Tri stvari potrebne za spasavanje izgubljenih 

Luka 15,1-10 – Pročitajte biblijski tekst. 

Čuo sam za jednog šestogodišnjeg dečaka koji se s mukom borio da sluša prilično dugačku propoved. Posle bogosluženja, dečak je postavio pitanje koje pre ili kasnije postavlja većina dece u crkvi. „Tata,“ rekao je, „šta propovednik radi drugim danima?“ Tata je odgovorio, „Sine, on je veoma zauzet čovek. On se stara za crkvene poslove, posećuje bolesne, proučava Bibliju… i odvaja malo vremena da se odmori. Znaš, propovedanje u crkvi nije nimalo lak posao.“ Dečak je razmislio o tome i rekao, „Pa, ni slušanje nije tako lako!“ 

Istina je da slušanje nije uvek lako, naročito ako je poruka teška. Današnja poruka može da bude pomalo teška, jer ću govoriti o odgovornosti hrišćana prema spasavanju izgubljenih. Osećao sam nemir u srcu dok sam proučavao ovaj tekst, jer što sam ga više proučavao, to više sam shvatio kako crkva nije tražila izgubljene onako kako je Isus učio da to treba da činimo. Iako je poruka možda teška, ona je biblijska, i kao takva nema nameru da nas osudi već da nas podstakne na promenu, što ponekada zahteva nešto što nam neće baš biti prijatno. 

Najpre želim da vam dam kratak pregled o čemu se uopšteno radi u ovim parabolama. U ove dve parabole izgubljeno je nešto vredno. U pričama o pronalaženju izgubljenog, bilo da se radi o ovci ili novcu, izgubljeno ima određenu novčanu vrednost. Niko, uključujući i verske vođe koje su cenile materijalne stvari, ne bi zanemario takav gubitak. Oni bi uložili svaki trud da pronađu ono što je izgubljeno i radovali bi se kada to nađu. 

Ako to važi za izgubljene predmete, zar ne bi trebalo da važi i za ljude koji su duhovno izgubljeni? Izraz „izgubljen“ odnosi se na one koji nisu hrišćani, na one koji se nalaze izvan Božje porodice, ali za koje Bog teži da se vrate kući. Možete to da vidite u priči o Izgubljenom sinu, kada otac govori za sina koji se pokajao i vratio kući da je bio izgubljen i sada je pronađen (31. stih). Jasno je da su oni koji su duhovno izgubljeni predstavljeni izgubljenim stvarima u ove tri ilustrativne priče. Zar ne bi trebalo da se prema ljudima ponašamo jednako, ili čak i bolje, nego prema izgubljenim stvarima? Zar ne bi trebalo da uložimo isti napor i istrajnost kada ih tražimo? Zar ne bi trebalo da se radujemo kada se oni pronađu? Verujem da je cilj ovog odlomka da podseti hrišćane kako treba da reaguju prema izgubljenima. Takođe možete ove parabole da protumačite kao ilustraciju kako Bog voli i traži izgubljene. Čak i u 22 tom slučaju, poruka u suštini ostaje ista, jer ako Bog reaguje na određeni način prema onima koji su izgubljeni, onda je očigledno da i hrišćani treba da slede Njegov primer.

Sada kada imamo pregled ovih 10 stihova, želim da ih pređemo stih po stih, i pokazaću vam tri stvari koje su nam potrebne da bismo spasavali izgubljene. Prvo što nam je potrebno nalazi se u okruženju u kojem su parabole date a druge dve stvari koje su potrebne za spasavanje izgubljenih nalaze se u samim parabolama. 

Luka 15,1.2: „I približavahu se k Njemu svi carinici i grešnici da Ga čuju. I vikahu na Njega fariseji i književnici govoreći: Ovaj prima grešnike i jede s njima.“ 

Prva stvar koja je potrebna za spasavanje izgubljenih je saosećanje 

Oko Isusa su se skupljali „carinici i grešnici“. To su izgubljeni ljudi koji nisu bežali od Isusa, već su trčali k Njemu. Oni Ga nisu izbegavali, zanemarivali ili čak bili neprijateljski raspoloženi prema Njemu. Prvi stih kaže da su se oni približavali Isusu da Ga čuju. Zašto su grešnici bili toliko voljni, čak i željni, da slušaju Isusa? To sigurno nije bilo zato što je Isus imao laku poruku koja je prijala ljudskim ušima. To nije bilo zato što je Isus pravio kompromise s grehom i rekao da je sve što rade u redu. Oni se nisu okupljali oko Isusa zato što je On priređivao neke senzacionalne predstave, pokazujući znake i čudesa. U ovoj tački Lukino pripovedanje naglašava Isusovo poučavanje, a čudesa se jedva spominju. Zašto su izgubljeni tražili Isusa umesto da beže od Njega? Verujem da se odgovor nalazi u Njegovom saosećanju. Isus ih je voleo i pokazao tu ljubav sa saosećanjem, umesto sa stavom osude. Biblija kaže u 2. stihu da Isus „prima grešnike i jede s njima.“ Jedna od definicija za grčku reč koja se prevodi kao „prima“ u ovom stihu znači „primati kao prijatelja.“ To je bio Isusov stav prema onima koji su bili izgubljeni u grehu. Isus ih je primao; bio je saosećajan i prihvatao ih je bez obzira na njihove grehe i mane. On je bio prijatelj a ne neprijatelj. Isus je imao stav koji je privlačio izgubljene ljude. Da li ga mi imamo? Za nas kao pojedince i kao crkvu, da bismo spasavali izgubljene, moramo da pokažemo i imamo tu istu ljubav i prihvatanje. 

Prva stvar koja je potrebna za spasavanje izgubljenih je saosećanje. 

 

Ilustracija: Dok sam bio policajac, odgovarao sam na određeni broj saobraćajnih nesreća, a u nekima su se nalazili i ozbiljno povređeni ljudi. Na poprištu tih nesreća uvek su bile tri grupe ljudi, svaka je različito reagovala prema onima koji sudoživeli nesreću. Prva grupa su bili prolaznici i posmatrači. Druga grupa su bili policajci, među njima i ja. Moj posao bio je da istražim razlog nesreće, odredim ko je kriv i izdam odgovarajuća upozorenja i kazne. Treća grupa bili su lekari hitne pomoći. Ljudi koji su doživeli nesreću njih su najradije primali. Njih nije bilo briga ko je kriv i nisu se bavili držanjem lekcija o lošim navikama vožnje. Njihova reakcija bila je da pomognu onima koji su povređeni. Oni su zavijali rane, oslobađali ljude priklještene u vozilima i upućivali reči ohrabrenja. Tri grupe – jedna nije uključena, druga određuje krivicu i deli kazne a treća pomaže povređenima. U kojoj grupi se vi nalazite? 

Kada se radi o spasavanju izgubljenih i povređenih, naći ćemo se u jednoj od te tri grupe. Ili ćemo biti neuključeni i pustiti da drugi rade sav posao. Ili ćemo osuđivati ljude zbog njihovog nerazumnog ponašanja, govoreći, „Sami ste krivi što vam se to dogodilo. Da ste išli u crkvu i radili sve kako treba, to vam se nikada ne bi dogodilo!“ Ili ćemo se usmeriti da pomažemo onima koji su izgubljeni ili povređeni. Nadam se da ćemo biti među onima koji pokazuju saosećanje kao oni koji pripadaju ovoj poslednjoj grupi! 

Većina crkava reaguje prema izgubljenima kao policajci, umesto kao lekari hitne pomoći. To su radili Fariseji i zakonici. Oni su bili više zainteresovani da osuđuju i kritikuju grešnike nego da pokažu saosećanje. Isti stav ponekada se vidi u nekim savremenim konzervativnim crkvama. Mi smo s pravom uznemireni zbog trenutnog stanja moralnih vrednosti, abortusa, homoseksualne zbrke i nemoralnog okruženja u društvu danas, da spomenem samo nekoliko. U redu je i normalno da budemo zabrinuti zbog toga, ali moramo da pazimo da se naša briga zbog ovih tema ne pretvori u osudu i zaprepašćenost prema izgubljenima. Izgubljeni nikada neće hrliti ka onima 

koji ih osuđuju i nikada nas neće slušati ako imamo taj isti stav. 

Prva stvar koja je potrebna za spasavanje izgubljenih je saosećanje. 

Postoji nekoliko pouka u sledeće dve parabole. Zajedno sa ilustracijom o radosnom stavu koji bi Fariseji trebalo da imaju zbog izgubljenih koji dolaze Isusu, mi smo takođe poučeni o još dve stvari koje su potrebne za spasavanje izgubljenih. 

Druga stvar potrebna za spasavanje izgubljenih je trud. 

Luka 15,3-5: „A On im kaza priču ovu govoreći: Koji čovek od vas imajući sto ovaca i izgubivši jednu od njih ne ostavi devedeset i devet u pustinji i ne ide za izgubljenom dok je ne nađe? I našavši digne je na rame svoje radujući se.“ 

Ilustracija: Premnogo, mnogogodina, kada jemoja kćerka Nikol bila mnogo mlađa, nešto zastrašujuće dogodilo se našoj porodici. Jednog jutra, nakon što smo supruga i ja ustali, primetili smo da Nikol nije u svom krevetu. Najpre smo bili mirni jer smo pomislili da je možda tokom noći prešla u neki drugi krevet. Ubrzo smo shvatili da se ne nalazi ni u jednom krevetu i počeli smo strašno da se brinemo. Naše srce se ubrzalo i uzvikivali smo njeno ime što smo glasnije mogli, ali nije bilo odgovora. U tom trenutku naša ljubav prema njoj primorala nas je da načinimo svaki trud da je pronađemo, uključujući i trčanje iz sobe u sobu i pravljenje nereda na sve strane dok smo je tražili. Nikada nismo rekli, „Pa, izgubili smo jedno dete, ali imamo još troje.“ Ne, jedno dete je bilo važno! Ona je bila dovoljno važna da prekinemo sa svim obavezama i krenemo da je tražimo. Konačno, posle onoga što nam se činilo kao večnost, ali u stvarnosti je prošlo samo nekoliko minuta, pronašli smo Nikol. Čvrsto je spavala ispod svog kreveta, nesvesna naše potrage. 

Evo poente – bio je potreban trud da bismo pronašli Nikol, i biće potrebno isto takvo istrajno traženje da bismo spasili izgubljene. U ove dve parabole Isus naglađava trud koji je uložen u pronalaženje izgubljenog. U paraboli o izgubljenoj ovci, Isus kaže da je pastir ostavio „devedeset i devet u pustinji“ i otišao „za izgubljenom dok je ne nađe.“ U paraboli o izgubljenom dinaru, žena je upalila žižak, počistila čitavu kuću i pažljivo tražila izgubljeni dinar, prema 8. stihu. 

U oba slučaja izgubljena stvar morala se tražiti uz veliki trud. Pastir nije čekao da izgubljena ovca sama doluta kući i žena nije čekala da se izgubljeni dinar nekako pojavi. U našem hrišćanskom životu i u crkvi ponekada se čini da radimo sasvim suprotno. Kao da čekamo da nam izgubljeni priđu. Mi smo pre pasivni nego aktivni. Čekamo da ljudi dođu Hristu umesto da uložimo trud da ih dovedemo Hristu! Znam da sam kriv za to. Želim da ljudi budu spaseni, ali nisam išao da tražim izgubljene uz veliki trud. Ovo mora da se promeni ako želimo da spasavamo izgubljene kao što je Isusu činio. 

Druga stvar potrebna za spasavanje izgubljenih je trud. 

Kako možemo praktično da primenimo ovaj princip? Šta možemo vi i ja da uradimo da bismo sledili Isusova uputstva o ulaganju truda u pronalaženje izgubljenih? Postoji nekoliko stvari koje možemo da uradimo. Najpre, značajan deo naših molitvi treba da bude upućen za izgubljene. Drugo, ulaganje svakog truda znači da se značajan deo misionskog rada mora usmeriti ka spasavanju izgubljenih. Znam da moramo značajan deo službi da posvetimo učeništvu onih koji su već hrišćani. Ipak, to nije izgovor da ne tražimo izgubljene kao što nas je Isus uputio. Treće, ulaganje svakog truda da spasimo izgubljene značida ćemo biti spremni da misionski rad učinimo značajnim delom našeg ličnog i crkvenog budžeta. To su sve praktične stvari koje možemo da učinimo da bismo primenili ovaj prinicp koji je Isus izneo o spasavanju izgubljenih. Iako je važno da crkva zajednički uloži svaki trud u spasavanju izgubljenih, najvažnije što vi i ja možemo da učinimo u spasavanjuizgubljenihjedadamosve od sebe da govorimo o Isusu svima sa kojima se srećemo. Do sada sam izneo dve stvari koje su neophodne za spasavanje izgubljenih, kao što je Isus činio:

Prva stvar koja je potrebna za spasavanje izgubljenih je saosećanje. 

Druga stvar potrebna za spasavanje izgubljenih je trud. 

Postoji i treća stvar koja je neophodna za spasavanje izgubljenih, i ona se nalazi u ovim parabolama. 

Treća stvar potrebna za spasavanje izgubljenih je istrajnost. 

Luka 15,4.8: „Koji čovek od vas imajući sto ovaca i izgubivši jednu od njih ne ostavi devedeset i devet u pustinji i ne ide za izgubljenom dok je ne nađe?… Ili koja žena imajući deset dinara, ako izgubi jedan dinar, ne zapali sveće, i ne pomete kuće, i ne traži dobro dok ne nađe?“ U oba ova slučaja Isus naročito ističe da je osoba nastavila da traži izgubljeni predmet sve dok ga nije pronašla. Drugim rečima,Isus kaoda ističe da je istrajnost kvalitet koji je potreban za uspeh. Konačno, izgubljena ovca u prostranim poljima i dolinama, i izgubljeni dinar na prljavom podu nisu bili laki ni brzi za pronalaženje. 

Isto je i sa spasavanjem izgubljenih. Nije lako dopreti do srca ljudi tako da prime Isusa. Ne događa se često da naš prvi trud urodi plodom. Ponekada su potrebne godine i godine istrajnosti, ali ne treba da se obeshrabrimo ili odustanemo. Ako je ovca ili dinar bio dovoljno vredan da se za njim istrajno traga, onda ljudi koji su duhovno izgubljeni imaju preveliku vrednosti da bismo odustali. 

Ilustracija: Posle jednog veoma uspešnog nastupa u Karnedži Holu u Njujorku, proslavljeni klasični violončelista Jo-Jo-Ma otišao je kući, spavao, probudio se sledećeg dana iscrpljen i užurban. Pozvao je taksi da ga odveze u hotel na drugi kraj Menhetne i stavio je svoje violončelo – ručno izrađeno u Beču 1733. godine i vredno 2,5 miliona dolara – u prtljažnik taksija. Kada je stigao do svog cilja, platio je vozaču ali je zaboravio da uzme svoj instrument. 

Kada je vozilo nestalo, Ma je shvatio šta je uradio. Počeo je očajnički da traži izgubljeni instrunent. Srećom, imao je račun sa identifikacionim brojem taksiste. Posle celodnevne potrage, pronašao je taksi u jednoj garaži u Kvinsu, a neprocenjivo violončelo i dalje je bilo u prtljažniku. Maov osmeh nije mogao da bude širi dok se obraćao novinarima. 

Evo poente: Jo Jo Ma nije odustao već je bio istrajan, jer je ono što je izgubio bilo previše vredno da bi ga se odrekao. Duhovni izgubljeni su takođe previše vredni da bismo odustali od njihovog traženja, čak iako se naš trud brzo ne isplati. 

Treća stvar potrebna za spasavanje izgubljenih je istrajnost. 

Luka 15,5-7.9.10: „I našavši digne je na rame svoje radujući se, I došavši kući sazove prijatelje i susede govoreći im: Radujte se sa mnom: ja nađoh svoju ovcu izgubljenu. Kažem vam da će tako biti veća radost na nebu za jednog grešnika koji se kaje, negoli za devedeset i devet pravednika kojima ne treba pokajanje… I našavši sazove drugarice i susede govoreći: Radujte se sa mnom: ja nađoh dinar izgubljeni. Tako, kažem vam, biva radost pred anđelima Božijima za jednog grešnika koji se kaje.“ 

Zaključak 

Verske vođeutovremebile suravnodušne prema izgubljenima, pa čak su imali i neprijateljske stavove zato što su oni dolazili Isusu. Isus je upotrebio ove dve parabole da ilustruje koliko je njihova reakcija pogrešna, naročito kada se uporedi sa načinom na koji bi reagovali prema pronalaženju nečega što ima daleko manju vrednost. Isus je istakao koliko se raduju kada pronađu izgubljenu ovcu ili izgubljeni dinar i ukazao da treba još više da se raduju, a ne da se ljute, što izgubljeni prilaze Isusu. Isus je zatim istakao da su izgubljeni najvažniji Bogu. Oni su Bogu toliko važni da, kada se pronađu, makar i jedan od njih, čitavo nebo se raduje i priprema gozbu! Nastaje mnogo više radosti zbog jednog grešnika koji dolazi Isusu nego zbog devedeset i devet ljudi koji se nalaze tamo gde treba da budu sa Bogom. Ako su izgubljeni toliko važni Bogu, zar ne bi trebalo da budu važni i nama? Zar ne treba da budemo spremni da se odreknemo svega da bismo spasavali izgubljene? Moj odgovor je „da“, nadam se da je i vaš isti.

Šta je potrebno za pronalaženje izgubljenih? Iz ovog odlomka otkrili smo najmanje tri stvari: 1. Prva stvar koja je potrebna za spasavanje izgubljenih je saosećanje. 

Druga stvar potrebna za spasavanje izgubljenih je trud. 

Treća stvar potrebna za spasavanje izgubljenih je istrajnost.

 

IZDVAJAMO:
Kada vlada tama

Izgrađivanje pobožnog doma

Kako reagujemo na kritike?

Kada se Bog ne može objasniti

Disciplina molitve