Zašto je toliko teško oprostiti?

Kopernik, poljski matematičar čiji su proračuni izazvali revoluciju u proučavanju astronomije, bio je na samrti. Kopija knjige Revolucija nebeskih tela bila je stavljena u njegove ruke. U tim poslednjim trenucima, veliki um je video sebe u Božjem prisustvu ne kao naučnik, skolar ili astronom, već jednostavno kao grešnik. Na njegovom grobnom spomeniku u Fromborku stoji epitaf koji je sam smislio:

„Ne tražim ljubaznost jednaku onoj koja je data Pavlu, niti tražim blagodat koja je data Petru, već ono oproštenje koje si dao razbojniku. Za tim usrdno čeznem.“

Kopernik je čeznuo za njim, ali zašto toliko mnogo hrišćana smatra da je čin opraštanja tako gorak? Šta je Isus mislio pod opraštanjem? Šta oproštenje nije? Kako možemo da vežbamo oproštenje? Pokušaćemo da odgovorimo na ova pitanja.

I. Težina opraštanja i potreba da opraštamo

Odgovor je jednostavan i bolan. Onakva vrsta oproštenja o kojoj volimo da pevamo nije jedino oproštenje koje je bitno. Mi smo pozvani na drugo oproštenje koje često ima gorak ukus, koje teče od nas ka drugim ljudima. Bog nam oprašta zbog onoga što je Isus učinio za nas, ali zatim nas obavezuje da opraštamo drugima zbog onoga što je Isus čini za nas. Pravilna reakcija na Isusovu molitvu sa krsta, „Oče, oprosti im“ (Luka 23,24) je Isusov imperativ:

„I kad stojite na molitvi, praštajte ako šta imate na koga: da i Otac vaš koji je na nebesima oprosti vama pogreške vaše“ (Marko 11,25).

Najočigledniji razlog zašto hrišćani treba da opraštaju je jednostavna zapovest samog Isusa. Ne samo što nam je rečeno da opraštamo bilo kome ko nas je povredio, već takođe saznajemo da sami ne možemo da uživamo u oproštenju ako ga ne primenjujemo prema drugima. U najuniverzalnijoj molitvi koju je Isus dao svojim učenicima (Matej 6,9-15), On jasno govori da možemo da se molimo za oprost samo ako opraštamo onima koji su sagrešili protiv nas. Bez obzira na sve razloge zašto treba da opraštamo, mnogo nam je lakše da Bog oprosti nama nego da mi opraštamo drugima.

Razlozi za to hladno oklevanje su različiti koliko i mi sami i sveukupno se izražavaju u „Ne mogu, jednostavno ne nalazim u sebi da im oprostim.“ Mučimo se da oprostimo jer povrede koje su nam drugi naneli toliko bole. Istovremeno, nismo potpuno sigurni šta je oproštenje stvarno ili šta ono može da obuhvata. Ne radi se o tome da ne možemo da oprostimo nekome, već se plašimo koliko bi to moglo da nas košta.

II. Šta je Isus mislio pod opraštanjem i šta ono nije

Šta tačno Isus očekuje od nas da uradimo reagujući na Njegove reči da opraštamo ako imamo nešto protiv nekoga? Tri grčke reči obično se prevode kao „oprostiti.“ Jedna govori o stavu milosti ili ljubavi (kao u Efescima 4,32, „A budite jedan drugom blagi, milostivi, praštajući jedan drugom…“).

Druga reč opisuje poništavanje obaveze (kao u Luci 6,37, „opraštajte, i oprošiće vam se“). Ali reč koju Isus koristi u Marku 11 je najčešća novozavetna reč za oproštenje. Bukvalno, ona znači otpustiti, odbaciti, osloboditi se nečega. Isus koristi ovu reč da opiše obavezu njegovih učenika kada ih neko povredi.

Da bismo oprostili kao što je Isus namenio, znači da dragovoljno odbacimo našu gorčinu zbog toga što smo povređeni. Tu spada ne samo obuzdavanje naše gorčine, već potpuno oslobađanje kako bismo mogli istinski da budemo slobodni od njenog uticaja. Ipak, ovaj pristup može da nam deluje kao lažno i licemerno, kao da se od nas očekuje da svaku uvredu dočekamo sa pobožnim osmehom i razumevanjem, „Hajde, hajde, nisi tako mislio, zar ne?“ Pošto se plašimo da oproštenje znači tačno to, nalazimo da je to neukusno. Dovoljno smo spremni da patimo Hrista radi, ali postoji nešto u nama što jednostavno ne želi da bude iskorišćeno, makar i pravednosti radi.

Srećom, oproštenje znači mnogo više od pravljenja da smo mrtvi. Oproštenje ne znači i pomilovanje. Oproštenje je lično; ono se odnosi na uticaj koji povreda ima na vas i potrebu da se oslobodite gorčine koju osećate. Pomilovanje je više legalno nego lično, stara se samo za zakonski status povrede, a ne za odnos između prestupnika i žrtve. Pomilovanje, za razliku od opraštanja, znači osloboditi nekoga sa moralne udice i od kazne koju su zaslužili. Moguće je da imamo pomilovanje bez oproštanja – ubica može da bude pomilovan, ali to ne znači da mu je žrtvina porodica oprostila.

Druga stvar koju oproštenje ne znači je izgovor. Kada izgovorimo nekoga, mi predlažemo da kada bismo samo razumeli kako su nečiji postupci oblikovani ili motivisani zbog okruženja i genetskog sastava, videli bismo da on ili ona nisu imali izbora. Istina je da razumevanje nečijih teškoća ili nedostataka može da nam pomogne da oprostimo. Ali razumevanje nije isto što i oproštenje. Ovi nedostaci ne negiraju činjenicu da potpuno svesni prestupnici ostaju odgovorni za ono što su učinili. Govoriti drugačije znači da ne možemo da budemo odgovorni ni za našu poslušnost. U tom slučaju, Isus bi rekao da, kao mašine, ne možemo da primenjujemo slobodu izbora. Kada bi ovo bilo istina, ne bismo morali da se bojimo da u primenjivanju oproštanja nekako tolerišemo ili opravdavamo zlo. Oproštenje ne znači prestanak krivice prestupnika već oslobađanje od gorčine. To znači da smo u potpunosti pomireni sa onima koji su se ogrešili o nas.

III. Praksa opraštanja

Kada jednom razumemo šta je oproštenje, kako da to sprovedemo u praksu? Za mnoge od nas oproštenje je zastrašujuće jer ili pogrešno razumemo proces oproštanja, ili strahujemo da će primenjivanje oproštanja boleti više od primanja originalne povrede.

Etičar Luis Smids prepoznaje četiri faze u procesu oproštanja:

1. Povreda: Nastaje u trenutku povrede. Povređeni smo na neki način, duhovno, emotivno ili materijalno i osećamo povredu.
2. Mržnja: Povreda koju osećamo vodi u aktivnu ogorčenost prema osobi koja je nanela povredu. I ovo je prirodna reakcija.
3. Isceljenje: U ovom trenutku, mi se konačno oslobađamo; to je kritični trenutak oproštanja. Oslobađanje od mržnje znači da nam je potrebna snaga koja će delovati u potpuno suprotnom pravcu od naše povrede i mržnje.
4. Zaboravljanje: Ne znači neku vrstu sentimentalne amnezije. Niti je moguće jednostavno snagom volje da „oprostimo i zaboravimo.“ Umesto toga, zaboravljanje znači da više nećemo dozvoliti da naša prošla ogorčenost bude sudija prestupniku. Naš čin oproštanja može da postane katalizator za promenu i pokajanje kod druge osobe.

Oproštenje stoji kao cilj ka kojem smo radili, a ne kao nagrada koju treba da dohvatimo, i to je nešto što možemo stalno da gubimo ili dostižemo. To znači provođenje vremena u molitvi zbog povrede i strpljivo guranje se strane njeno neprekidno zahtevanje pažnje, i posmatranje kako ona sve više pada u remisiju.

Zaključak

Džordž Butrik kaže: „Krst je podignut da utiše hulu da je oproštenje lako.“ Umanjivanje oproštenja na prepisani lek rizikuje da zvuči lako, ali nije: sila za oproštenje mora da dođe od Boga. Ali istovremeno, moramo da je tražimo, jer cela poenta Isusove zapovesti da opraštamo visi o posledicama koje izvlači iz oproštenja:

„da i Otac vaš koji je na nebesima oprosti vama pogreške vaše.“

Ako želite da upoznate silu krsta, ako želite da vidite da li krst i danas ima silu da menja život, ako želite da znate šta oproštenje naših greha stvarno znači i koliko stvarno košta, sve to možete da saznate samo ako opraštate. I tek onda ćemo početi da doživljavamo punu slast reči „oproštenje.“

Reks D. Edvards, Univerzitet Grigz

Izdvajamo:

Zavet s Bogom i poslušnost

Isus, Božji Sin

Šta je novo u Novom zavetu?

Učimo iz različitosti učenika

Isus uskoro dolazi

👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg