SADRŽAJ
Uvod
U poslednje dve lekcije (Danilo 7 i 8) govorili smo o činjenici, da Božiji sud nije strašilo zbog čega bi trebali da se bojimo i drhtimo. To je jevanđelje, dobra vest. Kako je to moguće? U našoj daljoj studiji primetićemo hronologiju presude u istoriji, pozadinu starozavetne presude, kao i značaj i razlog Božije presude.
Kada čujemo reči “sud” ili „pravda“ odmah nas asociraju na kaznu. Pravdu shvatamo kao „dobiti ono što zaslužuje“. Poznati cinik H.L. Menken rekao je: „Nepravdu je lako podneti; ono što ne miriše je pravda.“
Bog je objavio, da će jednog dana suditi svetu (Dela 17,31). Svako će dobiti platu na osnovu toga kako je živeo (2 Korinćanima 5,10). Upravo nas to plaši. Znamo da bi se osećali vrlo neprijatno kada bi Božija savršena pravda odmerila ono, što zaslužujemo.
U poslednje dve lekcije (Danilo 7 i 8) govorili smo o činjenici, da Božiji sud nije strašilo zbog čega bi trebali da se bojimo i drhtimo. To je jevanđelje, dobra vest. Kako je to moguće? U našoj daljoj studiji primetićemo hronologiju presude u istoriji, pozadinu starozavetne presude, kao i značaj i razlog Božije presude.
Božiji sud – 2 Korinćanima 5,10; Jovan 5,24.25.29; Psalam 26,1; Jeremija 25,31; Rimljanima 3,4; Zj 14.7
Vremenska klasifikacija suda u istoriji
Božiji sud se odvija u nekoliko faza:
a) Sud na krstu
Isus o sudu kaže: „Sad je sud ovome svijetu; sad će biti istjeran knez ovoga svijeta napolje“ (Jovan 12,31). Sud se spaja sa svojim „uzvišenjem“ na krstu (stih 32), kada je sotona bio “zbačen” na zemlju (Otkrivenje 12,9) a ljudi „privučeni“ Bogu (Jovan 12.32).
Na krstu je Bog sudio celom čovečanstvu u ličnosti Isusa Hrista. Došao je “u obličju grešnog tela” (Rimljanima 8,3) i uzeo grehe svih ljudi (1 Korinćanima 15,3; 2 Korinćanima 5,21). U ličnosti svoga Sina, Bog je na krstu osudio greh, zbog čega je celo čovečanstvo odsuđeno na smrt (Rimljanima 8,3). Hristovom smrću, sotona je izgubio pravo koje je tražio od ljudi za njihove grehe (Jovan 12,31). Hrist je sotoni zadao smrtnu ranu i porazio ga.
Trećeg dana nakon raspeća, Bog je vaskrnuo onoga, koji “nije znao greha” (2 Korinćanima 5,21) i koji nije mogao biti osuđen ni za kakav greh (Jovan 8,46). Time je ispunio “obećanje, koje su dobili naši očevi” (Dela 13,32.33). Božije obećanje sada važi za sve koji imaju ipravan odnos prema Isusu (2 Korinćanima 1,20). Dok je na krstu bilo osuđeno celo grešno čovečanstvo u Hristu, prilikom vaskrsenja je bezgrešno čovečanstvo u Hristvu bilo pozvano na život.
Ovaj sud odnosi se na svakog čoveka (Jovan 12,32). Svako od nas bio je osuđen na krstu u ličnosti našeg Zastupnika, Isusa Hrista. Njegova osuda je naša osuda. Njegovo opravdanje je naše opravdanje, a njegovo vaskrsenje istovremeno je i vaskrsenje onih koji se poistovećuju s njim. Na krstu i prilikom vaskrsenja, celokupno čovečanstvo suđeno je negativno i pozitivno.
b) Propovedanje jevanđelja
Prema apostolu Jovanu, druga faza suda je sud koji se dešava prilikom propovednja jevanđelja. Ova faza direktno je povezana sa prvom. Propovedanjem jevanđelja, ljudi su pozvani da odluče kako će reagovati na presudu koja se dogodila na krstu. Kada god se ljudima prezentuje Hrist i njegov krst, dolazi sud (Jovan 3,14-21). Kroz Isusa Hrista svetlost je zasijala u našoj duhovnoj tami. Svako od nas mora da odreaguje, pozitivno ili negativno. Naš odgovor je pitanje života i smrti (Jovan 5,24.25). Svako od nas kada čuje poruku jevanđelja, mora da se odlučiti: ili ću se poistovetiti sa grehom koji je bio osuđen na krstu, ili sa Hristom koji je bio uzvišen u vaskrsenju. Svojim stavom prema Hristu, osuđujemo sebe.
c) Sud na kraju vekova
Treća i poslednja faza Božijeg suda odvija se na kraju vekova (Jovan 5,27-30; 12,48). Međutim, ova presuda samo će potvrditi ono što su pokazale prve dve faze. Presuda donešena na osnovu toga, kako je osoba odlučila da reaguje na jevanđelje, ostaje nepromenjena (Jovan12,48). Sada, kada odbacimo reči života, na sudu ćemo naići na krajnju posledicu naše odluke (Jovan 5,45). Pošto će ova faza samo potvrditi našu prethodnu odluku, onaj koji je primio Hrista nema razloga za strah. Oni koju su sada u Hristu, naći će se u njemu čak i prilikom konačnog suda.
Ovaj poslednji eshatološki sud odvija se u tri faze:
a)Prva faza odvija se još pre dolaska Isusa Hrista. Isus je rekao:„vaskrsenje u život“i „vaskrsenje u smrt“ (Jovan 5,29). Pošto će „vaskrsenje u život“ nastati prilikom njegovog drugog dolaska (Matej 16,27; Luka 14,14; Jovan 12,48), jasno je da je ovaj sud morao biti ranije. Isus spominje one: „koji se udostoje dobiti onaj svijet i vaskrsenje“ (Luka 20,35). Sama činjenica da će biti dva vaskrsenja pokazuje da se mora odvijati neki proces koji odlučuje, u kojem vaskrsenju će čovek imati udeo, jer će svi biti vaskrsli (Jovan 5,28). Vaskrsenje u život ili transformaciju „ujedanput, u trenuću oka u pošljednjoj trubi“ (1 Korinćanima 15,52) dokazuje realnost prethodnog suda. O ovom predadventnom sudu (sudu koji će biti pre drugog Hristaovog dolaska govorili smo prilikom proučavanja Danila 7 i 8.
b) Suđenje za vreme hiljadugodišnjeg carstva
c) Suđenje na kraju hiljadugodišnjeg carstva – treća i zaključna faza poslednjeg suda (vidi dalje)
Starozavetna pozadina
Kada mislimo na Božiju pravdu i njegov sudu, većina nas zamišlja današnje pravosuđe. Najčešće se susrećemo sa vestima iz oblasti krivičnog prava. Plašimo se ideje da bi smo trebali stati pred sličan sud, koji je međutim lišen svake nesavršenosti. (Nailazimo na ljudsku pravdu, a neki znaju kako to mogu vrlo pametno iskoristiti u svoju korist). Shvatamo da nismo dovoljno dobri da uđemo u Božije carstvo. Ni jedan advokat nam ne može garantovati pozitivan rezultat.
Ako doktrinu suda posmatramo u kontekstu moderne pravne prakse, nije čudo da u nama izaziva strah, a ne radost. Međutim, biblijsko razumevanje presude sasvim je drugačije, čime celokupni koncept presude dobija potpuno novo svetlo.
Pravda u Starom zavetu mnogo je više od izvršenja kazne. Zakon se dotakao svakodnevnog aspekta života. Pravosuđe u Izraelu uključilo je niz akata koje bi smo sada klasifikovali kao socijalne i dobrotvorne službe. Služilo je kao arbitar (onaj koji odlučuje). Ljudi bi mogli doći pred lice pravde sa bilo čime što bi narušilo njihov mir i suživot u zajednici. Istovremeno, sud se ponašao kao svojevrsni ombudsman koji je pokušavao da razreši nezadovoljstvo kada se radilo o isporučenoj robi, uslugama ili odnosima. Odlučivao je o pitanjima nasleđivanja, kao i o braku.
