će me izbaviti?“. Prema Rimljanima 11,26 taj Izbavitelj dolazi od Siona (grč. rumenos = izbavitelj). Prema ranijem stihu to je sam Otac koji oslobađa od Sotoninog ropstva.

„Vlast tame“ (grč. exousia = vlast) je područje gde nemilosrdno vlada knez tame. Pobednik je odatle istrgao, spasao svete. Oni nisu više pod njegovom vlašću. Božje dete je prešlo iz vlasti tame u vlast videla.

I    HRISTOS, NJEGOVO DELO I PAVLOVA SLUŽBA

(Kološanima 1,14-2,3)

1. Hristova nadmoćnost (1,14-19)

„14. U kome imamo izbavljenje krvlju njegovom i oproštenje greha;

15. Koji je obličje Boga što se ne vidi, koji je rođen pre svake tvari.[18]
16. Jer kroz njega bi sazdano /stvoreno/ sve što je na nebu i što je na zemlji, što se vidi i što se ne vidi, bili prestoli ili gospodstva ili poglavarstva, ili vlasti: sve se kroza nj i za nj sazda[19].
17. I on je pre svega, i sve je u njemu.
18. I on je glava telu crkve, koji je početak i prvorođeni iz mrtvih,[20] da bude on u svemu prvi.
19. Jer bi volja Očina da se u nj useli sva punina.[21]“

                                                                                                            (1,14-19)

14. Isus je onaj čijom žrtvom pomirenja imamo izbavljenje (uporedi Efescima 1,7). U tekstu nema dodatak „krvlju njegovom“, ali se to razume kao što se to i spominje u Efescima 1,7. Ovim rečima apostol Pavle završava uvod u svoju poslanicu (stihovi 1-14). Pavle zahvaljuje Bogu za napredak Kološana u veri. On traži pomoć od Boga da bi ova crkva rasla u pravom poznanju Božje volje. Dalje, on ih podseća na prednosti što su prešli u carstvo svetlosti i treba da se raduju što su se oslobodili sile tame.
15. Apostol prelazi sada na tumačenje ličnosti i položaja Hrista. Isus je slika (obličje) Boga koji se ne vidi ( slika – grč. eikon = sličnost, istovetnost). U 3,10 apostol Pavle kaže da se hrišćanin obnavlja „po obličju (eikon) onoga koji ga je sazdao“. Na kovanom novcu je bila slika (eikon) rimskog imperatora (Matej 22,20). Boga niko nikad nije video, ali Isus, koji je Njegovo obličje, došao je da nam Ga otkrije (vidi Jovan 1,18).

„Prvorođeni“ (grč. prototokos; Rimljanima 8,24). U Mateju 1,25 i Luci 2,7 reč „prototokos“ je upotrebljena da se kaže da je Isus Marijin prvorođeni sin. Ova reč je upotrebljena u Jevrejima 11,28 za prvorođene u Egiptu koji su pomrli. U Jevrejima 12,23 se ova reč upotrebljava za članove „crkve prvorođenih“. Na drugim se mestima odnosi na Hrista (Rimljanima 8,29; Jevrejima 1,6; Otkrivenje 1,5 itd.). Vekovima se raspravljalo značenje reči „prototokos“ u Kološanima 1,15.18. Crkveni oci su upotrebljavali ovaj izraz za Hrista kao Božjeg večnog Sina. Arijanci su upotrebljavali ovu istu reč da bi dokazali da je Hristos stvoreno biće. Smisao ovog izraza možemo da nađemo samo kad uzmemo u obzir opšte učenje Svetog pisma o tome. Pošto se u ovom stihu Hristos prikazuje kao Tvorac, treba izraz „prototokos“ razumeti kao figurativni izraz o Isusu, kao prvog po redu ili rangu u dostojanstvu i službi, kao što je prvorođeni u porodici na zemlji, ili još jasnije, prvorođeni u carskoj porodici. Prema tome Hristov položaj je jedini autoritativni i apsolutni. On kao takav ima sva prava i čast na nebu i zemlji. Ovo je bilo potrebno zato što apostol Pavle pobija tvrđenje lažnih učitelja koji su Hrista prikazivali kao stvoreno biće koje nema prvenstva i prednosti.

Reči „svake tvari“ (grč. ktisis = stvaranja, tvar, stvorenja) se mogu prevesti kao „svakog stvorenja tj. bića“.

16. Kroz Hrista, koji je izvor stvorenja sve je stvoreno na nebu i na zemlji, tj. u celom svemiru; sve materijalno i nematerijalno. Ovde se svakako misli na duhovna bića „arhontes“. Ove titule su izgleda lažni učitelji upotrebljavali u Kolosi da bi uvrstili anđele u redove i rangove (uporedi Rimljanima 8,38; Efescima 1,21). Izgleda da su oni i Hrista uvrstili u ove redove. Ali, apostol im iznosi Hrista kao onoga koji je sve ovo stvorio i zato je On nad njima. Glagolski oblik za „sazdan“ (stvoren) je ovde drugačiji nego u prethodnim stihovima gde je reč o stvaranju, a ne samo prostom postojanju kao u ranijim stihovima.

„Kroz Njega i za Njega“  hoće da kaže da je On cilj ka kome streme sva ta stvorenja da bi opravdala svoje postojanje. On je početak i kraj, prvi i poslednji.

17. U ovom stihu apostol Pavle stavlja Hrista nasuprot svim stvorenjima.

„I On je“ (grč. esti = je) jeste oblik od glagola eimi = biti, kao u Jovanu 1,1 en, i označava kontinuitet postojanja.

„Pre svega“ , tj. pre svakog vremena i ranga. Nema vremena kada On nije postojao.

„I sve je u Njemu“ – grč. reč sunistemi = stajati, biti zajedno označava održavanje nečega organizovanog; sila koja matematičkom tačnošću održava delove atoma i njihovo kretanje oko jezgra kao i nebeska tela svemira. Hristovom silom On ih drži zajedno. On ih ne stvara nego ih održava svakog momenta zajedno; zato se drže.

18. Kao takav Isus je „glava telu, crkvi“[22]. On planira ili upravlja. Svi poslovi zavise od Njega, jer je On glava duhovnom telu, crkvi.

            „Glava svakome mužu je Hristos“. Bog, koji je sve stvorio, stavio je sve pred Spasiteljeve noge. „Njega dade za glavu crkvi, nad svima, koja je njegovo telo, punina onoga koji sve ispunjava, u svemu“ (1.Korinćanima 11,3; Efescima 1,22.23). Crkva je osnovana na Hristu kao svome temelju. Ona treba da sluša Hrista kao svoju glavu. Ona ne treba da zavisi od čoveka ili da potpadne pod njegovu kontrolu. Neki tvrde da im njihov položaj od poverenja u crkvi daje vlast da naređuju šta drugi ljudi treba da veruju i da rade. Ovo tvrđenje Bog nije odobrio (DA, 414). Isus je početak svega. On ne samo da ima prvenstvo prednosti u vremenu nego i prvenstvo u sili i ugledu. Otuda On nije emanacija, jer je pre svega, a ne prvi u stvaranju. Ovako apostol odgovara lažnim učiteljima u Kolosi. On je i prvenac iz mrtvih, iako su Mojsije i Lazar vaskrsli pre Njega. Ali, to je bilo samo Njegovom zaslugom da su se oni povratili u život. Isus mora da bude prvi ili preeminantan u crkvi, jer Njemu i pripada prvo mesto.

19. Ovaj stih bi trebalo ovako prevesti: „Jer svaka punina bi trebala da bude u Njemu.“ Reči „volja Očina“ imaju ulogu subjekta u stihu 20. „Očeva volja je bila da pomiri svet sa sobom kroz Isusa Hrista“.

            „Sva punina“ [23] (grč. pleroma = punina). Ova se reč upotrebljava u običnom grčkom jeziku da označi puninu /sveukupnost/. Npr. kod ovaca, ili stanovništva, ili sav materijal potreban za zidanje. Izgleda da su ovi lažni učitelji, kao i kasnije gnostici, tvrdili da neke funkcije božanstva, kao npr. posredovanje i neke stvaralačke snage, imaju anđeli, pa i neka niža stvorena bića. Zato apostol Pavle ovde kaže ovim lažnim učiteljima da se sve i svaka funkcija nalazi u Hristu jer je On Gospod nad svim stvorenjima. Ova punina je u Hristu od samog početka.

            „Da se u Nj useli“[24]. Grčka reč katoikeo znači da stalno stanuje. Ovi lažni učitelji su tvrdili da je božanstvo u Hristu samo delimično i privremeno. Apostol tvrdi da Isus ne samo stalno ima puninu božanske sile, nego ima i puninu božanske ličnosti (vidi 2,9; Efescima 1,23; 3,19; 4,13). Isus je odsjaj Očeve slave. On je slika obličja Njegove ličnosti (vidi stih 15). U Hristu se nalazi potpuni odsjaj božanstva.

2. Hristovo delo za nas (1,20-22)

„20. I kroza nj da primiri /pomiri/ sve sa sobom, umirivši krvlju krsta njegova,[25] kroz nj sve, bilo na zemlji ili na nebu.

21. I vas koji ste nekad bili odlučeni i neprijatelji kroz pomisli u zlim delima,[26]
22. A sad vas primiri u telu mesa njegova smrću njegovom,[27] da vas svete i bez mane i bez krivice izvede preda se;“

                                                                                    (1,20-22)

20. Ovo je pomirenje potrebno jer je greh ušao u svemir. Lažni učitelji su učili da ovo pomirenje može da se učini posredovanjem anđela. O značaju Hristove krvi u planu spasenja piše apostol Pavle u Rimljanima 3,25. Hristov krst je najvažnija tačka plana spasenja. Apostol se hvali ovim krstom (Galatima 6,14). On će biti predmet proučavanja i pesma kroz svu večnost (GC, 651).

            „Da pomiri sve“. Mnogo se raspravljalo o tome kako treba da se razume ovaj izraz. Da li se on odnosi samo na razumna bića ili na sve? Kome je potrebno ovo pomirenje? Apostol, izgleda, ovde misli na duboko prodiranje greha u svemiru. Pošto je greh duboko prodro, potrebno je i spasenje ne samo razumnim bićima, nego i svoj tvari (Rimljanima 8,19). Adamov pad u greh ima posledice za ovu zemlju u raznom pravcu. Greh se proširio sa čoveka, krune stvaranja, na celu planetu, biljke, insekte, životinje i materiju.

            Hristos treba da u svemu obnovi prvobitna stvorenja. Na nebu, jedna trećina anđela se pobunila protiv Božje vladavine i bila proterana sa Sotonom sa neba. Smatra se da ostali anđeli nisu potpuno razumeli prirodu greha i njegove posledice do Hristove smrti na krstu. Posle ovoga, svi anđeli razumeju da su Božji putevi istiniti i pravi. Ali, potrebno je da, kako na zemlji tako i na nebu, nastane potpuni sklad i to blagodareći Hristovoj smrti na krstu. Sotona i buntovnici će priznati Božju pravednost pre svog uništenja. Plan spasenja obuhvata i ispunjava širu i dublju nameru, a to je i opravdanje Božjeg karaktera i postupanje pred svemirom. Ovde apostol Pavle primenjuje ovo učenje sada lično na same Kološane. On im dokazuje da je celi svet u pogledu pomirenja sa Bogom zavisan od Hristove krvi. Pavle im kaže da samo ovim putem mogu da dođu u jedinstvo sa Bogom. On ih opominje da ne prihvataju lažno učenje tih lažnih učitelja koji im govore o nekom drugom načinu pomirenja, kao npr. službom anđela ili drugih duhova. Ima samo jedno sredstvo spasenja (Dela 4,12).

21. Nekad kad nisu znali za Hrista, oni su bili odvojeni ili strani Hristu i Njegovoj službi i ostali bi takvi da nisu upoznali Hrista. Sveto pismo nam govori o tome da se grešnik pomirio sa Bogom, a ne Bog sa grešnikom (vidi Rimljanima 5,10). Ljudski stav prema Bogu mora da se promeni, ali oni nisu pre obraćenja bili samo strani Bogu ne znajući za Njegove namere prema čoveku i ravnodušni prema Njegovom zakonu, nego i otvoreni neprijatelji Njemu.

            „Po mislima i po zlim delima svojim“[28]. Razum je centar svih sposobnosti razumnog bića. Misli njihovog razuma su bile strane i neprijateljske prema Bogu. Sve je bilo protiv Boga ili ravnodušno. Bili su bez svake nade i izgubljeni. Samo nebo je moglo da ih dovede u stanje da mogu da budu spaseni. Kako čovek misli, on tako i radi. Nemoguće je da zle misli proizvedu dobra dela. Njihov život je pokazivao stanje njihovih misli. Pre njihovog obraćenja njihov život je pružao nepobitne dokaze da su stvarno neprijateljski raspoloženi prema Bogu.

22. Iako su bili strani Bogu On je radio za njih. Hristova služba pomirenja je bila uspešna, jer su ljudi primili pomirenje. Hristos je verne u Kolosi predstavio Ocu ne kao neprijatelje, niti kao sluge, nego kao prijatelje. Krst na Golgoti je uklonio njihovo neprijateljstvo, izmenio tok njihovih misli i preobrazio ih u obličje slično Njegovom. Apostol Pavle ovde ustaje protiv lažne nauke koja se vrlo rano uvukla u hrišćansku crkvu. Prema ovoj nauci Hristos nije imao ljudsko telo, jer ono nije večno i zato takvo telo ne može imati Božji Sin. Ali, važan deo plana pomirenja čoveka sa Bogom je utelovljenje. Božanstvo se obuklo u čovečanstvo. Isus je uzeo telo palog čoveka da bi se ono jednom moglo priključiti Božjem prestolu. On je uzeo učešća u krvi i mesu da bi tako mogao da oslobodi čoveka od ropstva greha. Hristos je u svom telu (ljudskom telu) izvojevao pomirenje i to smrću, jer je plata za greh: smrt. Svi su zgrešili (Rimljanima 3,23) i zato niko ne može da izbegne smrt. Hristos je primio sudbinu ljudskog roda i predložio da On plati kaznu za greh čovečanstva. Ova je smrt bila za svakog čoveka. Ovo je bilo slikovito prikazano žrtvama, od kako je Adam prineo prvu žrtvu po Božjoj volji. Ove žrtve su ukazivale na Hristovu žrtvu pomirenja u Njegovoj krvi. Svi ovi obredi, žrtvovanja i posredovanja predstavljali su konačno pomirenje sa Bogom, ali smrt je bila temelj svega toga.

            KAD JE POMIRENJE BILO UČINJENO? Oni koji su bili strani i neprijateljski raspoloženi prema Bogu, mogu da budu predstavljeni svemiru kao trofeji krsta (2.Korinćanima 4,14; Efescima 5,27). Biti „svet“ (grč. hagioi) znači odsjajivati božanskom slikom, jer Bog je svet. Plan spasenja ima za cilj da se u čoveku obnovi božanski lik. A biti „bez mane“ (grč. amonoi = bez mane, greške) je prevod jevrejske reči tamin koja se upotrebljava za žrtve koje su morale da budu bez mane i mrštine. Ova reč je upotrebljena da se opiše Hristova savršena žrtva.

            „Bez krivice“ (grč. anegkletoi = besprekoran). U 1. Korinćanima 1,8 se ova reč upotrebljava kao dalji stepen usavršavanja. U ovom stanju nema više mogućnosti okrivljavanja onoga koga Bog pred svemirom predstavlja kao savršenog.  Opadač braće ne može više da ukori one koji su se obukli u Hristovu pravdu, jer su „bez krivice“. Svi ljudi moraju da prođu ispred Boga.[29] Sudija cele zemlje sve vidi. U ovom svetu ljudi mogu da se rugaju, a Sotona da iznalazi stalno greške, ali najvažnije je ono šta Bog kao sudija vidi i misli. Ovde vredi samo Njegova ocena.

3. Pavlova služba (1,23 – 2,3)

„23. Ako samo ostanete u veri utemeljeni i tvrdi, i nepokretni od nada jevanđelja, koje čuste, koje je propovedano svoj tvari /svakom stvorenju/ pod nebom, kojemu ja Pavle postadoh sluga.

24. Sad se radujem u svojemu stradanju za vas, i dovršujem nedostatak nevolja Hristovih na telu svojemu za telo njegovo koje je crkva,[30]
25. Kojoj ja postadoh sluga po naredbi Božjoj koja mi je dana među vama da ispunim reč Božiju,[31]
26. Tajnu koja je bila sakrivena od postanja sveta i naraštaja,[32] a sad se javi svetima njegovim.
27. Kojima Bog naumi pokazati[33] kako je bogata slava tajne ove među neznabošcima, koje je Hristos u vama, nad slave[34];
28. Kojega mi propovedamo savetujući svakoga čoveka, i učeći svakoj premudrosti /mudrosti/, da pokažemo svakoga čoveka savršena u Hristu Isusu[35].
29. Zašto se i trudim i borim po njegovoj moći koja u meni silno čini.[36]

/2/ 1. Hoću dakle da vi znate koliku borbu imam za vas i za one što su u Laodikiji i u Jerapolju, i za sve koji ne videše lica mojega u telu,

2. Da se uteše srca njihova, i da se stegnu u ljubavi, i u svakome bogatstvu punoga razuma, na poznanje tajne Boga i oca i Hrista,[37]
3. U kojoj je sve blago premudrosti i razuma sakriveno.“

                                                                                                            (1,23 – 2,3)

23. Kološani su čuli reči života. Oni su prihvatili verom i pomirili se s Bogom krvlju Hristovom. Oni su postali „sveti“ Božji, „verna braća“ (Kološanima 1,2). Ali, sve će biti uzaludno ako u tome ne nastave. Oni treba da budu utemeljeni i utvrđeni na čvrstoj steni, Hristu, a ne da zidaju na pesku. Oni treba da su nepokretno utemeljeni u evanđelju i da ne dozvole da ih filozofija ili lažni učitelji pokrenu sa prave stene nade evanđelja. Ovu nadu donosi samo evanđelje. Ova nada je sila koja pokreće u planu spasenja. Ona se pojavila svetlošću vesti evanđelja. Kada se ispuni plan spasenja ova će se nada ostvariti. Prvo što apostol Pavle hoće ovde da istakne je da se ovo evanđelje koje su i Kološani čuli propovedalo svugde. Napredak u propovedanju je bio veliki i mnogi kulturni ljudi su ga čuli. U Rimljanima 15,19 on kaže: „Od Jerusalima i naokolo sve do Ilirika napunih evanđeljem Hristovim“. On je mislio da poseti Rim i da odande stigne i do Španije (Rimljanima 15,24). Njegovo tamnovanje mu nije omogućilo da ispuni tada svoj plan. Umesto da stigne u Rim kao slobodni građanin, on je došao kao vezani okrivljenik. Nemamo nikakvih dokaza da je evanđelje doprlo tada i u severne krajeve Evrope, van Rimske imperije. Izraz „svakom stvorenju pod nebom“ ne treba razumeti u apsolutnom smislu. Ali, tamo gde je ono propovedano ono je jedno isto. Apostol je dobio zadatak da propoveda to evanđelje. Bog se Pavlom poslužio da se ovo učini. Ako Kološani hoće da uporede njega, od Boga izabranog slugu, s lažnim učiteljima, oni će uvideti da im on donosi božansku večnu nameru ili plan o spasenju ljudi.
24. Apostol se raduje zato što Božja stvar napreduje. On se raduje i što podnosi progonstva radi Hrista. Uopšte, nevolje i stradanja su sudbina hrišćana i on se raduje što može da ih podnosi radi Hrista. Pavle govori o svojim nevoljama. Ovu rečenicu ne bi trebalo razumeti kao da Pavle govori o Hristovim nevoljama. Ove reči bi mogle da se razumeju tako kao da Hristos nije dovoljno pretrpeo, pa zato apostol Pavle i hrišćani moraju da dopune. Izraz „nedostatak nevolja“, koji se ovde upotrebljava, ne upotrebljava se za Hristove muke. U stvari apostol trpi zbog Hristovog tela koje je Njegova crkva. Apostol se raduje što je imao nevolje zbog njih, jer je on sluga onoga koji je umro za njih. On troši i muči svoje telo radi Hristovog tela, tj. Njegove crkve.
25. Ono što rukovodi apostola da radi je na prvom mestu cilj i plan Božji. On je Njegov pristav i kao takav treba da ispuni svoju dužnost prema Njemu i da im objavi Božju Reč.
26. Ova tajna /misterion/ je vekovima bila sakrivena. O njoj se ranije nije govorilo, dok je nisu najpre objavili proroci po Božjoj naredbi. Ali, patrijarsi i proroci su je nejasno objavili. Tek u vreme apostola Pavla objavljena je ova tajna kao punina blagoslova, evanđelje koje se verom „svetih“ prihvata za spasenje (Rimljanima 16,25.26).
27. Božja volja je bila da Njegov narod prodre dublje u božanski plan pomoću Svetog Duha. Bog će učiniti da se oni koji prihvate ova saznanja preobraze u sveti karakter pomoću Svetog Duha. Ova će tajna obuhvatiti i mnogobošce. Ovo je strašno za Jevreje, ali Bog ne gleda ko je ko. On daje svoju milost svakome ko ga prihvati. Hristos u ljudskog srcu je ta večna tajna. Bog je ponudio palom ljudskom rodu nadu da se vrati Bogu. Hristovo utelovljenje je omogućilo ostvarenje ove nade. Hristovo stanovanje u srcu čovečijem pruža dokaz da sila Božje milosti radi na preobraženju karaktera. Ovo stvarno omogućava ispunjenje nade, tj. proslavljanje.

