07 – Od pokajanja do slobode u Hristu

Poziv na pokajanje nije baš popularan. Mogao je da se čuje u svim odlučujucim trenucima istorije kada se radilo o nečem važnom. Amos, Ilija, Jovan Krstitelj, Gospod Isus, apostoli, reformatori i ostali ljudi pozivali su ljude na pokajanje. To je karakteristično za sve velikane istorije. Sam Hristos je pozivao ljude: „pokajte se, jer se približi carstvo nebesko“ (Matej 4,17; vidi Amos 5, 4.14.15; 1 Carevima 18, 21; Matej 4, 17; Marko 1, 15; Matej 3,2).

Značaj pokajanja Marko 1,15; Matej 3,2; 4,17; Dela 2, 37.38

Šta nije pokajanje?

a) pokajanje nije poništenje loših dela

b) pokajanje nije spoljašnje delo

c) pokajanje nije naš učinak, naše delo

Šta je pokajanje – Rimljanima 12, 1.2; Jovan 12, 32; Psalam 32, 1.2.5; Psalam 51, 12; Otkrivenje 3, 18-20

a) pokajanje je promena mišljenja

b) pokajanje je novi odnos

c) pokajanje je promena u životnoj orijentaciji čoveka

d) pokajanje znači dozvoliti Bogu da postane gospodar našeg života

 

Šta dovodi čoveka do pravog pokajanja – Rimljanima 2,4; Marko 1,15; Rimljanima 12, 1.2; Jovan 16, 7.8; Jevrejima 3, 7.8

a) Božija dobrota vodi čoveka ka pokajanju

b) Vest jevanđelja vodi čoveka ka pokajanju

c) Sveti Duh vodi čoveka ka pokajanju

 

Potpuno se predati Hristu – Priče 13, 26; 1 Jovanova 4, 19; Marko 12, 28-33; Filipljanima 1, 21; Galaćanima 2, 20.21

Značaj pokajanja – Marko 1,15; Matej 3,2; 4,17; Dela 2, 37. 38

Reč pokajanje mnogi preziru. Često se pokajanje smatra slabošću. Mnogi ljudi kažu: „Nemam zbog čega žaliti. Volim, što sam bio baš ono, što sam bio, i volim sve što sam radio.“

Poziv na pokajanje nije baš popularan. Mogao je da se čuje u svim odlučujucim trenucima istorije kada se radilo o nečem važnom. Amos, Ilija, Jovan Krstitelj, Gospod Isus, apostoli, reformatori i ostali ljudi pozivali su ljude na pokajanje. To je karakteristično za sve velikane istorije. Sam Hristos je pozivao ljude: „pokajte se, jer se približi carstvo nebesko“ (Matej 4,17; vidi Amos 5, 4.14.15; 1 Carevima 18, 21; Matej 4, 17; Marko 1, 15; Matej 3,2).

Pokajte se! Kakav staromodan poziv! Zašto?

To sigurno važi samo za one druge. Važi li i za mene? Divimo se tome. Pokajanje nam nije svojstveno. Zato moraju doći jake ličnosti koje će nas pozivati na pokajanje. Iako to nije baš popularno, to je još uvak aktuelno. Pokajanje je ključno iskustvo u našem životu. Pomoću njega se menjamo. Drugačiji smo kada ga doživimo. Šta je u stvari pokajanje?

Šta nije pokajanje?

a) Pokajanje nije poništenje naših loših dela. Nikako ne možemo da iskupimo grehe ili da ispravimo zablude. Najplemenitije naše delo ne može da ukloni ono što smo prekršili.

b) Pokajanje nije vidljivo spoljašnje delo. Nikakvim molitvama, postom, odricanjem, hodočašćem, asketizmom ili ničim sličnim nije moguće pokajati se. Pokajanje se dešava unutar čoveka. Spolja se manifestuje u stavovima i postupcima.

c) Pokajanje nije naš učinak, naše delo. Mnogi misle da je pokajanje to, što oni čine. Prema njima to je sposobnost da izađu u susret Bogu. Najpre ću se ja pokajati za svoje grehe, pa će onda Bog dati meni milost. Stvarnost je drugačija. Pokajanje u nama izaziva snaga koja nije svojstvena nama. Pokajanje je rezultat natprirodne snage.

