Šta Isus vidi u nama?

👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg

Postoji jedna stara poznata priča o akrobati koji je hodao preko zategnutog užeta i činio neverovatne stvari. Po celom Parizu on je hodao preko užeta razapetog na zastrašujućim visinama. Onda bi to učinio vezanih očiju, zatim bi prešao preko užeta vezanih očiju, gurajući kolica.

Kako priča kaže, bio je jedan Američki promoter koji čitao o ovome u novinama i poslao je pismo akrobati, govoreći: „Ja ne verujem da to možeš, ali spreman sam da ti dam ponudu. Za prilično veliku sumu novca, pored svih troškova putovanja, hteo bih da te izazovem da izvedeš svoje trikove iznad Nijagarinih vodopada.“

Akrobata je odgovorio, „Gospodine, voleo bih da dođem.“ Posle mnogo reklama i promocija i postavljanja čitave stvari, okupila se velika masa naroda da vidi šta će se dogoditi. Konopac je bio razapet sa Kanadske strane i protezao se sve do Američke strane, viseći iznad vodopada. Posle udaranja u doboše, akrobata je prešao preko konopca vezanih očiju. Masa je podivljala i on je prišao promoteru i rekao, „Pa, sada verujete da mogu to da uradim?“

Odgovorio je, „Naravno da verujem. Upravo sam te video kako to radiš.“ „Ne,“ rekao je akrobata, „Da li stvarno verujete da mogu to da uradim?“ „Pa naravno da verujem, upravo sam video kako to radiš.“ „Ne, ne, ne,“ rekao je akrobata, „Da li veruješ da to mogu.“ „Da,“ odgovorio je promoter, „Verujem da to možeš.“ „Odlično,“ rekao je akrobata, „Onda uđi u kolica.“

Vidite, vera nije nešto o čemu samo treba da se priča. To je nešto što moramo da pokažemo načinom života. Ako ne živite tako, onda ni ne verujete. Apostol Jakov je rekao, „Pokaži mi veru svoju bez dela svojih, a ja ću tebi pokazati veru svoju iz dela svojih“ (Jakov 2,18). Postoji priča u Marku 2 koja prikazuje ovaj princip. Želim da pročitamo i proučimo čitavu priču, ali sada bih hteo da privučem vašu pažnju na četiri reči u 5. stihu: „Isus videvši veru njihovu.“ Većina ljudi bi rekla, „Ne možete da vidite veru. Vera nije fizička, nije opipljiva.“ Ali jeste. A Isus je video veru ove četvorice ljudi.

Ova zanimljiva priča počinje u 1. stihu: „I uđe opet u Kapernaum posle nekoliko dana; i ču se da je u kući. I odmah skupiše se mnogi tako da ne mogahu ni pred vratima da se zbiju; i kazivaše im reč“ (Marko 2,1.2).

U prvom stihu nam se kaže da je Isus bio u kući. Tako barem kaže naš prevod. Uopšteno se misli da je ovo idiom, figura u govoru, i da znači da je bio kod kuće. Ustvari, neki engleski prevodi kažu, „narod ču da je došao kući.“

Naravno, znamo da je Isus odrastao u Nazaretu, ali Kapernaum i Nazaret nisu veoma udaljeni. Luka 4 nam kaže da kada se Isus vratio u Nazaret, nakon Njegovog krštenja i kušanja u pustinji, On je bio u potpunosti odbačen od strane ljudi sa kojima je odrastao da je napustio Nazaret i za svoj dom izabrao Kapernaum, ribarsko selo na obali Galilejskog jezera. Tu je bila njegova baza tokom tri godine javne službe.

Šta to znači da je bio u svom domu? Možda su se Njegova majka i braća takođe preselili u Kapernaum. Drugi su nagađali da je to možda bila Petrova kuća, da je Isus boravio u jednoj prostoriji sa porodicom Petra i Andrije. Ili je Isus možda imao svoj dom, možda ne u Njegovom vlasništu, ali onaj koji je mogao da koristi kada god je to bilo potrebno.