            „Hristovom silom mnogi su polomili lance grešnih navika. Oni su se odrekli sebičnosti; loši su se popravili, pijanice postale trezvene, nemoralni su postali čisti, duše koje su nosile Sotonin lik pretvorile su se u Božje obličje. Ova promena je po sebi čudo nad čudima“ (AA, 476)

            Život jednog hrišćanina u „carstvu milosti“ danas daje garanciju da će on jednoga dana stanovati s Hristom u „carstvu slave“.

28. Apostol Pavle ovde misli na sebe i svoje pomagače. U ovom stihu se spominju tri puta reči „svakog čoveka“ čime se naglašava sveopštost evanđelja. Apostol Pavle nikog ovde ne isključuje, pa ni lažne učitelje. Svakom čoveku treba objaviti evanđelje o spasenju. Apostol savetuje i uči svakog čoveka božanskoj mudrosti. To je cilj njegove službe. Savršenstvo o kome apostol ovde govori jasno se opisuje u Filibljanima 3,12-15. Izraz „u Hristu Isusu“ je često izraz apostola u njegovim poslanicama. Hristos je ta sfera savršenstva u kojoj treba da budemo.
29. Za ovo se apostol trudi i bori. Ovde je uzeta slika borca u areni.

            „Njegovom snagom“[38] (grč. energeia = radna sila, za razliku od dinamis = moćna sila). Reč energija dolazi od ove grčke reči. Ta energija radi ili čini silno u njemu. Apostol je razumeo da izvršenje njegove dužnosti zahteva ozbiljne napore, koji kad se sjedine sa Božjom silom, sve je moguće čoveku.

            2,1. Apostol Pavle nastavlja u Kološanima 2,1 i kaže: „Hoću dakle da vi znate koliku borbu imam za vas“. Apostol je imao veliku „borbu“ (grč. agon = duševna borba, strah). On je plakao u svojoj agoniji, molio se i zauzimao kod Boga za Kološane. Pavle želi da oni to znaju. On je to činio i za one koji su u Laodikeji koja se nalazila oko 15 km od Kolose. Stanje u ovim crkvama bilo je slično.

            „I za sve koji ne videše lica mojega u telu“. Na osnovu ovog stiha obično se smatra da aposol Pavle nije osnovao crkvu u Kolosi niti je ikad posetio. Kad je putovao u Efes, apostol je svakako išao rimskim putem preko Sarda, a ravnica u kojoj su se nalazile Kolosa i Laodikeja je po strani.

2. On želi da se braća uteše i da se sjedine u ljubavi jedan prema drugome kao i u dubljem poznavanju Božjih istina. KADA HRIŠĆANI UPOZNAJU PRAVI Božji put onda su oni sigurni. Ali, potrebno je da to sve dobro razumeju, tj da upoznaju „tajne Božje“, Hrista. Ove tajne su: tajna utelovljenja i druge tajne koje mogu prihvatiti i ostvariti i mnogobošci ako postanu udovi Hristovog tela, tj. crkve. I objavljivanje ove dobre vesti da se verom u Hrista može ostvariti spasenje, jeste isto deo ove tajne.
3. U Hristu i Njegovoj službi nalaze se Božje tajne. U njemu se nalaze i otkrivaju svi Božji planovi na blagoslov čovečanstva. U Njemu je sve blago mudrosti i znanja. On je majdan sveg tog bogatstva. Onome koji ga primi On daje istinu u svoj njenoj punini. Ljudi imaju samo delimično i nejasno znanje, ali On, koji je živa reč, ima punu istinu, božansku mudrost i znanje.

II   OPOMENE DA SE DRŽE HRISTA I NAPUSTE FILOZOFIJU

(Kološanima 2,4-23)

1. Opomena od zabluda (2,4-8)

            „4. A ovo govorim, da vas niko ne prevari slatkim rečima,

5. Jer ako telom i nisam kod vas, ali sam duhom s vama, radujući se i videći vaš red i tvrđu vaše vere u Hrista.
6. Kako dakle primiste Hrista Isusa Gospoda onako živite u njemu,
7. Ukorenjeni i nazidani u njemu i utvrđeni verom kao što naučiste, ozobličujući u njoj zahvalnošću.
8. Braćo! Čuvajte se da vas ko ne zarobi filozofijom i praznom prevarom, po kazivanju čovečijemu, po nauci sveta, a ne po Hristu.[39]“

                                                                                                            (2,4-8)

4. Apostol u ovome stihu daje razlog zašto im je tako pisao u stihovima 1-3. Tema je važna. Oni su ozbiljno odgovorni pred Bogom ako zanemare da steknu puno znanje o Božjoj tajni koja je Hristos. On ih opominje da se čuvaju da ih niko ne prevari ubedljivim rečima. Laskave reči mogu čoveka odvesti na pogrešnu stranu. U nekim naizgled dobrim mislima mogu da se kriju zablude. Apostol opominje verne da ispituju dokaze i tvrđenja lažnih učitelja.
5. Iako apostol Pavle nije među njima, ali on je u duhu sa njima, on saoseća sa njima jer ih ljubi. On razmišlja stalno o njihovim teškoćama i problemima. On se moli Bogu za njih. Velika je razlika između njega, koji je njihov duhovni otac, i onih koji pokušavaju da ih zavedu svojim sofizmom. On je spreman i život da dâ za njih, dok lažni učitelji imaju druge poglede. Epafras je doneo apostolu izveštaj o njihovoj revnosti. On u duhu gleda Kološane kako hrabro i verno svedoče za Hrista. „Vaš red“ je vojnički izraz koji označava organizaciju, čvrstinu i red. Samo tako su Kološani i mogli da se uspešno bore protiv greha i Sotone.
6. Reč „kako“ odnosi se na način na koji su oni primili vest spasenja od Epafrasa. On ih hrabri da ostanu na tome što su čuli u početku „o Hristu Isusu Gospodu“. Ovo je puno ime Mesije, s obzirom na Njegov položaj i službu. Njegova služba kao Spasitelja izražena je u imenu „Isus“ (vidi Matej 1,21). „Hristos“ je ime Njegove mesijanske službe, a ime „Gospod“ ga izjednačuje sa „Jahve“ Starog zaveta.

            „Onako živite u Njemu“ (grč. peripateo = hoditi) znači da se tako ponašaju i rade kao što je On činio i da se trude da samo Njemu ugode.

7. Ovde apostol Pavle upotrebljava metafore. Verni Kološani treba da „hode ukorenjeni“ i „nazidani“ kao neki živi hram za Hrista. Ali sve to treba da bude „u Njemu“. Hristos je uzor prema kojem oni treba da hode /žive/. On je koren iz koga oni treba da crpe hranu. On je i živa stena na koju svi treba da se nazidaju. Izraz „utvrđeni verom“ upotrebljava apostol Pavle ovde da opiše stalni proces jačanja. Kološani bi trebalo dnevno da se naziđuju na čvrstoj steni, kao što su dobro poučeni od Epafrasa. On ih je učio kome da veruju i sa kime da hode da bi dobili opravdanje i večni život. Oni treba da izobiluju tj. da su bogati u ovoj veri. Nebesko bogatstvo je ogromno i svi mogu da izobiluju u njemu u svakoj potrebi, jer je Isus onaj „koji može još izobilnije sve činiti što ištemo ili mislimo“ (Efescima 3,20). Ali napredak u hrišćanskom životu i iskustvu je moguć samo onda kada dolazimo Bogu sa zahvalnošću. Zahvalnost je rezultat naše stalne veze sa Hristom.
8. Postojala je velika opasnost za Kološane. Apostol Pavle im skreće pažnju na nju i opominje ih da budu hrabri kada se susretnu sa njom. Neprijatelj je vešt i hoće da ih pridobije i zarobi kao roblje i onda uništi. Ta opasnost je „filozofija, prazna prevara“. Apostol ovde ne osuđuje filozofiju kao takvu. Ono protiv čega on opominje jeste filozofija lažnih učitelja u Kolosi, što je u stvari prazna prevara. Iz stiha izlazi da se ova filozofija zasniva na ljudskom mišljenju, predanju i raznim ceremonijama, kao i na materijalističkim, svetskim pogledima na svet i život. Sve to odvaja čoveka od Božjeg evanđelja. Ovakva filozofija i učenje je vešto izgrađena prazna prevara koja odbacuje Božje evanđelje, a uzdiže čoveka. Apostol Pavle ih unapred opominje da se čuvaju ovakve filozofije.

            „Predanja ljudi“ /tradicija/  – uobičajene forme ljudskog verovanja i držanja koja se prenose sa pokolenja na pokolenje. Tradicija može da bude i dobra, ali ovde je ona bila otpadnička i ljudskog, neznabožačkog porekla.

            „Po elementima sveta“[40] (na filozofskom jeziku grčki izraz stoicheis = elementi; vidi Galatima 4,3) označava elemente materije, a u mitologiji su razni duhovi bili predstavljeni ovim elementima. Izraz stoicheis se u grčkim mnogobožačkim knjigama upotrebljava da označi zle duhove ili zvezdana božanstva. Izgleda da je u Kolosi postojao neki rašireni stoicheis kult koji je uticao i na hrišćane indirektno. Nije poznato koliko je on prodro i u crkvu. U svojoj opomeni apostol Pavle upotrebljava terminologiju ovog kulta. Apostol stavlja Hrista nasuprot svakoj prevarnoj praznoj filozofiji.  Učenje ovih lažnih učitelja treba da se samo uporedi sa učenjem božanskog Učitelja koji je izvor svakog pravog poznanja i sile, pa da se odmah vidi razlika između Božje mudrosti i ljudskog neznanja i zabluda.

            „Mi ne možemo da budemo potpuno u Hristu, pa ipak da budemo spremni da prihvatimo ono što dolazi od takozvanih velikih ljudi na zemlji i da stavljamo njihovu mudrost ispred mudrosti najvećeg Učitelja kojeg je svet ikada poznao. Želeti znanje iz ovih izvora se u Svetom pismu prikazuje kao želja da se pije iz isprovaljivanih izvora koji ne mogu da drže vodu. Neka Božja istina bude predmet našeg posmatranja i razmišljanja. Čitaj Bibliju i smatraj je Božjim glasom koji neposredno tebi govori. Tada ćeš dobiti nadahnuće i mudrost božanskog porekla.“ (VII T, 204)

2. Isus je rešenje svakog pitanja u biblijskoj nauci (2,9-23)

            „9. Jer u njemu živi svaka punina božanstva telesno.“[41]

                                                                                                (2,9)

9. Ovde nam se iznosi Hristos i sva Njegova punina. U Hristu su puna priroda i sve osobine božanstva. Sva sila božanstva je u Njemu. U Hristu se otkrila sva punina Božja. Grčki izraz pleroma se prevodi sa punina i označava bezgraničnost u pogledu vremena, prostora i sile.

            „U Njemu živi“, tj. nalazi se sve; svaka osobina božanstva, sila koja stvara, održava i upravlja svemirom kao i ljubav koja spasava ljudski rod.

            „Telesno“. Ovde apostol Pavle svakako misli na Hristovo proslavljeno telo (uporedi Filibljanima 3,21), u kom se On vazneo na nebo. Pavlovo tvrđenje da se u Hristu nalazi punina božanstva telesno, je bilo potrebno bez sumnje u vezi lažnog učenja u Kolosi.

            „10. I da budete ispunjeni u njemu koji je glava svakome poglavarstvu i vlasti;“

                                                                                                                        (2,10)

10. Ovde apostol tvrdi da je Hristos poglavar svakom upravljanju i vlasti. U Hristu ljudi ne samo da mogu da vide uzrok savršenstva nego mogu i da dobiju silu od Njega da i oni to postignu. Ako prihvatimo Njegovu mudrost i mi postajemo mudri; ako smo stalno sa Njime u vezi i mi postajemo stvarno slični Njemu. Sve možemo da postignemo u ovom životu ako smo u stalnoj duhovnoj vezi sa Hristom. U Njemu možemo da postanemo potpuni ili savršeni kao Božja deca. Još jednom apostol Pavle spominje da je Hristos glava /poglavar/ svake vlasti i sile. Ova sila je temelj života i ona će nam pomoći da pobedimo.

„11. U kome i obrezani biste obrezanjem nerukotvorenim, odbacivši telo greha mesnih[42] obrezanjem Hristovim;

12. Zakopavši se s njim krštenjem, u kojemu s njim i ustaste verom sile Boga koji ga vaskrsnu iz mrtvih.[43]
13. I vas koji ste bili mrtvi u gresima i u neobrezanju tela svojega, oživeo je s njim, poklonivši nam sve grehe.“[44]

                                                                                                (2,11-13)

11. Izgleda da su neki od lažnih učitelja tvrdili da je potrebno, pre nego što mnogobošci priđu Hristu, da se obrežu i drže neke propise obrednih zakona (uporedi Galatima 6,15). Neki su tvrdili da su oni uzvišeniji jer su obrezani. Obrezanje je bilo spoljni znak unutrašnjeg stanja u pogledu vere u Starom zavetu. Obrezanjem je Avram pokazao svoju veru da je Bog taj koji ima i daje život. Ovo je bio znak kojim se Izrailj razlikovao od drugih ljudi kao narod koji je poslušan Jahvi i Njegovim zapovestima. U vreme pobune u pustinji kod Kadesa, narod je odbacio Boga i On je odbacio svoj narod. Pošto nisu ostali verni zavetu sa Bogom bilo im je zabranjeno da imaju ovaj znak zaveta (vidi PP, 406). Kada su kao poslušni i verni prešli preko Jordana oni su opet hteli da obnove ovaj zavet i tada po Božjoj naredbi su opet obavljali obred obrezanja (Isus Navin 5,2-9). Iz ovoga se vidi da je obrezanje bilo stvar srca. Zato apostol Pavle kaže Kološanima da oni nisu primili telesnost, spoljno obrezanje, nego su bili kršteni kao znak promene srca, tj. unutrašnjeg obrezanja (vidi stih 12). „Obrezanje Hristovo“ je obrezanje srca koje Isus čini vernima. Duhovno obrezanje je uklanjanje ili sahranjivanje svih zlih želja srca. Samo Njegova sila može da promeni stari život i stvori novog čoveka.
12. Posle smrti dolazi sahrana. Mi se onda sahranjujemo sa Hristom ako smo se pokorili Njegovom životu. Sve želje srca i prohtevi tela, kao i poroci, treba da se predaju Isusu. Čovekova stara priroda treba da umre, a krštenje je znak ovog dobrovoljnog odricanja ili smrti starog čoveka koji je pogreben u vodeni grob. Ali krštenje nije samo znak odvajanja od starog života smrću grešnoj prirodi, nego i znak rođenja novog stvorenja u Hristu Isusu. Ona sila koja je podigla Hrista iz mrtvih, duhovno ga je preobrazila.
13. Kada su Kološani u svojim srcima prihvatili Hrista, napustili su svoj grešni život. Oni su tu svoju promenu posvedočili krštenjem. Sada su oni mrtvi tim svojim pređašnjim gresima. Oni su svojom verom u Hrista platili svoju smrtnu kaznu.

            „I u neobrezanju tela svojega“. Ove reči dokazuju da oni kojima on piše i govori /mnogobošcima/ imaju pravo obrezanje (uporedi stih 11). Apostol Pavle ovde opisuje prirodno stanje ljudskog roda, svakoga koji je bez zaveta milosti (uporedi Efescima 2,1.2.12). Misli kao što su „mrtvi u gresima“ i „neobrezanje tela svojega“ odnose se na čoveka uopšte koji čini zlo i buni se protiv Boga. Zato je od rođenja osuđen. Samo kroz Hrista mogu da se savladaju stečene i nasleđene naklonosti prema grehu. Kao što je Otac podigao Hrista isto tako mogu da se podignu, tj. „ožive“ oni koji veruju, pa da postanu nova stvorenja. Ovo se naziva tajna novorođenja. Božanska sila je podigla Isusa iz smrti u večni život. Ta ista sila u čovečijem srcu i mislima, kada se ljudska volja potpuno Bogu pokori, podiže čoveka čudom u novi život pobede (vidi Rimljanima 8,11).

            „Oprostivši nam sve prestupe“[45] (grč. paraptomata = istup, prestup; Matej 6,14). Kao kad u vojsci neki vojnik istupi iz reda za vreme marša, čovek može da odstupi od puta svojih ideala. Oproštenje ovakvih prestupa obuhvata vraćanje položaja i prava koja je ovakav ranije imao.

„14. I izbrisavši pismo uredbe koja beše protiv nas, i to uzevši sa srede prikova ga na krstu;[46]

15. I svukavši poglavarstva i vlasti izvede ih na ugled slobodno, i pobedi ih na njemu.[47]
16. Da vas dakle niko ne osuđuje za jelo ili za piće, ili za kakav praznik, ili za mladine, ili za subote;
17. Koje je sve bilo sen od onoga što šćaše da dođe, i telo je Hristovo.“[48]

                                                                                                            (2,14-17)

14. Grčka reč exaleipho = izbrisati, obrisati upotrebljavala se u grčkom klasičnom jeziku za brisanje nečeg napisanog. A grčka reč cheirogtaphon = dokumenat pisan rukom prevodi se kao: uredba, pismo ili obveznica[49]  i u Novom zavetu nalazi se samo na ovom mestu. Reč se upotrebljavala, na primer, da označi zakonsku obavezu potpisa nekog dužnika (uporedi Filimonu 19). Brisanje ovakvog dokumenta, što je značilo da više nismo dužni, činilo se samo posle isplate dužne sume. Često se poništenje obaveze označavalo stavljanjem „X“  preko dokumenta. Nekad se i brisalo mastilo na papiru ili izgrebao potpis. Apostol Pavle je ovde mislio na Mojsijev zakon, osobito kako su ga Jevreji tumačili. To proizilazi iz Efescima 2,15.

            „Uredbe“ (grč. dogmata /množ./). Ovo se odnosi na razne zakone i uredbe jevrejskog zakonskog uređenja koje su ukinute na krstu.

            „Protiv nas“. Ova naredba je sve nas optuživala i zato ju je Isus uzeo i, uništivši je, prikovao je sredinom na krstu.

            „Ima mnogo ljudi koji pokušavaju da ova dva sistema pomešaju. Oni koriste stihove koji govore o obrednom zakonu da dokažu da je i moralni zakon bio ukinut. Ali to je izvrtanje Pisma. Ralika između dva sistema je određena i jasna. Obredni sistem je načinjen od simbola koji ukazuju na Hrista, Njegovu žrtvu i sveštenstvo. Ovaj obredni zakon sa svojim žrtvama i uredbama trebalo je da Jevreji obavljaju sve dokle se tip ne sastane sa svojim antitipom, u smrti Hristovoj, smrti Božjeg Jagnjeta koje je uzelo grehe sveta. Tada je trebalo da sve žrtve prestanu. To je taj zakon koji je Hristos „uzeo sa sredei prikovao ga na krst“. Ali što se tiče zakona od deset zapovesti psalmista kaže: „Do veka je, Gospode, reč tvoja utvrđena na nebesima“ (Psalam 119,89). I sam Hristos kaže: „Ne mislite da sam došao da ukinem zakon“ (Matej 5,17.18)…Božji zakon je isto tako nepromenljiv kao Njegov presto. Zakon je Njegov zahtev upućen ljudskom rodu u svim vekovima.“ (PP, 365)

            Apostol Pavle kaže u Rimljanima 16,4: „Jer je krst svršetak zakona.“ Kad je On došao ljudi nisu više pod čuvarem. Dug ove obveznice prešao je sad na krst (uporedi Efescima 2,16) i tamo je namiren.

15. Grčka reč ovde upotrebljena znači: skinuti, svrgnuti. Možda se ovde misli na oružje, razoružati. Ovde se ne vidi jasno da li se ovo odnosi na Oca ili na Hrista, ali iz teksta se može zaključiti da je reč o Hristu. Izraz „poglavarstva i vlasti“ odnosi se na natprirodna bića (vidi Efescima 6,12). Izgleda da je ovde reč o lažnom učenju u Kolosi koje se odnosi na neke anđeoske sile i božanstva. Mi znamo da je Isus pobedio Sotonu i njegove anđele. Njegova smrt na krstu prouzrokovala je zbacivanje Sotone sa nebeskog sveta. Isus se i na zemlji stalno sukobljavao sa Sotonom i pobeđivao ga. Vrhunac pobede bio je na krstu. Tamo je Sotona bio svučen ili razoružan. To je učinjeno javno pred anđelima i svim stanovnicima neba. Tu se Sotona pokazao u svojoj pravoj boji. Na krstu su „poglavarstva i vlasti“ razgolićene i razoružane od oružja nepravde kao gospodari ovoga sveta.
16. Pošto je jevrejsko zakonsko uređenje bilo prestalo, a sa njime i obredi (vidi Efescima 2,15) Božja deca ne treba više da ga se pridržavaju. Ovo osuđivanje je bilo od strane lažnih učitelja koji su zahtevali da se ti obredi i dalje održavaju.

