»Koren« zla i njegove »grane«
Biblija jasno uči da će zli biti konačno i potpuno uništeni. Gospod će uništiti »koren« zla i njegove »grane« — sotonu i njegove anđele, zajedno s nepokajanim grešnicima koji su odbili ponuđeni dar spasenja.
»Jer, gle, ide dan koji gori kao peć; i svi će ponositi i svi koji rade bezbožno biti kao strnjika, i upaliće ih dan koji ide, veli Gospod nad vojskama, i neće im ostaviti ni korena ni grane.« (Malahija 4,1)
Kad govori o konačnoj sudbini grešnika, Biblija obično upotrebljava niz glagola i slikovitih izraza koji znače potpuno uništenje. Najčešće se u tom smislu pojavljuju glagoli: spaliti, uništiti, istrebiti, razbiti, iščupati, proždreti, ugasiti, itd; ili izrazi: »razbićeš ih kao sud lončarski« (Psalam 2,9); grešnici »bivaju kao pleva na vetru« (O Jovu 21,18); nestaće »kao dim što se razgoni« (Psalam 68,2); biće »kao vosak što se topi od ognja« (Psalam 68,2); izgoreće »kao kučina« (Isaija 1,31).
Tipičan primer za ovo je Psalam 37. u kome se nalazi veći broj takvih glagola i slikovitih izraza. Tu se kaže da će bezbožni i opaki nestati, da će se poput dima rasplinuti, da će biti zauvek satrti, da će biti iskorenjeni i istrebljeni (Psalam 37,2.9.10.20.28.34.36-38).
Na konačno uništenje nepokajanih grešnika naročito se odnose oni biblijski tekstovi u kojima se opisuje smrt ognjem ili spaljivanjem kao način konačne kazne. To potvrđuje Isus sledećim rečima: »Kako što se dakle kukolj sabira, i ognjem sažiže, tako će biti na posletku ovoga veka. Poslaće sin čovečij anđele svoje, i sabraće iz carstva njegova sve sablazni i koji čine bezakonje. I baciće ih u peć ognjenu: onde će biti plač i škrgut zuba.« (Matej 13,40-42; vidi: Matej 25, 41.46)
Rezultat ove kazne biće druga smrt:
»A strašljivima i nevernima i poganima i krvnicima, i kurvarima, i vračarima, i idolopoklonicima, i svima lažama, njima je deo u jezeru što gori ognjem i sumporom; koje je smrt druga.« (Otkrivenje 21,8; vidi: Matej 10,28; Otkrivenje 20,14)
Večno mučenje u ognju pakla nije biblijska nauka. Ta je nauka neznabožačkog porekla. Ona je posledica Platonovog učenja o urođenoj besmrtnosti ljudske duše. Ova nauka je oko 150. godine pre Hrista prešla od Platona u jevrejstvo, a oko 200. godine posle Hrista u neke delove hrišćanstva.
Ova nauka je u neposrednoj suprotnosti s naukom Svetoga pisma. Sveto pismo uči da je večni život Božji dar pravednima, a da je plata za greh smrt (Rimljanima 6,23). »Život« i »smrt« su dva ključna izraza koji nam pomažu da pravilno shvatimo biblijsku nauku o čovekovoj večnoj sudbini. To su dva potpuno suprotna pojma. Umreti znači prestati živeti ili postojati, a ne večno trpeti.
Iako Bog obećava večni život samo pravednima, pristalice teorije o besmrtnosti duše tvrde da je večni život određen svima, pravednima i zlima, samo će jedni taj život provoditi u blaženstvu, a drugi u večnim mukama. Na čemu pristalice večnih muka zlih temelje svoje učenje? Najčešće to učenje oni temelje na pogrešnom shvatanju jevrejskih starozavetnih izraza »šeol« i »Ge hinom« (gehena).
Značenje reči »šeol«
Jevrejska reč »šeol« spominje se u jevrejskom tekstu Staroga zaveta šezdeset i pet puta. U prevodu Biblije u izdanju kuće »Stvarnost«, Zagreb 1968, reč »šeol« ostavlja se neprevedena, ili se prevodi rečima: grob, Podzemlje, carstvo smrti i jama (Postanak 37,35; Psalam 30,4; Izreke 1,12).
U prevodu Staroga zaveta koji je učinio Đuro Daničić reč »šeol« prevedena je rečju grob ili rečju pakao (1. Mojsijeva 37,35; 42,38; Psalam 16,10; 30,3; 31,17),
Reč »šeol« je najispravnije prevedena rečju grob ili podzemlje. To je mesto besvesnog počivanja mrtvih do časa vaskrsenja.
Daničićev prevod reči »šeol« rečju »pakao« je neprikladan. Neprikladan je stoga što popularno shvaćena reč »pakao« označava mesto ili ognjeno stanje u kome zli već sada trpe beskrajne muke. Ovo shvatanje je pogrešno. Ono je preuzeto iz grčkog verovanja o »hadesu« kao podzemnom boravištu »sen pokojnika« i o »tartaru« u kome te sene već podnose teška mučenja.
Kao primer neprikladnosti prevođenja reči »šeol« rečju »pakao« navodimo Daničićev tekst iz Psalma 16,10:
»Jer nećeš ostaviti duše moje u paklu, niti ćeš dati da svetac tvoj vidi truhlost.«
Apostol Petar u svojoj propovedi ističe da se ovo proročanstvo odnosi na Hristovo vaskrsenje, koje je u Njemu našlo svoje ispunjenje:
»Predvidevši govori za vaskrsenje Hristovo da se ne ostavi duša njegova u paklu, niti telo njegovo vide truhljenja.« (Dela 2,31) Ovaj tekst Vukovog prevoda sadrži čak dva neprikladna i neispravna izraza — »pakao« i »duša«. Izraz »duša« je nepogodan jer široko rasprostranjeno mišljenje, koje potiče od Platona, a ne iz Biblije, smatra – da u čoveku postoji jedan svestan elemenat – duša, koji u bestelesnom obliku nadživljuje telo. To je pogrešno mišljenje. Po nauci Biblije čovek je jedinstveno, celovito biće, i pojam »duša« odnosi se na celog čoveka. Hristos je na krstu predao svoj duh Ocu, priklonio glavu i umro ili izdahnuo. Položen je bio mrtav u grob, ali Ga je Otac u treći dan vaskrsnuo.
Zabuna koju je u citirani tekst uneo Daničićev i Vukov prevod upotrebom reči »pakao« i »duša«, otklonjena je ispravnim prevodom izvornog teksta:
»Jer me nećeš ostaviti u grobu ni dati da svetac tvoj ugleda trulež.« (Psalam 16,10 – New International Version)
David je u proročkom predviđanju ovako rekao o Mesijinom vaskrsenju:
»Da me nećeš ostaviti u boravištu mrtvih niti dopustiti da tvoj svetac istrune.« (Djela 2,27)
To se doslovno ispunilo:
»Niti je on ostavljen u boravištu mrtvih, niti mu je tijelo istrulo.« (Djela 2,31 – Rupčić)
Šeol, grob, ili podzemlje, nije mesto svesnog prebivanja živih mrtvih u obliku bestelesnih duhova, već uistinu prebivanje mrtvih.
Pristalice teorije o urođenoj besmrtnosti duše često navode tekst iz Isaije 14, 4-11. da bi dokazali da smrt ne znači prestanak života i da se mrtvi u šeolu sećaju prizora iz zemaljskog života. Spomenuti tekst glasi:
»Tada ćeš izvoditi ovu priču o caru Vavilonskom i reći ćeš: kako nesta nastojnika, nesta danka? Slomi Gospod štap bezbožnicima, palicu vladaocima, koja je ljuto bila narode bez prestanka, i gnjevno vladala nad narodima, i gonila nemilice. Sva zemlja počiva i mirna je; pevaju iza glasa. Vesele se s tebe i jele i kedri Livanski govoreći: otkako si pao, ne dolazi niko da nas seče. Pakao dole uskoleba se tebe radi da te srete kad dođeš, probudi ti mrtvace i eve knezove zemaljske, diže s prestola njihovih sve careve narodne. Svi će progovoriti i reći tebi: i ti li si iznemogao kao mi? Izjednačio se s nama? Spusti se u pakao ponos tvoj, zveka psaltira tvojih; prostrti su poda te moljci, a crvi su ti pokrivač.«
Prorok Isaija kao pesnik u ovoj odi – poruzi unapred opisuje propast oholog vavilonskog vladara koji silazi u šeol, gde ga dočekuJu vladari koJe je on ranije pokrio i pobio. Pesnik oživljava mrtve vladare da bi preko njih izrekao Božji sud nad surovim vavilonskim carem:
»Spusti se u pakao ponos tvoj, zveka psaltira tvojih; prostrti su poda te moljci, a crvi su ti pokrivač.«
Isaija nikada nije želeo da ovom impresivnom porugom opisuje stanje mrtvih. Njegov je cilj bio da unapred prikaže slikovitim pesničkim jezikom, personifikacijom, budući Božji sud nad oholim tlačiteljem Izrailja i pokaže da put okrutne slave vodi u propast.
Značenje reči Ge-Hinom – gehena
Kao što se često pogrešno tumači reč šeol, tako se često pogrešno shvata i značenje reči Se-Ntot ili gehena. Sam Isus spominje ovu reč jedanaest puta (Matej 5,22.29.30; 10,28; 18,9; 23,15.33; Marko 9,43.45.47; Luka 12,5). Pristalice nauke o urođenoj besmrtnosti duše smatraju gehenu mestom sadašnjeg i budućeg večnog mučenja nepokajanih grešnika.
Da bismo pravilno shvatili značenje ove reči, moramo ukratko proučiti njen istorijat, njenu pozadinu.
Reč »gehena« potiče od jevrejske reči »Se-Hi-nom«, a ova opet od reči »Ge-ben-Hinom«, što znači Dolina sinova Enomovih (Isus Navin 15,8). Nekada je to bila uska dolina koja se prostirala jugozapadno od Jerusalima, natapana potokom Kedronom. Na jugoistočnom rubu doline nalazio se nekada čuveni Solomunov vrt sa svojim Tofetom, to jest s carskim muzičkim gajem i njegovim sviračima.
Rđav judejski car Ahaz u doba proroka Isaije uveo je u gaju Tofet u dolini Enom okrutan neznabožački običaj spaljivanja dece u čast bogu Molohu. Nadahnuti iskaz kaže o tom caru: »I sam kađaše u dolini sina Enomova, i sažizaše sinove svoje ognjem po gadnijem delima onijeh naroda koje odagna Gospod ispred sinova Izrailjevijeh.« (2. Dnevnika 28,3) Ista bezakonja vršio je Ahazov unuk car Manasija:
»Jer opet pogradi visine, koje beše raskopao Jezekija otac njegov, i podiže oltare Valima, i načini lugove, i klanjaše se svoj vojsci nebeskoj i služaše joj. I provodi sinove svoje kroz oganj u dolini sina Enomova.« (2. Dnevnika 33,3-6) Za otpalim carem poveo se čitav narod (Jeremija 32,35).
Pobožni car Josija je u sedmom stoleću pre Hrista sproveo u Judinom carstvu versku reformu. Između ostaloga »oskvrni i Tofet u dolini sinova Enomovih, da ne bi niko više vodio sina svoga ili kćeri kroz oganj Molohu« (2. 0 carevima 23,10). Josija je posekao idolopoklonički gaj i uništio idolopoklonička svetišta. Da bi dolina zauvek ostala nečista, rasuo je po njoj mrtvačke kosti. Tako je ta dolina postala smetlište na koje su dovozili gradski otpad i bacali leševe uginulih životinja i mrtva tela razbojnika koji su bili tako zli da nisu bili dostojni da budu sahranjeni. Ovde su se crvi hranili mesom telesa u raspadanju i tu je goreo večni oganj da bi spalio nečistoću i trulež. Tako je Ge-hinom ili gehena u kojoj je večna vatra spaljivala trulež i u kojoj su se crvi hranili mesom u raspadanju postala simbol ognja kojim će biti spaljeni nepokajani grešnici u poslednji dan suda i kazne zlih.
Bog je unapred upozorio svoj narod da će dolina Enom postati »dolina krvna«, gde će se bacati tela mrtvih kao hrana pticama nebeskim i zverima zemaljskim (Jeremija 7,32.33; 19,6)
U svetlosti pravog značenja reči gehena koje smo upravo izneli, valja shvatiti i proročke reči proroka Isaije: »I izlaziće i gledaće mrtva tela onih ljudi koji se odmetnuše od mene; jer crv njihov neće umreti i oganj njihov neće se ugasiti, i biće gad svakom telu.« (Isaija 66,24) Neki ovaj tekst navode kao dokaz u prilog tvrdnji da će se zli večno mučiti u neugasivom ognju pakla. Oni koji ovaj tekst primenjuju na kaznu dušama u večnom ognju trebalo bi da zapaze da je u tekstu reč o »mrtvim telesima«, a ne o bestelesnim svesnim dušama u mukama pakla. Mrtva tela zlih leže u dolini usred jerusalimskog otpada i tu ih proždiru »crvi koji ne umiru i oganj koji se ne gasi«. Crvi proždiru mrtvo telo, što isključuje ideju o sposobnosti opažanja i beskrajnim mukama. Oganj isključuje suparničku prisutnost crva. Oboje predstavljaju potpuno uništenje bića koje je prestalo da živi.2
Neugasiv ili večni oganj je oganj koji niko i ništa ne može ugasiti. Mećutim, kad proždere materiju kojom se hrani, oganj se sam po sebi gasi. Oganj je večan ne po svom trajanju već po učiniku.
»Nekadašnji oganj gehene nije bio oganj u koji bi se bacali živi da bi se u njemu mučili, već oganj u koji su bila bacana mrtva tela da bi bila spaljena. To nije bio oganj koji bi se hranio živim bićima već oganj koji se hranio leševima životinja i mrtvim telima zločinaca, odatle se stalno spominju zajedno oganj i crvi. Ako neki deo mrtvog tela nije uništio oganj, požderali bi ga crvi. Čak ako bi neko bio živ bačen u oganj (kao što će zli biti bačeni u buduću gehenu), njegov bi se život ubrzo ugasio, i njegovi bi životni ostaci bili začas uništeni vatrom i crvima.«3
Pristalice teorije o besmrtnosti duše često navode Isusove reči iz Jevanđelja po Marku 9,43—48, u kojima citira poslednje dve rečenice iz Isaije 66,24, kao dokaz u prilog svojoj tvrdnji da će zli biti večno mučeni u ognju pakla.
Evo Isusovih reči:
»I ako te ruka tvoja sablažnjava, otseci je: bolje ti je bez ruke u život ući, negoli s obe ruke ući u pakao, u oganj večni. Gde crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi. I ako te noga tvoja sablažnjava, otseci je: bolje ti je ući u život hromu, negoli s dve noge da te bace u pakao, u oganj večni, gde crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi. Ako te i oko tvoje sablažnjava, iskopaj ga: bolje ti je s jednim okom ući u carstvo Božje, negoli s dva oka da te bace u pakao ognjeni, Gde crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi.« (Marko 9,43-48)
Ovde Isus ništa ne govori o večnom mučenju. On upozorava učenike da je bolje ući u život s jednim okom, sakat ili hrom negoli da s oba oka, s obe ruke i s obe noge budu bačeni u neugasiv oganj gehene – jer je bolje da jedan ud propadne negoli da celo telo bude bačeno u gehenu, gde »crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi« (Marko 9,47).
Konačno i potpuno uništenje zlih će zauvek učiniti kraj svakom nasilju, bolu i žalosti. Na kraju će se i sam oganj ugasiti.
Proučavanjem značenja reči »šeol« mogli smo se osvedočiti da je šeol ili grob mesto besvesnog počivanja mrtvih do dana vaskrsenja, a proučavanjem reči »Ge-Hinom« ili »gehena«, koju naši prevodioci prevode rečju »pakao«, mogli smo se osvedočiti da »gehena« ili »pakao« ne označava ni sadašnje ni buduće trajno mesto mučenja zlih. Gehena je simbol buduće kazne nepokajanim grešnicima u ognjenom jezeru, koje će značiti drugu smrt ili potpuno uništenje (Otkrivenje 21,8).
Od našeg sadašnjeg izbora zavisi naš budući život – večni život ili buduća smrt, druga ili večna smrt. Svakome od nas upućene su reči:
»Svedočim vam danas nebom i zemljom, da sam stavio pred vas život i smrt, blagoslov i prokletstvo; zato izberi život, da budeš živ ti i seme tvoje, Ljubeći Gospoda Boga svojega, slušajući glas njegov i držeći se njega .. .« (5. Mojsijeva 30,19.20)
»I ovo je svedočanstvo da nam je Bog dao život večni; i ovaj život večni u sinu je njegovom. Ko ima sina Božijega ima život; ko nema sina Božijega nema života.« (1.Jovanova 5,11. 12)
