Plemenit život  i  životna sreća

Mnogi traže sreću tamo gde se ona ne nalazi

Duboko u čoveka, usađena je čežnja za srećom. Ona je suštinska potreba svakog ljudskog bića i sasvim je normalno da nastojimo da je zadovoljimo. Ali, različiti su putevi kojim pokušavamo da dođemo do ovog cilja. Nije lako izvesti jedan opšti zaključak, ali je činjenica da ljudi obično nastoje da sreću izgrade na onome za šta su zaključili da im pričinjava zadovoljstvo.

Poimanje sreće

Poimanje sreće je subjektivno, ali je nama postalo uobičajeno da se, dok je gradimo, usmerimo prema sebi samima, da sebi priuštimo ono što želimo i pokušamo da izgradimo dovoljno visok standard života. Oni koji nemaju mogućnost da sami sebi obezbede kvalitetnu egzistenciju smatraju da bi postali srećni ako bi mogli da si omoguće ono što mi zovemo “normalan život.” Svakako da ovi, a i mnogi drugi faktori (npr. socijalni, psihološki) utiču na to kako se osećamo. Ipak, mnogi ljudi koji na materijalnom planu imaju sve što žele, često nisu srećni. Zanimljivo je da to često nisu ni oni koji imaju sređene porodične odnose, stabilan emotivni život i još mnogo toga drugog za šta se obično smatra da predstavlja temelj za kvalitetnu egzistenciju.

Ali postoji jedan izvor prave životne radosti koji je svakome dostupan, a koji se često zanemaruje. Naime, mi možemo postati srećni ljudi, čineći druge ljude oko nas srećnima, ukazujući im iskrenu ljubav, susrećući ih sa osmehom na licu… Verujem da je svako iskusio istinitost ovih reči u većoj ili manjoj meri. Nemoguće je ne osetiti zadovoljstvo ako ste učinili nešto plemenito za neko drugo ljudsko biće. Negujući takav pozitivan stav prema životu i drugima, mi sami sebe činimo zadovoljnim i ispunjenim.

Suprotna osećanja i postupci

S druge strane, suprotna osećanja i postupci, kao što su mržnja, sebičnost, zavist i osvetoljubivost, čoveka neminovno čine nezadovoljnim i nesrećnim. Još nisam sreo nijednog čovjeka koji mrzi, a da istovremeno sebe smatra iskreno srećnim čovekom. Sva ta negativna osećanja se neminovno negativno odražavaju na našu psihu, a i na fizičko zdravlje. Smatra se da više od dve trećine svih bolesti nastaju kao posledica onoga što se dešava u psihi jedne ličnosti – tzv. psiho-somatske bolesti. Profesor Elmar Gotest, psiholog, ispitivao je uticaj psihičkog stanja na žlezde sa unutrašnjim lučenjem i ustanovio da se negativna osećanja koja gajimo vrlo negativno odražavaju na nas same. On tvrdi da za jedan sat mržnje čovekov organizam proizvede toliko otrova da bi se moglo otrovati osamdeset ljudi. On tu vrstu otrova svrstava među najjače poznate otrove. Taj otrov je namenjen onima koje mrzimo i na koje se ljutimo, ali ostaje u nama i truje nas. Poznato je da su mnogi dobili gastritis ili čir zbog ovakvih negativnih osećanja.

Pre ovih naučnih saznanja, Sveto Pismo je progovorilo o ovoj temi:

“Život je telu srce zdravo, a zavist je trulež kostima” (Priče Solomunove 14,30). “Doista bezumnoga ubija gnev, i ludoga usmrćuje srdnja” (O Jovu 5,2).

Ali, vratimo se onom pozitivnom. Topla reč, prijateljski osmeh, mala dela ljubaznosti i uljudnosti će sasvim sigurno ulepšati vaš život, a i život onih koji vas okružuju. Ljudi oko vas će vas voleti i rado boraviti u vašem društvu. Životna vedrina, toplina koja se oseća u našim postupcima će neminovno život učiniti srećnijim. Postoje osobe kojima se čini da je ovakav način postupanja za slabiće i zato nastupaju autoritativno, smatrajući da će im to obezbediti ugled i poštovanje. Ali, činjenica je da su mnogi veliki ljudi to postali i ostali upravo zahvaljujući tome što su čoveka stavljali ispred stvari, plemenitost ispred autoritativnosti, ljubav ispred mržnje, praštanje ispred osvete. Ako su drugi u podređenom položaju u odnosu na nas, možda ćemo osigurati njihovu poslušnost, ali iskreno prijateljstvo se može dobiti samo na jedan drugi način. Ljubav rađa ljubav, poverenje rađa poverenje, a mržnja i bezosećajno postupanje prema drugima će kod većine ljudi stvoriti sličnu reakciju. Ali, zar nije lepše živeti u dobrim odnosima sa svima, ukazujući i pružajući ljubav?