            „Za jelo i za piće“. Ovde se misli na žrtvena jela i pića u vezi sa obrednim propisima Jevreja. Ova „jela i pića“ su bila samo „sen“ (stih 17) i ukazivala na Hristovu službu i žrtvu na krstu.

            „Ili za kakav praznik“. Obredni propisi su naređivali držanje raznih praznika kao Pashu, Praznik beskvasnih hlebova, Pedesetnicu, Dan pomirenja i Praznik senica, kao i mladine (prvi dan svakoga meseca).

            „Ili za subote“. Grčka reč sabata je ili množina od grčke reči sabaton ili prenos sa aramejskog sabata u množini. Kakva je bila ova subota jasno se kaže u 17. stihu: „Koje je sve bilo sen od onoga što šćaše da dođe, a telo je Hristovo“.  A sedmična subota je uspomena na stvaranje. (1.Mojsijeva 2,2-3; 2.Mojsijeva 20,8-11; vidi PP,48).

17. „Koje je sve bilo sen“. Ovaj stih je ključ za objašnjenje 16. stiha. Sve što apostol nabraja u stihu 16 je samo „sen“ ili tip koji simboliše stvarnost koja se ispunila na krstu. Starozavetni obredi su bili samo „sen“ nebeskih stvarnosti. Hristov život, Njegova služba i carstvo su stvarnost. U stihu 16 nije reč ni o kakvom svetom vremenu u stvarnosti, a još manje reč o jednoj zapovesti. Ti „praznici“ i „subote“ su bili samo praznici kao deo obrednih propisa starog zaveta, a nikako neki moralni zakon ili jedna od deset zapovesti.

            „I telo je Hristovo“. Hristos je stvarnost ove „seni“. U Njemu je ispunjen simbol. Ovim stihovima je apostol Pavle uklonio svaki temelj judaiziranja ovih lažnih učitelja koji su se zalagali za starozvetne obredne propise. On je učio da pošto je Hristos došao, nastala je stvarnost, a sen se izgubila.

„18. Niko da vas ne vara po svojoj volji izabranom poniznošću i službom anđela,[50] istražujući i što ne vide,[51] i uzalud nadimajući se umom tela svojega,

19. A ne držeći se glave, iz koje je sve telo s pomoću zglavaka i sveza sastavljeno, i raste za rast Božji.[52]
20. Ako dakle umreste s Hristom stihijama sveta, zašto se kao živeći u svetu prepirete:[53]
21. Ne dohvati se, ne okusi, ne opipaj; koje je sve na pogibao onome koji čini,
22. Po zapovestima i naukama ljudskima?[54]
23. Koje je samo po reči premudrost samovoljno izbrane službe i poniznosti i nešteđenja tela, ne za čast kakvu, za punjenje tela.“[55]

                                                                                     (2,18-23)

18. Ovim apostol Pavle iznosi jednu drugu opasnost koju susreću vernici u Kolosi od strane onih koji simpatišu ove lažne učitelje. Oni su se trudili da postignu zasluge svojim ličnim, ljudskim naporima. Ali u životu, oni su se odricali Hristove pravde i nisu dozvoljavali da vera radi u njihovim srcima. Lažni učitelji su, izgleda, učili da anđeli vode ljude, jer su oni niža božanska emanacija. Oni se staraju oko ljudskih slabosti za razliku od velikog i večnog Boga, zato je i bila potrebna svojevoljna „izabrana“ poniznost. Ako je ljudsko telo bilo potpuno bezvredno ono se nije moglo približiti Bogu. Onda su bili potrebni posrednici. Oni su anđele obožavali kao viša bića, u nekom smislu nastavak Boga.

            Apostol opominje Kološane da se manu ovakve filozofije. Ovo je bilo protivno Hristovom učenju. Sam Isus ponovo naglašava 5.Mojsijevu 6,13  u Mateju 4,10 gde se kaže ko treba da se obožava. Sami anđeli se protive sopstvenom obožavanju (Otkrivenje 22,9).

            „Istražujući što ne vide“. Grčka reč embateuo bi ovde značila uvoditi. Ovaj izraz je iz terminologije misterioznih religija i nalazi se u nekim natpisima u Maloj Aziji koji potiču iz II veka posle Hrista. Oni lažni učitelji su svakako upotrebljavali često ovu reč pri uvođenju u ovo lažno bogosluženje. Stefanović prevodi da se oni hvale „onim što je /kao/ video, ali Bakotić prevodi: „A sami se podaju svojim viđenjima“ što je još tačnije. Najbolje bi se prevelo ovako: „Koje su oni videli uvodeći sebe“. Oni su se tom prilikom hvalisali, samozadovoljavali i samokontrolisali. To je zato što je njihov razum bio pod uticajem tela, a ne Božjeg Duha.

19. Kao što su udovi ljudskog tela sastavljeni i povezani zglavcima i svezama i svi su delovi jednog tela, tako su isto i članovi crkve udovi Hristovog tela. Ovo telo povezano je sa samim Hristom kao glavom. Ništa, pa ni anđeli, ne smeju da budu između nas i Hrista. Bog hrani ovo telo i ono raste kao što On to hoće. Tajanstvena sila koja čini da telo raste je Božja sila. Bez ovog načela života rastenje bi bilo nemoguće. Telo raste pomoću ove božanske sile sjedinjene s ljudskim naporima. Ovo je dobra slika pravdanja verom.
20. „Stihije sveta“ je izraz koji apostol Pavle ovde upotrebljava iz terminologije filozofije ovih lažnih učitelja u Kolosi. „Stihije /ili elementi/ sveta“ u opštem smislu znače osnovne elemente od kojih zavisi život. Reč „svet“ je u suprotnosti s rečju „nebo“. Onaj koji je živ za ovaj svet i njegovu filozofiju, mrtav je za duhovne stvari i obratno. Apostol Pavle im postavlja pitanje: „Zašto ste, kad ste napustili lažnu filozofiju i temelje ovoga sveta umrevši sa Hristom, zašto ste ipak vezani još za te stvari?“ Ovde se misli na judaističke elemente, kao i na lažnu filozofiju.

            21-22. U Mojsijevim zakonima ima mnogo zabrana dodirivanja gube, tečenja, leševa itd. Pouka data ovom zabranom je da se Božje dete održava čisto od svakog dodira fizičke i moralne nečistote. Tako ono proslavlja Boga.

            „Ne okusi“ se odnosi na uzdržavanje od razne hrane (1.Timotiju 4,3-5; Kološanima 2,16), koja je bila zdravstveno čista. Lažni učitelji u Kolosi su zabranjivali raznu hranu, iz nekih njihovih verskih razloga.

            „Ne dotakni se“ se odnosi na nešto što su mnogobošci zabranjivali. U 22. stihu Karadžićevog prevoda nema sledeće rečenice: „Sve je ovo zato da upotrebom propadne“.[56] Sve ove zabranjene stvari su propadljive. One su privremene u prirodi i bez ikakve duhovne vrednosti. Sve su to „ljudske zapovesti i nauke“. Sve ovo što su lažni učitelji zabranjivali su većinom bili samo ljudski propisi i zahtevi. Bog ih nije nametnuo ljudima. Smrću Hristovom svi obredni propisi su ukinuti te ih Bog više ne zahteva, a kamoli ove ljudske propise.

23. Ovaj stih Bakotić prevodi ovako: „Ona imaju, doduše, neki izgled mudrosti, ukoliko imaju značaj svojevoljno izabrane čistote, poniznosti i pokoravanja tela, ali su inače bez vrednosti i služe zadovoljstvu puti“. Dakle, ove zabrane i propisi imaju samo izgled i bez ikakve su vrednosti i značaja. To je religija koju su oni sami sebi dali, dakle, svojevoljno. Ljudi hoće da svojim ličnim naporima i načinom zadobiju Božju naklonost. Oni muče sebe i sami sebi daju obrede. Pravo hrišćanstvo je sasvim suprotno tome. Ono istražuje što je Bog izabrao i odredio da se čini. I sam Isus je molio Oca: „Ne moja volja da bude nego tvoja“ (Luka 22,42). Tako rade i pravi Hristovi sledbenici.

III   PAVLOVE OPOMENE I SAVETI KOLOŠANIMA

(Kološanima 3,1 – 4,6)

1. Hrišćanin živi samo za Hrista (3,1-4)

„1. Ako dakle vaskrsnuste s Hristom, tražite ono što je gore gde Hristos sedi s desne strane Boga.

2. Mislite o onome što je gore a ne što je na zemlji.
3. Jer umreste, i vaš je život sakriven s Hristom u Bogu.
4. A kad se javi Hristos, život vaš, onda ćete se i vi s njime javiti u slavi.“

                                                                                                (3,1-4)

1. Reč „ako“ označava uslov. Ovo bi se moglo ovako prevesti: „Pošto ste vasksnuli s Hristom“. Ovde apostol ističe položaj i prednost novog hrišćanina. Legalističko i mehaničko izlaganje vere s formama i zabranama je u suštoj suprotnosti sa živim hrišćanstvom. Hrišćani imaju običaj da istražuju nebeske stvari. Njihov je pogled upravljen tamo. Oni ne mare za znanjem ovog sveta, nego teže za nebeskim znanjem i stvarima. Oni gledaju na Hrista koji stalno vrši svoju službu na nebu. Isus je s desne strane Bogu na prestolu kao znak Njegove vlasti i počasti. Ova slika figurativno predstavlja Isusa u upravljanju svemirom sa svojim Ocem.
2. Zato treba stalno da mislimo na ono gore, a ne na ovo što je na zemlji. Gore je Hristos, večni život i nebeske stvari.

