Biblija govori o zavetu koji je Bog načinio s jevrejskim narodom. Nakon Hristove smrt Njegovi sledbenici proširili su vest o novom zavetu, koji je zamenio stari. Postavlja se pitanje da li postoje veze između ova dva zaveta i kakve su one, ako postoje. Zašto je uopšte bilo potrebe praviti dva zaveta?
Dodatnu konfuziju može da unese i način kako hrišćani nazivaju sastavne delove Biblije, koju dele na knjige Starog i Novog zaveta. Ova podela je očigledno načinjena da bi ukazala da knjige Starog zaveta opisuju događaje Božijeg naroda u vreme „prvog” zaveta, dok knjige Novog zaveta opisuju šta se dešava od vremena „novog” zaveta u Isusu Hristu.
Na osnovu ove podele, na stari i novi zavet, stvorene su predrasude. Na primer, veoma je rasprostranjeno mišljenje o strašnom, prekom i nemilosrdnom Bogu koji je opisan u Starom zavetu, a milostivom, blagom i popustljivom novozavetnom Bogu. Ovakvo mišljenje uglavnom je zasnovano na površnom ili potpuno nepostojećem poznavanju Biblije, pre svega starozavetnog sadržaja. Moglo bi da se kaže da je to glasina u koju su drugi poverovali, iako se sami nisu potrudili da je provere.
Ima i zloupotreba zasnovanih na ovoj podeli. U razgovorima s hrišćanima, prilikom citiranja starozavetnih stihova koji ne idu u prilog njihovim stavovima, često može da se čuje odgovor: „Aaa, to je stari zavet. To više ne važi.” Da li iz neznanja ili iz nespremnosti da priznaju svoje zablude, oni potkopavaju sva svoja ostala verovanja, koja su zasnovana na starozavetnim. Tačno je, međutim, da je forma služenja Bogu promenjena od novozavetnog vremena, ali to ne bi trebalo da bude izgovor za negiranje svega što nam se ne sviđa iz starozavetnog vremena.
Novi zavet izgrađen je na temeljima starog. Ako je u starom zavetu sve loše, pa čak i neistinito, onda su takve i same osnove novog. Ceo svoj život i odbranu svojih stavova Hristos je zasnovao na starozavetnim spisima. Kada je želeo da potvrdi istinitost svojih reči, po pravilu je sledilo čuveno: „Pisano je”. Budući da knjige Novog zaveta tada još nisu ni postojale, očigledno je da se pozivao na Stari zavet. Njegovi prvi sledbenici krenuli su istim stopama. Dokazivali su da se mnogi odlomci iz Pisma odnose na Njega.
Hrišćani nemaju luksuz da negiraju starozavetne spise, dok oni koji prihvataju samo Stari zavet mogu da negiraju novozavetne. Zidovi mogu da stoje bez krova, iako je kuća tako nedovršena, ali krov bez zidova ne može nikako. Novozavetna koncepcija bi morala da proističe iz starozavetne, da se na nju oslanja, objašnjava je i ispunjava.
Pre nego što se krene na samu temu, bilo bi dobro na izvestan način definisati šta predstavlja reč zavet u Bibliji i s čim bi to danas mogli da poredimo.
O zavetu uopšte
Kada se neko zavetuje, on se obavezuje da nešto uradi. Recimo, nakon Potopa Bog se zavetuje: „Postavljam zavjet svoj s vama, te otsele neće nijedno tijelo poginuti od potopa, niti će više biti potopa da zatre zemlju.” (1. Mojsijeva 9:11). Prema tome, Bog tvrdi, obavezao se, da više neće biti globalnog potopa na celoj planeti.
Ovo je u potpunosti jednostran čin. Ne postoje uslovi za ovakav Božiji zavet u odnosu na nas. Bez obzira kako se mi ponašali, Bog je dao svoju reč da On više nikada neće poplaviti ceo svet. Dakle, na ovakav način zavet bismo mogli da tretiramo kao Božije obećanje.
Većina zaveta se ipak pravila tako što se dve strane obavežu kako će da se ponašaju jedna prema drugoj. Biblija spominje mnoge zavete među ljudima[1], kao što su, recimo, zavet između Lavana i Jakova (1. Mojsijeva 31:44*), Davida i Jonatana (1. Samuilova 18:3*), Solomuna i Hirama (1. Carevima 5:12*). Savremenim rečnikom rečeno, ovo bismo mogli da nazovemo ugovorom.
Umesto potpisa, koje mi stavljamo kao garanciju punovažnosti ugovora, oni su koristili neko obeležje koje će obe strane da podseća na međusobno zavetovanje. Jedan od uobičajenijih načina bio je prinošenje žrtve, koja se prepolovi i prođe se između tih polovina. „I predaću ljude koji prestupiše moj zavjet, koji ne izvršiše riječi zavjeta koji učiniše preda mnom, rasjekavši tele na dvoje i prošavši između polovina” (Jeremija 34:18).
Međutim, postojali su i drugi načini koji su služili kao potvrda i spomen na učinjeni zavet. Lavan i Jakov su međusobni zavet ovekovečili na sledeći način: „I Jakov uze kamen i utvrdi ga za spomen. I reče Jakov braći svojoj: nakupite kamenja. I nakupiše kamenja i složiše na gomilu, i jedoše na gomili. I Lavan ga nazva Jegar-Sahadut, a Jakov ga nazva Galed. I reče Lavan: ova gomila neka bude svjedok između mene i tebe danas. Zato se prozva Galed.” (1. Mojsijeva 31:45-48).
Bez obzira da li se zavet učini jednostrano, kao jedna vrsta obećanja, ili su se dve strane međusobno ugovorno zavetovale, jasno je da im je zajedničko obavezivanje. Zavet bismo, prema tome, mogli da smatramo određenom vrstom obavezivanja.
Možda bismo ovo mogli još malo da proširimo. Govoreći svom narodu kako je njihova dobrota nestalna i prolazna, Bog za svoj narod kaže i: „Ali oni prestupiše zavjet kao Adam; tu me iznevjeriše.” (Osija 6:7). U Pismu ne možemo da nađemo da se Adam na bilo šta obavezao. On se jednostavno oglušio o Božije uputstvo koje je primio.
Dakle, uslovno rečeno, čak i ono što se očekuje od nas može da se smatra zavetom. To može da bude i razlog zašto Bog kaže da je u zavetnom odnosu sa svojim narodom i da od njih očekuje da Ga poštuju i slušaju, iako nije načinio zavet sa svakim pojedincem, pa čak ni sa svakom generacijom u narodu.
Odnos prema zavetu
Sklapanje zaveta, koji je ranije učinio s Jonatanom (1. Samuilova 18:3*), David naziva „ulaskom u Gospodnji zavet”[2] (1. Samuilova 20:8*). Ne možemo tačno da znamo da li su se oni pozvali na Boga prilikom sklapanja zaveta, jer to nije zapisano, ali je sasvim moguće, budući da je to zapisano u slučaju njihovog obnavljanja međusobnog zaveta (1. Samuilova 23:18*). U svakom slučaju, može da se zaključi da se prekršaj zaveta učinjenog čoveku doživljava i kao odgovornost prema Bogu.
Možda još bolji primer je slučaj kada su Gavaonjani prevarili Jevreje da načine međusobni zavet o miru (Isus Navin 9:15*). „Ali poslije tri dana kad uhvatiše vjeru s njima, čuše da su im susjedi i da žive usred njih. … I ne pobiše ih sinovi Izrailjevi, jer im se knezovi od zbora zakleše Gospodom Bogom Izrailjevijem. Ali sav zbor vikaše na knezove. Tada svi knezovi rekoše svemu zboru: mi smo im se zakleli Gospodom Bogom Izrailjevijem; zato sada ne možemo dirati u njih. Učinimo im to, i ostavimo ih u životu, da ne dođe gnjev na nas radi zakletve kojom im se zaklesmo.” (Isus Navin 9:16, 18-20).
Iako su bili prevareni, što bi danas svakome davalo legitimno pravo da raskine ugovor sklopljen u takvim uslovima, njihovo strahopoštovanje prema zavetovanju odvratilo ih je od toga da razvrgnu učinjeni dogovor. Drugim rečima, oni su se odnosili prema zavetu koji su učinili s ljudima kao prema zavetu koji su učinili s Bogom, jer su se na Njega pozvali i u Njegovo ime obavezali da postupaju na određeni način.
Zavet se, dakle, veoma cenio, čak i kada je jedna strana obmanuta. Velika je sramota bila ne držati se zaveta, a verolomnici su smatrani ljudima bez ikakvog karaktera.
Ali, ne samo da su ljudi tako doživljavali zavet, nego i Bog na prestupanje zaveta ne gleda s odobravanjem, čak i ako nije bio u pitanju zavet učinjen s Njim. „Kaži tome domu odmetničkom: ne znate li šta je ovo? Reci: evo, dođe car Vavilonski u Jerusalim, i uze mu cara i knezove, i odvede ih sa sobom u Vavilon. I uze jednoga od carskoga sjemena, i učini s njim vjeru, i zakle ga … Ali se odmetnu od njega poslav poslanike svoje u Misir da mu da konja i mnogo naroda. Hoće li biti srećan? hoće li uteći ko tako čini? ko prestupa vjeru hoće li uteći? Tako ja živ bio, govori Gospod Gospod, u mjestu onoga cara koji ga je zacario, kojemu je zakletvu prezreo i kojemu je vjeru prestupio, kod njega će u Vavilonu umrijeti. … Jer prezre zakletvu prestupajući vjeru; i gle, davši ruku čini sve to; neće uteći. Zato ovako veli Gospod Gospod: tako ja živ bio, obratiću mu na glavu zakletvu svoju koju prezre i vjeru svoju koju prestupi.” (Jezkilj 17:12, 13, 15, 16, 18, 19).
Bog očekuje da svoju reč poštujemo, kada se nešto obavežemo da to i ispunimo. Ovo se u potpunosti slaže s Hristovim rečima: „Još ste čuli kako je kazano starima: ne kuni se krivo, a ispuni što si se Gospodu zakleo. A ja vam kažem: ne kunite se nikako: ni nebom, jer je prijestol Božij; ni zemljom, jer je podnožje nogama njegovijem; ni Jerusalimom, jer je grad velikoga cara. Ni glavom svojom ne kuni se, jer ne možeš ni dlake jedne bijele ili crne učiniti. Dakle neka bude vaša riječ: da, da; ne, ne; a što je više od ovoga, oda zla je.” (Matej 5:33-37).
Reč koju izustimo veoma se vrednuje pred Bogom. Zato bi trebalo da budemo oprezni u izjavama šta ćemo uraditi, pošto mnoge situacije nismo u stanju da kontrolišemo. Ako već nešto i kažemo, toga treba da se pridržavamo. Bog želi da budemo ljudi od reči u svakodnevnim situacijama, čak i ako se nismo zakleli ili zavetovali. A vrlo dobro znamo da ljude koji drže do svoje reči i drugi cene i poštuju. Verolomnici, nasuprot tome, nisu omiljeni ni Bogu ni ljudima.
Izdvajamo:
Spremne ruke – ljubav, služba i prava zajednica
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
