SADRŽAJ
Istočni greh i krštenje beba: Biblijska evaluacija kroz istorijske tokove
Kroz vekove hrišćanske istorije, malo koja tema je izazvala toliko teoloških rasprava kao što je pitanje krštenja novorođenčadi. Da bismo razumeli kako je nastala ova praksa koja danas dominira većinom hrišćanskih denominacija, moramo se vratiti na sam koren problema – konceptu istočnog greha i pokušajima ranije crkve da na njega odgovori.
Teološka dilema koja je oblikovala praksu
Kada je apostol Pavle u svojoj Poslanici Rimljanima jasno artikulisao da je „kroz jednoga čoveka dođe greh i smrt“, hrišćanska teologija se suočila sa profound questions that would shape centuries of church practice. Ako je stvarno tačno da su svi ljudi rođeni „u grehu“, kako to poetično opisuje psalmista govoreći „eto, u bezakonju sam se rodio“, šta je onda sa onom nevinim bićima koja napuštaju ovaj svet pre nego što su uopšte mogla da razumeju značenje greha ili spasenja?
Ova teološka enigma postala je još složenija kada se uzme u obzir Pavlova jasna tvrdnja da je „nagrada za greh smrt“. Logički zaključak je bio neizbejan – ako su čak i novorođenčad „obuhvaćena posledicama Adamovog pada“, onda i oni nose teret koji zahteva božansko razrešenje. Tako se u umovima ranih teologa počela kristalisati ideja o potrebi za „sredstvom očišćenja“ koje bi bilo primenljivo čak i na one koji ne mogu svesno da veruju ili se pokaju.
Evolucija kroz vekove
Pratiti razvoj ove prakse kroz istoriju znači posmatrati kako se teologija formirala u dijalogu sa praktičnim pitanjima verske zajednice. U prvom veku, period apostola i Novog zaveta, situacija je bila jasna. Krštenje se nedvosmisleno povezivalo sa verom, pokajanjem i svesnim ličnim izborom. Kad god se spominju „krštenja domova“ u delima apostola, kontekst uvek naglašava one „koji su poverovali“ – dakle, osobe sposobne za svestan čin vere.
Međutim, već krajem drugog veka, vidimo prve tragove menjanja. Irenej Lionski, jedan od uticajnih otaca crkve, piše da je Hristos „spasao sve, i decu i odojčad i odrasle“. Iako ove reči možda nisu bile eksplicitno namenjene kao argument za krštenje dece, kasnije generacije teologa će ih tako tumačiti.
Treći vek donosi još jasniju sliku. Tertulijan, poznati po svojoj strogosti u verskim pitanjima, ne samo da svedoči da se deca krštavaju, već se tome i aktivno protivi. Njegova pozicija je bila pragmatična – bolje je čekati da osoba odraste i svesno izabere. Sa druge strane, veliki Origen ne samo da podržava praksu, već tvrdi da se radi o „apostolskoj predaji“, što ukazuje na to da se do sredine trećeg veka praksa već etablirala kao legitimna, iako kontroverzna.
Avgustinovski preokret
Prelomni trenutak u ovoj istoriji vezan je za ličnost Avgustina Hiponskog, čiji je uticaj na zapadnu teologiju neprocenjiv. Avgustin ne samo da je razvio sveobuhvatnu doktrinu istočnog greha, već je krštenje novorođenčadi postavio kao teološku neophodnost. Po njegovom viđenju, svako dete rođeno je sa Adamovom krivnicom i mora biti oslobođeno tog tereta putem krštenja. Ova pozicija nije bila samo akademska spekulacija – bila je duboko ukorenjene u Avgustinovom razumevanju ljudske prirode i božanske pravde.
Završni čin ove istorijske drame odigrao se na Koncilu u Kartagini 418. godine, gde je praksa krštenja dece dobila zvaničnu crkvenu potvrdu. Koncil je jasno proglasio da i mala deca treba da se krštavaju „radi oproštenja greha“. Od tog trenutka, krštenje beba postalo je ne samo uobičajena, već i zvanično propisana praksa zapadne crkve.
Biblijska perspektiva
Kada se ova istorijska evolucija postavi u kontekst biblijskog učenja, javlja se niz pitanja koja zahtevaju pažljivo razmatranje. Novi zavet ne pokazuje ni jedan slučaj krštenja beba. Štaviše, svaki put kada se krštenje spominje, ono je nerazdvojno povezano sa verom i pokajanjem – uslovima koje novorođenče jednostavno ne može ispuniti.
Još zanimljiviji je Isusov pristup deci. Evangelije jasno beležе da je Isus primao decu, blagosiljao ih i postavljao kao primer vere, ali ih nikada nije krstio. Njegova čuvena reči „pustite decu da dođu k meni, jer je takvih carstvo nebesko“ sugerišu da se deca već nalaze pod božanskom blagodaću, a ne van nje zbog naslednog greha.
Dalekosežne posledice
Ova istorijska transformacija imala je duboke dogmatske, praktične i reformatorske implikacije. Dogmatski, krštenje beba postalo je teološkim „odgovorom“ na problem istočnog greha, ali bez jasnog biblijskog temelja. Praktično, vekovima je stvorilo običaj gde se krštenje shvata kao ritual oslobođenja od naslednog greha, umesto kao lični zavet vere i poslušnosti.
Kada su reformatori poput Lutera i Kalvina pokušavali da se vrate biblijskim principima, zadržali su krštenje beba, ali su ga reinterpretirali kroz prizmu „saveza milosti“. Međutim, anabaptisti i kasnije mnoge evangelikalne crkve odlučile su da se vrate originalnom modelu verničkog krštenja, odbacivši praksu koja je, po njihovom mišljenju, bila rezultat teološke evolucije, a ne biblijskog učenja.
Zaključak
Istorija krštenja beba predstavlja fascinantan primer kako se teološka praksa može razvijati kao odgovor na doktrinarni problem. Istočni greh je bio ključni razlog za uvođenje ove prakse, koja se postupno razvijala od kraja drugog veka, potvrđivala u trećem do petog veku, i postala zvanično obavezna nakon Avgustina i sabora u Kartagini.
Ipak, kada se ova istorijska evolucija postavi u kontekst biblijskog učenja, jasno je da Novi zavet ne pokazuje praksu krštenja beba. Naprotiv, krštenje je konsistentno vezano uz ličnu veru, pokajanje i svestan izbor. Ova diskrepancija između biblijske prakse i crkvene tradicije ostaje jedna od ključnih tema koje dele hrišćanske denominacije i danas, podseћajući nas na važnost pažljivog tumačenja Svetog pisma u odnosu na istorijske prakse.
Autor: MR ZORAN MARCIKIĆ
Izdvajamo:
