Opravdanje verom je ISPIT na kojem stoji ili pada hrišćanska ckva. Čini jezgro celokupnog jevanđelja. Osnov našeg spasenja je (1) svest da smo grešnici, (2) znanje da je Isus Hrist naš Spasitelj.
SADRŽAJ
Uvod
- Naša izgubljenost i Božija inicijativna ljubav – Rimljanima 3, 10-12. 23; Jovan 4, 19
- Šta je opravdanje? – Rimljanima 4, 3. 5. 6; 8, 1; Efescima 2, 9.10
- Opravdani isključivo verom, a ne delima – Rimljanima 1, 17; 3, 21 – 26; Galaćanima 2, 16
- Naša izgubljenost i Božija inicijativna ljubav – Rimljanima 3, 10-12. 23; Jovan 4, 19
Kada padnemo u duboku jamu, naš prvenstveni zadatak je da shvatimo, gde se nalazimo. Ne treba da filozofiramo. Ne smemo poricati da smo dole, izgubljeni i ne da ne možemo pomoći sami sebi. Moramo da pogledamo istini u oči. Ako budemo tvrdili, da naša situacija i nije tako loša, niko nam neće pomoći. Zašto? Ako bi neko i rizikovao život i želeo da nam pomogne, a mi odbijemo pomoć zato što smatramo da i nije tako strašno, cela „spasilačka akcija“ biće suvišna.
Osnovna pretpostavka našeg opravdanja je svest o sopstvenoj izgubljenosti i grešnosti (nepravednosti). Skroz smo grešni. O tome nas jedino Duh Sveti može osvedočiti (Jovan 16, 8-9; Rimljanima 3, 23), mi to vrlo ne rado priznajemo.
Dva drugara ušla su u ekspres voz koji je obično bio pun. Nije bilo mesta za sedenje. Razmišljali su šta da učine, a da im bude udobno. Jednome od njih sinula je ideja: „Hajde da se kladimo da neće biti nikog sem nas dvoje“ rekao je vragolasto. Pre nego se brzi voz zaustavio na sledećoj stanici, napisao je nešto na papir i zalepio na vrata kupea. Putnici koji su ulazili sa nadom su gledali u prazan kupe. Kada su pročitali obaveštenje na vratima kupea, krenuli bi dalje. Iako je voz bio prepun, ova dvojica sedeli su sami u kupeu. Kada se situacija ponovila, na drugoj stanici, onaj drugi nije izdržao i upitao je: „Molim te, kaži mi šta si napisao kada niko nema hrabrosti da uđe u naš kupe?“ Drugar se nasmejao i rekao: „Idi, pogledaj.“ Otvorio je vrata i pročitao: „Samo za grešnike.“
Samo onaj ko je svestan svoje grešnosti, čeznuće za opravdanjem, tj. da pronađe izlaz iz beznadežne situacije. Niko ne može sam da se spase. Može uspeti samo uz pomoć drugoga. Niko neće biti izgubljen zato što je grešnik. Ako neko bude izgubljen biće samo zato što je odbio rešenje svoje beznadežne situacije što je odbio Spasitelja – Isusa Hrista. To je ON u svojoj snalažljivoj ljubavi preuzeo inicijativu da nas pronađe, da nam da novu perspektivu, spasi nas i vodi nas. Ova bezuslovna inicijativna ljubav koja čoveka vodi prema pokajanju, sledeća je osnovna pretpostavka dela opravdanja. Uvek je Bog onaj, ko čini prvi korak. On traži čoveka. Jovan piše: „Da imamo mi ljubav k njemu, jer on najprije pokaza ljubav k nama“ (1 Jovanova 4, 19). Blez Paskal je rekao: „Bože, ne bi me tražio, da me nisi već pronašao.“ Avgustin je izjavio: „Nemirno je srce naše, dok se ne smiri u Tebi, o Bože.“ Pre nego je čovek saznao da je izgubljen, Božija ljubav krenula mu je u susret. Bog je imao pripremljen plan spasenja.
Svog Spasitelja imamo u Isusu Hristu. Paskal je bio potpuno u pravu kada je rekao: „Ako poznajemo Boga, a ne znamo svoju bedu, bićemo ponosni. Ako znamo svoju bedu, a ne znamo Boga bićemo očajni. Ako poznajemo Isusa Hrista, naćićemo pravi smisao, zato što u njemu poznajemo i Boga i svoju bedu.
“Šta je opravdanje? – Rimljanima 4, 3. 5. 6; 12, 3; 8, 1; Efežanima 2, 9.10
Opravdanje je Božije delo za nas. Stopostotno Božije delo, delo ljubavi i neshvatljive milosti. Hrist je umro za nas. Poistovetiti se sa Hristom, kao našim Spasiteljem, donosi nam spas od večne smrti.
Opravdanje je suprotno osudi (Rimljanima 8, 1.33.34). Greh nas osuđuje, ali Hrist spašava.
Biti opravdan znači biti proglašen opravdanim. Iako nisam pravedan, ali smatram se pravednim (Rimljanima 4, 3.5.6). Tako glasi Božiji sud. Njegova izjava je validna, zato što dobijam Hristovu pravednost. Slikovito rečeno – obučen sam u Hristove bele haljine, njegovu svetost, čistotu i pravednost. Ja sam u Hristu i Bog u meni vidi svog ljubljenog sina. To je kao kad stavimo u knjigu ispisan papir. Posle vidimo knjigu, a ne papir.
Kako Bog može grešnika (bezbožnika) proglasiti pravednim? To je zbog toga, što Božije delo ima jaku snagu da promeni čoveka. Opravdan čovek se menja na Isusovu sliku, što znači da sve više odražava Hristove osobine i njegov karakter.
Reč opravdanje je pravni izraz preuzet iz sudstva. Ništa nije odvojeno od života. Znamo da se na sudu odlučuje o važnim stvarima. Presuda izrečena na sudu imaće uticaj na život čoveka na koga se odnosi. Opravdanje je više nego samo novi status pred Bogom. To je snaga za novi život. Radi se o tome, da se ovo Božije delo za nas realizuje u nama, da ON raste u nama, živi i menja nas na svoju sliku.
Neki veruju, da opravdati znači „načiniti pravednim“. To pak nije istina. Iako nismo pravedni, Bog smatra da jesmo, zato što takvi postajemo postepeno u Isusu Hristu (1 Korinćanima 1, 30). Jesmo ono, što ćemo biti. Zato je delo opravdanja više od praštanja greha. To je odnos sa Bogom. Postaje sve snažniji i raste. To nije nikakva magija ili naklonost Boga prema nekim ljudima.
Gledajući sebe, ne razumeno kako možemo biti spašeni. Kada gledamo na Hrista, ne možemo shvatiti da bismo mogli biti izgubljeni.
Opravdanje je delo trenutka. Ne zahteva dugotrajni proces. Kada dođemo pred Hrista onakvi kakvi jesmo, iskreno ispovedamo svoje grehe i kajemo se, molimo za snagu, da više ne ponavljamo grehe, odmah dobijamo milost. Kad nas Bog prima u Hristu, onda nas prima potpuno, sto posto, ne samo delimično. Opravdani smo pre nego se u našem životu pokaže promena u konkretnom ponašanju. Isto iskustvo doživeo je i carinik koji je otišao kući opravdan nakon toga što je molio: „Bože, milostiv budi meni grešnome“ (Luka 18, 13.14).
Opravdani isključivo verom, a ne delima – Rimljanima 1, 17; 3, 21 – 26; Galaćanima 2, 16
Vernici ne žive po svom opravdanju, već od opravdanja milošću. To znači da ne smemo i ne treba da se hvalimo pred Bogom. Svaki naš korak obeležava praštajuća ljubav koja dolazi odozgo. Reč opravdanje nam otkriva nešto neverovatno, spasenje je grešniku poklonjeno Božijom slobodnom odlukom nezasluženo, besplatno i u izobilju. Spasenje je od početka do kraja Božije delo (Efescima 2, 8-10).
Ovaj Božiji dar milosti primamo verom. Vera nije naš „spasitelj“ već ruka koja nam daje ovaj dar. Izvor opravdanja je Božija milost. Temelj opravdanja je Hristova smrt, a sredstvo opravdanja je naša vera. (Rimljanima 1, 17; Juda 3; Tit 2, 11-14; Rimljanima 3, 21-26; 2 Korinćanima 5, 21). Isus je uskrsnuo iz mrtvih i zato nam može da nas opravda (Rimljanima 4, 25) i da ostvari ono zbog čega je umro.
Iz ovoga proističe da je opravdanje nesebičan dar koji ničime ne možemo da zaslužimo. To je Božiji čin milosti za čoveka. Kao ljudi, po tom pitanju ne možemo ništa učiniti. Ovaj dar samo možemo da primimo sa zahvalnošću. Bog nas opravdava besplatno. Vodimo računa, da njegovo delo za nas ne bude džabe. Nismo opravdani svojim dobrim delima, niti na osnovu vere i dela ili nekih učinanka (Galaćanima 2, 16). Opravdani smo samo verom.
Objašnjnje tumačenja
- Neophodno je da shvatimo dva termina koja govore o delu spasenja iz dve perspektive: uračunata (dana) pravednost (Hristova pravednost nam se uračunava – Rimljanima 4,3) dodeljena pravednost (Hristova pravednost, njegov karakter postaje neodvojivi segment našeg života – Rimljanim 8,4). Uračunata pravednost je Hristova žrtva za nas, bez nas i umesto nas. Dana nam je besplatno. Dodeljena pravednost je Hristova žrtva koju nam Duh Sveti daje u naš život. Ono što je Hristos jednom zauvek za nas učinio na krstu Golgote, svakodnevno u našem životu Duh Sveti pretvara u realnost. Dana i dodeljena pravednost su jedno te isto, primamo je i živimo kroz veru iako ima dva različita aspekta. Odbacujemo mišljenje da je dana pravednost Božije delo za nas a dodeljena pravednost naše delo za Boga. Obe su Božije delo iz milosti. Danu pravednost nazivamo posvećenje.
- Mnogi smatraju da je stanovište Novog zaveta po pitanju odnosa vere i dela kontradiktorno. Apostol Pavle kaže: „Vidite li, dakle, da se delima pravda čovek, a ne samom verom?“ (Jakov 2. 24). Kako je to u stvari? Ovu kontradikciju ćemo rešiti tako što ćemo:
1.analizirati i definisati termine koje ovi pisci koriste
2.pažljivo sledimo nameru pisca
3.znamo kome Pavle i Jakov pišu i argumente na koje reaguju.
- a) Analiza termina
Za Pavla vera je poverenje u Boga i on se na njega oslanja. To je zavisnost od Boga po pitanju spasenja. Dela su za njega dela zakona, poslušnost kao motivisanost čežnjom da se postigne opravdanje. Zato Pavle stavlja veru i dela jedne protiv drugih.
Jakov dovodi u vezu veru sa ličnom religijom pojedinca. Ova vera može da bude živa ili mrtva kao što priznanje može da bude živo, praktično ili ništa (Jakov 2, 14-26). Dela su, smatra Jakov, spoljašnja manifestacija prave vere. Pokazuju u stvari kakvo je religiozno uverenje čoveka. Ovako se vera i dela uzajamno dopunjuju, čine harmoniju i uopšte nisu kontradiktorni.
- b) namera pisca
Pavle daje odgovor na osnovno pitanje o izvoru spasenja. Da li je opravdanje ljudski učinak ili Božiji dar? Jakov se pita, kakve su posledice. Kako se vera manifestuje u životu opravdanog, spašenog čoveka? Kako se ponaša takav čovek? Kako živi? Apostol Pavle naglašava, da dela nisu osnova spasenja, niti put ka opravdanju. Jakov napominje da opravdanje i spasenje moraju dovesti do odgovornog etičkog ponašanja.
- c) različiti protivnici
Pavle i Jakov se bore na frontu gde je odnos prema zakonu problematičan. Obojica se protive zloupotrebi zakona. Pavle deluje kod judaisti koji smatraju da je zakon sredstvo i put spasenja. Rešava problem legalizma.
Jakov reaguje na drugačiji način – antinominalizam (pravac koji se suprotstavio zakonu). Bori se protiv formalnih hrišćana koji nisu shvatili učenje apostola Pavla o zakonu. Ovi „libertalisti“ (ljudi koji su poricali obavezu zakona), tvrdili su da njihov način života na kraju nema nikave veze sa njihovim spasenjem. Stoga su nastojali da u životu hrišćana ulogu zakona potisnu ili u potpunosti uklone.
U vezi toga što smo rekli, jasno je da između Pavla i Jakova nema sukobljavanja po pitanju vere i dela. Kada se radi o posledicama spasenja, Pavle i Jakov nisu kontradiktorni. I Pavle naglašava da spasenje vodi ka odgovornom i ljubaznom ponašanju (Galaćanima 5, 6. 22; Efescima 2, 10; Rimljanima 8,4).
Praktične implikacije
„Opravdavši se dakle vjerom, imamo mir s Bogom kroz Gospoda svojega Isusa Hrista“ (Rimljanima 5, 1). Ovaj unutrašnji mir sa Bogom ispoljava se u međuljudskim odnosima – između supružnika, u porodici, na radnom mestu, sa komšijama, prijateljima itd.
Biblijsko učenje o opravdanju verom oslobađa nas od fokusiranja na sebe, od egositičnog samoposmatranja, od fokusiranja na dela i učinak. Vernik onda služi Bogu ne zbog toga što mora, već zbog toga što želi. Takav čovek će iz ljubavi i zahvalnosti činiti ono što Bog želi. Njegovu službu će karakterisati volja i radost.
Ova radosna poruka o opravdanju u Hristu štiti nas od samopouzdanja. Omogućuje nam da doživimo sigurnost spasenja koja ne dolazi od nas samih, već zato što se oslanjamo na ono što je Hrist učinio i rekao (1 Jovanova 2,28; 5, 12-13; Rimljanima 8,35). Spašeni smo i opravdani milošću. Živimo ovom milošću i vodimo računa da uvek idemo tim putem (Galaćanima 5,4; 2 Korinćanima 6,1).
Znajući da ćemo do drugog Hristovog dolaska biti ujedno grešni i pravedni, vodi nas ka poniznosti i stalnoj zavisnosti od našeg Gospoda, koji je naš jedini Spasitelj
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