            „Naš razum dostiže visinu onih stvari na kojima se zadržavaju naše misli. Ako mi mislimo na zemaljske stvari mi nećemo biti pod uticajem onoga što je nebesko. Mi bi imali velike koristi ako bi posmatrali Božju milost, dobrotu i ljubav, ali mi imamo velike štete ako se zadržavamo kod onih stvari koje su telesne i prolazne.“ (BC, 1100  St.T.1893)

3. Ovde se simbolički prikazuje krštenje (Rimljanima 6,2-4). Ova smrt prethodi večnom životu. Postoji velika razlika između preporođenja i nepreporođenja ljudske prirode. Ova duhovna, dobrovoljna smrt je rezultat potpune pokornosti čovečije volje Božjoj volji, verom u Hrista. Ovo „sakrivanje“ je stalno i potpuno dok Hristos ne dođe. Tada će primiti večni život oni koji su primili Hrista. Isus kaže: „Ko veruje Sina čovečijega ima život večni.“ (Jovan 3,36)
4. Isus nije samo pokretač hrišćanskog života, nego je On vođa i uzor našeg duhovnog života kao i garancija budućeg večnog života. Kad Isus ponovo dođe i mi ćemo se „javiti“ /pokazati, videti/ u „telu slave njegove“ (Filibljanima 3,21). Kad se On pojavi bićemo „kao i On što je“ (1.Jovanova 3,2). Građani Hristovog carstva u veri na zemlji, biće tada građani Njegovog carstva slave.

2. Treba odbaciti želje tela Hristovom silom (3,5-11)

„5. Pomorite dakle ude svoje koji su na zemlji: kurvarstvo, nečistotu, slast /strast/, zlu želju i lakomstvo, koje je idolopoklonstvo;

6. Za koje ide gnjev Božji na sinove protivljenja;
7. U kojima i vi negda hođaste[57] kad življaste među njima.[58]
8. A sad odbacite i vi to sve: gnev, ljutinu, pakost /zloću/, huljenje, sramotne reči iz usta svojih.
9. Ne lažite jedan na drugoga; svucite staroga čoveka s delima njegovim.
10. I obucite novoga, koji se obnavlja za poznanje, po obličju onoga koji ga je sazdao /stvorio/:
11. Gde nema Grka ni Jevrejina, obrezanja ni neobrezanja, divljaka ni Skita /varvarina ni Skita/, roba ni slobodnjaka, nego sve i u svemu Hristos.“

                                                                                                            (3,5-11)

5. „Pomorite ude svoje“ znači umrtviti želje tela starog čoveka. Stari čovek čiji udi služe kao oruđe nepravde mora da umre da bi živeo novi čovek. Sledeće treba da izumre u čoveku: blud, nečistota, strast, zla želja, lakomstvo koje je namesto Boga, a to je idolopoklonstvo.
6. Nad ovakvima je „Božji gnev“. Takvi su „sinovi protivljenja“.
7. Nekad su i oni bili ovakvi, ali su se obratili Bogu.
8. „Odbacite“ (grč. apotithemi = skinuti sa sebe kao odelo) je metafora sa značenjem: metnuti na stranu. Glagol je u imperativu. Apostol Pavle naređuje da sve to odbace od sebe. On nabraja šta treba oni da odbace.
9. Treba svući „starog čoveka po delima njegovim“.
10. Zatim treba obući „novoga“, „koji se obnavlja za poznanje“. Ovde je u grčkom upotrebljen glagolski oblik koji pokazuje trajnu radnju. Sem toga, naglašava se da je u pitanju nešto novo što se postepeno razvija. Ovo rastenje u fizičkom kao i u duhovnom pogledu događa se samo Božjom silom. „Poznanje“ o kome je ovde reč je „poznanje načela neba“; ono je i cilj kome ovo „obnavljanje“ stremi. Kao što je Hristos slika svoga Oca, tako i hrišćanin treba da naraste „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“ (Efescima 4,13).

            „Hristos je došao na naš svet da u čoveku obnovi Božji moralni lik, da bi čovek mogao, mada je pao, poslušnošću Božjim zapovestima ponovo da primi božanski lik i karakter.“ (Ms, 24.1891)

11. U novom hrišćanskom životu nema nacionalnih osećanja i razlikovanja, niti ranijeg verskog ubeđenja, ni kulture ni znanja, nema socijalnih razlika ni smetnji. „Život u Hristu donosi veru u kojoj nema kasta, nego Jevrejin, kao i mnogobožac, slobodan i neslobodan, svi su povezani u bratstvu i jednaki pred Bogom.“ (9T, 191) Hristos je cilj koji treba da se ostvari. On je punina onoga koji ispunjava sve u svemu (Efescima 1,23). Pošto je Njegov karakter u Njegovoj deci, nema nikakve razlike među njima, nikakvog neprijateljstva ili rivalstva među stvarnim udovima Hristovog tela. Isus je njihov ideal, cilj i uzor savršenstva čovečijeg karaktera. Isus je sredstvo kojim se postiže ovo bratstvo.

3. Treba biti nalik na Hrista (3,12-17)

„12. Obucite se dakle kao izbrani Božiji, sveti i ljubazni /ljubljeni/, u srdačnu milost, dobrotu, poniznost, krotost, i trpljenje,

13. Snoseći jedan drugoga, i opraštajući jedan drugome ako ima ko tužbu na koga: kao što je i Hristos vama oprostio tako i vi /činite/.
14. A svrh svega toga obucite se u ljubav, koja je sveza savršenstva.
15. I mir Božji da vlada u srcima vašima, na koji ste i pozvani u jednom telu, i zahvalni budite.
16. Reč Hristova se bogato useli među vas, u svakoj premudrosti učeći i svetujući sami sebe[59] sa psalmima i pojanjem /himnama/ i pesmama duhovnim, u blagodati pevajući u srcima svojima Gospodu.
17. I sve što god činite rečju ili delom, sve činite u ime Gospoda Isusa Hrista hvaleći Boga i oca kroza nj.“[60]

                                                                                                (3,12-17)

12. „Obucite se dakle kao izabrani Božji“. Apostol Pavle ističe potrebu da verni članovi rade na tome da postanu slični Hristu i Njegovom karakteru. Oni su građani Božjeg carstva još na ovoj zemlji. Svi koji su prihvatili Hrista, bez obzira na narodnost, rasu, veru i socijalno stanje su „Božji sveti“ i mili izabranici. Oni su so zemlji i svetlost svetu. Oni su se odvojili od sveta i predali u službi Bogu, zato su sveti. Svetost znači život u savršenoj saglasnosti sa Bogom. Kao što je Bog svet u svome delokrugu tako isto je i pali čovek verom u Hrista svet u svome delokrugu. (AA, 559)

            „U srdačnu milost“[61] znači srce koje saoseća. Ono otkriva pravo hrišćanstvo.

            „Dobrota“ je izraz ljubavi delima prema potrebnima i susedima.

            „Poniznost“ je velika hrišćanska osobina. Božje dete treba da je uvek ponizno, blago i Hristovog duha, što je u Božjim očima mnogo cenjeno. (2T,288)

            „Krotost“ ne zna za samoopravdanje niti napad. Isus nam je najbolji primer u krotosti. Ona treba da se otkrije u svakidašnjem životu.

            „Trpljenje“ je krajnja uzdržljivost i nepopustljivost strastima, naročito gnevu.

13. Hrišćanin može da „snosi“ svog bližnjega; on i „oprašta“, a ne samo da snosi slabosti i greške drugih. Oproštenje je Božja velika osobina jer On oprašta čitavom ljudskom rodu.
14. „Obucite se u ljubav“. Ljubav (grč. agape) je ono što sve povezuje. Bez obzira kako se čovek prikazuje, ako njegova duša nije ispunjena ljubavlju prema Bogu i bližnjem svom, on nije pravi Hristov učenik. Ljubav vezuje hrišćane u savršeno jedinstvo.
15. U ovom stihu se opisuje Božji tj. Hristov mir ne samo kao vrlina, nego kao sila koja radi. On osposobljava čoveka da mirno i u pozdanju živi i radi usred teških okolnosti života. Hristos koji je izvor ovog mira upravlja dušom i dovodi je u luku spasenja. Sve odluke izlaze iz srca; zato Kološani treba da stave u svoje srce ovaj mir koji dolazi od Hrista. Onaj koji ga ima u srcu ne može da bude u sukobu sa Bogom ili sa svojom braćom. Hristovo „telo“ je organizovana grupa vernih koji su prihvatili kao svoje ciljeve božanske namere i načela. Svaki pravi hrišćanin je deo ovoga tela, otuda i ne može biti neslaganja i sukoba koji slabe telo. Božja je želja da svi zajednički, ujedinjeni u ljubavi, rade i služe. Dužnost je svakog hrišćanina da bude zahvalan. Zahvalnost je priznanje da je Bog darodavac svakog dobra i savršenog dara, kao i vođa u svakodnevnom životu. Kada Bog vodi, sve na dobro izlazi onima koji Ga ljube, jer ništa nije nepoznato ili sakriveno pred Njim. Zato se ne treba bojati.
16. Božja Reč obogaćuje dušu. Evanđelje u srcu vodi čovečije misli i delatnost, i obogaćuje ga u duhovnim stvarima: u mudrosti, u poučavanju drugih, u hrišćanskim načelima. Ovakvi pevaju psalme, slavopoje Bogu i duhovne pesme. Ove melodije treba najpre da su ispunile dušu i srce i onda da se iznesu na usta. Onda će one uticati i na druge. Kada srce oseća značaj onoga što se peva, onda i glas to potvrđuje „rečju i delom“. Ovo su dva glavna načina izražavanja čovečijeg unutrašnjeg života i spoljašnjeg ponašanja. Ništa što nije dostojno i vredno Hrista Božje dete ne sme da učini ili kaže.
17. „Sve činite u ime Gospoda Isusa Hrista“ znači u duhu i smislu Hrista. Hrišćanin treba da msili na to da on iz dana u dan obrazuje karakter za večnost. On treba da je uvek pod Božjom kontrolom. On mora da pazi na sve što kaže i čini. Sve to treba da bude na slavu Božju.

            „I kroz Njega zahvaljujte Ocu“[62]. Predmet hvale jednog hrišćanina je Bog Otac, a Isus je oruđe preko koga mi izražavamo tu zahvalnost.

4. Razne dužnosti hrišćanina (3,18 – 4,1)

            „18. Žene! Slušajte svoje muževe kao što treba u Gospodu.[63]

19. Muževi! Ljubite žene svoje i ne srdite se na njih.[64]
20. Deco! Slušajte roditelje svoje u svačemu; jer je ovo ugodno Gospodu.
21. Očevi! Ne razdražujte dece svoje, da ne gube volje.[65]
22. Sluge! Slušajte u svemu svoje telesne gospodare, ne samo pred očima radeći kao da ljudima ugađate, nego u prostoti srca, bojeći se Boga,
23. I sve šta god činite, od srca činite kao Gospodu a ne kao ljudima;
24. Znajući da ćete od Gospoda primiti platu nasledstva;[66] jer Gospodu Hristu služite.[67]
25. A koji skrivi primiće što je skrivio; i nema gledanja ko je ko.[68]

/4,/1. Gospodari! Pravdu i jednakost činite slugama[69] znajući da i vi imate gospodara na nebesima.“

                                                                                    (3,18 – 4,1)

18. Žene su dužne da slušaju svoje muževe „u Gospodu“.
19. Muževi treba da ljube svoje žene.
20. Deca opet treba da „slušaju svoje roditelje u svačemu“. Ovo ne znači da ih slušaju u onome što je protivno Božjoj volji. Naredba roditelja koja sadrži greh nije obavezna za decu. Apostol Pavle ovde misli na hrišćanske roditelje. Ovde je reč o poslušnosti prema Bogu, što je obavezno i za decu. Kada oni izvršuju naredbe svojih roditelja, ona su ugodna Bogu.
21. Očevi ne treba da razdražuju svoju decu iznalaženjem grešaka i prekomernim kažnjavanjem. Tako se uznemire osećanja dece i onda ustaju protiv discipline.

            „Da ne gube volje“. Grčka reč athumoa = postati neduhovan  nalazi se samo ovde. Kad se stalno izazivaju mladi oni postaju malodušni. Tada mogu da napuste hrišćanski život. Možda otac i ima pravo, ali ima loš metod da se postigne bolje stanje. U ovakvom slučaju nastaju teške posledice.

22. Podstrek za rad u službi ne bi trebalo da bude samo zadovoljenje čoveka, da se samo zato dobro radi što nas neko posmatra, a inače da se ne radi. Tako ne rade hrišćani. Oni rade „u prostoti srca“, a ne samo kad ih neko nadgleda. Oni tako čine jer pomišljaju na Boga, kome moraju da daju obračun za sve.
23. Sve što radimo treba da radimo od srca kao Bogu, a ne kao ljudima.
24. Za savestan život i rad hrišćanin će dobiti nagradu od Boga, a to je „nasledstvo“ tj. večni život. Ovu platu će primiti ne samo slobodni nego i robovi u Pavlovo vreme. Dakle, svi će dobiti jednaku nagradu za savestan život i rad.

            „Hristu Gospodu služite“[70]. Ovakva služba je služba Gospodu i ona ima platu. I zato apostol Pavle zapoveda da se ovako radi.

25. „A koji skrivi primiće što je skrivio“. Ove reči se odnose na gospodare slugu ili robova koji savesno rade. To izlazi iz reči: „I neće biti ličnih obzira“[71] što se ne može odnositi na one koji rade nego na gospodare.

            /4,/ 1. U četvrtom poglavlju u 1. stihu se opominju gospodari da čine što je pravo svojim slugama ili robovima, a ne da čine samovolju. I robovi imaju svoja neotuđiva prava; ta prava treba da se poštuju. Gospodari su Hristovi pristavi. On im je dao to bogatstvo i sposobnost da ga stiču. Oni bi trebalo na to da misle kada upravljaju kao gospodari svojim slugama. Oni bi trebalo tako da postupaju sa njima kao što bi želeli da Bog kao njihov gospodar postupa sa njima.

5. Opšti saveti (4,2-6)

            „2. Da vam se ne dosadi molitva; i stražite u njoj sa zahvaljivanjem.[72]

3. Moleći se i za nas ujedno da nam Bog otvori vrata reči, da propovedamo tajnu Hristovu, za koju sam i svezan,
4. Da je javim kao što mi treba govoriti.“[73]

                                                                                                (4,2-4)

2. Apostol Pavle hrabri Kološane da budu stalno na molitvi. Oni treba da su stalno na straži da ih Sotona ne bi prevario i razdvojio. Ovo straženje treba da bude sa zahvaljivanjem. Oni treba uvek da se sećaju Božje dobrote i da Mu na tome zahvaljuju.
3. On očekuje da se oni mole Bogu i za njih, koji propovedaju evanđelje; da nemaju smetnje nego da im omogući da slobodno propovedaju, da bi se radosna vest proširila. Pavle je želeo da bude slobodan da bi i on sa svojim pomoćnicima širio evanđelje. On je znao da to može da učini samo Bog. Ovakve molitve bi više vezale Kološane za stvar evanđelja i pokrenule bi ih na veći rad.

            „Hristova tajna“ (Rimljanima 11,25; Efescima 3,3-6) je tajna koju je Hristos otkrio. Božji planovi su „tajna“ tj. nepoznati onima koji ne znaju za Hristovo otkrivenje. Zbog objavljivanja ove „tajne“ Pavle je bio u zatvoru.

4. „Da je javim kao što mi treba govoriti“. Apostol misli na ovu tajnu. Svaki propovednik želi jasno da iznese Božje istine evanđelja. Sam Bog je odredio Pavla da propoveda evanđelje. Njegovi okovi mu smetaju da izvrši ovaj zadatak.

            „5. Mudro živite prema onima koji su napolju, pazeći na vreme.[74]

6. Reč vaša da biva svagda u blagodati, solju začinjena, da znate kako vam svakome treba odgovarati.“[75]

                                                                                                (4,5.6)

5. Božja Reč uči kako da živimo kao hriščani i prema Bogu i prema ljudima. Prava mudrost se pokazuje u svakodnevnom životu hrišćanina. Naročito treba da pazimo na naše ponašanje prema onima koji „su napolju“, tj. neznabošcima. Mi treba da se trudimo da i oni postanu hrišćani, zato moramo da pokažemo primer uzornog hrišćanskog života, što je najbolje svedočenje za Hrista.

            „Pazeći na vreme“[76]. Pavle hoće da kaže da iskoristimo vreme kad nam se prilika pruža.

6. Našem hrišćanskom životu treba da odgovaraju i naše reči. Ovo naročito važi kad smo u vezi sa onima koji su „napolju“. Ne samo da im govorimo reči nego da im pokažemo put i utičemo na njih da prihvate dobro.

            „Svagda blaga“[77]  znači prigodna i blaga kao kad je Isus govorio u nazaretskoj sinagogi. Ova reč treba da donese silu i uticaj neba.

            „Solju začinjena“. So štiti hranu od kvara. Tako isto i reč treba da pokreće na razmišljanje i odluku. Svaki je hrišćanin dužan da dâ odgovor svakome koji ga zapita za njegovo nadanje (1.Petrova 3,15). Lično svedočenje je osnovna dužnost jednog hrišćanina.

V   POZDRAVI  I   ZAVRŠETAK

(Kološanima 4,7-18)

1. Objašnjenja apostola (4,7-9)

            „7. Za mene kazaće vam sve Tihik ljubazni brat i verni sluga i drugar u Gospodu,

8. Kojega poslah k vama za to isto da razbere ko ste vi[78], i da uteši srca vaša,
9. S Onisimom vernim i ljubaznim bratom našim, koji je od vas[79]. Oni će vam sve kazati kako je ovde.

                                                                                                            (4,7-9)

7. Znajući da će se Kološani interesovati za stanje apostola Pavla u zatvoru u Rimu, on upućuje na Tihika koji im može dati sve informacije o njemu. Tihik je bio Pavlov saradnik, „drugar u Gospodu“ što znači da je Hristos radio preko njega kao i preko Pavla.
8. Tihik je doneo Pavlovu poslanicu Kološanima kao i lični pozdrav od apostola. On je opisao stanje apostola Pavla i njegov rad da bi ohrabrio hrišćane da nastave svojim putem.
9. Onisim je bio odbegli rob iz Kolose koji se obratio u Rimu radom apostola Pavla (Filimonu 10). On je bio „verni i ljubazni /mili/ brat“, tj. čovek od poverenja i odanosti. On je sada potpuno izmenio svoj život. Kao obraćeni hrišćanin on je pripadao društvu vernih (Galatima 3,28; Filimonu 10-12). Tihik i Onisim će im sve reći o apostolu. Apostol Pavle je imao poverenje u njihovo obraćenje i časnost.

2. Pozdravi apostola Pavla (4,10-17)

„10. Pozdravlja vas Aristarh, koji je sa mnom u sužanjstvu, i Marko nećak Varnavin, za kojega primiste zapovesti (ako dođe k vama, primite ga);

11. I Isus prozvani Just, koji su iz obrezanja. Ovo su jedini moji pomagači u carstvu Božjemu koji mi biše uteha.“

                                                                                    (4,10-11)

10. Aristarh je bio Pavlov pratilac iz Soluna (Dela 27,2). On je preživeo s apostolom Pavlom pobunu u Efesu (Dela 19,29). Izgleda da je Aristarh, kada je delegacija iz Korinta putovala za Jerusalim, nosio darove Solunjana crkvi u Palestini (Dela 20,4). On je svakako pratio apostola Pavla koji je bio zatvorenik na njegovom putu iz Jerusalima u Rim (Dela 27,2). U Filimonu 23 spominje se Aristarh kao jedan od saradnika apostola Pavla. Neki misle da se Aristarh odlučio da se priključi apostolu dobrovoljno u sužanjstvu da bi mu poslužio i pomogao. Ovo su Rimljani dozvoljavali. Dalje se spominje Marko, nećak Varnavin. Ovo je Jovan Marko oko koga je bilo neslaganja između Pavla i Varnave kad su hteli da pođu na misionarsko putovanje po Aziji (Dela 15,36-40). Varnava je uzeo Marka sa sobom i starao se o njemu. „Pod Božjim blagoslovom i mudrim postupanjem Varnave on /Marko/ se razvio u korisnog radnika.“ (AA, 170) Apostol Pavle se radovao ovoj velikoj promeni i prihvatio Marka kao svoga saradnika (Filimonu 23; 2.Timotiju 4,11).
11. „I Isus, prozvani Just“. Ovo se ime spominje samo ovde, mada ime Just se nalazi na dva mesta u Delima 1,23 i 18,7. On je bio „iz obrezanja“, tj. hrišćanin jevrejskog porekla. On se spominje s prethodnom dvojicom koji su bili Jevreji i sarađivali sa apostolom Pavlom.

„12. Pozdravlja vas Epafras, koji je od vas, sluga Isusa Hrista;[80] on se jednako trudi[81] za vas u molitvama da budete savršeni i ispunjeni svakom voljom Božjom.

13. Jer ja svedočim za njega da ima veliku revnost i brigu za vas i za one koji su u Ladikeji i u Jerapolju.
14. Pozdravlja vas Luka lekar ljubazni, i Dimas.“

                                                                                                (4,12-14)

12. Epafras je bio rodom iz Kolose. On je izgleda radio u Kolosi, možda i u Laodikeji i Jeropolju. On je i doneo izveštaj apostolu o stanju crkve u Kolosi (1,7.8). On je ostao u Rimu duže nego što je mislio da bi pomogao apostolu. On se priključuje Pavlu u pozdravima. Iako je bio u Rimu, Epafras nije zaboravio svoju domaću crkvu. On se molio za njih da bi bili „savršeni i ispunjeni svakom voljom Božjom“. On se molio da bi postigli svoj cilj i usavršili se za nebo.
13. Apostol Pavle svedoči o njegovoj velikoj revnosti i brizi za njih, kao i za braću u Laodikeji i Jeropolju, dva grada koji su se nalazili u istoj dolini, blizu jedan drugoga. Izgleda da su sve ove tri crkve osnovane u isto vreme, a Epafras se starao o njima.
14. Luka je bio stalni pratilac apostola Pavla (Dela 16,10) i bio mu potpora i uteha. Dimas se osim ovde, spominje još samo u 2.Timotiju 4,10 i Filimonu 23. Tada je bio još veran. Ali na drugom mestu se spominje da je za vreme Pavlovog drugog sužanjstva napustio istinu jer mu je omilio svet (2.Timotiju 4,10).

            „15. Pozdravite braću u Laodikeji, i Nimfana i domašnju crkvu njegovu.

16. I kad se ova poslanica pročita kod vas, učinite da se pročita i u Laodikijskoj crkvi, i onu što je pisana u Laodikeji da i vi pročitate.
17. I kažite Arhipu: gledaj na službu koju si primio u Gospodu da je dovršiš.“

                                                                                                (4,15-17)

15. Ove tri crkve u Likus-dolini su bile u tesnoj vezi, primale i davale dalje pozdrave apostola Pavla. O Nimfasu nam ništa nije poznato samo da je ova osoba bila revna za Božju stvar. Misli se da je to žensko ime i da treba prevesti i „njenu kuću“, a ne „i domašnju crkvu njegovu“. Dr Stefanović prevodi: „I njenu domaću crkvu“. Svakako da njegova ili njena kuća je bila uvek otvorena za braću u Laodikeji.
16. Kod prvih hrišćana je bila uobičajena praksa da se poslanice upućene jednoj crkvi pročitaju i u drugim crkvama. Tako su se knjige Novoga zaveta prepisivale i prikupljale. Svaka crkva je imala svoje kopije apostolskih spisa.

            „I onu što je pisana u Ladikeji da je i vi pročitate“[82]. Ovo ne znači da je poslanica pisana Laodikeji. Možda je ona dospela u Kolosu samo preko Laodikeje. Poslanica Laodikeji je uopšte nepoznata. Neki misle da je ovde reč o poslanici Efescima koja se svugde čitala. Ovu poslanicu je apostol Pavle poslao u isto vreme kao i Poslanicu Kološanima. Tihik je svakako poneo obe poslanice. Sve ovo je samo pretpostavka.

17. Arhip se spominje samo ovde i u Filimonu 2. Izgleda da je Arhip bio sin Arije i Filimona. Pavle ga naziva drugom u vojevanju. On je izgleda bio službenik crkve koja se nalazila u Filimonovoj kući. Ovde je reč o starešinskoj ili đakonskoj službi Arhipe. Apostol Pavle ga hrabri i opominje da se trudi jer je tu službu dobio od Gospoda i treba da je verno i savesno obavlja.

3. Završetak poslanice (4,18)

„18. Pozdrav mojom rukom Pavlovom[83]. Opominjite se mojih okova. Blagodat sa svima vama. Amin.“

                                                                                                            (4,18)

18. Na završetku apostol uzima pero kojim je pisao neki njegov pomoćnik i sam, svojom rukom, on piše poslednji pozdrav (1.Korinćanima 16,21; Galatima 6,11). Ovo je izraz njegove ljubavi i na kraju garancija da je poslanica od njega.

            „Opominjite se mojih okova“. Apostol Pavle ovim rečima podstiče Kološane na osećanje ljubavi i simpatije prema njemu. Iako je u zatvoru oni mogu da vide kod njega da misli na njih. Na kraju im Pavle želi Božju milost ili blagodat u životu.

[1] „jer smo čuli vašu veru u Hrista Isusa…“ (Stefanović)

[2] „zbog nade koja vam je spremljena na nebu“ (Stef.)

[3] „i za koji ste već pre čuli u istinitoj reči evanđelja“ (Stef.)

[4] „koje je kod vas, kao što je po svemu svetu“ (Stef.)

[5] „kao i kod vas“ (Stef.)

[6] „i zaista poznali blagodat Božiju“ (Stef.)

[7] „ljubaznog naše g druga u služenju“ (Bak.)

[8] (Stefanović)

[9] „u svakoj duhovnoj mudrosti i razumevanju“ (Stef.)

[10] „pa da živite kao što se pristoji pred Gospodom i budete mu u svemu po volji, da budete plodni u svakom dobrom delu“ (Stef.)

[11] „…za svako podnošenje i strpljivost“ (Stef.)

[12] „Zahvalite se Ocu koji vas učini sposobne da imate deo nasledstva u svetlosti“ (Bakotić)

[13] „On nas je izbavio od vlasti tame i premestio u carstvo svoga miloga Sina“ (Stef.)

[14] Stefanović

[15] „učinio sposobnim“

[16] Stefanović

[17] Stefanović

[18] „koji je slika Boga nevidljivoga, prvorođeni pre svakoga stvorenja“ (Šarić)

[19] „sve je kroz Njega i za Njega stvoreno“ (Stef.)

[20] „On je glava crkve koja je njegovo telo jer je On početak i prvenac iz mrtvih“ (Stef.)

[21] „da u Njemu živi sva punina“ (Stef.)

[22] Stefanović

[23] „svaka punina“ (Bak.)

[24] „da u Njemu živi“ (Stef.); „da u Njemu bude“ (Bak.)

[25] „učinivši mir krvlju krsta njegova“ (Stef.)

[26] „…bili strani i neprijatelji po mislima i po zlim delima svojim“ (Bak.)

[27] „Ali sad vas On pomiri svojom svrću sa Bogom u svome telu od mesa“ (Albrecht)

[28] Bakotić

[29] „izvede preda se“

[30] „…i na svome telu dopunjujem nedostatak nevolja Hristovih, za telo njegovo tj. za crkvu.“ (Stef.)

[31] „po službi koju mi Bog dade za vas, da propovedam reč Božju“ (Stef.)

[32] „od vremena i naraštaja“ (Stef.)

[33] „htede obznaniti“ (Stef.)

[34] „tj. Hristos u vama, nadanje slave!“ (Bak.)

[35] „da bi svakog čoveka načinili savršenim u Hristu“ (Stef.)

[36] „Oko toga se ja trudim boreći se njegovom snagom, koja u meni silno deluje.“ (Bak.)

[37] „i da poučeni u ljubavi, dođu do svega bogatstva, punoga razumevanja, do poznanja tajne Božje, Hrista“ (Stef.)

[38] Stefanović

[39] „naslanjajući se na predanja ljudi, na stihije /elemente / sveta a ne na Hrista“ (Stef.)

[40] Stefanović

[41] „Jer u Njemu stanuje sva punina božanstva bivstveno“ (Bak.)

[42] „svukavši mesno telo“ (Stef.)

[43] „Kad ste s Njim sahranjeni u krštenju u Njemu ste s Njim i ustali verom u silu Boga koji Ga je uskrsao iz mrtvih“ (Stef.)

[44] „I vas koji ste zbog prestupa i zbog neobrezanja mesa svoga bili mrtvi, i vas je s Njim oživeo, oprostivši nam sve prestupe.“ (Stef.)

[45] Stefanović

[46] „On je izbrisao obveznicu /pismo/“ (Bak.); „protiv nas, koja nas je sa svojim zapovestima optuživala, i uništio ju je, prikovavši je na krst.“ (Stef.)

[47] „On je razoružao poglavarstva i vlasti i osramotio ih javno, pobedivši ih kroz njega“ (Stef.)

[48] „To sve je samo sen onoga što je trebalo da dođe. Tek Hristos nam je doneo punu stvarnost.“ (Albrecht)

[49] Stefanović

[50] „Ne dozvolite da vam uzmu nagradu ljudi koji u lažnoj poniznosti služe anđelima“ (Albrecht)

[51] „ponoseći se stvarima koje je tobož video“ (Šarić)

[52] „i ovo raste kako Bog hoće“ (Stef.)

[53] „zašto da vam se, kao da živite u svetu, postavljaju ovakva pravila“ (Stef.)

[54] „što se sve odnosi na stvari koje se upotrebom troše, koje se osnivaju na zapovestima i naukama ljudskim?“ (Bak.)

[55] „Ona imaju doduše neki izgled mudrosti, ukoliko imaju značaj svojevoljno izabrane čistote, poniznosti pokoravanja tela, ali su inače bez vrednosti i služe samozadovoljstvu puti“ (Bak.)

[56] (Stefanović);   „što se sve odnosi na stvari koje se upotrebom troše“ (Bak.)

[57] „u tome ste i vi negda hodili“ (Stef.)

[58] „kad ste u tome živeli“ (Stef.)

[59] „Reč Hristova neka stanuje u vama bogato. Učite i svetujte jedan drugoga svakom mudrošću“ (Stef.)

[60] „i kroz Njega zahvaljujte Bogu Ocu“ (Stef.)

[61] „u srce milostivo“ (Stef.)

[62] Stefanović

[63] „budite pokorne“ (Bak.)

[64] „i ne budite osorni prema njima“ (Bak.)

[65] „da ne postanu malodušni“ (Bak.)

[66] „jer znate da ćete od Gospoda kao platu primiti nasledstvo“ (Stef.)

[67] „Hristu, Gospodu služite“ (Bak.)

[68] „i neće biti ličnih obzira“ (Bak.)

[69] „činite robovima što je pravo“ (Stef.)

[70] Bakotić

[71] Bakotić

[72] „ustrajte u molitvi i bdijte u njoj dajući hvalu“ (Bak.)

[73] „da je javim onako kako moram govoriti“ (Stef.)

[74] „Mudro postupajte s onima koji su napolju“ (Bak.)

[75] „Reč vaša da bude svagda blaga, solju začinjena i da znate da odgovorite svakome kako treba“ (Bak.)

[76] „Koristite se vremenom“ (Stef.)

[77] Bakotić

[78] „da doznate kako smo mi“ (Stef.)

[79] „vaš zemljak“ (Stef.)

[80] „pozdravlja vas vaš zemljak Epafras“ (Stef.)

[81] „brine“ (Bak.)

[82] „A i vi da pročitate Laodikijske“ (Stef.)

[83] „Pozdravljam vas ja, Pavle, svojom rukom“ (Bak.)

👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg