Glavni advokat, poznati akademik i pravnik, dok je podnosio zahtev za pregled presude od strane Nacionalnog vrhovnog suda Gane da se određeni slučaj ne otvara ponovo, pozvao je sudije da svoju odluku donesu na osnovu svoje savesti i sudske zakletve. Sve do ovog trenutka podnosilac molbe pretrpeo je sedam uzastopnih anonimnih presuda protiv njegovog zahteva za drugom procenom. Advokat je naveo da „Sveta Bibija treba da vodi devet sudija koji pregledaju slučaj“, citirajući Osiju 8,7, gde piše: „Jer seju vetar, pa će žeti oluju“ (1).
Advokatova poruka sudu izazvala je različite medijske reakcije i dobro odjeknula u većini stanovništva Gane. Očekujemo da institucije kao što su sud, političke organizacije, poslovi i sveštenstvo budu vođeni čvrstim osećajem za moral. Nažalost, u današnjem svetu to je retko slučaj. Lične sklonosti i pristrasnosti kao da rukovode našim osećajem pravde u društvu i u crkvi (2). Ono što je potrebno je jasna savest, oslobođena zlih misli i konfliktnog izvrtanja istine. Pitanje je, suočeni sa neprestanim bombardovanjem brojnih pogleda i mišljenja, da li našu savest vodi Pismo ili lična sklonost?
Relativizam: normalna pojava
Živimo u pluralističkom društvu koje moralnu ispravnost i neispravnost podlaže individualnim odlukama. Nijedan standard ili pravilo ne reguliše ljudsko ponašanje. Postmodernizam zagovara ideju da ljudi imaju moć da se rukovode i žive onako kako smatraju da je istinito i etičko, bez razmišljanja o važnosti koju to ima za širu javnost. Prema tome, ne postoji normativni svetski stav ili ideja koja se može protumačiti kao da se odnosi na svakoga. Društvo propisuje relativizam (verovanje da znanje, istina i moralnost postoje samo u odnosu na kulturu, zajednicu ili istorijski kontekst) i nihilizam (odbacivanje svih religioznih i moralnih principa) (3).
Mi ohrabrujemo lične sklonosti iznad univerzalnih vrednosti. Ipak, ohrabrivanje pojedinačnih vrednosti poziva na dobru savest u odlučivanju šta je moralno ispravno i važno. Svetu su potrebni ljudi sa jasnom savešću koji su vođeni Biblijom u donošenju moralnih odluka.
Elen Vajt odjekuje ovo: „Ono što je svetu danas najviše potrebno, to su ljudi koji se ne daju ni kupiti ni prodati, ljudi koji su u dubini svoje duše istiniti i pošteni, ljudi koji se ne boje greh nazvati njegovim pravim imenom, ljudi čija je savest verna dužnosti kao magnetna igla polu, ljudi koji će stajati na strani istine makar se i nebo srušilo“ (4). Naročito u relativističkom društvu, svaki hrišćanin treba da bude vođen savešću koja je ukorenjena u volji Svetog Duha.
Šta je savest?
Savest je sposobnost da se primeni zapažanje i svest, odnosno da se razmišlja o svim stranama života. Ona poziva na moralnu odgovornost koja je ukorenjena u procenjivanju sebe. Kada je savest vođena Božjom Rečju, odobrena od strane Isusa i nadgledana od strane Duha, možemo se osloniti na nju kao na moralni kompas, savetnika i vodiča (5).
Kako da dozvolimo našoj savesti da govori i usmerava naše lično donošenje odluka, naročito kada, u relativističkom svetu, pojedinci procenjuju sve zasnovano na njihovoj „nevođenoj“ savesti? Komentarišući o poslednjim danima, kao što je izneto u 2. Timotiju 3,1-9, teolog i pisac Vilijem Mekdonald kaže:
„Spolja gledano, ovi ljudi deluju religiozno. Oni imaju zanimanja u hrišćanstvu, ali njihova dela govore glasnije od njihovih reči. Svojim nepobožnim ponašanjem pokazuju da je njihov život laž. U njihovom životu nema nikakvog dokaza o Božjoj sili. Iako je postojala reformacija, nikada nije postojala regeneracija“ (6).
