Dok šetate ulicom iznenada ispred vas zaustavi se jedna osoba. Vi je ne poznajete, ali primecujete na njenom licu nemir, dozu straha i zabrinutost. U tom trenutku, ta za vas nepoznata osoba, progovara: Molim vas, da li biste mi dali vaš bubreg? Ja sam tesko bolesna i ako ne dobijem vaš bubreg, verovatno ću umreti. Kako biste reagovali na ovakvu situaciju? Da li bi odmah krenuli sa njom do najbliže bolnice ili biste jednostavno rekli; Izvinite žurim na avion. Verujem da bi vecina nas učinila ovo drugo! Zašto! Odgovor je jednostavan; zašto bi neko učinio toliku žrtvu, pa maker bila i najhumanija, dajući svoj organ osobi koju poznaje tek nekoliko sekundi.
Međutim u sledećem primeru dešava se nešto radikalno drugačije. Jednoga dana dolazite kući i primećujete da je vasa supruga zabrinuta. Ona polako podiže svoje oči ka vama i drhtavim glasom progovara: Voljeni moj, danas sam saznala da sam teško obolela i da su moji bubrezi otkazali. Ako ne izvršim zamenu bar jednog bubrega sigurno cu umreti. Tada vi odgovarate: Ne nikako! To se neće desiti! Neću dozvoliti da te izgubim! Idemo odmah u bolnicu i ako se ustanovi da ti ja mogu dati svoj bubreg odmah ćemo to rešiti! Želim da ti dam svoj bubreg! Znaš, ja te previše volim i ne mogu ostati pasivan. Zbog čega u ovom drugom primeru imamo takvo hrabru, punu ljubavi reakciju? Zašto u prvom primeru žurimo na avion a u drugom žurimo u bolnicu? Verujem da se već nazire odgovor. Vreme koje poklanjamo nekome daje kao proizvod duboko poznavanje te osobe, a poznavanje radja snažnu ljubav prema toj osobi, ljubav koja je spremna na velike žrtve. Ljubav ne može da postoji ako nismo nekome prvo poklonili naše vreme i ako ga za to vreme nismo dobro upoznali.
Čitao sam o slučajevima gde je roditelj, u ovom primeru otac bio spreman da svojoj već odrasloj ćerki da srce. Da, da, dobro ste pročitali, bio je spreman da svoje srce da. Sada se sigurno pitate; a ko bi njemu dao srce da bi on mogao da živi? Ne, on nije očekivao da dobije srce, on je bio spreman da umre kako bi njegova ćerka živela. Svakako doktori nisu mogli tako nešto da prihvate zbog zakona, iako je otac navaljivao svaki dan i bio spreman na taj nesebičan čin! Davanje srca podrazumeva smrt. Zato je najteže dati svoje srce, jer to podrazumeva da se odreknemo sebe, svog bića, svog postojanja.
SADRŽAJ
Bog traži naše srce!
Bog traži naše srce! Zašto je teško odgovoriti Bogu na taj poziv? Dali ga možda slabo poznajemo? Dali smo do sada odvajali malo vremena za zajednicu s Njim? Da li Bog kada stane ispred nas i zatraži naše celo srce, često prođe kao ona osoba koja je stala ispred nas i zatražila bubreg, a mi se žurimo na avion jer je ne poznajemo. Kada Bog traži naše srce, srce kameno, On ne želi da ga zadrži, Bog želi da ga vrati očišćeno, mesno, novo, drugačije…
U knjizi Vaspitanje, Elen Vajt je zapisala: “Svet obuzima neka čudna napetost kakva se do sada nije videla. Bilo da se radi o razonodi, sticanju novca, borbi za vlast pa čak I samoj borbi za opstanak, sve prati neka strašna snaga koja obuzima duh, dušu I telo. Usred pomamne jurnjave govori Bog! Koja je to sudbonosna vest koju Bog želi da saopšti čoveku? Čujmo Njegov glas preko proroka Jeremije: “Ovako veli Gospod: mudri da se ne hvali mudrošću svojom, ni jaki da se ne hvali bogatstvom svojim. Nego ko se hvali, neka se hvali time što razume I poznaje mene da sam ja Gospod.”( Jeremija 9,23.24)
U egzistenciji čoveka na osnovu tekstova iz Jeremije najvažnija stvar je da čovek poznaje i razume Gospoda Boga. Tu istu ideju naglašava i sam Isus kada kaže i poredi da je poznavanje Boga i Isusa Hrista jednako život večni: “A ovo je život večni da poznaju Tebe jedinoga istinitoga Boga I koga si poslao Isusa Hrista.”(Jovan 17,3) U potrazi za boljim životom Vajt naglašava: “Poznanje Boga i Isusa Hrista… je ključ koji otvara vrata nebeskog grada.”
U daljem promišljanju o ovim tekstovima jednostavno nam se nameće zaključak da bez poznavanja Boga i Njegovog svetog karaktera punog ljubavi čovek nikada ne bi mogao doneti odluku da svoj život, svoju budućnost, svoje srce preda Njemu. Baš isto kao što niko od nas ne bi bio spreman da svoj organ da nekom prolazniku koga ne poznaje, sa kojim nije delio svoje vreme i svoj život.
Zato kada se upozna Bog i njegov sveti karakter u svoj njegovoj lepoti, i kada čovek zavoli Boga zbog toga što On jeste, daje se celo srce. A kada čovek da Bogu celo srce, On mu vraća srce očišćeno, mesno srce koje je spremno da voli i da sluša, a to je početak večnog života. U knjizi Čežnja vekova na strani, 668. zapisano je; “Kada budemo poznavali Boga kao što je moguće da ga poznajemo, tada će naš život biti život stalne poslušnosti.”
Naš Bog se neće zadovoljiti ako odlučimo da mu damo samo neki deo ili pedeset posto našeg srca. Od takve odluke, niti bi mi imali koristi, niti Bog. Ako se sećamo priče na početku otac je želeo da svojoj ćerki da celo srce. Ako bi odlučio da da samo pola ili čak jedan veći deo svakako da ne bi ni on mogao da živi a ni ćerka ne bi imala koristi.
Život cara Amasije
Možda se zadovoljavamo time sto ipak večina našeg života je u skladu sa Božjom objavom i često smatramo da je to dovoljno za Boga. Hajde za kratko da se prisetimo jednog događaja koji govori o životu cara Amasije. Kada je Amasija napunio dvadeset i pet godina počeo je carovati u Jerusalimu. I reč Božja kaže da je on činio što je pravo pred Gospodom, ali ne celim srcem. (2. Dnevnika 25,2) U 14. stihu čitamo da se Amasija vratio iz boja savladavši Idumeje i da je doneo bogove sinova Sirovijeh kako bi ih postavio sebi za bogove. Dalje, tekst govori da je dolazio pred njih da im se klanja i da im kadi. Svako od nas može lako zaključiti i izvući za sebe pouku, da kada se ne daje celo srce Bogu onu drugu polovinu neminovno će ispuniti bogovi ovoga sveta. I šta je bila posledica takvog dela. U 27. stihu čitamo da “… pošto je Amasija odstupio od Boga, digoše bunu na njega u Jerusalimu i ubiše ga.”
Verovatno iz ovog događaja možemo bolje razumeti zašto Bog traži celo srce. Bog najbolje poznaje čoveka i njegovu prirodu. On najbolje razume veliku borbu koja se vodi za ljudsko srce, za moj i tvoj život, ne zemaljski, prolazan nego za onaj večni. Srce koje ne ispunjava Božja prisutnost ispuniće pristutnost sotone koji ima samo jedan plan, da nas uništi… Zato car David u Psalmu 51,10. Vapi posle gorkog iskustva koje je proživljavao učinivši težak greh protiv Urije Heteina ubivši ga radi njegove žene: “Učini mi čisto srce I duh prav ponovi u meni.” To, dragi moji, može samo Bog da učini. Čovek ne može da očisti svoje srce, čovek ne može da popravi svoj život da bude u skladu sa Božjom voljom. To nam potvrđuje i tekst kojeg čitamo u Pričama 20,9.: “Ko može reći: očistio sam srce svoje, čist sam od greha svojega?” To može da učini samo Duh Sveti: “Kao što vosak prima otisak pečata, tako i srce treba da primi i trajno sačuva otisak lika Isusa Hrista, koji na nju stavlja Duh Sveti.” (Odabrana svedočanstva, 337.)
Bog traga za čovekom
Bog traga za čovekom koji je upravio celo srce prema Njemu da bi mu dao svu potrebnu silu u borbi protiv zla (2. Dnevnika 16,9). On čezne za nama i želi da mu poklonimo svoje vreme. On hoće da razgovara sa nama “kad zahladi”, kao što je to radio nekada sa Adamom u vrtu Edemskom. Bog je tu, blizu nas, ali mi Ga često ne vidimo i ne čujemo jer ga ne tražimo celim srcem. Zato je dobro da se jos jednom prisetimo reči proroka Jeremije koje su reči samog Boga upućene nama: “I tražićete me, i naći ćete me, kad me potražite svim srcem svojim.”(Jeremija 29,13)
Kada je jedan zakonik kušao Isusa, pitajući: “Šta da činim da dobijem život večni,” Isus ga je uputio na zakon koji govori o dve najveće zapovesti. Pošto je zakonik citirao pismo: “Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim I svom dušom svojom I svom snagom svojom I svom misli svojom I bližnjega svoga kao samog sebe.” Isus mu je kazao: “Pravo si odgovorio; to čini I bićeš živ.” (Luka 10,25-28)
Ovakav život podrazumeva mnogo samoodricanja. Samoodricanje! O kako je ova reč često za mene bila nepodnošljiva i odbojna. Neretko sam slušao propovedi o samoodricanju, kako ne smem ovo da činim ili ono i kako ću biti Bogu ugodan ako se stalno odričem nečega što je loše. Nije ni čudo zašto se toliko često izgovara ova reč, jer je “samoodricanje suština Hristove nauke”, zapisano je u knjizi Čežnja Vekova na 523. strani. Znam da je ovo verovatno i vaš problem, I da se redovno pitamo koliko još treba da se odričemo i čega sve trebamo da se odričemo. Nešto ću vam reći iz svog ličnog iskustva. Ako u samoodricanju osećamo teret ili možda gubitak nečeg čega se odričemo imamo veliki problem. To što želimo napustiti uskoro će postati ponovo deo našeg života, našega bića, ono će se ponovo vratiti kao nezvani gost u naš život a to svakako ne bismo želeli. Zato u toj borbi samoodricanja, celo srce dato Bogu ima veliki značaj! Kada se Bogu daje celo srce tada Duh Sveti dolazi u naš život a sa njim i naš Gospod Isus Hristos! Setimo se da to podrazumeva večni život. Tada mnoge stvari koje su nas razdvajale od Njega a nismo mogli pobediti samoodricanjem jednostavno nestaju u našem životu. Greh koji je robio naše telo a kojeg nismo bili u stanju pobediti sada konačno nema nikakvu snagu nad nama. Sve postaje trivijalno jer sa Hristom je došao novi ukus života: “Zadatak Duha Svetog je da uzdigne naš ukus, da posveti srce i oplemeni čitavog čoveka”. (Odabrana svedočanstva, 374)
Zato podsećam na ono što je od suštinske važnosti za svakoga od nas, da naša borba treba da bude borba za vreme koje ćemo odvojiti za Isusa. U tom spasonosnom odnosu, dijalogu, blizini, sa našim Gspodom lome se koplja neprijatelja, pobeđuju se sve mane i nedostaci preko kojih nas je sotona držao u zarobljeništvu jer smo sada vezani za Hrista celim srcem. Zato borimo se za vreme koje treba da ti našem Gospodu. To vreme nikada neće biti izgubljeno. U suprotnom, mi možemo biti izgubljeni: “Nema ničeg, čega se sotona toliko plaši, kao mogućnosti da narod Božji raščisti put i ukloni svaku prepreku da bi Gospod mogao da izlije svog Duha.” (Hristos naša pravednost, 149.)
Isus i naše srce
Ako je do sada Isus stajao ispred vrata našeg srca i kucao kako bi ušao i večerao s nama učinimo da se to više nikada ne desi. Takav prizor nemojmo nikada više dozvoliti u svom hrišćanskom iskustvu. Barem na osnovu nekoliko izabranih tekstova koje smo pročitali verujem da ne možemo ostati ravnodušni! Otvorimo širom vrata našega srca i kažimo: Gospode useli se u moj dom, moje srce. Nemoj biti samo povremeni gost, prosijak moje ljubavi. Evo Oče, ja ti predajem svoje celo srce da bude tvoje vlasništvo. Ostani tu zauvek! Amin!
mr Zoran Marcikić
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