Kako je glavni cilj bio da se obnovi mir između komšija i porodica, glavni naglasak nije bio na otkrivanju toga koji je zakon prekršen ili koga treba kazniti. Glavna briga suda bila je rešavanje sporova i pomaganje ljudima da ostvare svoje prava. Bila je to neka vrsta „organizacije pomirenja“ koja je brinula za dobrobit zajednice, pomirenje i obnovu odnosa. Umesto da lopova koji je ukrao ovcu pošalje u zatvor, ona ga je naterala da ovcu nadoknadi i da ponovo živi u miru sa njegovim vlasnikom.
Kao što znamo iz biblijske priče, Rut je ostala udovica. Biti udovica u tadašnjem izraelskom društvu, u kojem su muškarci imali dominantan položaj, bilo je živeti bez podrške i prihoda, biti izložena okolnostima i bedi. Međutim, živela su dva dalja rođaka njenog pokojnog muža, koji da su hteli, mogli su da brinu o njoj. Rut je osetila naklonost prema Boazu, koji je među rođacima bio drugi po redu. Ako je Boaz hteo da oženi Rut, prvi rođak se morao odreći svog prava na Rut. Tako je Boaz sazvao sud kod gradske kapije, koji je trebalo da na njega prenese pravnu odgovornost za Rut.
Iz ovoga jasno vidimo da cilj suda nije bio nekoga kazniti, već rešiti problem. Sud je službeno podržao rešenje koje su Boaz i njegova rodbina postigli.
U izrailjskom pravoduđu nisu postojali advokati. U hebrejskom jeziku za to ne postoji ni termin. Dužnost sudije bila je da stane na stranu okrivljenog i osigura da ne budu pogažena njegova prava. Nakon saslušanja svedoka doneta je presuda za krivicu ili nevinost. Sudija je prestao da bude advokat i doneo je presudu krivice samo ako su za nju postojali nepobitni dokazi. Presuda nije doneta za kaznu, već da bi se spor mogao zatvoriti i da se uspostave prvobitni odnosi
Kada je Izrailjac imao problem, automatski je otišao na sud, jer se oslanjao da jedino ovde može dobiti pravdu. Ljudi su u to vreme probleme rešavali na ovaj način. Stoga se Starozavetni muškarac ne boji suda. Sud je nešto što želi (Psalam 7,9; 26,1; 35,24; 43,1; 54,3). Pomisao na presudu prijala je onima koji su ugnjetavani i nepravedno pate. Hebrejska reč za pravdu „mišpat“ zapravo dolazi od korena reči koji se zalaže za povoljnu presudu, sprovođenje zakona i traženje istine.
Treba napomenuti da u biblijsko vreme (posebno u carsko vreme i nakon njega) gotovo da nije bilo srednje klase. Moć i uticaj bili su u rukama nekolicine ljudi koji su ugnjetavali ogromnu većinu. Potlačeni su čeznuli za pravdom: tlačitelji je nisu prihvatili. Za te ljude sud je bio nešto što im je pomoglo i opravdalo. Naš strah od suda prizilazi iz činjenice da se poistovećujemo sa tlačiteljima, a ne sa potlačenima.
Razlog i značaj Božijeg suda
a) U odnosu prema čoveku
Ako shvatimo na šta su biblijski pisci mislili kada su govorili o sudu, ne treba se bojati da će Bog “uspostaviti sud nad svakim telom” (Jeremija 25,31). Isus je naš sudija (2 Timotiju 4,1). Na našoj je strani i želi da nas oslobodi. Želi da opet vlada pravda.
Hristos je ispričao parabolu o nepokolebljivoj udovici i nepravednom sudiji (Luka 18,1-8). Kao što iz parabole znamo, žena je bila udovica (slično kao Rut). Iz njene nevolje bilo je jasno i da će joj presuda biti naklonjena, da je zakon na njenoj strani. Sudija je odbio da izvrši ono što je bila njegova dužnost. Na kraju, udovica više nije mogla da čeka. Pozvala je svog sudiju da se suprotstavi protivniku (stih 3). Sudija je shvatio da više ne može da odlaže slučaj i doneo je presudu u ženinu korist. Ako se ova žena iako sudija nije bio voljan, mogla dozvati pravde, ukoliko će dobiti pravdu oni koji se oslanjaju na pravednog sudiju, na samog Boga!
Divna ilustracija šta Božiji sud znači i šta Bog namerava sa svojim narodom, kada govori o sudu, nalazi se kod proroka Zaharije 3, 1-5. Priča pokazuje kosmički domet Božijeg suda. Prvosveštenik Isus Navin stoji kao okrivljen pred anđelom Gospodnjim koji je sudija. Tužitelj je sotona čije ime u stvari znači neprijatelj, tužilac, napadač. Sotona podrugljivo napada prvosveštenika koji predstavlja Božiji narod, i osuđuje ga zbog njegove prljave odeće. Odeća prvosveštenika prikazuje nečistoću i prljavštinu. Ni jedan prvosveštenik ne bi dozvolio da ima prljavi ogrtač. Odeća Isusa Navina zaista je prljava – sagrešio je Bogu. Sud ne dovodi u pitanje njegovu krivicu.
Međutim, cilj biblijskog suda nije kazna, već obnova i pomirenje. Bog ne kažnjava Isusa Navina, već skida njegov ogrtač, daje mu čistu odeću i oprašta mu krivicu. Zahteva da hoda njegovim putevima i da se drži njegovih propisa (stih 7). Ovo Bog želi da učini na sudu za svakoga ko priznaje svoj greh i prihvati njegovu ponudu spasenja.
Bog nije svemirski policajac koji čeka kada ćemo učiniti neki prekršaj da nas zbog toga može kazniti. Bog želi da spasi svakog čoveka (2 Petrova 3,9; 1 Timotej 2,4)
Ako počinimo bilo koji greh, Bog nas ne osuđuje, već nas prati i nudi pokajanje.
Primarni zadatak Božijeg suda u odnosu na čoveka je da ga spasi, odbrani i da ga izbavi. Božiji sud će doneti presudu u korist onih koji vole i pokoravaju se Bogu.
Samo razumevanjem ove važne biblijske istine o Božijem sudu možemo imati pravi odnos sa Bogom. Kada su naši postupci motivisani strahom od presude, kada smo zabrinuti za to, kako će se naš slučaj završiti, sve što učinimo za svoje spasenje biće uprljano krivicom i strahom. Rezultat će biti pogrešna dela, neispravan i poremećen stav prema Bogu. Isus je rekao: “Ako imate ljubav k meni, zapovijesti moje držite” (Jovan 14,15). Jovan dodaje: “U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah napolje; jer strah ima muku. A ko se boji nije savršen u ljubavi” (1 Jovanova 4,18).
Da li je sud uopšte važan? Napokon, Bog dobro zna, ko u njega veruje (2 Timotiju 2,19). Ova ideja nas dovodi do teme kosmičkog sukoba između dobra i zla.
b) U odnosu na Boga
Kada prvi anđeo iz Otkrivenja 14, 7 najavljuje početak poslednjeg suda Božijeg, on najavljuje da je „došao čas njegovog suda“. U ovom slučaju ne radi se samo o sudu gde je Bog sudija, već ga možemo razumeti u smislu da postoji vreme kada će i on sam biti suđen. Apostol Pavle takođe kaže, da će i Bogu biti suđeno (Rimljanima 3, 4). Ne zato što ga je neko pozvao na sud, Bog dobrovoljno dozvoljava da mu se sudi, tako što oktriva kroz istoriju kako se odnosio prema grehu i grešnicima.
Primarna svrha suđenja nije naše spasenje (to je jedan od rezultata). Ako je Bog takav kakvim ga sotona predstavlja, onda spasenje nema smisla. Sotona je optužio Boga da je okrutan, nepristojan, apsolutistički vladar koji je za postizanje svojih ciljeva koristio silu i zastrašivanje (1 Mojsijeva 3, 1-6). Bog ove optužbe ne može opovrgnuti tako što će iskoristiti svoju moć (ako ste optuženi za zloupotrebu moći, njena upotreba neće rešitit situaciju, već samo pogoršati) ili da će ignorisati ono, za šta ga je sotona optužio.
Božiji sud jasno otkriva prirodu zla i sotonine pobude. Upravo na osnovu odnosa Boga s onima koji se ne slažu sa njim, ceo univerzum saznaće kakva je prava suština Božijeg karaktera. Karakter se najbolje manifestuje u načinu na koji postupate sa svojim neprijateljima.