To je žalosno svedočanstvo o našem vremenu. Mnogi se pretvaraju da su ono što nisu. Oni možda imaju spoljašnju sličnost sa hrišćanstvom, ali imaju unutrašnju odsutnost Božje sile u životu.
Nažalost, previše nas je usmerilo na verski trud i utešnu spoljašnjost, a nema pravu promenu unutrašnje prirode karaktera. Ako bi trebalo da budemo agenti promene, i nama samima promena je ozbiljno potrebna.
Savest i Biblija
Reč „savest“ ne pojavljuje se eksplicitno u Starom zavetu, ali se koristi reč „srce“ (lev) da opiše svest o sebi, emocije ili sud. Pismo opisuje srce kao sedište savesti, osećanja, kajanja, dužnosti ili unutrašnjeg suda (1. Samuilova 24,5; 25,31; 2. Samuilova 24,10). Nakon što je prebrojao narod i načinio popis, Davidovo srce ga je „taklo“, izražavajući krivicu ili uznemirenu savest (2. Samuilova 24,10). Jov je rekao:
„Držaću se pravde svoje, niti ću je ostaviti; neće me prekoriti srce moje dokle sam živ“ (O Jovu 27,6).
„Moje srce“ ovde se odnosi na jasnu savest (7).
Septuaginta je primenjivala grčku reč sineidesis ili „savest“ na različitim mestima, kao što je Propovednik 10,20, gde se govori o skrivenim, unutrašnjim mislima (uporedite sa Jov 27,6; 3. Mojsijeva 5,1; Priče 17,11). Latinska Vulgata takođe koristi reč „conscientia“ u 1. Mojsijevoj 43,11 i Propovedniku 7,23. Grčki izraz sineidesis, odnosno „savest“, pojavljuje se oko 30 puta u Novom zavetu, od čega oko 20 puta u Pavlovim spisima – 11 puta u 1. Korinćanima. Ovde se savest odnosi na nečije moralno razumevanje o sebi, svest o sebi, loše osećanje ili krivicu, odnosno osećanje odobrenja zla (Rimljanima 2,15; 9,1; 2. Korinćanima 1,12; 4,2; 5,11).
Govoreći o izgubljenom sinu, Biblija kaže: „dođe k sebi“ (Luka 15,17). Kada je došao k sebi, odnosno postao svestan sebe, to je izazvalo promenu u njegovom pogledu na život. On se vratio svom ocu da prizna svoje grehe, što je dovelo do vraćanja u porodicu koju je ranije odbacio.
Pavle kaže u Delima 23,1:
„Ja sa svom dobrom savesti živeh pred Bogom do samog ovog dana,“ a u Delima 24,16 tvrdi:
„A za ovo se i ja trudim da imam čistu savest svagda i pred Bogom i pred ljudima.“
To treba da bude vernikov način života, da se trudi da živi u skladu sa Božjom voljom (8).
Šta više, Pavle podstiče vernike da održe čistu savest, slobodnu od bilo kakvog voljnog kršenja koje utiče na njihovu celovitost i integritet. On predstavlja savest kao moralni kompas koji treba da upravlja stavom i ponašanjem hrišćanina (1. Korinćanima 10). Na primer, savetuje vernike da ne postavljaju pitanja povodom hrane koja se prodaje na tržištu mesa „savesti radi“ (25. stih; takođe i 27). Ipak, „ako li vam pak ko reče: Ovo je idolska žrtva, ne jedite, radi onog koji vam kaže, i radi savesti… jer zašto da moju slobodu sudi savest drugog?“ (stihovi 28 i 29). Dok on povlači crtu između savesti i morala, ovo možda nije najviši standard za moralnu dobrotu. Na primer, jasna savest (npr. 2. Korinćanima 1,12) ne mora da podrazumeva da smo bez krivice pred Bogom (1. Korinćanima 4,4; Dela 5,2-3).
Ipak, savest ima ulogu u oblikovanju karaktera (9). Ona traži da hrišćanin bude vođen jasnom savešću prilikom donošenja odluka. Odluka zasnovana na ličnoj sklonosti može rezultirati životom koji se stalno živi u iskrivljenoj savesti.
Mine koje su povezane sa savešću
Pitanja koja postavljaju teolozi Majkl Hasel i Frenk Hasel mogu biti važna za diskusiju o savesti i biblijskom autoritetu: „Kako da izbegnemo zloupotrebu i izvrtanje Pisma? Kako da postupamo sa nestabilnim ljudima koji izvrću značenje Božje Reči?“ (10).
Neki su primenili svoju savest odbijajući da se vakcinišu, bez obzira na posledice (gubitak posla, propadanje zdravlja i na kraju smrt). To je njihovo pravo.
Neki su koristili biblijske odlomke kao odbranu svojih ličnih sklonosti – praksa koja možda zanemaruje stvarni kontekst stiha. To nije u redu. Možemo se složiti da je odbijanje vakcine pitanje savesti i da ono ne krši Božju Reč. Tokom istorije, mnogi su preduzimali neetičke aktivnosti protiv drugih u ime Boga i religije. Svetovni i verski vođe koji su počinili užasne zločine, kao što su ropstvo i zlostavljanje, često su to činili sa čistom savesti. Pavle kaže: „Ni sam sebe ne sudim“ (1. Korinćanima 4,3), jer je u potpunosti svestan pogrešive prirode nečije savesti i kako pojedinačno samoprosuđivanje može biti pogrešno.
Kada su ljudi pogrešno informisani, oni mogu imati jasnu savest, a ipak nisu u pravu. Neki hrišćani imaju verovanja i običaje koji se ne nalaze u Božjoj Reči. Oni možda imaju jasnu savest u praktikovanju takvih učenja, ali ta verovanja ipak suprotstavljaju Pismu. Ljudi koji zauzimaju visoke položaje u crkvi mogu koristiti svoj položaj da počine zlo protiv svojih zaposlenih, a možda im nedostaje savest i pristojnost da priznaju svoje greške. Odluke koje donosi savremeno vođstvo možda su rezultat pogrešne informisanosti, ali kada istina postane jasnija, da li smo u stanju da uradimo ono što je ispravno i da očistimo našu savest?
Postarajte se da možete da stojite uz današnje odluke i u godinama koje dolaze, a da ne živite sa krivom savešću. Jovanov savet hrišćanskoj zajednici važi i za nas:
„Jer, Bog je veći od naše savesti i sve zna. Dragi moji, ako nas savest ne osuđuje, imamo pouzdanje pred Bogom“ (1. Jovanova 3,20-21, Savremeni srpski prevod).
Savest i pastoralna nega
Oblikovanje i formiranje naše savesti je celoživotni trud na koji utiču pastori, učitelji, crkva, škola, roditelji, prijatelji, mentori i društvo ili kultura. Savest ne mora biti direktni Božji glas ili nepogrešivi vodič, a negovanje savesti „nije plod slučaja; on se ne može pripisati ličnoj naklonosti ili darovima Providencije. Plemenit karakter je plod samodiscipline, pokoravanja niže prirode višoj – predanja samoga sebe službi Bogu i bližnjima iz ljubavi“ (11).
Pastoralno staranje zahteva dobro očišćenu savest koja služi kao moralni vodič na životnom putu. Vek u kojem živimo zahteva negovanu, kalibrisanu, prefinjenu i informisanu savest koja će odoleti ispitu vremena. Naša savest treba da nas podstiče da uradimo pravu stvar i izbegnemo nepoštene opcije. Vođena Svetim Duhom, savest će postati prioritet hrabrog moralnog rasuđivanja nad bezbožnim relativizmom.
Dozvolite Svetom Duhu da oblikuje i formira vašu savest kroz svakodnevnu komunikaciju sa Bogom. Održavajte zdravu savest i poučavajte one sa slabom savešću (1. Korinćanima 8,7) da obnove svoj um u skladu sa Božjom Rečju. Savest kojom upravlja Sveti Duh vezaće hrišćanina za dužnost.
Izdvajamo:
Depresija – izazov mentalnog zdravlja
Bolji način molitve – molite se kao Isus
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
