Vrednost nekog predmeta često se određuje prema njegovom poreklu. Originalna slika „Tajne večere“ Leonarda da Vinčija vredi mnogo više od hiljada sličnih reprodukcija, iako one obično imaju manje naprslina i više boja. Zbog čega? Zato što Da Vinčijev original, uprkos slaboj očuvanosti, predstavlja neprevaziđeno umetničko delo. Slično tome, vrednost našeg sveta i naših života ne može se pronaći samo u njihovom trenutnom stanju nereda i propadanja, nego pre svega u njihovom prvobitnom savršenstvu i konačnoj i potpunoj obnovi. Subota postoji da nas podseti na oba ova aspekta. Ovo predavanje u svom prvom delu naglašava značaj subote kao radosne vesti o savršenom stvaranju, a u drugom delu njen značaj kao radosne vesti o savršenom otkupljenju.
Svi znamo da je subota utemeljena na događaju stvaranja, obeležavajući tako njegov svršetak i svečani početak ljudske istorije. Međutim, šta nam subota stvaranja govori o karakteru Tvorca, o vrednosti Njegovog stvaranja i o vezi između Tvorca i Njegovih stvorenja?
Svrha Subote Stvaranja
Pre nego što se pozabavimo razmatranjem radosne vesti o suboti stvaranja, bilo bi korisno da bacimo jedan brz pogled na neke od njenih uloga u Svetom pismu. U četiri različita teksta subota je neposredno vezana za stvaranje. Prvi slučaj nalazimo u tekstu u 1. Knjizi Mojsijevoj 2:2-3, u kojem se sedmi dan prikazuje kao veličanstveni kraj događaja stvaranja: „I svrši Bog do sedmoga dana dela svoja, koja učini; i počinu u sedmi dan od svih dela svojih, koja učini; i blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga, jer u taj dan počinu od svih dela svojih, koja učini.“ Ostala tri slučaja (2. Knjiga Mojsijeva 20:11; 2. Knjiga Mojsijeva 31:17; Jevrejima 4:4) zavise od ovog prvog izveštaja o suboti stvaranja, ali imaju različite funkcije.
U 2. Knjigi Mojsijevoj 20:11, subota stvaranja predstavljena je kao teološka osnova za zapovest o suboti, koja nalaže da se radi u toku šest dana, a sedmog dana da se odmara: „Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i sve što je u njima; a u sedmi dan počinu; zato je blagoslovio Gospod dan odmora i posvetio ga.“
U 2. Mojsijevoj 31:17, subota stvaranja označena je kao osnova ne samo za neprekidnu obavezu prema njoj („s kolena na koleno“, stihovi 13-15) već i za povezanost sa „večnim zavetom“: „To je znak između mene i sinova Izrailjevih doveka; jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, a u sedmi dan počinu i odmori se“ (stih 17). Najzad, u Jevrejima 4:4, naveden je deo teksta iz 1. Mojsijeve 2:2: „I počinu Bog u dan sedmi od sviju dela svojih“, da bi se tako uspostavila sveobuhvatnost subotnog odmora koja obuhvata sve blagoslove spasenja koji se stiču ličnim ulaženjem u „Božji pokoj“ (Jevrejima 4:1, 3, 5). Činjenica da se subota stvaranja spominje da bi se opravdao značaj zapovesti o radu i odmoru, istakla ozbiljnost zaveta i sveobuhvatnost blagoslova spasenja, ukazuje na veliki značaj koji Biblija pridaje suboti stvaranja.
Zašto je subota stvaranja imala tako važnu ulogu u toku istorije spasenja? Da bismo pronašli odgovor na ovo pitanje, prvo treba pažljivo razmotriti značenje subote u izveštaju o stvaranju i sliku božansko-ljudskih odnosa koja se sadrži u njoj.
Jevanđelje o Savršenom Stvaranju
Značajna funkcija sedmog dana u izveštaju o stvaranju je završetak Božjeg stvaranja objavom da je ono potpuno završeno i savršeno. Ovo značenje izraženo je na jedan naročit način pomoću strukture broja sedam, upotrebljenih izraza i funkcije Božjeg odmora.
Struktura Broja Sedam
Izveštaj o stvaranju (1. Mojsijeva 1:1 do 2:3) otkriva nam logičnu simetriju sačinjenu oko broja sedam koja se upotrebljava za sastavljanje ovog izveštaja i za povezivanje mnogih njegovih pojedinosti. Na primer, u hebrejskom jeziku, 1. Mojsijeva 1:1 ima sedam reči, a drugi stih ima četrnaest – dva puta sedam. Tri imenice koje se pojavljuju u prvom stihu, Bog (‘Elohim), nebesa (šamayim) i zemlja (‘eres), ponavljaju se u izveštaju kako sledi: Bog trideset i pet puta, to jest, pet puta sedam; zemlja dvadeset i jedan put – tj. tri puta sedam; slično i nebesa (ili nebeski svod – raqia’), dvadeset i jedan put, tj. tri puta sedam.
Pored toga, u izveštaju o četvrtom danu (1. Mojsijeva 1:14-18), postoji sedam mesta koja se odnose na svetlost (‘or), dok se sedam puta pojavljuje izraz „I dobro beše“. (Obratite pažnju na to da je sedmi put „veoma dobro“ – 1. Mojsijeva 1:31). Naročito je značajno da sedmi i poslednji deo (1. Mojsijeva 2:2-3) koji govori o sedmom danu u hebrejskom jeziku ima tri posledične rečenice, od kojih je svaka sastavljena od sedam reči, a u sredini sadrži izraz „sedmi dan“:
„I svrši Bog do sedmoga dana dela svoja koja učini“ (stih 2a – sedam reči u hebrejskom jeziku)
„I počinu u sedmi dan od svih dela svojih koja učini“ (stih 2b – sedam reči u hebrejskom jeziku)
„I blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga“ (stih 3a – sedam reči u hebrejskom jeziku).
Važno je zapaziti da broj sedam nije samo motiv koji se stalno pojavljuje u izveštaju o stvaranju, nego da on obezbeđuje stvarni okvir za strukturu celokupnog izveštaja. Posle uvoda (1. Mojsijeva 1:1), događaj je opisan u šest delova, od kojih svaki odgovara jednom od sedam dana stvaranja. Rečenica „i bi veče i bi jutro dan prvi… dan drugi… dan treći…“ itd., koja se stalno ponavlja, označava logičnu podelu događaja koji svoj vrhunac dostiže sedmog dana. Ovaj poslednji deo ponavlja se tri puta, najpre da bi se naglasila njegova funkcija kao cilj, završetak i savršenstvo celokupnog stvaranja.
Ova organizacija izveštaja o šest dana koji dostižu svoju kulminaciju u sedmom danu (koji se spominje tri puta zbog dodatnog naglašavanja) pokazuje, kako to ubedljivo ističe Nikola Negreti u svojoj obimnoj analizi prvog odseka, da je svrha ove sedmostruke strukture da se u sedmom danu završi sve što je načinjeno u toku šest dana koji su se nalazili između. Sedmi dan, kako to ističe Negreti, „zaključuje, dovodi do savršenstva i prevazilazi šest prethodnih dana“.
Zašto se struktura i mnogi drugi detalji izveštaja o stvaranju zasnivaju na broju sedam? Razlog treba tražiti u simboličkom značenju koje ovaj broj ima i za Jevreje i za mnogobošce. Najnovije studije o upotrebi broja sedam otkrivaju da je ovaj broj korišćen kako u biblijskoj tako i bliskoistočnoj literaturi da bi se izrazilo značenje potpunosti i savršenstva. Kako je broj sedam dobio takvo značenje? Najverovatnije kao rezultat njegovog povezivanja sa sedmim danom stvaranja. Drugim rečima, završetak i savršenstvo obeleženo sedmim danom stvaranja lako se moglo proširiti i na opštu upotrebu broja sedam.
U sumero-akadskoj i ugaritskoj epskoj književnosti nađeni su mnogi primeri u kojima se broj sedam upotrebljava u svrhu prikazivanja svake akcije dovedene do svog vrhunca i završetka. Jedna ugaritska tablica, na primer, predstavlja primer antiteze (redosled od šest dana kao kontrast konačnoj, odlučnoj akciji sedmog dana) na neki način slične izveštaju o stvaranju: „Idi jedan dan i drugi dan; treći i četvrti dan; peti dan i šesti dan – Gle! Na osvitku sedmog: stići ćeš u Udum Veliki, čak u Udum Veličanstveni.“
Ovaj pasus podseća nas na zauzimanje Jerihona, u kojem je zajedno sa naoružanim ljudima učestvovalo sedam sveštenika sa sedam truba, a oko grada se hodalo sedam dana. „A sedmoga dana ustaše zorom, i obiđoše oko grada isto onako sedam puta; samo tog dana obiđoše oko grada sedam puta. A kad bi sedmi put… povika narod i zatrubiše trube… popadoše zidovi na mestu svom.“ (Knjiga Isusa Navina 6:15-16, 20). Zaključna funkcija sedmostruke strukture je očigledna. Hodanje oko gradskih bedema prvih šest dana služi kao uvod dramatičnom zaključku koji se ostvario sedmog dana. Završetak delovanja naglašen je ne samo kontrastom između akcije u toku šest dana i one u sedmom danu, već i sedmostrukim obilaskom oko gradskih bedema sedmog dana. Čin je ponovljen sedam puta u toku sedmog dana, svakako da bi se sumirali i zaključili aktivnost prethodnih dana. Na to ukazuje činjenica da „kad bi sedmi put… povika narod i zatrubiše u trube… popadoše zidovi.“ (Knjiga Isusa Navina 6:16, 20).
Mogu se citirati brojni biblijski primeri u kojima je upotrebljen broj sedam da bi se izrazila celokupnost, završetak i savršenstvo. Petar je, na primer, očekivao da će ga Isus pohvaliti zato što je predložio da se bratu oprosti do sedam puta, tj. do broja savršenstva. Hristos je odgovorio upotrebljavajući isti broj, ali opominjući Petra da ga pomnoži „sedam puta.“ (Matej 18:21-23). Pouka je očigledna – savršeni oproštaj ne poznaje brojčana ograničenja.
Ova kratka dodatna rasprava o simboličnom značenju broja sedam treba da bude dovoljna za objašnjenje zbog čega ovaj broj čini povratni motiv i okvir za izveštaj o stvaranju. Pošto je ovaj broj simbol završetka i savršenstva, njegova česta upotreba usmerena je da uzvisi funkciju sedmog dana kao vesnika savršenstva Božjeg prvobitnog stvaranja.
Upotrebljeni Izrazi
Ova vest o suboti pojačana je izrazima koji su korišćeni da bi se opisalo svetkovanje prve subote (1. Mojsijeva 2:2-3). Neke reči se koriste učestalo. Reči: Bog, sedmi dan, dela i učini, najčešće se pojavljuju, svaka se pojavljuje tri puta. Zašto pisac ova četiri izraza ponavlja tri puta? Očigledno zato što su oni centralni izrazi u vesti iz tog događaja. Trostruko ponavljanje primenjeno je u Bibliji s ciljem da se naglasi značaj spomenute akcije. Aronov blagoslov, na primer, sadrži trostruke blagoslove, pa se tako posebno naglašava njihova punina (4. Mojsijeva 6:23-26). U ovom slučaju, trostruko je naglašena reč „Bog“ i ono što je On učinio „sedmog dana“, pozivajući se na „Njegovo delo“ iz šest prethodnih dana. Šta je rečeno o Božjem viđenju „Njegovog dela“ sedmog dana? Tri glagola karakterišu Božju ocenu stvaranja koja je data sedmog dana kao potpuno „učinjeno“ (ponavlja se tri puta), „svršeno“, „stvoreno“. Druga tri glagola opisuju kako je Bog proslavio svoje veličanstveno dovršenje: „On počinu… blagoslovi… i posveti“ sedmi dan. Značenje ova tri poslednja glagola biće naknadno razmatrano. Zasada, samo treba obratiti pažnju na to da upotrebljeni glagoli naglašavaju da je sedmog dana i kroz sedmi dan Bog objavio dobre vesti da je Njegovo stvorenje „svršeno“ i potpuno „učinjeno.“
Božji Odmor
Da bi se upečatljivo istakao značaj tako radosne vesti, u opisu događaja se govori da je Bog učinio nešto naročito sedmog dana! Šta je učinio? U 1. Knjizi Mojsijevoj 2:2-3, dva puta se kaže da se Bog „odmarao.“ Bog se odmarao sedmog dana, ne da bi završio svoje delo stvaranja, već naprotiv, zato što je Njegovo delo „završeno… učinjeno“ (1. Mojsijeva 2:2-3). Kako tvrdi Nils Erik Andersen, „to nije odmor (prestanak sa radom) koji završava stvaranje, već je završeno stvaranje povod i za odmor i za subotu.“
Svaki odgovorni umetnik radi na svom delu sve dok ga ne usaglasi sa svojom idejom, i tek onda prestane sa radom na njemu. U beskrajno uzvišenijem smislu, Bog je, pošto je završio stvaranje ovog sveta sa svim stvorenjima u njemu, odustao od stvaranja sedmog dana. To je suštinsko značenje jevrejskog glagola „šabat“, koji je dva puta preveden sa „odmarao se.“ Njegovo mnogo tačnije značenje je „prestati, odustati, prestati sa radom.“ U stvari, da bi opisali odmor od fizičkog umora, Jevreji upotrebljavaju jedan drugi glagol, naime glagol „nauh“, koji se takođe prevodi kao „odmarati se.“ Ovaj drugi glagol, u stvari, pojavljuje se u tekstu u 2. Mojsijevoj 20:11, u kojem se daje Božji obrazac o radu i odmoru prilikom stvaranja kao osnova za zapovest koja nalaže da se šest dana radi, a sedmog da se odmara. U 1. Mojsijevoj 2. glavi, međutim, glagol „šabat“ upotrebljava se zato što je funkcija Božjeg odmora različita. Ona ispunjava kosmološku pre nego antropološku funkciju. Drugim rečima, ona služi ne zato da objasni zbog čega čovek treba da se odmara, već najpre kako se Bog osećao zbog svog stvaranja. On je stvaranje smatrao završenim i savršenim, a da bi to potvrdio – Bog je prestao sa radom.
Ovu funkciju Božjeg odmora priznaju mnogi naučnici. Karl Bart, na primer, ovako primećuje: „U 1. Mojsijevoj 2:2, čitamo da je Bog, Tvorac, sedmog dana završio svoje delo, odmorom. To jednostavno znači da On delo stvaranja nije nastavio kao takvo. On je postavio granicu kako sebi tako i svome stvaranju. On je bio zadovoljan što je Tvorac ovog naročitog stvaranja, On se kao Tvorac raduje u ovom naročitom poslu. Za Njega više nije bilo potrebno da dalje stvara. On je utvrdio da je ono što je stvorio veoma dobro (1. Mojsijeva 1:31).“ Pošto je stvaranje završeno čovekom, Bog se sedmog dana odmarao od svega posla koji je učinio. On je to posmatrao sa priznanjem da je sve veoma dobro, pa zato nije bilo potrebno da se nastavi ili dopuni.
Ditrih Bonhefer slično objašnjava da „u Bibliji ‘odmor’ u stvari znači više nego ‘mirovati’. To znači odmor posle završenog rada, to znači završetak, to znači savršenstvo i mir u kome svet počiva.“ Mogli bismo reći da, stavljajući svoje stvaranje nasuprot svom prestanku – odmoru, Bog u stvari objavio radosnu vest – jevanđelje, da nema potrebe za dodatnim završnim potezima na onome što je stvorio, pošto je sve označio „veoma dobrim“ (1. Mojsijeva 1:31). Da li je Bog sedmi dan proveo nepomično mirujući pred svojim veličanstvenim i aktivnim stvaranjem? Teško je verovati da bi Bog Stvoritelj proveo dan u statičkom položaju. Sledeće poglavlje pokazaće nam da Božji prestanak sa radom izražava Njegovu želju da bude sa svojim stvorenjima, da bi svojim stvorenjima dao ne samo stvari, već i samoga sebe. Naša neposredna briga, međutim, sastoji se u tome da zapazimo radosne vesti koje subota objavljuje u izveštaju o stvaranju upotrebom broja sedam, snažnih i naglašenih izraza i slikovitog predstavljanja Božjeg odmora. To je ponovna potvrda radosnih vesti da su ovaj svet i sva stvorenja u njemu postali, ne u nepotpunom razvoju nekoga slučaja, već na savršen način ličnim delom samoga Boga.
Dan Odmora i Radosna Vest o Otkupljenju
Istorija o stvaranju je u izvesnom smislu istorija o otkupljenju; otkupljenju iz nereda u red, od haosa u svemir. Borba da postane i ostane slobodan od spoljašnjih i unutrašnjih ograničenja zahvatila je čoveka od samog pada u greh. U toku ljudske istorije mnogo je krvi proliveno, bezbrojni životi žrtvovani u želji da se ostvari sloboda od spoljašnjeg ugnjetavanja i izrabljivanja. Možda je čak i još veće ulaganje sredstava i opštih ljudskih vrednosti izvršeno i još uvek se vrši da bi se ljudska bića oslobodila od unutrašnje tiranije bolesti, žalosti i smrti. Božja radosna vest upućena ljudskom rodu ističe da je ova borba za ljudsku slobodu od spoljašnjeg kao i unutrašnjeg ropstva izvojevana. Ona je zaista izvojevana, ali ne ljudskim naporima, već uzvišenim božanskim posredovanjem. Istorija o spasenju je u stvari istorija o Božjem ulasku u ljudsko vreme i život. Bog je to učinio da bi spasao svoj narod ne samo od fizičkog ropstva u Egiptu ili Vavilonu, već i od duhovnog ropstva u neposlušnosti i smrti (1. Korinćanima 15:54-56). Hristos je došao na ovaj svet da bi izvršio ovaj zadatak otkupljenja. On je ovako istakao suštinu svoje službe na zemlji: „Da propovedam zarobljenima da će se otpustiti… da otpustim sužnje“ (Luka 4:18).
U skladu sa ovom istinom, svaki hrišćanin treba da objavi radosnu vest o tome kako je Bog veličanstveno oslobodio ljudski rod od ropstva tame i smrti i uveo ga u čudno svetlo (1. Petrova 2:9). Ova radosna vest treba da se objavi svima i prihvati lično. Simboli kao što su krštenje, Gospodnja večera i subota, obezbeđuju sve životne uslove da se prisvoji i iskusi radosna vest o Božjem otkupljenju u čovekovom ličnom životu. Zato je Bog iskoristio subotu i u Starom i u Novom zavetu da bi svom narodu pružio uverenje i iskustvo o sadašnjem i budućem božanskom otkupljenju.
Blagoslov i Posvećenje Subote
U okviru događaja o stvaranju, subota otkriva cilj i svrhu Božjeg prvog čina otkupljenja. Ona nam govori da je Bog stvorio naš svet ne samo iz želje da se stvori nešto novo i lepo od bezoblične mase (1. Mojsijeva 1:2), već najpre iz uzvišene želje da sebe podeli sa svojim stvorenjima. Ranije proučavanje o božanskim blagoslovima i posvećenju subote već je pokazalo da ovaj božanski čin predstavlja Božju potvrdu obećanja koje je dao svojim stvorenjima o potpunom i izobilnom životu koji On uspostavlja svojim svetim prisustvom.
Kada je tok radosnog života u Božjoj prisutnosti bio poremećen grehom, subota je postala simbol obaveze koju je Bog prihvatio u želji da obnovi prekinutu vezu. Od simbola Božjeg prvobitnog kosmološkog stvaranja, tj. od stvaranja savršenog svemira – kosmosa iz haosa, subota je postala simbol Božje buduće soteriološke delatnosti, tj. otkupljenja Njegovog naroda iz ropstva i uvođenja u Njegovu slobodu. Tako je subota, od simbola Božjeg prvobitnog ulaska u ljudsko vreme sa ciljem da blagoslovi i posveti savršen svet svojim Božanskim prisustvom, postala simbol Božjeg budućeg ulaska u ljudsko telo da bi postao „Emanuel – Bog s nama“. I prvi i drugi Hristov dolazak predstavljaju ispunjenje Božje namere koju je imao prema ovom svetu, u početku izražene blagoslovima i posvećenjem subote.
Utvrditi saznanje kako je subota ispunila svoju funkciju otkupljenja i u Starom i u Novom zavetu nije lak zadatak. Zbog čega? Na prvom mestu, zato što je subota uvek bila osnova za nova razmišljanja. Različite niti subotnih vrednosti, kao što je tema o „odmoru“, kosmička sedmica i iskustvo oslobođenja subotnjih godina, korišćene su u cilju da se izraze buduća iščekivanja božanskog oslobođenja. Drugo, subotna vest o oslobođenju primenjivala se, kao što ćemo videti, i u neposrednoj narodnoj brizi za obnovu Davidovog carstva, ali i budućim iščekivanjima božanskog otkupljenja. Ova dvostruka primena u odnosu na istu temu može da stvori zbrku u umu neobaveštenog čitaoca. Treće, biblijski i vanbiblijski izvori pružaju nam samo delimična obaveštenja, a ne sistematsko objašnjenje različitih oblika značenja koja se pripisuju suboti. Zato lako možemo utvrditi da određeni biblijski stavovi u Starom zavetu postaju jasniji u svetlosti njihovih novozavetnih tumačenja. U skladu sa tim, obratićemo pažnju na dve dodatne teme o otkupljenju vezane za subotu, naime, subotni odmor i oslobođenje.
Subotni Odmor
Možda bi bilo dobro da se u proučavanju teme o subotnom odmoru pođe od Novog ka Starom zavetu, a ne obrnuto. Ovaj redosled preporučuje se činjenicom da je upravo Novi zavet taj koji otkriva i objašnjava mesijansku sadržinu subotnog odmora. Logično mesto od koga treba početi u ovom proučavanju je četvrta glava Jevrejima poslanice, u kojoj pisac ponovo osvedočava hrišćansku zajednicu da „je ostavljeno još (subotno) počivanje Božjem narodu“ (4:9), dok sa druge strane savetuje „da se postaramo dakle ući u taj pokoj“ (4:11). Zategnuti odnos između neprekidnog trajanja i postojanosti, između već i još ne, postavlja se nekoliko puta u Jevrejima poslanici. Naša neposredna briga ne sastoji se u istraživanju značenja ovog zategnutog odnosa, već da utvrdimo značenje i upotrebu izraza „subotno počivanje“ – sabbatismos, koji se u ovom obliku pojavljuje samo na ovom mestu (4:9) u Novom zavetu. Da li se to odnosi na odmor sedmog dana, u subotu, i ako je tako, koje se onda značenje pripisuje takvom odmoru?
Smisao i jezičko značenje izraza „sabbatismos“ – „subotno počivanje“, ukazuje na to da se to zaista odnosi na odmor u sedmi dan. Tema o odmoru koji Njegov narod može da nađe u Bogu uvodi se u tekst treće glave Jevrejima poslanice bez ikakve vidljive veze sa subotnim odmorom. Ali, dok pisac razvija temu o odmoru, on pronalazi njegovo poreklo u istoriji stvaranja, u Božjem odmoru sedmog dana stvaranja, citirajući tekst iz 1. Mojsijeve 2:2: „I počinu Bog u dan sedmi od sviju dela svojih“ (Jevrejima 4:4). Poistovećujući u četvrtom stihu obećanje Božjeg odmora Njegovom narodu sa odmorom sedmog dana stvaranja, apostol Pavle smatra da ima slobodu da u devetom stihu opšti izraz „odmor“ – katapausis, zameni mnogo specifičnijim izrazom „subotni odmor ili svetkovanje subote“ – sabbatismos. Da ovaj poslednji izraz označava naročito svetkovanje sedmog dana, subote, može se dalje potvrditi upotrebom izraza sa tako izričitm značenjem u spisima Plutarga, Justina Mučenika, Epifanija i drugih. Štaviše, srodni glagol „sabbatizo“ – „odmarati se“ takođe se nekoliko puta upotrebljava u Septuaginti i jasno se odnosi na svetkovanje subote (2. Mojsijeva 16:30; 3. Mojsijeva 23:32; 2. Dnevnika 36:21). Ove činjenice čvrsto ukazuju na to da je „subotni odmor“ – sabbatismos, koji ostaje Božjem narodu (4:9), stvarno povezan sa iskustvom odmora u sedmi dan.
Tri Oblika Značenja
Koje značenje pridaje pisac poslanice Jevrejima subotnom odmoru? Spajanjem dva stiha, iz Psalma 95:11 i 1. Mojsijeve 2:2, pisac prikazuje ono što bi čovek mogao označiti kao tri različita oblika značenja subotnog odmora. U prvom obliku, subotni odmor ukazuje na Božji odmor posle stvaranja, kada „su dela bila gotova od postanja sveta“ (Jevrejima 4:3). Ovo značenje zasnovano je na citatu iz 1. Mojsijeve 2:2. U drugom obliku, subotni odmor predstavlja simbol obećanja koje se odnosi na ulazak u Hanansku zemlju, u koju naraštaji iz pustinje „ne uđoše“ (Jevrejima 4:6; 3:16-19), a koje se ostvarilo kasnije, kada su Izrailjci predvođeni Isusom Navinom ušli u zemlju „pokoja“ (Jevrejima 4:8). I treći, najvažniji oblik značenja sastoji se u činjenici da subotni odmor predstavlja odmor koji sviće i koji je stavljen na raspolaganje Božjem narodu u Isusu Hristu.
Kako je autor zasnovao ovo poslednje značenje? Izvodeći značajan zaključak iz teksta u Psalmu 95:7-11, koji navodi nekoliko puta (Jevrejima 4:3, 5, 7). U Psalmu 95, Bog poziva Izrailjce da uđu u Njegov odmor, koji je bio uskraćen buntovnom naraštaju u pustinji (Jevrejima 4:7-11). Činjenica da će Bog „opet“ obnoviti obećanje o svom odmoru dugo posle slavnog ulaska u zemaljski Hanan, naime, u vreme Davidovo, time što je rekao „danas“ (Jevrejima 4:7), pisac Jevrejima poslanice ističe dva pojma: prvo, da Božji „subotni odmor“ nije bio iscrpljen kada su Izrailjci pod Isusom Navinom našli mesto svog mira u obećanoj zemlji, već da „je ostavljeno još počivanje narodu Božjem“ (Jevrejima 4:9); i drugo, da je takav odmor osvanuo Hristovim dolaskom (4:3, 7). Izraz „danas ako glas Njegov čujete“ (4:7) jasno se odnosi na Hrista. Čitaoci su čuli Božji glas u „posledak dana“ (Jevrejima 1:1) kako jasno govori preko Hrista i tako primili obećanje o subotnom odmoru. U svetlosti Hristovog dolaska, tada, prestajanje s radom u subotu (4:10) predstavlja i sadašnje iskustvo otkupljenja (4:3) i nadu u buduću zajednicu sa Bogom (4:11). Za pisca Jevrejima poslanice, kako to Gerhard von Rad pravilno ističe, „celokupna svrha stvaranja i cilj otkupljenja sjedinjeni su“ u ispunjenju Božjeg prvobitnog subotnog odmora.
IZDVAJAMO:
Pravi svedok: sila i istrajnost
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
