Kako si? Šta ima novo?
Kada retrospektivno pogledamo svoje živote, sećajući se konkretnih događaja, odmah možemo da prizovemo u sećanje ono što smo u poslednje vreme proživeli.
Šta je to što je zagrejalo naša srca i pokrenulo osećanja? Primetite, da je prilikom većine susreta prvo pitanje koje obično postavljamo jedni drugima: „Kako si? Šta ima novo?” A najbolji odgovor jeste da ispričamo neki doživljaj iz svoje skorije prošlosti.
Tokom ovog predavanja želim da vam ispričam događaj čiji tok ćemo sagledati i kome ćemo se vraćati prisećajući se njegovih određenih delova. Zajedno ćemo proći kroz njega i osvrnuti se na njegove važne pojedinosti.
Nažalost, svi smo mi zaboravni.
Zaboravljamo čak i detalje svoje životne priče. Teško da možemo da zapamtimo sve detalje i brzo ih se prisetimo. Nedavno sam čitao o jednom starijem gospodinu koji je dospeo u starački dom. Bio je udovac i potpuno sam. U početku je pokušavao da proceni sa kojim stanovnikom staračkog doma bi mogao da se sprijatelji.
Vremenom je pronašao takvu osobu. Sve više i više vremena je provodio sa jednom starijom gospođom. Oni su svakoga dana zajedno doručkovali, zajedno ručali, zajedno večerali, a ponekad su i zajedno izlazili u šetnju. Nakon nekoliko meseci, ovaj gospodin je, bez obzira na svoje godine, odlučio da zaprosi stariju damu.
Kupio joj je buket crvenih ruža, kleknuo na jedno koleno pred nju i izjavio: „Budi moja žena!“ Ona se nasmešila i rekla da. Oboje su proživeli verovatno jedan od najlepših dana u svom životu.
Zajedno su proveli ostatak tog dana, zajedno večerali, a zatim je svako od njih otišao u svoju sobu. Ujutru su se ponovo sastali za doručkom. Moglo se primetiti da je gospodina malo sramota.
Pogledao je u gospođu i rekao: „Znaš, malo me je sramota. Sinoć sam te pitao da se udaš za mene, a zaboravio sam da li si rekla da ili ne.” Na to ga je gospođa pogledala i odgovorila mu: „Dobro je što me to pitaš. Već neko vreme razmišljam o tome da sam sinoć nekome rekla da, ali nemam pojma kome.
Kako je dobro što se ponovo vidimo.” Kako je dobro što i mi možemo ponovo da budemo zajedno. Svi smo mi skloni da upadnemo u zamku senilnosti, zaboravljanja, starenja i prolaznosti. Samo proticanje vremena je neka vrsta zamke. Da bismo sprečili proces zaboravljanja treba da znamo da ispričamo u detalje ono što se događalo u prošlosti.
Biblija nam jasno govori da je naš život deo šire slike, deo većeg istorijskog toka.
Svaki događaj ima svoj početak i kraj.
Događaj o kome želim danas da progovorim ima veoma smislen početak.
Na osnovu toga možemo da zaključimo da je i njegov kraj barem toliko smislen, da ima isto tako nadahnjujući ishod.
Kako da budemo sigurni da su sva ova zbivanja istinita?
Hajde da prelistamo Sveto pismo i prvo pronađemo Jevanđelje po Luki. Potrebno je da prvo pogledamo zapis događaja u kome Isus nakon svog vaskrsenja na putu za Emaus hoda pored svoja dva učenika. Oba učenika spuštenih ramena, u očajanju, razočarani i obehrabreni razmišljaju o tome da je svemu došao kraj.
Ne mogu više da budu propovednici. Nema nade za njihove živote. Ne mogu da budu na položaju koga su priželjkivali za sebe u obećanom carstvu, jer je car toga carstva ubijen. Isus im se pridružio i upitao o čemu razgovaraju. Iznenađeni su, jer Isus kao da ne zna ništa o skorim dešavanjima, iako je On sam glavna ličnost njihove životne priče. Da vidimo šta Isus radi kada se u uključio u njihov razgovor.
U 27. stihu 24. glave jevanđelja po Luki, čitamo:
„I počevši od Mojsija i od svih proroka kazivaše im šta je za Njega u svemu pismu.”
Moja prva reakcija je bila duboko razočarenje.
Bio sam nezadovoljan reakcijom i ponašanjem ovih učenika. Iako je Isus ranije mislivši na njih rekao: “O nerazumni i sporoga srca”, ja bih njima rekao, da su sada ovde nerazumni i sporih ruku.
Zašto nisu zapamtili sve ono što im je Isus pričao dok su išli prema Emausu?
Zajedno su pešačili oko četiri ipo sata.
Tokom ta četiri i po sata Isusim je počinjući od početka ispričao Biblijsku istoriju koju je vodio sam Bog, a njih dvojica je nisu zapamtili. Moj bes je ipak nestao, čim sam u ruke uzeo Bibliju.
Shvatio sam da je Bog pažljivo i brižno uhvatio za ruke ove učenike i time mene, a verovatno i vas, i ohrabrio nas da uzmemo u svoje ruke Bibliju i čitamo sami za sebe ovaj događaj i svaku njegovu pojedinost.
Ako je Biblija zapis o jednom događaju, ako počnemo da se divimo njegovom toku, načinu na koji se odvija pred nama, onda se možda možemo osetiti kao da smo otišli na umetničku izložbu.
Zamislite da sedimo u jednoj od najveličanstvenijih galerija i da gledamo radove vodećih umetnika u našim danima. I dok otvorenih usta gledamo sve te slavne umetničke slike, neko odjednom neočekivano uđe u prostoriju i kaže: „Izvolite, ako ste impresionirani ovim radovima, možete da se upoznate sa njihovim autorima.”
Šta mislite, kako bih ja odgovorio na ovaj predlog?
Naravno da bih želeo da ih upoznam.
U istom trenutku bih ustao, prišao i čekao da od autora dobijem odgovore na mnoga pitanja koja imam u vezi sa tehnikom i načinom na koji je uspeo da ostvari različite efekte na slikama. Isto je i kad počnemo da čitamo Bibliju, zapis o jednom istorijskom događaju u kome od početka pa do kraja hodamo sa samim Stvoriteljem, sa Hristom i shvatimo da mi nismo samo posmatrači, već smo učesnici događaja.
U februaru 2012. godine u Rejkjaviku na Islandu, u jednoj od najpoznatijih zgrada koja se zove Harpanak, organizovana je izložba koja je bila postavljena i uređena kao lavirint, kroz koji su ljudi mogli da prođu i tako se upoznaju sa devet faza istorije Biblije – od stvaranja pa sve do obnove sveta.
Ljudi su mogli da prođu kroz one delove događaja koji su izvršili najveći uticaj na njihove živote. Oko 1.600 ljudi je posetilo ovu izložbu. Organizatori kažu da je bilo mnogo dirljivije iskustvo stajati na kraju lavirinta i videti ljude koji izlaze nego gledati lica onih koji tek ulaze u lavirint.
Ljudi koji su izlazili su sa suzama saopštili da nisu ni znali da su i oni sami deo izložbe, deo biblijskih događaja. Danas bih voleo da pogledamo zapis o poreklu čoveka, prve trenutke ovog prelepog božanskog događaja – jer je u njemu skrivena i tajna našeg porekla.
Pitanjem postojanja se svako bavi i mnogi ga proučavaju. Želeo bih da citiram Talmud: „Svet ne vidimo takvim kakav je u stvari, već onakvim kakvim ga mi lično sagladavamo.”
Svako iz ugla svog života posmatra i sagledava istoriju postojanja. Na nas utiče to u kakvoj smo porodici vaspitani, u koju školu smo išli i koji su misaoni obrasci kojima smo se služili tokom svog života. Ričard Svajnburn (Richard Swinburne) postavlja pitanje: „Zašto postoji nešto a ne ništa?”
Kako to da niste drvo?
Kako to da ne živite svoj život kao pas ili mačka?
Ko odlučuje o tome da li ćemo svoje živote proživeti kao inteligentna stvorenja?
Ko je iza svih ovih odluka?
Mi ne možemo da vidimo zbivanja u njihovoj stvarnosti, jer ih ne možemo videti iz ugla iz kojeg ih Stvoritelj vidi. Mi smo deo istorije. Sasvim je prirodno da svoju decu moramo da naučimo koje poglavlje našeg života objašnjava naše poreklo. Veoma je interesantno da smo u stanju svojoj deci da pričamo razne priče, a kada odrastu, čudimo se što ne znaju istinu.
Jedan dečak se spremao da napiše pismeni rad.
Kao domaći zadatak, trebao je da opiše poreklo članova svoje porodice.
Tako je dečak seo ispred svoje bake i rekao: „Bako, zanima me kako se rodila tvoja mama.” Baka ga je pogledala, nasmešila se i rekla mu: „Moju mamu je donela roda.”
Ovo je jedan osmogodišnji dečak još nekako i mogao da poveruje.
Onda je pogledao baku i upitao: „A ti bako? Kako si se ti rodila? Kako ti postojiš?” „Pa, sine moj, i mene je donela roda.” „I moju mamu?” „I nju isto.” „A mene?” „I tebe je sine donela roda.”
Dečak je otišao u svoju sobu, izvadio svoju svesku i ovako započeo svoj rad: “U našoj porodici, četiri generacije unazad, nije bilo nijednog normalnog rođenja.”
Iako učimo svoju decu pričama, ona će vremenom shvatiti da rode ipak ne donose bebe.
Deca brzo shvataju i zato posle izvesnog vremena moramo da se ponašamo prema njima kao prema odraslima i moramo ih upoznati sa rođenjem.
Frenk Pereti (Frank E. Peretti) je razmišljao o tome zašto je ljudima danas, u 21. veku toliko teško da poveruju u svoje smisleno poreklo.
Citiraću ga.
On kaže: „Nije ni čudo što današnji mladi ljudi oskudevaju u samopoštovanju, kad u školama uče iz takvih knjiga koje im nameću misao da su običan proizvod slučajnosti, da su rezultat kosmičke nesreće, da ih niko nije planirao, da ih niko ne voli i da ih niko nije želeo.”
Da li je to istina?
Voleo bih da zamolim učitelje, nastavnike i profesore da prilikom poučavanja naše dece o poreklu, da prilikom vaspitavaja nove generacije nauče decu da postoji Neko ko stoji iza stvaranja ovog ogromnog univerzuma.
Dajmo novoj generaciji priliku da se osvedoči da nisu proizvod slučajnosti. Neka shvate da su voljeni i da su čovečja ljubav, sva ljudska osećanja i moral, božanskog porekla, i da se ne mogu objasniti ničim drugim osim postojanjem Bića koje je veće od nas, koje se umešalo u stvaranje univerzuma.
Bog je naš Tvorac.
Mi se susrćemo sa Tvorcem na samom početku Biblije gde je zapisano:
„U početku stvori Bog nebo i zemlju. A zemlja beše bez obličja i pusta, i beše tama nad bezdanom; i duh Božji dizaše se nad vodom. I reče Bog: Neka bude svetlost. I bi svetlost.“ (1Mojs. 1,1-3)
Zar nije fantastična ova knjiga koja nam daje takav detaljan opis iz kojeg jasno saznajemo kako je Bog stvorio životnu sredinu u kojoj živimo.
Bog se u prvom stihu predstavlja i za sebe kaže da je On taj koji stoji iza svega, da je On Onaj koji stvara. On stvara nebo i zemlju.
Ne smemo da zaboravimo ovaj redosled, jer je prema izveštaju prvo stvorio nebo pa zemlju. Kako bi bilo dobro kada bismo u životu naučili ispravan redosled vrednosti.
U drugom stihu čitamo da Duh Božji lebdi nad vodom. Duh Božji je onaj koji Zemlju, našu planetu, priprema za proces stvaranja.
U trećem stihu Bog Svojom rečju stvara, i izgovara: „Neka bude svetlost.” Ko je Reč Božja?
Dok čitamo prvo poglavlje Jovanovog jevanđelja, vidimo da Jovan poseban naglasak stavlja na jedan novozavetni opis Isusa Hrista.
Prvi stih prvog poglavlja jevanđelja po Jovanu kaže:
„U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč.”
On je Reč. Jer Bog ne stvara ni iz čega, nego stvara iz Sebe. On Sebe deli sa svojim stvorenjima i želi da spoznamo da imamo veoma važan i svrsishodan početak.
Onda Jovan ovako nastavlja u 14. stihu:
„I reč postade telo i useli se u nas puno blagodati i istine (i videsmo slavu Njegovu, slavu, kao Jedinorodnoga od Oca).”
Kakav opis Boga u središtu Novog zaveta!
Hajde da ukratko rezimiramo stvaranje.
Bog stvara tokom sedam dana i to na vrlo zanimljiv način, u parovima.
Videli smo da je Bog stvarao kao trojstvo: Otac, Sin i Sveti Duh.
Prvog dana, Bog odvaja svetlost od tame.
Drugog dana, Bog odvaja zemlju od svoda (neba).
Trećeg dana, Bog razdvaja more od kopna i zemlja pušta iz sebe bilje, tj. odvaja živo od neživog.
Šta čini u narednim danima?
Četvrti dan je par prvom danu stvaranja.
Četvrtog dana Bog ispunjava svetlost Suncem i stvara jedno nebesko telo, jednu zvezdu, da ispuni dan, a zatim popunjava tamu Mesecom i zvezdama.
Zar nije fantastično kako Bog prvo stvara okruženje, a zatim ga ispunjava sadržajem.
Drugog dana Bog odvaja vodu pod svodom od vode nad svodom i šta onda čini?
Popunjava vodu ribama i nebo pticama.
Drugi dan je par petom danu stvaranja. Naš Bog je predivan kad stvara tako skladno i uredno.
Treći dan, čitamo da Bog razdvaja more od suve zemlje. Zemlju nastanjuje životinjama i ljudima, a pošto zemlja daje bilje i plodove, ona služi ljudima za ishranu.
Ovo je šest dana stvaranja.
A šta se dešava posle?
Ipak govorimo o sedmonevnom ciklusu stvaranja.
Sedmog dana je Bog završio razdvajanje i punjavanje prostora koji je stvorio i zato stvara zajednicu i održava je.
Bog stvara crkvu sagrađenu u vremenu – hram u vremenu. Ovim hramom u vremenu On genijalno namerava da nas podseti da imamo smisleno poreklo prepuno značenja.
Ako biste pogledali slike Himalaja siguran sam da biste se zadivili visokim, strmim stenama koje prekriva sneg i koje kao da dodiruju nebo. Možda biste zajedno sa mnom pomislili kako je dobro što Bog nije nazvao Himalaje spomenikom stvaranja.
Onda biste štedeli novac tokom celog života da kupite avoinsku kartu da odete i posetite ovaj planinski lanac samo da biste ste se uverili da je Bog stvorio Zemlju.
Bog ne kaže da će nam kao spomenik stvaranja ostaviti planinu ili neki drugi prirodni veličanstveni objekat, već da će nam kao spomen stvaranja dati vreme.
Bog kaže: „Stvoriću hram u vremenu koji će dolaziti ljudima svake sedmice, po završetku šest dana.” Subota je vreme kada možemo da se prisetimo smislenog početka naše istorije.
Bog stvara čoveka i po mom mišljenju, on je najznačajniji i najveličanstveniji deo stvaranja.
Kako Bog stvara čoveka?
U 1. Mojsijevoj 1,26 čitamo:
„Potom reče Bog: Da načinimo čoveka po svom obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji.”
Bog stvara čoveka po svom liku i obličju. Mogu da se obave bilo kakvi RNK i DNK testovi, ali ostaje zaključak: čovek je jedinstven.
Među stvorenjima nema ni jednog sa takvim sposobnostima kao što je čovek. Na divan način se razlikujemo od ostalih stvorenja.
Zanimljivo je da Bog čoveku poverava sve što je stvorio pre njega samog.
To je kao kada biste živeli u 15. veku i jednom dobili SMS poruku ili e-mail od Mikelanđela, velikog umetnika u kome piše: „Znaš dragi prijatelju, u mojoj radionici stoji veliki komad mermera.
Počeo sam da ga klešem i od njega će verovatno nastati Mojsije.
Da li prihvataš da završiš ovaj naš projekat?”
Mislim da bih se toliko brinuo i imao toliku tremu da se ne bih usudio ni da uzmem u ruke čekić ili dleto, jer bih se bojao da ću upropastiti to remek delo. Najverovatnije bih morao da mu objasnim da je najbolje rešenje da on dođe i nauči me kako i koliko jako da udaram čekićem i kako se iz velikog bloka mermera oblikuje lik Mojsija.
Bog čini nešto što je još veće. Stvara našu Zemlju, ispunjava je različitim živim bićima i na kraju kada je sve gotovo, kada je sve lepo i dobro – kako Biblija kaže, onda meni i vama poručuje: „Čuvajte je.”
Čuvajmo, unapređujmo ono što je stvorio i budimo baštovani u Njegovom vrtu.
Bog stvara po svom obličju.
To znači da smo mi ljudi u stanju da razvijemo i gajimo neposredan, vertikalni odnos sa Bogom.
Sposobni smo da ostvarimo bežičnu komunikaciju sa svemoćnim Bogom, jer smo stvoreni za odnose.
Ne diktiraju mi instinkti kvalitet odnosa koje ostvarujem, već su moja osećanja i moj razum u osnovi svih mojih odnosa i veza. Čovek može da ostvari i horizontalne veze – da se poveže sa drugim ljudima.
Zamislite da posmatramo početke istorije, korak po korak, dan za danom, kako se sve prelepo uklapa. Ako Bog kaže: „Neka bude svetlost”, nastaje svetlost.
Ako Bog kaže: „Neka svod odvoji vodu od vode”, ona se razdvaja. Ako Bog kaže da se suva zemlja odvoji od vode, to se odmah dešava.
Na kraju svakog dana, Bog pogleda i kaže: „Sve je dobro”. Ovo se sve ponavlja do sedmog dana kada iznenađeni čitamo u 1. Mojsijevoj 2,18:
„I reče Gospod Bog: Nije dobro…”
Šta se dogodilo?
Da li se dogodila neka katastrofa odmah na početku istorije?
Do sada je Bog stvarao i sve je bilo samo dobro, dobro, dobro i lepo.
A sada odjednom kaže: „Nije dobro.”
Da vidimo šta to nije dobro?
„I reče Gospod Bog: Nije dobro da je čovek sam; da mu načinim druga prema njemu.
Jer Gospod Bog stvori od zemlje sve zveri poljske i sve ptice nebeske, i dovede k Adamu da vidi kako će koju nazvati, pa kako Adam nazove koju životinju onako da joj bude ime; I Adam nadede ime svakom živinčetu i svakoj ptici nebeskoj i svakoj zveri poljskoj; ali se ne nađe Adamu drug prema njemu.”
Ne vidi samo Bog da nešto nije dobro.
Bog Daje Adamu, prvom stvorenom čoveku, zadatak da pogleda sve što je On stvorio i da da imena svim životinjama.
Adam se sigurno sreo i sa zmijom, ali ni sa njom nije mogao da porazgovara kao sa sebi jednakim bićem, jer je na kraju krajeva on bio jedini svoje vrste. I on sam je shvatio da nema para.
Kakvu sliku Adam vidi dok gleda sve životinje u parovima, a nigde u svom okruženju ne vidi svog para?
Kako može da preživi tu prazninu?
Naravno, Bog rešava problem. Pušta na Adama tvrdi san. Ovo se dešava i danas kada tražimo bračnog druga.
Bog pušta tvrdi san na muškarca, a zatim mu pronalazi druga prema njemu, svoje divno stvorenje.
Postoji film o stvaranju u kome Bog svojim rukama oblikuje Adama. Kada udahne život u njegove nozdrve i Adam oživi i ustane, Bog kao da ga pregleda od glave do pete i pomisli: „Od ovoga mogu da stvorim nešto još lepše.” Tada Bog pušta san na Adama i dok on spava pogledajmo šta Bog čini.
U 22. stihu 1. Mojsijeve 2. glave čitamo: „I Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je k Adamu.” Kako intiman prizor.
Prvo venčanje u istoriji o kome možemo da čitamo. Bog je poput pravog kuma. Evu, ovu predivnu ženu vodi Adamu i kaže mu da je ta žena drug prema njemu, njegov pomoćnik.
Danas postoje mnogi parovi koji oslikavaju odnos između Adama i Eve.
Kada Bog vodi Evu Adamu, Adam tada uzbuđenim glasom kaže: „Vao!!!” „Sada eto kost od mojih kosti, i telo od mog tela. Neka joj bude ime čovečica, jer je uzeta od čoveka.” (1Mojs. 2,23) Neverovatno je šta se dešava.
Adam ne kaže: „Čekaj malo, Bože, ja sam hteo ženu sa smeđim očima, a ova ima plave.” Već čim je ugleda, on odmah uzvikuje: „To je ta! Nema druge koju bih mogao da volim, koja bi me ispunila.” Kao što se desna i leva ruka nadopunjuju tako u ovom izveštaju bračni partneri dopunjuju jedno drugo.
Ni Eva se ne žali. Ona je kao žena koja je otišla u policiju da prijavi nestanak svoga muža.
Kada je stigla na red prišla je šalterskom radniku i rekla: „Moj muž je oko 185 cm visok, plave kose i plavih očiju, mišićave građe, izuzetno prijatan i inteligentan i veoma pažljiv prema našoj deci.
Mnogo mi nedostaje. Molim vas, pronađite ga.” U redu odmah iza nje stajao je njen komšija. Ubacio se u njen razgovor: „Ali, gospođo, vaš muž je visok oko 150 cm, ćelav je i žgoljav, stalno psuje i svaki dan tuče vašu decu.” Žena mu je odgovorila: „Dobro, dobro.
Ali ko želi da se on vrati?” Ova žena je mislila da joj se možda sada pružila odlična prilika da nađe druga prema sebi. Bog je taj koji pronalazi bračnog druga.
Bog nam daje zadatak.
U 1. Mojsijevoj 1,28 Bog kaže: „I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svih zveri što se miču po zemlji.”
Bog kaže: „Predajem vam štafetu. Vodite računa o Zemlji i o njenim stanovnicima. Molim vas, preklinjem vas, čuvajte sve što sam stvorio.”
Nažalost, ako danas, u 21. veku, pogledamo unazad i vratimo se na ovaj događaj, moramo da kažemo da ne samo što nismo pazili, već smo i eksploatisali Zemlju.
Mi smo sami Božja stvorenja.
Ovo nikada ne smemo da zaboravimo, jer nas na početku istorije Isus poziva u svoju radionicu i kaže nam: „Od sad pa nadalje mi ćemo sarađivati kao poslovni partneri.”
U Efescima poslanici, Pavle u 2. poglavlju 10. stihu piše: „Jer smo Njegov posao, sazdani u Hristu Isusu za dela dobra, koja Bog unapred pripravi da u njima hodimo.” (Efesc 2,10)
Mi smo Božja stvorenja.
Naš položaj na ovoj Zemlji ne mogu da preuzmu ni mašine, ni životinje, ni bilo kakvi drugi tehnički izumi.
Ne znam da li u poslednje vreme primećujete da se sve više propisa i zakona odnosi na prava životinja, kao da u današnje vreme ta stvorenja imaju veća i uzvišenija prava od ljudi.
Oni koji ne žive u bračnoj zajednici takođe imaju mnogo veća prava od onih koji su u braku, jer su zakoni koji se tiču prava bračnih parova doneti pre više od 100 godina, a od tada ih niko nije revidirao, proširio ili osvežio.
U jednom od pravnih udžbenika u Americi, mladunci orla (orlići) imaju mnogo više prava od bilo kog čoveka (zamislite sada beloglavog orla). Zakonski propisi kažu da će onaj koji razbije ili uništi jedno jaje beloglavog orla odslužiti dve do tri godine zatvorske kazne.
Moje pitanje kao hrišćanina, porodičnog čoveka, kao čoveka uopšte je:
Šta se dešava sa svim onim fetusima čoveka koji nikada ne vide svetlost dana?
One koje često iz loših pobuda ubiju nedozvoljavajući im da se rode?
Gde su tu ljudska prava?
Mnogi ljudi žele i pokušavaju da objasne naukom svoj nastanak i mnogi od naučnih grana posebno izdvajaju matemetiku, statistiku, biologiju pokušavajući da izračunaju verovatnoću i na kraju njome objasne da postojanje ljudskog života na zemlji nije rezultat Božjeg delovanja već nečeg drugog.
Albert Sent Đerđi (Albert Szent Gyorgyi), mađarski fiziolog, koji je dobio Nobelovu nagradu iz oblasti fiziologije i medicine, je malo podrugljivo i šaljivo rekao sledeće: „Dva puta više radnika, naravno, obaviće dvostruko veći posao.
Ali ako jedna žena rodi jedno dete za devet meseci iz toga ne proizilazi zaključak da devet žena za jedan mesec mogu da rode jedno dete.” Kada smišljamo različite teorije o nastanku života na našoj Zemlji onda kombinujemo ovakve statističke podatke, povlačimo liniju i sve pripisujemo matematičkim proračunima, a kao što vidimo, život diktira potpuno drugačija pravila.
Sve ovo je kao kada bi naučnici na svoj sastanak pozvali Boga i rekli mu: „U 21. veku mi smo već toliko napredovali u nauci da možemo da napravimo čoveka.
Zbog toga nam više nisi potreban. Od sada pa nadalje sami možemo da upravljamo životom na Zemlji.” Na to Bog odgovara: „Dobro, hajde da se takmičimo pa da vidimo ko šta može da stvori.
Na primer, počnimo od stvaranja čoveka. Ja predlažem da uradimo ono što je zapisano u Svetom Pismu, da od zemlje načinimo čoveka.”
Na ovo su se naučnici nasmejali i odgovorili: „U redu. Donesimo zemlju u kolicima i započnimo takmičenje.” Na ovo je Bog rekao: „Ne, ne. Svako neka uzme svoju zemlju.” Nauka je mnogo napredovala i naučnici su sposobni da proizvedu mnogo toga koristeći već postojeće materijale.
Mnogi naučnici su bogobojazni i savesno se odnose prema svom pozivu. Moramo da se zahvalimo Bogu što im je dao mudrost i znanje na osnovu kojeg je svet u kome danas živimo bolje mesto.
Bog nas je stvorio sa željom da budemo posebni.
Kada čitamo Psalme redom teško možemo da se odvojimo od 139. Psalma u kome u 14. stihu psalmista David kao da uzvikuje: „Hvalim Te, što sam divno sazdan.
Divna su dela Tvoja, i duša moja to zna dobro.” Moje srce poskakuje puno oduševljenja koliko si velik Bože. Jer je naš Bog velik! Onaj koji je otpočeo istoriju stvorivši sve, načinio je remek delo.
Razmislimo samo da u jednom danu pojedemo oko 1,5 kg hrane, popijemo oko 1,4 l tečnosti, kroz znoj izbacimo oko 8 dl tečnosti.
U toku jedne noći se u snu okrenemo 25-30 puta, pokrenemo oko 750 važnih mišića u toku jednog dana, 23.040 puta udahnemo i izgovorimo između 25.000 ili 30.000 reči, u zavisnosti od toga da li ste muštarac ili žena.
Vaše srce otkuca 103.689 puta u jednom danu.
Koristimo 7 miliona nervnih ćelija u mozgu kada razmišljamo, a naša krv pređe 270 miliona kilometara samo u jednom danu. Samo razmislite o tome kakvo je Bog remek delo stvorio.
Sam Bog na to kaže da je sastavio jednu kompaktnu i veoma složenu „mašinu” koju niko ne može da kopira.
Niko ne može da stvori čoveka kako ga je On stvorio, nadarenog neverovatnim sposobnostima koje mu je dao sam Tvorac.
Primer kompaktne, složene tvorevine je mišolovka.
Ako imate mišolovku kod kuće i izvadite bilo koji od njenih delova, ta mišolovka više neće biti u stanju da uhvati miša. Tako je i sa stvaranjem.
Bog je stvorio određene delove organa u čovekovom telu o kojima možemo da kažemo da su krajnje jednostavni a povezani sa drugima čine složeni organ. Dobar primer je oko.
Čovečije oko je toliko komplikovano da nije moglo da se razvije tokom vremena. Svi elementi oka moraju da postoje i funkcionišu istovremeno da bismo videli svetlost i da bi se slika formirala u kori našeg mozga.
Svi znate koliko je prijatno slušati muziku.
Jedan klavir ima 88 dirki, a naše uho može da razazna oko 1.500 različitih tonova.
Ili na primer bube bombarderi, čija je specifična karakteristika odbrambeni mehanizam po kome su i dobile ime. Kada je ugrožena tj. prilikom napada neprijatelja, buba gađa neprijatelja otrovnim mlazem koji izaziva opekotine.
Osim toga, stvara se i oblak plave pare koja služi kao dimna zavesa za sakrivanje bube.
Kako je mogla da nastane ovakva buba?
Ili na primer žirafa.
Pomislite li nekad koliko veliko srce žirafa mora da ima da bi mogla da pumpa dovoljno krvi do glave?
Kada se žirafa sagne da pije, trebala bi da dobije moždani udar zbog količine krvi koje srce i dalje nastavlja da pumpa.
Da bi se krv pumpala sve do glave i dovodila kiseonik do mozga, potrebno je srce koje je kod žirafe dugačko 60 cm, teško više od 11 kg (25 puta veće od čovekovog), i pumpa 60 do 75 litara krvi u minutu. I krvni pritisak dvostruko je veći nego kod čoveka. Zahvaljujući jednom veoma istančanom krvnom sistemu sunđerastih ventila, žirafe ne padnu u nesvest kad se naglo podignu, ili kada se, obratno, spuste da piju pa im se krv sjuri u glavu. To je zbog sistema zalistaka koji im podešavaju arterijski i venski krvotok, kao i zbog veoma rastegljivih zidova krvnih sudova (sličnih sunđerastoj masi) koji natapaju mozak.
Majkl Bihi (Michael Behe) u svojoj knjizi Darvinova crna kutija objašnjava zašto smatra da postoji inteligentni Tvorac i kroz naučna otkrića dokazuje da naše disanje, komunikacija, osećanja, misli, potvrđuju postojanje Stvoritelja.
To je kao kada bi u jednoj prostoriji ležao smrskan leš, a grupa najboljih naučnika došla i uzela DNK uzorke sa svake krvave fleke, svake dlake, svakog otiska stopala kako bi zaključili ko je smrskao čoveka, dok u sredini iste prostorije sedi veliki sivi slon.
Zašto treba izvršiti sve moguće analize kada je očigledno da je slon krivac?
Majkl kaže da je ovakav naš univerzum. Gde god da zakoračimo srećemo se sa Bogom. Imamo smislen početak, smisleno poreklo, jer je Bog rekao i nastalo je. On je zapovedio i pokazalo se.
Slučajnost ovde nema mnogo šanse.
Astrofizičar Fred Hojl (Fred Hoyle) je rekao: „Verovatnoća da je planeta Zemlja nastala slučajno je otprilike ista verovatnoći da će uragan koji bi prošao smetlištem za sobom ostaviti Boing 747.”
To jednostavno ne može da se dogodi. Isto tako, ako u mraku nasumice udaramo tipke na kompjuterskoj tastaturi ili pisaćoj mašini, rezultat neće biti reči himne „Bože pravde”.
Ni to nije moguće. Priroda govori o tome da je Bog živ. „Jer šta se na Njemu ne može videti, od postanja sveta moglo se poznati i videti na stvorenjima, i Njegova večna sila i božanstvo, da nemaju izgovora.” (Rimlj. 1,20)
Od samog stvaranja sveta, kroz ono što je stvoreno, vidimo da onima koji se usprotive Bogu nema spasa, jer ne priznaju da naša istorija ima početak. Smisleni početak u okviru koga Bog pokreće celu, prelepu istoriju.
Zato Sveto Pismo kaže da čak i životinje govore. Jov postavlja pitanje: „Odakle potičemo?” A Bog odgovara: „Zapitaj stoku, naučiće te; ili ptice nebeske, kazaće ti. Ili se razgovori sa zemljom, naučiće te, i ribe će ti morske pripovediti. Ko ne zna od svega toga da je ruka Gospodnja to učinila? Kome je u ruci duša svega živog i duh svakog tela čovečijeg.” (Jov 12,7-10) Neko se brine o nama.
Postoji Neko ko je oduzetom čoveku rekao: „Ne boj se, sinko, opraštaju ti se gresi tvoji.” (Mt. 9,2) Ovaj čovek je ustao i isceljen otišao kući. Postoji Neko u svemiru ko nas poznaje i zna naše misli i kada ustajemo i kada ležemo.
Nismo ostavljeni.
Ženi koja je bolovala 12 godina Isus je rekao: „Ne boj se, kćeri! Vera tvoja pomože ti; idi s mirom.” (Lk. 8,48) Postoji Neko ko se zanima za nas i kome je stalo do nas.
U knjizi Propovednika 3,11 piše: „Sve je učinio da je lepo u svoje vreme, i savet metnuo im je u srce, ali da ne može čovek dokučiti dela koja Bog tvori, ni početka ni kraja.” U originalu stoji da im je večnost metnuo u srce.
Profesor Džon Dibdejl (Jon Dybdahl) priča da je jednom prilikom njegov sin sa svojom porodicom tražio stan kako bi se doselio u blizinu fakulteta na kome mu i otac radi.
Dok ne nađu pogodan stan profesor im je predložio da se usele u podrum njegove kuće. I tako, doselio se njegov sin sa svojom ženom i trogodišnjim sinom.
On kaže da se prvog jutra trogodišnjak probudio i pre su mu se otvorila usta nego oči. Počeo je da viče: „Deda, deda! Gde si? Danas ti još nisam čuo glas.” Penjao se stepenicama i dalje vikao: „Deda, deda. Gde si?” On kao profesor, upravo se spremao za jedno predavanje.
U prvom trenutku mu je jako zasmetalo njegovo vikanje, a onda ga je uzeo u krilo i pričao mu razne događaje. Molili su se zajedno. I tako svakoga dana.
Jednog jutra pogledao je na sat i shvatio da se unuk uspavao. Sačekao je tridesetak minuta, a zatim pozvao svoju sekretaricu i rekao joj da odloži prvo predavanje, jer ima jedno porodično okupljanje kome mora da prisustvuje.
Za desetak minuta čuo je svog unuka kako se penje uz stepenice vičući: „Deda, deda! Gde si? Danas ti još nisam čuo glas i nisam te video.” „Shvatio sam”, kaže profesor, “da nisam samo ja nedostajao svome unuku, već je i on nedostajao meni.” Tako je i sa našim nebeskim Ocem. On svakoga jutra nestrpljivo očekuje da čuje naš glas. Odložio je sve svoje važne poslove da bi došao na Zemlju, stvorio nas je i dao nam život.
Zar da ne slavimo takvog Boga?
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
