SADRŽAJ
Naš odlomak, Jovan 7,37-39, opisuje Isusa kako govori tokom Praznika senica. Svakog sedmog dana praznika, vođe bi, u znak sećanja na četrdesetogodišnje čudo obezbeđivanja vode za njihove pretke u pustinji, vodili narod do Siloamske banje. Tamo su, koliko god ih je moglo stati, pili vodu i sledili sveštenike natrag do hrama sa velikim krčazima vode, prateći zvuke truba i radosne pesme osana, izlivajući vodu na oltar sa žrtvama paljenicama.
Jovan u 7,39 primećuje da izlivanje vode predstavlja Svetog Duha, koji, u to vreme, „još nije bio prisutan“ — iako su imali svitke i proroke, pa čak i Isusovo prisustvo, Sveti Duh „još nije“ bio na njima. Ova opaska donosi nekoliko važnih pouka.
Prvo, moramo razmišljati o ulozi Svetog Duha u životu rane crkve. Površno gledano, izraz „Sveti Duh još ne“ zvuči čudno, možda čak i kontradiktorno, s obzirom na to da se Sveti Duh spominje najmanje 89 puta u Starom zavetu. Sveti Duh se, na početku, kretao nad bezdanom, pretvarajući haos u kosmos; dao je snagu Samsonu, prenosio poruke Ješui, Gedeonu i Saulu, a David je rekao: „Svetog Duha svoga nemoj uzeti od mene“ (Psalam 51,11).
Pa kako je onda Jovan mogao reći „Sveti Duh još ne“? To je mogao reći zato što je, uprkos divnim delovanjima Svetog Duha pre Pedesetnice, bio svedok mnogo dramatičnijih posledica Njegovog prisustva nakon tog događaja. Isus je često pokušavao poučiti svoje učenike o naročitoj ulozi i uticaju koji će Sveti Duh imati na crkvu nakon Njegovog odlaska. Rekao je: „I ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog Utešitelja“ (Jovan 14,16). Grčka reč „Alos Paraklete“ znači „još jedan kao Ja“, ali koji, oslobođen ljudskih ograničenja koja je Isus sebi nametnuo, delovaće kroz učenike još moćnije.
Za učenike je ovo bila zagonetka. Nisu je razumeli! Tek nakon što je Isus otišao, a Sveti Duh se spustio na njih, osnaženi su do te mere da su mogli govoriti nepoznatim jezicima, lečiti bolesne, isterivati demone i obratiti 3000 ljudi u jednom danu. Tek tada su razumeli. Zato Jovan, pišući retrospektivno, upoređuje performanse pre Pedesetnice sa silom posle Pedesetnice i piše: „Sveti Duh još ne.“
Uticaj na crkvu
Drugo, u ovim rečima vidimo ne samo uticaj Svetog Duha na ranu crkvu, čije vođe Ga spominju 240 puta u Novom zavetu, već i Njegov obećani uticaj na crkvu ostatka. Joilo to silno nagoveštava: „I posle toga izliću duh svoj na svako telo, i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše…“ (Joilo 2,28-29).
Poznati autor o poznom daždu i konačnom izlivanju sile Svetog Duha piše: „Izlivanje Duha u apostolsko vreme bio je ‘rani dažd’, ali ‘pozni dažd’ biće mnogo obilniji“ (Čežnja vekova, str. 716). Upoređujući ovo obećanje sa današnjim stanjem crkve, moramo priznati: „Sveti Duh još ne.“
Možemo reći da smo dobro napredovali i, s pravom, možemo govoriti o mnogim značajnim uspesima u našem globalnom širenju. Ipak, još uvek smo u pustinji vremena; još uvek izvan obećanog Hanana; još uvek čekamo silu koja će dovršiti naš zadatak.
Tačno je da treba neprestano moliti za izlivanje Svetog Duha, ali, u svetlu Božjeg obećanja o sili, često smo kao mlaki Laodikejci. Naš dosadašnji napredak otkriva neprijatnu istinu: „Sveti Duh još ne!“
Najvažnije pitanje za crkvu jeste: Kako možemo popraviti ovu situaciju, odnosno, koji su tačno uslovi za primanje savremene Pedesetnice? Biblija jasno odgovara na to.
Uslovi za primanje savremene Pedesetnice
Prvi uslov je: „Ištite od Gospoda dažda u vreme poznog dažda, Gospod će pustiti munje, i daće vam izobila dažda i svakome trave u polju“ (Zaharija 10,1). Izlivanje neće doći automatski. Za razliku od prirodnog ciklusa, gde su sezone kiša redovne, „pozni dažd“ se ne može uzeti zdravo za gotovo — on neće doći sam po sebi niti slučajno. Za pozni dažd moramo moliti!
Trebamo usrdno, poput Jakova, da se borimo u molitvi, jer u suprotnom, „pozni dažd“ će ostati kao neoslobođena snaga. Ako ne molimo dovoljno, naša generacija, kao i mnoge pre nas, nastaviće sa „uobičajenim poslovima“ i na kraju će se povući, prepuštajući nerealizovani preobražaj budućem vaskrsenju. Tada ćemo, nažalost, opet čuti: „Sveti Duh još ne!“
Drugi uslov je opisan u Luci 24,49: „I gle, ja ću poslati obećanje Oca svog na vas; a vi sedite u gradu jerusalimskom dok se ne obučete u silu s visine.“ Reč „sedite“ nije poziv na lenjost, već na pripremu i refleksiju, poziv da se pre započinjanja posla oslobodimo nečistoća u srcima i mislima. To je podsetnik da čak ni hrabra dela bez prisutnosti Duha ne znače mnogo (1. Timotiju 4,8). Aktivnost (čak i za Božje delo) koja potiskuje vreme za molitvu nije vredna.
Njihova nepromišljena aktivnost pre nego što su „sedili“ u Duhu bila je odgovorna za izbor Matije, o kojem kasnije ne čujemo ništa, da zameni Judu (Dela 1). Isus je, u suštini, rekao: „Čekajte. Ne radite ništa dok ne sedite i ne dođe Paraklet.“ Da su čekali dovoljno, možda bi izabrali Pavla ili Silu, koji bi doneli stabilnost i čast delu. Njihova žurba dovela je do pogrešnog izbora jer nisu prepoznali Božju volju. Ne radi se o tome da Matija nije bio dobar, već da su zamenili veoma sposobnog izdajnika s nekim ko je imao ograničene sposobnosti.
Poučeni njihovim primerom, mi moramo shvatiti da se posvećenje mora dogoditi pre delovanja, a da pre nego što delujemo, moramo da „sedimo“ u molitvi i čekanju na Duha. Ako to ne učinimo, rezultati će pokazati, „Sveti Duh još ne!“
Treći uslov je u Delima 2,1: „I kad se navrši pedeset dana, behu zajedno svi apostoli jednodušno.“ Svi? Kako je moglo biti 120 apostola, kad je prema 1. Korinćanima 15,6, preko 500 ljudi videlo Hrista uskrslog samo nekoliko nedelja pre toga?
Kako? Očigledno, 380 ljudi je bilo previše zbunjeno i razočarano događajima i, uprkos „krajnjem dokazu,“ nisu razumeli obećanje o zajedničkom čekanju u Jerusalimu. Ipak, tih 120 ljudi u gornjoj sobi formiralo je posvećeni nukleus Carstva blagodati.
Njihova spremnost da stanu nasuprot popularnom mišljenju, poslušavši Hristovu zapovest, bila je ključna za njihovo učestvovanje u Pedesetnici — i to važi i za nas danas. Samo oni koji žive prema Sadašnjoj Istini, oni koji, bez obzira na popularne trendove, slušaju Božju volju, biće blagoslovljeni obećanjem poznog dažda, dok će ostali čuti reči: „Sveti Duh još ne.“
Četvrti uslov, takođe zabeležen u Delima 2,1, naglašava da su bili „jednodušno.“ Luka ovaj izraz ponavlja pet puta u prvih pet poglavlja Dela apostolskih, govoreći o jedinstvu ciljeva i duha, ne samo o grupi pojedinaca. Kao što se klavir mora štimovati prema standardu, tako i vernici moraju biti usklađeni s Isusom. Slažući se međusobno, a ne s Njim, ne postiže se pravi sklad. Sudimo li sami sebi, osuđeni smo na nesklad i disonancu, zarađujući presudu: „Sveti Duh još ne.“
Pitanje koje se prirodno nameće glasi: kako možemo biti „jednodušni“, s obzirom na naše različite kulture i nivoe obrazovanja unutar tih kultura, što čini jedinstveno razumevanje i primenu Pisma veoma teškim? Odgovor leži u sleđenju metode koju je primenio prvi crkveni sabor.
Na saboru u Jerusalimu, opisanom u Delima 15, jedinstvo nije proisteklo iz transnacionalne ili više-kulturne istovetnosti. Umesto toga, postignuto je „jedinstvo u raznolikosti“, zasnovano na principu ljubavi i spremnosti da se nečija lična doktrinalna perspektiva smatra jednakom i podložnom uticaju celine. To je primer kako možemo raditi zajedno, uprkos našim različitostima.
Peti uslov nalazi se u Delima 2,2: „I odjednom nastade huka s neba kao silan vetar, i napuni svu kuću gde behu okupljeni.“ Prirodno je da vetar teži da uđe u prazan prostor, a ne u onaj koji je već ispunjen. „Vetar duva gde hoće“, ali sluša tamo gde postoji vakuum, gde praznina zove. Tako je i sa Svetim Duhom! Učenici su morali da se isprazne od svih suprotnih sklonosti pre nego što su mogli biti ispunjeni Duhom. Petar je morao da se oslobodi svojih predrasuda, Toma svojih sumnji, Jakov i Jovan svojih ambicija, Filip svog neverovanja, Andrija svoje naivnosti, a Simon svog ogorčenja.
I mi, ako želimo biti ispunjeni Duhom, moramo stvoriti prostor za Njegov dolazak. Moramo ukloniti znak „zauzeto“ ili „nema mesta“ koji simbolizuje naše zadovoljstvo sadašnjim duhovnim stanjem — naše ponosno oklevanje da skinemo odeću sopstvene pravde, koja uopšte nije prava pravda. Ukoliko to ne učinimo, sudbina nam je da provedemo život radeći sa manje od maksimalnog učinka, uz realnost koja kaže: „Sveti Duh još ne.“
Šta je Hristos već učinio?
Najvažnija pouka iz ovog proučavanja nije ono što mi trebamo učiniti, već ono što je Hristos već uradio da bi nam omogućio primanje poznog dažda.
U Delima 2,1 čitamo: „I kad se navrši pedeset dana…“ Pedesetnica nije bila izolovani događaj, već drugi od tri velika praznika, održavan tačno 50 dana nakon ubijanja jagnjeta koje je označavalo početak Pashe. Drugim rečima, Pedesetnica je sledila Pashu, nadovezujući se na ono što je postignuto žrtvom. Ova povezanost nosi važno značenje za nas danas — moramo prihvatiti Hristovo stradanje pre nego što možemo uživati u sili Duha. Bez Golgote nema Pedesetnice. Bez Spasitelja koji pati nema moćnog Parakleta. Bez Jagnjeta koje krvari nema ognja s neba! Bez toga, jedino što nam ostaje jeste ograničeno delovanje i tužna činjenica: „Sveti Duh još ne.“
Drugi uslov koji je Isus ispunio nalazi se u Jovanovom tekstu 7,39, gde piše: „Duh Sveti još nije bio na njima, jer Isus još nije bio proslavljen.“ Isus je morao biti proslavljen pre nego što učenici mogu primiti Svetog Duha. Umro je na Pashalni petak, odmarao se u grobu na subotu spasenja, i vratio se u slavu u nedelju, dan posle obrtanja snopova. Kao što kaže tabela praznika, čekao je 50 dana pre nego što je došlo izlivanje Svetog Duha.
Tokom prvih 40 dana tog čekanja, Isus se više puta pojavljivao svojim učenicima, kako muškarcima, tako i ženama. Ni jedan od tih susreta nije bio značajniji od Njegove posete učenicima, kada je Toma bio odsutan. Na tom sastanku, Isus je, kao da nije mogao da čeka da vidi njihovu radost, dao im predokus Pedesetnice, rekavši: „Primite Svetog Duha“ (Jovan 20,22).
Prema najtačnijim prevodima, Isus im nije rekao samo „Primite Svetog Duha“, već im je dao prijateljski poziv: „Primite Ga — Svetog Duha.“ To nije bilo samo predstavljanje Duha kao titule ili funkcije, već kao ličnost koju su trebali prihvatiti i u kojoj će naći svog novog Vođu. Zatim, deset dana kasnije, kada se Isus uzneo na nebo, kao što David opisuje u Psalmu 24, a Elen Vajt u „Čežnji vekova“, Isus je bio proslavljen usred hvale anđela.
Ali i usred sve te slave, Isus nije zaboravio svoje sledbenike na zemlji. Dok su se učenici molili na tajnom mestu, On je molio na svetom mestu. Izlivanje Duha koje se dogodilo na dan Pedesetnice bilo je završetak Njegove proslave i početak Njegove uloge kao našeg nebeskog Parakleta. Sada imamo ne samo zemaljskog Utešitelja-Parakleta, već i nebeskog Parakleta koji deluje zajedno s nama na našem spasenju.
Pedesetnica je označila da je Isus bio u potpunosti proslavljen, što je omogućilo učenicima da budu u potpunosti prosvetljeni. Kuća u kojoj su se okupili „zatresla“ se pod infuzijom Svetog Duha.
Učini to ponovo, Gospode!
Naša usrdna molitva treba da bude: „Učini to ponovo, Gospode; učini to ponovo!“ Ohrabrujuće je znati da u toj molbi nismo sami. Molitve svih vernika, koji su umrli u nadi, podržavaju ovu slavnu želju. Inspiracija nas uči da se „slava sakuplja za ovo završno delo… molitve koje su se uzdizale za ispunjenje obećanja — izlivanje Svetog Duha — ni jedna od njih nije izgubljena. Svaka molitva se sakuplja, spremna da poteče i izlije se u isceljujućem potopu nebeskog uticaja i sabranoj svetlosti širom sveta“
Kada se to dogodi, umesto da jedni druge guramo, izvlačićemo druge iz duhovnog Vavilona. Umesto da se bavimo teološkim nejasnoćama, okupljaćemo se oko suštinskih istina; umesto širenja ogovaranja, objavljivaćemo jevanđelje; umesto političarenja o tome ko je najveći, proslavljaćemo Hristovu pravednost kao najveću.
Elen Vajt dalje opisuje: „Božje sluge, lica ozarenih svetim posvećenjem, žuriće od mesta do mesta da objave vest sa Neba. Hiljade glasova širom Zemlje objavljivaće upozorenje. Događaće se čuda, bolesni će ozdravljati, a znaci i velika čuda pratiće vernike“ (Velika borba, str. 591).
Ali čekajte — kao da čujem kako se nebeski savet okuplja. Prva stvar na dnevnom redu je pitanje spasenja. „Da li neko podržava da završim ovaj proces među Mojim narodom ostatka?“ pita Otac. „Da, Oče,“ ustaje nebeski Paraklet i odgovara: „Ja podržavam — ‘Ja u njima i Ti u meni: da budu sasvim ujedno'“ (Jovan 17,23). „Podržavam,“ dodaje Sveti Duh. „Jer oni koji se vladaju po Duhu Božijem oni su sinovi Božiji“ (Rimljanima 8,14).
Sledeća tema na agendi je vaskrsenje. Nebeski Paraklet ponovo govori: „Podržavam to jer sam nadvladao grob. ‘Blago mrtvima koji umiru u Gospodu od sada'“ (Otkrivenje 14,13). „Ko to podržava?“ pita Otac. „Da,“ govori Duh, ustajući da svedoči, „da počinu od trudova svojih, jer dela njihova idu za njima“ (13. stih).
Ovo nas dovodi do teme Drugog dolaska i preobražaja crkve iz vojujuće u pobedničku. Isus još jednom podržava konačno objavljivanje: „I evo ću doći skoro, i plata moja sa mnom, da dam svakome po delima njegovim“ (Otkrivenje 22,12).
Onda se događa veličanstvena stvar, jer ovaj put ne podržava samo jedna osoba, već dve — Duh i Nevesta govore zajedno: „Dođi… Da, dođi, Gospode Isuse“ (Otkrivenje 22,17.20).
Kalvin Rok
IZDVAJAMO:
Kako mogu da oprostim drugima?
Sačuvajte srce za Isusa (bukvalno)
Osveženje za dušu i vratimo oštricu
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
