21 - Dekalog: Deset zapovesti

Bog je nešto već učinio. Pre skoro 3500 godina sišao je na brdo Sinaj i rekao: “Ja sam Gospod, Bog tvoj…” Možete reći: „Aha, pa to je Božiji zakon, deset starih, vrlo poznatih zapovesti…“ U suštini, u pravu ste.

Zamislite da posedujete sliku čiji je autor poznati slikar. Slika je restaurirana i sada blista u originalnoj lepoti. Šta ćete uraditi? Sigurno ćete je brižno čuvati da je niko ne ošteti, upropasti ili ukrade. Sliku možete staviti u zastakljenu vitrinu i dozvolićete ljudima da je posmatraju na određenoj udaljenosti … Postoji mnogo mogućnosti.

Bog je učinio sve kako bi restaurirao Božiju sliku koju je greh poremetio. Sve što je učinio za nas u Hristu, ide u prilog tome, koliko smo dragoceni za njega. Bog želi da nas štiti od zla. Slobodna i misleća bića nije moguće staviti u staklenu vitrinu, već ih treba stalno držati za ruku i podsećati, da ne degradiraju predivne stvari koje je Bog učinio za njih.

Često se kaže, da ništa ne može upropastiti onaj, ko ništa ne radi. Svako od nas, kada se osvrne u prošlost, mora priznati, da mnoge bolesti, razočarenja i probleme nije bilo moguće izbeći kada bi odluka bila drugačija u određenim kritičnim trenucima života. Moramo li učiti na svojim greškama i neuspesima? Nije li Bog izmislio nešto što nam može pomoći da donesemo odluku u presudnim trenucima našeg života, da nepotrebno ne pokvarimo i ne komplikujemo život sebi i drugima?

Moramo vas na nešto podsetiti. Mnogi od nas ne vole reči „zakon“, naređenje“, „pravilo“. U njima vidimo napad na našu slobodu. Postoje stvari koje bi rado činili ali se osećamo ograničeni određenom zabranom i zato ich radije ne činimo.

Pre nego je Bog svom narodu dao Deset Božijih zapovesti, podsetio je svoj narod kako ga je oslobodio iz egipatskog ropstva i „ na krilima orlovijem nosio“ (2 Mojsijeva 19,4). Veoma mu je stalo da budu slobodni i srećni, a ne ponovo u ropstvu.

U 22.lekciji „Milost i zakon“ objasnili smo smisao i funkciju zakona, kao i ulogu u procesu spasenja. U prethodnoj lekciji „Moralni i obredni zakon“ govorili smo da je Božiji moralni zakon važeći, kao i o tome, po čemu se razlikuje od ceremonijalnog zakona. Sada želimo da obratimo pažnju kako pojedine zapovesti štite naše odnosno, znači ono najlepše i ujedno najkrhkije što imamo na ovom svetu.

SADRŽAJ

Pojedine zapovesti – 2 Mojsijeva 20,1-17.

I zapovest (2 Mojsijeva 20,1-3)

Naznačili smo, da nam uvod u zapovesti pomaže da razumemo svrhu koju je Bog dao donošenjem zakona. Iako će svima nama na osnovu ovog zakona biti suđeno (Jakov 2,10; Propovednik 12,13.14), Bog ne želi da u tome vidimo neki hladan propis šta treba da činimo da bismo zaslužili slobodu (Bog je najpre Izrailjce oslobodio iz egipatskog ropstva, pa tek onda im je dao zakon). Gramatički oblik zapovesti pokazuje, da Bog ne želi da ih razumemo u određenom smislu: „Pošto sam vas oslobodio, sada morati slušati sve što vam kažem“. Forma obećanja svedoči o tome, da Bog želi da njegove zapovesti razumemo: „Ja sam vas oslobodio da zaista možete da živite novi život, a ne da životarite kao do sada.“

Na prvi pogled Božija zapovest: “Nemoj imati drugih bogova uza me!” može izgledati malo sebična. U Mateju 5,8 Isus kaže, da su srećni oni, čije je srce čisto. Jakov ovo značenje objašnjava: „ Očistite ruke, grješnici, popravite srca svoja, nepostojani“ (Jakov 4,8). Imati čisto srce i objediniti misao, znači imati jedinstven objekat obožavanja.

Apostol Pavle u 2 Korinćanima 3,18 izražava na pozitivan način princip koji važi u duhovnoj oblasti. Menjamo se prema onome šta posmatramo i čemu se divimo. Ako se posmatraju dva različita predmeta obožavanja, ako se obožavaju dva dijametralno različita boga, čovekov um biće podeljen. Stoga nas u prvoj zapovesti Bog opominje: Ako zaista želite da budete srećni, poštujte isključivo pravog Boga. Ne možete sedeti na dve stolice

II zapovest (stih 4-6)

Prva zapovest govori koga treba da poštujemo (Boga koji nam je dao da proživimo iskustvo oslobođenja i spasenja). Druga, treća i četrvta ukazuju kako treba da ga poštujemo. Ove zapovesti upozoravaju na nešto veoma bitno u oblasti religije: Možemo služiti istitnskom Bogu na lažan način, a kao rezultat toga naša služba će imati negativnu vrednost (1 Mojsijeva 4,3-7; Matej 7,21-23).

Druga zapovest ukazuje, da između Stvoritelja i stvorenja mora postojati jasna razlika. Ako stvorim nešto sopstvenim rukama (ili umom), a zatim ga obožavam ili koristim kao sredstvo za približavanje Bogu, u stvari ne obožavam Boga, već sebe kao Stvoritelja.

Čitav univerzum bio je uvučen u strašnu zbrku upravo zato što je Lucifer pokušao da izbriše razliku između stvorenog bića i Stvoritelja.

Sem toga, ova zapovest nam pokazuje da Boga treba da obožavamo direktno. Ako želimo da dođemo njega posredstvom stvorenja, umesto da se približimo, mi ćemo se udaljavti, zato što o njemu imamo lažne predstave. Bogu možemo doći i takvi kakvi jesmo, sigurno će nas prihvatiti. Problem greha ne leži u tome kako se on odnosi prema nama, već u našoj poremećenoj vezi prema njemu (Jovan 6,37; 1 Mojsijeva 3,9).

III zapovest (stih 7)

Ime je u davnim vremenima bilo sinonim za karakter. Ako poznajemo Božiji karakter, poštovaćemo i njegovo ime. Nećemo ga omalovažavati, prezirati u psovkama i kletvama, a nećemo ni zbijati šale na njegov račun.

Bog želi da u našem svetu koji je ionako predstavljem u lošem svetlu, sve što je vezano sa njegovim imenom bude kristalno čisto, jasno i pregledno. Ljudi često povezuju Božije ime sa određenim konceptima i idejama koje ih na kraju ostavljaju nespremne da se suoče sa problemima života.

Iako sa tim Bog nema ništa zajedničko, lako donose zaključke da Bog nije dostojan, jer ih je razočarao. Ako vernici u Božije ime zloupotrebljavaju verski autoritet da bi postigli svoje sebične ili moćne ciljeve, drugi će lako početi da mrze Boga. Ako ljudi u Božije ime moraju da se besmisleno ponižavaju i pokoravaju, teško će poverovati da Bog ne želi slepu poslušnost već smislenu službu ljubavi!

Četvrtoj zapovesti biće posvećena cela naredna lekcija, pa ćemo je sada preskočiti.

V zapovest (stih 12)

Ako negde treba da funkcionišu ispravni odnosi, to se prvenstveno odnosi na dom i porodicu. Danas znamo, da način na koji se dete ponaša kasnije u životu, kako gradi ili razvija odnose, zavisi od primera koji vidi u sopstvenom domu.

Oni koji u detinjstvu nisu upoznali toplinu ljubavi i nežnih odnosa, imaće problem u život da budu ljubazni, da ljubav daju i primaju, ali i da poštuju bilo kakav autoritet.

Nije čudo, da Bog želi da naši u odnosi u porodici budu što bolji. Zato nam savetuje: „Poštuj oca svojega i mater svoju, da ti se produlje dani na zemlji, koju ti da Gospod Bog tvoj!“ Iako se čini da ova zapovest cilja na decu, automatski pretpostavlja, da će roditelji postupati prema svojoj deci na ovaj način i učiniti sve što je u njihovoj moći da ih deca poštuju i cene (Efescima 6,4).

VI zapovest (stih 13)

Ove su reči na prvi pogled jasne i razumljive. Nije ispravno drugome oduzeti život. Nemamo parvo da činimo ono, što samo Bog može da da, a ni jedan čovek ne može da vrati. U vreme kada je Bog dao ove zapovesti na Sinaju, život nije imao veliku vrednost. Neprijatelji su se ubijali, neželjena deca su odbacivana, hiljade ljudi je ubijeno zbog ništavnosti.

Ova zapovest takođe znači, da nećemo činiti ništa što bi smanjilo kvalitet života drugog i vrednovati sopstveni život. Stoga nećemo ga skraćivati onim što vrlo dobro znamo da očigledno šteti našem zdravlju.

VII zapovest (stih 14)

Dobar pokazatelj naše zrelosti i duhovnog stava je naš stav prema partneru. Bog nas je stvorio kao seksualna bića. Zato mu je stalo da su naši odnosi lepi, da su izvor radosti i zadovoljstva za nas.

Bog nas upozorava da je odnos između supružnika nešto posebno. Pravi odnos između partnera može postojati samo ako je odgovoran, dubok i jedinstven. Kada se neverstvom, površnim ili neodgovornim odnosima sa drugima ta jedinstvenost narušava, u vezu se unosi nesigurnost koja sprečava da ljubav raste do pune zrelosti.

Onaj ko želi da uživa samo u prednostima bračnog suživota, a istovremeno odbija da preuzme deo odgovornosti u odnosu na drugog, pokazuje da je nezreo i da ljubav smatra samo kao osećaj ili iskustvo, a ne stalni princip. Uprkos trendovima modernog društva, Biblija pokazuje da se spremnost preuzimanja odgovornosti za drugog za zajednički odnos očituje ulaskom u brak, u kojem su dve osobe suprotnog pola ujedinjene stalnom, jedinstvenom i izvanrednom vezom.

Isus i Pavle spominju da u grešnom okruženju brak nije neophodnost i ideal za sve (Matej 19,10-12; 1 Korinćanima 7,8). Odluka o stupanju ili nestupanju u brak uvek mora biti dobrovoljna i slobodna, na osnovu toga kako je koga „Bog pozvao“ jer „Samo kao što je Bog razdijelio svakome“ (1 Korinćanima 7,17.7.20.23.24).

VIII zapovest (stih 15)

Na prvi pogled ovo je jasna zapovest koja se odnosi na lopove, bandite, prevarante i kriminalce.

Čovek koji se ilegalno obogaćuje tuđom imovinom, dozvolio je da stvari za njega postanu važnije od ljudi. Takva osoba sposobna je da prevari druge, nanese im štetu i učini sve što je u njenoj moći da postigne ono što želi. Ispunjavanje nečije sebične potrebe za takvu osobu je važnije od izgradnje dobrih odnosa sa ljudima i Bogom. Ova zapovest nas upozorava da osoba sa takvim stavovima nikada neće biti istinski srećna, bez obzira na nagomilano bogatstvo.

IX zapovest (stih 16)

Još jedna manifestacija nezrelih odnosa su lažne optužbe. Takva osoba zloupotrebljava svoju moć, položaj i reči da bi ograničila, oštetila i uništila uticaj ili ugled drugog u lažnom uverenju da će i sama steći veću vrednost. Naivno je misliti: ako drugog ponizim, ja ću se uzvisiti.

Ako neko koga smatramo svojim prijateljem, namerno širi neistine o nama, bespomoćni smo i to nas boli. Ljudi više veruju vašim prijateljima, nego vašim neprijateljima.

Bog najbolje zna kako ovakvo ponašanje remeti odnose, on je to doživeo sa Luciferom. I danas većina ljudi veruje onome, što je sotona rekao o Bogu, a ne tome, šta Bog govori o sebi. Bog nam daje mogućnost, da se uverimo, ako to želimo, kakav je, da se upoznamo s njim i da znamo kakav je njegov karakter.

Zrela osoba ne treba da se uzvisuje na štetu nekog drugog, nije mu potrebna osveta, ako se neko nepravedno ponašao prema njemu. Naprotiv, on pokušava dobro da govori o drugima, hvali ih, uzvisuje, jer mu je stalo do svojih bližnjih. Upravo imamo priliku da pokažemo da smo deca onoga koji o nama sve zna, ali prema nama postupa kao da ne zna ništa loše o nama (Matej 5,44-48)

X zapovest (stih 17)

Zašto su ljudi pohlepni? To je tipično za neuravnoteženu osobu: Samo kada budem imao više i bolje stvari nego moj bližnji, biću zaista zadovoljan.

Tako danas razmišljaju milioni ljudi i čitava društva. Zaboravljaju, da nagomilavanje stvari nikome nije donelo unutašnji mir i zadovoljstvo.

Deseta zapovest nas podseća da nije u redu postići nešto iz sebičnih motiva. Ova zapovest pokazuje da zakon pred nama nije neki ljudski zakon već Božiji zakon. Samo Bog je u stanju da nepogrešivo proceni čovekove motive. Deseta zapovest dokazuje da se Bog brine o motivima koji pokreću naše živote.

Zašto u stvari činimo ono, što činimo? Zbog straha od kazne, koja će doći ako to ne učinimo? Ili radi nagrade koju dobijamo kada se nečega pridržavamo? Ovo su sebični motivi koji nam na kraju neće doneti sreću (ni nebo). Ovom zapovešću nas Bog na to upozorava.

U isto vreme, deseta zapovest nas uverava da Bog ne samo da poznaje naše motive na osnovu kojih prosuđuje naše postupke, već ih je u stanju i promeniti. A to je jevanđelje u zakonu. Kao što smo već rekli (22. lekcija) zapovesti su na hebrejskom jeziku napisane u obliku imperfekta, da izraze misao: Ako ćeš prema meni imati ispravan odnos, nećeš „osećati“ potrebu da svoju vrednost tražiš u pogrešnim izvorima.

Zaključak – Rimljanima 13,8-10; 1 Jovan 5,30

Deset Božijih zapovesti nas uvek vode da poštujemo Boga (1.-4. zapovest), roditelje (5. zapovest), bližnje (njihov život, porodica, imovina, ugled 6.-9. zapovest ) i sebe (nećeš u sebi gajiti lošu želju 10. zapovest).

Bog kao da Dekalogom želi da nam kaže: Oslobodio sam te od tvoje prošlosti. Nekada si bio rob, ali sada si moje dete. Ako ćeš imati ispravan odnos prema meni, promeniću tvoje motive. Jednoga dana, kada se nađeš u situaciji sličnoj onoj u koju si ranije zapao, više nećeš želeti da činiš zlo koje se spominje u Deset Božijih zapovesti. Kada ostaneš sa mnom, istrajaćeš na ovom putu, jednoga dana bićemo u svetu, gde Božiji zakon niko neće prekršiti. Ne zato što bi ga Bog ukinuo, već zato što će se svi otkupljeni potpuno identifikovati s njim (Rimljanima 3, 31). Zakon neće biti napisan na kamenim pločama, jer će biti u srcima svih spašenih. To znači da će svesno i iz ljubavi činiti ono što je ispravno (Jeremija 24,7; Jezekilj 36,2627; Jevrejima 8,7-13; 1 Jovanova 4,19).

U Deset Božijih zapovesti Bog nam postavlja pitanje: Da li bi želeo da živiš u svetu u kojem će svi živeti ovako? Ako je tako, onda sam voljan da te oslobodim iz ropstva greha i vodiću te svakog dana u tvom životu, dok ne dođeš u carstvo Božije, gde više neće biti greha, samo savršena ljubav (Otkrivenje 21,27; Rimljanima 13,8-10)

Objašnjenje tumačenja

Neki žele da dokažu, da Božiji zakon kakav se nalazi u 2 Mojsijevoj 20 (i 5 Mojsijevoj 5), vezan je za izrailjski religijski kult, i nije važan i obavezujući za hrišćane. Međutim, moramo shvatiti da se u raju susrećemo sa zakonom kao i sa grehom, koji zakon odsuđuje (Rimljanima 5,12-17; 7,7; 1 Mojsijeva 3,7-21; 26,1-5). Iako je knjiga Postanka istorijska, a ne zakonodavna zbirka, moguće je pratiti validnost pojedinih zapovesti pre nego što su objavljene na gori Sinaj: 1. Zapovest: 1 Mojsijeva 11,1-19; Rimljanima 1,20-26; 2. zapovest: 1 Mojsijeva 31,19; 35,2-4; 3. zapovest: 1 Mojsijeva 27,1-41; Jevrejima 12,16; 4. zapovest: 2 Mojsijeva 16,27.28; 5. zapovest: 1 Mojsijeva 9,20-27; 6. zapovest: 1 Mojsijeva 4,8-15; 7. zapovest: 1 Mojsijeva 34,1-7; 39,7-9; 8. zapovest: 1 Mojsijeva 31,29-37; 9. zapovest: 1 Mojsijeva 26,6-11; 27,1-45; 10. zapovest: 1 Mojsijeva 13,10.11.
Kao argument protiv obavezujućeg Božijeg zaveta u novozavetnom periodu, često se navodi da Hrist i Pavle citiraju samo zapovesti sa druge ploče zakona. Međutim, treba napomenuti da je pridržavanje pravila druge ploče spoljašnja manifestacija vernosti srca Bogu. Uzrok pogrešnih odnosa sa drugima je poremećen odnos sa Bogom (Rimljanima 1,18; 1 Jovanova 4,7-21; Jakov 1,26 – 2,26). Iako prve četiri zapovesti u Novom zavetu nisu direktno citirane, ne znači da hrišćani treba da imaju druge bogove (Marko 12,19; Rimljanima 3,30; 1 Korinćanima 8,4.6; Galatima 3,20; Efescima 4,6; 1 Timotiju 2,5; Jakov 2,19; 4,12), ili da imaju idole (Dela 17,29; Rimljanima 1,22-25; 1 Korinćanima 5,11; 6,9; 10,7.14; 2 Korinćanima 6,16; Galatima 5,19.21; 1 Solunjanima 1,9; 1 Petrova 4,3; 1 Jovanova 5,21; Otkrivenje 9,20; 21,8; 22,15), ili da uzalud uzimaju Božije ime (Mateja 6,9; Luka 1,49; Rimljanima 2,24; 1 Timotiju 6,1; Otkrivenje 11,18; 15,4; 16,9). Vidimo da često nalazimo indirektno povezivanje sa ovim zapovestima u Novom zavetu.
Ljudi nekada imaju problem da shvate zaključak druge zapovesti, jer tu vide Boga koji kažnjava. Ako roditelji ne poštuju i umanjuju Boga, svojoj deci prenose tragično nasleđe. Pošto deca ne razumeju kakav je divan i uzdižući odnos sa Bogom, oni sami ili nešto treće, postaju središte njihovog života. Ovakvo ponašanje roditelja u životu dece donosi žalosne rodove.

Moramo biti svesni, da ako jedna generacija traje približno 25 godina, onda za 1000 godina imamo samo 40 generacija, za 6000 godina 240 generacija. To nije čak ni četvrtina od pomenute hiljade. Bog nas podseća, da ako mu damo prvo mesto u našim srcima, pozitivne posledice ove odluke uticaće na celu našu večnost.

Praktične implikacije

Kada je Bog proglasio svoj zakon na Sinaju, pokazao je da određeni zakoni vladaju u svemiru. Svetom ne vlada slepa slučajnost, već važi zakon setve i žetve. Sreća i sloboda stvorenih bića zavise od njihovog pokoravanja ovom zakonu. Dopalo nam se to ili ne, ne poštovanje ovih večnih pravila donosi tugu, suze i pometnju, čak i onda, ako ništa ne znamo o ovim zakonima.
Dekalog otkriva kakav treba da bude redosled naših vrednosti, ako želimo da budemo srećni. Osnovna tajna za srećni život je staviti na prvo mesto ono najbitnije. Zapovesti ukazuju, da na prvom mestu treba da bude Bog i odnos s njim (1. – 4.), zatim naša porodica (5.), naši bližnji (6. – 9.) i na kraju stvari (10.). Ako sam ja na prvom mestu u mom životu, onda želja za nekim stvarima, pa porodica, bližnji, a Bog je negde na kraju (ako ostane vreme), ne treba da se čudim, što nisam srećan. Pridržavati se Dekaloga, znači pravilno rasporediti vrednosti, staviti Boga iznad svih drugih i dati prednost ljudima nad stvarima.
Neki smatraju da je Božiji zakon propis o tome, šta treba da čine kako bi zaslužili Božiju ljubav i prihvatanje. Zapovesti smatraju kao negativno upozorenje, dosadnu obavezu, čije ispunjenje kontroliše ljutiti Bog. Božija zapovest nije propis toga što moram, već opis toga šta želim, jer sam upoznao Božiju ljubav. U Isusu Hristu Bog me je primio onakvog kakav jesam, ponudio mi je novu neočekivanu slobodu u Hristu. Zapovesti vidim kao pozitivnu poruku oslobođenja i obnove našeg ljubljenog Stvoritelja i Spasitelja.

Nije čudo što je psalmista izjavio: „Jer je zakon tvoj utjeha moja… Miliji mi je zakon usta tvojih nego tisuće zlata i srebra… Velik mir imaju oni koji ljube zakon tvoj, i u njih nema spoticanja“ (Psalam 119,97.72.165).

👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg

Pregledano 3.097