Bez obzira na ove detalje, kada su ljudi otkrili da je Isus u domu, oni su počeli tu da se skupljaju. Iako je bio tek na početku svoje karijere, Isus je već stekao priličnu popularnost. On je bio čovek koji je na sve strane lečio bolesne. Imajte na umu da je život u Palestini bio malo javniji nego što smo mi navikli. Obično su se vrata otvarala ujutro i mogao je svako da uđe ili izađe. Nikada se nisu zatvarala, osim ako bi nastala neka naročita potreba za privatnošću. Tako je ubrzo narod ispunio kuću i stajali su na ulici, pokušava- jući da se što više približe i čuju Isusa.

„I dođoše k Njemu s oduzetim koga su nosili četvoro. I ne mogući približiti se k Njemu od naroda otkriše kuću gde On beše, i prokopavši spustiše odar na kome oduzeti ležaše. A Isus videvši veru njihovu reče uzetome: Sinko! Opraštaju ti se gresi tvoji. A onde seđahu neki od književnika i pomišljahu u srcima svojim: Šta ovaj tako huli na Boga? Ko može opraštati grehe osim jednog Boga?

I odmah razumevši Isus duhom svojim da oni tako pomišljaju u sebi, reče im: Što tako pomišljate u srcima svojim? Šta je lakše? Reći uzetome: Opraštaju ti se gresi, ili reći: Ustani i uzmi odar svoj, i hodi? No da znate da vlast ima Sin čovečji na zemlji opraštati grehe, (reče uzetome:) Tebi govorim: ustani i uzmi odar svoj, i idi doma. I usta odmah, i uzevši odar izađe pred svima tako da se svi divljahu i hvaljahu Boga govoreći: Nikada toga videli nismo“ (Marko 2,3-12).

Ima mnogo pouka koje bismo mogli da naučimo iz ovog odlomka, ali ponovo želim vašu pažnju da privučem na reči „Isus videvši veru njihovu.“

Dok se masa trudila da se što više približi Isusu, ova četiri čoveka došla su noseći paralizovanog bolesnika na nosilima. Pročitao sam šta je jedan čovek napisao o nedavnoj poseti Kapernaumu. Rekao je da se u njegovoj grupi nalazilo nekoliko osoba u invalidskim kolicima i primetio je da čak i danas, Kapernaum nije lako mesto za manevrisanje ako ste na neki način onesposobljeni. Putevi nisu glatko popločani, stepenice i vertikalni usponi otežavaju kretanje i stvarno morate da se oslanjate na prijatelje da vam pomognu da stignete tamo gde želite, ako ne možete da hodate.

To se događalo i ovde. Ovaj čovek imao je četiri prijatelja koji su mu pomagali. Oni su želeli da ga odvedu da vidi Isusa, ali nije bilo načina da stignu do vrata. Šta bi uopšte mogli da urade? Ovo je bilo važno. Morali su da vide Isusa. Zato su odneli čoveka na krov. U Palestini krovovi su bili ravni. Mogli su da se koriste za odmor i mir, za sušenje veša ili odlaganje stvari. U 1.O carevima čitamo da je Ilija živeo na krovu. U Delima 10, Petar se molio na krovu. Uglavnom su postojale stepenice koje su vodile do krova opasanog zidom.

Prema nekim istraživačima, krov se obično pravio od greda koje su bile udaljene jedna od druge oko 3 stope. Onda bi bilo lako prokopati između greda a pri tome ne naneti mnogo štete kući.

Onda je paralizovani čovek spušten pred Isusa, a kada je Isus video njihovu veru, On je i izlečio uzetog i oprostio mu grehe.

Želim da za trenutak razmislite o ovome. Ako biste išli da posetite nekog poznatog rabina koji ima mnogo sledbenika, koji uživa u određenom ugledu, i ako biste želeli da se sa poštovanjem ponašate prema rabinu, kao što su Jevreji učeni da rade, a pored toga još želite da vam izleči prijatelja, sasvim sigurno biste želeli da ostavite dobar utisak tako što biste se lepo ponašali prema Njemu. Poslednje što želite je da Mu uništite kuću!

Čini se kao da nema mnogo smisla ako najpre uništite rabinovu kuću a zatim tražite od njega uslugu – mislim da ne biste mogli da očekujete da se posle toga lepo ponaša prema vama. Možda baš zato što izgleda kao da nema mnogo smisla Isus je bio poveden da vidi njihovu veru. Dozvolite da objasnim šta mislim pod tim. Ovi ljudi su očigledno čuli kako Isus govori o sebi. Kako je rekao da je Sin Čovečiji došao da traži i spase ono što je izgubljeno.

Kako je rekao da bi Pastir ostavio devedeset i devet ovaca u toru i izašao da nađe onu izgubljenu. Kako je rekao da je On Lekar koji je došao radi bolesnih, a ne radi zdravih. Siguran sam da je tokom svog poučavanja u tim ranim danima službe u Galileji, Isus često iznosio činjenicu da su

siromašni, slomljeni, povređeni i očajni ljudi baš oni radi kojih je došao i ka kojima je usmerena Njegova služba, da je On Božji predstavnik koji treba da ispuni njihove potrebe.

A ovi ljudi su bili dovoljno odvažni da Mu poveruju! Oni su hrabro rekli, „Ako tako kažeš, mi ćemo onda verovati da je Tebi više stalo do ljudi nego do kuća i napravićemo rupu u tvom krovu i staviti pred tebe baš jednog od onih za koje kažeš da si došao da im pomogneš.“ Oni su verovali u ono što je Isus govorio o sebi i postupali su prema svojoj veri. Oni su bili spremni da pređu razdaljinu koju bi drugi ljudi dovodili u sumnju.

Mislim da to ilustruje poentu o tome kako mi treba da doživljavamo hrišćanski život. Dozvolite mi da pitam, da li postoji nešto hrabro u vašoj veri? Jakov se borio sa anđelom, koji je ustvari bio sam Bog. Borio se čitave noći,a zatim ga je zgrabio i rekao, „Neću te pustiti dok me ne blagosloviš“ (1.Mojsijeva 32,26).

To je prilično hrabra rečenica koju neko može da kaže Bogu. Ipak, hrabrost i sloboda je reč koju pisac Jevrejima koristi kada opisuje kako treba da pristupamo prestolu blagodati (Jevrejima 4,16).

To je sloboda koja nastaje iz dubokog verovanja da Bog misli ono što kaže. Neko je rekao, „Kada se od nas traži da opišemo našu zajednicu sa Bogom, ako je prvi pridev koji nam padne na pamet „uč- tivost,“ onda imamo problem.

To znači da ne slušamo. Potrebno je da postoji hrabrost sa kojom izlaz- imo pred Gospoda i insistiramo na Njegovom prisustvu, pokazujući da ozbiljno shvatamo Njegovu reč i slično tome, očekujemo od Njega na nas shvati ozbiljno.“

Vidite, rupa na krovu nije bila nikakav problem za Isusa. Ljudi su Mu uvek bili, i biće uvek, važniji od građevina. Zato je on video hrabru veru u postupcima ove četvorice ljudi.

Želim da ukratko pogledamo tri kvaliteta njihove vere, za koje verujem da treba da budu deo i naše vere.

 

Isus je video četiri čoveka koja su se starala

To su bila četiri čoveka koja nisu mislila na sebe. Njima nije bio potreban naročiti blagoslov od Gospoda. Ali imali su prijatelja kojem je to bilo potrebno. I preživeli su mnogo nevolja da bi ga doveli do pomoći koja mu je bila potrebna. To su uradili jer im je on bio važan. Starali su se za njega.

Neko je s pravom rekao, „Njima nije stalo do toga koliko mi znamo, sve dok ne vide koliko se staramo.“

Sigurno je Isus postavio vrhovni primer ovoga. Evo divne priče u Mateju 11, kada se Jovan Krstitelj nalazio u tamnici. On je čuo neke stvari koje Hristos radi i poslao je dvojicu svojih učenika da otkriju da li je Isus stvarno Mesija, Božji Sin. Isus je rekao:

„Idite i kažite Jovanu šta čujete i vidite: Slepi progledaju i hromi hode, gubavi čiste se i gluvi čuju, mrtvi ustaju i siromašnima propoveda se jevanđelje“ (Matej 11,4.5).

Vratite se i ispričajte Jovanu o čoveku koji se istinski stara za ljude, koji pati kada oni pate, koji se brine za njihove potrebe. Ne znam kako je sa vama, ali ja sam zahvalan što Isus nije došao na zemlju samo da propoveda nekoliko propovedi sedmično o tome koliko su ljudi grešni, i zatim se vrati na nebo. Nadam se da nam je korisno što znamo da je naš Bog pun saosećanja, da se istinski stara za nas i naše probleme.

Kao Hristovo telo danas, moramo da budemo narod koji se istinski stara. Pavle je pisao, „Radujte se s radosnima, i plačite s plačnima“ (Rimljanima 12,15). Drugim rečima, brinite se. Uključite se u život drugih. Tako je lako sedeti uvijeni u spostvene živote i naše probleme, toliko da nam uopšte nije stalo do bilo koga drugog.

Kakva neverovatna razlika bi nastala kada bismo samo delić dana provodili tražeći nekoga ko ima neku potrebu. To može da bude brat ili sestra u crkvi. Možda je to vaš prvi komšija. To može da bude neko ko ima materijalnu potrebu. Možda je nekome potrebno da mu par sati pričuvate dete. Možda je to neko kome je potreban razgovor. Možda je toj osobi

potrebna pomoć u domaćim poslovima, ili vožnja do pro- davnice. Možda neko jedva čeka da čuje nešto iz Božje Reči. Up- amtite, „Njima nije stalo do toga koliko mi znamo, sve dok ne vide koliko se staramo.“

To znači više od izražavanja brige. To znači pomaganje ljudima u njihovim problemima. Možete li da zamislite ova četiri čoveka u poseti svom paralizovanom prijatelju? Zastaju da se pozdrave, pričaju o svojim velikim planovima za vikend, onda kreću prema vratima govoreći, „Da, idemo da čujemo kako taj Isus govori.

Uz put, ovaj Isus ima moć da izleči svakoga, čak i paralizovane kao što si ti. Slušaj, ako postoji nešto što možemo da uradimo za tebe, samo nam kaži!“

 

Oni su pokazali da se staraju za njega tako što su ispunili njegovu potrebu.

Apostol Jakov je rekao, „Kakva je korist, braćo moja, ako ko reče da ima veru a dela nema?… Ako, na primer, brat i li sestra goli budu, ili nemaju šta da jedu, I reče im koji od vas: Idite s mirom, grejte se, i nasitite se, a ne da im potrebe telesne, šta pomaže?“ (Jakov 2,14-16).

Zaista, šta to pomaže? Staranje za ljude ima značaja samo ako uradimo nešto. Isus je video četiri čoveka sa verom koja se stara. Potrebno je da imamo istu takvu veru. Treba da budemo ljudi koji se staramo jedni za druge, ljudi koji se staraju za fizičke i duhovne potrebe sveta oko nas.

 

Isus je video četiri čoveka koji su želeli da podele Hrista

Ova četiri čoveka nisu želela da svog paralizovanog prijatelja odvedu na trku kočijama. Oni nisu hteli da ga odvedu do jezera na pecanje. Oni su želeli da podele Hrista s njim. To je načinilo ogromnu razliku u njegovom životu.

Crkva treba da bude narod pun vere koji jedva čeka da podeli Hrista. Slično Andriji. Andrija nije jedan od istaknutih apostola. Ne kao Jakov i Jovan, ili Petar, njegov brat. Ali kada god čitamo o Andriji, on dovodi nekoga Hristu. Doveo je svog brata Petra Gospodu. Doveo je dečaka sa ribom.

Doveo je Isusu neke Grke koji su imali pitanja. Ne, on se ne imenuje kao veliki. Ali on je delio Hrista sa ljudima oko sebe. A kada stanete da razmislite, šta može da bude veće od toga?

Treba povodom Hrista da se osećamo onako kako su se osećali apostoli kada su rekli, „Jer mi ne možemo ne govoriti šta videsmo i čusmo“ (Dela 4,20). Oni to nisu mogli da zadrže u sebi. Morali su da govore!

Četiri čoveka iz naše priče imali su dobro zdravlje. Nije im bio potreban naročiti blagoslov od Gospoda, ali doveli su nekoga kome jeste. To je takođe cilj svih hrišćana. Zaista, koji veći kompliment može da se uputi nego kada neko kaže, „On je dovodio ljude Hristu?“

 

Gospod je video četiri čoveka koji nisu hteli da odustanu

Ova četiri čoveka doveli su svog prijatelja Isusu. Ali kada su stigli blizu kuće, videli su da nema mesta da prođu.

Da ste vi bili na njihovom mestu, šta biste uradili. Da li biste seli i čekali da se narod raziđe? Da li biste rekli, „Hajde da idemo kući – nikada nećemo ući unutra?“ Ne i ova četiri čoveka.

Da su odustali u ovom trenutku, imali bi dobar izgovor ili razlog da odu kući. Ali oni nisu tražili izlaz iz situacije. Zapanjujuće je koliko ljudi traži razlog da nešto ne urade. Oni uvek kao da imaju „razlog“ zbog nedostatka vere u Gospodnje stvari. Novi zavet te razloge naziva izgovorima.

Ali ova četiri čoveka imala su tako veliku veru da je ona odbijala da umre pred preprekama. Oni nisu želeli da odustanu. Oni nisu mogli da kažu, „Ne možemo to da uradimo.“ Odlučili su da ih ništa neće sprečiti da vide Isusa. Njihov prijatelj je bio bolestan i Isus je imao moć da izleči. Odlučili su da će ih sastaviti, po bilo koju cenu.

Tačno to je bilo potrebno – određena cena. Koštalo ih je vremena da ga donesu do kuće. Koštalo ih je truda da ga odnesu na krov kuće. Koštalo ih je muke da prokopaju krov i spuste ga dole. Koštalo ih je naklonosti ljudi na čije glave su verovatno padali ko- madi materijala dok su rušili krov. Verovatno ih je koš- talo i novaca da plate za popravku krova. Ali oni su bili spremni da urade sve što je potrebno. To je verovatno povećalo njihovu veru, jer teškoće nas iskušavaju i tako izazivaju da naša vera raste.

Naš neuspeh kao crkve i kao pojedinaca obično se ne nalazi toliko u preprekama i problemima, koliko u našem nedostatku vere. Mi smo već odlučili šta neće uspeti i ko neće odgovoriti i šta ne može da se uradi. A nekako to umiruje našu savest kada ne radimo ništa, jer „ionako ne vredi.“

Postoje mnogi koji jedva čekaju da uzviknu, „To ne može da se uradi.“ I sve dok ne uložimo trud, to se ni neće uraditi. Ali toliko mnogo može da se postigne kada priznamo Božju silu.

„Sve mogu u Isusu Hristu koji mi moć daje“ (Filibljanima 4,13).

Gospodnje delo nisu uvek obavljali talentovani ili inteligentni ili snažni ljudi. Ali uvek su ga obavljali ljudi koji su verovali u Božju silu, koji su činili ono što su mogli, oslanjajući se na Boga da učini ostalo.

 

Zaključak

Tako se videla njihova vera. Ona je bila vidljiva Isusu i bilo kome drugom. Naša dela će učiniti da naša vera postane vidljiva svetu koji nas posmatra. Vidljiva vera je vera koja radi.

U ova četiri čoveka Isus je video veru, odlučnost i staranje prema drugima. Šta Isus vidi u nama?

 

IZDVAJAMO:

Fatalna radoznalost

Bog je Bog – i nije se promenio

Da li bi neko mogao da upali svetla?

Bog može da izleči naše rane

Molitva za ljude koji se suočavaju sa teškim vremenima