Soba ispunjena mogućnostima

Već hiljadama godina filozofi su u potrazi za apsolutnom istinom. Nisu je pronašli, a najverovatnije je, sudeći na osnovu ograničenosti našeg mozga, nikada neće ni naći.

Ovo, stoga, znači da će nam za bilo koja uverenja i stavove koje imamo biti potrebna vera.  

Priča (prema priči) ide ovako: za vreme rane nacističke vladavine, član fanatične partije, u gradu Kelnu, ukorio je značajnu ličnost kakav je bio Herman Gering, zato što je štitio jednog Jevrejina. Gering je prasnuo na ovog čoveka koji je pripadao manje važnoj partiji i rekao:

„Slušaj ti! U ovom gradu ja određujem ko jeste, a ko nije Jevrejin!”

Koliko god strašno zvučao, ovaj primer odlično opisuje osnovne vrednosti kojima je obojena postmoderna era; on oslikava ideju da istina nije nešto što se nalazi spolja i ima osobinu objektivnosti i apsolutnosti, već je istina nešto što se nalazi unutra, ona je lična, nestalna i subjektivna. Ovo mišljenje zastupao je još Protagora koji je pre više od

2 500 godina rekao: „Čovek je mera svih stvari” Iako su filozofi milenijumima raspravljali o tačnom značenju ove rečenice, ono što je sigurno jeste da ona odražava oprečnost spoljašnjeg i unutrašnjeg koncepta istine.

Šta bi čovek trebalo da uradi sa svim ovim idejama? Koliko su one istinite? (Primetite sukob sadržan u njima: Kako možete razgovarati o „istinitosti” jedne ideje, kada se ona sama bavi pitanjem prirode „istine”?) Koje implikacije te ideje imaju za bilo koga danas ko traži „istinu” ili ono što je „pravo”?

Njutnovo nasleđe

 

Kao što je pokazano u Protagorinoj izjavi, koncept subjektivizma ili ideje da je istina ljudska tvorevina – nasuprot nekoj vrsti apsolutne realnosti – nije ništa novo.

Tokom istorije, ljudi su dovodili u pitanje koncept istine, kao i čovekovu sposobnost da do nje dođe. Možda istina zaista postoji negde izvan, kazali su oni, ali mi je, u svakom slučaju, ne možemo spoznati. Zašto onda da uopšte brinemo o tome i da pokušavamo?

Veliki izazov ovom konceptu postavio je 1600-ih godina rad Isaka Njutna, čije su neverovatno precizne matematičke jednačine i formule ubedile milione ljudi da je naučni metod najverovatnije najbolji, ako ne i jedini, način da se shvati istina. Za mnoge, Njutn je pokazao ne samo da postoji istina i objektivni svet spolja već da ljudska bića – korišćenjem razuma, eksperimenata i iskustva – mogu otkriti realni svet, tu istinu. Iako Njutn nije otpočeo naučnu revoluciju, njegov rad i nasleđe podstakli su stvaranje nauke i naučnog metoda – barem na Zapadu – najrasprostranjenijeg i najprihvaćenijeg metoda saznavanja „istine”. Baš kao što je filozof Bertrand Rasel jednom rekao: „Ono što nam nauka ne može reći, ljudski rod ne može ni znati.”

U dvadesetom veku, međutim, ljudi su ulogu nauke počeli da dovode u pitanje. Filozofi su govorili da je nauka, neminovno i neizostavno, ljudsko nastojanje, okovana, opterećena i izobličena tim okovima i opterećenjima koji obeležavaju čitavo znanje. Mit da nauka stoji na nekoj Arhimedovoj tački, da ima „pogled niotkuda”, i da nam tako daje objektivni odraz realnosti, bio je s pravom odbačen.

Nauka je, naprotiv, bila prikazana kao istorijski poduhvat; ona se razvijala kroz vreme i istoriju, stoga na nju kao takvu deluje ono što je bilo i ono što je sada. Naučni koncepti, teorije i pretpostavke neraskidivo su vezani za kulturu, istoriju i jezik, zato što sami naučnici, bilo koje iskustvo imali ili misle da imaju, prolaze kroz sve te filtere ljudskog znanja.

Subjektivnost nauke iskazuje britanski astrofizičar, Artur Edington kada govori o naučniku koji je, pošto je napravio mrežu od 5cm da bi došao do dna mora, izjavio da je njegovo istraživanje pokazalo da nema ribe kraće od 5 cm koja živi na dnu mora. Ma kakav razlog imao pri izboru mreže od 5 cm, taj izbor je radikalno uticao na naučne zaključke.

 

Matematički problem

 

Dovoljno je loše što je ova subjektivnost primećena u nečemu navodno objektivnom kao što je nauka ali, do sredine XX veka, mnogi temelji matematike, za koje se smatralo da su izvor čistog razuma i objektivnosti, takođe su bili ozbiljno poljuljani.

Na primer, više od dva milenijuma, za euklidsku geometriju – koju svako uči u srednjoj školi – smatralo se da opisuje svet onakvim kakav jeste. (Filozof Imanuel Kant je rekao da je to opis kakav je svet trebalo da bude.) Albert Ajnštajn je, međutim, dokazao da kosmos nije ravan, kao u euklidskoj geometriji, već zakrivljen. To je onda značilo da je objektivna istina koja tvrdi da je „najkraće rastojanje između dve tačke prava linija” – zajedno sa mnogim drugim geometrijskim istinama koje su milenijumima delovale očigledne – u stvari, bila netačna.

Stvari su se, zatim, pogoršale. Nastojeći da matematiku stavi na logičke osnove, Bertrand Rasel je – nakon višegodišnjeg rada – odustao, tvrdeći: „Želeo sam pouzdanost na način na koji ljudi žele religioznu veru. Mislio sam da se ona može lakše naći u matematici nego igde drugde. Ali sam otkrio da su mnogi matematički dokazi, koje je, prema očekivanju nastavnika, trebalo da prihvatim, bili puni grešaka, te da bi pouzdanost, ukoliko ju je zaista moguće naći u matematici, valjalo pronaći u novoj oblasti matematike, sa čvršćim osnovama od onih za koje se dosada smatralo da su sigurne. No, kako je rad odmicao, došao sam do zaključka da ne postoji više ništa što ja mogu da učinim da matematičko znanje učinim nesumnjivim.”

Smrtnu presudu pouzdanosti u matematici izrekao je austrijski matematičar, Kurt Gedel, koji je dokazao da će unutar bilo kog matematičkog sistema uvek postojati određena pravila ili iskazi koji se ne mogu ni dokazati, ni opovrgnuti, upotrebom pravila tog sistema. Naravno, možda ćete moći da dokažete sva pravila i aksiome u svom sistemu tako što ćete izaći van, u novi i veći sistem, ali onda će taj novi i veći sistem imati svoje iskaze koji će moći da se dokažu samo novim i većim sistemom izvan njega, i tako u nedogled.

To znači da je poznavanje čak i jednostavnih matematičkih pravila nepotpuno, te da niko ne može da bude siguran da aksiomi u aritmetici neće biti međusobno kontradiktorni. Drugim rečima, čak i u nečemu tako striktnom i logičnom kao što je matematika, neki aspekti jednostavno ne mogu biti „dokazani”. Kakvo neverovatno otkriće da čak i hladna i proračunata matematika – navodno, temelj svake pouzdanosti – ima svoje suštinske, neizbežne nepredvidljivosti.

Kao što je jedan matematičar rekao o Gedelovom radu: „Na jedino obeležje matematike, koje ju je posebno izdvajalo i na koje se čovek mogao pozivati u ovom veku – apsolutna pouzdanost njenih rezultata – ne možemo više da se oslanjamo .”

 

Čovek na Mesecu

 

Da li nas onda čudi što su ljudi dovodili u pitanje postojanje apsolutne istine, kada su se stvari kao nauka i matematika (matematika!) pokazale subjektivnijima nego što je to ikada moglo i da se zamisli? Ako nešto kao što je 2+2=4 treba da se barem nekim delom prihvati verom, šta je onda sa konceptima kao što su dobro i zlo, ispravno i pogrešno, ili postojanje Boga?

„Ako ne možemo dokazati doslednost čak ni u aritmetici”, rekao je Džon Polkingorn, matematički fizičar i rukopoloženi sveštenik Anglikanske crkve u Engleskoj, „čini se preteranim očekivati da će biti lakše kada je u pitanju postojanje Boga.”