Značenje i svrha Božijeg suda mogu se shvatiti samo duboko u pozadini kosmičkog sukoba dobra i zla, istine i neistine, Hrista i sotone.
c) U odnosu prema univerzumu
Postoji još jedan aspekat Božijeg suda. Sotona okrivljuje ne samo Boga, nego i ljude. U knjizi Otkrivenje sotona se naziva „opadač braće“ (Otkrivenje 12,10). Hristova smrt pred celim univerzumom dokazala je jednom zauvek, da su sotonine optužbe na Gospoda Boga bile lažne (Jovan 12,31,32; Otkrivenje 12,10) Ali kada okrivljuje nas ljude, delimično je u pravu: „Ovaj prima grješnike i jede s njima“ (Luka 15,2). Drugim rečima: „Kako Sveti može da prima one koji nisu sveti? Kada Bog može oprostiti grešnicima, zašto su tada sotona i njegovi anđeli bili zbačeni sa neba i osuđeni, dok će ostali grešnici biti primljeni na nebo?“
Sotona i jedna trećina anđela odlučili su da zloupotrebe svoju slobodu i suprotstave se Bogu (Otkrivenje 12, 4; 2 Petrova 2,4). Konačno su radi mira na nebu morali da napuste svoj položaj (Juda 6). Prirodno je, da oni koji su ostali verni Bogu biće veoma oprezni sa onima koji su se pridružili pobunjenicima. Bića koja nisu pala, vide patnju i zbrku koju je greh uneo u univerzum. Biblija beleži da nebeska bića veoma pomno prate stvari koje se tiču našeg spasenja(1 Petrova 1,12; Efescima 3,10; 1 Korinćanima 4,9; 2 Mojsijeva 25,20). Postoji li garancija da nebo više neće biti zaraženo virusom greha?
Poslednji sud pred celim univerzumom otkriće zašto je Bog tako odlučio. To pokazuje da će spašeni dobiti novi dom zahvaljujući svom odnosu sa Isusom Hristom. U isto vreme, on dokazuje da oni koji nisu spašeni biće suđeni na osnovu njihove trvdoglavosti i neizlečivog otpora. Bog vlada univerzumom na osnovu slobode; stoga poštuje odluke stvorenih bića i ne može ih pobijati, iako je svemoćan.
Božiji sud svedoči o odnosu otkupljenih prema Isusu Hristu. Na ovaj način uklanja se svaka sumnja ili zabrinutost da bi spašeni mogli izazavati novi sukob. Sud je prilika da Bog pred celokupnim univerzumom dokaže da je oduvek bio zabrinut za pomirenje i obeštećenje.
Hiljadu godina- Otkrivenje 20; 1 Solunjanima 4,17; 2 Solunjanima 2,7.8; Jovan 14,3; Jeremija 4,2327; 1 Korinćanima 6,2.3; Jevrejima 12,29
Zanimljivo je da Otkrivenje 20 odvaja „vaskrsenje u život“ od „vaskrsenja na sud“ hiljadugodišnjim periodom (stihovi 4.5). Ovo je jedino mesto u Bibliji koje direktono govori o hiljadugodišnjem carstvu koje se ponekad naziva i milenijum (na latinskogm mille –hiljadu i annus –godina). Obratimo pažnju, koji su događaji direktno povezani sa ovim vremenskim periodom.
Događaji pre hiljadu godina
- a) Drugi dolazak Isusa Hrista. Pošto su poglavlja 19 i 20 jedina celina, među njima nema podela, iz Otkrivenja 19,11-21 (što prethodi početku milenijuma) jasno je da milenijum počinje Hristovim povratkom. Aždaja, zver i lažni prorok bore se protiv Božijeg naroda (Otkrivenje 16,13). Zver i lažni prorok uništeni su Hristovim dolaskom (19,19.20); subina aždaje opisana je u narednom poglavlju.
- b) Uništenje bezbožnika. Kada je Isus ispričao parabolu o kukolju i pšenici, ukazao je na uništenje bezbožnika prilikom drugog dolaska (Matej 13,30.38.39). Oni će biti uništeni slavom Isusovog dolaska (2 Solunjanima 2,7.8; 12 24,6; 26,21; Otkrivenje 19,21). Nerazumevanje ove činjenice izazvalo je veliku zbrku u tumačenju hiljadu godina.
- c) Vasrsenje i preobraženje(premenenie) Prvo vaskrsenje događa se pri drugom dolasku. Pravednici „blaženi i sveti“ nad kojima „druga smrt nema moć“, imaju „udeo u prvom vaskrsenju“, „biće sveštenici Bogu i Hristu i carovaće sa njim hiljadu godina“(Otkrivenje 20,6). Oni koji će živi dočekati drugi dolazak „zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo“ (1 Solunjanima 4,17). Tako će se ispuniti obećanje koje je Hristos dao svojim učenicima pre svog odlaska: „…opet ću doći, i uzeću vas k sebi da i vi budete gdje sam ja“Jovan 14,2.3).
Jedina grupa ljudi o kojoj još nismo razgovarali su mrtvi bezbožnici. Otkrivenje kaže o njima: „A ostali mrtvaci ne oživlješe, dokle se ne svrši hiljada godina“ (20,5).
- d) Zemlja je opustošena. Nakon uništenja bezbožnika i odlaska pravednih na nebo, zemlja za neko vreme ostaje bez stanovnika. Ovo nagoveštavaju već neki starozavetni tekstovi (Jeremija 4,23-27). Zemlja je opustošena nakon sedam poslednjih zala (Otkrivenje 16), tela bezbožnika nisu sahranjena.
- e) Sotona je vezan. Pošto ne zemlji nema stanovnika, sotona više nema koga da zavede. Prvi put od svoje pobune protiv Boga na nebu, nema posla. Vezan je okolnostima, ne doslovno lancem, pošto je duhovno biće. Kada je u izrailjskoj svetinji na Dan pomirenja završen obrad pomirenja, jarac za Azazela (simbol sotone) bio je proganjan u pustinju, sve je pusto, nema nikoga (3 Mojsijeva 16,22). Opustošena zemlja u tekstu je predstavljena kao „abisos“ bezdan (Otkrivenje 20,1-3).Sotona nema koga da proganja i zavodi.
Događaji za vreme hiljadu godina
- a) Pravednici će imati vlast sa Hristom na nebu. Sada se ispunjavaju reči iz Danila 7,27: „A carstvo i vlast i veličanstvo carsko pod svijem nebom daće se narodu svetaca višnjega.”
- b) Presuda bezbožnicima. Što se tiče onoga što će činiti delo pravednika tokom hiljadu godina, čitamo: “I vidjeh prijestole, i sjeđahu na njima, i dade im se sud” (Otkrivenje 20, 4). Suđeni su mrtvi bezbožnici, kao i pali anđeli (1. Korinćanima 6, 2.3). Sudiće oni koji su pre toga bili proganjani. Ovaj sud ne odlučuje ko će biti, a ko neće biti spašen. O tome je odlučio predadventni sud. Ovaj sud ima drugačije značenje.
Kraj 19. poglavlja Otkrivenja predstavlja Hrista sa mačem u ustima.Mač znači podelu. Drugi dolazak će zauvek i nepovratno podeliti čovečanstvo na dve grupe. Podeljeni će biti supružnici, porodice, prijatelji, saradnici, kolege (Luka 17,34-36). Pitanje koje prirodno nastaje u umovima spašenih glasi: „Zašto i oni nisu sa nama? Zašto ti ljudi nisu spašeni? Pa i oni su bili verninici!“(Matej 7,22; Luk 13,26).
Budući da je Božiji način vladavine otvoren (ne priprema i ništa ne radi tajno), Bog dopušta da budu suđene sve njegove pravosudne izjave. Pravednici imaju dovoljno vremena da se uvere da je Bog poštovao slobodnu odluku svakog čoveka, nikome nije učinio nepravdu, učinio je maksimum za spasenje svih. Za budući mir u svemiru, važno je, da se svi uvere da je Bog učinio sve što je mogao da spasi te ljude.
- c) Sotona je okovan na zemlji. Sotona nema šta da radi. Prisiljen je da razmišlja gde ga je dovela pobuna, kakve su njene posledice i koju odgovornost za sve to snosi. Ostaje mu samo strašno iščekivanje suda.
Događaji nakon hiljadu godina
- a) Vaskrsenje bezbožnika. Hiljadu godina započelo je vaskrsenjem spašenih, a završava se vaskrsenjem bezbožnika.„A ostali mrtvaci ne oživlješe, dokle se ne svrši hiljada godina.“„Onda sotona mora da bude odriješena na kratko vreme“ (Otkrivenje 20, 5.3). „Tada sotona mora biti pušten na kratko … I izići će da vara narode po sva četiri kraja zemlje“ (stihovi 7. 8.). „Drugo vaskrsenje je vaskrsenje bezbožnika na kraju hiljadu godina. Isus ga naziva „u vaskrsenje suda“(Jovan 5,29).
- b) Sotona je odvezan.Čim se ponovo nađu ljudi na svetu, sotona odmah nastavlja svoje delo i vara ih. Svi narodi su okupljeni; bezbožnika je bezbroj (Otkrivenja 20, 8). Sotona na kratko vreme deluje u delu otpora; Bezbožnici mu se pridružuju brzo i sa radošću. To jasno dokazuje da sotona i svi bezbožnici pravom su mimo novog Jerusalima. Nemaju nikakve zabrane, na sve su sposobni. On će izvršiti fazu poslednjeg suda.
- d) Napad na grad i sud.Sotona stvojim postupcima dokazuje da se ništa nije promenilo u njegovom odnosu sa Bogom. Podstiče bezbožnike da napadnu grad u kome su prethodno dobrovoljno odbili da žive (Otkrivenje 20,7-9). Jasno je da tim ljudima nema pomoći, nije moguće promeniti njihovo mišljenje, postupke i smer. Tako im Bog daje priliku da shvate svoju grešku. Pojavljuje se „veliki beli presto“. Postoji sud koji bezbožnike sudi prema zapisima o njihovim delima (Zj 20,11.12). Reči su ispunjene: „Jer nam se svima valja javiti na sudu Hristovu, da primimo svaki što je koji u tijelu činio, ili dobro ili zlo“ (2 Kor 5,10). „Ondje će biti plač i škrgut zuba, kad vidite Avraama i Isaka i Jakova i sve proroke u carstvu Božijemu, a sebe napolje istjerane“ (Luka 13, 28). Rezultat toga suda biće „Da se u ime Isusovo pokloni svako koljeno“ i „svaki jezik da prizna da je Gospod Isus Hristos na slavu Boga oca“(Filibljanim 2,10.11).
- e) Uništenje bezbožnika.Pitanje Božije prevednosti zauvek je rešeno.Svi, pravedni i bezbožnici uverili su se da Bog nikome nije naudio, da je njegova vladavina bila pravedna i poštena.
Kada je Bog pred celim univerzumom dokazao da je pravedan, svi su se u to uverili, Biblija govori „siđe oganj od Boga s neba, i pojede ih“ (Otkrivenje 20,9). Sada je Bog objavio svoju slavu koju je morao da prikrije sa pojavom greha. Ova slava je za sve bezbožnike oganj koji spaljuje (Jevrejima 12,29; 2 Mojsijeva 24,17; Jezekilj 1,28). Ovaj čin je Bogu tuđ, ali drugo rešenje ne postoji(Isaija 28,21).
Uništenje bezbožnika nije svojevoljni Božiji čin. Sva njegova stvorenja saglasna su sa time, da zlo zauvek treba ukloniti.
Objašnjenje tumačenja
1.Apostol Pavle piše: „Bože sačuvaj! nego Bog neka bude istinit, a čovjek svaki laža, kao što stoji napisano: da se opravdaš u svojijem riječima, i da pobijediš kad ti stanu suditi.“ (Rimljanima 3,4; uporedi sa Jevrejima 51,6). Ovde Pavle koristi grčku reč „krineim“ (suditi) u infinitivu, koje može da se prevede u aktivu(„ako bi bio suđen“) ili u pasivu („da si bio suđen“). Najbolje ćemo shvatiti kontekst: „…i pobedio, da si bio suđen.“ Bez obzira na prevod, glavna ideja je jasna: Sud će dokazati da je Bog postupao ispravno.
2.Na osnovu Otkrivenja je jasno, da hiljadu godina započinje drugim Hristovim dolaskom.
Dakle niti postmilenijalizam (drugi Hristov dolazak dogodiće se nakog hiljadugodišnje vladavine mira i blagostanja), niti amilenijalizam (milenijum započinje Hristovom smrću, a celokupno hrišćansko doba zapravo je figurativni milenijum) neće egzegetično stajati. Struktura poglavlja 12-20 pokazuje da na scenu dolaze značajni likovi određenim redosledom: aždaja (12), zver (13), lažni prorok (13), Vavilon (18), lažni prorok (19), zver (19) i aždaja (20).
- To što pravednici vladaju zajedno sa Hristom na nebu, ne znači da u to vreme bezbožnici moraju živeti na zemlji. Kada je Bog stvorio Adama i Evu, poverio im je vlast (1 Mojsijeva 1,26), iako su u to vreme bili jedina ljudska bića na zemlji.
- ,,I biće mučeni dan i noć va vijek vijeka.“ (Otkrivenje 20,10). Ova fraza ne mora značiti beskrajne muke, kao što može izgledati na prvi pogled. „Večno“ može značiti „dok se ne ispuni Božiji cilj.“ Jona je bio u stomaku kita „večno“ (Jona 2,7). Koliko dugo je trajala ta večnost? Dok nije ispunjena Božija svrha tri dana i tri noći. „Plata z greh je smrt“, ne život u mukama (Rimljanima 6,23). Smrt je večno uništenje „daleko od lica Gospodnjeg“ (2 Solunjanima 1,9).
Kada je Ana obećala Bogu da će mu dati dečaka Samuila da služi u hramu „zauvek“, želi da kaže, da dokle god živi (1 Samuilova 1,11.28). Uništavajuća vatra sagori sve dok se potpuno zlo i greh ne uklone. Nigde u mračnom uglu svemira greh neće ostati kao večna mrlja od Božije vladavine. Posledice greha bezbožnika su večne i trajne.
Praktične implikacije
Božiji sud je deo plana koji otkriva Božiji karakter. Sotona je okrivio Boga da nije ljubav, niti pravednost. Kroz istoriju, Bog je na ovu optužbu odgovorio svojim postupcima i životom i smrću Isusa Hrista. Poslednji sud je samo još jedan u nizu dokaza da Bog želi da svako biće u svemiru zna da nije samo suvereni Gospodar, već je ljubazan i pravedan. Poslednja presuda to javno dokazuje. Bog ne radi stvari u tajnosti; ne očekuje da će mu se svi u strahu klanjati i plašiti ga se. Želi da svako inteligentno biće u svemiru shvati njegove namere i postupke, i da zna kakav on u stvari jeste. Čezne za odnosima u kojima postoji međusobno poverenje i koji su zasnovani na dobrovoljnosti, zahvalnosti i ljubavi. To dokazuje, između ostalog, i spremnost da mu bude suđeno (Rimljanima 3,4; Otkrivenje 14,7).
Božiji način upravljanja svemirom, kako se ponašao protiv sototnine pobune, kako postupa sa grešnicima i grehom, i njegova presuda na sudu jasno pokazuje da je Bog Bog ljubavi, pravde, istine i slobode. U vreme predadventnog suda u to će se uveriti sva bića koja nisu pala, u toku hiljadu godina priznaće to i otkupljeni, a na kraju hiljadu godina bezbožni ljudi, pali anđeli, pa i sam sotona.
„Velika su i divna djela tvoja, Gospode Bože svedržitelju, pravedni su i istiniti putovi tvoji, care svetijeh. Ko se neće pobojati tebe, Gospode, i proslaviti ime tvoje? Jer si ti jedan svet; jer će svi neznabošci doći i pokloniti se pred tobom; jer se tvoji sudovi javiše“ (Otkrivenje 15,3.4)
Vest o presudi nije strašilo, već jevanđelje koje nam uliva nadu, pouzdanje i poverenje. Ako si voljan da svakoga dana prihvataš pokajanje koje ti Bog nudi, već sada se možeš veseliti da ćeš vladati zajedno sa Hristom. Kada se začuje presudno pitanje: “Ko će moći da opstane?”, čućeš reči: “Dosta ti je moja blagodat”(2 Korinćanima 12,9).
Za one koji su tvrdoglavo odbijali da private Isusa kada su imali priliku, presuda će biti užasna (Jevrejima 10, 26.27). Ali za one koji vole Hrista, poslednji sud će biti najveće uživanje i sigurnost. Sudija je na našoj strani i svedoči u našu korist. Šta bismo još mogli želeti? “Ako je Bog s nama, ko će na nas? (Rimljanima 8,31).
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
