Pre izvesnog vremena čuo sam za jednog misionara u Africi koji je dao Bibliju jednom Afrikancu. Čovek je oduševljeno zagrlio Bibliju i izrazio veliku zahvalnost za dragoceni dar Božje Reči koji mu je misionar dao. Ali kada ga je misionar video nekoliko dana kasnije, na svoje iznenađenje, Biblija je izgledala kao da se već raspala i da nedostaju mnoge strane. Misionar ga je pitao: „Šta se dogodilo? Šta si to uradio svojoj Bibliji? Kada sam ti je dao, smatrao si da je dragocena imovina.“ Čovek je odgovorio: „Da, ona je veoma dragocena. To je najbolji dar koji sam ikada dobio. Toliko je dragocena da kada sam se vratio u svoje selo, veoma pažljivo sam izabrao jedan list i iskinuo ga i dao mojoj majci. Zatim sam iskinuo još jedan list i dao ga ocu. Iskinuo sam još jedan list i dao ga mojoj ženi. Konačno, svakome u mom selu dao sam po jedan list iz Božje Reči.“ Mi ćemo se možda smeškati dok slušamo ovo, ali kakvo svedočanstvo! Poruka Božje Reči bila je toliko divna da je želeo da je podeli sa svima koje je poznavao.
Tako je bilo i sa apostolom Pavlom. U 26. poglavlju Dela apostolskih vidimo Pavla na suđenju, kako u lancima stoji pred carem Agripom. Ali Pavle kao da nije previše zabrinut zbog toga. Umesto toga, on se trudi najbolje što ume da cara Agripu obrati Isusu. Pavle caru Agripi priča svoju životnu priču, kako je nekada bio strašan progonitelj hrišćana, kako ih je bacao u tamnicu i osuđivao na smrt. Ali onda mu se Isus javio na putu za Damask. Slušajte kako Pavle priča taj deo svoje priče, počevši sa 12. stihom:
„Za koje idući u Damask s vlašću i zapovešću od glavara svešteničkih, U podne, care, videh na putu s neba svetlost veću od sijanja sunčanog, koja obasja mene i one što iđahu sa mnom. A kad mi svi padosmo na zemlju, čuh glas gde govori meni i kazuje jevrejskim jezikom: Savle! Savle! Zašto me goniš? Teško ti je protivu bodila praćati se. A ja rekoh: Ko si Ti, Gospode? A On reče: Ja sam Isus, kog ti goniš; Nego ustani i stani na noge svoje; jer ti se zato javih da te učinim slugom i svedokom ovome što si video i što ću ti pokazati, Izbavljajući te od naroda jevrejskog i od neznabožaca, kojima ću te poslati, Da im otvoriš oči da se obrate od tame k videlu i od oblasti sotonine k Bogu.“
Nekoliko trenutaka kasnije Pavle kaže, „Zato, care Agripa! Ne bih nepokoran nebeskoj utvari.“ Ali sačekajte malo. Nešto kao da nije u redu u toj rečenici. Pavle nije video nikakvu utvaru, viziju, samo jako svetlo koje ga je zaslepelo. Čuo je Isusov glas kako mu se obraća, ali nije video ništa posebno – samo zaslepljujuću svetlost. O čemu je onda govorio kada je rekao da nije bio neposlušan „nebeskoj utvari“?
Vidite, i mi danas na isti način koristimo reč „vizija.“ Stalno iz početka, svet se trudi najbolje što ume da posadi neke vizije u naš um.
Uzmite, na primer, Američku vojsku. Mnogo godina je njena najuspešnija rečenica za regrutaciju bila, „Budi sve što možeš. Pridruži se vojsci.“ To je značilo, „Uhvati viziju o tome koliko velik možeš da budeš ako se pridružiš vojsci. Mi ćemo od tebe napraviti nešto posebno, bolje nego što si ikada mogao da zamisliš.“
I poslovni svet pokušava da posadi vizije u vaš um. Skoro svaka reklama želi da zamislite sebe kako koristite njihov proizvod. Oni pokušavaju da zarobe našu maštu tako da ne možemo da budemo zadovoljni sve dok ne probamo ono što oni prodaju.
BOG SE BAVI „SAÐENJEM“ VIZIJA
On je posadio viziju o blagoslovu za sve narode u um Avrama, Isaka i Jakova. On je posadio viziju o Obećanoj zemlji u Mojsija i Isusa Navina. On je posadio viziju o Mesijinom dolasku i Njegovoj slavi u um Davida i proroka. Konačno, Isus dolazi i sakuplja oko sebe grupu učenika, ribara, zelota, pa čak i carinika. On im kaže, „Dođite, želim nešto da vam pokažem. Pogledajte sve te ljude. Oni su kao ovce bez pastira. Oni su njive spremne za žetvu. Zato idite po celom svetu i propovedajte im dobru vest, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Nastavite da propovedate sve dok ja ne dođem.“ Tu viziju je On dao apostolima, i tu viziju dobio je i Pavle. To mu je Isus rekao kada je kazao, „Šaljem te da im otvoriš oči i obratiš ih od tame ka svetlosti, i od sotonine sile ka Božjoj.“ Ubeđen sam da je to Božja vizija i za crkvu danas. On nas i dalje poziva da idemo u čitav svet i propovedamo jevanđelje svakom stvorenju.
Sada treba da shvatimo da je imati viziju veoma važno. Priče 29:18 kažu: „Kad nema utvare, rasipa se narod.“
Ako danas putujete po Evropi, videćete neke veličanstvene katedrale koje su u prošlim vekovima sagradili ljudi koji su imali viziju, ljudi koji su čuli Božji poziv i prepoznali potrebu. Zato su sagradili ove veličanstvene crkvene zgrade i one su bile pune usrdnih vernika. Ali danas na mnogim mestima na krovovima raste mahovina, slepi miševi lete po zvonicima, a paukovi pletu mreže po klupama na kojima je nekada sedelo na stotine ljudi – sve to zbog toga što su neki izgubili viziju i Bog je bio zaboravljen.
DANAS POSTOJE MNOGI LJUDI KOJI JOŠ UVEK IMAJU VIZIJU
Iako su neki ljudi izgubili viziju, postoje mnogi drugi koji su je dobili. Rezultati su bili ogromni.
Pretpostavljam da većina vas zna da među Indusima u Indiji postoji sistem kasti. Ustvari, enciklopedija kaže da ima preko 2,000 kasti, koje su delimično zasnovane na razlikama u području i mestu rođenja, a delimično na različitim zanimanjima. Hindus pripada kasti svojih roditelja i ne može da je napusti. Generacije i generacije dece rastu da rade isti posao kao i njihovi roditelji pre njih.
Svaka kasta ima svoje običaje ponašanja koji ograničavaju društvene kontakte sa pripadnicima drugih kasti. Hindusi različitih kasti obično ne jedu jedni sa drugima, i retko se dešavaju venčanja među različitim kastama. Ali događaju se promene, i mnogi obrazovani Hindusi iz viših kasti počinju da se slobodno mešaju i neke prepreke se ruše. Ali vekovima su pripadnici najniže od svih kasti, oni koji su uvek imali najprljavije i najniže poslove, bili nazivani „nedodirljivima.“ Oni su bili toliko izbegavani da su čak postojali zakoni koji su im zabranjivali da uđu u hramove ili da piju vodu iz javnih bunara. Oni su bili najniži među najnižima, i niko drugi nije hteo ni da im se približi.
U severozapadnom području Pundžab u Indiji, nedodirljivi su bili nazvani „Čukras“ i imali su svoja sela jer niko drugi nije želeo da živi u njihovoj blizini. U jednom takvom selu živeo je čovek po imenu Dit. On je bio nizak, tamne puti i hrom. Izdržavao se tako što je kupovao i prodavao kože uginulih životinja.
Jednog dana Dit je čuo za Isusa. Čuo je da je Isus bezgrešno Božje utelovljenje; da je činio dobro i davao ljudima divna učenja. Takođe je čuo da je Isus umro na krstu kako bi ljudima bili oprošteni gresi. Dit je rekao, „Ja želim takvog Gospoda, koji voli grešnike i spasava ih od greha i neznanja i uči ih istinu o Bogu. Želim religiju u kojoj nema kasti, u kojoj sve Čukre mogu da nauče da su svi ljudi jednaki i jednako dobri.“
Konačno je postao hrišćanin, i kada ga je nekoliko dana posle krštenja žena grdila što je postao hrišćanin, on je rekao, „Slušaj ove Božje reči. Zar nisu divne? Zašto ih i ti ne naučiš?“ Njegova žena je odgovorila: „Ja ne mogu da učim. Ja sam žena.“ Dit je odgovorio: „Isus Hristos daje silu za učenje. Stalno ponavljaj ove reči sa mnom pa ćeš ih i ti naučiti.“ Ponovili su Gospodnju molitvu preko 40 puta i, na njeno iznenađenje, žena je naučila molitvu.
Onda su ona i njihova kći željno slušali priče o velikim i čudesnim Isusovim delima, o Njegovoj smrti na krstu za grešnike. Ponavljali su te priče čoveku i ženi koji su živeli u susednoj kolibi. Uskoro je njih četvoro bilo spremno da postanu hrišćani. Tri meseca od Ditovog krštenja ovih četvoro ljudi prešlo je peške sa njim preko 35 kilometara do grada Sialkot da se krste, i zatim su se ponovo peške vratili u svoje selo.
Sada je čitavo selo postalo uzbuđeno. Petoro od njih postali su hrišćani. Ljudi su pitali Dita, „Šta si dobio zato što si postao hrišćanin? Novac, neku pomoć, pozajmicu?“ Dit je razgovetno odgovarao, „Ko god promeni svoju religiju za novac je propalica. Ja radim kao i ranije. Živim u svom starom domu. Ništa nisam dobio od hrišćana osim prave religije, u kojoj nema idola ni obožavanja ljudi ni kasti.“
„Sada imam Bibliju koja nam kaže da nema visokih i niskih kasti, već da su svi ljudi jednaki pred Bogom i svi su braća ovde na zemlji. Pronašao sam pravu religiju i zato sam postao hrišćanin.“ Ovo svedočanstvo snažno je uticalo na njegove rođake i uskoro je odveo još četvoricu da se krste. Pošto je sada u selu bilo devet novih hrišćana, došao je pastor da ih poseti, i dok je boravio tamo još mnogi su postali hrišćani. Svi ovi novi hrišćani ostali su da žive u svom selu i rade kao i do sada.
Ditov posao kupovanja i prodavanja koža zahtevao je da putuje po mnogim Čukra selima. Gde god je išao govorio je, „Moji prijatelji, mi Čukre moramo da nađemo put iz našeg greha i neznanja. Naša drevna religija govori nam da smo nedodirljivi. Ona nas drži u neznanju. Nemamo Spasitelja. Ali Gospod Isus Hristos došao je da spase ljude kao što smo mi, da nas spasi od greha i neznanja, i da nam omogući da imamo dobar život i odemo na nebo. Sve Čukre treba da prihvate Gospoda Isusa Hrista.“
Seljani u mnogim selima počeli su da postaju hrišćani. Toliko je veliko bilo njihovo svedočanstvo da se poruka o Hristu proširila širom Pundžaba, i pre nego što je umro, Dit je doživeo da 450,000 Čukri u Pundžabu izaberu da slede Hrista, a taj broj i danas raste. Dit je dobio viziju, i njegov narod izveden je iz tame na svetlost. Ali to se ne događa samo u Indiji. Događa se širom sveta.
U drugom delu 1940-ih godina, kada su komunisti preuzeli Kinu, bilo je manje od 2 miliona hrišćana u Kini. Komunisti su isterali misionare, ubili na hiljade kineskih hrišćana, i većinu smestili u centre za „ponovno obrazovanje“ gde su doživljavali strahovita progonstva. Ali bez obzira na 50 godina nemilosrdnog progonstva – a možda čak i zbog njega – i skoro sa nimalo kontakta sa drugim hrišćanima izvan Kine, jevanđelje se propovedalo i crkva je narasla sa manje od 2 miliona do preko 50 miliona hrišćana u Kini danas. Podzemne crkve u Kini podsećaju na ono što je rana crkva doživljavala tokom vekovima rimskog progonstva.
Jedan evanđelista posetio je jedan zatvor u Rusiji. Dok je bio u poseti, govorio je o Isusu Hristu i uputio je poziv. Toliko mnogo zatvorenika je počelo da prilazi propovedaonici da je evanđelista rekao svom prevodiocu: „Oni ne razumeju. Kažite im da se radi o životnom predanju. Samo oni koji u potpunosti razumeju koliko je ovo predanje ozbiljno treba da priđu propovedaonici.“ Prevodilac je zamolio sve da stanu. Zatim je naširoko objasnio ono što je evanđelista rekao. „Sada,“ rekao je prevodilac. „Oni koji stvarno žele da slede Hrista treba da izađu.“ I svi su nastavili da idu napred. Niko se nije vratio na svoje mesto.
Zaključak: Slušajte obećanje koje je Bog dao pre mnogo vremena. Ono je zapisano u Knjizi proroka Avakuma 1:5: „Pogledajte po narodima i vidite, i čudite se i divite se, jer ću učiniti delo u vaše dane kog nećete verovati kad se stane pripovedati.“ Vizija je živa i zdrava. Svet treba da je čuje. Crkva treba da je objavljuje. Vi treba da budete deo toga.
IZDVAJAMO:
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