U isto vreme, veliki deo relativizma koji preovlađuje u postmodernom umu, mogao bi se pripisati preteranoj reakciji na prirodna ograničenja znanja. Uvek postoji neka neizvesnost, neka “soba” ispunjena raznim mogućnostima tumačenja, u našem znanju o bilo čemu, ali i dalje se ne može reći da je to konkretno znanje i mišljenje netačno. Sve što verujemo, čak i ono za šta čvrsto smatramo da je pouzdano, dolazi bez inherentnog epistemološkog sadržaja.

Možda nikada niste posetili severni pol; možda ste videli samo fotografije koje su napravili oni koji su govorili da su tamo bili. Možda ste ga videli samo na mapi; možda vaše verovanje da je Zemlja okrugla logično dovodi do zaključka da severni pol mora da postoji. Ali, na kraju krajeva, da li ste apsolutno sigurni da je on stvarno tamo? Zapravo, koliko vam je sigurnosti potrebno? Štaviše, koliko dobro možete dokazati njegovo postojanje onima koji u to ne veruju?

„Da bih nešto ustvrdio i to mislio bez kvalifikovanja”, pisao je filozof Stenli Fiš, “naravno, moram da verujem da je to istina, ali ne moram da verujem da tu istinitost mogu da prikažem svim racionalnim osobama. Tvrdnja da je nešto sveopšte i saznanje da to ne mogu dokazati, logički su nezavisni jedan od drugoga. Drugo ne podriva prvo.”

Činjenica da ne možemo imati apsolutno znanje, ne znači da ne možemo imati znanje; takođe, vaša nesposobnost da dokažete svoje verovanje drugima ne čini to verovanje neistinitim ili nedovoljno potkovanim dobrim razlozima da u njega verujete.

Ljudi vode rasprave oko toga da nikad ne možemo imati apsolutnu sigurnost. U redu, ali kome je ona uopšte i potrebna?

Anketa koju je izvršio britanski magazin Inženjering i tehnologija, otkriva da 25% ispitanika ne veruje da je čovek ikada sleteo ne Mesec. Internet je prepun sajtova koji tvrde da je sletanje na Mesec Nasina podvala. Poenta je u tome da će, bez obzira da li je reč o nauci, matematici, postojanju severnog pola, ili pitanju da li je Nil Armstrong ikada bio na Mesecu, određena količina sumnje uvek postojati. Ta količina može biti minimalna, ali će onima koji hoće da sumnjaju uvek biti dovoljna. Otuda, relativizam i intelektualni skepticizam jednostavno podsećaju na masu ljudi koja hrli u sobu prepunu raznih mogućnosti, izgrađenu na svakom mogućem verovanju.

 

Faktor vere

 

Već hiljadama godina filozofi su u potrazi za apsolutnom istinom. Nisu je pronašli, a najverovatnije je, sudeći na osnovu ograničenosti našeg mozga, neće nikada ni naći. Ovo, stoga, znači da će nam za bilo koja uverenja i stavove koje imamo biti potrebna vera.

Pa šta? Mi neprestano živimo s verom: da pilot zna šta radi; da lek koji uzimamo nije zatrovan; da će zakon gravitacije i sutra delovati kao danas, i tako dalje, i tako dalje. Bez poverenja, ne bismo ni u šta verovali, niti bismo išta radili, jer sve u šta verujemo i što radimo, čak i „najapsolutnije” stvari, nose neku neizvesnost, nepredvidljivost.

Ova neizvesnost ne znači da „istina” ili „dobro” ili „ispravno” ne postoje; niti to znači da treba da prestanemo da tragamo za njima. A zasigurno ne znači da ne treba da imamo dobre razloge za svoja uverenja, razloge koje ćemo braniti racionalno i vatreno. Umesto toga, to znači da koje god stavove imali, moramo priznati da je neophodna vera da bismo ih prihvatili

–           vera koja će nas sačuvati da ne budemo preterano dogmatični, uskih vidika i oholi. To treba da bude vera koja će biti spremna da raste i da se menja, vera koja samu sebe vidi kao „veru”, a ona – prema samoj definiciji

–           ima zadnja vrata koja vode u sobu ispunjena mogućnostima

Autor: Kliford Goldštajn, ZNACI VREMENA