Pokajanje nije religijsko delo na osnovu kojeg dobijamo spasenje. Nisam spašen zato jer se kajem. Spasenje jeste i ostaće dar Božije milosti. To nije nagrada za nešto. Inače bi pokajanje bilo moje delo, pa pošto sam ga učinio, Bog je voljan da me spase. To se najbolje izražava paradoksom: bez pokajanja ne mogu biti spašen, ali nisam spašen na osnovu toga što sam učinio pokajanje.

Šta je pokajanje – Rimljanima 12, 1.2; Jovan 12, 32; Psalam 32, 1.2.5; Psalam 51, 12; Otkrivenje 3, 18-20

       a) Pokajanje je promena mišljenja. Odvija se u našim mislima i unutar nas. Kada imamo na umu značenje grčke reči „metanoia“ koja se obično prevodi kao „pokajanje“ onda je to promena mišljenja. Svaka promena nastaje u našim mislima. Tamo je i početak svakog dela. Naše mišljenje je veoma bitno u životu. Kakve su naše misli, takvi smo. Tačna je izreka: „Kaži mi o čemu razmišljaš i reći ću ti ko si.“

Zbog čega je potrebno da promenimo naše misli? Zato, jer čovek koji ne poznaje Boga u svom životu ne daje prioritet njegovoj volji, vidi Boga, ljude oko sebe, prirodu i život u drugačijem svetlu. Čovek koji ne živi sa Bogom i nema za njega mesta u svom životu (tzv. prirodan čovek), sebičan je, egoista i sve što je moguće želi samo za sebe. Njemu su na prvom mestu „hleb i igre“. Pokajanje je nov način mišljenja koji će se odraziti u novom odnosu.

b) Pokajanje je novi odnos. O čemu se radi?

ba) Novi odnos prema Bogu. Pre pokajanja čovek gleda na Boga (ako ga uopšte veruje i nije ravnodušan) kao na nekog ko je veoma daleko, ko baš i ne brine o nama i koga ne interesuju naši problemi i brige. To je udaljen Bog, možda tiranin koji je dozvolio ratove, koncentracione logore, smrt dece i sl.

Kada shvatimo kakav je lični odnos Boga prema nama, kakav je Bog u stvarnosti, upoznaćemo ga kao veoma blisko biće koje brine o nama i misli za našu dobrobit. Vidimo Boga koji nas voli i koji je svoju ljubav dokazao tako, što je dao svoga Sina da umre za nas. Kada shvatimo da začetnik zla na ovoj zemlji nije Bog, promeniće se naše mišljenje i naš odnos prema njemu. Imamo novi pogled na Boga ljubavi. Imamo novi odnos prema njemu i počinjemo da ga volimo.

bb) Novi odnos prema sebi. Dok nismo upoznali Boga i dok nismo primili njegovu milost, bili smo ponosni, dovoljni sami sebi, nezavisni od njega. Mnogi kažu: „Kad bi svi bili kao ja …“ ili „kada bi verovali meni i ugledali se na mene …“ Na drugoj strani, možda smo bili manje vredni, nedostajala nam je svest o sopstvenoj vrednosti i zdravom samopouzdanju.

Sada u svetlu Hristovog čistog karaktera koji poznajemo iz jevanđelja vidimo da je naš odnos prema Bogu poremećen i da smo grešnici. Shvatili smo to prvi put u životu. Ujedno spoznajemo kakva je naša vrednost i saznajemo, ko smo. Saznajemo da iz Božije milosti, potpuno besplatno i čisto iz ljubavi postajemo njegova deca (Jovan 1, 12).

bc) Novi odnos prema ljudima. Prirodan čovek se pita: „Kako mi neko drugi može pomoći? Kako može biti od koristi za mene?“ Kada se radi o odnosu sa drugima, njemu nije bitno da pomogne drugima, već da drugi pomognu njemu. Kada čovek doživljava pokajanje, prestaje da bude bitan sebi, nije više ravnodušan ni prema drugima. Više ne govori: „Neka brine sam o sebi“, u njemu vidi svoga bližnjega. Shvata da je onaj drugi njegov brat ili sestra i vidi u njemu lice Isusa Hrista. Počinje da ih ceni, pokazuje interesovanje prema njima i želi da im pomogne.

bd) Novi odnos prema grehu. Pre pokajanja, greh je privlačio čoveka. Sada se kaje, priznaje greh, moli za oproštenje i snagu, da više ne greši. Jedna devojčica je ovu promenu opisala: „Ranije sam trčala za grehom, sada od njega bežim.“ Ono što smo ranije voleli, sada mrzimo. Gadi nam se, jer shvatamo kako nam je greh komplikovao život i remetio odnose u svim sferama života. Neko je to lepo rekao: „Pokajanje je doživljaj koji nam donosi radost zbog nekih stvari (koje su nas mamile i koje smo voleli) koje sada napuštamo.“ Zato jer smo u životu otkrili nove vrednosti i kvalitetnije odnose.

bc) Promena mišljenja ne odnosi se samo na ove spomenute oblasti. Čovek koji doživljava ovu promenu drugačije razmišlja o braku, porodici, roditeljima, Božijem zakonu, crkvi, poslu, službi, društvu, kulturi itd. Prema svemu tome ima drugačiji stav. Promena misli utiče na svaku oblast života i daje nove dimenzije. Novi odnos se manifestuje u izmenjenom ponašanju čoveka. Drugačije razmatra, drugačije živi (1 Korinćanima 10, 31).

c) Pokajanje je promena u životnoj orijentaciji čoveka. Kajati se znači vratiti se Bogu (značenje jevrejske reči „šuv“). To je preokret u životu. To je povratak Bogu. Neko je rekao: „Kako god sabirao uvek će rezultat biti paradoks vere: ići napred = obratiti se.“ To znači doći pred Boga u pokajanju.

Ko se kaje, fokusira se na Boga i prepušta se njegovoj volji. Takav čovek kaje se zbog svojih greha, priznaje ih Bogu, priznaje onima koje je povredio i moli za snagu da ih više ne ponavlja. Možemo da posmatramo tok Davidovog pokajanja. Svestan je dubine svoga greha, ali vidi milostivog Boga. Moli: „Daj mi, Bože, čisto srce, i duh prav načini u meni.“ (Psalam 51, 12). David je umeo da ceni Božiji dar praštanja i veoma se tome radovao.

Kajati se, znači dozvoliti Isusu da postane gospodar našeg života. U pokajanju oriejntišemo se na Hrista, posmatramo njegov život i želimo da živimo tako, kako je on živeo. Centar našeg života nije naše sopstveno ja, ne sprovodimo svoje interese, već čeznemo da živimo po Božijoj volji.

d) Pokajanje je čežnja da se dopadnemo Bogu i da činimo šta je njemu volja. U Otkrivenju 3, 19.20 Hrist poziva sve one čiji je život lakoveran i površan: „Budi revan dakle i pokaj se.“ Onda dodaje da stoji na vratima i kuca na srce svakog čoveka. Želi da uđe unutra. Čezne za našim pozitivnim odgovorom i želi da caruje u našem životu „ne priznaješ da te dobrota Božija goni k pokajanju?“ (Rimljanima 2,4; Marko 1,15; Rimljanima 12, 1.2; Jovan 16, 7.8; Jevrejima 3, 7.8).

Šta dovodi čoveka do pravog pokajanja – Rimljanima 2,4; Marko 1,15; Rimljanima 12, 1.2; Jovan 16, 7.8; Jevrejima 3, 7.8

a) Čoveka do pokajanja dovodi poznaje Božije dobrote. Kada poznajem ko je Gospod Bog, koliko je dobar i ljubazan, onda me ovaj dodir Božije ljubavi dovodi do pokajanja. Apostol Pavle je rekao: „… ne znajući da te dobrota Božija na pokajanje vodi“ (Rimljanima 2, 4). Tuga zbog toga da je naš greh povredio Boga i poremetio naš odnos prema njemu, vodi nas ka pokajanju (Psalam 32, 5). Slično iskustvo doživeo je i Petar. Ka pokajanju dovela ga je Isusova dobrota. Nakon što je iskusio Božiju milost zbog bogatog ulova ribe priznaje: „… pripade ka koljenima Isusovijem govoreći: iziđi od mene, Gospode! ja sam čovjek griješan.“ (Luka 5, 8). Kada se odrekao Isusa i kada je u njegovom pogledu video, da ga bez obzira na sve, ipak voli: „I izišavši napolje plaka gorko.“ (Luka 22, 61.62).

Greh je usmeren protiv osobe, protiv Boga. Radi se o poremećenom bliskom odnosu sa njime (vidi priznanje Davidovo u Psalmu 51, 6: „Samom tebi zgreših i počinih što je zlo pred očima tvojim“). Snažne su i Josifove reči u 1 Mojsijevoj 39, 9 kada ga Petefrijeva žena navodi na greh: „Kako bih ja tako grdno zlo počinio i Bogu zgrešio?“ Pokajanjem se obnavlja poremećeni odnos.

b) Bog dovodi čoveka do pokajanje posredstvom jevanđelja. Jevanđelje je Božija snaga koja čoveka pokreće (Marko 1, 15). Samo posredstvom Božije reči možemo upoznati Boga kakav je, šta očekuje od nas i šta treba da radimo. Ovu radosnu vest ne možemo ničim drugim nadoknaditi (Rimljanim 10, 17). Petar je zajedno sa ostalim apostolima propovedao jevanđelje auditorijumu. Kada su ga ljudi čuli, postavili su pitanje: „Šta treba da činimo?“ Odgovor je glasio: „Pokajte se.“ (Dela 2, 37. 38).

Apostol Pavle u Rimljanima 1-8 prezentuje suštinu jevanđelja. Nakon dodatka (stihovi 9-11) direktno se nadovezuje na to, što je prethodno objasnio i upozorava na implikaciju poruke o milosti u Isusu Hristu: „Molim vas, dakle braćo milosrđa Božijega … nego se preobrazujte obnovljenjem uma svoga, da biste mogli osetiti koliko je dobra i ugodna i savršena volja Božija“ (Rimljanima 12, 1.2).

c) Duh Sveti je onaj koji vodi čoveka ka pokajanju. Čovek na osnovu svojih pretpostavki ili sposobnosti ne ume sam da se pokaje. Pokajanje ne može da se programira. Nije moguće prisiliti na pokajanje. Uvek je rezultat delovanja Duha Svetog (Jovan 16, 7.8; Jevrejima 3, 7.8). Pokajanje nije nikakva zasluga. To je rezultat delovanja Duha Svetog posredstvom Božije reči.

Zašto i zbog čega se kajati? Pokajanje je neophodno jer smo grešni i grešimo. Imamo izopačene misli i neispravne životne stavove. Orijentisani smo na sebe. Mislimo o sebi, sebični smo, često nismo zainteresovani za druge  i ravnodušni smo prema tuđim patnjama. Treba da se kajemo zbog svoje neljubavi, nedostatka saosećanja, nezainteresovanosti za druge, sebičnosti, ponosa, netolerancije, osećaja superiornosti, ravnodušnosti, tvrdoglavosti, preterane udobnosti, ljutnje i konkretnih greha. Božija reč, Hristov zakon i njegov život najbolje su ogledalo u kome vidimo sve svoje lažne stavove, nedostatke, greške i grehe.

Potpuno predanje Hristu – Priče 13, 26; 1 Jovanova 4, 19; Marko 12, 28-33; Filipljanima 1, 21; Galaćanima 2, 20.21

Kada upoznamo neverovatnu Božiju ljubav i dozvolimo da nas obuzme i promeni naše misli, želimo da u potpunosti pripadamo Bogu. Na njegovu ljubav odgovaramo ljubavlju: „A mi imamo ljubav k njemu, jer on najpre pokaza svoju ljubav k nama!“ (1 Jovanova 4, 19). Naš život karakteriše ljubav, zato što u našem srcu prebiva Božija ljubav (2 Korinćanima 5,14; Marko 12, 28-33). Želimo da živimo za Hrista, a on želi da ima zajednicu sa nama. Zato nas poziva: „Daj mi sine, srce svoje!“ (Priče 23, 26). Rado ćemo mu se predati, zato što smo ga spoznali. Zajedno sa Pavlom priznajemo: „Jer meni je život Hristos“ (Filipljanima 1, 21). „A ja više ne živim, nego živi u meni Hristos. A što sad živim u tijelu, živim vjerom sina Božijega, kojemu omiljeh, i predade sebe za mene“ (Galaćanima 2, 20, 21). Ovo predanje Bogu ostvaruje se u molitvi.

Rezultat pokajanja je potpuno predanje Hristu. Predati mu se možemo jednostavnim rečima u molitvi: „Gospode Isuse, hvala ti, što sam mogao da upoznam tvoju ljubav i da me voliš takvog, kakav sam. Molim te, prihvati me. Potpuno se predajem u tvoje ruke i želim da me ti vodiš.“ Amin.

Objašnjenje tumačenja

Motivacija za pokajanje

Ka pokajanju ne treba da vodi strah od kazne, pretnja Božijeg suda, nabrajanje grehova, slanje gromova i munja za loše ponašanje, optužbe ili zastrašivanje. Niko ne može biti doveden do pokajanja moralisanjem. Postićićemo suprotno, čovek će se uzjoguniti ili će stati. Strah nema snagu da nas promeni. Negativne emocije ne mogu rezultirati pozitivnim promenama.

Prava motivacija za pokajanje ne može biti ni čežnja za nagradom. Nikakva ponuda, bilo da je materijalna ne može da dovede čoveka do pokajanja. To bi ga vodilo samo ka sebičnim mislima. Nekome ova motivacija može da posluži kao podupirač. To nije dovoljno za stvarnu promenu u životu. Samo ljubav može da otopi ledeni oklop koji okružuje človekovo srce.

Sveto pismo vrlo dosledno pokazuje, da ono što čoveka vodi ka pokajanju jeste Božija ljubav, njegova dobrota i saosećanje. Nikada nemojmo prezentovati jevanđelje tako da slušaoci imaju utisak, da drugi motivi takođe vode ka spasenju. Njihova i naša motivacija u radu sa ljudima treba da bude što jasnija.

Razlika između pravog i lažnog pokajanja

Pravo pokajanje nastaje žaljenjem, što sam ožalostio Boga i poremetio divan odnos sa njim. Kod ovakvog pokajanja čovek žali sopstveni čin, greh. Svestan je strahote greha. Grešnik sa svojim teretom ide Hristu, otvoreno mu sve priznaje (i onome, koga je povredio) i nikad više ne želi da ponovi svoj greh. Takvo pokanjanje preživeli su David i Petar.

Lažno pokajanje ispoljava se površnim osećanjima i nedostatkom svesti o tome, šta je greh. Kod ovakvog pokajanja čovek žali posledice greha. Nije svestan potpunog poremećaja ličnih odnosa. Misli da sam greh i nije bio tako loš, smatra da su loše samo posledice. Primer takvog pokajanja je žaljenje Isava ili Jude.

Primer prvog i lažnog pokajanja je o fariseju i književniku zabeležen u Luci 18, 9-14. Farisej koji nije doživeo istinsko pokajanje poredi se sa drugima. U poređenju sa književnikom, smatra da je bolji. Ne moli za milost, jer smatra da ima sve. Ne moli za ništa, zato ništa ne dobija. Nasuprot njemu, književnik je svestan svoje grešnosti, nesavršenosti i ponizno moli Boga da se sažali. Zato što zna svoju potrebu, dolazi praznih ruku odlazi „opravdan u svoj dom“ (stih 14).

Značenje pojma „srce“ u Bibliji

Pod pojmom srce se u Bibliji samo iznimno misli na telesni organ, odnosno mišić, koji pumpa krv u telo. Ovim izrazom biblijski pisci većinom izražavaju najdublja osećanja, najdublje motive i duboke misaone procese. Dati ili predati svoje srce Bogu znači, dati mu svoj život, dozvoliti njegovo vođstvo i usmeravanje u svojim mislima, osećanjima, motivacijama i odlukama (Danilo 1, 8; Marko 2, 6; 5 Mojsijeva 29, 4; 6, 5; Jeremija 25, 3; Priče 3, 5; 10, 8; Isaija 35, 4; Jevrejima 76, 6 itd.).

Praktične implikacije

  1. Pokajanje čoveka vodi ka poniznosti. Čovek je svestan da je grešnik i ne može sam za sebe da čini ono što želi.
  2. Pokajanje ga vodi u novi čvrst odnos, odnos ljubavi i zahvalnosti prema Bogu i ljudima.
  3. Pošto nas Bog prihvata takve, kakvi jesmo tako bi i mi trebalo bezuslovno da prihvatamo jedni druge. Ne želimo da menjamo druge prema svoj obličju ali dozvolimo Bogu da ih on menja prema svom obličju. Budimo strpljivi i imajmo na umu, da je Bog imao i da ima i sa nama puno posla. Promena nije uvek idealna i brza kako bismo želeli. Dozvolimo da i drugi „sazreju“.
  4. Pokajanje vodi prema iskustvu praštanja greha. Opraštanje primamo verom. Sigurnost opraštanja je izvor stvarne radosti u životu (Psalam 32, 1-3; 103, 1-3).
  5. Pokajanje je stil života čoveka. To je novi način života. Prva teza od 95 slavnih teza autora Martina Lutera 1517. godine u Vitenbergu glasi: „Kada je naš Gospod Isus Hristos rekao: „Pokajte se!“ želeo je da ceo život vernika bude pokajanje.“
  6. Smisao pokajanja je promena čoveka. U životu nastaje duboka promena, u čoveku počinje da se ogleda Isusov karakter. Bog je izvojevao spasenje mimo nas ali želi da ga ostvari u nama. Došao je ne samo da nas spasi, već i da nas isceli. Pokajanjem počinje promena u životnim smernicama. To je promena srca i života.

Velikom primamljivošću sotone i njegovim dobro osmišljenim trikom i varkom, je tvrdnja da Hristu možemo doći tek onda kada se budemo kajali, kada u našem životu bude određeno poboljšanje, kada se promenimo i budemo dobri. Sotona veoma dobro zna, da bez Hrista nismo sposobni da činimo pokajanje i doživimo unutrašnju promenu. Zato govori: „Da, idi kod Hrista, ali tek kada pokaješ.“ To znači, nikada ne doći kod Hrista. Veličanstvena poruka jevanđelja je u tome, da kod Hrista možemo doći takvi, kakvi jesmo, zajedno sa svojim gresima i bedom. On nam daje snagu, da činimo pokajanje. Hrist ne može da nas spasi takve, kakvi jesmo, sa našim gresima. Jedino on ima moć da nas oslobodi tereta greha, da nam oprosti, očisti nas i da nam snagu  za novi, bolji i skladniji život.

 

IZDVAJAMO:
01 – Istina o Svemirskom konfliktu između dobra i zla

02 – Istina o ljubaznom i pouzdanom Bogu

05 – Da li samo veruješ u Boga ili veruješ Bogu – Vera i poverenje

08 – Molitva: Spasonosna komunikacija sa Bogom

10 – Pomirenje Boga i čoveka kroz žrtvu Isusa Hrista