35 – Biblijski pogled na brak

Brak i porodica su kolevka i jezgro čovečanstva. Ljudsko društvo je takvo, kakva je porodica. Brak i porodica imaju ključan i jedinstven položaj. Ni jedna druga institucija ne može ih zameniti.

  • Poreklo i smisao braka -1 Mojsijeva 1,27-28; 2,18-24; Efescima 5,21-33
  • Porodični život – Malahija 4,6; Priče 22,6; Efescima 6,1-4
  • Vernost u braku – Luka 16,18; Rimljanima 7,2.3; Matej 19,3-9

Začetnik braka je Bog. Brak dolazi iz raja (slično kao subota). Bog je stvorio čoveka kao muškarca i ženu, odnosno kao seksualna bića. Ova seksualnost je Božiji dar. Ono što je Bog rekao na kraju stvaranja, takođe se odnosi i na nju: „ sve što je Bog stvorio, i gle, dobro bješe veoma“ (1 Mojsijeva 1,31). Oboje, čovek  žena, stvoreni su prema obličju Božijem (1 Mojsijeva 1,27).

Poreklo i smisao braka -1 Mojsijeva 1,27-28; 2,18-24; Efescima 5,21-33

Bog je blagoslovio prvi bračni par. Božiji blagoslov je konkretan, odnosi se i na rađanje dece. Rađanje je deo Božijeg stvoriteljskog poretka (1 Mojsijeva 1,28).

Žena je dar od Gospoda (Priče 18,22). Nije vlasništvo muškarca, niti njegov plen. Kad je Bog doveo Evu Adamu, Adam je bio toliko srećan da je svoju radost izrazio u poeziju (1 Mojsijeva 2,23). Stoga možemo reći da je poezija nastala zahvaljujući ženi. Kad je Adam ugledao Evu, prvi put je svoja osećanja i utiske pretočio u pesmu. Prava žena jeste i treba da predstavlja inspiraciju za muškarca.

Supružnici su partneri. Eva je stvorena od Adamovog rebra. “Ne od njegove glave, da da se njome vlada, ne od stopala, da se po njoj gazi, nego od boka da mu bude jednaka”(Augustin).

Žena je data muškarcu kao “pomoć”. Ovo je prednost i privilegija, a ne nešto inferiorno ili ponižavajuće. Čitali smo o Bogu Ocu, Isusu Hristu i Svetom Duhu u Svetom pismu kao o našoj pomoći ili pomoćnicima (npr. Psalam 121, 12; 1 Jovan 2, 1; Jovan 15, 26; 14, 26; 16,7). Bog pruža čoveku pomoć  koja će mu biti „jednaka“(1 Mojsijeva 2,18). Adam vidi  Evu kao ravnopravno biće.

Da smo to želeli reći homiletski, rekli bismo da ako Adam želi da pomogne, mora da daje. To je princip koji važi u braku. Prava ljubav temelji se na požrtvovanosti. Uslov prihvatanja je davanje.

Muškarac i žena postaju “jedno telo” u braku (1 Mojsijeva 2, 24) Svako od njih samostalno je biće, ali kao supružnici zajedno formiraju novo jedinstvo (1 + 1 = 1), novo svorenje. Ovo nerazdvojno jedinstvo je suština braka. Odmah u raju, Bog je uveo jasan princip neraskidivosti braka. Božja izjava „oni će biti jedno telo“ Isus Hrist je objasnio: “što je Bog sastavio čovjek da ne rastavlja!” (Matej 19,6). Brak je dakle deo Božijeg stvaralačkog poretka.

U Novom zavetu, odnos između muža i žene upoređuje se sa odnosom Hrista prema crkvi, koji je idealan (Efescima 5,21-33).

Između supružnika treba da vlada uzajamna ljubav. Moraju jedno drugom biti podređeni. Kod muškaraca apostol Pavle daje naglasak na ljubav: „ Muževi! ljubite svoje žene kao što i Hristos ljubi crkvu…“ Hristova ljubav je mera i primer za svakog supruga: “… za nju je dao samoga sebe.” Svakoga dana treba da molimo za takvu ljubav, da budemo ispunjeni njome, da je dajemo i da negujemo pravi odnos ljubavi.

Apostol Pavle je podsetio žene na njihovu potčinjenost, tj. poštovanje prema suprugu: „ No kao što crkva sluša Hrista tako i žene svoje muževe u svemu … a žena da se boji svojega muža.“Podređenost žene u Svetom pismu upoređuje se sa potčinjenošću crkve  Gospodu Isusu. Prava pokornost može postojati samo tamo, gde vlada ljubav. U ovom Pavlovom poređenju, muškarac vernik je u ulozi Hrista, a žena u ulozi crkve. Harmonija i sklad mogu postojati u braku samo, ako svako od partnera verno ispunjava svoju ulogu.

Muškarac i žena isti su pred Bogom, jer su oboje deca Božja (Gal 3,26.28). U tom smislu, “nema muškarca ni žene, jer svi ste jedno u Hristu Isusu.” Činjenica da su muškarac i žena ravnopravni partneri u braku, ne znači da oboje imaju istu ulogu i istu funkciju. Muškarac ima drugačiju ulogu od žene, a žena drugačiju ulogu od muškarca. Svako od njih ima svoju nezamenjivu misiju. Trebali bi međusobno da se dopunjuju i da čine nerazdvojno jedinstvo. U doživotnu zajednicu ulaze kao ravnopravni partneri. U braku moraju da primenjuju svoje prednosti i da ispunjavaju svoje obaveze.

Svrha braka nije rađanje dece. To je samo jedan od mogućih sadržaja, iako veoma važan. Par bi trebalo da gaji iskrenu vezu i stalno je produbljuje. Deo te veze je njihov intimni život (1 Korinćanima 7, 2-6), koji može  da bude lep samo tamo, gde vlada prava ljubav.

Porodični život – Malahija 4,6; Priče 22,6; Efescima 6,1-4

Deca pripadaju porodicama u kojima se supružnici vole, produbljuju uzajamne odnose i svesni su svoje odgovornosti. Deca su dar od Gospoda (Psalam 127,3-5; 128,3.4).

Roditelji su odgovorni za vaspitanje dece. Treba da ih vode, da ih uče da vole i pokoravaju se Bogu. Naučiće samo kada vole svoje roditelje i kada su im poslušni. Poštovanje roditelja donosi sreću u život (Efescima 6, 1-3). Roditelji treba da vode svoju decu prema korisnom, nesebičnom životu, prema životu za dobro drugih, kao i društva. Vaspitanje treba da bude ljubazno, ali dosledno. Ljubav i disciplina uvek moraju ići rame uz rame (Efescima 6, 4).

Odnos roditelja prema deci ogleda se u odnosu dece prema roditeljima. U Svetom pismu  roditelji se pozivaju da daju svoje srce svojoj deci, odnosno da im pokažu istinsku ljubav i da im posvete svoje vreme i interesovanje, čime će pozitivno uticati na decu (Malahija 4.6); Priče 17.6; Mojsijeva 6: 4-9; Propovednik 11,1.6). Identitet deteta stvara se u praksi porodičnih navika i aktivnosti, a ne na osnovu reči. Reči podučavaju, ali primeri su magnet. Objašnjenje, podučavanje, vrednovanje, opominjanje i ohrabrivanje veoma je važno u odgajanju dece i ne smemo ga zanemariti. Međutim, lični primer, životna orijentacija i smer roditelja igraju ključnu ulogu. To što deca vide kod kuće, ima veći uticaj na njih, nego to što im se kaže da treba da urade.

Vernost u braku – Luka 16,18; Rimljanima 7,2.3; Matej 19,3-9

Odnos supružnika je jedinstven i trebalo bi da bude trajan. Brak je u principu nerazdvojiv do smrti jednog od partnera (Rimljanima 7, 2.3; Luka 16,18). Nevera, nasilje, sebičnost, bolesna ljubomora i razne izopačene seksualne veze mogu duboko poremetiti vezu para. Zato Biblija jasno govori o vernosti partnera (2 Mojsijeva 20,14). Prava ljubav je odgovorna, strpljiva, saosećajna, ne zavidi, nije sebična, ne misli o zlu, već se raduje istini i pokriva greh, osim ako partner ne ostane u njemu (opis prave ljubavi pogledajte u 1. Korinćanima 13, 4-7; Priče 10,12; 1 Petrova 4, 8). Prava ljubav razlikuje greh od grešnika – on ljubi čoveka, a mrzi zlo.

Bog ne voli  razvod (Malahija 2,16). Prekinuta veza sa Bogom donosi nesuglasice u odnosu sa najbližom osobom. Bog mrzi  kršenje bračnog ugovora, jer on mu je svedok.

Život donosi mnoge teške situacije. Greh kvari međuljudske odnose. Šta uraditi ako se desi neverstvo u braku? Kada u braku dođe do duboke i nepremostive krize, da li je moguće razvesti se i sklopiti novi brak?

Fariseji su jednom došli Isusu i postavili mu neobično pitanje: “može li čovjek pustiti ženu svoju za svaku krivicu?“ (Matej l9,3-9). Isusov odgovor naglašava princip nerazdvojivosti braka. Svoj auditorijum usmerava na rajski ideal.

Fariseji su prigovarali (pozivajući se  na 5 Mojsijevu 24,1-4): „ Zašto je Mojsije naredio neka joj napiše knjigu raspusnu i da joj u ruke pa neka je otpusti iz svoje?“ Isus je odgovorio: „Mojsije je vama dopustio po tvrđi vašega srca puštati svoje žene; a ispočetka nije bilo tak.“ Hristos se jasno pozvao na ideal u raju. U Edenu je Bog je uspostavio brak kao doživotnu vezu. Mojsije je dozvolio razvod, jer je ljudsko srce teško i buni se protiv Boga.

U drugoj izjavi, Isus odgovara na osnovno pitanje koje su postavili fariseji. Spominje jedini mogući razlog razvoda, prevaru. Kaže, “Nego ja vam kažem: ako ko pusti svoju ženu, osim za kurvarstvo, i oženi se drugom, čini preljubu; i koji uzme puštenicu čini preljubu”. U slučaju prevare, Isus dopušta mogućnost razvoda i ponovnom braku “nevine” strane, tj. one koja nije počinila prevaru. U slučaju prevare, Isus dozvoljava razvod, bez toga da nevina strana snosi sramotni žig neverstva. Hrist poznaje kompleksnost i problem greha, kao i razdor koji je prouzrokovao u međuljudskim odnosima. Iako novi brak nije idealan, on je zakonit.

Objašnjenje tumačenja

Apostol Pavle poziva svoje sledbenike: „ Ne vucite u tuđemu jarmu nevjernika!“ (2 Korinćanima 6,14.15) Iz konteksta je jasno, da je to izazov da ne stupaju u brak sa nevernicima, jer to donosi velike probleme.

Svadba ima svoje mesto. To je spoljašnji društvenovo-pravni izraz odnosa ljubavi između muškarca i žene. Venčanje je znak odgovornosti u partnerskim odnosima čiji karakter treba da bude trajan, bračni par treba da ostane zajedno sve do smrti jednog od supružnika.

Bog je tvorac intimnog života. On želi da odnos između zaljubljenih supružnika bude lep i dubok, da dožive ljubav bez lažnih primesa. Seksualni život trebao bi biti vrhunsko iskustvo pozitivnih odnosa supružnika. Stoga nas Sveto pismo upozorava na sve, što narušava integritet osobe, spušta ga na nivo stvari i sprečava da formira smislenu, stalno produbljujuću vezu. On je protiv predbračnih intimnih odnosa, poligamije, koketiranja, života „na gomili“, neverstva, homoseksualnosti i bilo kakvih perverznih veza.

Razvod i ponovni brak Hristos dozvoljava  samo u slučaju preljube (Matej 19, 9; uporedi sa Matej 5,32). Biblija kurvarstvo (“porneja”) i preljubu (“moiheia”). Izraz “kurvarstvo” obično se smatra nelegitimnim seksualnim odnosom između slobodnih ljudi, a “preljuba” znači nelegitimni seksualni odnos između oženjenih i udatih. Međutim, ova podela nije tačna.

Kurvarstvo je opšti izraz za bilo koji nelegitimni seksualni odnos. To mogu biti, na primer, predbračni odnos (1 Korinćanima 7,2), incest (1 Korinćanim 5,1), prostitucija (1 Korinćanima 6,16-18), bračno neverstvo (1 Solunjanima 4, 5-5), homoseksualnost (Juda 7) itd. Izraz “preljuba” stoga ima široko značenje i uključuje sve vanbračne i neprirodne seksualne odnose. To znači da kurvarstvo praktično uključuje i preljubu. Stoga se ova dva pojma ponekad koriste kao sinonimi.

Isus dozvoljava razvod tamo gde više nema ljubavi između supružnika i gde jedan od njih ostvaruje izopačene veze. To može biti i neverstvo, što je manifestacija duboke bračne krize i otkriva narušene bračne veze. Seksualna perverzija je slučaj u kojem nije moguće insistirati na održavanju braka. Tamo gde postoji takva perverzija, može biti reči o razvodu, a zatim i o novom braku nevine stranke. Drugim rečima, nevera (preljuba) ne mora da bude razlog za razvod, ali može se dogoditi, ako je takvim činom prekinut odnos supružnika do te mere, da nije više moguć dalji zajednički život.

Rekli bismo na drugi način ovako: nikada ne smemo započeti razgovor o razvodu ispitivanjem da li je razvod opravdan, već traženjem načina da se brak spasi. Da biste sačuvali brak, potrebno je učiniti sve što je moguće. To je najvažniji zadatak. Čak i u ovoj kompleksnoj oblasti, Isus poziva na praštanje, ispravljanje greške i novi život. Razvod je uvek bolna stvar, pa za ovaj korak treba tražiti odgovor u molitvi.

Hrišćanin gaji poštovanje prema životu, čak i nerođenom. Bog je davalac života. Stvorio nas je sposobnošću reprodukcije. Na nama je da taj predivan poklon koristimo odgovorno i na blagoslov. U principu, možemo reći da je Bog protiv pobačaja. Ovo je moguće samo u veoma ozbiljnim, kriznim situacijama, na primer, ako je život majke ugrožen, ako je začeće zbog silovanja, ako je defektan plod i tako dalje. Takvom izuzetnom koraku mora se uvek odgovorno pristupiti.

Čak i brakovi bez dece mogu biti lepi i imati smisla. Primarna svrha braka nije imati decu, već razvijati odnos i obogaćivati se međusobno, kako bi partneri mogli služiti drugima i biti na blagoslov.

Praktične implikacije

  1. 1.Brak se sklapa za ceo život. Stoga je, kao i u slučaju roditeljstva, potrebno dobro se pripremiti. Važnost takvih priprema nikada se ne može dovoljno naglasiti.
  2. Supružnici moraju da prodube međusobnu ljubav. Ljubav je krhki cvet o kome treba svakodnevno voditi računa. U ljubavi moramo biti snalažljivi, monotone svakodnevne dužnosti treba iznova i iznova obogaćivati sitnicama koje će obradovati drugog. Jedno je voleti nekoga. Naučiti da mu pokažemo ovu ljubav druga je i veoma teška stvar. U braku i porodici moramo naučiti da pravilno komuniciramo. To nam nije urođeno. Nije stvar samo u tome samo da budemo zajedno, već i da pripadamo jedno drugome, kao i razumno i sa emocijama da uočavamo ovo neophodno jedinstvo.
  3. U braku čovek mora prihvatiti onog drugog onakvog kakav jeste, ne želeći menjati ga u skladu sa svojim idejama. Moramo ga voleti takvog kakav jeste. Ljubav nije samo stvar emocije, već i odluke i volje.
  4. U braku moramo naučiti da praštamo. Treba razvijati međusobno poštovanje. Takođe bi trebalo da o tome učimo i svoju decu. Supružnici ne treba da budu zadovoljni sa malo, već treba da postave visoki cilj. Moramo biti strogi prema sebi i ostati tome dosledni, ali prema drugima moramo biti popustljivi i strpljivi.
  5. Ne zaboravimo da imamo pravilan odnos prema slobodnim ljudima koji su deo šire ljudske porodice. Čak i one koji su izgubili životnog partnera ne bi trebalo da mimoiđe naša pažnja i briga. Razvedenima je potrebna posebna pažnja, kao i onima čiji je brak u krizi ili se razvode.
  6. Život donosi velike probleme. Ne možemo misliti da će nas mimoići. Ništa u ovom životu nije idealno. Velika je prednost, što uvek možemo iznova od početka krenuti u braku i porodici. Svaki dan može biti dan novih početaka. Moralni zahtevi za brak i porodicom su visoki. Sa Hristom možemo stvoriti lep brak i srećnu porodicu. Isus daje snagu za život i želju da počnemo iznova. Sa njim možemo doživeti skladne odnose u braku i porodici.