Stefan Grelet bi svetu verovatno ostao nepoznat da nije napisao sledećih nekoliko redaka, koji su kasnije poslužili kao inspiracija mnogim ljudima: “Ovim svetom ću proći samo jednom. Bilo koje dobro koje mogu da učinim ili bilo koju ljubaznost koju mogu da učinim bilo kojem ljudskom biću, želim da učinim sada, ne odlažući to. Jer, ovim putem nikada neću proći ponovo.”

Zaista, ništa iz naše prošlosti mi ne možemo promeniti. Često prekasno poželimo da nadoknadimo propušteno delo dobročinstva ili ispravimo neko negativno delo. Neobično je koliko žalimo za osobom koju izgubimo, dok kada je pored nas, ne cenimo njeno prisustvo i spremni smo da je ponekad i bezrazložno povredimo. Dođe trenutak kada bi mnogi možda promenili i sam stil života koji su vodili, upleli bi u njegove niti više poštenja, ljubavi i pozitivne kreativnosti. Ali ljudi koji se trude da žive po načelu koje je istakao Grelet, zaista nemaju zbog čega da žale u životu. Pa i onda kada ne dobijemo priznanje od ljudi kojima smo učinili dobro, unutrašnje zadovoljstvo i mir su najveća nagrada.

Iskustvo Norme Čerč

Iskustvo Norme Čerč, koje je opisano u knjizi “Emocije koje leče” od Rike Zarai je dobra ilustracija za ovo što smo do sada rekli. Ona je bila udata za bogatog advokata, živela je sjajnim, ali površnim životom u raskošnoj palati sa prostranim belim terasama. Brižljiv baštovan je njegovao njene ruže, a vozač u uniformi vozio ju je u kupovine. Ipak, ljubav je nedostajala u ovoj raskošnoj slici. Ali, zahvaćena vihorom svojih društvenih obaveza, ona se nije brinula zbog toga. Okružena luksuzom sa svake strane ona je ipak morala samoj sebi da prizna da joj to sve nije donelo pravu životnu sreću. Kao i sve njene prijateljice, živela je opsednuta mišlju o gojaznosti, o starenju ili o gubljenju povlašćenog položaja. “Onog dana kad sam doznala da Vilijem boluje od raka na gušterači u odmaklom stadijumu, bila sam kivna na njega; nisam htela da napustim svoj lagodni život i postanem bolničarka, i već je namera da ga napustim sazrevala u mojoj svesti…” Ali, pre nego što je ona išta uradila, njen muž je zatražio da se ona odvoji od njega bolesnog. “Uzeo je moje ruke u svoje i rekao mi jednostavno: ‘Norma, ja te volim, ali ja ću te ubrzo napustiti. Želim da nađeš čoveka koji može da ti pruži život kakav zaslužuješ.’”.

Norma je ovako opisala daljni sled događaja: “U toku nekoliko sekundi sva moja samouverenost iščeznu! Taj omršali bolesnik, potpuno oćelavio, izrastao je odjednom preda mnom kao ličnost s divnom snagom. Bila sam dirnuta. Kad sam ja Vilijemu bila najpotrebnija, on je bio spreman da se žrtvuje misleći na moju sreću.” Dalje opisujući ono što se u njoj dešavalo, snažna osećanja koja su ovim činom bila potaknuta, ona piše: “Primetila sam da postoji ‘drugo ja,’ srdačnije, plemenitije, koje ne traži ništa drugo osim da živi, da se izrazi… Od tog časa Vilijem je postao moj najvažniji zadatak u životu. Izgubio se onaj veštački život, lišen pravih osećanja i iskrenih prijateljstava… Zbog plaćanja troškova lečenja, prodala sam našu kuću, auto, nakit. Zanimljivo, odvajajući se od svih ovih dobara, otkrila sam da malo znače za moju sreću. Zamenili su ih mali stan i polovni auto. Da bih se izdržavala, radila sam u trgovini za školski nameštaj, i svako sam popodne odlazila u bolnicu. Želim da kažem: nikad nisam živela tako punim životom. Svakog je dana moja ljubav prema Vilijemu krčila kamenje koje je zatvaralo izvor koji je izvirao u meni. Možda ranije nisam nikada ni upoznala tugu i bol, ali sigurno nisam znala šta je puno srce i sreća. Sada pak, kad sam ‘otvorila vrata uzbuđenjima,’ mogla sam da budem duboko tužna, da iskažem bes protiv sudbine koja nas je pogodila… ali sam osetila i iskustvo prave ljubavi, mogla sam da osetim istinske trenutke nežnosti koje smo Vilijem i ja krali od bolesti”.

Norma je ovako završila svoju priču: njen muž je umro od raka. Posle nekoliko meseci potpune nemoći, polako se vratila u život. Ma koliko da je bila tužna, njen život je opet dobio smisao. Uprkos nestanku voljenog bića, Norma je u sebi sačuvala ono što je stekla kroz taj poslednji period. Ona je u sebi izgradila ljubav, koja će joj, ona je u to bila sigurna, ubuduće dati snagu da se otvori prema drugima i prema životu.

Norma Čerč je osnovala udruženje za pomoć ženama koje su posle smrti muževa ostale bez prihoda. Ovo udruženje danas ima oko 8000 članova koji upravljaju obdaništima za decu, predlažu bankovne kredite i nude posao.  Koliko bi se drugačije završila ova životna priča da Norma nije odlučila da u svom životu izabere put  ljubavi.

Bez obzira na bogatstvo koje neko poseduje, društveni položaj, inteligenciju ili neki drugi faktor kojim se meri čovekov životni uspeh, ostaje činjenica da onaj koji mrzi ili zavidi, u sebi gaji osećanja netrpeljivosti, onaj ko je pun sebe i sa potcenjivanjem posmatra druge prvenstveno negativno utiče na sopstveni život i onemogućuje sebe da doživi sreću koja bi mu inače bila dostupna. Ali ne samo zlo, već i odsustvo stvarnog dobra može biti uzrok praznine u životu. Zato su ponekad i životne krize dobre jer nam ukazuju na suštinu života, na prave, ali i izmišljene vrednosti, kao što se to vidi i iz Norminog iskustva.

Ustajala bara koja samo prima vodu, a nikada ju ne daje, na svojoj površini skuplja žabokrečinu. Sa druge strane, kako je divan pogled na dolinu jedne čiste tekuće reke koja natapa zemlju i sve oko sebe čini jedrim i zelenim, na čijim obalama svako može da pronađe osveženje i utaži žeđ.

Slično je i sa ljudima. Postoje oni koji žele da u životu svoje vreme, svoje prirodne obdarenosti kao i sve ono što poseduju iskoriste samo za sebe. Ako smatraju da oni od nečega neće imati direktne koristi, trude se da to izbegnu. Ali, tu su i ljudi koji su naučili da svoju radost pronađu u plemenitom životu, u činjenju drugih ljudi srećnima. Oni su spremni da se i žrtvuju za dobrobit drugih, a škola života nas uči da takvi ljudi nisu osobe koje treba sažaljevati jer ih svi iskorištavaju, već naprotiv, to su oni koji znaju šta žele u životu i čije je vreme ispunjeno.

Prava dobrota

Prava dobrota često nije lako ostvariva čoveku koji se nalazi pod pritiskom okolnosti koje često kao da pozivaju na drugačiji način delovanja. Prosto nam je postalo normalno da burno reagujemo na nepravdu, da na prvom mestu zaštitimo sebe i svoje interese. Upravo zato je potrebno znati da mi nismo produkt slučaja, nastali u “borbi za preživljavanje,” već da smo svi deca nebeskog Oca, da su nam drugi ljudi braća i da ih trebamo voleti uprkos njihovim manama i pogreškama. Upravo na taj način ćemo im pomoći da postanu bolji ljudi. Kada osetimo da nam nedostaje snaga za takvo postupanje, setimo se da je izvor svakog dobra Bog; kroz molitvu mi možemo da zatražimo njegovu pomoć.

Zanimljivo je da su odnosi u porodici upravo takvi da čoveka usmeravaju ka dobrim karakternim crtama. Majku ne treba učiti da voli svoje dete, to je za nju normalno. Takođe je prirodno da muž iskreno voli svoju ženu i nastoji da je učini srećnom. Zaista, ljubav je najprirodnija osobina u domu. A osobe koje nauče da uživaju u slatkom miru i veselju koje pruža jedan ovakav dom, obično se slično ponašaju i prema drugima sa kojima dolaze u dodir.

Da li je moguće da je Bog upravo želeo da se ljudi, još od svog najranijeg detinjstva poučavaju dobroti kroz lekcije radosti u lepim i prijatnim odnosima doma? Zar je zaista normalno da svi volimo malu decu i da im činimo samo dobro, a da istovremeno smatramo da je u redu drugačije se ponašati prema onima koji su odrasli, samo zato što imaju više godina? Zar ne bi bilo idealno, ako bi se ljubav koja postoji među decom i prema deci, nastavila ukazivati i dalje u životu i između odraslih ljudi? Ne bi li život tada za sve bio mnogo lepši? Zašto su se obično iz stabilnih brakova, u kojim je ljubav bila vladajuće načelo i u kojem su članovi porodice odvajali potrebno vreme jedni za druge, razvijali i stabilni članovi društva, ljudi koji su se svim silama zalagali za dobrobit ljudskog roda? Sa druge strane, istraživanja psihologa vrlo očevidno pokazuju da je većina onih koji su se okrenuli nasilju, kriminalu i raznim devijacijama na moralnom području, odrasla u domovima u kojima nisu imali nijednog roditelja ili su imali samo jednog roditelja, ili su iz rastavljenih brakova, ili pak da roditelji nisu imali vremena za njih, ili, još gore, da su se roditelji ponašali vrlo bezosećajno prema svojoj deci, čemu je neretko bio uzrok alkohol. Statistički posmatrano, oko 80% onih koji počnu da se bave kriminalom, potiču iz rastavljenih brakova, ili porodica sa vrlo lošim porodičnim odnosima. Ovo bi mogao da bude samo jedan u nizu od pokazatelja da je vrlo mudra Božja namera, da brak, u kome će postojati međusobna odanost i ljubav, bude osnova društva. Pa ipak, utešna je misao da ljudi iz ovakvih nesređenih domova nisu osuđeni na pogrešno ponašanje, da se mogu promeniti i postati napredni članovi društva. Porodični odnosi nas uče da je prirodno stanje čoveka stanje u kojem on želi dobro onima koji ga okružuju i da takvi odnosi uvećavaju našu sopstvenu sreću.

Mnogi životni primeri potvrđuju ovaj opšti princip. Sledeći izvještaj koji se nalazi u biografiji Džona Rokfelera pokazuje kako se naš odnos prema drugima direktno odražava i na naše sopstveno zadovoljstvo i sreću:

Dok je bio dečak, bio je veoma dobrog zdravlja, čvrst i nabijen. Vrlo rano je odlučio da će nastojati da se obogati kad odraste. U 33-oj godini je zaradio svoj prvi milion dolara. U 43-oj, upravljao je najvećom kompanijom na svetu, a u 53-oj godini je postao najbogatiji čovek na svetu – milijarder. Ali, tada se razbolio od bolesti koja se zove alopesija. Njegov biograf kaže da je njegova kosa opala, a takođe i obrve i trepavice. Veoma je oslabio i bio je mršav kao mumija. Njegova nedeljna plata je bila milion dolara, ali je mogao da jede samo mleko i kvekere. Bio je toliko omražen u Pensilvaniji, gde je živeo, da su ga njegovi telohranitelji morali danonoćno čuvati. Više nije mogao da spava, prestao je da se smeje i nije uživao ni u čemu. Lekari su utvrdili da neće živeti više od godinu dana. Rodbina je već bila pripremila posmrtnicu u slučaju hitne potrebe. Međutim, besane noći su naterale ovog čovek na razmišljanje. Shvatio je da na drugi svet ne može da ponese ni jedan cent. Jedne noći odlučio je da svoj život preda Bogu. Posle te noći, kada je odlučio da svoj život preda Bogu, on je bio drugi čovek. Njegov biograf kaže da je počeo da deli svoj novac različitim dobrotvornim organizacijama i crkvama, osnovao je Rokfelerovu fondaciju čija istraživanja su na polju medicine su otkrila penicilin i druge korisne lekove. Džon je počeo ponovo da spava i da se raduje životu. Doktori su predvideli da neće živeti više od 54 godine, a doživeo je 98 godina. I danas se u petoj aveniji u New York-u nalazi Rokfelerov centar. Ovo je jedan od slučajeva koji se neće uvek ponoviti na isti način. Ali uvek kada čovek dopusti Bogu da uđe u njegovo srce, dešava se čudesna promena. Mnogo godina ranije, princip koji je Rokfeler praktično osetio u svom životu bio je zapisan  u Svetom Pismu: “Milostiv čovek čini dobro duši svojoj, a nemilostiv udi svojem telu.” (Priče Solomunove 11,17)

Uprkos mnogim dobrim primerima, na Zemlji je postojala samo jedna osoba koja je živila savršeno plemenitim životom. Milionima, ona je postala inspiracija da žive slično. Ta osoba je Isus Hristos. Za svako pojedinačno delo koje je On učinio, možemo slobodno reći da je za svoju osnovu imalo ljubav. Svaki Njegov dan je bio ispunjen tešenjem žalosnih, lečenjem bolesnih, hranjenjem gladnih i poučavanjem o istini i ljubavi. I za decu je imao vremena, i njih je privlačilo njegovo blago i toplo lice. Nije se desilo da je mogao zadovoljiti neku ljudsku potrebu, a da to nije učinio. Verovatno ne postoji neko ko nije čuo za uzvišeno načelo koje je ostavio ljudskom rodu: “ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe” (Matej 22,39). Tako je učio, a tako je i živio. Zamislimo svet u kojem bi svi ljudi težili ka ovom neprevaziđenom idealu – kakav predivan kutak bi postala plava planeta!

Koliko često zakažemo u pokazivanju ljubavi?

Koliko god često da mi ljudi zakažemo u pokazivanju ljubavi, ipak smo svi nje, u stvari, gladni i čeznemo da je doživimo. To je jedan od glavnih razloga što je Isusovo učenje ostavilo najsnažniji pečat na čovečanstvo koji je ikada neki čovek uspeo da ostavi. On je učio i živeo isto, bio je oličenje plemenitosti o kojoj je govorio. U stvari, dok je govorio o ljubavi, On je bio ljubav. Svako ljudsko biće, je za Njega bilo Božje dete, sa čijim interesima se poistovećivao. Nije delio ljude na one koji su bili dostojni Njegove pažnje i dobrote i one koji to nisu. Svima koji žele da ga slede, On poručuje:

“Ali vama kažem koji slušate: ljubite neprijatelje svoje, dobro činite onima koji na vas mrze; blagosiljajte one koji vas kunu, i molite se Bogu za one koji vas vrijeđaju. I kako hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima onako. I ako ljubite one koji vas ljube, kakva vam je hvala? Jer i griješnici čine tako. I ako dajete u zajam onima od kojijeh se nadate da ćete uzeti, kakva vam je hvala? Jer i griješnici griješnicima daju u zajam da uzmu opet onoliko. Ali ljubite neprijatelje svoje, i činite dobro, i dajite u zajam ne nadajući se ničemu; i bićete sinovi najvišega, jer je on blag i neblagodarnima i zlima. Budite dakle milostivi kao i otac vaš što je milostiv” (Luka 6:27-28.31-36).

Bog, naš nebeski otac, želi da se u karakteru ugledamo na Njega. Često je lako biti fin prema finima i onima do kojih nam je stalo. Ali, Hristos je svojim životom dokazao da je moguće pobediti mržnju i zlo, biti ispunjen dobrotom koja za svoj izvor ima Božju dobrotu. U svetlosti gorenavedenih Hristovih reči, krajnje je ironično kada neko mrzi u ime Božje ili kada gaji netrpeljivost prema onima koji mu ne odgovaraju. On je pokazao da prava ljubav ne gleda na rasu, pol, boju kože i nacionalnost. Ona ne gleda ni na to da li ona druga strana zaslužuje ljubav, da li zastupa istu ideologiju ili da li pripada istoj religiji. Božanska ljubav je u stanju da voli neprijatelje, da blagosilja one koji kunu i da upravo tom ljubavlju menja svet na bolje, da slama tvrda ljudska srca. O ovoj temi, Henri Longfelou je izrekao zanimljivu misao: “Ako bismo mogli da pročitamo tajnu istoriju naših neprijatelja, u životu svakog čoveka bismo pronašli dovoljno tuge i patnje da razoruža svako neprijateljstvo”.

Na kraju Njegovog života, Isusa su izružili, osramotili i onda poveli da Ga razapnu na krst. Mnoštvo ga je posmatralo sa mržnjom, naravno, bez ikakvog razloga. Kada su Njegovi krvnici počeli da zabadaju klinove u ruke koje su uvek činile samo dobro i u noge koje su uvek bile revne da pođu ka onima koji su bili tužni ili bolesni, bilo bi za očekivati da ih za to prekori. Ali, neverovatno, On nije razmišljao o sebi i svojoj patnji, već o strašnoj krivici koja je počivala na tim ljudima i počeo je da njih sažaljeva, svestan pravedne kazne koja će ih snaći ako se ne pokaju. I tada je izustio najdirljivije reči: “Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine” (Luka 23:34).

Sigurno sada veliki dio onih koji čitaju ove retke razmišljaju o tome kako je ovaj ideal nemoguće dosegnuti. I to je tačno. Čoveku je potpuno nemoguće da ostvari ovaj ideal, ako pokuša da ga ostvari sam. Ali, ovaj cilj je dostižan ako se uzme u obzir da je čoveku ponuđena božanska pomoć. Zato nema potrebe da se bilo ko obeshrabri. Sigurno je da smo svi mnogo puta zakazali na ovom području.  Pa ipak, i oni koji su u ovom trenutku najdalje od ovog ideala mogu da ga dostignu, ako žele. Uz pomoć Isusa Hrista, gledajući na Njegov nadahnjujući primer, mnogi zločinci su postali plemeniti, mnoge pijanice trezvenjaci i korisni članovi društva, mnoga srca koja su mrzila su počela da vole… Iz najvećih ponora ljudske zlobe i poroka, Hristos je izvukao mnoge i pomogao im da postanu divni karakteri, ispunjeni pravom ljubavlju i altruizmom. U ovom pravcu, Bog je lepim simboličkim govorom obećao: “I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tijela vašega, i daću vam srce mesno” (Jezekilj 36:26). Stoga, zatražimo od Boga pomoć koja nam je za pravi plemeniti život neophodno potrebna. Nemojmo čekati da drugi ljudi oko nas postanu takvi, već sami budimo takvi, pozitivno utičimo našim primerom na sve oko nas. Baš zato što se plima zla sve više širi, baš zato što nasilje i nemoral u svakom pogledu doživljavaju svoju destruktivnu progresiju, potrebni su ljudi koji će biti drugačiji i uliti čovečanstvu nadu u jedan bolji stil življenja.

Istina je da je ponekad put čovekoljublja i put samoodricanja, da zahteva napor, ali taj put se višestruko isplati. U 1. Korinćanima poslanici, 13. glavi, u svojoj čuvenoj himni o ljubavi, koja je i jedan od najpoznatijih epova na ovu temu u književnosti uopšte, apostol Pavle svaku religioznost, bez ljubavi ka ljudskom rodu, naziva apsolutno bezvrednom. A u 25. glavi Evanđelja po Mateju sam Hristos kaže da će način kako se odnosimo prema našim bližnjima odrediti i našu večnu sudbinu. Ne naši stavovi, mudre reči ili veliko teološko znanje, već istinska humanost u pobudama i delima će uticati na Božju konačnu odluku o nama. Ali, već i u ovom životu, onaj ko bude prihvatio izazov da čini dobro i bude ljubazan, jednostvno rečeno, da živi plemenitim životom, imaće priliku da se praktično uveri da je upravo to put životne sreće.

Runić Pavle

 

 

 

H I M N A  LJ U B A V I

 

 

Ako jezike čovječije i anđeoske govorim a ljubavi nemam,

Onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči.

I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja,

i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.

I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam tijelo svoje da se sažeže,

a ljubavi nemam, ništa mi ne pomaže.

Ljubav dugo trpi, milokrvna je; ljubav ne zavidi; ljubav se ne veliča, ne nadima se.

Ne čini što ne valja, ne traži svoje, ne srdi se, ne misli o zlu,

ne raduje se nepravdi, a raduje se istini,

Sve snosi, sve vjeruje, svemu se nada, sve trpi.

Ljubav nikada ne prestaje, a proroštvo ako će i prestati,

jezici ako će umuknuti, razuma ako će nestati.

A sad ostaje vjera, nada, ljubav, ovo troje; ali je ljubav najveća među njima.

 

Apostol Pavle